Franz Kafka i slobodarski socijalizam

ilustracija Tullio Pericoli 

Samo se po sebi razume da se Kafkino delo ne može svesti na jednu političku doktrinu, kakva god ona bila. Kafka ne stvara govore, nego oblikuje pojedince i situacije, i u svojem delu izražava mišljenja, stavove, atmosferu. Simbolički književni svet nesvodljiv je na pojmovni svet ideologija: književno delo nije apstrakt-ni konceptualni sistem, na primeru filozofskih ili političkih doktrina, nego je tvorevina jednog konkretno zamišljenog sveta osoba i stvari. Ipak, to ne sprečava da se istražuju prolazi, mostići, podzemni hodnici između njegovog antiautoritarnog duha, njegove slobodarske tankoćutnosti, njegovih simpatija za anarhizam s jedne strane i njegovih glavnih dela s druge strane. Ovi prolazi nam otvaraju povlašten pristup onome što bismo mogli nazvati unutrašnjim krajolikom Kafkinog dela. Kafkine socijalističke sklonosti pokazale su se vrlo brzo: prema mišljenju njegovog prijatelja iz mladosti i gimnazijskog druga Huga Bergmanna, čije se prijateljstvo malo ohladilo za vreme prve školske godine (1900 – 1901), jer su „njegov socijalizam i moj cionizam bili previše jaki“. O kakvom se socijalizmu radi?

Tri svedočenja čeških savremenika potvrđuju simpatiju koju je praški pisac imao za češke slobodarske socijaliste te njegovo učestvovanje u nekim od njihovih aktivnosti. Početkom 30. godina XX veka, tokom njegovih istraživanja uoči uređivanja romana Stefan Rott (1931), Max Brod je skupio obaveštenja od jednog od osnivača češkog anarhističkog pokreta, Mihala Kaha. Ona se tiču Kafkinog prisustvovanja sastancima kluba Klub Mladych slobodarske, antimilitarističke i antiklerikalne organizacije, koji su posećivali mnogi češki pisci ( S. Neumann, Mares, Hašek). Skupivši ova obaveštenja – koja su mu bila „potvrđena i s drugih strana„ – Brod piše u svom romanu da je Kafka „često u ‘tišini’ prisustvovao sednicama kružoka“. Mihalu Kahi je bio simpatičan i zvao ga je „Klidas“ što znači „tihi“, ili tačnije prema češkom žargonu „div tišine“, a Max Brod nije nikad posumnjao u istinitost ovog svedočanstva, koje će ponovno navoditi u svojoj biografiji o Kafki.

Drugo je svedočanstvo pisca anarhista Mihala Maresa, koji je upoznao Kafku na ulici (stanovali su blizu jedan od drugoga). Prema Maresu - čiji je spis objavio Klaus Wagenbach 1958, - Kafka je na njegov poziv došao na jedan protest protiv smaknuća Francisca Ferrera, španskog slobodarskog vaspitača, 1909. Tokom godina 1910 – 12, učestvovao je na anarhističkim predavanjima o slobodnoj ljubavi, o Pariškoj Komuni, o miru, protiv smaknuća pariškog militanta Liabeuf, koje su organizovali Klub Mladeži, udruženje „Vilem Körber“ (antiklerikalno i antimili-tarističko) i češki Anarhistički pokret. Takođe je u raznim prilikama platio po pet kruna garancije da se oslobodi njegov prijatelj iz tamnice. Mares uporno tvrdi, na sličan način kao i Kaha, na Kafkinoj ćutljivosti: “Koliko ja znam, Kafka nije pripadao niti jednoj od ovih anarhističkih organizacija, ali je za njih gajio jake simpatije čoveka osetljivog i otvorenog za društvene probleme. Ipak, uprkos zanimanju koje je pokazivao za te sastanke (s obzirom na njegovu ustrajnost), nikad nije učestvovao u diskusijama.“

Ovo će se zanimanje pokazati i u izboru čitanja – Zapisi jednog revolucionara od Kropotkina (dar samoga Maresa), isto tako i dela braće Reclus, Bakunjina i Jeana Gravea – te u njegovim ličnim simpatijama: “Sudbina anarhista Ravahola ili tragedija Emme Goldmann koja je objavila Mother Eart posebno su ga potresli…“. Ovo se svedočanstvo pojavilo u jednim češkom časopisu 1946. u malo drugačijoj verziji, a da nije privuklo pažnju. Ali posle, objava te verzije u dodatku jedne poznate knjige Klausa Wagenbacha o Kafkinoj mladosti (1958) – prvo delo koje je otkrilo poveznice pisca s krugovima praških slobodara – proizvesće niz polemika koje će dovoditi u sumnju njenu verodostojnost.

Treći je dokument Razgovori s Kafkom Gustava Januha, koji se pojavio u prvom izdanju 1951. i u drugom, značajno proširenom, 1968. Ovo svedočanstvo, koje se poziva na razmenu misli s praškim piscem poslednjih godina njegovog života (od 1920), navodi na to da je Kafka sačuvao simpatiju za slobodare. Ne samo da ocenjuje češke anarhiste kao ljude „vrlo ljubazne i vesele“, toliko „ljubazne i prijateljski nastrojene da se smatrao obaveznim verovati u svaku njihovu reč“, nego političke i društvene misli koje iznosi tokom tih razgovora ostaju vrlo obojene slobodarskom misli. Na primer, njegova definicija kapitalizma kao „sistema odnosa zavisnosti“ u kojemu je “sve hijerarhizovano, sve je ulančeno” je tipično anarhistička, zbog njegovog ustrajanja na svojstvu autoritarnosti tog sistema – a ne na izrabljivanju kao što to kaže marksizam. Takođe njegov sumnjičav odnos prema organizovanom radničkom pokretu izgleda da je pod uticajem slobodarskog nepoverenja prema strankama i političkim institucijama: iza radnika koji idu u koloni „već napreduju sekretari, birokrati, profesionalni političari, svi moderni sultani od kojih se neki pripravljaju za dolazak na vlast… Revolucija hlapi, ostaje onda samo talog nove birokratije. Lanci izmučenog čovečanstva su u ministarskoj iskaznici”.

Zadržano u njezinom drugom izdanju (1968), iznosi potpunu verziju njegovih beleški, koje su bile izgubljene posle rata i pronađene kasnije. Januh donosi sledeći razgovor s Kafkom: “Jeste li proučili Ravaholov život? Da! I ne samo Ravaholov, nego takođe i život raznih drugih anarhista. Bacio sam se na biografije i uronio u Godwinove, Proudhonove, Stirnerove, Bakunjinove, Kropotikinove, Tuckerove i Tolstojeve ideje; posećivao sam razne skupine, bio prisutan na sastancima, ukratko, u to sam uložio puno vremena i novca. Učestvovao sam 1910. na sastancima koje su držali češki anarhisti u jednoj gostionici koja se zvala „Zum Kanonenkreuz“, u kojoj se sastajao krug anarhista nazvanih Kružok mladih… Na te sastanke puno puta pratio me je Max Brod, no oni mu se u stvari nisu previše sviđali, […] Prema momu mišljenju, radilo se o vrlo ozbiljnoj stvari. Išao sam Ravaholovim tragom. On me odveo zatim do Ericha Mühsama, pa do Arthura Holitschera i do bečkog anarhiste Rudolfa Grosmana. Svi su nastojali ostvariti ljudsku sreću bez Božje milosti. Razumeo sam ih. Ipak, […] nisam mogao dugo nastaviti hodati uz njih”.

Prema vrlo raširenim mišljenjima komentatora, ova druga verzija je manje verovatna od prve, naročito zbog svog tajanstvenog porekla (beleške izgubljene pa pronađene). Potrebno je nadodati, u ovom posebnom slučaju koji nas zanima, jednu očitu grešku: Max Brod, prema njegovom vlastitom priznanju ne samo da nije nikad pratio svog prijatelja na sastanke kluba anarhista, nego nije ništa znao o njegovom učestvovanju u aktivnostima praških slobodaraca. Hipoteza na koju navode ovi dokumenti – Kafkino zanimanje anarhističke ideje - potvrđena je iz nekih napomena u njegovim intimnim spisima.

Na primer, u njegovom dnevniku nalazimo ovakav kategorički imperativ: “Ne zaboravi Kropotkina!“, a u jednom pismu Maxu Brodu 1917. iskazuje svoje oduševljenje za jedan projekat časopisa (List borbe protiv volje moćnika) kojeg je predložio frojdijanski anarhist Otto Gross. Ne treba zaboravti slobodarski duh koji je izgleda nadahnuo neke od njegovih izjava; na primer, malena zajedljiva primedba koju je jednog dana rekao Maxu Brodu, a odnosila se na njegovo radno mesto, Ured za socijalno osiguranje (gde su dolazili radnici žrtve nesreća tražiti svoja prava): “Kako su ponizni ovi ljudi… Dolaze moliti. Umesto da zauzmu zgradu napadom i sve unište, oni dolaze moliti".

Vrlo je verovatno da ova različita tumačenja – naročito dva poslednja - sadržavaju netačnosti i preterivanja. Klaus Wagenbach i sam priznaje (povodom Maresa) da su „neki detalji možda lažni“ ili barem „preterani“. Na isti način, prema Maxu Brodu, Mares, kao i mnogi drugi svedoci koji su poznavali Kafku, „nastoji preterivati“, naročito u pogledu raširenosti njegovih prijateljskih veza s piscem. Glede Januša, ako prva verzija njegovih sećanja daje utisak „autentičnosti i verodostojnosti“, jer ona „donose jasne znakove stila kojim se Kafka izražavao“, druga inačica mu izgleda puno manje dostojna poverenja.

Ali, jedna je stvar utvrditi kontradikcije ili preterivanja u ovim dokumentima, a druga je stvar celokupno ih odbiti, označavajući kao „čistu legendu“ obavesti o vezama između Kafke i čeških anarhista. To je stajalište nekih specijalista, među kojima su Eduard Goldstücker, Hartmut Binder, Ritchie Robertson i Ernest Pawel – prvi od njih je češki komunistički književni kritičar, a ostala trojica su autori Kafkinih biografija kojima se ne može negirati vrednost. Njihovo nastojanje da prikažu anarhističku epizodu u Kafkinom životu zaslužuje da bude raspravljeno do u detalje, u toj meri u kojoj ono ima očite političke implikacije. Prema mišljenju E. Goldstückera – jako poznat zbog svojih nastojanja s ciljem da „rehabilituju“ Kafku u Čehoslovačkoj 60. godina XX. veka – sećanja Maresa, koje je ponovno objavio Wagenbach, „pripadaju kraljevstvu fikcije“. Njegov središnji argument je da nije shvatljivo da bi revolucionari, anarho–komunisti primili na svojim sastancima „jednog čoveka kojeg nisu poznavali“ i koji je, štaviše, uvek ćutiao (prema Kahi i Maresu).

Dakle, ono što izgleda čudno je da Goldstücker zaboravlja da Kafka nije bio neko „nepoznat“, nego, naprotiv, da su galično poznavala dva glavna organizatora tih sastanaka: Mihal Kaha i Mihal Mares (a isto tako i drugi sudionici, kao Rudolf Illovy, njegov stari prijatelj iz gimnazije). Ipak – na pomalo proturečan način s onim što je rečeno ranije – Goldstücker završava tako da dopušta da je Kafka učestvovao u anrhističkim delovanjima, tvrdeći jednostavno da to učestvovanje nije trajalo nekoliko godina, kao što tvrdi Mares, nego je njegova prisutnost bila ograničena na „nekoliko sastanaka“. Budući da sâm Mares izričito navodi samo pet sastanaka, ne vidi se dobro iz kog razloga Goldstücker kategorički odbija takođe i njegovo svedočenje. Hartmut Binder, autor jedne vrlo detaljne i eruditske Kafkine biografije, je taj koji razvija na vrlo energičan način tezu prema kojoj su veze između Kafke i praških anarhističkih krugova „legenda“ koja pripada „kraljevstvu mašte“. Klausa Wagenbacha su optužili da je koristio izvore „koji su bili u skladu s njegovom ideologijom“ (Kaha, Mares i Januš), ali kojim “manjka verodostojnost ili su još i namerne krivotvorine".

Prvi problem s ovakovom vrstom rasuđivanja je sledeći: zašto se tri svedočenja koja se smatraju „malo verodostojnima“ poklapaju s tvrdnjom o vezama između Kafke i slobodarskih socijalista? Zašto ne pronalazimo „tobožnja“ svedočanstva o čestom učestvovanju Kafke na cionističkim, komunističkim ili socijaldemokratskim sastancima? Teško je razumeti – osim ako ćemo zamisliti jednu anrhističku urotu – zašto bi postojale jedino „krivotvorine“ tačno u tom pravcu. Ali, proučimo izbliže Binderove argumente – žučljiva rasprava protiv Wagenbacha nije pošteđena „ideoloških“ motiva.

Prema njegovom mišljenju, jednostavna činjenica da je Brod saznao za te navodne aktivnosti samo nekoliko godina nakon Kafkine smrti, i to od strane Mihala Kahe, starog člana ovoga anarhističkog pokreta […] svedoči protiv verodostojnosti te informacije. Zato je “gotovo nezamislivo da Brod, koji je u tom razdoblju išao na dva putovanja za praznike s Kafkom i s kojim se svakodnevno susretao […] mogao ne biti upoznat sa zanimanjem svog najboljeg prijatelja za anarhistički pokret”. Dakle, ako je to „ gotovo nezamislivo“ (utvrdimo ipak da izraz „ gotovo“ ostavlja tračak sumnje), kako to da je glavni zainteresovani, to jest sâm Max Brod, smatrao tu informaciju kao potpuno pouzdanu, jer ju je upotrebio takođe i u romanu Stefan Rott kao i u biografiji svoga prijatelja? Ista stvar važi za jedno drugo Binderovo obrazloženje: “slušati u zadimljenoj pivnici političke razgovore jedne skupine koja je delovala izvan zakona… ta je situacija nezamisliva za Kafkinu ličnost“. Pa ipak, ova situacija nije bila nipošto čudna u očima Maxa Broda, koji je ipak poznavao nešto od Kafkine ličnosti. Bilo kako bilo, ništa u Kafkinom delu ne daje nam naslutiti da je on imao tako praznoverno poštovanje legalnosti!

Da bi se jednom zauvek pokušao osloboditi svedočenja Mihala Maresa, Binder se uporno poziva na jedno Kafkino pismo Mileni, u kojemu Maresa opisuje kao „nekog kojega je sreo na ulici“. On razvija sledeće razmišljanje: Kafka izričito podcrtava da je njegov odnos s Maresom samo jedan od onih Gassenbekanntschaft (znanac s ulice). Ovo je najjasniji pokazatelj da Kafka nije nikad učestvovao na nekom anarhističkom sastanku". Najmanje što se može reći je da između premise i zaključka postoji jedan očiti non sequitur! Sve ono što se može izvući iz Kafkinog pisma Mileni je da je Mares u svomu svedočenju iz 1946. verovatno preterao o prijateljskeim vezama između sebe i Kafke, ali nema nikakvog proturečja u njihovim sporednim odnosima i Kafkinom učestvovanjuu na anarhističkim sastancima gde se nalazio, između ostalih, i mladi Mares.

Premda se njihovo poznanstvo ograničavalo na susrete na ulici (Kafkina kuća je bila blizu mesta gde je Mares radio), to ne bi sprečilo Maresa da mu doda letke i pozive za sastanke i manifestacije, da potvrdi njegovu prisutnost u nekim od njegovih aktivnosti i takođe da mu oda poštovanje, kad je prigoda, s jednim primerkom Kropotkinove knjige. Mares poseduje, kao materijalni dokaz svojih veza s Kafkom, jednu poštansku dopisnicu koju mu je poslao pisac s datumom od 9. decembar 1910. On tvrdi – ali tu je tvrdnju nemoguće proveriti – da je primio više pisama od svog prijatelja „koja su nestala za vreme mnogobrojnih pretresa u mojoj kući u tom razdoblju“. Binder daje na znanje postojanje tog dokumenta, ali polazeći od činjenice da je dopisnica bila adresirana na „Josepha Maresa“ (a ne na Mihala) i misli da ima nov dokaz „izmišljanja“ svedočanstva: bilo bi potpuno neverovatno da godinu dana nakon što je upoznao Maresa i učestvovao zajedno s njim na raznim večernjim sijelima Kluba Mladih, Kafka „ne zna njegovo ime“. Dakle, taj argument ne vredi iz jednog jednostavnog razloga: prema nemačkim izdavačima dopisivanja između Kafke i Milene, pravo ime Maresa nije bilo Mihal nego Joseph.

Glede Januša, ako Binder odbacuje kao čistu izmišljotinu verziju iz 1968. njegovih sećanja, izvešće o anarhistima iz 1951. izgleda mu da „može biti utemeljeno na pravom sećanju“. Ali, nastoji ga svesti na nešto beznačajno, pretvarajući ga na pasus spomenut u pismu Mileni: poznanstvo „na ulici“ pesnika Mihala Maresa. Dakle, u razgovoru koji prenosi Januš govori se o „anarhistima“ u množini, „tako ljubaznim i prijaznim“, što pretpostavlja da je Mares daleko od toga da bude tek slobodarski borac kojeg susreće Kafka. Zajedno s diskusijom Hartmuta Bindera u ovom naumu ostaje mučan utisak odlučnog i sistematskog pokušaja – koji od svake travke radi snop – uklanjanja iz Kafkinog lika crne mrlje koja bi bila – sa stanovišta konzervativne politike – njegovo učestvovanje na sastancima koje su organizovali praški slobodari.

Nekoliko godina posle, u svojoj biografiji o Kafki – delu vrednom pažnje - Ernst Pawel brani na očit način iste Binderove teze: radi se o tomu „da se pokopa jedan od velikih mitova“ vezanih uz Kafkinu osobu, to jest „legenda o Kafki kao u krilu češke anarhističke skupine Klub Mladih“. Ovu legendu dugujemo „plodnim sećanjima bivšeg anarhista M. Maresa koji u svojim sećanjima, pomalo fantastičnim a objavljenim 1946, opisuje Kafku kao prijatelja i druga koji je učestvovao na sastancima i u anarhističkim manifestacijama“. „Maresova pripovest, koju je kasnije i Januš iskitio, nalazi se u raznim biografijama o Kafki, koje nam ga prikazuju kao mladog pobunjenika i kao saputnika češkog slobodarskog pokreta. Ova pripovest je, dakle, potpuno smetnula s uma sve što znamo o njegovom životu, o njegovim prijateljima i o njegovom karakteru. Vrlo malo verovatan kao pobunjenik, kako bi on mogao, i čak i hteo, skrivati svoj angažman bliskim prijateljima koje je viđao svaki dan? ".

„Legendu“ je utoliko lakše opovrgnuti ako ne odgovara ni jednom od izvora koji su u pitanju: niti Kaha (Pawel ga ne spominje), niti Mares ili Januš – a još manje Wagenbach – nisu nikada mislili da je Kafka bio „pobunjenik u krilu anarhističke skupine“. Mares izričito ustrajava na činjenici da Kafka nije bio član nikakve organizacije. Osim toga, ne radi se o „zaveri“ nego o učestvovanju na sastancima koji su bili, u najvećem broju slučajeva, otvoreni za javnost. U pogledu „skrivanja od bliskih prijatelja“, to jest Maxa Broda, već smo pokazali uzaludnost tog argumenta. Ernst Pawel nam daje jedan dodatni razlog kao potvrdu svoje teze: „nepojmljivo„ je da je „neko ko je imao gotovo položaj službenika“ izbegao pažnju policijskih doušnika. Dakle, dokumenti praške policije „ne sadrže niti najmanju aluziju na Kafku“. Primedba je zanimljiva, ali odsutstvo jednog imena u arhivama policije nije nikad bio po sebi dovoljan dokaz ne-učestvovanja. Osim toga, malo je verovatno da policija raspolaže imenima svih onih koji su prisustvovali javnim sastancima koje su organizovali razni anarhistički klubovi: ona se zanimala za „agitatore“, za vođe tih društava, radije nego za osobe koje su bile prisutne u tišini…

Ipak, Pawel se razlikuje od Bindera svojom spremnosti da prizna vrednost činjenica koje su sugerisane ovim svedočanstvima u jednoj ublaženoj verziji: “Istina je puno prozaičnija. Kafka je stvarno poznavao Maresa […] i bez sumnje je mogao biti prisutan na javnim sastancima ili na manifestacijama, u ulozi zainteresovanog promatrača. Njegove socijalističke sklonosti su potvrdili Bergmann i Brod […]. U godinama koje su sledile, izgleda da se interesovao za filozofski i nenasilni anarhizam Kropotkina i Alexandra Herzena".

Nismo puno udaljeni od Wagenbachovih zaključaka… Istražimo sada gledište Ritchija Robertsona, autora značajne studije o životu i delu praškog židovskog pisca. Prema njegovom mišljenju, informacije koje su dali Kaha i Mares moraju se „gledati sa skepticizmom“. Njegovi su glavni argumenti u toj stvari preuzeti od Goldstückera i od Bindera: kako se može dogoditi da bi jedna skupina, koja se sastaje tajno, mogla primiti u svoj krug jednog tihog posetioca „koji je, zato jer su malo znali o njemu, mogao biti špijun“? Kako je moguće da Brod nije znao ništa o učestvovanju svog prijatelja tim sastancima? Kakvu važnost možemo dati Maresovom svedočanstvu, smatrajući ga da je bio tek Kafkin Gas-senbekanntschaft? Ukratko, „zbog svih ovih razloga, prisutstvo na anarhističkim sastancima izgleda da je upravo obična legenda”. Beskorisno je vraćati se na te prigovore, za koje sam već pre pokazao da su od male vrednosti. Ono što je potpuno novo i zanimljivo u Robertsonovoj knjizi je pokušaj predlaganja alternativnog tumačenja Kafkinih političkih ideja, koje ne bi bile, po njemu, niti socijalističke, niti anarhističke, nego romantičarske. Onakav antikapitalistički romantizam koji ne bi bio ni na desnoj ni na levoj strani. Dakle, ako je romantičarski antikapitalizam zajednička matica nekom obliku konzervativnih i revolucionarnih misli - i na taj se način izdiže iznad tradicionalne podele na desno i levo - to nipošto ne smeta samim piscima romantizma da se svrstaju jasno na jedan ili drugi kraj takve vizije sveta: reakcionarnom i revolucionarnom romantizmu.

Zapravo, anarhizam, slobodarski socijalizam, anarho-sindikalizam paradigmatski su primer „levog romantičarskog antikapitalizma“. Kao posledicu toga, definisati Kafkinu misao kao romantičarsku - što mi izgleda potpuno prikladno – ne znači u stvari da nije „levičarska“, konkretno sklona romantičarskom socijalizmu sa slobodarskom težnjom. Kao kod svih romantičara, njegova kritika savremene civilizacije je mešavina nostalgije za prošlošću, predstavljene u njegovim očima jidiš kulturom židovskih zajednica Istočne Europe. S značajnom intuicijom, André Breton je pisao: “Iako vremenski usklađena, (Kafkina misao) simbolično okreće unatrag kazaljke sata na praškoj sinagogi". Zanimanje za anarhističku epizodu u Kafkinoj biografiji (1909 – 1912), jest u tomu što nam ona nudi jedan od ključeva koji rasvetljavaju čitanje njegovih dela – posebno dela napisanih nakon 1912. Kažem, jedan od ključeva, jer draž ovih dela dolazi takođe iz njegovog posebno više-značnog karaktera, nesvodljivog na jednoznačno tumačenje. Slobodarsko ćudoređe se izražava u različitim situacijama koje su u srcu njegovih glavnih literarnih tekstova, ali iznad svega u radikalno kritičnom načinu u kojem je opsesivno i zastrašujuće lice neslobode: autoritet. Kao što je dobro rekao André Breton, „nijedno delo se ne bori toliko protiv prihvatanja jednog vrhovnog principa, stranog onome koji misli".

Jedna antiautoritarnost slobodarskog nadahnuća provlači se kroz čitavo Kafkino romaneskno delo u kretanju od „depersonalizacije“ i rastućeg otuđenja: od očevog i ličnog autoriteta prema admistrativnom i anonimnom autoritetu. Još jednom, ne radi se o bilo kakvoj političkoj doktrini, nego o stanju duše i o jednoj kritičkoj senzibilnosti – čije je glavno oružje ironija, humorizam, onaj crni humor koji je, prema Andreu Bretonu „uzvišena pobuna duha“. Ovo stajalište ima intimne i osobne korene u njegovom odnosu s ocem. Despotski autoritet pater familiasa je za pisca sâm arhetip političke tiranije. U svom Pismu ocu iz 1919. godine Kafka se seća: “Poprimili ste u mojim očima zagonetni karakter koji imaju tirani čije se pravo ne temelji na razmišljanju nego na njihovoj osobi”. Suočen s brutalnim ponašanjem, nepravednim i samovoljnim prema zaposlenicima svog oca, osećao se solidaran s žrtvama: “To mi je učinilo dućan nepodnošljivim, previše me je podsećao na vlastitu situaciju u odnosu na tebe… i zato sam neizbežno stajao na stranu osoblja…”.

Glavna svojstva autoritarizma u Kafkinim delima su: 1) samovolja: odluke su nametnute odozgo, bez ikakvog opravdanja – moralnog, razumnog, ljudskog – često postavljajući neumerene i apsurdne zahteve prema žrtvi; 2) nepravda: krivica se smatra – krivo, kao očita, koja se podrazumeva sama od sebe, bez nužnosti dokaza i kazne su potpuno prevelike „krivici“ (nepostojeća ili banalna). U svom prvom važnom delu, Osuda, iz 1912, Kafka postavlja u prizor jedino očinski autoritet; i to je, također, jedno od njegovih retkih dela u kojem se junak (Georg Bendemann) podvrgava potpuno i bez otpora na samovoljnu osudu: naređenje koje je otac dao samovoljno svojem sinu, da se baci u reku! Uspoređujući ovu pripovest s Procesom, Milan Kundera primećuje: “Sličnost između dve optužbe, krivice i egzekucije odaju stalnost koja povezuje bliski porodični „totalitarizam“ s onim velikih Kafkinih vizija". U njegova dva velika romanima Procesu i Zamku radi se ,naprotiv, o „totalitarnoj“ moći, savršeno anonimnoj i nevidljivoj.

Roman Amerika, iz 1913–14, sačinjava u tom smislu nešto između ta dva romana: samovoljne su osobe ponekad očinske figure (otac Karla Rossmanna i stric Jacob), ponekad su visoki rukovodioci Hotela (Šef osoblja i Portir). I ovi poslednji imaju izgled tiranije, kojem se pridružuje birokratska hladnoća s pojedinačnim, kukavnim i okrutnim despotizmom. Simbol ove kažnjavajuće samovolje izvire već iz prve stranice knjige: demistifikacija američke demokratije, predstavljene slavnim kipom Slobode na ulazu u newyoršku luku, gde Kafka zamenjuje u njegovoj ruci baklju sabljom… U jednom svetu bez pravde, gole snage, samovoljna moć neograničeno kraljuje. Simpatije junaka su na strani žrtava tog društva: kao što je vozač automobila u prvom poglavlju primer „patnje siromašnog čoveka podčinjenog moćnima“, ili Terezine majke, gurnute u samoubistvo zbog gladi i siromaštva. Pronalazi prijatelje i saveznike među siromašnima: samu Terezu, studenta, stanovnike narodne četvrti koji ga odbijaju predati policiji – jer, piše Kafka u jednom komentaru koji puno otkriva: “radnici nisu na strani autoriteta".

S gledišta onoga što nas zanima, veliki preokret u Kafkinom delu je pripovest U kažnjeničkoj koloniji, napisana malo posle Amerike. Malo je tekstova u svetskoj književnosti koji prikazuju lice autoriteta tako nepravednim i zločinačkim. Ne radi se o moći pojedinca – Zapovednici (stari i novi) igraju drugorazrednu ulogu u pripovesti – nego o jednom bezličnom mehanizmu. Okvir pripovesti je kolonijalizam… francuski. Službenici i zapovednici kolonije su Francuzi, dok su skromni vojnici, istovarivači u luci, žrtve koje moraju biti osuđene su „domoroci“ koji „ne razumeju ni reči francuskog“. Jednog „domorodačkog“ vojnika su časnici osudili na smrt, a njihova je pravna doktrina sažeta u malo reči, samovolja: “Krivnju nikad ne treba stavljati u sumnju!“ Njegova egzekucija se mora izvesti jednim strojem za mučenje, koji polagano piše na njegovom telu s iglama koje ga probadaju: „Poštuj svoje nadređene“. Središnji lik pripovesti nije putnik koji gleda događaje s nemim neprijateljstvom, niti zatvorenik koji uopšte ne reaguje, niti oficir koji vodi egzekuciju, niti Zapovednik kolonije. To je sâm Stroj. Čitava se pripovest vrti oko tog zlokobnog stroja (Aparat), koji izgleda da je sve više svrha sam sebi, prema rečima oficira koji vrlo detaljno za vreme njegovog delovanja daje objašnjenja putniku. Aparat nije tu da kazni čoveka, nego je upravo čovek taj koji je tu zbog Aparata, da bi ga opskrbio telom na kojem on može pisati svoje estetsko remek–delo, svoj krvavi natpis ukrašen „mnogim izabranim pjesmama i ulepšanjima“. I sâm je čoficir samo sluga Stroja i na kraju se i sâm žrtvuje tom nezasitnom Molohu.

Na kakav konkretan „Stroj moći“, na kakav „Aparat samovolje“, kojemu su žrtvovali živote, je mislio Kafka? Pripovest U kažnjeničkoj koloniji napisana je u oktobru 1914, tri meseca posle izbijanja Prvog svetskog rata…U Procesu i u Zamku ponovno nalazimo samovolju kao hijerarhizovani „aparat“, apstraktan, bezličan: birokrate, koliko je god njihov karakter kukavan i brutalan ili prljav, oni su samo zupčanici tog stroja. Kao što oštroumno primećuje Walter Benjamin, Kafka piše s gledišta „modernog građanina koji zna da je izručen jednom birokratskom nedostupnom aparatu čiji rad kontrolišu instance koje ostaju u seni takođe i svojim izvršnim organima, najviše zbog onih kojima on manipuliše”.

Kafkino delo je u isto vreme duboko ukorenjeno u praško okružje – kako to primećuje André Breton, „ujedinjuje sve lepote, i čarolije Praga – i savšeno univerzalno. Suprotno od onoga što se često misli, njegova dva velika romana nisu kritika stare carske austro-ugarske Države, nego državnog aparata ukoliko je i moderniji: njegov anonimni bezlični karakter što se tiče otuđenog birokratskog aparata, „postvarenog”, autonomnog, preobraženog na kraju u sebe samog. Jedan odomak iz Zamka posebno razjašnjava takvo gledište: on je malo remek-delo crnog humora u kojem gradonačelnik sela opisuje službeni aparat kao jedan samostalan stroj koji izgleda radi „za sebe sama“: “Reklo bi se da administrativni organizam ne podnosi napetost, nervozu koja je trajala godinama zbog iste stvari, možda nedostojne po svojoj prirodi, tako da i ona sama može izreći kaznu bez pomoći funkcionara". Ova duboka intuicija o birokratskom stroju kao slepom zupčaniku u kojem odnosi među pojedincima postaju stvar, nezavisan predmet, je jedan od modernijih, aktuelnijih, lucidnijih vidova Kafkinog dela. Slobodarsko nadahnuće inspisano je u srcu Kafkinih romana, koji govori o Državi – bilo da je u obliku „administracije“ ili „pravde“ – kao o sistemu bezličnog nadzora koji gnječi, guši ili ubija pojedince. Taj je jedan teskoban, mračan, nerazumljiv svet, u kojem kraljuje nesloboda.

Često se Proces prikazivao kao proročansko delo: autor je predvideo svojom vizionarskom maštom pravosuđe totalitarnih država, nacističke ili staljinističke procese. Bertold Brecht, pristaša SSSR-a, osvrnuo se, u jednom razgovoru s Walterom Benjaminom, na Kafku 1934. (pre procesa u Moskvi): “Kafka ima samo jedan problem, a to je organizacija. Ono što ga je zgrabilo je strah pred Državom, mravinjakom, pred načinom na koji se sami ljudi otuđuju kroz oblike njihovog zajedničkog života. I predvideo je razne oblike te otuđenosti, kao na primer metode GPU-a“. Ne dovodeći u sumnju prikladnost ovoga poštivanja pronicljivosti praškoga pisca, treba se ipak podsetiti da Kafka ne opisuje u svojim romanima države „izuzetke“: jedna od najvažnijih misli – čije je srodstvo s anarhizmom očito – koju njegovo delo sugeriše, je otuđena i ugnjetavalačka priroda „normalne“ Države, zakonite i ustavne. Već od prvih redaka Procesa rečeno je jasno: “K. je živeo u jednoj Državi prava (Rechtstaat), svuda je vladao mir, svi su zakoni bili na snazi, ko se dakle usudio napasti ga u njegovoj kući?".

Kao i njegovi praški prijatelji anarhisti, izgleda da je smatrao svaki oblik Države, Državu kao takvu, kao samovoljnu hijerarhiju koja ukida slobodu. Država i njezino pravosuđe su takođe, zbog svoje same prirode, lažni sistemi. Ništa to ne ocrtava bolje od razgovora, u Procesu, između K. i opata povodom tumačenja para-bole o čuvaru zakona. Za opata, „sumnjati u čuvarovo dostojanstvo bilo bi sumnjati u Zakon“ – klasičan argument svih predstavnika reda. K. nadodaje da ako se prihvati to mišljenje „treba verovati sve ono što kaže čuvar“, što mu izgleda nemoguće: “Ne, kaže opat, nismo obavezni verovati da je istina sve što kaže, dovoljno je da se zadrži nužno. Žalosno mišljenje, kaže K., ono će podignuti laž na visinu svetskog pravila“. Kao što vrlo tačno primećuje Hannah Arendt u svom članku o Kafki, razgovor s opatom otkriva „tajnu teologiju i intimno verovanje birokratima kao verovanje u nužnost po sebi, s obzirom na to da su birokrati u poslednjoj analizi službenici nužnosti“.

Napokon, Država i Suci manje upravljaju vršenjem pravde koliko lovom na žrtve. U jednoj slici, koja se može usporediti s onom iz romana Amerika kada menja baklju sa sabljom na Kipu Slobode, u Procesu vidimo sliku slikara Titorellija koja – pretpostavlja se - da predstavlja božicu Pravde, ali kada je delo dobro osvetljeno, božica Pravde se pretvara u božicu Lova. Birokratska i pravosudna hijerarhija čine jednu ogromnu organizaciju koja prema Jozefu K., žrtvi u Procesu,“ ne samo da koristi potkupljive čuvare, inspektore i glupave istražne suce … nego još i drži čitavu sudsku vlast na visokom položaju s njihovom neizbežnom pratnjom sluga, pisara, žandara i drugih pomoćnika, možda čak i krvnike, ne povlačeći se pred rečju“. Drugim rečima: autoritet Države ubija. Joseph K. će se susresti s krvnicima u poslednjem poglavlju knjige, kada ga dva službenika ubijaju „kao psa“. „Pas“ sačinjava za Kafku etičku kategoriju – ako ne i metafizičku: tako je opisan onaj ko se servilno podčinjava autoritetima, bilo koji da su oni. Trgovac Block na kolenima kraj nogu advokata je tipični primer: “Sada nije više bio klijent, bio je advokatov pas. Da mu je ovaj naredio da se uvuče pod krevet puzeći i lajući, kao iz dna neke jazbine, napravio bi to sa zadovoljstvom“. Sram koji mora proživeti Joseph K. (poslednje reči Procesa) je onaj da je umro „kao pas“, podčinjavajući se bez otpora svojim krvnicima. Isti je slučaj s zatvorenikom iz pripoviesti U kažnjeničkoj koloniji koji niti ne pokušava pobeći i ponaša se s „pasjom“ podložnošću (hündisch).

Mladi Karl Rossmann, u romanu Amerika, je primer nekoga ko se pokušava – a da nikad ne uspie – odupreti „autoritetima“. U njegovim očima postaju psi samo oni „koji to hoće biti“. Odbijanje da se podčini i da puzi kao pas pojavljuje se tako kao prvi korak prema hodanju uspravno, prema slobodi. Ali Kafkini romani nemaju „junake“, niti buduće utopije: ono o čemu se radi je da se pokaže s ironijom i lucidnosti licemerno lice naše epohe. Nije slučajno ako je riječ „kafkijanski“ ušla u govorni jezik: ona pokazuje jedan vid društvene stvarnosti koje sociologija ili politička nauka nastoje ignorisati, ali kojeg je Kafkina slobodarska osećajnost zadivljujuće uspela uhvatiti: tlačiteljska i apsurdna priroda birokratske more, neprovidnost, neprobojni i nerazumljivi karakter pravila državne hijerarhije, tako kako su oni bili življeni odozdo i izvana – suprotno društvenoj nauci koja se ograničila uopšteno istraživati birokratski stroj „iznutra“ ili u odnosu s onima „ odozgo“ (Država, autoriteti, institucije): njegov „delotvorni“ ili „nedelotvorni“, „racionalni“ ili „unapred racionalan“ karakter.

Društvena nauka još nije proučila koncept za taj „tlačiteljski efekt“ birokratskog otuđenog sistema, koji sačinjava bez sumnje jedan od najkarakterističnijih fenomena modernog društva, kojeg svakodnevno proživljavaju milioni muškaraca i žena. Čekajući, ova bitna dimenzija društvene stvarnosti nastaviće biti opisivana pozivajući se na Kafkino delo.

___
Michael Löwy je voditelj istraživanja u CNRS (Pariz) i nastavnik na Visokoj školi društvenih nauka. Autor je mnogobrojnih dela prevedenih na više od dvadeset jezika, upravo je objavio studiju o Walteru Benjaminu. Predaje na temu «O konceptu istorije» i trenutno radi na delu Franza Kafke.

Stevo Grabovac POSLIJE ZABAVE ( ovogodisnja Ninova nagrada )

I onda počinje oluja govana.
(R. Bolanjo)

PISCI (2005)

Priča koju želim da ispričam govori o jednom užasnom zločinu. I njena najveća tragedija je, kako bi rekao Kiš, upravo u tome što je istinita. Ne radi se, dakle, o plodu moje bolesne mašte, već o stvarnim događajima.

Priča počinje u proljeće dvije hiljade i pete, mnogo godina nakon što se sam zločin desio i u tim trenucima ja ne znam ništa o njemu. Počinje, baš kao u svim lošim romanima, jednim telefonskim pozivom.

Bio je utorak, oko podneva, i ja sam drijemao u fotelji, gledao sam snimku neke fudbalske utakmice engleske Premijer lige, vjerovatno sažetke ili reprizu od sinoć, ne znam, nisam bio koncentrisan i nije me puno zanimalo, tonuo sam u stanje između sna i jave kada me prenuo ružni i uporni zvuk zvonjave telefona. Sporo sam se pridigao nadajući se da će zvonjava prestati, no kako se to nije dešavalo, odlučio sam da se javim. „Dobar dan” – rekao je ljubazni ženski glas iz dubine ponora telefonske slušalice – „da li je to gospodin Stevo Grabovac?” Nikada se nisam osjećao kao gospodin, ali rekao sam: „Da, ja sam.” „Ovdje Nataša” – reče glas i meni istog trena na um pade pjesma „Poslednje igre leptira”. „Zovem iz Udruženja bivših ratnih zarobljenika i civilnih žrtava rata i udruženja za traženje nestalih.” „Iz sva tri?” – upitao sam. Čuo sam kako se glas nasmijao. „A ne, to je samo jedno udruženje.” „Imate jako komplikovan naziv” – pokušao sam da nastavim u istom tonu, ali ljubazni glas je već prešao na stvar: „Da li biste mogli da dođete u petak, u jedanaest sati, u našu kancelariju?” „A zašto bih dolazio?” – odgovorio sam protivpitanjem. „Pa, vidite ovako...” – iz iskustva sam znao da će neko, čim upotrijebi ove tri riječi, mada su zapravo dvije, jer „pa” i ne možemo računati kao pravu riječ, ali je u ovom kontekstu jako bitna, dakle, znao sam da će ta osoba napraviti opsežan brifing oko stvari koje me se uglavnom ne tiču; obično to rade prodavci polisa osiguranja i slična žgadija, oni koji, kako se to kaže, ulažu sav trud da vam nešto uvale. I ovaj put sam bio u pravu. „Radimo reviziju nekih slučajeva ratnih zločina koji su se desili tokom devedesetih u Brodu i Posavini, kao i na pripremama za sudsko procesuiranje. Ne znam da li vam je poznato, ali izjava vašeg pokojnog oca jedan je od dokaza u pominjanim predmetima. Mi smo došli do saznanja da ste vi njegov jedini živi nasljednik, tako da jedino vi možete da potvrdite tačnost te izjave.” Glas je izdeklamovao svoje i nastala je kratka pauza. „Evo, potvrđujem”– rekao sam i ljubazni glas se opet nasmijao, samo sada nešto kiselije nego prvi put. „Ne ide to baš tako.” „Nego, kako ide?” Sigurno sam bio iritantan, to mi je i bila namjera, jer sam čuo nešto kao uzdah. „Morate u prisustvu svjedoka da pročitate očevu izjavu, a onda da potpišete zakonski validan dokument kojim potvrđujete njenu autentičnost.Takva je procedura.” Znam da sam u tom trenutku, iz mnogih razloga koje sad nemam namjeru nabrajati, poželio da kažem sve ono što zaista mislim o birokratiji, sudstvu, pravdi i pravu, riječi su mi već navirale u grlo, ali shvatio sam tada da je Nataša samo obična službenica koja radi svoj posao i da nije kriva zbog situacije u kojoj smo se našli. Kao da osjeća kolebanje sa moje strane slušalice, reče:„Čujte, ako vam možda ne odgovara ovaj termin, vi recite kada ste u mogućnosti, pa ćemo probati da nađemo nekakav kompromis.” Htio sam da kažem da vjerovatno nikad neću biti u mogućnosti da se bavim stvarima koje njihovo udruženje sa tri imena radi, ali opet, čemu sve to? „Odgovara mi, doći ću”– rekao sam. Glas kao da je odahnuo, onako kako se odahne nakon dobro obavljenog posla. „Naša kancelarija se nalazi u...”, „Znam gdje se nalazi!” I to je bilo to. Hvala, prijatno doviđenja. Onda klik, pa tu-tuuu... poslije muk, tišina iz nijeme slušalice. Tu-tuuu, tu-tuuu...

Pripalio sam cigaretu i otišao do prozora; vani je bio jedan od onih čudnih proljetnih dana, izgledalo je kao da će svaki čas početi neko strašno nevrijeme, cijela strana neba bila je prekrivena gustim i tamnim oblacima, a opet je odnekud probijalo bolešljivo sunce i njegove fluorescentne zrake rasipale su se po staklima prozora, starim fasadama zgrada i pustoj ulici. Baš kao nakon apokalipse.

U petak, u pola dvanaest, bio sam pred vratima kancelarije udruženja. Mogao bih mnogo toga da kažem o kašnjenju, nisam bio jedan od onih koji ne stižu na vrijeme, zapravo sam se uvijek trudio da stignem prije i sačekam ako treba, ali ovaj put sam to uradio namjerno i nisam osjećao ni najmanju grižu savjesti zbog toga. Istina, nemam pojma zašto sam to učinio niti šta sam tim mislio postići.

Vrata su bila obična, drvena, sa metalnom kvakom, na njih je neko selotejpom zalijepio papir sa nazivom udruženja. Kancelarija se nalazila u zgradi nekadašnje osnovne škole koju sam pamtio još iz onog vremena kad je bila sivomaslinasta. Tamo sam završio prva četiri razreda, a onda su nas premjestili u novu zgradu, sa bolje opremljenim učionicama, u kojima je sterilni miris čistoće zamijenio isparavanja stogodišnje prašine. Zgrada je bila ofarbana u neku nijansu narandžaste, a okviri prozora i vrata bili su bijeli. I sada se u njoj nalazila gradska biblioteka. To je bio jedini razlog zbog koga sam znao gdje je kancelarija udruženja – nebrojeno puta sam prošao pored ovih vrata posuđujući ili vraćajući knjige.
Skromni knjižni fond bio je smješten u nekadašnjoj zbornici i nastavničkim prostorijama. Zapravo, većina knjiga je bila sačuvana iz stare gradske biblioteke, koja se, u doba prije rata, nalazila u Radničkom domu, tako da se moglo nabasati i na zapise Koče Popovića, biografiju Ive Lole Ribara ili sabrana djela Josipa Broza Tita u tvrdom uvezu. U tu zgradu ušao sam samo jednom, nekada davno, i ostao zapanjen visinom i popunjenošću polica. Možda sam taj utisak stekao samo zato što sam bio dijete i sve stvari su za mene izgledale ogromno. Ovdje je pak, osim poznatog mirisa papira i naftalina, sve izgledalo maleno i skučeno, nedovoljno. Odmah do ulaza nalazila se polica sa knjigama koje su posebno odvojene za to mjesto; djela raznih lokal-patriota, uglavnom zbirke rodoljubive poezije, posljedice velikog izdavačkog buma devedesetih godina prošlog vijeka. Nisu bile okrznute nijednim dodirom. Ipak, moglo se tu, između dva zida, te dvije krajnosti, nabasati na rasparčane komplete Dostojevskog, Tolstoja, Čehova, poneku zbirku Nerudinih ili Lorkinih pjesama, dobro očuvane komplete Perl Bak, one sa crvenim koricama, koje su prije rata prodavali po firmama, radnicima na rate, i koji su uglavnom služili da popune prazna mjesta na stalažama funkcionalnih komunističkih stanova. Jednom prilikom sam našao „Golaća na urvini” braće Strugacki, koga je neko poslije prisvojio sebi, bilo je nekih sasvim sporednih Foknerovih djela, za koje je vjerovatno i sam Fokner zažalio što ih je pisao, ali sam jednom u odjeljku za špansku književnost, koja je zauzimala jedva jedan solidan metar, tamo gdje mu nije mjesto, pronašao „Dok ležah na samrti”. Postojao je i jedan primjerak „Proljeća Ivana Galeba”, u kome su skoro sve stranice bile višestruko ispodvlačene, kao da ih je čitao šizofrenik sa paničnim napadima. Na jednom prastarom primjerku „Hamleta” neko je nacrtao kurac iz koga su štrcale kapi sperme ili mokraće, nije bilo definisano, a na prvoj stranici Krležinog „Hrvatskog boga Marsa” neko je u krstu nacrtao četiri ćirilična slova „S”. Nijedan od dva kompleta Lajoša Zilahija nije imao u sebi roman „Ararat”, koji se obično pominjao u ukrštenicama uz ime ovog pisca. Ako se pažljivo i strpljivo traži, mogli su se pronaći romani Artura Klarka, pjesme Zbignjeva Herberta ili Konstantina Kavafija, tu i tamo izronila bi i poneka novija knjiga, Paola Koelja ili Sidnija Šeldona, no sva su izdanja bila prastara, iscijepana i lijepljena, sa nekoliko pečata biblioteke na raznim stranicama, kojima se označavalo o čijem vlasništvu je riječ.

Pokucao sam na vrata i ušao. Prostorija u koju sam zakoračio bila je omanja kancelarija, rekao bih više kao neko predsoblje. Radni sto sa monitorom kompjutera na njemu, uski zatvoreni ormar, to je manje-više bilo sve; za stolom je sjedila djevojka smeđe kose, svezane u rep, u običnoj crnoj majici, jednoj od onih za koje možete reći da običnije od takvih ne postoje. Pozdravio sam i predstavio se, pretpostavio sam da se radi o Nataši i nisam se prevario – ona je ustala od stola, pružila svoju sitnu ruku i rekla: „Drago mi je, ja sam Nataša.” Čini mi se da sam, ovako izbliza, mogao uočiti pjegice ugniježđene oko njenog nosa i očiju. „Šef vas očekuje” – rekla je. Nisam poznavao nikoga koga zovu šef, pomislio sam da kažem, ako ne računamo debelog vođu grupe TNT iz stripova o Alanu Fordu, ali sam prećutao. Nataša me potom uvela u drugu kancelariju, u koju se ulazilo odmah iz njene, bila je dosta veća, to sam odmah primijetio, mada uređena podjednako neukusno. Dva radna stola spojena u obliku slova T, po kojima su uglavnom bili složeni štosevi papira i fascikli, zatim jedan dugački ormar s registratorima, a na jedinom slobodnom zidu, umjesto bilo kakve, makar i loše reprodukcije neke umjetničke slike, visio je obični kalendar. Bio sam nepovjerljiv prema prostorijama u kojima na zidu vise kalendari, podsjećale su me na auto-mehaničarske radionice, gdje se osjećaju jaka isparenja nafte i motornog ulja. Ipak, cijelom prostorijom dominirao je veliki prozor, kroz koji je ulazila sasvim pristojna sunčeva svjetlost i rasipala se po tepihu.

I tada sam upoznao Manova.

Bio je to nizak, na ćelavo ošišan muškarac, čije godine nije bilo lako odrediti. Tome je svakako doprinosilo gotovo dječačko lice koje bore još nisu posjetile i koje je djelovalo kao da brijač nikada nije prešao preko njega. Vidjelo se odmah, čim je ustao, da je to jedan od onih što vode brigu o svome tijelu, ne znam ni kako je obukao tako usku majicu, čija je jedina svrha bila da pokaže njegovu vitku figuru. Obišao je sto, prišao mi i snažno stegnuo ruku, to je bila još jedna odlika takvih muškaraca, jak stisak ruke odmah pri prvom kontaktu, nehotično dokazivanje ko je ovdje alfa, mada ja nikad nisam razumio svrhu toga; ni sada nisam došao da se tučem s nekim, pa je ovo pokazivanje snage bilo sasvim nepotrebno. „Drago mi je da sam te konačno upoznao” – rekao je. Govorio je sa izraženim naglaskom, za koji ću poslije saznati da je makedonski, neka mješavina tople ekavice i energičnosti naglašavanja ovdašnjih riječi. Ponudio me da sjednem i ja sam se smjestio na jedinu slobodnu stolicu, izgledala je kao da je tu ostala još iz vremena kada su po ovim hodnicima trčala djeca, bila je neudobna i tvrda, baš kao i za vrijeme mog školovanja.

Od bibliotekarki sam već odavno saznao da su po učionicama bila smještena razna nevladina udruženja i organizacije, dobro skriveni od pogleda, tako da njihovi uposlenici mogu u miru tračati i ispijati kafe. Takva udruženja uglavnom i nisu služila ni za šta drugo, osim da uzimaju pare iz evropskih fondova koji su se bavili onim što su krajnje nedefinisano nazivali „mirna reintegracija Bosne i Hercegovine”. Uglavnom su prekraćivali vrijeme u razgovorima sa bibliotekarkama, jer u ovu zgradu je inače rijetko ko ulazio.

Manov se smjestio iza stola na kome je, kao i u Natašinoj kancelariji, bio monitor kompjutera, ali i visoka crna fotelja, čiju sam udobnost i odavde mogao da naslutim. Pitao me da li sam za kafu ili za „možda neko konkretnije piće”, nisam znao šta je baš konkretno petkom oko podneva, a nije lijepo odavati svoje alkoholičarske navike potpunim strancima, pa sam rekao: „Može, kafa je sasvim u redu.” I on je onda rekao Nataši da nam donese dvije kafe, pa je ona izašla iz kancelarije.

„Dakle.” Manov je upotrijebio ovu riječ oslanjajući se laktovima na sto, sa širokim osmijehom na usnama, tako da mi je bilo jasno da slijedi jedan od onih dugih monologa koji bi trebalo mirno saslušati klimajući glavom. „Pokrenuli smo neke stare slučajeve, verovatno ti je to Nataša već rekla, no ono što sigurno ne znaš jeste da je to dug i obiman posao, pre svega zato što za zločine nad Srbima nikog nije briga. Malo ko ima sluha za bilo šta od ovoga, bez obzira na sve dokaze koje posedujemo, tako da je skoro i nemoguće doći do međunarodnih sudova. Sada se situacija donekle promenila.” Nadao sam se da mi neće pričati o tome kako se promijenila, jer sam slutio da će to odvesti priču u neki sasvim drugi rukavac, a tamo nisam želio da idem; u principu – nije me zanimalo. Nataša je ušla noseći dvije šoljice na okrugloj tacni sa žutim obrubom, na kome je bila ispisana sasvim nečitka reklama za neko pivo. Nagnula se i spustila jednu šoljicu ispred mene, činila je to sporim i drhtavim pokretima, vidjelo se da u životu nije imala nikakvog konobarskog iskustva, a ja sam tada mogao da osjetim blagi miris njenog parfema, učinilo mi se da ima izvjesnu dozu limuna u sebi, kao da je spravljen po uzoru na mala primorska mjesta. Isto je ponovila stavljajući kafu na sto ispred Manova, s tim da je on malo raščistio papire oko sebe da bi joj napravio mjesta. „Uglavnom” – rekao je kad je ona izašla – „poznato ti je da je izjava tvog pokojnog oca...” – a onda je zastao, pa je rekao – „ne smeta ti da budemo na ti?” Klimnuo sam glavom: „Ne, sasvim je u redu.” „Dakle, poznato ti je da je izjava tvog pokojnog oca, o događajima koji su se desili tokom devedeset druge, zaprimljena kao jedan od dokaza. Tvoj otac je bio izravni sudionik, logoraš koji je pretrpeo mučenja i torture, tako da se njegova izjava ne može zanemariti. Ali zbog raznih procedura koje su prekomplikovane da ih sad objašnjavam, mi moramo imati potvrdu nekog iz najužeg kruga porodice, ko je znao šta se desilo, upravo zbog toga što je tvoj otac u međuvremenu preminuo.” Ono što mi nije bilo jasno, ni kod njega, a ni kod Nataše onomad dok smo razgovarali telefonom, bila je ta isključivost, sve su uzimali zdravo za gotovo, ni u jednom trenutku niko mene nije upitao da li ja zaista želim da potpišem bilo kakav papir, to se skoro pa podrazumijevalo. Otpio sam gutljaj kafe, bila je prilično bljutava, obična topla voda sa aromom. „Da se bacimo na posao” – rekao je Manov i odnekud iz stola izvadio štos papira A4 formata, uredno spojenih spajalicama. Koliko sam mogao ocijeniti, bilo je tu barem dvadesetak stranica teksta, a bio je dovoljan samo jedan pogled da shvatim da je to nešto što je moj otac napisao. Tekst je bio otkucan na pisaćoj mašini, ćiriličnim slovima, istim onakvim koje bih prepoznao, čini mi se, bilo gdje i bilo kad, iz nekog razloga sam bio uvjeren da je ta mašina – koju je posjedovao moj otac – jedinstvena, da takve dvije nisu postojale na ovom svijetu, samim tim je i njen oblik slova bio jedinstven. Ta stara šklopocija sada je trunula na nekom tavanu, ali bio sam siguran da je i dalje besprijekorno radila. Bacio sam samo letimičan pogled na tekst, tako brz da nijedna riječ nije posebno odskočila niti se urezala u moje sjećanje, nisam imao ni najmanju namjeru da to sada čitam, iako sam mogao relativno brzo da završim taj posao – od ranog djetinjstva imao sam tu sposobnost brzog čitanja, iako je većina ljudi mislila da samo prelazim očima preko teksta – dakle, odložio sam očevu izjavu na sto ispred sebe. Kao da je tako nešto i očekivao, Manov mi je onda pružio tri papira istog formata, na kojima je, kako sam vidio, bio identičan tekst, uredno otkucan na kom- pjuteru. Pisalo je da se ja, taj i taj, dolje potpisani, pod punom pravnom i moralnom odgovornoš- ću... Onda mi je Manov pružio plastičnu hemijsku olovku i ja sam se potpisao na liniji u donjoj desnoj strani papira, ispod koje je pisalo „svojeručni potpis”. Vratio sam papire Manovu, a on je odvojio jedan i pružio ga meni. „Tvoj primerak” – rekao je, a onda je nešto tražio po ladicama stola i najzad izvukao još jedan štos papira. „Ovo sam ti kopirao, to je izjava tvog oca, original je kod nas, ali mislio sam da bi ti želeo da imaš svoj primerak.” Uzeo sam papire, „hvala” – rekao sam, iako nisam baš bio siguran da li je to u ovom trenutku bila odgovarajuća riječ.

Pomislio sam da je to sve, da sam završio svoje, otpio sam još jedan gutljaj kafe čiji se ukus nije ni najmanje popravio otkako sam je prvi put probao i već sam namjeravao da krenem. Na neki način osjetio sam olakšanje: znao sam da od svega ovog vjerovatno nikad neće biti ništa. U stvari, nisam ni znao šta bih želio. Da neko nekad osudi ljude koji su prebijali mog oca? Dobro pitanje. Koliko to sada, nakon toliko godina, uopšte ima smisla? Sve bi podsjećalo na još jednu farsu, kao što je, uostalom, i do sada bilo. Ipak, nisam postupio krajnje bezobzirno, iako sam to u jednom momentu svakako poželio, još onog trenutka kad me Nataša nazvala, neki čudan osjećaj u meni govorio je da je tako možda i trebalo uraditi – moj otac nije među živima i cijelu tu priču trebalo je završiti i zaboraviti.

„Imaš li još malo vremena?” – pitao je Manov. – „Želeo bih da popričamo o nečemu.” Slegnuo sam ramenima, imao sam sasvim dovoljno vremena, to uopšte nije bilo sporno, nisam izgledao kao čovjek koji žuri nikuda. „Vidi, postoji još jedan dobar razlog zašto sam te pozvao, sve ovo si već mogao obaviti sa Natašom, ali želeo sam da te lično upoznam.” Nisam vidio nikakav razlog za ovakvo nešto, istina je, do tog trenutka mi nije ni palo na pamet da sam sve te glupe administrativne poslove svakako mogao obaviti bez cijele ove teatralnosti, a Manov je, vjerovatno znajući da se igra mojim strpljenjem, odmah prešao na stvar.

Zapravo, ispričao mi je priču. O njenoj istinitosti nisam znao ništa. Počinjala je onda kada je Manov preuzeo upravljanje ovim udruženjem, što, kako sam uspio da zaključim, nije bilo tako davno. Ljudi koji su ovaj posao radili prije njega, da, upotrijebio je množinu, oni su, dakle, bili nesposobni, možda nesposobni, možda bezobrazni, kako god, uzimali su svoje naknade i jednom sedmično dolazili u kancelariju, ali nisu ni pokušavali da rade bilo šta. Ovo udruženje, kako mu samo ime govori, postoji isključivo zbog ovih kategorija društva: cvilnih žrtava rata, a prije svega – bivših logoraša, a broj takvih ljudi u Brodu nije zanemariv, o njihovim pravima i potrebama naprosto se niko nije brinuo. Upravo to je bio razlog zašto su njega postavili na ovo mjesto; nisam tačno razumio ko ga je postavio, kao što mi nije bilo jasno da li je tu zbog svojih već dokazanih sposobnosti ili upravo zato što mora da se dokaže, ali on je već započeo neke radikalne reforme – bar je tako rekao. No, tu stvari tek počinju da se komplikuju; postoje, kako je naveo, razne međunarodne organizacije koje rade na mirnoj reintegraciji Bosne i Hercegovine (kao da to već nisam znao, cinično sam pomislio), najzad, dobrim dijelom moramo igrati po pravilima koje servira Evropska unija, htjeli mi to ili ne, to je zapravo jedini način da se izborimo za neka svoja prava. Njegovi prethodnici, slijedeći politiku apsolutne nevinosti srpskog naroda, koji je samo branio svoja pradjedovska ognjišta u ovom ratu, nisu željeli da imaju nikakve veze sa tim stvarima,„što je sasvim u redu” – dodao je, ali je istovremeno i dvosjekli mač: pristanak na izolaciju i opšteprihvaćenu ulogu agresora i ništa drugo. „Hoću reći, nisu ni pokušali da ispričaju našu stranu priče, ona nije mogla da se čuje nigde, ako razumeš šta hoću da kažem.” Mislim da sam razumio, taktika ako ne možeš protiv njih – pridruži im se, za koju sam prvi put čuo u crtanom filmu o Tomu i Džeriju. Manovu se nije naročito svidjela ova moja cinična opaska, ali da bi mi do detalja slikovito objasnio stanje stvari, ono zapravo o čemu se tu sve vrijeme radi, napomenuo mi je da u nazivu postoji i treća kategorija – nestali – što nas je dovelo do samog zapleta. „Vidi, kad za nekog kažemo da je nestao u ratu, podrazumeva se da je poginuo, ono što je nestalo to su njegovi zemni ostaci i sve na čemu radimo jeste pronalaženje istine o tome gde su oni zakopani. A šta misliš, kako to funkcioniše?” Pitanje je bilo na mjestu, ali nisam imao pojma o tim stvarima, ne znam, vjerovatno postoje svjedoci, naivno sam pomislio, na šta je Manovu preko lica preletio kratki smiješak. „Upravo se o tome radi, svedoka nema, ako ih ima, nema šanse da će bilo ko da otkrije gde se nalaze masovne grobnice koje je pravila njihova vojska. Vidiš, sad već ima smisla. Da bi se uopšte pristupilo bilo kakvom istraživanju, mora postojati saradnja, nadam se da me razumeš.” Nije mi bilo baš najjasnije kuda to sve vodi. „Pa, isto kao što mi tražimo svoje nestale, tako i pripad- nici druga dva naroda, sa istim udruženjima kao što je ovo naše, traže svoje. Zato se ovakve stvari rade mimo javnosti, mi njima otkrivamo lokacije gde je naša vojska ubijala njihove zarobljenike, a oni nama otkrivaju gde je njihova vojska ubijala naše. Isto kao u ratu, razmenjujemo zarobljenike.” Osjetio sam naglu navalu mučnine i otpio sam još jedan gutljaj kafe. No, ni to nije bilo sve: da bi zapravo došlo do bilo kakve razmjene podataka, do bilo kakve saradnje, mora postojati posrednik, u ovom slučaju – međunarodne organizacije, neutralna teritorija na kojoj se igra po njihovim pravilima. Oni su davali novac, to nije bilo sporno, ali su tražili i nešto zauzvrat. Ali nije se tu radilo samo o prijeko potrebnom novcu, bar je tako Manov rekao, bio je to jedini način da se sazna i čuje istina. Kada je završio, i dalje mi ništa nije bilo jasno. „Dobro, ali kakve to veze ima sa mnom i zašto si mi ovo ispričao?” – upitao sam. Manov me pogledao direktno u oči, hladnokrvno, i rekao:
„Trebaju mi saradnici.”

Postoji vjerovatno nekoliko situacija u životu kada sam se osjećao kao junak trećerazrednog romana, a ovo je definitivno bila jedna od njih. Zbunjeni protagonista, doveden u neko bizarno okruženje, sa čudnim zahtjevom koji dolazi iz vedra neba, a postavljen je pred njega, misterija koja u svemu postoji i koja se nadvija kao ledena sjena nad njegovom glavom. Takvih je pokušaja bilo od detektivskih romana do neuspjelih postmodernističkih akrobacija. I uvijek sam bio uvjeren da ovakve stvari postoje samo zato što je u pitanju roman, fikcija, takvo nešto mora stvoriti intenzivnost, napraviti bilo kakav zaplet, privući čitaoca ili šta već. U mom običnom, svakodnevnom životu (istini za volju, i životi tih junaka do ovih su sudbonosnih preokreta bili obični i svakodnevni), takve se stvari nisu dešavale. Pomislio sam kako je život ponekad tek običan šund, štivo za one koji ne znaju šta bi od dosade.

„Kakav crni saradnik? Ja nemam pojma o ovim stvarima o kojima si mi govorio. Nemam nikakve veze s tim, niti bih želio da imam” – mislim da sam odjednom počeo glasnije da pričam. Manov se nasmiješio. „Polako, polako” – rekao je – „ja sam ti samo objasnio šta mi radimo, nisam ti rekao da isto to od tebe tražim, postoje posebne komisije koje se formiraju, stručnjaci koji obavljaju svoj deo posla, to čak nije do nas. Ono što meni u ovom slučaju treba jesu mladi, obrazovani ljudi, spremni da uče, neostrašćeni nacionalizmom.” Da, baš tako je rekao – neostrašćeni nacionalizmom. Ne znam na osnovu čega je mogao zaključiti da ja spadam baš u tu kategoriju. Uglavnom, onda je, valjda da ne bi dalje podgrijavao moju sumnjičavost, rekao: „Čuo sam mnogo lepih stvari o tebi.” Ovo je, naravno, imalo sasvim drugačiji efekat; tek sam sada postao sumnjičav, od koga je uopšte mogao čuti bilo šta o meni? „Vidi, ne brini se” – počeo je on polako da priča. – „Meni, na primer, u ovom tre- nutku treba neko ko će ići na određene seminare, ništa posebno, neko ko će naučiti da piše projekte kojima apliciramo za donacije, a samim tim i neko ko će ostvariti kontakt sa ljudima iz sličnih udruženja iz Federacije. Naravno, i ja bih tamo išao, ti bi samo bio u funkciji mog saradnika, ako me razumeš. Pazi, većina članova našeg udruženja već su stari ili polupismeni, a ako nisu, čisto sumnjam da bi bilo ko od njih pristao da sedi u istoj prostoriji sa ljudima protiv kojih su se juče možda borili.” Rekao sam: „Ja ih uopšte ne krivim zbog toga.” On je odmahnuo glavom. „Ne radi se o tome, ne krivim ih ni ja, samo bi bilo gotovo nemoguće da ih ubedim da to radimo za njihovo dobro.” Onda smo obojica neko vrijeme oklijevali, ja sam se suzdržavao da ne postanem krajnje nekulturan, jer nisam volio da bilo ko kopa po mojoj savjesti, bilo mi je sasvim jasno kako će izgledati ako ga direktno i hladno odbijem, pa sam pokušao da nađem neki kompromis, uvijek taj glupi kompromis, s kojim se provlačimo kroz ovo privremeno postojanje. „Ja sam već zaposlen” – rekao sam i shvatio da sam izgovorio glupost kada se on u trenutku nasmijao. Nije to bilo nešto na šta on nije imao već spreman odgovor. „Ne nudim ti ja posao. Zapravo, to jeste jedna vrsta posla, svakako, tvoje vreme će biti plaćeno, niko ne traži da bilo šta radiš besplatno, ali to nije takva vrsta posla da zahteva svakodnevnu angažovanost i da na bilo koji način ometa tvoje obaveze. Osim toga, možeš naučiti mnogo novih stvari koje svakako mogu da ti koriste u karijeri.” Shvatio sam da se nalazim na jako pipavom terenu, a uopšte nisam želio da budem tu. Trebalo je naći neki vještiji način da se izvučem iz svega toga. „Ja, zapravo, hoću da kažem da ja već imam svoje obaveze, radim u smjenama i ne mogu tek tako uzeti slobodan dan ili izaći iz firme.” Manov je odmahnuo glavom, „ako je to jedini problem, smatraj da je rešeno, kad god ti bude trebao slobodan dan i mimo naših obaveza, obrati se meni i ja ću to da ti završim za par minuta.” Rekao je to takvim tonom da nijedne sekunde nisam posumnjao u istinitost ovih tvrdnji; sad sam već mogao da budem siguran kako on zna sve o meni. Ne bi se usudio takvo šta reći da ne zna gdje radim i da, očigledno, ne poznaje ljude koji su na rukovodećim pozicijama. Onda smo ćutali kratko, obojica, on se već pripremao da kaže ono posljednje, najznačajnije i najuvjerljivije, pokazao je prstom na papire ispred mene i sasvim mirno izgovorio: „Nemoj to da radiš radi mene, uradi to radi svog oca.” Pustio je da ove zastrašujuće riječi stoje neko vrijeme u vazduhu, a onda je rekao: „Da, znam ja odlično ko je bio tvoj otac. Usudio bih se reći da ovo udruženje ne bi ni postojalo da nije bilo njega. Isto tako znam da mu je nanesena ogromna nepravda, u to nemoj da sumnjaš. To je jedan od glavnih razloga zašto ti i ja sada razgovaramo. Znam da je tvoj otac prikupio dobar deo, ako ne većinu izjava logoraša, da je on prvi pokrenuo celu tu stvar, da je napravio arhivu koja je nama danas od neprocenjive koristi. Sve ja to znam, kao što znam da su se drugi samo koristili njegovim radom, tako što su objavljivali knjige i publikacije, a da on nigde nije pomenut, čak ni u zahvalnici, iako je zapravo sav trud bio njegov. Isto tako, savršeno razumem da imaš puno pravo da budeš ogorčen zbog toga, svako bi bio. Ono što ja mogu sa svoje strane da ti kažem jeste da nemam nikakve veze s tim, u to vreme nisam mogao ništa da učinim. Ali sada mogu.” Da, to je bila istina, moj pokojni otac je neko vrijeme vrijedno radio na prikupljanju izjava ljudi koji su se, nesrećnom sudbinom, tokom devedesetih zadesili u ratnom zarobljeništvu, njihovih mučnih priča i patnji, sjetio sam se njegove upornosti i odlučnosti koja je ponekad znala da bude i razlog svađa između nas, sve to o čemu godinama nisam mislio počinjalo je opet polako da isplivava iz mutnih dubina sjećanja. I sve što je Manov rekao bilo je tačno, osim moje ogorčenosti – jedini ogorčen i uvrijeđen bio je moj otac, jedini je on bio razočaran tim razvojem događaja: sitni nitkovi, sa dovoljno političke podobnosti da im vlasti finansiraju objavljivanje knjiga ili osnivanje organizacija i udruženja, obilato su se koristili očevim radom, sve te kilograme prikupljenog materijala prisvajali su sebi i koristili kao svoj istraživački rad. A njegovo razočaranje je bilo utoliko veće jer je sve to dopuštao, naivno vjerujući da je to jedini način da istina izađe na vidjelo, a dok je tonuo u zaborav skupa sa tom istinom i iskrenošću – mogao je osjećati samo gorak ukus koji osjećaju izdani i prevareni. U to svakako nije bilo sumnje, svojevremeno sam bio svjedok svega toga. Manov je rekao: „Jedini način na koji ja mogu ispraviti stvari jeste ovaj – da pružim tebi šansu. To je jedino što ja mogu, što zapravo želim i zato sam hteo da te upoznam i da ti ponudim saradnju.”
Ostatka razgovora se ne sjećam, ako ga je uopšte bilo, znam da mi je Manov dao broj svog privatnog telefona i broj mobilnog i rekao da će se javiti uskoro, možda smo još o nečemu razgovarali, možda sam i ja nešto pričao, ne pamtim to, sjećam se samo da sam se našao ispred zgrade, sa onim papirima smotanim u tubu koju sam stavio ispod ruke dok sam pokušavao da pripalim cigaretu. Ispred ulaza se nalazila nisko povijena žalosna vrba i njene grane su se njihale nošene vjetrom što je u međuvremenu počeo da duva, opet su neki mutni oblaci zaklanjali nebo, izgledalo je kao da će kiša početi svaki čas, u takvoj situaciji bilo je gotovo nemoguće izvesti manevar paljenja cigarete. Ne znam kako mi je pošlo za rukom, ali kada sam najzad uspio, krenuo sam prema zgradi u kojoj sam stanovao, polako, puštajući valjda da mi vjetar bistri misli.

Skrenuo sam u prvi kafić na koji sam naišao, bilo je skoro prazno unutra; konobar je gledao sportske rezultate na teletekstu velikog televizora koji je visio iznad šanka, a jedan tip je sjedio za stolom u ćošku i čitao novine. Sjeo sam za sto odmah do vrata, odavde se vidjela ulica i automobili što su prolazili, zgrada preko puta i još nekoliko oko nje. Naručio sam dupli espreso – kafa je bila dobra, zapravo odlična i istinski sam uživao u svakom gutljaju. Spustio sam papire na sto ispred sebe i gledao ih kao da gledam u svog pokojnog oca, izranjao je tu, iz dubina mojih sjećanja, isto onako ispijen i mršav kakvog sam ga upamtio, jasno sam mogao da ga zamislim kako sjedi prekoputa mene kao da je živ.

 izvor :

Adolfo Bioy Casares, U spomen na Paulinu

 

Oduvek sam voleo Paulinu. U jednom od mojih prvih sećanja, nalazim se s Paulinom u tamnoj lovorovoj senici, u vrtu s dva kamena lava. Paulina reče: Sviđa mi se plavo, sviđa mi se grožđe, sviđa mi se led, sviđaju mi se ruže, sviđaju mi se beli konji. Shvatio sam da je moja sreća započela jer sam voleo isto što i Paulina te sam se s njom mogao poistovetiti. Tako smo čudesno slični da je na margini jedne knjige o konačnom sjedinjenju duša s dušom sveta, moja prijateljica napisala: Naše su se već sjedinile. To naše tada je značilo moja i njena.

Kako bih sam sebi objasnio tu sličnost, zaključio sam da sam Paulinina predana i daleka skica. Sećam se da sam u beležnicu zabeležio: Svaka je pesma skica Poezije i u svakoj je stvari Božja slika. Pomislio sam takođe: Spašen sam u onome u čemu sam sličan Paulini. Video sam (i dan-danas vidim) da je identifikacija s Paulinom najbolja mogućnost moga bića, da je poput utočišta u kojem ću se osloboditi svojih urođenih nedostataka – nespretnosti, nemara i taštine.

Život je bio slatka navika koja nas je vodila prema iščekivanju nečeg normalnog i pouzdanog – našeg budućeg braka. Paulinini roditelji, neosetljivi na moj prerano stečeni, a zatim i izgubljeni, književni ugled, obećali su nam dati dozvolu tek kad doktoriram. Nas smo dvoje mnogo puta zamišljali sređenu budućnost – dovoljno vremena za rad, za putovanja i za ljubav. To smo tako živopisno zamišljali da smo sami sebe uverili kako već živimo zajedno.

Razgovor o ženidbi nije nas ponukao da se ponašamo kao zaručnici. Čitavo detinjstvo proveli smo zajedno i među nama je postojalo dečije sramežljivo prijateljstvo. Nisam se usudio izjaviti ljubav i svečano joj reći: volim te. Ali, kako sam je samo voleo; kojom li sam začudnom i zdušnom ljubavlju gledao na njenu sjajnu savršenost!

Paulini je bilo drago kad bih primao goste. Sve bi pripremila, dvorila bi uzvanike i uživljavala se, potajice, u ulogu domaćice. Priznajem, ti mi se sastanci nisu baš dopadali. U tome nije bio iznimka ni onaj na kojem smo Juliu Monteru omogućili susret s književnicima.

Montero me je prvi put posetio dan ranije. Razlog tome bio je pozamašan rukopis i despotsko uveravanje kako neobjavljeno delo računa na vreme bližnjega. Ubrzo nakon posete zaboravio sam tu čupavu i zamalo crnu glavu. Što se tiče priče koju mi je pročitao – zamolio me je da mu sasvim iskreno velim je li efekat njegove ogorčenosti previše jak – možda je bio naglašen jer je ukazivao da imitira posve drugacije pisce. Glavna ideja bila je: ako određena melodija izbije iz odnosa između violine i pokreta viloniste, iz određenog odnosa pokreta i materije izbiće duša svakog lika. Junak priče izrađuje stroj za stvaranje duša (neku vrstu sanduka s daskama i konopčićima). Junak kasnije umire. Sledi bdenje i ukop mrtvaca; no on je na tajanstven način još uvek živ u sanduku. Prema kraju, u zadnjem odlomku, zajedno sa stereoskopom i tronošcem s galenitom, pojavljuje se sanduk u sobi u kojoj je umrla jedna gospođica.

Nakon što sam ga uspeo udaljiti od njegovog problematičnog uveravanja, Montero je pokazao čudesnu znatiželju upoznati književnike.

– Navratite sutra popodne – rekoh mu. Predstaviću vam neke.

Opisavši sebe neotesancem, prihvatio je poziv. Možda sam se zbog njegovog odlaska razveselio pa sam sišao s njim do uličnih vrata. Kad smo izašli iz lifta, Montero je otkrio vrt koji se nalazi u dvorištu. Ponekad na slabašnoj svetlosti predvečerja, promatrajući ga kroz staklena vrata što ga dele od hodnika, taj maleni vrt odaje čudesnu sliku šume na kraju jezera. Noću ga projektori s ljubičastim i narančastim svetlom pretvaraju u grozomorni karamelasti raj. Montero ga je video noću.

– Biću iskren – reče, podignuvši rezignirano pogled s vrta – ovo je najzanimljivije od svega što sam u kući video.

Sledećeg dana Paulina je došla rano; u pet sati poslepodne već je imala sve pripremljeno za doček gostiju. Pokazao sam joj kinesku figuricu od zelenog kamena koju sam to jutro nabavio u jednom kineskom antikvarijatu. Reč je bila o divljem konju s podignutom grivom i nogama u zraku. Prodavač me je uveravao da figurica simbolizuje strast.

Paulina je konjića stavila na jednu policu biblioteke i uzviknula: Prekrasan je kao prva strast u životu! Kad sam joj rekao da joj ga poklanjam, svom mi je silinom svila ruke oko vrata i poljubila me.

Čaj smo pili u malenoj blagovaonici pokraj kuhinje. Rekao sam joj da su mi ponudili stipendiju za dvogodišnji studij u Londonu. Odmah smo poverovali u mogućnost skorašnje ženidbe, u putovanje, u naš život u Engleskoj (činio nam se tako brzo ostvariv kao i ženidba). Razmatrali smo puno toga – detalje za što isplativije domaćinstvo, slatka odricanja kojima ćemo se podvrgnuti; raspored sati za studij, šetnje, odmor i, možda, posao; sve ono što će Paulina raditi dok sam ja na predavanjima; odeću i knjige koje ćemo poneti sa sobom. Nakon kratkog planiranja složili smo se da bih morao otkazati stipendiju. No,nedelju pre mojih ispita bilo je jasno da Paulinini roditelji žele odgoditi našu ženidbu.

Uzvanici su počeli stizati. Bio sam sretan. Dok bih razgovarao s nekim od njih, razmišljao sam samo o jednome – kako ga se rešiti. Činilo mi se nemogućim predložiti određenu temu koja bi zanimala sagovornika. Kad sam se želeo nečega setiti, pamćenje me nije služilo, ili je bilo daleko... Nemiran, isprazan, bezvoljan hodao sam od grupe do grupe priželjkujući da ljudi čim pre odu, da ostanemo sami, da stigne, ah, taj kratki trenutak i Paulinu otpratim do njene kuće.

Moja je zaručnica pored prozora razgovarala s Monterom. Kad sam je pogledao, podignula je pogled i nagnula svoje savršeno lice prema meni. Osetio sam da u Paulininoj nežnosti postoji čvrsto utočište u kojem smo sami. Koliko li sam samo priželjkivao da joj kažem kako je volim! Te sam noći čvrsto odlučio prekinuti apsurdnu dečačku suzdržanost i početi joj govoriti o ljubavi. Sad bih joj mogao (uzdahnuo sam!) saopstiti svoje misli. U njenom pogledu zatitrala je plemenita, radosna i iznenađujuća zahvalnost.

Paulina me je upitala u kojoj se pesmi muškarac toliko udalji od žene da je ne pozdravi kad je sretne na nebu. Znao sam da je reč o Browningovoj pesmi, maglovito sam se prisetio i stihova. Ostatak večeri tražio sam je u Oxfordovom izdanju. Ako mi već nije dopušteno biti s Paulinom, tražiti nešto za nju bilo je poželjnije negoli razgovarati s drugim ljudima. No, bio sam neobično smeten i pitao sam se je li činjenica što ne mogu pronaći pesmu možda predznak nečega. Pogledao sam prema prozoru. Pijanista Luis Alberto Morgan verovatno je primetio moj nemir jer mi reče:

– Paulina pokazuje kuću Monteru.

Slegnuo sam ramenima jedva skrivajući nelagodu i ponovno odglumio zanimanje za Browningovu knjigu. Video sam ispod oka da Morgan ulazi u moju sobu. Pomislio sam: pozvaće je. Učas se vratio s Paulinom i Monterom.

Neko je, napokon, otišao; za njim su, ležerno i polagano, odlazili i drugi. Tako smo u jednom trenutku ostali sami Paulina, ja i Montero. Zatim je, kako sam se toga i pribojavao, Paulina uzviknula:

– Jako je kasno. Odlazim.

Montero je brzo reagovao:

– Dopustiš li mi, otpratio bih te do kuće.

– I ja bih te otpratio – rekoh.

Obratio sam se Paulini, ali sam gledao Montera. Nadao sam se da ću mu očima preneti svu svoju mržnju.

Stigavši u prizemlje, otkrio sam da Paulina nije uzela kineskog konjića. Rekoh joj:

– Zaboravila si moj poklon.

Otišao sam u stan i vratio se s kipićem. Zatekao sam ih naslonjene na staklenim vratima kako gledaju vrt. Primio sam Paulinu za nadlakticu ne dopustivši da joj se Montero s druge strane približi. U razgovoru se uopste nisam osvrtao na Montera.

Nije se naljutio. Kad smo se rastali od Pauline, insistirao je da me otprati do kuće. Putem je govorio o književnosti, verovatno iskreno i sa žarom. Rekoh sebi: On je književnik; ja sam umoran čovek, lakomisleno zaokupljen jednom ženom. Uočio sam nesklad između njegove fizičke snage i književne nemoći. Pomislio sam: jedna ga ljuštura štiti; do njega ne dopire ono što sagovornik oseća. S mržnjom sam promatrao njegove lukave oči, gusti brk i jaki vrat.

Tu nedelju nisam video Paulinu. Puno sam učio. Nazvao sam je nakon poslednjeg ispita. Čestitala mi je jako gorljivo, što baš i nije zvučalo prirodno, i rekla da će navratiti predveče u kuću.

Odspavao sam siestu, polako se okupao i čekao Paulinu listajući knjigu o Müllerovom i Lessingovom Faustu. Ugledavši je, uzviknuo sam:

– Promenila si se!

– Da – odgovorila je. – Kako se poznamo! Ne trebam ništa reći da bi znao šta osećam.

U ekstazi blaženstva, pogledali smo se u oči.

– Hvala – odgovorio sam.

Ništa me nije tako diralo kao Paulinino uverenje da nam se duše duboko podudaraju. S punim sam se poverenjem prepuštao tom laskanju. Ne znam kad sam se (sumnjičavo) zapitao skrivaju li Paulinine reči možda još koje značenje. Pre negoli sam razmotrio takvu mogućnost, Paulina je započela svoje smušeno objašnjenje. Ubrzo sam čuo:

– Već smo prve večeri bili ludo zaljubljeni.

Pitao sam se ko je to bio zaljubljen. Paulina je nastavila:

– Jako je ljubazan. Ne protivi se našem prijateljstvu, no ipak sam se zarekla da te neću viđati neko vreme.

I dalje sam čekao neko nemoguće objašnjenje koje bi me umirilo. Nisam znao šali li se Paulina, ili govori ozbiljno. Nisam znao kakav je izraz poprimilo moje lice. Nisam znao kako razdorna može biti strepnja. Paulina je nastavila:

– Idem. Julio me čeka. Nije došao gore da nam ne bi smetao.

– Ko? – upitah.

Potom sam se – kao da se ništa nije dogodilo – uplašio kako će Paulina otkriti da sam lažac i da naše duše nisu tako srodne. Paulina posve mirno odgovori:

– Julio Montero.

Odgovor me nije iznenadio; te me strašne večeri, bez daljnjega, ništa nije tako dirnulo kao te dve reči. Prvi sam se put osećao tako udaljen od Pauline. Upitah je gotovo s prezirom:

– Venčaćete se?

Ne sećam se šta mi je odgovorila. Mislim da me je pozvala na venčanje.

Zatim sam ostao sam. Sve je bilo apsurdno. Nije postojala osoba koja bi bila manje spojiva s Paulinom (i sa mnom) od Montera. Ili sam se varao? Ako je Paulina zavolela tog čoveka, možda mi i nije bila slična. Nije mi bilo dovoljno samo jedno nekanje; otkrio sam da sam više puta naslućivao strašnu istinu.

Bio sam jako tužan, ali ne verujem da sam osećao ljubomoru. Legao sam potrbuške u krevet. Ispruživši ruku, napipao sam knjigu koju sam malopre čitao. Odgurnuo sam je s gađenjem daleko od sebe.

Izašao sam da prošetam. Na jednom uglu ugledao sam vrtuljak. Te mi se večeri nastavak života činio nemogućim.

Godinama sam je se sećao i, kako sam više voleo bolne trenutke prekida (jer sam ih s Paulinom prošao) od osamljenosti što je usledila, prisećao sam ih se, analizirao ih potanko i ponovno ih proživljavao. Nadao sam se u tom teskobnom mudrovanju otkriti neka nova tumačenja činjenica. Tako sam, npr. u Paulininom glasu, dok je izgovarala ime svog ljubljenog, otkrio nežnost koja me je, u početku, čak ganula. Pomislio sam da me devojka sažaleva, da me je dirnula svojom dobrotom kao što me ranije dirnula svojom ljubavlju. Zatim sam, uzimajući sve u obzir, zaključio da ta nežnost nije bila namenjena meni već spomenutom čoveku.

Prihvatio sam stipendiju i potiho pripremao putovanje. Uprkos tome, vest se brzo pročula. Poslednje večeri pre putovanja, Paulina me je posetila.

Mislio sam – udaljio sam je od sebe, ali kad sam je ugledao ponovno sam se zaljubio. Shvatio sam – nije to trebala reći – da je došla kriomice. Primio sam je za ruke, drhteći od zahvalnosti. Paulina izjavi:

– Uvek ću te voleti. Na neki ću te način uvek voleti više od drugih.

Možda je pomislila da je izgovorila nešto izdajničko. Znala je da nisam sumnjao u njenu odanost Monteru, ali kao da se oneraspoložila zbog izgovorenih reči koje prodiru do srca – ako ne mog, onda nekog imaginarnog svedoka – svojom izdajničkom nakanom pa je brzo dodala:

– Jasno, ono što osećam prema tebi nešto je drugo. U Julia sam zaljubljena.

Sve ostalo, reče, nije bitno. Prošlost je bila pusti krajolik u kojem je čekala Montera. Naše ljubavi, ili prijateljstva, nije se ni setila.

Posle smo malo razgovarali. Bio sam ljut pa sam odglumio da mi se žuri. Otpratio sam je do lifta. Čim smo otvorili vrata iznenada je počela padati kiša praćena grmljavinom.

– Potražiću taksi – rekoh.

Paulina mi uzbuđenim glasom povika:

– Adiós, dragi!

Potrčala je na drugu stranu ulice i nestala u daljini. Vratio sam se tužan. Kad sam podigao pogled ugledao sam jednog šćućurenog čoveka u vrtu. Licem i rukama bio je zalepljen za staklena vrata. Bio je to Montero.

Zrake ljubičastog i narančastog svetla ukrštavale su se na zelenoj pozadini šumice. Monterovo lice, pritisnuto na mokro staklo, činilo se belkasto i iskrivljeno.

Razmišljao sam o akvarijima, o ribama u akvarijima. Zatim pomislih pakosno kako Monterovo lice podseća na neke monstrume: na ribe deformisane usled pritiska vode, na one koje žive na dnu mora.

Sledećeg jutra ukrcao sam se na brod. Za putovanja gotovo da i nisam izlazio iz kabine. Puno sam čitao i pisao.

Želeo sam zaboraviti Paulinu. U dve godine boravka u Engleskoj, trudio sam se ne misliti na nju koliko god je to bilo moguće: u susretima s Argentincima i kratkim vestima o Buenos Airesu što su ih objavljivale novine. Istina, sanjao sam je; u snu je bila tako uverljiva i stvarna da sam se pitao može li se moja duša opirati uskraćivanjima koje sam joj nametnuo za nesanih noći. Uporno sam izbegavao pomisao na nju. Do kraja prve godine uspeo sam je izbaciti iz svojih noći i gotovo je zaboraviti.

Istog popodneva kad sam se vratio iz Evrope, ponovno sam počeo misliti na Paulinu. Sa strepnjom sam razmišljao kako će uspomene u kući biti vrlo žive. Kad sam ušao u svoju sobu, osećao sam se čudno, zadržao sam se kratko prisećajući se prošlosti – svih radosti i zebnji kroz koje sam prolazio. Zatim sam otkrio nešto neverovatno. Nisu me ganule tajnovite uspomene naše ljubavi, koje su se često manifestovale u najintimnijem kutku sećanja; ganulo me emfatično svetlo što je dopiralo kroz prozor – svetlo Buenos Airesa.

Negde oko četiri sata poslepodne skočio sam do prodavaonice kupiti kafu. U pekarnici me je prepoznao vlasnik, pozdravio me posebno srdačnošću naglasivši da ga već dugo – najmanje šest meseci – nisam počastio svojim dolaskom. Nakon iskazane ljubaznosti, zamolio sam ga, tiho i rezignirano, pola kilograma hleba. Kao i uvek, upitao me je:

– Crnog ili belog?

Odgovorih mu, kao i uvek:

– Belog.

Vratio sam se kući. Dan je bio vedar poput stakla. I jako hladan. Dok sam pripremao kavu mislio sam na Paulinu. U predvečerje bismo obično popili šolju crne kafe.

Kao u nekom snu, nakon mirne i podnošljive ravnodušnosti, obuzela me neka povišena osećajnost, ludilo izazvano Paulininom pojavom. Ugledavši je, pao sam na kolena, zabio lice među njene ruke, oplakujući prvi put svu bol uzrokovanu njenim gubitkom.

Njen dolazak zbio se ovako: na vratima su se čula tri kucanja. Pitao sam se ko bi mogao biti taj nezvani gost i pomislio da će mi se zbog njega ohladiti kafa. Rastresen, otvorio sam vrata.

Zatim mi Paulina naredi – ne znam je li proteklo puno ili malo vremena – neka je sledim. Shvatio sam da popravlja, uvažavajući neke činjenice, ranije pogreške našeg ponašanja. Čini mi se (osim što sam ponavljao iste pogreške, nisam bio ni precizan prema toj večeri) da ih je popravljala preteranom revnošću. Kad me je zamolila da je primim za ruku, (»Ruku!«, reče »Sad!«) prepustio sam se sreći. Gledali smo se u oči i naše su se duše, poput dve reke, sjedinile. Kiša je vani šuštala po krovu i zidovima. Tu sam kišu protumačio kao jedan čitav svet što ponovno izbija – kao paničnu ekspanziju naše ljubavi.

Osećaji me nisu omeli u razmišljanju da je Montero zatrovao Paulinino obraćanje. Dok je govorila, na trenutke sam imao čudan utisak da slušam svog suparnika. Prepoznao sam karakterističan i dosadan način izražavanja; prepoznao sam naivne i jalove pokušaje pronalaženja tačnog izraza, prepoznao sam, iako tek u naznakama, nesumnjivu vulgarnost.

Jedva sam smogao snage i pribrao se. Promatrao sam lice, osmeh, oči. To je bila Paulina, prisna i savršena. U tome mi je nisu promenili.

Zatim mi se, dok sam je promatrao u zamagljenoj polusjeni ogledala, okruženu girlandama, krunama i crnim anđelima, učinila drukčijom. Kao da sam otkrio neku drugu verziju Pauline; kao da sam je video u sasvim drugom svetlu. Dugovao sam zahvalnost rastanku jer mi je prekinuo naviku da je viđam, ali i zato što mi ju je vratio još divnijom.

Paulina reče:

– Idem. Julio me čeka.

U njenom glasu otkrio sam neku čudnu mešavinu omalovažavanja i teskobe koja me je dekoncentrisala. Pomislio sam tužno: u nekom drugom vremenu Paulina ne bi nikoga izdala. Kad sam podignuo pogled, već je bila otišla.

Nakon kratkog kolebanja, nazvao sam je. Učinio sam to još jednom, spustio sam se u prizemlje, istrčao sam na ulicu. Nisam je pronašao. Na povratku sam osetio hladnoću. Rekoh sebi: »Osvežilo je. Bio je to običan pljusak«. Ulica je bila suva.

Kad sam se vratio kući video sam da je već bilo devet sati. Nije mi se dalo izaći iz kuće da bih nešto vani pojeo, sprečila me pomisao kako bih mogao sresti neko poznato lice. Pripremio sam si kafu. Popio sam dve, tri šolje i odgrizao komadić kruha.

Nisam imao pojma kada ćemo se ponovno videti. Hteo sam razgovarati s Paulinom. Hteo sam je zamoliti da mi objasni neke dvoumice (dvoumice koje su me mučile, a koje bi ona bez poteškoća mogla objasniti). Ubrzo me je prestravila moja nezahvalnost. Sudbina mi je namenila svu moguću sreću, a ja nisam bio zadovoljan. To je predvečerje bilo kulminacija naših života. Paulina je to tako shvatila. I ja sam to tako shvatio. Stoga skoro i nismo govorili. (Govoriti, postavljati pitanja, značilo bi, na neki način, ukazati na našu različitost.)

Činilo mi se nemogućim čekati sledeći dan da vidim Paulinu. S velikim sam olakšanjem odlučio da ću iste noći otići u Monterovu kuću. Brzo sam odustao, ne mogu otići pre nego obavestim Paulinu. Odlučio sam potražiti jednog prijatelja – najprimerenijim mi se činio Luis Alberto Morgana – i zamoliti ga da mi ispriča sve što zna o Paulininom životu za vreme mog izbivanja.

Zatim sam razmišljao kako bi bilo najbolje leći i odspavati. Nakon odmora sve ću jasnije videti. S druge strane, nisam bio spreman da mi govore besmislice o Paulini. Čim sam legao, imao sam utisak kao da sam sâm u klopki (možda sam se setio besanih noći kad čovek ostaje u krevetu ne želeći sam sebi priznati da je budan). Ugasio sam svetlo.

Neću više mudrovati o Paulininom ponašanju. Nisam znao dovoljno da bih mogao razumeti situaciju. Kad je već ne mogu izbaciti iz glave i prestati o njoj razmišljati, prepustiću se uspomeni na tu veče.

Paulinino bih lice voleo čak i onda kad bih u njenim postupcima otkrio nešto čudno i neprijateljsko, nešto što bi me trebalo od nje udaljiti. Lice joj je bilo kao i uvek – čisto i prekrasno. Lice koje me je volelo pre mrske Monterove pojave. Rekoh sebi: Lica odaju neku sličnost koju možda duše s njima ne dele.

Ili je sve bila varka? Bio sam slepo zaljubljen u projekciju vlastitih sklonosti i vlastitih odbacivanja. Nikad nisam upoznao Paulinu?

Izbrao sam jedan prizor te večeri – Paulinu pred tamnom i glatkom dubinom ogledala. Pokušao sam je prizvati. Čim sam je nazreo, trenutačno mi je sinulo: sumnjao sam zato što sam zaboravljao Paulinu. Želeo sam svoje misli posvetiti njenoj slici. Mašta i sećanje jesu hirovite sposobnosti: prizvao sam raspletenu kosu, nabor na haljini, nejasnu kružeću senu, ali moja se ljubljena raspršila.

Brojne slike, pokrenute neizrecivom energijom, smenjivale su se su pred mojim zatvorenim očima. Ubrzo sam nešto otkrio. U jednom uglu ogledala, desno od Pauline, pojavio se, kao na tamnom rubu nekog ponora, konjić od zelenog kamena.

Taj me prizor nije začudio; tek nakon nekoliko trenutaka setio sam se da se kipić ne nalazi u kući. Poklonio sam ga Paulini pre dve godine.

Pomislih kako se radi o dobrom redosledu starih uspomena (najstarija je o konjiću, najnovija o Paulini). Pitanje je bilo razjašnjeno, bio sam miran i spreman za spavanje. Tada sam sramežljivo i, prema onome što će kasnije uslediti, patetično zaključio: »Ukoliko uskoro ne zaspem«, razmišljao sam, »sutra ću biti iznuren i neću se svideti Paulini.«

Ubrzo sam otkrio da moje sećanje na kipić u ogledalu spavaće sobe nije imalo smisla. Nikad ga tamo nisam stavio. Jedino mesto na kojem sam ga u kući viđao bilo je u drugoj sobi (na polici ili u Paulininim i mojim rukama). Bio sam užasnut i hteo sam ponovno pogledati te uspomene. Ogledalo se ponovno pojavilo, obrubljeno anđelima, drvenim girlandama, s Paulinom u sredini i kipićem na desnoj strani. Nisam bio siguran hoće li se u ogledalu odraziti soba. Možda hoće, ali nejasno i zbijeno. Nasuprot tome, konjić se sasvim jasno propinjao na polici biblioteke. U biblioteci se nalazio celi fundus. Na svetlosti s bočne strane, kružilo je neko novo lice koje u prvi tren nisam prepoznao. Ubrzo mi je splasnulo zanimanje jer sam primetio da sam to bio ja.

Video sam Paulinino lice, video sam ga u celosti (ne deo po deo) kao da je – svom svojom lepotom i tugom – za mene bilo projicirano.

Ne znam kad sam zaspao. Znam samo da san nije bio jako inventivan. U njemu su se nastavljale, bezosećajno, moje maštarije i uverljivo se reproducirali poslepodnevni prizori.

Bacio sam pogled na sat. Bilo je pet sati. Ustaću rano i, makar svojom odlukom naljutio Paulinu, poći ću do njene kuće. Ta odluka nije ublažila moju teskobu.

Ustao sam u sedam i trideset, okupao se i zatim se polako obukao.

Nije mi bilo poznato gde Paulina stanuje. Kućepazitelj mi je posudio telefonski imenik. U njem nisam pronašao Monterovo ime niti njegovu adresu. Tražio sam Paulinino ime. Ni to nije pomoglo. Doznao sam da je na Monterovoj staroj adresi živela neka druga osoba. Pomislio sam da bih mogao pitati Paulinine roditelje za adresu.

Nisam ih dugo video (prekinuo sam kontakt s njima kad sam doznao za Paulininu ljubav prema Monteru). Sada bih im, za ispriku, trebao izneti svu svoju patnju. No, za to mi je nedostajalo snage.

Odlučio sam porazgovarati s Albertom Morganom. U njegovoj se kući ne mogu pojaviti pre jedanaest sati. Lutao sam ulicama, ne videvši ništa. Jedino se sećam da je na trgu Independencia jedna žena, s cipelama u jednoj i knjigom u drugoj ruci, šetala bosonoga po vlažnoj travi.

Morgan me je primio ležeći u krevetu i pridržavajući ogromnu šolju obema rukama. Uočio sam belu tekućinu po kojoj plivaju komadići hleba.

– Gde stanuje Montero? – upitah ga.

Mleko je već popio. Sada je s dna šolje vadio komadiće hleba.

– Montero je uhapsen – odgovori.

Nisam mogao skriti iznenađenje. Morgan nastavi:

– Kako? Zar ne znaš?

Pomislio je, očito, da mi je samo taj detalj bio nepoznat, ali je, iz čistog užitka govorenja, stao izgovarati sve što se zbilo. Činilo mi se da ću se onesvestiti: survati se naglo u provaliju. Zatim je odjeknuo ceremonijalan glas, neumoljiv i jasan, glas koji je iznosio nerazumljive činjenice s monstruoznim uverenjem da su bile prisne.

Morgan mi je ispripovedio sledeće: sumnjajući da će me Paulina posetiti, Montero se skrio u vrt. Kad je ugledao Paulinu da izlazi iz kuće, sledio ju je; tražio je objašnjenje na ulici. Kad su se sreli, ugurao ju je u unajmljeni automobil. Celu su noć hodali po Costaneri i jezerima, a onda ju je, u zoru, u jednom od hotela Tigre, usmrtio jednim jedinim hicem. To se nije dogodilo prošle noći; dogodilo se one noći pred moje putovanje u Evropu; dogodilo se pre dve godine.

U najstrašnijim nam se životnim trenucima zna dogoditi da zapadnemo u neku vrstu zaštićujuće neodgovornosti i umesto razmišljanja o onome što nam se dogodilo, paznju posvećujemo nevažnim stvarima. U tom sam trenutku upitao Morgana:

– Sećaš li se poslednjeg druženja u kući pre mog odlaska?

Morgan se je setio. Nastavio sam:

– Šta je radio Montero u trenutku kad si opazio da sam zauzet i kad si otišao potražiti Paulinu?

– Ništa – odgovori Morgan živahno. – Ništa. Osim, najednom se setio, što se gledao u ogledalo.

Vratio sam se kući. Na ulazu sam sreo kućepazitelja. Hineći ravnodušnost, upitao sam ga:

– Znate li da je umrla gospođica Paulina?

– Kako ne bih znao! – odgovori. – Sve su novine izvještavale o ubistvu, ja sam licno obavestio policiju.

Čovek me je radoznalo promatrao.

– Nešto vam se dogodilo? – reče približavajući mi se. – Želite li da vas otpratim?

Zahvalio sam mu i pobegao gore. Jedva se sećam da sam ugurao ključ i da sam, s druge strane vrata, pokupio nekoliko pisama, a zatim sam se, zatvorenih očiju, potrbuške ispružio na krevet.

Nakon toga, zatekao sam se pred ogledalom i razmišljao: »Istina je da me je Paulina sinoć posetila. Umrla je znajući da je brak s Monterom bila pogreška – jedna strašna pogreška – i da smo nas dvoje bili jedina istina. Vratila se iz smrti kako bi upotpunila svoju sudbinu, našu sudbinu«. Setio sam se jedne rečenice koju je Paulina, pre više godina, napisala na nekoj knjizi: Naše su se duše sjedinile. Razmišljao sam dalje: »Sinoć, napokon. U trenutku kad sam je primio za ruku«. Zatim rekoh sebi: »Nedostojan sam je: sumnjao sam, bio sam ljubomoran. Došla je iz smrti da bi me volela«.

Paulina mi je oprostila. Nikad se nismo toliko voleli. Nikad nismo bili tako bliski.

U ljubavnoj opijenosti, pobedonosnoj i tužnoj, sve sam pretresao i zapitao se – bolje reći, moj se mozak, vođen jednostavnom navikom predlaganja alternativa, zapitao – postoji li neko drugo objašnjenje za sinoćnju posetu. Tada mi, poput munje, sinu istina.

Sada bih želeo obelodaniti da se ponovno varam. Na žalost, moje užasno objašnjenje, kao što to obično biva kad ispliva istina, razjašnjava činjenice koje su se činile tajanstvenima. One su, pak, same po sebi, nepobitne.

Naša uboga ljubav nije Paulinu dovukla iz groba. Nije bilo Paulinine utvare. Ja sam prigrlio monstruoznu utvaru – ljubomoru svoga suparnika.

Ključ onoga što se zbilo leži u Paulininoj poseti uoči mog putovanja. Montero ju je sledio i čekao u vrtu. Celu ju je noć optuživao i, budući da nije verovao njenim objašnjenjima – kako bi takav čovek uopste mogao razumeti Paulininu čestitost? – u zoru ju je ubio.

Zamišljao sam ga u zatvoru kako mozga oko te posete i tumači sve kao strašnu i nesmiljenu ljubomoru.

Slika što je u kuću ušla, ono što se posle tamo dogodilo, bila je projekcija užasne Monterove mašte. Nisam to tada znao jer sam bio tako ganut i sretan, jedino sam želeo čuti i videti Paulinu. Premda je, nema sumnje, bilo više indicija. Na primer – kiša. Za vreme posete prave Pauline – uoči mog putovanja – nisam čuo kišu. Montero, koji je bio u vrtu, osetio ju je direktno na vlastitoj koži. Zamišljajući nas zajedno, verovao je da smo je i mi čuli. Zato sam sinoć čuo kišu. Posle sam otkrio da je ulica bila suva.

Druga indicija jest kipić. Samo sam ga jedan dan imao u kući: onaj dan kad sam imao goste. Monteru je ostao kao simbol mesta. Zbog toga se sinoć pojavio.

U ogledalu se nisam prepoznao jer me Montero nije jasno zamislio. Kao što nije jasno zamislio ni spavaću sobu. Nije poznavao ni Paulinu. Slika koju je Montero projicirao, nije sličila na Paulinu. Osim toga, govorila je kao on.

Snivati tu tlapnju Monteru je bila tortura. Moja je puno stvarnija. Uverenje da se Paulina nije vratila jer je bila razočarana u ljubav. Uverenje da nikad nisam bio njena ljubav. Uverenje da Monteru nisu bili nepoznati aspekti njenog života koje sam samo indirektno poznavao. Uverenje da nisam – primivši je za ruku u zamišljenom trenutku sjedinjenja naših duša – udovoljio Paulininoj molbi koju mi ona nikad nije uputila, a koju je moj suparnik čuo mnogo puta.1)

 Sa španskog  prevela:

Marija Roščić Paro

izvor 

Korespodencija : Herman Hese i Luiz Rinser

 

Ovo pismo, napisano u proleće 1946., bilo je namenjeno Luise Rinser. Pojavilo se u brojnim novinama kao "Otvoreno pismo". ]

Godine 1946, pisac Herman Hese, koji je živeo u Švajcarskoj od 1919. i koji je kritikovao nacionalsocijalizam posle 1933, žalio se na nedostatak uvida i samopravednost kod svojih nemačkih sunarodnika. Zamerio je Nemcima što su se žalili na svoju materijalnu situaciju dok su prećutkivali svoju podršku Hitleru i to što su tek nakon svega postali članovi otpora. Takođe je krititikovao svoje sunarodnike zato što su gledali sa visine one u egzilu, poput Tomasa Mana, koji se aktivno borio protiv Trećeg rajha. Ovo pismo, napisano u proleće 1946., bilo je namenjeno Luizi Rinser. Objavljeno je u brojnim novinama kao „Otvoreno pismo“.

Knjizevnica Luiz Rinser je u ratu izgubila muža, a 1944. je uhvacena nakon denuncijacije. Pa ipak, na početku rata, napisala je tekst u kom je sa simpatijama pisala o nacional-socijalizmu. U svakom slučaju, 1946. složila se s kritikama Hermana Hesea i požalila se na “nedostatak ponosa i uvida” kod Nemaca. Po njenom sudu, oni su odbijali priznati političku realnost.

Pismo Hermana Hesea: Čudno je to sa pismima iz svoje zemlje. Mesecima je pismo iz Nemačke za mene bilo čudan i uvek radostan događaj. Ono je donelo vest da je prijatelj za kojeg sam se brinuo, o kome dugo nisam ništa čuo, još uvek živ. I tako sam mogao da bacim pogled, koliko god bio nasumičan i nepouzdan, na zemlju koja govori mojim jezikom, kojom sam poverio svoje životno delo i koja mi je do pre nekoliko godina davala hleb i moralno opravdanje za moje delo.
Takva su pisma uvek bila iznenađenje, bila su usredsređena na važne stvari i u njima nije bilo dokonog brbljanja; često su pisana u velikoj žurbi [ . . . ].
Potom su pisma postala češća i duža [ . . . ]. Mnoga od njih mi nisu pružala nikakvo zadovoljstvo i nisam imala nikakvu želju da odgovorim na njih. [ . . . ]
Zatvorenik u Francuskoj, ne mladić već oženjen čovek sa decom, dobro obrazovan industrijalac sa fakultetskom diplomom, pitao me je šta je po mom mišljenju trebalo da uradi jedan pristojan, dobronameran čovek za vreme Hitlera. Čovek na njegovom položaju, tvrdio je, nije mogao sprečiti bilo šta što se dogodilo ili da se na koji način suprotstavi Hitleru; to bi bilo bezumno, koštalo bi ga sredstava za život, slobodu i na kraju života. Mogao sam samo da odgovorim da su razaranje Rusije i Poljske, opsada Staljingrada i ludilo istrajavanja sve do groznog kraja također podrazumevali određene opasnosti, ali da su se nemački vojnici prepuštali svemu tome s entuzijazmom. I zašto nemački narod nije uspeo prozreti Hitlera pre 1933? Zar nije događaj kao što je Minhenski puč mogao rano da im pokaže šta je on zapravo? Zašto su, umesto da podržavaju i neguju Nemačku Republiku, jedino zadovoljavajuću posledicu Prvog svetskog rata, bili skoro jednoglasni u njenom sabotiranju, glasajući za Hindenburga, a kasnije i za Hitlera, pod kojim je, bez sumnje, postalo vrlo opasno ponašati se kao dostojanstveno ljudsko biće? [ . . . ]
Na primer, postoje svi ti moji stari poznanici koji su mi godinama pisali, ali su prestali kada su saznali da sam pod strogim nadzorom i da dopisivanje sa mnom može imati vrlo neugodne posledice. Sada me obaveštavaju da su još uvek u zemlji živih, da su oduvek mislili na mene s ljubavlju i da su mi zavideli na sreći da živim u raju Švajcarske, i da, čega moram biti svestan, nikada nisu gajili simpatije prema tim prokletim nacistima. Ali mnogi od ovih mojih starih poznanika godinama su bili članovi partije. Sada mi pričaju kako su tokom svih tih godina bili jednom nogom u logoru, a ja sam dužan da im odgovorim da su jedini antinacisti koje mogu shvatiti ozbiljno koji su sa obe noge bili u logoru, a ne jednom u logoru a drugom u partiji. . [ . . . ]
Zatim, tu su i prostodušni, bivši članovi Omladinskog pokreta, koji mi pišu da su se u partiju učlanili oko 1934. godine posle teške unutrašnje borbe, samo da bi obezbedili spasonosnu protivtežu divljim, brutalnim elementima. I tako dalje.
Drugi imaju privatne komplekse. Žive u potpunoj bedi, more ih ozbiljne brige, a ipak imaju papir, mastilo, vreme i energiju da mi pišu duga pisma u kojima izražavaju svoj prezir prema Tomasu Manu i ogorčenost vremena što mi je taj čovek prijatelj.
Drugu grupu čine bivše kolege i prijatelji koji su godinama otvoreno i bezrezervno podržavali Hitlerov trijumfalni napredak. Sada mi pišu dirljiva prijateljska pisma, pričaju mi sve o njihovim svakodnevnim životima, o štetama koje su im napravile bombe i o kućnim brigama, o svojoj deci i unucima, kao da ništa nije bilo, kao da se ništa nije isprečilo između nas, kao da nisu u ubijanju prijatelja i rođaka moje žene koja je Jevrejka i u diskreditovanju i uništavanju mog životnog dela pomogla. Niko od njih ne kaže da se kaje, da danas gleda stvari u sasvim drugom svetlu, da je bio u zabludi. I niko od njih ne kaže da je bio i namerava da ostane nacista, da ni za čim ne žali, da se drži svojih stavova.
Nađi mi nacistu koji se držao svojih stavova kada su stvari krenule na gore! Muka mi je od tih ljudi! Nekolicina ljudi koja mi piše pisma očekuje od mene da svoju vernost vratim Nemačkoj, da dođem nazad i da pomognem u prevaspitavanju naroda. Još pregršt ljudi me poziva da dignem svoj glas u svetu, da kao neko neutralan i humanitarno protestujem protiv ovlaštenja i propusta okupatorskih sila. Kako mogu biti tako naivni, tako potpuno neupućeni u svet i vreme, tako dirljivo, sramno detinjasti!

Ostario sam i umorio se, a uništavanje mog rada [ . . . ] mojim je poslednjim godinama dalo ton razočaranja i tuge. [ . . . ]
Među dobrim stvarima u kojima još uvek mogu uživati, koje mi i dalje pričinjavaju zadovoljstvo i nadomeštaju tamnu stranu, su retki, ali nepobitni pokazatelji da autentična duhovna Nemačka i dalje živi. Niti ih tražim niti ih nalazim u vrevi sadašnjih proizvođača kulture i demokrata po lepom vremenu, već u takvim zadovoljavajućim manifestacijama odlučnosti, budnosti i hrabrosti, dobre volje i samopouzdanja lišenog iluzija, kao što je vaše pismo. Hvala vam na tome. Čuvajte seme, očuvajte veru svetlošću i duhom. Malo vas je, ali vi ste možda so zemlje.

Pismo Luiz Rinser:

[ . . . ] Sve što pišete je tačno. Niko ništa nije uradio, svi hoće da budu denacifikovani. [ . . . ] Kao što niko ne može da bude arijanizovan, niko ne može biti ni denacifikovan. Za mene, nacizam je karakter, neporeciva crta karaktera.
Kako se sudskim dekretom neko može osloboditi od mana koji počivaju u samoj njegovoj prirodi! Možeš se osloboditi jedino dugim, teškim procesom promene; to je drugačije. Nalazim da je naročito odvratno kada ti ljudi sada govore: Ja sam bio samo pasivan sledbenik (Mitläufer). Do srži bi me bilo sramota da kažem tako nešto. Bolje biti zli, pravi nacista, vođen od strane samog đavola, nego puki pasivni sledbenik. Kakav manji ponos i uvid!
[ . . . ]
Postoji ovde u Nemačkoj mnogo gore stvari, o kojima ništa ne pišete. Postoji, na primer, strah od socijalizma, koji traži promene i u velikim i u malim stvarima. Iz ovih ljudi kuljaju lepe reči: sloboda, poštovanje, lepota, nemačka kultura [ . . . ] i oni nisu skloni tome da sagledavaju stvarni svet. Nedavno sam bila pozvana na Omladinski kongres u Frankfurtu na Majni. Ljudi su se obraćali ovoj jadnoj, zbunjenoj omladini obogaljenoj ratom, koja nema nade u budućnost, nema novca, samo sve moguće probleme; oni su im pričali o novom Ustavu, o životu prožetom Bogom [ . . . ] a ti mladi ljudi su samo sedeli i nisu rekli ništa. Hoće li napraviti drugu Hoher Meissner koju bi vestacki izradili univerzitetski profesori. Time oni žele da odvuku omladinu od realnog političkog života. (A sve je danas politika…). Govore o nemačkom idealizmu, ali kada se radi o nečemu političkom što je stvarno, ljudi skreću pogled. Na primer, u mom nedavnom govoru u Minhenu, pričala sam o bedi mladih ljudi i zahtevala da se naprave domovi za ugrožene nemačke Besprosonis (mlade beskućnike). Rečeno mi je da se prvo mora sačekati rešenje problema u vezi s nemačkom valutom. Ali gurala sam dalje i suprotstavila Bavarsku vladu još većoj vladi države Hesen, a danas u novinama Neue Zeitung piše da se počelo s izgradnjom tih domova.

Vrlo je teško živeti ovde [ . . . ], ali svugde postoji uticaj qsila. [ . . . ] Mnoge žene mnogo jasnije vide realnost muškaraca. Muškarci se dure jer im više nije dozvoljeno izigravati vojnike. [ . . . ] U vašem divnom pismu, napisali ste mi inteligenciju i pronicljivo oko. Molim vas da verujte tom oku kada vam kažem da ovde postoji jedan segment, ne velik po broju ali značajan po svojoj intelektualnoj vitalnosti i političkim kapacitetima, koji ucestvuje u radu na miru. [ . . . ]

izvor: original

Prevod : Glif