Ponoć kod Dostojevksog, Don DeLilo

 

https://polja.rs/wp-content/ueploads/2015/12/461-24.pdf

Bili smo dva mračna momka pogurena u kaputima, a turobna zima je dolazila. Koledž je bio na obodu jednog malog grada daleko na severu, jedva da je to i bio grad, možda pre seoce, govorili smo, ili tek železničko mestašce, i stalno smo išli u šetnje; izlaženje na- polje, besciljno hodanje, nisko nebo i golo drveće, jedva da se mogla sresti živa duša. Tako smo zvali meštane: oni su bili duše, oni su bili duhovi koji promiču, lice na prozoru automobila u prolazu, vodnjikavo od odbijene svetlosti, ili duga ulica s lopatom zabijenom u gomilu snega, bez ikoga na vidiku.

Hodali smo naporedo s prugom kad nam se približi jedan stari teretni voz, te stadosmo i pogledasmo ga. Delovao je kao ona vrste istorije što prolazi uglavnom neopaženo, dizel lokomotiva i stotinu zatvorenih vagona koji se valjaju preko daleke zemlje, te podelismo jedan nemi trenutak poštovanja, Bod i ja, za vremena prošla, granice iščezle, a onda nastavismo dalje, ne razgovarajući ni o čemu posebno, ali shvatajući ponešto. Čuli smo pisak lokomotive dok je voz nestajao u kasnom popodnevu.

Bio je to dan kad smo videli čoveka u kaputu s kapuljačom. Prepirali smo se oko kaputa – loden kaput, anorak, parka.1 To je bilo uobičajeno za nas; uvek smo bili spremni da nađemo nešto oko čega ćemo se takmičiti. Taj čovek se rodio upravo zbog toga da završi u ovom gradu noseći taj kaput. Bio je dobrano ispred nas i polako hodao, stegnutih ruku iza leđa, sićušna figura koja je sad skretala da bi ušla u ulicu sa stambenim zgradama i ne- stala iz vida.

„Loden kaput nema kapuljaču. Kapuljača nije deo konteksta”, rekao je Tod. „Ili je parka ili anorak.”

„Ima i drugih. Uvek ima drugih.” „Da čujem.”

„Đubretarac.”

„Postoji đubretarska vreća.” „Postoji i đubretarac.”

„Da li ta reč podrazumeva kapuljaču?”

„Podrazumeva drvenu dugmad s petljom.”

„Onaj kaput je imao kapuljaču. Ne znamo da li je imao drvenu dugmad s petljom.” „Nema veze”, rekao sam. „Pošto je čovek nosio parku.”

„Anorak je inuitska reč.”

„Pa šta?”

Ja mislim da je to anorak”, rekao je.

Pokušao sam da izmislim etimologiju reči „parka”, ali nisam mogao da razmišljam do- voljno brzo. Tod je prešao na drugu temu – teretni voz, zakoni kretanja, efekti sile, uvodeći polako pitanje broja vagona koji su išli za lokomotivom. Nismo unapred naglasili da će se vršiti proračun, ali obojica smo znali da će onaj drugi brojati, čak i dok razgovaramo o drugim stvarima. Kad sam potom rekao svoju cifru, nije reagovao, a ja sam znao šta to znači. Značilo je da je i on došao do istog broja. To nije bilo predviđeno da se desi – poremetilo bi nas, učinilo svet jednoličnim – pa smo neko vreme hodali u ozlojeđenoj tišini. Čak i kad se radilo o pitanjima čiste fizičke stvarnosti, ovisili smo o trvenju između naših osnovnih osetnih sposobnosti, njegovih i mojih, te nam je sad bilo jasno da ćemo ostatak popodneva provesti ističući te razlike.

Krenuli smo na neki kasni čas.

„Anorak je pozamašan. Ono što je on nosio deluje vrlo tanušno”, rekao sam. „A anorak bi imao i kapuljaču s krznom. Razmisli o poreklu reči. Ti si prvi pomenuo Inuite. Zar jedan Inuit ne bi stavio krzno na svoju kapuljaču? Oni imaju polarne medvede. Imaju morževe. Potrebne su im debele i kabaste jakne, od kapuljače do donjeg poruba.”

„Videli smo ga otpozadi”, rekao je. „Otkud znaš kakva mu je kapuljača? Otpozadi i iz- daleka.”

Razmisli o poreklu reči. Koristio sam njegovo poznavanje Inuita protiv njega, terajući ga da reaguje razumno, što je bio redak znak slabosti s njegove strane. Tod je bio posvećen mislilac koji je voleo da razmatra neku činjenicu ili zamisao do sedmog nivoa tumačenja. Bio je visok i krakat, pravi koščati skelet, ona vrsta tela koja nije uvek u skladu sa svojim zglobovima i člancima. Neki su govorili da izgleda kao dete ljubavi dve rode, drugi su smatrali dva noja. Činilo se kao da ne kuša hranu; konzumirao ju je, apsorbovao, tu jestivu tvar biljnog ili životinjskog porekla. O udaljenostima je govorio u metrima i kilometrima i trebalo mi je neko vreme da shvatim da nije u pitanju usiljenost koliko pokretačka potre- ba da manje-više u trenutku prevodi merne jedinice. Voleo je da se propituje o onome što je znao. Voleo je da zastane u hodu kako bi naglasio poentu dok sam ja produžavao. To je bila moja uzvratna poenta, da ga ostavim da stoji i priča s drvetom. Što su naše prepirke bile površnije, to smo postajali zagriženiji.

Hteo sam da to potraje, da zadržim kontrolu, da ga pritisnem. Zar je bilo važno šta go- vorim?

„Čak i izdaleka je delovalo da je kapuljača suviše mala da bi imala krzno po obodu. Kapuljača je bila uska”, rekao sam. „Pravi anorak imao bi kapuljaču dovoljno veliku da ispod nje stane vunena kapa. Zar Inuiti to ne rade?”

Kampus se pojavi u fragmentima, kroz visoke drvorede na suprotnoj strani seoskog puta. Živeli smo u nizu energetski efikasnih građevina sa solarnim pločama, zatravljenim krovovima i zidovima od crvene kedrovine. Časovi su se održavali u prvobitnim zgradama, u nekoliko ogromnih, betonskih odeljaka zajedno poznatih pod imenom Zatvorska jedinica, do koje se iz doma moglo doći biciklom ili nešto dužom šetnjom, a reka studena- ta u plemenskim hordama koje su išle tamo-ovamo činila se kao deo arhitekture samog mesta. Bila mi je to prva godina tamo, pa sam još uvek pokušavao da protumačim znakove i prilagodim se obrascima.

Imaju irvase”, rekao sam. „Imaju meso foke i sante leda.” Povremeno ostavi značenje zarad nagona. Neka reči budu činjenice. Takve su prirode bile naše šetnje – beleženje svega što postoji tamo negde, svih raštrkanih ritmova okol- nosti i slučaja, i njihova rekonstrukcija u vidu ljudske buke.

Imali smo logiku, u Zatvorskoj jedinici 2, nas trinaest je sedelo duž obe strane dugog stola na čijem čelu je bio Ilgauskas, zdepast čovek u poznim četrdesetim koga je tog dana skolio povremeni kašalj. Govorio je stojeći, povijen napred, s rukama na stolu, i često dugo zurio u goli zid na drugom kraju sobe.
„Kauzalna veza”, rekao je i zagledao se u zid.
On je zurio; mi smo se zgledali. Često smo razmenjivali poglede, jedna strana stola s drugom. Bili smo opčinjeni Ilgauskasom. Ličio je na čoveka u transu. Ali on nije bio jedno- stavno odsutan iz svojih primedbi, još jedan iscrpljeni glas koji odjekuje niz tunel predava- čkih godina. Usaglasili smo se, neki od nas, da je patio od izvesnog neurološkog poreme- ćaja. Nije mu bilo dosadno, već je prosto bio nesputan, govorio je slobodno i nepovezano iz neke vrste obuzetog uvida. Bilo je to pitanje neurohemije. Odlučili smo da to stanje nije bilo dovoljno dobro proučeno da bi mu se dao naziv. A ako nema naziv, govorili smo, pa- rafrazirajući pretpostavku iz logike, onda se ne može ni lečiti.
„Atomska činjenica”, rekao je.

Elaborirao je potom deset minuta dok smo mi slušali, zgledali se, beležili, prelistavali udžbenik da bismo pronašli utočište u štampanom tekstu, neki privid značenja koji bi ma- kar otprilike bio podudaran onome što je Ilgauskas pričao. U učionici nije bilo laptopova i ručnih kompjutera. Ilgauskas ih nije zabranio; mi smo to učinili, na neki način, prećutno. Neki od nas jedva da su mogli ijednu misao da zaokruže bez tačpeda ili skrol dugmeta, ali shvatali smo da visokobrzim sistemima podataka ovde nije bilo mesto. Oni su predstavljali udar na okruženje, određeno dužinom, širinom i dubinom, određeno vremenom produže- nim, i izračunatim otkucajima srca. Sedeli smo i slušali ili sedeli i čekali. Pisali smo hemijskim ili grafitnim olovkama. Stranice naših svezaka bile su napravljene od savitljivog papira. Pokušavao sam da razmenim pogled s devojkom s druge strane stola. To je bilo prvi put da sedimo jedno naspram drugog, ali ona je sve vreme gledala u svoje beleške, ruke, a možda i godove drveta duž ivice stola. Govorio sam sebi da ne skreće pogled s mene već s Ilgauskasa.
„F i ne-F”, rekao je.
Bilo ju je sramota od njega, od neposrednog uticaja tog čoveka, krupnog tela, snaž- nog glasa, odsečnog kašlja, čak i zbog starog, crnog, neispeglanog odela koje je nosio na svakom času dok su mu malje na grudima u kovrdžama virile iz raskopčane kragne na košulji. Koristio je termine na nemačkom i latinskom, ne definišući ih. Pokušavao sam da se ubacim u devojčin pravac pogleda gureći se i provirujući. Slušali smo savesno, svi mi, nadajući se da ćemo razumeti i nadići potrebu da razumemo.
Ponekad je kašljao u stegnutu šaku, nekad opet u sto, a mi smo zamišljali mikroskop- ske oblike života kako hrle prema površini stola i rikošetiraju se u disajni prostor. Oni koji su sedeli najbliže njemu uzmakli bi uz trzaj koji je bio i osmeh, polupokajnički. Ramena stidljive devojke tresla su se iako je sedela nešto dalje od tog čoveka. Nismo očekivali da se Ilgauskas izvini. On je bio Ilgauskas. Mi smo bili ti koji greše jer smo bili tu da budemo svedoci njegovog kašljanja ili zato što nismo bili adekvatni za seizmičku razmeru istog, ili iz nekih drugih razloga koji nam još nisu bili poznati.
„Možemo li postaviti ovo pitanje?”, rekao je.
Čekali smo na pitanje. Razmišljali smo da li je pitanje koje je postavio bilo pitanje koje smo čekali da postavi. Drugim rečima, da li je mogao da postavi pitanje koje je postav- ljao? Nije to bio trik, niti igra, ni logička zagonetka. Ilgauskas se nije bavio time. Sedeli smo i čekali. Zurio je u zid na drugom kraju sobe.

Bilo je lepo biti napolju, na toj zimskoj oštrini dolazećeg snega. Hodao sam ulicom s postarijim kućama, od kojih je nekima očajnički bila potrebna popravka, tužnim i lepim, ovde s kibic-fensterom, onde s tremom, kad on skrenu iza ugla i krenu prema meni, blago poguren, u istom kaputu, lica gotovo nestalog unutar kapuljače. Hodao je polako, kao i pre, s rukama iza leđa, kao i pre, i učinilo mi se da je zastao kad me je video, gotovo nepri- metno, pognute glave, vrludajući.
Na ulici nije bilo više nikog. Dok smo se približavali jedan drugom, skrenuo je, a onda sam i ja učinio isto, tek toliko da ga umirim, ali sam takođe krišom uputio pogled u njego- vom pravcu. Lice unutar kapuljače bilo je prekriveno čekinjama – sedi starac, mislio sam, s velikim nosom i očima uprtim u trotoar, mada takođe primećuju moje prisustvo. Nakon što smo se mimoišli, sačekao sam jedan tren, a onda se okrenuo i pogledao. Nije nosio rukavice, i to je delovalo
ekako prikladno, nisam siguran zašto, bez rukavica, uprkos neu- moljivoj hladnoći.
Nakon otprilike sat vremena priključio sam se masovnom kretanju studenata koji su išli u suprotnim pravcima, po snegu šibanim vetrom, u dve grubo naporedne kolone što su se kretale od starog kampusa ka novom i obrnuto, s naočarima za skijanje na licima, tela su se probijala uz vetar ili odlazila niz njega. Video sam Toda, kako se kreće dugim koracima, i pokazao na njega kažiprstom. To nam je bio uobičajeni znak pozdrava ili odobravanja – poka- zivali smo prstom jedan na drugog. Povikao sam u vetar i sneg dok je prolazio pored mene. „Opet sam ga video. Isti kaput, ista kapuljača, samo druga ulica.”
Klimnuo je glavom i uzvratio pozdrav prstom, a dva dana kasnije šetali smo udaljenim delovima grada. Pokazao sam rukom na dva velika drveta čije su se gole grane račvale po pedeset-šezdeset stopa.
„Norveški javor”, rekao sam.
On nije rekao ništa. Ništa mu nisu značili drveće, ptice, bejzbol timovi. Poznavao je muziku, od klasične do serijalne, istoriju matematike i stotinu drugih stvari. Ja sam pozna- vao drveće od letnjih kampova, kad sam imao dvanaest godina, i bio sam prilično siguran da su ta stabla javori. Norveški je već bio druga priča. Mogao sam da kažem crveni javor ili slatkokorni javor, ali norveški je zvučalo jače, upućenije.
Obojica smo igrali šah. Obojica smo verovali u Boga. < r /> Kuće su se ovde nadvijale nad ulicom, a mi videsmo sredovečnu ženu kako izlazi iz svog automobila, uzima dečja kolica sa zadnjeg sedišta i rasklapa ih. Potom je iznela četiri kese s namirnicama iz auta, jednu po jednu, i stavila ih sve u kolica. Razgovarali smo i po- smatrali. Razgovarali smo o epidemijama, pandemijama, pošastima, ali posmatrali smo ženu. Zatvorila je vrata na automobilu i povukla kolica unazad, preko skorenog snega, i dalje uz dugo stepenište na svom tremu.
„Kako se zove?”
„Izabel”, rekao sam.
„Budi ozbiljan. Ozbiljni smo ljudi. Kako se zove?”
„Dobro, kako se zove?”
„Zove se Meri Franses. Slušaj”, rekao je. „Me-ri Fran-ses. Nikako samo Meri.”
„Dobro, možda.”
„Odakle ti, pobogu, Izabel?”
Izrazio je lažnu zabrinutost, položivši mi ruku na rame.
„Ne znam. Izabel joj je sestra. One su jednojajčane bliznakinje. Izabel je alkoholičarka. Ali izmiču ti osnovna pitanja.”
„Ne izmiču. Gde je dete koje ide uz kolica? Čije je to dete?”, rekao je. „Kako se dete zove?”
Krenuli smo ulicom koja je vodila van grada i čuli avion iz vojne baze. Okrenuo sam se i pogledao ka nebu; bili su gore, a onda nestali, tri mlazna lovca odjezdila su prema isto- ku, a onda sam video čoveka s kapuljačom na glavi na sto jardi od nas, kako prilazi preko vrha strme ulice, i ide u našem pravcu.

Tod se okrenuo i pogledao. Nagovorio sam ga da pređemo ulicu kako bismo ostavili nešto prostora između čoveka i nas. Posmatrali smo ga s prilaznog puta, stojeći ispod oronulog koša montiranog na slemenoj gredi iznad vrata garaže. Neki kamionet prođe, pa čovek nakratko zastade, a potom nastavi.
„Vidiš kaput? Nema drvenu dugmad s petljama”, rekao sam.
„Zato što je anorak.”
„To je parka – uvek je bila parka. Teško je proceniti odavde, ali mislim da se obrijao. Ili ga je neko obrijao. S kim god da živi. Sin, ćerka, unuci.”
Sad je bio tačno preko puta nas s druge strane ulice, krećući se oprezno da bi izbegao nanose neraščišćenog snega.
„Nije odavde”, rekao je Tod. „Odnekud je iz Evrope. Doveli su ga ovamo. Nije mogao više da se stara o sebi. Žena mu je umrla. Hteli su da ostanu tamo gde su bili, to dvoje sta- raca. Ali onda je ona umrla.”
Govorio je odsutno, Tod, gledajući čoveka, ali pričajući kroz njega, nalazeći njegovu senku negde na drugoj strani sveta. Čovek nas nije video, bio sam siguran u to. Došao je do ugla, s jednom rukom iza leđa dok je drugom pravio male razgovorne pokrete, a po- tom je skrenuo u sledeću ulicu i nestao.
„Jesi li mu video cipele?”
„Nisu čizme.”
„Nosio je cipele što sežu do članaka.” „Duboke cipele.”
„Evropske.”
„Nije imao rukavice.”
„Jakna mu pada ispod kolena.” „Verovatno nije njegova.”
Nasleđena ili prosleđena.”
„Zamisli kakvu bi kapu nosio da je nosi”, rekao sam.
„Ne nosi kapu.”
„Ali da nosi kapu, kakva bi bila?”
„Nosio je kapuljaču.”
„Ali kakvu bi kapu nosio da ju je nosio?”
„Nosio je kapuljaču”, rekao je Tod.
Odšetali smo do ćoška i krenuli preko ulice. Progovorio je tren pre mene.
„Postoji samo jedna vrsta kape koju bi on uopšte mogao da nosi. Kapa s naušnjakom koji ide od jednog uha pa oko cele glave sve do drugog. Jedna stara prljava kapa. Šapka s naušnjakom.”
Ništa nisam rekao. Nisam imao ništa da kažem na to.
Nije bilo ni traga od čoveka na ulici u koju je skrenuo. Aura tajanstvenosti lebdela je iznad predela nekoliko sekundi. Ali njegov nestanak jednostavno je značio da čovek živi u jednoj od kuća u toj ulici. Da li je bilo važno u kojoj kući? Ja nisam mislio da jeste, ali Tod se nije složio. Želeo je da nađe kuću koja se slaže s tim čovekom.
Hodali smo polako posred ulice, udaljeni šest stopa jedan od drugog, koristeći utaba- ne tragove točkova u snegu da bismo se lakše kretali. Skinuo je rukavicu i ispružio ruku s ispruženim prstima koje je savijao.
„Oseti vazduh. Rekao bih da ima minus devet celzijusa.”
„Mi ne računamo po celzijusima.”
„Ali on računa, tamo odakle je on, računa se u celzijusima.”
„Odakle je? Nekako mi ne deluje da je potpuno beo. Nije Skandinavac.” „Ni Holanđanin, niti Irac.”< r /> Razmišljao sam da nije Andaluzijac. Gde je tačno Andaluzija? Mislim da nisam znao. Ili je Uzbekistanac, Kazahstanac. Ali to je već delovalo neodgovorno.
„Srednja Evropa”, rekao je Tod. „Istočna Evropa.”
Pokazao je na sivu kuću od oplate, običnu dvospratnicu sa krovom od šindre bez zna- kova izgubljenog sjaja koji je određivao neke kuće u drugim krajevima grada.
„Mogla bi biti ta. Porodica mu dozvoljava da se prošeta tu i tamo, sve dok ne izlazi iz određenog kraja.
„Hladnoća mu ne smeta mnogo.”
„Navikao je i na hladnije vreme.”
„Uz to, osećaj u udovima mu je veoma slab”, rekao sam.
Na vratima nije bilo božićnog venca, nije bilo prazničnih svetala. Na imanju se nije vi- delo ništa što bi moglo da ukaže na to ko tu živi, odakle je, koji jezik govori. Došli smo do mesta na kom se ulica završavala parčetom šume, te smo se okrenuli i zaputili nazad. Imali smo čas za pola sata, pa sam želeo da pružimo korak. Tod je još uvek gledao kuće. Ja sam razmišljao o baltičkim i balkanskim državama, načas zbunjen – koja je koja i koja je gde.
Progovorio sam pre njega.
„Meni deluje kao neko ko je pobegao od rata u devedesetim. Hrvatska, Srbija, Bosna. Ili kao neko ko nije otišao sve donedavno.”< r /> „Ne osećam to ovde”, rekao je. „To nije pravi kalup.”
„Ili je Grk, pa se zove Spiros.”
„Želim ti bezbolnu smrt”, rekao je, ne trudeći se da pogleda prema meni.
„Nemačka imena. Imena s umlautima.”
To poslednje nije imalo ništa drugo do neprijatnu vrednost. Znao sam to. Pokušao sam da hodam brže, ali on je zastao na tren, stojeći na svoj iskrivljeni način da bi pogle- dao sivu kuću.
„Zamisli, za nekoliko sati, večera je gotova, ostali gledaju TV, on je u svojoj maloj sobi, sedi na ivici uskog kreveta u dugim gaćama i zuri u prostor.”
Pitao sam se da li je to prostor koji je Tod očekivao da mi ispunimo.

Čekali smo da se završe duge tišine, a onda klimali glavom kad bi se on zakašljao, s kolegijalnim odobravanjem. Danas je samo dva puta kašljao, za sada. Imao je mali izgu- žvani flaster na ivici brade. Brije se, mislili smo. Poseče se i kaže: „Jebi ga”. Zgužva parče toalet papira i drži ga na rani. Onda se unese u ogledalo, videći sebe jasno po prvi put nakon nekoliko godina. Ilgauskas, pomisli.
Uvek smo menjali mesta, iz časa u čas. Nije nam baš bilo jasno kako je to krenulo. Neko od nas je možda, u duhu bezbrižnog nestašluka, raširio priču da Ilgauskas tako više voli. Zamisao je, zapravo, imala osnovu. Nije želeo da zna ko smo. Mi smo bili prolaznici za nje- ga, razmazana lica, bili smo životinje pregažene na putu. Bio je to jedan vid njegovog ne- urološkog poremećaja, mislili smo, da posmatra druge kao zamenjive, a to je delovalo zanimljivo, delovalo je kao deo kursa, zamenjivost, jedna od istinskih funkcija na koje se tu i tamo pozivao.
Ali mi smo narušavali kod, stidljiva devojka i ja, sednuvši ponovo jedno naspram dru- gog. To se dogodilo zato što sam ja ušao u učionicu posle nje i jednostavno se sručio na slobodnu stolicu tačno preko puta nje. Znala je da sam tu, znala je da sam to ja, isti onaj zablenuli momak, sa željom da uspostavi kontakt očima.
„Zamisli površinu bez ikakve boje”, rekao je.
Sedeli smo i zamišljali. Prošao je rukom kroz svoju crnu kosu, zamršenu masu koja je oklembešeno padala u nekoliko pravaca. Nije donosio knjige na čas, nikad ni traga udž- beniku ili svežnju beležaka, a zbog njegovih razvučenih diskursa osećali smo da postaje- mo ono što on vidi ispred sebe, bezoblična celina. U suštini, nismo bili ni u kakvom stanju. Mogao je da govori i političkim zatvorenicima u narandžastim kombinezonima. Divili smo se tome. Nalazili smo se u Zatvorskoj jedinici, na kraju krajeva. Nesigurno smo razmenili letimične poglede, ona i ja. Ilgauskas se nagnuo prema stolu, dok su mu oči plivale u neu- rohemijskom životu. Gledao je u zid, govorio zidu.
„Logika prestaje tamo gde prestaje svet”, rekao je.
Svet, da. Ali činilo se da on govori leđima okrenut svetu. Mada predmet nije bila istorija ili geografija. Upućivao nas je u principe čistog uma. Predano smo ga slušali. Jedna primedba razlagala se u drugu. Bio je umetnik, apstraktni umetnik. Postavljao je nizove pitanja, a mi smo pravili ozbiljne beleške. Postavljao je pitanja na koja se nije moglo odgovoriti, barem mi nismo mogli, a on u svakom slučaju nije ni očekivao odgovore. Nismo pričali na času; niko nikad nije pričao. Nikad nije bilo nikakvih pitanja, studentskih za profesora. Ta ukorenjena tradicija bila je mrtva ovde.
Rekao je: „Činjenice, slike, stvari”.
Šta je podrazumevao pod „stvarima”? Verovatno nikad nećemo ni saznati. Da li smo bili suviše pasivni, da li smo bili suviše predusretljivi prema tom čoveku? Da li smo uvideli poremećaj i nazvali ga nadahnutim oblikom intelekta? Nismo želeli da nam se dopadne, samo da mu verujemo. Nudili smo svoje najdublje poverenje svedenoj prirodi njegove me- todologije. Naravno, metodologija nije postojala. Postojao je samo Ilgauskas. On je ospo- ravao naš razlog postojanja, ono što smo mislili, kako smo živeli, tačnost ili netačnost onoga za šta smo verovali da je tačno ili netačno. Zar to nije ono što veliki učitelji čine, zen maj- stori i bramanski mudraci?

Nagnuo se prema stolu i govorio o unapred utvrđenim značenjima. Zdušno smo ga slušali i trudili se da razumemo. Ali u tom trenutku našeg studiranja, nakon nekoliko me- seci, razumevanje bi bilo zbunjivo, čak i predstavljalo neki vid razočaranja. Rekao je nešto na latinskom dok su mu šake bile priljubljene za sto, a onda je uradio nešto čudno. Pogle- dao nas je, klizeći pogledom uz jedan red lica, pa niz drugi. Svi smo bili tu, uvek smo bili tu, naša uobičajena zaodenuta jastva. Podigao je, napokon, ruku i pogledao na sat. Nije bilo važno koliko je sati. Sam pokret značio je da je čas gotov.
Unapred utvrđeno značenje, mislili smo.

Sedeli smo tamo, ona i ja, dok su drugi pakovali knjige i papire i uzimali jakne s naslo- na na stolicama. Bila je bleda i mršava, nosila kosu vezanu na potiljku, a ja sam došao na zamisao da je želela da izgleda neutralno, da deluje neutralno kako bi izazvala ljude da je primete. Stavila je svoj udžbenik na svesku, centrirajući ga precizno, a potom podigla gla- vu i sačekala da nešto kažem.
„Dobro, kako se zoveš?”
„Džena. A ti?”
„Rekao bih Lars-Magnus samo da bih video da li ćeš mi poverovati.”
„Neću.”
„Zovem se Robi”, rekao sam.
„Videla sam te dok si vežbao u fitnes centru.”br /> „Radio sam na eliptičnom trenažeru. Gde si ti bila?”
„Samo sam prolazila.”
„Je l’ to inače radiš?”
„Sve vreme, manje-više”, rekla je.
Poslednji su već izlazili, vukući se. Stajala je i ubacila knjige u ranac, koji je visio na stolici. Ja sam ostao gde sam i bio, posmatrajući je.
„Baš me zanima šta imaš da kažeš o ovom čoveku.”
„O profesoru?”
„Imaš li da ponudiš kakav uvid?”
„Jednom sam razgovarala s njim”, rekla je. „Kao čovek sa čovekom.” < r /> „Ozbiljno? Gde?”
„U restoranu u gradu.”
„Pričala si s njim?”
„Nekad imam potrebu da izađem iz kampusa. Moram da odem negde.”
" Poznat mi je taj osećaj.”
„To je jedino mesto gde se može jesti, pored ovog ovde, pa sam ušla i sela, kad ono on sedi u separeu preko puta mene.”
„Neverovatno.”
„Sedela sam tamo i razmišljala: ’On je.’”
„On je.”
„Držala sam neki veliki jelovnik koji se razmotava i iza kog sam se krila dok sam ga krišom posmatrala. Uzeo je kompletan obrok, nešto preliveno močom iz središta zemlje. A imao je i kolu sa slamčicom koja je virila iz limenke.”
„Pričala si s njim.”
„Rekla sam nešto ne previše originalno, a onda smo razgovarali tu i tamo. Bacio je bio kaput na mesto preko puta sebe, a ja sam jela salatu; na kaputu mu je ležala neka knjiga, pa sam ga pitala šta čita.”
„Pričala si s njim. Sa čovekom koji te natera da spustiš pogled u primitivnom strahu i jezi.”
„U restoranu. Pio je kolu na slamčicu”, rekla je.
„Fantastično. Šta je čitao?”
„Rekao je da čita Dostojevskog. Reći ću ti tačno šta mi je rekao. Rekao je: ’Dostojevskog, i danju i noću.’”
„Fantastično.”
„A ja sam mu ispričala za neku svoju slučajnost, da sam čitala mnogo poeziju i da sam baš nekoliko dana pre toga pročitala pesmu u kojoj ima jedna fraza koje se sećam. ’Kao ponoć kod Dostojevskog.’”
„Šta je on rekao?”
„Ništa.”
„Da li čita Dostojevskog u originalu?”
„Nisam pitala.”
„Baš bih voleo znati. Imam osećaj da ga čita u originalu.”

Nastupila je pauza, a onda je ona rekla da će napustiti školu. Ja sam razmišljao o Ilgau- skasu u restoranu. Rekla mi je da se tu oseća nesrećno, da joj majka stalno govori koliko je uspešna u tome što se oseća nesrećno. Ići će na zapad, rekla je, u Ajdaho. Ništa nisam re- kao. Sedeo sam tamo sa sklopljenim prstima na struku. Izašla je bez jakne. Jakna joj je ve- rovatno bila u garderobi na prvom spratu.

Ostao sam u kampusu preko zimskog raspusta, kao jedan od retkih. Prozvali smo se Ostavljeni i pričali na iskvarenom engleskom. Deo te rutine bili su držanje tela poput zom- bija i zamagljen pogled, što je trajalo pola dana pre nego što bi nam svima dosadilo. U teretani sam obavljao svoje glupo šepurenje na eliptičnom trenažeru i zapadao u trenutke izgubljenih misli. Ajdaho, mislio sam. Ajdaho, ta reč, tako vokalizovana i mračna. Zar joj tu gde smo bili, tačno tu, nije bilo dovoljno mračno?

Biblioteka je bila prazna tokom raspusta. Ušao sam pomoću ključa-kartice i skinuo s polica jedan roman od Dostojevskog. Stavio sam knjigu na sto i otvorio je, a onda se nad- vio nad raskriljenim stranicama, čitajući i dišući. Delovalo je kao da se međusobno asimilu- jemo, likovi i ja, a kad sam podigao glavu, morao sam da kažem sebi gde se nalazim.

Znao sam gde se nalazio moj otac – u Pekingu, pokušavao je da uglavi svoju brokersku firmu u kineski vek. Moja majka je bila prepuštena vetru i strujama, verovatno u Flori- da Kizu, s bivšim momkom po imenu Raul. Otac je to izgovarao ro-iil, kao ona stvar što se jede žmureći.2

Grad je pod snegom delovao avetinjski, povremeno potpuno mrtvo. Išao sam u šet- nju gotovo svakog popodneva, a čovek u kaputu s kapuljačom nikad nije bio daleko od mojih misli. Išao sam gore-dole ulicom u kojoj je živeo i delovalo je da je jedino prikladno to što se nije dao videti. To je bila suštinska osobenost mesta. Počeo sam da osećam bli- skost s tim ulicama. Tu sam bio ono što sam, mogao sam da vidim stvari zasebno i jasno, daleko od života kakav sam poznavao, od grada, nagomilanog i raslojenog, sa hiljadu zna- čenja u minuti.

U zakržljaloj poslovnoj ulici u gradu, bila su još tri mesta koja su radila, a jedno od njih bio je restoran, te sam tu jednom jeo i provirio kroz vrata u dva ili tri navrata, pretražujući separee. Pločnik je bio star, od rošavog plavog glinenca. Kupio sam sebi mlečni kolač u prodavnici i porazgovarao sa ženom za pultom o infekciji bubrega žene njenog sina.

U biblioteci sam gutao otprilike sto stranica po čitanju, slova su bila sitna i zgusnuta. Kad sam izlazio iz zgrade, knjiga bi ostala na stolu, otvorena tamo dokle sam stigao sa čita- njem. Vraćao bih se sutradan, a knjiga je još uvek bila tamo, otvorena na istoj stranici.

Zašto je to izgledalo čarobno? Zašto sam ponekad ležao u krevetu, tik pred počinak, i razmišljao o knjizi u praznoj prostoriji, otvorenoj na stranici na kojoj sam stao sa čitanjem?

Jedne od tih ponoći, malo pre nego što se školska godina nastavila, ustao sam iz kre- veta i sišao niz hodnik do salona. Prostorija je bila natkrivena kosim svodom od pregrađe- nog stakla, pa sam odbravio jedno krilo i širom ga otvorio. Činilo mi se kao da je pidžama iščezla. Osećao sam hladnoću u porama, u zubima. Pomislio sam da mi zubi cvokoću. Sta- jao sam i posmatrao, uvek sam posmatrao. Sad sam se osećao kao dete koje odgovara na začikivanje. Koliko sam mogao da izdržim? Zagledao sam se u severno nebo, živuće nebo, dok mi se dah pretvarao u pramičke dima, kao da sam se odvajao od svog tela. Bio sam za- voleo hladnoću, ali ovo je bio idiotizam, pa sam zatvorio prozor i vratio se u svoju sobu. Ko- račao sam neko vreme, mlateći rukama po grudima, pokušavajući da podstaknem krvotok, zagrejem telo, a dvadeset minuta nakon što sam se vratio u krevet, potpuno budan, ta za- misao mi je pala na pamet. Došla je niotkud, iz noći, potpuno uobličena, protežući se u ne- koliko pravaca, te kad sam ujutro progledao, bila je posvuda oko mene, ispunjavajući sobu.

Tih popodneva svetlo je brzo nestajalo, a mi smo gotovo neprestano razgovarali, ko- račajući u vetar poput brzohodača. Svaka tema je imala spektralne veze, Todovo urođeno oboljenje jetre prelivalo se u moju ambiciju da istrčim maraton, ovo je vodilo onom, teori- ja prostih brojeva živom prizoru seoskih poštanskih sandučića postavljenih duž izgublje- nog puta, jedanaest uspravnih celina, zarđalih i pred rušenjem, prost broj, objavio je Tod, koristeći svoj mobilni telefon da bi ih slikao.

Jednog dana približavali smo se ulici u kojoj je živeo čovek s kapuljačom. Upravo tad sam ispričao Todu o zamisli na koju sam došao, o otkrovenju u ledenoj noći. Rekao sam mu da znam ko je taj čovek. Sve se uklapalo, svaki deo priče, čovekovo poreklo, porodične veze, njegovo prisustvo u ovom gradu.

Rekao je: „Dobro.”
„Prvo, Rus je.”
„Rus.”
„Ovde je zato što mu je sin ovde.”
„Nema držanje jednog Rusa.”
„Držanje? Šta je držanje? Mogao bi lako da se zove Pavel.”
„Ne bi.”
„Ima mnogo opcija za ime. Pavel, Mihail, Aleksej. Viktor sa ’k’. Pokojna žena mu se zvala Tatjana.”

Zastali smo i pogledali niz ulicu prema sivoj kući od oplate označenoj kao mesto na kom je čovek živeo.

„Slušaj me”, rekao sam. „Njegov sin živi u ovom gradu zato što predaje na koledžu. Zove se Ilgauskas.”
Čekao sam da se zaprepasti.
„Ilgauskas je sin čoveka u kaputu s kapuljačom”, rekao sam. „Našeg Ilgauskasa. Oni su Rusi, otac i sin.”
Uperio sam prstom u njega i čekao da uzvrati.
Rekao je: „Ilgauskas je prestar da bi bio sin tog čoveka.”
„Nema ni pedeset godina. Onaj čovek sigurno ima sedamdeset i kusur. Oko sedamde- set pet najverovatnije. Sve se uklapa, sve štima.”
„Da li je Ilgauskas rusko ime?”
„Zašto ne bi bilo?”
„Odnekud je drugo, odnekud blizu, ali ne nužno rusko”, rekao je.
Stajali smo tamo i gledali prema kući. Trebalo je da očekujem takvu vrstu otpora, ali zamisao je bila tako izvanredna da je savladala moje oprezne nagone. „Ima nešto o Ilgauskasu što ti ne znaš.”
Rekao je: „Dobro.”
„I danju i noću čita Dostojevskog.”
Znao sam da me neće pitati kako sam došao do te pojedinosti. Bila je to fascinantna pojedinost i bila je moja, ne njegova, što je značilo da će je pustiti da prođe bez komenta- ra. Ali tišina je kratko potrajala.
„Da li mora biti Rus da bi čitao Dostojevskog?”
„Nije reč o tome. Reč je o tome da se sve uklapa. To je formulacija, dosetljiva, strukturisana.”
„On je Amerikanac, Ilgauskas, isto kao i mi.”
„Rus je uvek Rus. Čak mu se i oseti blagi akcent u govoru.”
„Ja ne čujem akcent.”
„Moraš da slušaš. Ima ga”, rekao sam.

Nisam znao da li ga ima ili ne. Norveški javor nije morao biti norveški. Iznalazili smo spontane varijacije za izvorni materijal našeg okruženja.
Kažeš da taj čovek živi u toj kući. Prihvatam to”, rekao sam. „Ja kažem da živi tu sa sinom i sinovom ženom. Ona se zove Irina.”
„A sin. Takozvani Ilgauskas. Kako je njegovo ime?”
„Ne treba nam ime. On je Ilgauskas. To je sve što nam treba”, rekao sam.

Kosa mu je bila razbarušena, sako prašnjav i isflekan, gotov da se raspadne po šavovi- ma na ramenima. Nadvio se nad sto, četvrtaste vilice i pospanog lica.
„Ako izolujemo zalutalu misao, prolaznu misao”, rekao je, „misao čije je poreklo nedo- kučivo, onda počinjemo da shvatamo da smo rutinirano rastrojeni, svakodnevno ludi.” Dopadala nam se ideja da smo svakodnevno ludi. Zvučala je tako istinito, tako stvarno. „U našem najličnijem umu, postoje samo haos i maglovitost”, rekao je. „Izmislili smo lo- giku da bismo suzbili svoja bivstvujuća jastva. Mi tvrdimo ili poričemo. Naše ’M’ prati ’N’.”
U našem najličnijem umu, mislili smo. Da li je to stvarno rekao? „Jedini zakoni koji su važni jesu zakoni misli.”
Pesnice su mu bile stegnute na stolu, zglavci beli.
„Ostalo je obožavanje đavola”, rekao je.

Izašli smo u šetnju, ali nismo videli čoveka. Venci su uglavnom bili skinuti s ulaznih vrata, a poneka zabundana osoba čistila je sneg s vetrobrana na automobilu. S vreme- nom nam je postalo jasno da ove šetnje nisu bile ležerna trućanja van kampusa. Nismo kao i obično posmatrali drveće i vagone, imenujući ih, prebrojavajući, svrstavajući.

Ovo je bilo drugačije. Postojala je mera prema čoveku u kaputu s kapuljačom, prema starom, pogurenom telu, licu uokvirenom svešteničkom tkaninom, jednoj povesti, jednoj izbledeloj drami. Želeli smo da ga vidimo još jedom.

Složili smo se oko toga, Tod i ja, i sarađivali u međuvremenu na opisu njegovog dana.
Pije crnu kafu, iz šoljice, i kašikom jede žitarice iz dečje činije. Glava mu se praktično oslanja o činiju kad se nagne da jede. Nikad ne pogleda novine. Povlači se u svoju sobu nakon doručka i tamo sedi i misli. Njegova snaja ulazi u sobu i rasprema krevet, Irina.
Premda Tod nije pristao na obavezujuću prirodu njenog imena.

Poneki dan morali smo da omotavamo šalove oko lica i da govorimo prigušenim gla- sovima, dok su nam samo oči bile otkrivene za ulicu i vremenske prilike.

U kući je dvoje dece školskog uzrasta i jedna manja devojčica, dete Irinine sestre, koje je ovde iz još neutvrđenih razloga, pa starac često provodi jutra gledajući povremeno crtane filmove na televiziji s detetom, iako ne sedi pored nje. On se smešta u jednu fotelju prilično udaljenu od televizora, dremuckajući tu i tamo. Otvorenih usta, rekli smo. Glave nagnute u stranu i razjapljenih usta.
Nismo bili sigurni zašto to radimo. Ali pokušavali smo da budemo savesni, dodajući svakog dana nove elemente, vršeći podešavanja i poboljšavanja, a sve to vreme smo po- smatrali ulice, pokušavajući da izazovemo njegovu pojavu udruženim snagama volje.

Supa za ručak, svaki dan supa, domaća, a on drži svoju veliku kašiku iznad činije sa supom, činije iz nekadašnjeg zavičaja, na način nimalo različit od deteta, spreman da zabode mistriju i zagrabi.

Tod je rekao da je Rusija prevelika za tog čoveka. Izgubio bi se u nepreglednom prostranstvu. Razmisli o Rumuniji, Bugarskoj. Još bolje, o Albaniji. Je li hrišćanin ili musliman? S Albanijom, rekao je, produbljujemo kulturni kontekst. „Kontekst” je bila njegova džoker reč.
Kad se spremi za šetnju, Irina pokušava da mu pomogne da zakopča svoju parku, svoj anorak, ali on je se otrese uz nekoliko prekih reči. Ona sleže ramenima i uzvraća na isti način.

Shvatio sam da sam bio zaboravio da kažem Todu da Ilgauskas čita Dostojevskog u ori- ginalu. To je bila prihvatljiva istina, korisna istina. Činila je Ilgauskasa, u kontekstu, Rusom.
Nosi pantalone s tregerima.
Sve dok nismo odlučili da ne nosi; previše je ličilo na stereotip. Ko je brijao starca? Da li je to činio sam? Nismo želeli da je tako. Ali ko je to činio i koliko često?
To je bila moja kristalno jasna veza: starca, Ilgauskasa, Dostojevskog i Rusije. Razmišljao sam o tome sve vreme. Tod je rekao da će mi to postati životno delo. Provešću ceo život u oblačiću s mislima, pročišćavajući tu vezu.
Nema lični toalet. Deli ga s decom, ali čini se kao da ga nikad ne koristi. Gotovo je nevidljiv, koliko je to moguće za čoveka u šestočlanom domaćinstvu. Sedi, razmišlja, nestaje u svojim šetnjama.
Delili smo viziju čoveka u krevetu, noću, dok mu um luta nazad – selo, brda, mrtva po- rodica. Šetali smo svakog dana istim ulicama, opsesivno, i govorili prigušenim glasom čak i kad se nismo slagali. Bio je to deo dijalektike, naši pogledi uviđavnog neslaganja.
Verovatno smrdi, ali jedina osoba koja to primećuje jeste najstarije dete, devojčica, trinae- stogodišnjakinja. Ona pravi grimase ponekad, dok prolazi iza njegove stolice za trpezarijskim stolom.
Bio je to deseti dan zaredom bez sunca. Broj je bio proizvoljan, ali raspoloženje je počelo da opada, ne zbog hladnoće ili vetra, već zbog iščezlog svetla, iščezlog čoveka. Glasovi su nam poprimili nelagodnu kadencu. Palo nam je na pamet da je možda umro.
Razgovarali smo o tome celim putem do kampusa.
Da li ga mi ubijamo? Da li nastavljamo da sklapamo život posthumno? Ili ga okončava- mo sad, sutra, prekosutra, prestajemo da dolazimo u grad, prestajemo da ga tražimo? Jedno znam: neće umreti kao Albanac.

Sutradan smo stajali na kraju ulice gde se odabrana kuća nalazila. Bili smo tamo sat vre- mena, jedva da smo progovorili. Jesmo li ga čekali da se pojavi? Ne bih rekao da smo znali. Šta da je izašao iz pogrešne kuće? Šta bi to značilo? Šta da je neko drugi izašao iz odabrane kuće, neki mladi par koji nosi opremu za skijanje prema autu na prilaznom putu? Možda smo bili tamo jednostavno da bismo odali dužno poštovanje, stojeći tiho u prisustvu mrtvih.
Niko se nije pojavio, niko nije ušao unutra, pa smo otišli s osećajem nesigurnosti.
Približavajući se pruzi nekoliko minuta kasnije, videli smo ga. Zastali smo i pokazali prstom jedan na drugog, ostavši na tren u tom položaju. Bilo je neizmerno zadovoljstvo, bilo je uzbudljivo, videti da se to događa, videti da to postaje trodimenzionalno. Skrenuo je u jednu ulicu pod pravim uglom u odnosu na onu u kojoj smo mi bili. Tod me je udario po ruci, okrenuo se i dao se u trk. Onda sam i ja potrčao. Vraćali smo se u pravcu iz kojeg smo tek bili došli. Skrenuli smo iza jednog ćoška, protrčali niz ulicu, skrenuli iza drugog ćoška i sačekali. Pojavio se nakon izvesnog vremena, hodajući u našem pravcu.

Bilo je to ono što je Tod hteo, da ga vidi spreda. Krenuli smo prema njemu. Izgledalo je kao da hoda nekom zamišljenom rutom, krivudajući sa svojim mislima. Povukao sam Toda sebi prema ivičnjaku da čovek ne bi morao da prođe između nas. Čekali smo da nas vidi. Gotovo da smo mogli da prebrojimo korake do trenutka kad će dići glavu. Bio je to trenutak nategnut od detalja. Bili smo dovoljno blizu da vidimo upalo lice, gustih čekinja, usahlo oko usta, oklembešene vilice. Video nas je tad i zastao, grabeći jednom rukom dugme na licu svog kaputa. Izgledao je zastrašeno unutar otrcane kapuljače. Izgledao je izmešteno, izolovano, kao neko ko bi lako mogao biti čovek kojeg smo upravo zamišljali.
Prošli smo pored njega i nastavili osam ili devet koraka, a onda se okrenuli i posmatrali ga.
„To je bilo dobro”, rekao je Tod. „To je bilo potpuno vredno truda. Sad smo spremni da preduzmemo sledeći korak.”
„Nema sledećeg koraka. Videli smo ga izbliza kao što smo i hteli”, rekao sam. „Znamo ko je.”
„Ne znamo mi ništa.”
„Hteli smo da ga vidimo još jednom.”
„Trajalo je samo nekoliko sekundi.”
„Šta ti hoćeš, da ga slikaš?”
„Moram da napunim mobilni”, rekao je ozbiljno. „Uzgred, onaj kaput je anorak, defini- tivno, izbliza.”
„Kaput je parka.”

Čovek je bio dva i po bloka od levog skretanja koje će ga dovesti u ulicu gde živi.
„Mislim da treba da preduzmemo sledeći korak.”
„To ti kažeš.”
„Mislim da treba da razgovaramo s njim.”

Pogledao sam Toda. Imao je pretvoran osmeh, lažno namaknut.

„To je ludost.”
„To je potpuno razumna stvar”, rekao je.
„Ako to uradimo, uništićemo celu ideju, uništićemo sve što smo učinili. Ne možemo razgovarati s njim.”
„Postavićemo mu nekoliko pitanja. Tiho, nenametljivo. Da saznamo nekoliko stvari.” „Nije se uopšte radilo o doslovnim odgovorima.”
„Izbrojao sam osamdeset sedam vagona. I ti si izbrojao osamdeset sedam vagona. Se- ćaš se?”
„To nije isto, i to nam je obojici jasno.”
„Ne mogu da verujem da nisi radoznao. Samo istražujemo paralelan život”, rekao je.
„To nikako ne utiče na ono što smo govorili sve ovo vreme.”
„Utiče na sve. To je prekršaj. Ludost.”

Pogledao sam niz ulicu prema čoveku o kom se radilo. Još uvek se polako kretao, pomalo haotično, s rukama prekrštenim iza leđa, gde im je i bilo mesto.

„Ako ti je neprijatno da mu priđeš, ja ću”, rekao je.
„Nećeš.”
„Zašto da ne?”
„Zato što je star i slab. Zato što neće razumeti šta hoćeš.”
"Šta hoću? Samo koju da progovorimo. Ako ustukne, istog trenutka ću se povući.”
„Zato što on ni ne govori engleski.”
„To ne znaš. Ništa ti ne znaš.”

Krenuo je da odmiče, pa sam ga zgrabio za ruku i okrenuo prema sebi.
„Zato što ćeš ga uplašiti”, rekao sam. „Čim te vidi. Nakazo.”

Pogledao je pravo u mene. Potrajao je, taj pogled. Onda je istrgnuo ruku, a ja sam ga gurnuo na ulicu. Okrenuo se i počeo da hoda, a ja sam ga stigao, okrenuo i udario u grudi korenom podlanice. Bio je to udarac za primer, uvod. Neki automobil nam je prišao i zao- bišao nas; lica u prozorima. Počeli smo da se rvemo. Bio je suviše nezgrapan da bih ga obujmio, svi ti uglovi, metež lakata i kolena, i mučki snažan. Nije mi bilo lako da ga čvrsto uhvatim i izgubio sam rukavicu. Hteo sam da ga udarim u džigericu, ali nisam znao gde je. Počeo je da mlatara kao na usporenom snimku. Uleteo sam u njega i odalamio ga golom šakom u glavu sa strane. Obojicu nas je zabolelo, a on je ispustio nekakav zvuk i sklupčao se u čučanj. Zgrabio sam njegovu kapu i bacio je. Hteo sam da ga oborim na tlo i da mu razbijem glavu o asfalt, ali suviše čvrsto se ukopao, još uvek ispuštajući onaj zvuk, neki odlučan šum, naučnofantastičan. Uspravio se potom, porumeneo i divljeg pogleda, i po- čeo da zamahuje naslepo. Uzmakao sam jedan korak i napravio polukrug, čekajući da se otvori, ali on je pao pre nego što sam uspeo da ga udarim, podigavši se istog trenutka i počevši da trči.

Čovek s kapuljačom samo što nije nestao iz vida, skrećući u svoju ulicu. Posmatrao sam Toda kako trči dugim, mlitavim, skakutavim koracima. Morao je da požuri ako je želeo da stigne do čoveka pre nego što ovaj nestane u sivoj kući od oplate, u toj odabranoj kući.

Video sam svoju izgubljenu rukavicu kako leži na ulici. A onda Toda kako trči gologlav, po- kušavajući da zaobiđe delove pod zamrznutim snegom. Prizor prazan svugde oko njega. Nisam to mogao da shvatim. Osećao sam se potpuno udaljeno. Video mu se dah, dašci zaostale pare. Pitao sam se šta je prouzrokovalo da se ovako nešto desi. Samo je hteo da porazgovara sa čovekom.

(S engleskog preveo Igor Cvijanović)

 Izvor
 

_________
1. Anorak (engl.) – topla, debela vetrovka do kukova s kapuljačom; reč koja se koristi u engleskom potiče od oblika annoraaq iz jezika grenlandskih Inuita. Parka (engl.) – topla, obično kožna jakna do kolena s kapuljačom, najčešće oivičenom krznom ili njegovom imitacijom; reč vodi poreklo iz ru- skog, odnosno neneckog jezika. (Prim. prev.)
2, Raw-eel (engl.) – sirova jegulja, obično u vidu sušija. (Prim. prev.)

Silvina Ocampo, Tri pripovetke

KUĆA OD ŠEĆERA 

 Praznoverje nije dopuštalo Cristini živeti. Novčić s izlizanim likom, mrlja od tinte, mesec viđen kroz dvostruko staklo, slučajno ispisani inicijali njenog imena na cedrovom deblu, plašili su je do ludila. Kad smo se upoznali bila je odevena u zelenu haljinu koju je nosila sve dok se nije raspala. Posle mi je poverila da joj je donosila sreću jer kad bi odenula drugu, plavu, koja joj je bolje pristajala, tada se ne bismo ni videli. Tim sam se apsurdnim manijama nastojao suprotstavljati. Podsetio sam je da u svojoj sobi čuva razbijeno ogledalo koje je, koliko god sam joj ukazivao na nužnost bacanja razbijenih ogledala u vodu, jedne mesečinom obasjane noći zadržala da bi sprečila nesreću; da se nikad nije bojala kako bi svetlo u kući moglo naglo nestati i da bi, uprkos tome što je to bio očit znak smrti, smireno zapalila velik broj sveća; da je šešir uvijek odlagala na krevet što je bila pogreška koju niko drugi ne bi počinio. Njeni su strahovi bili licni. Kažnjavala se raznim uskraćivanjima – tako, npr., nije smela nabavljati jagode, slušati određenu vrstu muzike, ukrašavati kuću crvenim ribicama koje su joj se toliko sviđale. Nekim ulicama nismo smeli prolaziti niti posećivati neke bioskope i osobe.

Ta su mi se praznoverja na početku naše veze činila zgodnima, ali nakon nekog vremena počela su me zamarati i ozbiljno zabrinjavati. Kad smo se zaručili trebali smo pronaći stan, ali bi, prema njenom uverenju, sudbina prijašnjih stanara uticala na njen život (ni u jednom trenutku nije spomenula moj kao da bi opasnost snašla samo nju i kao da naši životi nisu povezani ljubavlju!). U potrazi za stanom, u kojem niko pre nije stanovao, obilazili smo brojne gradske četvrti pa smo tako stigli i do najudaljenijih tačaka predgrađa, no svi su stanovi bili zauzeti, ili prodani. Napokon sam pronašao jednu kućicu u Ulici Montes de Oca koja se činila kao da je od šećera. Njena se belina isticala izvanrednim sjajem. Imala je telefon i maleni vrt. Pomislio sam kako je nedavno sagrađena, međutim doznao sam da ju je 1930. nastanjivala jedna porodica i da ju je vlasnik nakon toga, kako bi je ponovno iznajmio, malo doterao. Cristinu sam morao uveriti kako u njoj niko nije živeo i da je za nas idealno mesto: kuća iz naših snova. Kad ju je ugledala Cristina je uzviknula:

– Kako se razlikuje od stanova u kojima smo živeli! Ovde se udiše čist vaduh. Ovde niko neće moći uticati na naše živote, neće ih onečistiti šireći svoje misli vazduhom!

Za nekoliko dana venčali smo se i uselili u kuću. Njeni roditelji poklonili su nam nameštaj za spavaću sobu, a moji za blagovaonicu. Ostatak smo polako nabavljali sami. Bojao sam se suseda. Cristina bi mogla otkriti moju laž, ali, na sreću, kupovinu je obavljala izvan našeg naselja i nikad nije razgovarala sa susedima. Bili smo sretni, toliko sretni da sam se ponekad toga i bojao. Činilo se da mir nikada neće biti narušen u toj kući od šećera; bilo je tako sve dok jedan telefonski poziv nije upropastio tu moju iluziju. Na sreću, Cristina se taj put nije javila na telefon, no možda će se javiti u nekoj sličnoj prilici. Osoba koja je nazvala pitala je za gospođu Valentinu: radilo se, nesumnjivo, o prijašnjoj stanarki.

Kad bi Cristina otkrila moju laž, našoj bi sreći, verovatno, došao kraj: ne bi više sa mnom razgovarala, zatražila bi rastavu, ili bismo, u najboljem slučaju, morali napustiti kuću i otići živeti u, recimo, udaljenu Ulicu Villa Urquiza, ili možda u Quilmes; možda bi nam kao umirovljenicima u nekoj od kuća dopustili da sami napravimo sobu i kuhinju (ali s čim? s otpadom jer za dobar materijal ne bismo imali novaca). Tokom noći morao sam odložiti slušalicu kako nas ne bi iznenadio nepoželjni poziv. Na vanjska vrata postavio sam poštanski sandučić, postao sam ključar i otvarac pisama...

Jednoga dana, rano ujutro, neko je pokucao na naša vrata i ostavio paket. U svojoj sam sobi slušao suprugu kako negoduje, zatim sam čuo šum odbačenog zgužvanog papira. Spustio sam se niz stepenice i ugledao Cristinu s baršunastom haljinom u ruci.

– Upravo su mi doneli ovu haljinu – reče veselo. Popela se žurno uz stepenice i obukla haljinu s velikim dekolteom.
– Kad si je naručila?
– Pre dosta vremena; reci, stoji li mi dobro? Obuciću je kad budemo išli u pozorište. U redu?
– Odakle ti novac za nju?
– Mama mi je dala koji pesos.

Bilo mi je čudno, ali joj nisam ništa rekao da je ne naljutim. Ludo smo se voleli. Međutim, moj mi je nemir počeo sve više smetati; čak i noću dok bi grlio Cristinu. Otkrio sam da joj se karakter promenio, od vesele osobe postala je tužna, od razgovorljive suzdržana, od mirne nemirna. Izgubila je apetit. Više nije pekla svoje ukusne, premda pomalo teške, kolače s kremom od čokolade koje sam jako voleo; prestala je plastičnim nalepnicama ukrašavati dasku u toaletu, police blagovaonice, ormare i sve oko sebe. Za popodnevnog čaja više me nije dočekivala s pecivima od vanilije, niti je navečer želela ići u pozorište, ili u bioskop, čak ni onda kada bismo dobili besplatne ulaznice.

Jednoga poslepodneva u vrt je ušetao jedan pas, legao nasuprot vanjskih vrata i stao zavijati. Cristina mu je dala mesa i vode; nakon samo jednog kupanja promenila mu se boja dlake i ona je izjavila da ga želi udomiti. Nadenula mu je ime Amor jer je u našu kuću stigao za vreme istinske ljubavi. Pas je imao crni vrh njuške, znak da potiče od čiste rase.

Jednog popodneva iznenada sam došao kući. Ugledavši odložen bicikl u vrtu zaustavio sam se na ulazu. Ušuljao sam se tiho, skrio se iza vrata osluškujući Cristinin glas.

– Šta želite? – ponovila je dvaput.
– Došla sam po svog psa – čuo se devojčin glas. – Toliko je puta prošao pored ove kuće da mu je postala draga. Ova kuća izgleda kao da je od šećera. Otkad su je obojili privlači interes prolaznika. Ali, meni se je pre više sviđala s onom romantičnom roza bojom tipičnom za stare kuće. Meni je ta kuća bila jako tajanstvena. Na njoj mi se sve sviđalo: fontana na koju su dolazile piti ptičice, grmovi s cvetovima poput žutih truba; stablo naranče. Od svoje osme godine čekam da vas upoznam, još od onog dana kada smo telefonski razgovarale. Sećate se? Obećali ste mi pokloniti zmaja.
– Zmajevi su igračke za klincd.
– Igračke su bez pola. Volela sam zmajeve jer su poput ogromnih ptica: zamišljala sam kako letim na njihovim krilima. Za vas je bila prava šala obećati mi zmaja, a ja zbog toga nisam mogla cijelu noć zaspati. Srele smo se u pekari, bili ste okrenuti leđima i nisam vam videla lice. Otad mislim samo na vas – kakvo vam je lice, kakva duša i kakav izgled lažljivice imate. Niste mi poklonili obećanog zmaja. Stabla su mi govorila o vašoj laži. Neposredno nakon toga odselila sam se s roditeljima u Morón. Ali, sada, već nedelju dana, nalazim se ponovno ovde.
– Tri meseca živim u ovoj kući. Nikada pre nisam bila u ovom naselju. Vi ste se zabunili...
– Zamišljala sam vas upravo takvom kakva jeste. Toliko puta! Kakve li slučajnosti nad slučajnostima – moj suprug bio je vaš zaručnik!
– Bila sam zaručena samo za svog supruga! Kako se zove ovaj pas?
– Bruto.
– Molim vas, odvedite ga pre nego ga zavolim!
– Slušajte me, Violeta, odvedem li psa u moju kuću on će uginuti. Ne mogu ga čuvati. Živimo u jako malom stanu. Suprug i ja radimo i nema ga ko izvoditi napolje.
– Ne zovem se Violeta. Koliko ima godina?
– Bruto? Dve godine. Želite ga povesti? Ja bih ponekad navratila jer ga jako volim.
– Mom suprugu ne bi se svidelo da mu nepoznati dolaze u kuću niti bi rado primio psa u kuću.
– Onda mu nemojte ništa reći. Čekaću vas svakog ponedeljka u sedam sati naveče na Plazi Colombia. Znate gde je to? Preko puta crkve Santa Felicitas, ili ću vas čekati gde god vi poželite, npr. na mostu Constitución, ili u Parku Lezama. Bit ću zadovoljna vidim li samo Brutove oči. Hoćete li mi učiniti uslugu i zadržati ga?
– Dobro. Zadržaću ga.
– Hvala, Violeta.
– Ne zovem se Violeta!
– Promenili ste ime? Vi ste za nas Violeta. Uvek tajanstvena Violeta.

Čuo sam oštar zvuk vrata i Cristinin žustar korak dok se penjala stepenicama. Pričekao sam trenutak i zatim odglumio da sam upravo stigao. Premda sam se uverio u bezazlenost razgovora ipak me je, ne znam zašto, obuzela neka mučna sumnjičavost. Činilo mi se da sam prisustvovao nekoj pozorišnoj predstavi i da je stvarnost sasvim drukčija. Cristini nisam rekao da sam sasvim slučajno otkrio devojčinu posetu. Čekao sam šta će se dogoditi strahujući da ona ne otkrije moju laž i požali se što smo se nastanili u ovom naselju. Svako popodne prolazio sam ispred crkve Santa Felicitas kako bi proverio ide li Cristina na sastanke. Činilo se da nije primetila moj nemir. Ponekad sam čak pomišljao da sam sve to sanjao. Mazeći psa, jednog me je dana upitala:

– Bi li voleo da se zovem Violeta?
– Ne sviđaju mi se imena cveća.
– Ali, Violeta je lepo ime. To je boja.
– Više volim tvoje ime.

Jednog subotnjeg popodneva našao sam je na mostu Constitución, bila je naslonjena na gvozdenu pregradu. Približio sam joj se, no ona se nije pomaknula.

– Šta radiš tu?
– Znatiželjna sam. Sviđa mi se pogled odozgo.
– To je tužno mesto i ne sviđa mi se da tu stojiš sama.
– Ne čini mi se tužno. Zašto ne bih bila sama?
– Sviđa ti se čađ lokomotiva?
– Sviđaju mi se vozila. Sanjariti o putovanjima. Otići bez odlaska... »Ići i ostati i ostajući otići«.

Vratili smo se kući. Lud od ljubomore (Ljubomoran na šta i na koga? Na sve.) jedva sam joj se obratio celim putem.

– Možda bismo mogli kupiti neku kućicu u San Isidru ili u Olivosu, ovo je naselje tako neugodno – rekoh glumeći kao da sam u mogućnosti to i ostvariti.
– Ni ne pomišljaj. Ovde nam je blizu Park Lezama.
– Pravi očaj! Razbijeni kipovi, fontane bez vode, zarasla stabla... Prosjaci, starci i invalidi s vrećicama za odlaganje i skupljanje otpadaka...
– Ne obraćam paznju na te stvari.
– Pre nisi htela ni sesti na klupu na kojoj bi neko jeo mandarine, ili hleb...
– Jako sam se promenila.
– Koliko god da si se promenila ne može ti se sviđati park poput ovoga. Znam da ima muzej mramornih lavova koji čuvaju ulaz i znam da si se u detinjstvu tamo igrala što, uistinu, ne mora ništa značiti.
– Ne razumem te – reče Cristina. Osetio sam koliko me ne podnosi i da bi to lako moglo preći u mržnju.

Sledećih dana, koji su mi se činili poput godina, pratio sam je nastojeći prekriti svoju strepnju. Svako popodne prolazio sam trgom nasuprot crkve, a subotom bih se zaputio na grozni crni most Constitución. Jednoga dana usudio sam se Cristini reći:

– Šta bi učinila kad bismo saznali da je ova kuća ranije bila nastanjena? Iselila bi se?
– Da je neka osoba živela u ovoj kući, ta bi osoba morala biti poput onih figurica od šećera što se stavljaju na kolače, ili rođendanske torte: osoba slatka kao šećer. Ova mi kuća uliva poverenje. Možda mi maleni vrt na ulazu donosi mir? Ne znam. Odavde ne bih otišla ni da mi daju svo blago ovoga sveta. Osim toga, ne bismo imali gde otići. To si mi, pre nekog vremena, i sam rekao.

Nisam insistirao jer bi to ionako bilo uzalud. Kako bih se umirio, pomislio dam da će se s vremenom sve nekako srediti.

Jednoga jutra neko je pozvonio na vanjska vrata. Brijao sam se i čuo Cristinin glas. Kad sam dovršio brijanje, moja je supruga već razgovarala s nezvanim gostom. Virio sam kroz odškrinuta vrata. Uljez je imao tako dubok glas i tako velika stopala da me je to nagnalo na smeh.

– Violeta, dođete li opet videti Daniela, to ćete skupo platiti.
– Ne znam ko je Daniel i ne zovem se Violeta – odgovorila je moja supruga.
– Lažete.
– Ne lažem. I nemam ništa s tim Danielom.
– Želim da stvari vidite onakvima kakve jesu.
– Ne želim vas slušati.

Cristina je pokrila uši rukama. Ušao sam u sobu i rekao uljezu neka ode. Izbliza sam mu promatrao noge, ruke i vrat. Zaključio sam da se radi o muškarcu preobučenom u ženu. Nisam imao vremena razmišljati što bih trebao učiniti. Nestao je poput munje ostavivši iza sebe poluotvorena vrata.

Nikad mi neće biti jasno zbog čega Cristina i ja nikad nismo komentarisali tu epizodu, činilo mi se kao da su nam usta bila zapečaćena za sve osim za nervozne poljupce i nekorisne reči. Tih, za me tako žalosnih, dana, Cristinu je spopalo pevanje. Glas joj je bio ugodan, no terao me je u očaj jer je postajao delom tajnog sveta koji ju je udaljavao od mene. Ako nikad dosad nije pevala zašto sada peva i danju i noću, dok se kupa, kuva ili spušta roletne!?

Jednog dana čuo sam Cristinu kako zagonetnim glasom izvikuje:

– Imam osećaj da nasleđujem nečiji život – sreću i patnju, veštine i pogreške. Začarana sam!

Pretvarao sam se da nisam čuo tu mučnu izjavu. No, ipak sam se, ni sam ne znam zašto, počeo raspitivati po naselju ko je bila Violeta, gde je živela, tražio sam detalje o njenom životu.

Malo dalje od naše kuće nalazila se prodavaonica u kojoj su se mogle nabaviti razglednice, razne vrste papira, beležnice, gumice za brisanje i igračke. Za proveru mojih sumnji najpogodnija mi s činila upravo prodavačica te prodavaonice; bila je brbljava i znatiželjna, raspoložena za laskanja. S izgovorom da ću kupiti beležnicu i olovke, jednog sam se popodneva upustio s njom u razgovor, pohvalivši njene oči, ruke i kosu. Nisam se usudio izgovoriti ime Violeta. Objasnio sam joj da smo susedi. Na koncu sam je upitao ko je ranije stanovao u našoj kući. Bojažljivo sam izgovorio:

– Nije li u njoj živela izvesna Violeta?

Odgovorila je vrlo neodređeno, što me je još više uznemirilo. Sledećeg dana nastojao sam u prodavaonici otkriti više detalja. Rekli su mi da je Violeta u psihijatrijskoj bolnici i dali mi njenu adresu.

– Pevam glasom koji nije moj – reče mi Cristina tajanstvenog izraza lica. Pre bi me to rastuživalo, ali sada me veseli. Druga sam osoba, možda sretnija i od sebe same.

Pravio sam se da to nisam čuo. Čitao sam novine. Priznajem da sam od silnog istraživanja detalja o Violetinom životu prilično zanemario Cristinu.

Otišao sam u psihijatrijsku bolnicu koja se nalazila u Floresu. Tamo sam se raspitao o Violeti i dobio adresu Arsenie López, njene profesorice pevanja.

Morao sam poći vozom od Retira do Olivosa.

Za vreme putovanja upalo mi je zrnce prašine u oko, a na ulazu u kuću Arsenie López već su mi curile suze pa se činilo kao da plačem. Već na ulaznim vratima čuo sam ženske glasove kako uvežbavaju lestvicu uz pratnju pijanina koji je više sličio na ulični vergl.

Visoka, mršava, strašna Arsenia López pojavila se na kraju hodnika s olovkom u ruci. Bojažljivo joj rekoh da sam došao čuti novosti o Violeti.

– Vi ste njen suprug?
– Ne, rođak sam – odgovorih brišući oči maramicom.
– Vi ste jedan od njenih bezbrojnih obožavatelja – reče kolutajući očima i pružajući mi ruku. – Došli ste doznati ono što svi žele znati: kakvi su bili Violetini poslednji dani. Sednite. Nije neophodno zamisliti kako je mrtva osoba bila verna i dobra.
– Želite me utešiti?

Stišćući mi ruku svojom vlažnom rukom, ona odgovori:

– Da. Želim vas utešiti. Violeta nije bila samo moja učenica već i intimna prijateljica. Ako sam joj dojadila, to je bilo stoga što mi je poverila previše toga pa me više nije mogla obmanjivati. U poslednje vreme žalila se jako na svoju sudbinu. Umrla je od zavisti. Bez prestanka je ponavljala: »Neko mi je ukrao život, ali skupo će ga platiti. Neću imati svoju baršunastu haljinu, ona će je imati. Pas će biti njen. Muškarci se neće prerušavati u žene da bi ušli u moju kuću već će ulaziti u njenu. Izgubiću glas, preneću ga u to drugo, nedostojno, grlo. Daniel i ja nećemo se grliti na mostu Constitución sanjareći, naslonjeni na ogradu, o nemogućoj ljubavi i promatrajući vozovd kako se udaljavaju«.

Gledajući me u oči, Arsenia López reče:
– Nemojte se žalostiti. Sretaćete puno vernije žene od nje. Znamo da je bila lepa, ali zar je lepota jedino što postoji na ovome svetu?

Nijem, užasnut, udaljio sam se od te kuće ne otkrivši svoje ime Arseniji López koja me je na rastanku pokušala zagrliti i pokazati mi svoju naklonost.

Od tog dana Cristina se pretvorila, barem što se mene tiče, u Violetu. Nastojao sam je pratiti u svakom trenutku kako bih je ulovio u zagrljaju nekog od ljubavnika. Toliko sam se od nje udaljio da mi je postala vrlo strana.

Jedne zimske noći nestala je. Tražio sam je do zore.

Više ni sam ne znam ko je bio čija žrtva u toj kući od šećera koja je sada nenastanjena.

ON ZA DRUGU 

 Nadala sam se da ću ga videti, ali ne tako skoro jer sam bila previše uznemirena. Iz nekog razloga, koji on bi, ili ne bi, razumeo, naš sam susret neprestano odgađala. Jednostavan izgovor da ga ne vidim, ili da ga vidim drugoga dana. I tako su prohujale godine, vreme se nije ni primećivalo, osim na koži lica, obliku kolena, vratu, bradi, nogama, modulaciji glasa, načinu hoda, slušanju... po ruci položenoj na lice, ponavljanju fraze u zanosu, nestrpljenju i po onome što niko i ne primećuje – zadebljanoj peti, spoju usnica, šarenici oka, zenicama, nadlakticama, ušima prekrivenim kosom, kosi, noktima, laktu... – ah, laktu! – načinu izgovaranja kako je, stvarno, može biti, ili u koliko sati?, ili ne poznam te. Ne, Brahms ne, Beethoven, u redu, nekoliko knjiga...

Tišina je postajala važnija od prisutnosti, plela je svoje intrige. Nije bilo susreta koji doista nije bio apsurdan; znalo se dogoditi, dok bih bila zatrpana mnoštvom vrećica, on bi mi, jedući hleb i držeći bocu vina i coca-colu, nastojao stisnuti ruku. Neizostavno bi se neko spotaknuo i zbogom bi preduhitrilo kako si? Telefon bi zvonio, uvek pogrešan broj, ali disanje tog nekog u potpunosti bi odgovaralo njegovom disanju; tada bi se u tami sobe pojavile njegove oči, njegov duboki glas, glas koji bi je povezao s pustinjom ili nekim pritocima reke koja teče među kamenjem i nikada ne stigne do svog ušća, reke čije rađanje u najvišim planinama privlači pume, ili fotografe koji dolaze izdaleka videti tu lepotu.

Volela sam sretati ljude slične njemu. Neke koji su imali pogled sličan njegovom dok bi žmirio i na neki poseban način spuštao kapke kao da ga nešto boli. Volela sam, takođe, razgovarati s ljudima koji bi s njim razgovarali, onima koji su ga dobro poznavali, ili onima koji su mu tih dana išli u posetu. No, vreme je već jurilo poput voza koji mora stići na odredište dok kondukter kuca na vrata usnuloga putnika najavljujući sledeću stamicu – kraj putovanja. Morali smo se sresti.

Bili smo tako naviknuti ne videti se da se i nismo videli. Iako nisam uverena da ga nisam krajičkom oka spazila kroz prozor. U polumraku predvečerja osetila sam da mi nešto nedostaje. Stala sam pred ogledqlo tražeći se u njemu. U njemu sam videla samo ormar i figuricu Diane, božice lova, koju nikad pre nisam videla na tom mestu. Bilo je to ogledalo koje je glumilo ogledqlo kao što sam ja uzaludno glumila samu sebe.

Zatim se uplašila da bi se vrata mogla otvoriti i da bi se on svakoga časa mogao pojaviti; bio bi to kraj svim odgađanjima koja su njenu ljubav održavala na životu. Bacila se na pod, posred ćilima, i čekala, čekala da zvonce na vanjskim vratima prestane zvoniti. Čekala je i čekala. Čekala je da nestane i poslednja zraka dnevnog svetla, tada je otvorila vrata i ušao je on koji nije čekao. Primili su se za ruke. Bacili su se na ćilim i zakotrljali se, poput kotača, ujedinjeni drugom željom, drugim rukama, drugim očima i drugim uzdasima.

Bilo je to u trenutku kad je ćilim započeo tihi let ponad grada, iz ulice u ulicu, iz naselja u naselje, s trga na trg sve dok nije stigao do ruba obzora gde počinje reka, do jedne puste plaže gde raste šaš i lete rode. Polako je svitalo, tako polako da nisu niti primetili da je dan smenio noć niti da im ne nedostaje ljubav i sve ono što su proživljavali čekajući ovaj trenutak. Izgubili su se u zamišljanju zaborava – on za drugu, ona za drugoga – i primirili se.

GLAS

Jesen je više nalikovala letu od samoga leta. Bio je topao jesenski dan. U plavoj svilenoj haljini i sa psićem pekinezerom, kojeg sam dobila za rođendan, stigla sam u zaručnikovu kuću.

– Ljubomora upravlja svetom – govorila je gospođa Yapura, uverena kako se zbog ljubomore neću udati za Romiria. – Moj sin spava samo s mačkom.

Nisam se udala, odnosno nisam se odlučila udati za Romiria zbog nekih sasvim drugih razloga. Ponekad reči što ih ljudi izgovaraju zavise o intonaciji njihovog glasa. Čini se kao da bežim od teme, ali za to postoji objašnjenje. Gadio mi se glas mog zaručnika Romiria. Bilo koju reč da izgovori, makar prema meni iskazivao veliko poštovanje dok je izgovara i makar ne dotaknuo ni moj nožni prst, učinila bi mi se opscenom. Nisam ga mogla voleti. Ta me je okolnost rastuživala ne toliko zbog njega koliko zbog njegove dobre i ljubazne majke. Koliko je poznato, njena jedina mana bila je ljubomora, ali kako je već bila stara i ljubomora je s godinama morala popustiti. Treba li verovati govorkanjima?

Ljudi su govorili da se vrlo mlada udala za mladića koji ju je ubrzo prevario s drugom. Naslućujući preljubu, mesec dana nije spavala nastojeći ga otkriti. Kad ga je otkrila to je za nju bilo kao da su joj zabili nož u srce. Ništa nije rekla, ali je te iste noći supruga, dok je do nje spavao, zgrabila za vrat s namerom da ga zadavi. Žrtvi je u pomoć pritekla njegova majka; bio bi mrtav da nje nije bilo.

Moje zaruke s Romiriom jako su se oduljile. »Ma, što uopste znači glas?«, razmišljala sam, »nije ruka što drsko miluje, nisu odbojna usta što me pokušavaju poljubiti, nije opsceni i raskalašeni seks kojeg se pribojavam, nije nešto stvarno poput stražnjice niti toplo poput utrobe«. Ali, meni je Romiriov glas bio neugodniji od svega toga. Kako bih mogla podneti da uz mene živi čovek koji se tim glasom obraća svima koji ga žele slušati? Taj visceralan, besraman i eshatološki glas! No, ko se usudi svom zaručniku reći: »Ne sviđa mi se tvoj glas, gadi mi se, u meni izaziva sablazan kao u detinjstvu reč blud u katekizmu«?

Naše se venčanje odugovlačilo u nedogled premda, naizgled, za to nisu postojali vidljivi razlozi. Romirio me posećivao svaku veče. Ja sam retko kad odlazila u njegovu zamračenu kuću u kojoj mu je bolesna majka vrlo rano odlazila u krevet. Ali, jako mi se sviđao malen i senovit vrt, i mačak Lamberti s belim pjegama. U celom susedstvu nije bilo suzdržljivijeg zaručničkog para od nas. Bilo bi previše reći da smo se tog leta jednom poljubili. Držali se za ruke? Ni slučajno. Zagrlili se? Više nije bilo u modi plesati zagrljen. Naše neuobičajeno ponašanje upućivalo je na pomisao da se nikada nećemo oženiti.

Tog dana pošla sam u zaručnikovu kuću i sa sobom povela psića pekinezera kojeg su mi, kako rekoh, poklonili. Romirio ga je primio u naručje da ga pomiluje. Jadni Romirio, toliko je voldo životinjice! Kao i obično, sedeli smo u dnevnom boravku kad se najednom Lamberti nakostrešio i u hipu od nas pobegao, prevrnuvši pri tom teglu s cvećem.

Sutradan me nazvala gospođa Yapura: te iste noći, kao i obično, Romirio je u svom krevetu spavao s Lambertijem, ali usred noći razbesneli mu je mačak zario kandže u vrat. Čuvši krikove, majka je pojurila u pomoć. Uspela je odvojiti mačka od sinovljeva vrata i zadaviti ga remenom. Vele da ništa nije strašnije od pobesnjele mačke. Nije mi teško u to poverovati. Mrzim ih.

Otada je Romirio ostao bez glasa. Nakon pregleda, lekari su zaključili da mu se glas nikada neće oporaviti.

– Nećeš se udati za Romiria – obrati mi se kroz suze njegova majka. – Govorila sam sinu da ne spava s mačkom. Kao da sam predosećala!
– Udaću se za njega! – odgovorih joj.
Od toga sam dana volela Romiria.*
Izabrala i sa španskog prevela: Marija Roščić Paro

___________________

* Silvina Ocampo (Buenos Aires, 1903. – Buenos Aires, 1993.) vrsna prozaistica i pesnikinja, ugledno je ime argentinske književnosti 20. stoleća. Prvu zbirku priča (Viaje olvidado) objavila je 1937. godine, a poslednja (Las Repeticiones) objavljena joj je posthumno 2006. godine. Potiče iz bogate argentinske porodice. Studirala je slikarstvo u Parizu gde je upoznala Fernanda Légera i Grigoria de Chirica i, zahvaljujući njima, došla u dodir s avangardnim umetničkim pravcima s početka 20. stoleća. Između ostalih nagrada, dobitnica je nagrada »Premio Municipal de Literatura« (1954.) i »Premio Nacional de Poesía« (1962.).
Bila je udata za Bioya Casaresa, takođe poznatog argentinskog književnika. I njena je sestra, Victoria Ocampo, bila književnica koja je pokrenula časopis »Sur« (1931.), okupivši u njemu poznate hispanoameričke i svetske saradnike poput J. Luisa Borgesa, Bioya Casaresa, Ernesta Sábata, J. Carlosa Onettia, Albert Camusa, Aldousa Huxlya, Villiama Faulknera... i mnoge druge. Silvina Ocampo, zajedno sa suprugom B. Casaresom i L. Borgesom, priredila je antologiju: Antología de la Literatura Fantástica (1940.) koja je postala amblematskim i nezaobilaznim delom. Svoje priče autorica temelji najviše na fantastičnome, na intuicijama, snovima i opsesijama. (M.R.P.)

Izvor

Ko je bio Gabriele D'Annunzio? (1)

Covek mora da napravi svoj život kao što pravi umetničko delo“, izjavljuje Andrea Spinelli , glavni lik Il Piacere (Dete zadovoljstva) Gabrielea D'Annunzia. Sam D'Anuzio je živeo po ovom motu. Plodan pisac i pesnik, Gabriele D'Annunzio je takođe bio vešt u samopromociji. Tokom godina stvorio je takozvani vivere inimitabile (neponovljiv život), raskošno dekadentan način života koji ga je pretvorio u slavnu ličnost. Postao je poznat kao Il Vate (bard) italijanske književnosti. Nakon Prvog svetskog rata aktivno se bavio politikom. Njegovo zauzimanje Rijeke (današnja Rijeka) 1919. nagovestilo je mnoge estetske, političke i kulturne komponente italijanskog fašizma.

Fotografija mladog Gabriela D'Annunzia. Izvor: Nacionalni centar za D'Annunzio studije

Gabriele D'Annunzio: Esteta i pjesnik

Sin bogatog zemljoposednika iz Peskare, Gabriele D'Annunzio objavio je svoju prvu zbirku pesama, Primo Vere (Rano proleće), 1879. godine, kada je imao samo 16 godina. Nakon što je diplomirao na prestižnom Reale Collegio Cicognini u Pratu, Toskana, D. 'Annunzio je upisao Fakultet književnosti Univerziteta u Rimu. Međutim, mladog pesnika više su zanimali prestonički književni saloni nego akademske studije, te je fakultet napustio pre nego što je stekao diplomu.

U Rimu je D'Annunzio započeo saradnju sa Cronaca bizantina (Vizantijska hronika), književnim i umetničkim časopisom koji je uređivao Angelo Sommaruga, gde je objavio svoju prvu istaknutu zbirku pesama, Canto novo (Nova pesma). Pod uticajem italijanskog pesnika Giosuèa Carduccija, D'Annunzio je napisao senzualne stihove slaveći mističnu fuziju čoveka i prirode. U međuvremenu, njegov slobodoumni, raskošan način života podstakao je njegovu reputaciju "raspuštenog estete". Odbacujući konvencionalnu razliku između dobra i zla, D'Annunzio je težio da živi u skladu sa amoralnim skupom čisto estetskih normi.

Gabriele D'Annunzio opisao je svoj nekonvencionalan način života u svom prvom (i najpoznatijem) romanu Il piacere (Dete zadovoljstva), gde se Andrea Sperelli, glavni lik, bavi ljubavnim podvizima i senzualnim iskustvima u potrazi za vrhunskim erotskim i umetničkim zadovoljstvo. Živopisan erotizam je takođe u srcu Alcyone , D'Annunziove najpoznatije zbirke poetskih dela. Objavljena 1904. godine, ova serija pesama dočarala je senzualne mirise i skladne zvuke leta. Tokom ovih godina, inspirisan aferom s italijanskom glumicom Eleonorom Duse, Gabriele D'Annunzio je napisao i niz uspešnih drama, uključujući Francesca da Rimini i La figlia di Iorio (Jorijeva kći).

Gabriele D'Annunzio između Nietzschea i Wagnera: Poetika nadčoveka

Godine 1894. Gabriele D'Annunzio je objavio Il trionfo della morte (Trijumf smrti), prvi "roman o Supermanu". Zajedno sa Le vergini delle rocce (Devojke od stene) i Il fuoco (Plamen života), roman je učvrstio D'Annunzijevu poziciju kao najistaknutijeg eksponenta italijanskog dekadentizma. Prema mnogim naučnicima , D'Annunziovi „romani o nadčoveku“ bili su prvi korak u estetizaciji politike koja je kulminirala Musolinijevim fašističkim režimom.

D'Annunzijevi „dekadentni“ romani puni su ničeanskih heroja koji preziru altruizam i traže moć i zadovoljstvo nasilnim postupcima. Međutim, njihova vitalna snaga (bez ikakvih moralnih ograničenja) je rastrzana između suprotstavljenog životnog instinkta i dionizijskog nagona smrti. Što je najvažnije, D'Annunziov Superman je u isto vreme pesnik i politički vođa.

U Trećem životu Italije , Vate je pitao : „Gde je vođa kojeg bismo mogli slediti, sposoban da pomiri velika dela sa velikim koncepcijama... vođa sposoban da uzdrma i probudi do samih njihovih dubina uspavane sile regeneracije?“
D'Annunzio je verovao da samo pesnik-Superman može igrati tu ulogu. Krajnje oličenje D'Annunziovog koncepta pesnika kao agitatora masa bio je Stelio Effrena, amoralni heroj Il fuoco . „U masama je zaista bilo lepote“, razmišlja Stelio u jednom odlomku , „i samo je pesnik ili heroj mogao da izvuče bljeskove od nje.“

Prema D'Annunziju, mobilizaciju masa treba postići stvaranjem Wagnerijanskog totalnog umetničkog dela. Spoj poezije, plesa i muzike, Gesamtkunstwerk bi bio „monumentalno otkrovenje ideala prema kojem se vodi genije naše vlastite rase“. Zatim, nije slučajno da je Stelio Efrena jedan od nositelja Vagnerovog lesa u Il Fuocou . Dok se prorok nove nemačke muzike polaže na počinak, pesnik-Superman će roditi slavni Treći Rim iz pepela materijalističkih i utilitarnih vrednosti liberalnog društva, koje simbolizuje dekadentna Venecija .

Gabriele D'Annunzio u Prvom svetskom ratu

Književni uspesi nisu bili dovoljni da održi njegov ekstravagantni način života. Tako se Gabriele D'Annunzio 1910. preselio u Francusku kako bi izbegao svoje brojne kreditore. Tamo je sarađivao sa kompozitorima Claude Debussyjem i Pietro Mascagnijem. Vratio se u Italiju po izbijanju Prvog svetskog rata kako bi pozvao svoju zemlju da uđe u sukob. Godine 1915, kada se Italija odlučila za intervenciju, D'Annunzio se prijavio u vojsku kao dobrovoljac. Nakon što je služio u nekoliko grana, potom je imenovan u avijaciji, gde je nakon ranjavanja u borbi izgubio vid na desnom oku. Tokom hospitalizacije, D'Annunzio je napisao Notturno (Nokturno), lirsku prozu koja istražuje svoju unutrašnjost i opisuje svoje fragmentarne utiske i vizije tokom njegovog privremenog slepila.

kNakon što je dobio dozvolu za aktivnu službu, D'Annunzio je krenuo u nekoliko pojedinačnih, odvažnih akcija koje su mu stekle reputaciju ratnog heroja. U noći između 10. i 11. februara 1918., zajedno s Costanzom Cianom i Luigijem Rizzom, D'Annunzio se ušuljao u zaliv Bucari sa tri motorna čamca MAS kako bi napao austrijsku flotu usidrenu tamo. Šaljivdžije su u uvali ostavile i tri flaše ukrašene bojama italijanske zastave. Događaj je postao poznat kao beffa di Buccari (Ruganje Buccari). Pesnik je ovom prilikom, inspiriran akronimom MAS (torpedno naoružani motorni čamac), skovao moto Memento audere semper (uvek zapamti da se usuđuješ).

U avgustu 1918. D'Annunzio je organizovao još jedan hrabar vojni podvig kada je, zajedno sa još jedanaest pilota lovaca, preleteo Beč i bacio 40.000 propagandističkih letaka pozivajući građane neprijateljske prestonice da se predaju. “Živela sloboda! Živela Italija! Živela Antanta!” pročitaj poslednje redove.

                                                                      Rijeka 1919

Poduhvat Rijeke (1919-1920)

Nakon Prvog svetskog rata, uslovi Versajskog sporazuma ostavili su mnoge Italijane, posebno ratne veterane, da se osećaju izdano i ogorčeno. Konkretno, nacionalistički front je osudio smanjene teritorijalne dobiti koje je dao sporazum. Za mnoge zagovornike intervencije Italije u ratu, sukob je bio savršena prilika da polažu pravo na “neotkupljene” ( iriidentične ) teritorije koje su još uvek bile deo Austro-Ugarske imperije, čime je završen Risorgimento.

D'Annunzio je dao glas raširenom nezadovoljstvu veterana i ogorčenih nacionalista. “Naša pobeda”, uzviknuo je D'Annunzio u uzbudljivom govoru iz 1918. , “nećete biti unakaženi.”
Benito Musolini, tada vođa novonastalog fašističkog pokreta, u svoju ideologiju ugradio je koncept “osakaćene pobede”. Takođe je izrazio prezir zbog toga što je bio prisiljen da „udiše smrad mira“ Zaista, prema njegovom gledištu, „ ne samo da naš rat nije završio, već je tek sada dostigao svoj vrhunac “.

Dana 12. septembra 1919. D'Annunzio je odlučio da svoje reči sprovede u delo: krenuo je u grad Fiume sa dve hiljade ratnih veterana, poznatih kao arditi , da pripoji teritoriju Kraljevini Italiji. On je proglasio rođenje Reggenza Italiana del Carnaro (Italijansko namesništvo Carnaro) iz vile gradskog guvernera: „Ecce homo“, teatralno je uzviknuo pesnik . D'Annunziov poduhvat iz Rijeke bio je jedan od prvih napada na evropski poredak uspostavljen Versajskim ugovorom.

Sledećih 15 meseci, D'Annunzio je vladao Fiumeom kao "zapovednik" Regencije. Vest o njegovom poduhvatu odjeknula je širom sveta. Godine 1920. takozvana Carnaroova povelja organizovala je novi politički poredak dave. Napisana od strane Aleste De Ambrisa i D'Annunzia, povelja je kombinirala elemente republikanizma, nacionalnog sindikalizma i korporatizma. Naučnici su dugo zbunjivali političku prirodu Regencije. S jedne strane, povelja je dala slobodu govora i proglasila jednakost svih građana pred zakonom. S druge strane, ustav je uveo figuru komandanta, svojevrsnog vojnog diktatora koji bi vladao državom u slučaju “ekstremne opasnosti”. D'Annunzio je opisao komandanta kao “onoga koji može ujediniti snage naroda za rat i pobedu”.

Gabriele D'Annunzio s Benitom Musolinijem kao Vittoriale. Izvor: Abruzzo Gothic

Gabriele D'Annunzio i estetizacija politike

U Fiume je D'Annunzio uveo mnoge estetske i ideološke trendove koji će kasnije postati središnji elementi Mussolinijevog fašističkog pokreta i režima. Na primer, navika podizanja desne ruke u rimskom pozdravu počela je u Fiume. Slično, uzvik "Eia eia alalà!" (Ahilov bojni poklič u Ilijadi ), popularni fašistički moto, skovao je D'Annunzio. Ono što je najvažnije, beskrajne parade, govori na balkonu, nasilna retorika i kult ličnosti koji su se odigrali u Fiume postavili su osnovu za politiku spektakla italijanskog (i evropskog) fašizma. Poreklo Musolinijevog korporativizma se takođe može pratiti do eksperimenta Fiume. Zaista, Carnaro povelja je uspostavila korporativističku državu u kojoj su radnici bili organizovani u devet korporacija koje su predstavljale različite sektore privrede Regencije.

Italija i Jugoslavija su 12. novembra 1920. potpisale Rapalski ugovor, čime je i formalno rešen spor oko Rijeke. Kada je D'Annunzio odbio sporazum, Giovanni Giolitti, italijanski premijer, naredio je vojsci da ukloni pesnikove legionare iz grada. Međutim, 1924. Musolini je potpisao novi sporazum sa Jugoslavijom i pripojio Slobodnu državu Rijeku Kraljevini Italiji.

Iako je D'Annunzio imao presudan uticaj na fašistički režim, njegov odnos sa Musolinijem bio je napet. Iako ga je Duce imenovao za predsednika Kraljevske akademije Italije 1937., D'Annunzio je bio u velikoj meri marginalizovan od strane fašističkog režima. Umro je od krvarenja u mozgu 1938. u svojoj vili na Gardone Rivijeri, malom gradu na jezeru Garda. Godine 1930. pesnik ga je predao italijanskoj državi. Danas je Vittoriale degli Italiani jedna od najpopularnijih turističkih destinacija u severnoj Italiji.

Izvor

Pynchon od A do V (1)

 

Gerald Howard

I tridesetpet godina nakon objavljivanja romana Gravity’s Rainbow nema ničega što se može usporediti s njime. Jednostavno nema djela u američkoj književnosti koje je i blizu intelektualnom dometu i erudiciji tog romana.

Godine 1973. Gravity’s Rainbow Thomasa Pynchona spustila se na moj mozak i eksplodirala tu poput rakete V-2. Upravo je to bila knjiga koju sam tada trebao, što dosta govori o mom mentalnom i duhovnom stanju u to doba. Hej, pa bile su to sedamdesete. Moja je zemlja bila na niskim granama, pa tako i ja. Poput katrana crni humor, gadne poteškoće, nabujala paranoja, ubrzavajuća entropija, perverzija od koje ti se vrti u glavi, apokaliptički teror, istorija kao urota udruženih snaga tehnologije, smrt i smrtno stvarna Kontrola – sve je to bilo dobro. Više sam voleo da moj duh smrvi veliki američki roman nego svakodnevna poniženja moje prve godine poslestudentskog života i kulturne i političke demoralizacije toga doba.

Godinu pre toga, diplomirao sam na Cornellu, Pynchonovu fakultetu, stekavši, barem u pogledu zapošljavanja, instrumentalno beskorisnu titulu anglista i bio sam razmešten, ošamućen i zbunjen, u svojem rodnom kraju Bay Ridgea, u Brooklynu. Ako vam kažem da sam odrastao baš u ulici u kojoj je živeo i Tony Manero iz Groznice subotnje večeri, možda će vam jasniji biti moj položaj. Nakon šest nedelja potucanja po pločnicima Manhattana u potrazi za poslom diplomiranog anglista, noseći celo to vreme, a to me sada bolno dira, tvrdo ukoričeni svezak Nabokovljeve Ade kao svoje štivo – dobio sam posao kao najmrzovoljniji i najnemotiviraniji stažista u istoriji reklamnog biznisa. Grubo rečeno, bio sam problem sam sebi (i svojim jadnim roditeljima) i svet me nije imao nameru spasiti.

Vreme prljavštine i izdaje

Odlučio sam se, u nedostatku bilo koga drugog rešenja, čitanjem izvući iz močvare malodušnosti. Metafikcijska terapija u predgrađu – nije baš bila obećavajuća strategija. Ali, imao sam sreću što sam pronašao odličnog vodiča i veselog kompanjona na mestu gde sam to najmanje očekivao: na košarkaškom igralištu u Narrowsu, kamo sam išao večerima i vikendima zbog svoja druga dva odabrana melema – košarke i trave. Pokazalo se da je mršavi mladić imenom Peter Kaldheim imao ne samo odličan šut s klupe nego i da je nedavno diplomirao na Darmouthu, te da je bio ambiciozan pisac koji je sinoptički poznavao naprednu prozu toga doba, posebno Thomasa Pynchona. I tako je počelo jedno od onih preobražavajućih prijateljstava, koja vam menjaju život. Barem je promenilo moj. I danas se oslanjam na naše zajedničke književne smernice.

Naš popis literature bio je, kako se ponekad šalim, utemeljen na tri načela: ništa što je direktnije od Donalda Barthelmeja, ništa manje gotičko i očajno od Harryja Crewsa, i ništa manje gusto i više primamljivo od Williama Gaddisa. Lakomi za jačim vinom i luđom muzikom, uranjali smo naglavce u guštare ranog do srednjeg američkog postmodernizma, i gubili se u lunaparku s Barthom i Abishom, Cooverom i Elkinom, Reedom i Sukenickom, Mathewsom i Sorrentinom (takođe momkom iz Bay Ridgea), Gassom i Hawkesom. Značajan podskup našeg čitanja bavio se specifično muškim problemom preživljavanja u našoj rodnoj zemlji nakon raspada post-šezdesetih: zato su Strah i prezir u Las Vegasu Huntera Thompsona, A Fan’s Notes Freda Exleyja, Ninety-Two in the Shade Toma McGuanea i Dog Soldiers Roberta Stonea postali naša merila. Otkrili smo blistavost ranog Dona DeLilla, Americanu i End Zone (američki nogomet kao metafora nuklearnog rata), s gotovo nekontrolisanim uzbuđenjem.

Imali smo, naravno, malo koristi od standardnih velikih imena. Bellow je bio izopsten sa svojim škrtim Planetom gospodina Sammlera, Cheever i Updike takođe su imali previše okus predgrađa; Vidal je pisao istorijske romane sa zapletima, za ime božje (iako su to odlični eseji); a Malamud je bio “depresivac”, iako ne naš tip “depresivca”. Samo dva velika imena izbegla su naš prezir: Philip Roth, zbog izvrsnog skandala koji je izazvao Portnoyevom boljkom, i Norman Mailer, zbog svoga besa prema strojevima.

Dogmatičniji i moderniji od drugih, verovatno smo bili nepodnošljivi, ali, opet, koja izranjajuća književna generacija to nije? Obavili smo kritičko čitanje i mogli sortirati među često odbojnim, ali ipak uvek izazovnim delima koja su nam bila omiljena. Roth je izjavio da američka stvarnost “otupljuje, donosi bolest, razbešnjuje i naposletku je uvreda za čovekovu maštu”. Tako da je fikcionalna proza morala ići do krajnosti sadržaja i tehnike. Susan Sontag proglasila je Matthewa Arnolda mrtvim kad je poništila razlikovanje između visokog i niskog te estetski moralizam, i preporučila interpretaciju umesto jednostavnih oseta. William Gass, vladajući filozof-kritičar, našu je paznju usmerio prema ne uvek vidljivoj činjenici da je književnost načinjena od jezika i elegantno je izvukao zaključke iz toga. A najpoznatiji od svega, esej Johna Bartha Književnost iscrpljenja, predložio je teoriju i estetiku ironijske, parodijske samosvesti koja je odgovarala samom kraju modernističkog razdoblja.

Te su ideje bile naš mentalni alat dok smo se razuzdano veselili u šumi ranog postmodernizma. Ono što je bilo čudno i zadovoljavajuće jest to kako su ti tekstovi bili potpuno sinkronizovani s našim obrazovanim baby boomerskim osećajem prljavštine i izdaje. Onda se, ne manje nego danas, vodio kulturni rat – ali bojno je polje bilo unutrašnje, unutar naših duša i umova.

Nesretnik u šakama golemih, impersonalnih sila

I onda, stiže Zapovenik Pynchon, vlada u progonstvu sastavljena od jednog čoveka, stropoštavajući se s planina u glavni grad američke svesti s nečime što je bilo poput krajnjeg oružja: s romanom Gravity’s Rainbow. I Peter i ja bili smo pročitali V i Dražbu predmeta 49 s fanatičnom paznjom, odanošću i strahopoštovanjem, i s mnogo kritike koja ide uz to. Mogli bismo tačno navesti definiciju drugog zakona termodinamike; znali smo da je pripovedanje u trećem licu Herberta Stencila bilo modelirano prema knjizi The Education of Henry Adams; fraze poput “dinamo i Devica” silazile su s naših usana s uvežbanom lakoćom. Poput mnogih drugih klasika šezdesetih, ti romani nisu bili samo čitateljska iskustva: oni su, činilo se, zahtevali radikalnu promenu čitateljeva stajališta. Pokušali smo uteloviti maksimu McClintic Spherea “budi kul, ali osećaj”. Poput Pynchonove junakinje Oedipe Maas, trudili smo se naći sredstva da ovladamo vrtoglavicom i panikom pred svetom koji je postajao nečitak. Među američkim romanopiscima, činilo se da samo Pynchon raspolaže sredstvima kojima će nadvladati zamršenosti i unutrašnju dinamiku tog čudnog post-prosvetiteljskog razdoblja.

Tako da, kad sam uočio oglas u Esquireu o skorom izdavanju Gravity’s Rainbow, u knjižari sam zamalo pao na pod kao pogođen što ću za 4.95 dolara imati izvorno Vikingovo izdanje u mekom uvezu (očito, neko je u toj izdavačkoj kući shvatio da Pynchonovu publiku ne čine bogataši, primetio sam zahvalno). Sve u vezi s tom svetlonarančastom knjigom bilo je primamljivo: naslovnica, minimalistički pristup korica (bez reklame, pa ta neizbrisiva prva rečenica: “Vrisak stiže preko neba...”), posveta mrtvom folkie-hipsterskom romanopiscu Richardu Farini, crno ironičan epigraf Wernhera von Brauna. O da, to će biti pun pogodak.

I bio je. Zbog svojeg portreta sveta prepunog laži, korupcije, i geopolitičkih intriga, istorije čiji je površinski haos prikrivao zaplete u zapletima, tehnologije koja nam je, puštena s uzde i u službi smrti, nudila kupovanje u zastrašujućoj struji američkog života nakon 1945. Antijunak knjige, Tyrone Slothrop, čija mesta bludničenja u Londonu tokom vazdusnog bombardovanja predviđaju mesta padanja raketa V-2, bio je tipični shlemiel, nalik na Lemuela Pitkina, lik Nathanaela Westa, i Yossariana iz Hellerove Kvake 22. Tu je bila vizija erosa i tanatosa Normana O. Browna, prevedena u sjajno romaneskno tkivo. Slothrop je bio nesretnik u šakama golemih, impersonalnih (zapravo jesu li bile impersonalne?) sila, a ipak se borio sa svojevrsnom odvažnošću u stilu Mickeyja Rooneyja da bi u kristalnoj kugli otkrio neki uzorak značenja u pojavama sveta – poput svojih puritanskih predaka imao je “posebnu osetljivost za ono što se otkriva u nebesima”. Nijedan baby boomer s iskustvom beskrajnog bombardovanja reklamama nije se mogao oteti sugestiji da je Slothrop od rođenja bio objekt tajnog pokusa kontrole ponašanja. Poput svih nas takođe.

Roman u kojem Slothrop ide uokolo poput jo-joa sažeo je sve što je američka proza pokušavala i ostvarila do tada. Bio je polivalentan, polifoničan i polimorfno perverzan. Njegov sadržaj bio je na trenutke fantazamagoričan, hiperrealan, nadrealan i saturnalijski. Kao i Moby Dick, napravio je potpunu zbrku od formalističkih ili žanrovskih obeležja, zaboravno mešajući visoko i nisko. Pynchon je scene horora i seksualne opscenosti pomešao s burleskama varijetea, istorijskim prizorima virtuozne autentičnosti i anakronističnim humorom zasnovanim na igrama reči poput onoga iz komedija Cheecha i Chonga ili Firesign pozorišta. To potonje nam je odgovaralo; ionako smo uglavnom bili napušeni, i plutanje koje je bilo oslobođeno linearnog mišljenja bilo je plodan okvir uma, s kojim smo se prepuštali labirintskim složenostima Gravity’s Rainbow.

Pravi rat je slavljenje tržišta

Možete skupiti golemu količinu svežih i umesnih podataka iz te knjige – o Zoot Suit pobunama i Maxwellovu demonu, o svetlu u Kirgiziji i ustanku plemena Herrero, o nemačkim filmskim studijima i istoriji ekspresionizma u nemačkom filmu, o psihodeličkim značajkama ražene gljivice zvane ergot i njezinom efektu na evropsku istoriju, o otkriću strukture benzenskog lanca u snu Augusta Kekulea, a posebno o fizici i tehnologiji, te analitičkoj geometriji i izračunima zahvaljujući kojima višetonski paket čelika, goriva, i eksploziva može kao specijalna pošiljka biti poslan hiljadama kilometara daleko sa smrtonosnom preciznošću na mesto tačno iznad vaše glave. Mi dečica iz doba straha od nuklearnog rata takve smo stvari uzimali vrlo ozbiljno. Kao što pripovedač kaže o Slothropu: “Postao je opsednut zamišljanjem rakete na kojoj piše njegovo ime – ako su oni zbilja odlučili stati mu na kraj”. Doista.

Pynchonov rečnik bio je fantastično zakučast; još imam beležnicu u kojoj sam ispisao značenja reči: onirično, abreakcija, runcible kasika (runcible spoon – “nonsense” reč kojom se koristio Edward Lear, nap. prev.), hebefrenija, antinomično, rahitično, slaboželjnost, preterit i još nekoliko desetaka drugih reči kojima se ne možete koristiti u običnom razgovoru. Za čitatelje izgubljene u sedamdesetima bez duhovnog kormila, hrabra spremnost Pynchonova pripovedača da nam kaže Šta To Sve Znači, u rečitim propovedima, bio je okrepa, uže za spašavanje, znak, i otkriće:

“Ne zaboravite da je pravi posao rata kupovanje i prodavanje. Ubijanje i nasilje sami sebe nadziru i mogu se poveriti neprofesionalcima… Pravi rat je slavljenje tržišta… Uzimati i ne vraćati, zahtevati da se ‘produktivnost’ i ‘zarada’ uvećavaju s vremenom – tako Sistem uzima iz ostatka sveta goleme količine energije da bi održao vlastiti mali očajnički razlomak koji pokazuje profit: i ne samo većina ljudskog roda – nego i većina Sveta, životinjskog, biljnog i mineralnog, pretvara se u otpad tokom tog procesa. Sistem možda shvata a možda i ne, da samo kupuje vreme. To znači da taj Rat nikad nije bio politički, da je sva politika bila pozoriste, sve da bi se ljudima skrenula paznja; potajno, rat je bio diktiran potrebama tehnologije… zavera između ljudskih bića i tehnike, nečime čemu je trebalo izbijanje energije rata, izvikivanje ‘Neka je proklet novac, sam život --------- (umetni ime nacije!) je u pitanju’, što, međutim, znači najbliže ovo: zora skoro rudi, treba mi moja noćna krv, moj temelj, temelj, ahh, još, još.”

Čovek je izveo channeling Randolpha Bournea, C. Wrighta Millsa, Maxa Webera. Skoro sam dobio trzajnu ozledu vrata od kimanja glavom u raspaljenom odobravanju.

Čitanje Gravity’s Rainbow bilo je, priznajem, naporno. Mnoge stranice bi prošle a da ne bih ni izdaleka shvatao što kovitlac likova, događaja i implikacija zapravo znači. Ali u pouzdanim intervalima susreo bih se s nečim što bi me ostavilo bez daha od čuđenja. Primer – virtuozna komedija dve stare žene koje su gotovo ugušile Slothropa kukavnim britanskim slatkišima; šokantan čin “korpofagije” između Katje Borgesius i brigadira Puddinga, epifanija usled obične pesme Rogera Mexica i Jessice Swanlake prilikom božićne posete seoskoj crkvi; potresan emocionalni učinak Slothropove reakcije kad doznaje za smrt svojeg prijatelja Mucker-Mafficka, što moj prijatelj kritičar John Powers naziva “najdirljivijom elipsom u celoj književnosti”. A najnezaboravnije, postoji besmrtna scena u kojoj Slothrop, navučen na amobarbital, halucinira puštajući svoju harmoniku niz kotlić zahoda u Roseland Ballroomu, noćnom klubu u kojem Red, iliti Malcolm X, prodaje marihuanu dok Charlie Parker na pozornici unosi neke vrlo napredne promene u pesmu Cherokee. Niz zahod Slothrop ide u tmurne, fekalne dubine bele američke rasne imaginacije, u unutrašnjem putovanju koje zvuči kao sesija s Ralphom Ellisonom, Jamesom Joyceom, Sigmundom Freudom i Lesliejem Fiedlerom. Čudesno.

Dok smo Peter i ja žurili prema deprimantnom kraju – raketa je skrenula da izbriše kinodvoranu u Los Angelesu, kojom upravlja Nixonov surogat koji se zove Richard Zhlubb – potvrdili smo jedan drugome uverenje da je reč o najboljem romanu ijednog Amerikanca, ma dodjavola, ikoga uopste, koji smo ikad čitali. Bila je to naša velika knjiga, našeg doba, vizionarski i poučan tekst koji je sažeo sve što je bilo moguće reći o značenju posleratne istorije. S takvim uverenjem širi književni svet davao mu je obilnu podršku. Do danas nisam video impresivniji Anschluss ili kritičke pohvale. Davanje oduška osećajima pojavilo se i u The New York Timesu iz pera Christophera Lehmann-Haupta, koji je slavno zaključio: “Kad bih sutra bio proteran na Mesec i mogao poneti samo pet knjiga sa sobom, ovo bi bila jedna od njih”. A još važnije, Richard Poirier napisao je rečit esej za uglavnom umereno intelektualni Saturday Review koji je čvrsto postavio knjigu u širi kontekst književnosti Zapada – Fausta, Moby Dicka, Uliksa – i tačno predvideo da će Pynchonov pokušaj da obnovi književnost, time što svoj materijal nalazi u takvim neknjiževnim područjima kao što su parapsihologija, statistička analiza, i film, loše odjeknuti kod određenih autoriteta: “Ako je književnost superiorna ijednoj od tih stvari, onda to zahteva knjigu koja je stilistički tako sveobuhvatna kao što je Gravity’s Rainbow da se to i dokaže”. Poirirerov tekst ostaje najbolja pojedinačna kritika koju je roman dosad potaknuo, tačka od koje se potekli svi daljnji komentari.

Vrhunac posthumanističkog postignuća

Gravity’s Rainbow dobio je National Book Award 1974., zajedno s Krunom od perja Isaaca Bashevisa Singera. Na svečanosti dodele nagrade, na opstu zbunjenost publike, profesionalni umetnik profesor Irwin Corey prihvatio je nagradu u Pynchonovo ime, ili možda kao on, i upustio se u polukoherentan okolišajući govor koji je počeo ovako: “Međutim… prihvatiti tu novčanu nagradu – ah, stipendiju u ime, uh, Richarda Pythona za velik doprinos i da citiram iz jednog od njegovih projektila kojima je pridoneo…”. I tako dalje, a kako su to bile sedamdesete, postojao je i javni golać. Taj je sublimni kaskader možda bio na umu (a tim se nazivom koristim u najlabavijem mogućem smislu) tih idiota u savetničkom odboru Pulitzerove nagrade kad su odlučili ignorisati jednoglasnu preporuku žirija za književnost – a činili su ga (za ime Božje) Benjamin DeMott, Elizabeth Hardwick i Alfred Kazin – da Gravity’s Rainbow dobije nagradu, koja je umesto toga dodeljena – nikome. To je bilo desetljećima pre negoli je iko mogao imati poverenja u Pulitzerovu nagradu kao išta drugo negoli medalju za tupoglavce.

U međuvremenu, natrag u Bay Ridgeu, ja sam počeo slediti svoju “pinčonmaniju” na višem energetskom nivou. Ponovo sam pročitao Gravity’s Rainbow šest meseci nakon što sam je dovršio. Fotokopirao sam u njujorškoj Javnoj biblioteci Pynchonove neuknjižene rane priče i jedan odličan nefikcijski tekst. Bio sam obuzet uverenjem da Stanley Kubrick mora staviti Gravity’s Rainbow na filmsko platno i da ja nekako moram biti u tom zadatku. Ništa nisam preduzimao u vezi s tim, ali još mislim da je to bila prokleto dobra zamisao. I nastavio sam čitati i čitati i čitati, ali sad u laganom postkoitalnom raspoloženju. Ako je književnost iscrpljena, umiruća zvezda, onda je Gravity’s Rainbow bila neizbežna supernova, koja u sebi sažima sve što je bilo uzbudljivo i eksplozivno u spektakularnoj predstavi kraja. Roman JR Williama Gaddisa, koji je dobio National Book Award 1976., bio je kao zadnji naknadni šok celoga imperijalnog romanesknog pothvata. Pynchonov roman je u mojoj glavi počeo stanovati kao vrhunac posthumanističkog postignuća, kao delo koje je konačno primereno lepoti i užasu sveta koji je potpuno preobrazila nauka i tehnologija. Ljudska mašta može i dalje čekati, ali mora se radikalno prilagoditi da bi to napravila – veliku utehu umotanu u hrabri izazov.

Čitanje istog romana 31 godinu posle

Trideset jednu godinu posle, kao posve različita osoba koja nastanjuje izmenjen književni krajolik, odlučio sam ponovo pročitati Gravity’s Rainbow, ali ne bez strepnje. To možda nije najbolji izbor za sredovečnog čoveka. Jesam li dovoljno mentalno žilav da mogu prevaliti tako velik teritorij, držati u glavi rascepe i račvajuće pripovedne sheme tog romana, desetke čudno imenovanih likova, zastrašujući tematski, naucni i simbolički materijal, i baroknu sintaksu? Je li me profesionalni život u službi jasnoće i linearnog razvoja književnosti onesposobio za takvo magično tajanstveno putovanje? A šta ako mi se ne svidi? Čitam ga u duhu misaonog eksperimenta – bez oslonca na kritike i vodiče za čitanje i konkordancije te prepisane beleške koje su se rodile iz akademske industrije o Pynchonu, u medijima i na Internetu. Mano a mano, ja nasuprot tekstu, baš kao 1973., ali bez droge.

Moja prva reakcija: Isuse, ovo je gadna knjiga. Proza je sjajna, s gustim aluzijama i implikacijama te iznimnom osetljivošću, koju nijedno pisanje danas i ne pokušava, a kamoli provodi. Ako tekstu ne pridate najveću paznju i, paradoksalno, ne izbegnete – u Keatsovu smislu – “iritantnu zaokupljenost činjenicama”, bićete izgubljeni. A kao pedesetčetverogodišnjak s odgovornostima, a ne mlitavi dvadesetdvogodišnjak i Luftmensch, imao sam dosta posla koji je moje čitanje ograničavao na vreme od deset sati naveče do ponoći. Posrtao bih do kreveta, s moždanim valovima pod vlašću Pynchonova insinuirajućega pripovednoga glasa, prema noći nemirnih snova potaknutih jednima od najuznemiravajućih sadržaja što ih je savremena književnost mogla stvoriti. Bilo je to čudnih šest nedelja, i imao sam osećaj da vodim neku vrstu tajnog života u vlastitoj “zoni”.

Bio sam mnogo nestrpljiviji nego 1973. Iako nikad nisam osećao da čitam nerazumljivo blebetanje, bilo je delova knjige koji su bili toliko privatni i hermetični da sam zaključio da je to bio Pynchon koji je uglavnom govorio Pynchonu. Neke od igara rečima i drugi humorni delovi bili su mi toliko glupi da su bili vredni žaljenja (primer “Ji Đing stopala”), a anahronizmi su mi malo išli na živce. Verujem da je osoba koja je tada davno čitala Gravity’s Rainbow bila mnogo fleksibilnija i velikodušnija, da je bila manje razdražljiv čitatelj nego što sam ja danas. Takođe, mislim da je to dete bilo priličan pozer.

Ali na kraju (i u sredini), Gravity’s Rainbow impresionirala me mnogo više nego pre tri decenije. Jednostavno nema dela u američkoj književnosti koje je blizu intelektualnom dometu i erudiciji tog romana. A tek njegova kosmička drama! Pynchon je naš Melville i naš Blake, naš epski pesnik dobra i zla, nevinosti (američke varijante) i iskustva. Gore Vidal govori neke teške stvari o Pynchonovu sluhu za prozu, ali ja se ne slažem s njim. Pynchonove brze promene registara – od lirskog do skrupulozno istorijskoh te prostog i opscenog (jer on je i pesnik govana), pa do ontološko/histeričnog i suludog i proročkog – virtuozne su. Čini mi se danas da je Pynchonovo veliko postignuće to što je stvorio pripovedni glas koji je dovoljno gibak da ne radi i ne govori ništa. Pripovedač je gotovo predmoderan u slobodi koju pokazuje u svojem komentiranju malih i velikih stvari. Gravity’s Rainbow nije, shvatio sam naposletku, roman u opsteprihvaćenom smislu – reč je o tekstu koji namerava moralno poučiti. To je primereno autoru čiji je puritanski predak William Pynchon došao u Ameriku flotom Johna Winthropa i koji je napisao protukalvinistički traktat “Zaslužna cena našeg otkupljenja”, toliko kontroverzan da je bio zabranjen u Bostonu. Daleko od nihilističkog dela, kako su ga ocenili neki leni kritičari, Gravity’s Rainbow sadrži preobilje značenja, znakova, kobnih znakova i pedagoških mesta.

Predviđanje važnosti informacija

Ono je također dalekovidno. Nije ništa više valjano suditi Gravity’s Rainbow prema tačnosti njezinih predviđanja, nego suditi o tome koliko je Orwell bio blizu u opisivanju istinske 1984., ali iz perspektive sadašnjosti, u romanu ima nekoliko iznenađujućih anticipacija. Nemački inženjer u Zoni predviđa masovnu komodifikaciju krivnje: “Logori za istrebljenje biće pretvoreni u turističke atrakcije, stranci s kamerama dolaziće u krdima”. To je iznimno, kao i Pynchonovo uranjanje u istoriju takvih nemačkih problematičnih pojava kao što je firma IG Farben s njezinim prljavim ratnim aktivnostima i uznemirujućim sponama koje je imala s američkim biznisom. Veoma su zanimljivi digitalni svet, u knjizi, i ekonomija utemeljena na informacijama. Tu je, naposletku, knjiga koja je opsednuta ljudskom sklonošću da sve pojave svodi “na nulu i jedinicu”. U Zürichu, ruski crnoburzaš tuži se Slothropu, u potrazi za informacijama, ovim rečima: “Je li uopste čudno da je svet poludeo, s informacijama koje su postale jedini medij razmene?”, te predviđa: “Jednog dana sve će to raditi strojevi. Strojevi za informacije. Ti si val budućnosti”. Prilično istinito – temeljito nadziranje Slothropovih predviđajućih erekcija i sve drugo anticipira naše živote danas, svaki pokret koji nam beleže strojevi za promatranje, svaku transakciju koja se prenosi u banku podataka. Slothropovo odumiranje ega i psihičko raspršivanje može se lako protumačiti kao našu moguću sudbinu u stvarnom kraljevstvu nule i jedinice.

Gravity’s Rainbow je, prema mom mišljenju, samo dobila u staturi i na izdržljivosti u devenijama koje su prošle. Ali kakav je bio njezin širi uticaj na američku prozu? Za početak, ona nema pravog suparnika među romanima koji su od tada objavljeni. A sigurno ni u ijednom od Pynchonovih kasnijih romana, Vinelandu i Mason and Dixonu, od kojih svaki ima mnogo dobrih strana, ali nijedan ne pripada onim knjigama koje bi neko poneo sa sobom na Mesec. Roman JR Williama Gaddisa virtuozan je preokret, i vrlo dobar u predviđanjima, ali ima dah formalne akrobacije, dok su njegove sledeće knjige pokvarene njegovim ultrasviftovskim gađenjem prema ljudskoj gluposti. Onda je tu poseban slučaj Dona DeLilla, druge velike figure u posleratnoj američkoj prozi, koji se, kao i Pynchon, koristio romanom kao sredstvom istraživanja jedinstveno uznemirujućeg života u Americi kasnog dvadesetog stoleća, sa svim mu pripadnim strahovima, tajnama i apsurdnostima. Kao definitivno sažimanje značenja hladnog rata, što je roman Underworld bio, spektar DeLillova postignuća najbolje se može sagledati razmatranjem tog romana u društvu njegova tri velika prethodnika, romana Mao II, Bela buka i Libra. Kao i Gravity’s Rainbow, ti romani razmatraju američki život, kako ga posreduju nauka i tehnologija, i goleme sisteme u njegovoj podlozi koje su nauka i tehnologija omogućili. Oni pokazuju kako san o savršenoj sigurnosti i kontroli stvara paranoju, i kako slobodni radikali poput Leeja Harveyja Oswalda mogu prouzročiti katastrofe u takvom svetu. Po temperamentu i stilu DeLillo je apolonski pisac, tajni saveznik svojih tehnokrata i opsesivaca, dok je Pynchon pisac koji je u dodiru s tamnijim bogovima. Na kraju nam svima lakne što ne moramo birati između te dvojice, i što će, to sigurno znamo, i nakon sto godina ljudi čitati knjige tih autora da bi shvatili obrise i prirodu naših čudnih života.

Prespor i danas nevažan?

A šta je s “uticajem” Gravity’s Rainbow? Njezin efekat se, sigurno, može videti u onome što zovem “krilom s visokim kvocijentom inteligencije” mlađih američkih romanopisaca.

Richard Powers je od Pynchona naučio strukturisati svoje romane duž metaforičkih puteva s područja nauke, matematike, genetike i muzike. William T. Vollmann, sa svojim ambicioznim i enciklopedijskim dosegom, najviše je nalik na Pynchona od svoje generacije, ali još mora rešiti problem forme. David Foster Wallace možda je jedini sigurni genij američke fikcije uz Pynchona, a njegov veliki roman Infinite Jest bio je objavljen kao neka vrsta drugog dolaska Gravity’s Rainbow, i to opravdano. Ali, ipak, tamo gde Gravity’s Rainbow gleda van i traži izlaz iz tragičnih neuroza zapadne istorije, Infinite Jest okreće se prema unutra, s antenama okrenutima psihičkim krhkostima koje svi nosimo i prema sklonosti naše kulture da hipnotizuje samu sebe u stanje fuge. Naposletku, tu je i Jonathan Franzen, koji je povezao pinčonovski senzibilitet s porodicnim romanom i stvorio eksplozivan egekat u Korekcijama.

Zabrinjava me, međutim, to što bi se Gravity’s Rainbow mogla pretvoriti u nedovoljno posećen spomenik. U anketiranju šesnaest pomoćnika i pomoćnih urednika ispod trideset godina, u mojoj izdavačkoj kući, dakle visoko načitane skupine, otkrio sam da je samo dvoje od njih pročitalo tu knjigu, a samo ih je pet pročitalo ijednu Pynchonovu knjigu. Komentari onih koji su čitali Pynchona kazuju da im je on prespor stilistički i da su njegove zaokupljenosti njima uglavnom strane i nevažne. To ima smisla. Pynchon je čisti proizvod hladnog rata i utrke u naoružanju i protukulture koja im se opirala, dok ti mladi ljudi sazrevaju nakon pada komunizma, u vremenu u kojem se tehnologija smatra kraljevskim putem u zamišljenu i licnu slobodu. Na vrlo stvaran način zato se Gravity’s Rainbow pokazuje kao istorijska knjiga, što je neizbežna sudbina. Tri decenije kasnije, ona je dobila nešto od “aure” koju je Walter Benjamin pripisivao umetničkim delima koja su proizvedena pre doba tehničke reprodukcije. Pitanje koje preostaje jeste hoće li knjiga opstati i u godinama koje dolaze, ili će proći test i pokazati se poput novine koja ostaje novinom. ko to zna? Prema onome što ja znam o Gravity’s Rainbow jedno je apsolutno sigurno: nema ničega što se može usporediti s tim romanom.

S engleskoga prevela Irena Matijašević.

Skraćena verzija teksta koji je pod naslovom Pynchon from A to V objavljen u časopisu Bookforum, Summer 2005.
_____________ 

Izvor

Još jednom o prepisci Milene Jesenske i Franca Kafkea

Prošlo je nešto više od pedeset godina otkako je Maks Brod, životni prijatelj Franca Kafkea i najbolji poznavalac njegove književnosti, po...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krater,...
• 

  PISMA

  PISMA Misteriozna ljubavna pisma iz Drugog svetskog rata Edgar Allan Poe Josephu Evansu Snodgrassu — 4. juna 1842. Stefan Zweig, ...
• 

  KNJIŽEVNOST

  KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...