Tolstoj i Shakespeare
Prošle nedelje istakao sam da umetnost i propaganda nisu nikada potpuno razdvojene i da je to ono što smatramo čistim estetičkim sudovima uvek do određene mere iskrivljeno moralnim, političkim ili religioznim sklonostima. Dodao sam da su u mukotrpnim vremenima, kao što je poslednih deset godina, u kojima nijedna razumna osoba ne može zanemariti što se događa oko nje ili izbeći opredeljivanje, te potisnute skonosti došle bliže do naše svesti. Kritika sve više i više postaje otvoreno borbena, i čak prikazivati se ravnodušnim postaje vrlo teško. Ali se na osnovi toga ne može zaključiti da ne postoji estetsko prosuđivanje, te da je svako umetničko delo jednostavno i isključivo politički pamflet koji se može vrednovati jedino kao takav. Ako tako razmišljamo onda se dovodimo u slepu ulicu u kojoj se izvesne brojne i očite činjenice više ne mogu objasniti. Da bih to pokazao primerom, ispitaću jednu od najvećih moralnih, neestetičkih kritika –– antiestetičkih kritika, moglo bi se reći –– koja je ikada napisana: Tolstojv esej o Shakespeareu.
Pri kraju svog života Tolstoj je napisao snažan napad na Shakespearea, nastojeći dokazati ne samo da Shakespeare nije bio veliki čovek, kako se o njemu govori, već da je bio pisac bez ikakve vrednosti, jedan od najgorih i najpodlijih pisaca koje je svet ugledao. Taj je esej u svoje vreme izazvao veliko ogorčenje, ali sumnjam da je na njega ikad odgovoreno na zadovoljavajući način. Štaviše, pokazaću da se na njega uglavnom nije ni moglo odgovoriti. Deo onoga što Tolstoj tvrdi potpuno je tačno, a ostali delovi su odviše stvar ličnog mišljenja da bi o njima vredilo raspravljati. Ne smatram naravno da u tom eseju nema pojedinosti na koje se ne bi moglo odgovoriti. Tolstoj protureči sam sebi u nekoliko navrata; budući da se bavi stranim jezikom, mnogo toga krivo shvata, a zbog mržnje i ljubomore na Shakespearea nalazi pribežište u krivim tumačenjima, ili barem u svesnom slepilu. Ali to nije predmet našeg razmatranja. U većini onoga što kaže, Tolstoj je na svoj način u pravu, i u svoje vreme to je verovatno poslužilo kao korisna ispravka preteranom divljenju Shakespeareu, koje je tada bio u modi. Odgovor se ne nalazi u bilo čemu što bih ja mogao reći, već u određenim stvarima koje je Tolstoj sam sebe prisilio da iznese.
Tolstojeva glavna tvrdnja da je Shakespeare beznačajan, površan pisac, bez dosledne filozofije, bez misli i ideja kojima bi se bilo vredno baviti, bez zanimanja za religiozne i društvene probleme, bez razumevanja za likove ili uverljivost, a ukoliko se može reći da uopšte ima neko gledište koje se može odrediti, to je ciničan, nemoralan i svetovan nazor na svet. Optužuje ga da na brzinu piše svoje komade ne brinući ni najmanje za verovatnost, da se bavi fantastičnim pričama i nemogućim situacijama, da mu svi likovi govore veštačkim, kićenim jezikom koji se u potpunosti razlikuje od stvarnog života. Takođe ga optužuje da u svoje komade trpa sve i sva –– solilokvije, odlomke balada, rasprave, prostačke viceve i tako dalje –– ne zaustavljajući se da razmisli da li to ima ikakve veze sa sadržajem, te da kao gotovu stvar uzima nemoralnu politiku sile i nepravedne društvene razlike vremena u kojem je živeo. Ukratko, tvrdi da se Shakespeare sam optužuje, jer je nepromišljen i nemaran pisac, čovek sumnjivog morala, i, iznad svega, nije mislilac.
Dobrom delu toga moglo bi se suprotstaviti. Nije istina, u smislu u kojem to implicira Tolstoj, da je Shakespeare nemoralan pisac. Njegov moralni stav može biti različit od Tolstojevog, ali on ga zasigurno ima i vidljiv je u čitavom njegovom delu. On je mnogo veći moralista nego, na primer, Chauser ili Boccaccio. On također nije ni takva budala kakvom ga Tolstoj pokušava prikazati. Na trenutke, uzgredno, moglo bi se reći, pokazuje pronicljivost koja znatno nadilazi njegovo vreme. U vezi s tim želeo bih upozoriti na kritiku koju je Karl Marx –– on se, za razliku od Tolstoja, divio Shakespeareu –– napisao povodom Timona Atenjanina. Ali da još jednom ponovim, ono što kaže Tolstoj, u potpunosti je istinito. Shakespeare nije mislilac, i kritičari koji tvrde da je on bio jedan od najvećih filozofa koje je svet vidie, govore gluposti. Njegove misli naprosto su bile zbrkane, poput vreće za krpe. On je, kao i većina Engleza, bio sistematičan u postupcima, ali nije imao pogled na svet, odnosno filozofske sposobnosti. Potpuno je tačno da je Shakespeare vrlo malo brinuo za verovatnost i da je svoje likove retko pokušavao načiniti doslednim. Kao što znamo, obično bi ukrao siže od drugih i na brzinu ga pretvorio u dramu, često uvodeći apsurdnosti i nedoslednosti kojih nije bilo u originalu. Tu i tamo, kada bi došao do jednog sižea –– Macbetha, na primer –– njegovi likovi su razložno dosledni, ali u mnogim situacijama prisiljeni su na postupke koji su potpuno neverovatni po svim uobičajenim kriterijumima.
Mnogi njegovi komadi nemaju čak ni onu vrstu uverljivosti koja spada u područje bajki. U svakom slučaju nemamo podataka da ih je on samo uzimao ozbiljno, osim kao sredstvo za život. U sonetima se nikada ne poziva na svoje komade kao deo svog književnog opusa, i samo jednom, na prilično sramežljiv način, spominje da je bio glumac. Što se toga tiče, Tolstoj je u pravu. Tvrdnja da je Shakespeare bio dubok mislilac koji je iznosio doslednu filozofiju u komadima koji su tehnički bili savršeni i prepuni profinjenih psiholoških zapažanja, glupa je.
Šta je Tolstoj postigao? Tako žestokim napadom trebao je potpuno uništiti Shakespearea, i on je očito verovao da je u tome uspeo. Od vremena kada je Tolstojev esej bio napisan, ili barem otkad je počeo biti čitan, Shakespeareov ugled je trebao nestati. Shakespeareovi ljubitelji morali su uvideti da im je idol skinut s pijedestala, da je u stvari bezvredan i morali su odmah prestati u njemu uživati. Ali to se nije dogodilo. Shakespeare je razoren, pa ipak je nekako ostao. Ne samo da zbog napada nije bio zaboravljen, već je sam napad bio gotovo zaboravljen. Iako je Tolstoj u Engleskoj popularan pisac, oba prevoda ovog eseja su izvan štampe, a ja sam morao pretražiti čitav London pre nego što sam jedan pronašao u muzeju.
Ispada, dakle, da iako je Tolstoj mogao objasniti gotovo sve o Shakespeareu, ostaje jedna stvar koju nije mogao objasniti, a to je njegova popularnost. Bio je sam toga svestan, i tome se jako začudio. Ranije sam spomenuo da se odgovor Tolstoju krije u nečemu što je sam sebe primorao da kaže. On se pita kako to da se jednom tako lošem, glupom i nemoralnom piscu, kao što je Shakespeare, posvuda dive, i na kraju, on to može jedino objasniti opštesvetskom zaverom za izopačenje istine. Ili je to neka vrsta kolektivne tlapnje –– on to zove hipnozom –– u koju su uvučeni svi osim Tolstoja. Budući da ta zavera ili zabluda postoji, on se oseća obaveznim da je pripiše mahinacijama nekih nemačkih kritičara s početka devetnaestog veka. Oni su počeli s pokvarenim lažima da je Shakespeare dobar pisac, a niko od onda nije imao hrabrosti da im se suprotstavi. Na teoriju takve vrste ne treba trošiti mnogo vremena. Ona je besmislena. Jer Shakespeareova popularnost je dovoljno stvarna, to je popularnost koja seže do običnih, a ne samo knjiških ljudi. Od svog života pa nadalje Shakespeare je bio najpopularniji pozorišni pisac. On nije popularan samo u zemljama engleskog govornog područja već i u velikom delu Evrope i delovima Azije. Tako reći dok ovo govorim, Sovjetska vlast slavi tri stotine dvadeset i petu godišnjicu njegove smrti, a ne Ceylonu sam jednom video predstavu njegovog dela na jeziku od kojeg ne razumem nijednu reč. Mora se zaključiti da kod Shakespearea postoji nešto dobro, nešto trajno, što milioni običnih ljudi mogu ceniti, iako Tolstoj to nije bio u stanju. Shakespeare može preživjeti činjenicu da je bio smušen mislilac čija su dela puna neverovatnosti. Takvim načinom ne možete mu naškoditi, kao što ne možete uništiti cjet držeći mu moralne pridike.
I to, čini mi se, još jednom govori nešto više o onome o čemu sam govorio prošle nedelje: o granicama umetnosti i propagande. To pokazuje granice svake kritike koja je isključivo kritika sadržaja i tendencije dela. Tolstoj kritikuje Shakespearea ne kao pesnika već kao mislioca i učitelja, i na tom planu on nema poteškoća da ga satre. Pa ipak, sve to što kaže je nebitno: Shakespeare ostaje potpuno netaknut. Ne samo njegov ugled već i uživanje koje nalazimo u njegovu delu ostaju isti kao i pre. Očito, pesnik je više nego učitelj i mislilac, iako treba biti i to. Svako napisano delo nosi svoj propagandni smisao, pa ipak u svakoj knjizi, ili drami, ili pesmi, ili bilo čemu ne zavisi o moralu ili tendenciji –– mesta za nešto što jedino možemo nazvati umetnošću. Unutar određenih granica, loša misao i loš moral mogu biti dobra književnost. Ako tako velik čovek kao Tolstoj nije mogao pokazati suprotno, sumnjam da će to uspeti nekom drugom.
Pri kraju svog života Tolstoj je napisao snažan napad na Shakespearea, nastojeći dokazati ne samo da Shakespeare nije bio veliki čovek, kako se o njemu govori, već da je bio pisac bez ikakve vrednosti, jedan od najgorih i najpodlijih pisaca koje je svet ugledao. Taj je esej u svoje vreme izazvao veliko ogorčenje, ali sumnjam da je na njega ikad odgovoreno na zadovoljavajući način. Štaviše, pokazaću da se na njega uglavnom nije ni moglo odgovoriti. Deo onoga što Tolstoj tvrdi potpuno je tačno, a ostali delovi su odviše stvar ličnog mišljenja da bi o njima vredilo raspravljati. Ne smatram naravno da u tom eseju nema pojedinosti na koje se ne bi moglo odgovoriti. Tolstoj protureči sam sebi u nekoliko navrata; budući da se bavi stranim jezikom, mnogo toga krivo shvata, a zbog mržnje i ljubomore na Shakespearea nalazi pribežište u krivim tumačenjima, ili barem u svesnom slepilu. Ali to nije predmet našeg razmatranja. U većini onoga što kaže, Tolstoj je na svoj način u pravu, i u svoje vreme to je verovatno poslužilo kao korisna ispravka preteranom divljenju Shakespeareu, koje je tada bio u modi. Odgovor se ne nalazi u bilo čemu što bih ja mogao reći, već u određenim stvarima koje je Tolstoj sam sebe prisilio da iznese.
Tolstojeva glavna tvrdnja da je Shakespeare beznačajan, površan pisac, bez dosledne filozofije, bez misli i ideja kojima bi se bilo vredno baviti, bez zanimanja za religiozne i društvene probleme, bez razumevanja za likove ili uverljivost, a ukoliko se može reći da uopšte ima neko gledište koje se može odrediti, to je ciničan, nemoralan i svetovan nazor na svet. Optužuje ga da na brzinu piše svoje komade ne brinući ni najmanje za verovatnost, da se bavi fantastičnim pričama i nemogućim situacijama, da mu svi likovi govore veštačkim, kićenim jezikom koji se u potpunosti razlikuje od stvarnog života. Takođe ga optužuje da u svoje komade trpa sve i sva –– solilokvije, odlomke balada, rasprave, prostačke viceve i tako dalje –– ne zaustavljajući se da razmisli da li to ima ikakve veze sa sadržajem, te da kao gotovu stvar uzima nemoralnu politiku sile i nepravedne društvene razlike vremena u kojem je živeo. Ukratko, tvrdi da se Shakespeare sam optužuje, jer je nepromišljen i nemaran pisac, čovek sumnjivog morala, i, iznad svega, nije mislilac.
Dobrom delu toga moglo bi se suprotstaviti. Nije istina, u smislu u kojem to implicira Tolstoj, da je Shakespeare nemoralan pisac. Njegov moralni stav može biti različit od Tolstojevog, ali on ga zasigurno ima i vidljiv je u čitavom njegovom delu. On je mnogo veći moralista nego, na primer, Chauser ili Boccaccio. On također nije ni takva budala kakvom ga Tolstoj pokušava prikazati. Na trenutke, uzgredno, moglo bi se reći, pokazuje pronicljivost koja znatno nadilazi njegovo vreme. U vezi s tim želeo bih upozoriti na kritiku koju je Karl Marx –– on se, za razliku od Tolstoja, divio Shakespeareu –– napisao povodom Timona Atenjanina. Ali da još jednom ponovim, ono što kaže Tolstoj, u potpunosti je istinito. Shakespeare nije mislilac, i kritičari koji tvrde da je on bio jedan od najvećih filozofa koje je svet vidie, govore gluposti. Njegove misli naprosto su bile zbrkane, poput vreće za krpe. On je, kao i većina Engleza, bio sistematičan u postupcima, ali nije imao pogled na svet, odnosno filozofske sposobnosti. Potpuno je tačno da je Shakespeare vrlo malo brinuo za verovatnost i da je svoje likove retko pokušavao načiniti doslednim. Kao što znamo, obično bi ukrao siže od drugih i na brzinu ga pretvorio u dramu, često uvodeći apsurdnosti i nedoslednosti kojih nije bilo u originalu. Tu i tamo, kada bi došao do jednog sižea –– Macbetha, na primer –– njegovi likovi su razložno dosledni, ali u mnogim situacijama prisiljeni su na postupke koji su potpuno neverovatni po svim uobičajenim kriterijumima.
Mnogi njegovi komadi nemaju čak ni onu vrstu uverljivosti koja spada u područje bajki. U svakom slučaju nemamo podataka da ih je on samo uzimao ozbiljno, osim kao sredstvo za život. U sonetima se nikada ne poziva na svoje komade kao deo svog književnog opusa, i samo jednom, na prilično sramežljiv način, spominje da je bio glumac. Što se toga tiče, Tolstoj je u pravu. Tvrdnja da je Shakespeare bio dubok mislilac koji je iznosio doslednu filozofiju u komadima koji su tehnički bili savršeni i prepuni profinjenih psiholoških zapažanja, glupa je.
Šta je Tolstoj postigao? Tako žestokim napadom trebao je potpuno uništiti Shakespearea, i on je očito verovao da je u tome uspeo. Od vremena kada je Tolstojev esej bio napisan, ili barem otkad je počeo biti čitan, Shakespeareov ugled je trebao nestati. Shakespeareovi ljubitelji morali su uvideti da im je idol skinut s pijedestala, da je u stvari bezvredan i morali su odmah prestati u njemu uživati. Ali to se nije dogodilo. Shakespeare je razoren, pa ipak je nekako ostao. Ne samo da zbog napada nije bio zaboravljen, već je sam napad bio gotovo zaboravljen. Iako je Tolstoj u Engleskoj popularan pisac, oba prevoda ovog eseja su izvan štampe, a ja sam morao pretražiti čitav London pre nego što sam jedan pronašao u muzeju.
Ispada, dakle, da iako je Tolstoj mogao objasniti gotovo sve o Shakespeareu, ostaje jedna stvar koju nije mogao objasniti, a to je njegova popularnost. Bio je sam toga svestan, i tome se jako začudio. Ranije sam spomenuo da se odgovor Tolstoju krije u nečemu što je sam sebe primorao da kaže. On se pita kako to da se jednom tako lošem, glupom i nemoralnom piscu, kao što je Shakespeare, posvuda dive, i na kraju, on to može jedino objasniti opštesvetskom zaverom za izopačenje istine. Ili je to neka vrsta kolektivne tlapnje –– on to zove hipnozom –– u koju su uvučeni svi osim Tolstoja. Budući da ta zavera ili zabluda postoji, on se oseća obaveznim da je pripiše mahinacijama nekih nemačkih kritičara s početka devetnaestog veka. Oni su počeli s pokvarenim lažima da je Shakespeare dobar pisac, a niko od onda nije imao hrabrosti da im se suprotstavi. Na teoriju takve vrste ne treba trošiti mnogo vremena. Ona je besmislena. Jer Shakespeareova popularnost je dovoljno stvarna, to je popularnost koja seže do običnih, a ne samo knjiških ljudi. Od svog života pa nadalje Shakespeare je bio najpopularniji pozorišni pisac. On nije popularan samo u zemljama engleskog govornog područja već i u velikom delu Evrope i delovima Azije. Tako reći dok ovo govorim, Sovjetska vlast slavi tri stotine dvadeset i petu godišnjicu njegove smrti, a ne Ceylonu sam jednom video predstavu njegovog dela na jeziku od kojeg ne razumem nijednu reč. Mora se zaključiti da kod Shakespearea postoji nešto dobro, nešto trajno, što milioni običnih ljudi mogu ceniti, iako Tolstoj to nije bio u stanju. Shakespeare može preživjeti činjenicu da je bio smušen mislilac čija su dela puna neverovatnosti. Takvim načinom ne možete mu naškoditi, kao što ne možete uništiti cjet držeći mu moralne pridike.
I to, čini mi se, još jednom govori nešto više o onome o čemu sam govorio prošle nedelje: o granicama umetnosti i propagande. To pokazuje granice svake kritike koja je isključivo kritika sadržaja i tendencije dela. Tolstoj kritikuje Shakespearea ne kao pesnika već kao mislioca i učitelja, i na tom planu on nema poteškoća da ga satre. Pa ipak, sve to što kaže je nebitno: Shakespeare ostaje potpuno netaknut. Ne samo njegov ugled već i uživanje koje nalazimo u njegovu delu ostaju isti kao i pre. Očito, pesnik je više nego učitelj i mislilac, iako treba biti i to. Svako napisano delo nosi svoj propagandni smisao, pa ipak u svakoj knjizi, ili drami, ili pesmi, ili bilo čemu ne zavisi o moralu ili tendenciji –– mesta za nešto što jedino možemo nazvati umetnošću. Unutar određenih granica, loša misao i loš moral mogu biti dobra književnost. Ako tako velik čovek kao Tolstoj nije mogao pokazati suprotno, sumnjam da će to uspeti nekom drugom.
Govor na BBC-ju, 7. maja 1941.
Objavljeno u „Listeneru” 5. juna 1941.
Objavljeno u „Listeneru” 5. juna 1941.
Нема коментара:
Постави коментар