Tri crtice o životu

Horhe Molist
Prsten

 
Ceo život provedemo želeći da nešto dostignemo

 
Ceo život provedemo želeći da nešto dostignemo, sledeći snove, verujući da ćemo kad to dobijemo postati srećni. Ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lepo produhovljeno je ono čemu težimo. Poslednja stanica je smrt. Ako ne umemo da budemo srećni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure to su sve one stvari za koji oni veruju da će im doneti sreću a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudeo, čovek se zatekne samo s prazninom u rukama.

Matija Bećković,

„O međuvremenu“

 
Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da ne treba verovati.

Iskustvo nasu uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.

Svetu, međutim ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom. Svetu ne trebaju oni koji su ostali bez zabluda i snova. Oni kojima je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.

Svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala, spremni za najveće podvige i žrtve.

Beznadežan slučaj ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi čovek. On je kompromitovao sve ideale i ciljeve. Da su na svetu samo takvi, život bi se zaustavio.

Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.

Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali. Oni koji bi se poubijali kada bi svega bili svesni.

Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da pređe svoj put i potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji zakon!“

Prentice Mulford

„Zablude života“

 
Nadati se usprkos svakoj nadi je visoka mudrost koju je do sada dosegla samo ljubav.

Belu magiju želje neće niko naučiti iz tuđeg iskustva ma koliko svedočanstvo i primer bili očigledni, ma koliko snažno bilo čudo tuđeg života. Oni mogu služiti samo kao poticaj, kao predlog, nikad kao primer, jer kao što postoje opšti zakoni kojima smo svi podložni, tako postoje i individualni.
Upravo je čovek jedninstven, neusporediv i nezamenjiv.

Ja ne mogu stići do sreće po Vašem tragu, niti Vi po mom jer mi dolazimo iz različitih smerova večnosti.

Naše jezgre bića zastrte su životom, međusobno stranim.

Ni dve reči nemaju isto znaženje za dvoje ljudi, još manje isto iskustvo.

Kad se severni medved veseli, tigar dobija ozebline…