Žene u nauci- Liza Majtner

Najveće Lizino dostignuće je bilo otkriće i teoretsko objašnjenje nuklearne fisije. Doprinela je razumevanju strukture jezgra i izračunavanju energije oslobođene radioaktivnim raspadom. To je položilo temelje za razvoj tehnologije nuklearne fisije, koja je za nekoliko godina dovela do atomske bombe i zatim mirnodopske upotrebe atomske energije. Pošto je Liza bila pacifistkinja, odbila je da radi na nuklearnom oružju.

O fisiji

      Alhemičari su, pre slavnog Paracelzusa, pokušavali da pronađu transmutation materiae, supstancu kojom bi jedan hemijski element mogli da pretvore u drugi. To je na sasvim drugim osnovama zaista omogućio tek razvoj kvantne mehanike i izuzetan napredak nuklearne fizike dvadesetih i početkom tridesetih godina XX veka. Ali da bi zaista započela priča o fisiji, cepanju atomskog jezgra (tj. njegovom "pretvaranju" u dva druga jezgra), bilo je potrebno dokazati da se u jezgru atoma ne nalaze samo protoni već i neutroni, masivne čestice bez naelektrisanja.

    1932. u Kembridžu fizičar Džems Čedvik otkriva neutron.. Čedvikovo otkriće omogućilo je eksperimente u kojima su teška atomska jezgra bombardovana neutronima, ali većina naučnika nije verovala da se jedno jezgro, kakvo je izotop uranijuma U235 može neutronima razbiti na dva manja jezgra novih elemenata. Enriko Fermi, u to doba u Italiji, bombardovanjem jezgra uranijuma dobijao je nove, takozvane transuranijumske elemente, ali niko nije ozbiljno razmatrao tumačenje o cepanju jezgra uranijum neutronima. Sa stanovišta tadašnje nuklearne fizike, bila je to još uvek čista alhemija.

      Prve rezultate načinila je Irena Žolio-Kiri, kćerka slavne Marije Kiri i supruga slavnog francuskog naučnika Frederika Žolioa, u saradnji sa Pavlom Savićem, našim najvećim naučnikom iz jugoslovenske epohe. Njih dvoje su tokom leta 1938. na institutu Rue d'Ulm kod Pariza neutronima bombardovali izotop uranijuma U235 pokušavajući da izazovu njegovo cepanje. Pošto su u tome imali očiglednog uspeha, Pavle Savić i Irena Žolio-Kiri objavili su tri članka na tu temu. U to vreme postojao je jak rivalitet između Parižana i nemačkih naučnika na Institutu "Kajzer Vilhelm" u Berlin-Dalemu, gde je radio tada najugledniji fiziko-hemičar na svetu, Oto Han. On toliko nije verovao u mogućnost cepanja uranijuma da nije čak ni čitao rezultate koji su stizali iz Pariza. "Ne interesuje me šta opet piše naša dama", govorio je o radovima Irene Žolio-Kiri, smatrajući pariske eksperimente budalastim. Znajući koliko je teško jezgro uranijumovog izotopa, njegovo bombardovanje neutronima ličilo mu je na gađanje oklopljenog bunkera pingpong lopticama.

       Dugogodišnja najbliža saradnica Ota Hana, bila je Liza Majtner. Posao na Institutu Kajzer Vilhelm u Berlinu bio je njen prvi posao. ....Nakon što su Žolio-Kiri i Savić objavili treći rad u jesen 1938. u kome su pokazali da se uranijum pri bombardovanju neutronima pretvorio u element sličan lantanu Jedan od Hanovih saradnika, Štrasman, doneo je izveštaj o tim rezltatima svom šefu. Han je priznao svoju zabludu, a o tome je jednom tajnom depešom izvestio Lizu Majtner. Ona se vrlo zainteresovala za to otkriće i po njenim uputstvima njen sestrić Oto Frišem došao je do čudnih rezultata. Zbunjen, pisao je Majtnerovoj, koja je shvatila da jezgro uranijuma nije samo izgubilo male čestice, već se podelilo na barijum i kripton s propratnim otpuštanjem nekoliko neutrona i velike količine energije. Ovaj fenomen je nazvala fisija, po ugledu na sličan proces kod ćelija u biologiji.

     Maks Friš, njen rođak i osoba od poverenja u nauci, odmah je podelio ovo otkriće s Nilsom Borom, i ubrzo nakon toga njih dvojica su eksperimentalno dokazali njene ideje. Friš i Majtnerova su u januaru 1939. godine objavili rad sa objašnjenjem fisije. 1948. godine, Nobelova nagrada za fiziku nije bila dodeljena Majtnerovoj već Hanu, njenom saradniku. Sramno, Han je do kraja života umanjivao njen doprinos da bi povećao vlastiti prestiž.

________________________

Biografija 

         Otkriće fenomena radioaktivnosti i transformacije elemenata snažno je uticalo na naučnike, umetnike i filozofe 20. veka, ali je otkriće fisije i mogućnost upotrebe nuklearne energije u vojne i miroljubive svrhe suštinski izmenilo našu civilizaciju. Teorijsko objašnjenje procesa fisije dala je austrijska fizičarka Liza Majtner (Lise Meitner, 1878–1968), pored Marije Kiri sigurno najpoznatija žena u istoriji fizike. To objašnjenje objavila je u radu koji je potpisala zajedno sa svojim sestrićem Otom Frišom (Otto Frisch, 1904–1979), ali je Nobelovu nagradu za otkriće fisije dobio njen dugogodišnji saradnik Oto Han (Byers i Williams, 2006; Maisel i Smart, 1997; Sime, 1996; Oglivie et al., 2000; Apotheker and Sarkadi, 2011).

       Liza Majtner je rođena 1878. u Beču, u jevrejskoj advokatskoj porodici, ali je kasnije prešla u protestantsku veru. Završila je privatnu Višu žensku školu, a kada su se austrijski univerziteti otvorili i za devojke, ona je 1901. vanredno položila maturu u muškoj gimnaziji i upisala se na univerzitet u 23. godini, uprkos protivljenju roditelja. Sticajem srećnih okolnosti fiziku joj je predavao slavni teoretičar Ludvig Bolcman 94. On ju je naučio da je „fizika mukotrpno traganje za konačnom istinom“. Doktorat iz fizike Liza je odbranila 1906. i s obzirom na to da u Beču nije mogla da se bavi naučnim radom, 1907. je otišla u Berlin. Bilo je to „zlatno doba“ fizike, ali se, osim Marije Kiri, malo žena bavilo ovom „muškom disciplinom“.Većina fizičara, kao na primer Maks Plank 95, smatrala je da iako ženama koje imaju poseban dar za fiziku treba omogućiti da studiraju, žene pre svega treba da budu domaćice i majke.

           U Berlinu, Liza Majtner je upoznala hemičara Ota Hana, sa kojim će sarađivati narednih trideset godina. Han je radio u Institutu za hemiju, koji je je bio zatvoren za žene, pa je za Lizu uređena podrumska prostorija sa zasebnim ulazom. U druge laboratorije ulaz joj je bio zabranjen, a kafu je pila sa pomoćnim osobljem, koje su uglavnom činile žene. U narednih pet godina objavljivala je naučne radove i volontirala u institutu. Tek po osnivanju Instituta „Kajzer Vilhelm“, Maks Plank ju je imenovao za svoju asistentkinju. Tako je 1912. Liza Majtner postala prva žena istraživačica u Pruskoj, a to joj je istovremeno bio i prvi plaćeni posao, u njenoj trideset četvrtoj godini života. Naredne godine izabrana je i za saradnicu u Institutu za hemiju, ali sa znatno manjom platom od njenog kolege u istom zvanju, Ota Hana. To ne znači da nije i dalje bila izložena diskriminaciji: urednici nemačke naučne enciklopedije odbili su njen članak o radioaktivnosti kada su saznali da je profesor Majtner – žena.

      Tokom Prvog svetskog rata Liza Majtner je, kao Marija Kiri u Francuskoj, organizovala radiološke jedinice u pozadini fronta. Posle rata je izabrana za prvu ženu docenta na univerzitetima u tadašnjoj Pruskoj (1922), a 1926. postala je i prva žena profesor univerziteta u Nemačkoj.

       Tridesetih godina 20. veka Liza Majtner je već bila značajno ime u fizici i za svoj rad dobila brojne nagrade i priznanja. Na čuvenoj Solvej konferenciji (Solvey)96 u Briselu 1933, koja je okupila najveće fizičare toga doba, bila je treća prisutna naučnica, uz Mariju i Irenu Kiri. U tom periodu Liza Majtner i Oto Han su više puta nominovani za Nobelovu nagradu: 1918. otkriili su izotop protaktinijuma, a 1923. tzv. Ožeov efekat, fenomen koji je dobio ime po naučniku Ožeu,97 iako ga je on otkrio dve godine kasnije.

                                        

    Po dolasku Hitlera na vlast (1933) Liza Majtner je, i pored svog jevrejskog porekla, ostala još neko vreme u Berlinu, zaštićena svojim austrijskim državljanstvom. Jedna druga naučnica jevrejskog porekla Herta Spuner (Herta Sponner, 1895–1968) već je 1930. bila otpuštena iz laboratorije Filipa Franka98. Posle aneksije Austrije (1938) Liza je bila prinuđena da emigrira, prvo u Kopenhagen, a zatim u Stokholm, gde je i ostala do kraja Drugog svetskog rata. U Stokholmu je radila u Institutu „Mane Sigbana“99, koji je bio neprijateljski raspoložen i prema Jevrejima i prema ženama naučnicama, pa su joj tako bili uskraćeni osnovni uslovi za rad: nije imala radnu sobu, opremu, ni saradnike. To je verovatno jedan od razloga što je kasnije uvek govorila da se u Švedskoj nikad nije osećala kao dobrodošla.

          Iz Švedske, Liza je preko pisama bila u stalnoj vezi sa Hanom i svojim naslednikom u laboratoriji Fricom Strosmanom (Fritz Strassmann, 1902–1980), učestvujući tako u njihovom radu. Liza i Han su se i tajno sastali u Kopenhagenu 13. novembra 1938. i Lizini komentari su Hanu i Strosmanu razjasnili mnoge dileme u vezi sa njihovim eksperimentima. Na osnovu rezultata koje Han i Strosman nisu mogli da objasne, Liza je dala teorijsko objašnjenje procesa fisije. Zanimljivo je da ona to nije uradila u laboratoriji ili radnoj sobi, već u šetnji sa svojim sestrićem, fizičarem Otom Frišom, jedne zimske noći u Stokholmu. Tako je jedno od najveći otkrića u istoriji čovečanstva – činjenica da se atomsko jezgro raspada oslobađajući pri tome ogromnu energiju, napisano najpre na običnom parčetu papira, dok su Liza i Friš sedeli na oborenom stablu nekog drveta. Liza i Friš objavili su svoje otkriće u časopisu Nature 11. februara 1939, mesec dana pošto su Han i Strosman to uradili (6. januara iste godine), ne navodeći je kao koautorku. Oto Han je 1944. dobio Nobelovu nagradu za hemiju za otkriće fisije, dok je Liza izostavljena iz do danas neobjašnjivih razloga, a i Han nije posebno insistirao na njenom doprinosu. Naprotiv. Mnogo kasnije, raspravljajući o odgovornosti naučnika, Verner Hajzenberg (1972) piše kako se Han „loše oseća što je njegovo najveće otkriće dovelo do konstrukcije atomske bombe“ (Hajzenberg, 1972: 179). Osećanje krivice zbog progona njegovih kolega u nacističkoj Nemačkoj, ili osećanje nelagodnosti što i Liza Majtner nije bila među Nobelovim laureatima – se ne pominje. Zanimljivo je, međutim, da ni neki od najpoznatijih fizičara toga doba, kao na primer Nils Bor, koji su shvatali značaj otkrića Lize Majtner, nisu založili svoj autoritet da se ova nepravda ispravi (Mlađenović, 1991: 259).

              Tokom Drugog svetskog rata Liza je odbila da se priključi projektu konstrukcije atomske bombe u SAD 1942. godine. Ostala je u Švedskoj sve do 1960, kada se pridružila svom sestriću Otu Frišu u Kembridžu, u Engleskoj, gde je i umrla 1968. godine.

     Uzdržana i povučena u privatnom životu, Liza Majtner je bila oštra u javnim nastupima. U pismu Hanu, posle Drugog svetskog rata, kritikovala je svoje nemačke kolege zbog njihovog ponašanja neposredno pre i tokom rata, smatrajući da su izneverili elementarne standarde pravde i pravičnosti. Ipak, njihovo prijateljstvo se nastavilo. Deo novca od Nobelove nagrade, koji joj je Han dao posle rata, poslala je Albertu Ajnštajnu kao prilog za njegov Komitet protiv nuklearnog oružja. Posle rata držala je brojna predavanja u kojima se zalagala za bolji položaj žena u nauci, iako sebe nije doživljavala kao feministkinju. Danas i naučna i šira zajednica priznaje neprocenjiv doprinos Lize Majtner razvoju nuklerne fizike. Neposredno posle rata svetska naučna zajednica kao da se trudila da ispravi nepravdu Nobelovog komiteta: Liza je izabrana za članicu sedam akademija nauka i dobila titule pet počasnih doktora nauka. Prestižna nagrada Evropskog društva fizičara, koja se dodeljuje za istaknute doprinose nuklearnoj fizici svake dve godine, nosi njeno ime. Po njoj je sto deveti element u periodnom sistemu nazvan meitnerium. Liza Majtner je sahranjena u Engleskoj, u porti crkve Svetog Džejmsa u gradiću Bramlej. Na nadgrobnoj ploči stoji zapis: Liza Majtner – fizičarka koja nikad nije izgubila humanost.
izvor 
_____________________________________

94 Ludvig Bolcman (Ludwig Boltzmann, 1844–1906), austrijski fizičar, jedno od najvećih imena u razvoju statističke mehanike i termodinamike. Zastupao atomsku teoriju; mnogi matematički zakoni, konstante i jednačine nose njegovo ime.
95 Maks Plank (Max Planck, 1858–1947), nemački fizičar, dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1919.
za otkriće da se energija emituje u paketima - kvantima energije.
96  Solvej konferencije organizuje Solvej institut za fiziku i hemiju u Briselu. Institut je osnovao belgijski hemičar i industrijalac Ernest Solvej (Ernest Solvay, 1833–1922), posle Prvog svetskog skupa fizičara 1911. godine. Konferencije se održavaju svake tri godine i okupljaju najpoznatije svetske naučnike.
97 Pjer Ože (Pierre Victor Auger, 1899–1933), francuski fizičar, bavio se atomskom i nuklearnom fizikom, učestvovao u osnivanju CERN-a (Conseil European pour le Recherche Nucleaire); najveći detektor kosmičkih zraka u Argentini nosi njegovo ime („Pierre Auger“ opservatorija).
98 Filip Frank (Philipp Frank, 1884–1966), austrijski matematičar, fizičar i filozof, član Bečkog kruga.
99 Karl Siegban (Karl Manne Georg Siegbahn, 1886–1978), švedski fizičar; 1924. godine dobio Nobelovu nagradu za otkrića na polju spektroskopije X–zraka.

Mit o Milevi Marić

Tvrdnjom da su Ajnštajnovi radovi iz 1905. godine, kojima je utemeljena teorija relativiteta, bili potpisani sa "Ajnštajn-Marić", stupamo na teritoriju "petparačkog romana". Tako misli profesor istorije nauka iz Štutgarta, Armin Herman. Potsećajući na odavno opovrgnute tvrdnje iz knjige Desanke Trbuhović Đurić "U senci Alberta Ajnštajna" kaže za Milevu Marić koja "očigledno nije imala posebnu obdarenost za matematiku i fiziku", kako čak nije uspela ni da diplomira na ciriškom Politehnikumu. Ko je i zašto stvorio mit o Milevi Marić Ajnštajn.

U novije vreme ponovo se podgrejava mit o Milevi Marić, prvoj supruzi Alberta Ajnštajna. Tako jedan autor nedavno objavljenog napisa u Dugi, potpisan inicijalima N.B, piše: "Dve godine pre objavljivanja tri prve postavke svoje teorije (relativiteta) u Bernu, ostavlja (Ajnštajn) svoju zanosnu Švajcarkinju Mariju Vintler i ženi se Srpkinjom Milevom Marić, 'očiju tamnih kao budućnost Balkana'. 'Slušaj Mileva, ljubav i bes su dve velike pokretačke snage sveta. Njima se objašnjava sve, dolaze ispred svega, često na štetu ostalog', teoretisao je Ajnštajn o ljubavi".




Objektivni prikaz ljubavne, bračne i uopšte životne drame Mileve Marić

Dalje autor pomenutog napisa piše: "Deset godina kasnije muž tuče ženu, vara je, razvodi se i ostavlja joj novac od Nobelove nagrade. To je tim uvredljivije, jer je Mileva radila zajedno s njim, pa se postavlja nerazrešivo pitanje njenog doprinosa teorijama kojima je stekao slavu" (Duga, br. 1701, str. 45).
Ovom autoru priključuje se Borislav Soleša koji u Srpskom nasleđu piše: "Fizičar Abrahom Jofe tvrdio je kako su mu do ruku, 1905. godine dospeli originalni spisi teorije realtiviteta i kako je svojim očima video da su bili potpisani sa 'Marić Ajnštajn'. A jedan međunarodni kongres fizičara u NJu Orlenasu, početkom devedesetih, bio je skandalizovan izjavom Evan Haris Vokera: 'Albert Ajnštajn nije otkrio teoriju relativiteta, koja mu je donela svetsku slavu i Nobelovu nagradu 1921

 NJegova prva žena Mileva Marić mu je dala genijalne ideje koje su mu otvorile put do uspeha. Ona je ta koja je prva napisala članke o teoriji relativiteta, koje je on zatim objavio pod svojim imenom!' " (Srpsko nasleđe, br. 10, str. 81).
Petparačko štivo
Fizičar Armin Herman, rođen 1933. godine u Veronu (Kanada) redovni je profesor istorije nauka na Univerzitetu u Štutgartu. Ajnštajnom se bavio tridesetak godina, pa je objavio više knjiga u vezi s tom temom. Pobrinuo se i za nemačko izdanje ljubavnih pisama između Alberta Ajnštajna i Mileve Marić. Godine 1994. objavio je u Minhenu (izdavačka kuća R. Pipera i Ko.) obimnu monografiju o Ajnštajnu, koja je upravo ovih dana objavljena i na našem jeziku (prevodioci prof. Nada i Stanimir Arsenijević, izdavač: Fakultet za fizičku hemiju Univerziteta u Beogradu,  Institut za nuklearne nauke "Vinča", Beograd, i "Mrlješ", str. 505, tiraž 500). O naučnom pristupu temi svedoči i citiranje oko 1.300 dokumenata (reference su u srpskom izdanju štampane na 53 stranice).
O tezi da je Mileva Marić prvi pronalazača (ili bar saradnik) specijalne teorije relativnosti Herman piše da tu pretpostavku opovrgava u potpunosti i korespondencija između Ajnštajna i Mileve. Nikako ne može biti reči o tome da je Mileva "majka teorije relativiteta". Tvrdnjom da su veliki Ajnštajnovi radovi iz 1905. godine nosili imena autora "Ajnštajn-Marić" napuštamo u stvari realnost, kaže Herman, i prepuštamo se u oblast petparačkog romana.
O našoj zemljakinji Desanki Trbuhović Đurić koja je 1988. godine objavila na nemačkom knjigu U senci Alberta ajnštajna. Tragičan život Mileve Ajnštajn-Marić (Im Schatte Albert Einsteins. Das tragische Leben der Mileva Einstein-Marić, Bern/Stuttgart, str. 97), Herman piše da ona navodi kako je ruski fizičar Abrahom Jofe (Abrahom Joffe), tadašnji Rentgenov asistent u Minhenu, imao u ruci Ajnštajnove radove pre štampanja.


 _________________________________________________________________________________

---

"Zločini Nemaca ono su najgore što je istorija takozvanih civilizovanih nacija mogla da zabeleži", tvrdio je Ajnštajn, tražeći da čitav nemački narod bude kažnjen za masovna umorstva, učinjenima u Drugom svetskom ratu, uz nedvosmislenu poruku: "Svaki Nemac je kriv!" U njegovoj bivšoj otaybini, ni posle rata to nisu mogli da mu oproste. Mit o Milevi trebalo je da ga ocrni i pomrači njegovu slavu. Gotovo sve nemačke renomirane novine ne propuštaju da preuzmu, citiraju i hvale autora koji objavi nešto na tom tragu.

_________________________________________________________________________________

Rentgen je pripadao Upravnom odboru časopisa 'Anali' koji je - tobože - morao da daje mišljenje o prispelim rukopisima. Odakle to gospođa zna? Ona se poziva na Jofeova 'Sećanja na Alberta Ajnštajna'. U stvari je Jofe u jednoj knjižici 'Susreti sa fizičarima' pričao o Rentgenu i Ajnštajnu, ali tu se nije našla ta priča. Na naknadno pitanje (Armina Hermana - prim. M.M.) autorka se izgovarala. Ona nije mogla da navede dokaz.
Mi smo u stanju da dokažemo da Rentgenu i Jofeu nisu mogli biti podneseni rukopisi pre štampanja. To ćemo kasnije potvrditi kad budemo govorili o Ajnštajnovim radovima i njihovom prihvatanju kod fizičara.

U rang genija
Čovek se mora čuditi što je jedna knjiga prepuna grešaka naišla na povoljan prijem u našim novinama i časopisima. Neki novinari su prihvatili priču i dalje joj dodavali ponešto. Tema je žurnalistički stalno ponavljana po receptu koji je posle Drugog svetskog rata izneo Hans Habe, kao američki vojni novinar nemačkim mladim novinarima: "Pas ujeo čoveka. To vam niko neće kupiti. Ali čovek ujeo psa, to će nešto doneti". Preneseno na Ajnštajna: učinili su to naslovi samo pod "Mileva, majka teorije relativnosti".
Pored senzacionalne stvari i duh vremena je vodio ta pera. Postoji i knjiga Sudbina obdarenih žena (reč je o knjizi Inge Stefan, čiji pun naslov na nemačkom glasi: Sudbina obdarenih žena u senci slavnih ljudi, Štutgart 1989. - prim. M.M.) sa kratkim biografijama. Autorka je izabrala žene koje su bile "često ravnopravne sa svojim partnerima, a često i iznad njih". Naravno da je bilo i da ima takvih žena. Moramo, međutim, kritikovati da su u težnji "generalnih struktura" Mileva Marić upiše metodom spekulacije u rang genija.
Herman objektivno prikazuje ljubavnu, bračnu i, uopšte, životnu dramu Mileve Marić. Na čuvenom ciriškom Politehnikumu svega je njih petoro polagalo diplomaski ispit. Ajnštajn je bio najmlađi sa 22 godine. Među njima je bila i Mileva Marić. Herman kaže: "Očigledno je da ona nije imala potrebu specijalnu obdarenost za matematiku i fiziku, pa joj je već priprema za međuispit zadavala muke. Diplomski ispit nikad nije položila, pa ni drugi pokušaj nije doneo uspeh.
Poslednjih godina 19. stoleća dopuštalo se i ženama da studiraju. Bilo je, međutim, još mnogo docenata koji su verovali da ozbiljnost akademske nastave mora da trpi zbog mogućeg 'nepristojnog ponašanja'. Jedan publicista iz Berlina vršio je anketu među profesorima, piscima i profesorima koji su predavali studentkinjama o njihovom shvatanju takvih studija, pa je objavio zanimljiv izbor predrasuda. Bilo bi 'krajnje pogrešno' privlačiti žene na akademski život mislio je i tihi i suvereni naučnik kao što je bio Maks Plank: 'Amazonkama je rad na duhovnom polju protivprirodan'.
Svako vreme ima svoje nastranosti. Oktobra 1983. pojavio se časopis Emma sa člankom o Milevi Marić, pod naslovom "Majka teorije relativnosti" (autor: Norgard Kolhage - prim. M.M.). Zato što se po shvatanju feministkinja ženama uvek, i u načelu, čini nepravda, mora da je Ajnštajn, ta krvopija, zataškao značajan udeo svoje Mileve na ostvarenju teorije relativnosti.
U svetu se pojavila ta teza 1969. u jednoj biografiji o Milevi Marić (Herman se ponovo osvrće na knjigu D. Trbuhović Ćurić - prim. M.M.). Ta autorka koja potiče iz Srbije osećala je za svoju junakinju žensku i nacionalnu solidarnost, uz obilje izjava prikazala je Milevu kao genija. Petnaest godina kasnije i u znaku emancipacije našao je ovaj nemački prevod elaborata začuđujući odjek u štampi. Gotovo sve nemčke novine, pa i one renomirane preuzele su tu hvalisavu priču."Poznato je da se u Nemačkoj Ajnštajnu dogodilo mnogo zla, osobito kad je vođena kampanja protiv njega i njegove teorije. Kasnije, kako vidimo, ni mrtvog ga nisu ostavljali na miru. Valjda su hteli da mu se osvete što ih je optuživao za "brutalnost i kukavičluk". Hteli su da omalovaže "najznačajniju ličnost HH veka", čoveka za koga je Maks Plank rekao: "Preokret koji je izazvala Ajntašjnova teorija relativnosti može se uporediti samo sa Kopernikovom slikom sveta."


Bes osvete
Valjda je nekim bivšim Ajnštajnovim sunarodnicima krivo što još i danas važi njegova opšta teorija relativnosti završena 1915. godine i proglašena za "najgenijalniju tvorevinu ljudskog duha". Kasnije je Maks Plank za Ajnštajnovo delo, otkucano na samo devet stranica, rekao da manifestuje jedan od najvećih kulturnih uspeha HH stoleća, čiji se uspeh može meriti samo sa dostignućima Johanesa Keplera i Isaka NJutna.
"U čemu se ogleda Ajnštajnov značaj na naše stoleće? - pita Herman. - On je osnovao novu fiziku koja je promenila pogled na svet i na naša razmišljanja i čiji je uticaj na tome putu možda još veći nego na tehničkim primenama. Ajnštajn je takođe bio i homo politicus, strašan borac protiv neparavde. On je založio svoje ime i svoj ugled da postakne svet protiv nacionalsocijalista, Ajnštajn je bio jedan od najvećih Hitlerovih protivnika."
Dodajmo da je Ajnštajn rekao: "Nemci su zbog rđave tradicije toliko upropašđen narod da će biti teško postići neko izlečenje razumnim i humanim sredstvima". On se slagao sa svojim prijateljem Tomasom Manom koji je rekao: "Nemački vojnici su se borili sa krajnjom izdržljivošću za pobedu i ovekovečenje nacističkog režima - ali treba ipak razlikovati naciste od nemačkog naroda. Nikad narod nije imao groznije gospodare, vlastodršce koji su nemilosrdno nastojali da i zemlja i narod propadnu zajedno s njima. Ako njih ne bude više, onda ni Nemačka ne treba da postoji."Ajnštajn nije verovao da Nemci imaju neki naročito rđav karakter, štaviše oni nisu u proseku drukčiji nego i svi drugi ljudi. "Nemci, međutim, imaju rđaviju tradiciju od drugih naroda, takozvanih civilizovanih." Kao i Tomas Man, koji je za vreme Drugog svetskog rata preko Bi-Bi-Sija poručivao svetu "Svaki Nemac je kriv", i Ajnštajn je zastupao tezu o kolektivnoj krivici nemačkog naroda. Posle strašnog završetka ustanka u varšavskom getu rekao je:Čitav nemački narod je odgovoran za ta masovna umorstva i mora kao narod da bude kažnjen ako ima pravde na svetu i ako svest naroda za kolektivnu odgovornost ne treba potpuno da nestane." Smatrao je da su "zločini Nemaca stvarno ono što je najstrašnije što je mogla istorija takozvanih civilizovanih nacija da zabeleži". Bio je ubeđen da su Nemci nepopravljivi nacionalisti i militaristi.
U Nemačkoj, toj zemlji "masovnih ubica", pre Drugog svetskog rata, u vreme ekspanzije hitlerizma, Ajnštajnu je opljačkana sva imovina i oduzeto mu je državljanstvo. Posle Drugog svetskog rata u njegovoj bivšoj otaybini neki krugovi nisu mogli da 
Uzaborave njegove izjave te su koristili svaku priliku da ga omalovaže i ocrne. Takvu jednu priliku imali su i u stvaranju mita o Milevi Marić samo da bi pomračili njegovu slavu. Ja ne vidim ni jednog jedinog razloga da to i mi treba da činimo.

izvor