Mišel Uelbek, Elementarne čestice ( Drugi deo, 5- 11)

 

5.

Mnogi su posetioci Mesta Promene, kao i Bruno, bili u četrdesetima; mnogo ih je, poput njega, radilo u društvenom sektoru i prosveti, ili ih je od siromaštva štitila služba državnih činovnika. Verovatno su gotovo svi bili levog usmerenja; gotovo su svi živeli sami, najčešće nakon razvoda. Ukratko, bio je prilično tipičan posetilac Mesta, i nakon nekoliko je dana primetio da se tu počinje osećati nešto manje loše nego obično. Nepodnošljive u vreme doručka, mistične su babetine pri aperitivu ponovno postajale žene, upletene u beznadnu borbu s mladim ženama. Smrt sve izednačava. U sredu poslepodne, dakle, upoznao je Catherine, pedesetogodišnju bivšu feministicu, jednu od onih radikalnih. Tamnoputa i vrlo kovrčave tamne kose, zasigurno je bila vrlo privlačna oko svoje dvadesete. Grudi su joj se još dobro držale, no guzica joj je bila stvarno debela, ustanovio je na bazenu. Reciklirala se putem egipatskog simbolizma, solarnog ta-rota, itd. Bruno je skinuo gaće u trenu kada je pričala o bogu Anubisu; osećao je da se ne bi sablaznila pri pogledu na erekciju. Nažalost, erekcije nije bilo. Bedra su joj bila obložena naborima sala, držala ih je skupljenima; rastali su se prilično hladno. 

 
Te večeri, netom pre jela, obratio mu se neki tip imena Pierre-Louis. Predstavio se kao profesor matematike; zaista, tome je i nalikovao. Bruno ga je zapazio dva dana ranije, tokom večeri kreativnosti; upustio se u skeč na temu aritmetičke demonstracije koja se vrtela u prazno, nekakav apsurdni humor, nimalo smešno. Besomučno je pisao po beloj plastičnoj ploči, povremeno se naglo zaustavljajući; golema bi mu se ćela tada nabrala od meditacije i obrve raskolačile, što je trebala biti duhovita mimika; ostao bi nepomičan nekoliko sekundi s markerom u ruci, pa opet počinjao pisati i pritom strašno mucati. Na kraju skeča, pet ili šest promatrača je zapljeskalo, više iz samilosti. Žestoko je pocrveneo; bilo je svršeno.
Sledećih dana, Bruno ga je više puta uspeo izbeći. Najčešće je nosio mornarsku kapicu. Bio je suhonjav i vrlo visok, najmanje metar devedeset; no imao je trbuščić, i to je bio neobičan prizor, taj njegov trbuščić, dok je hodao daskom za skakanje u bazen. Moglo mu je biti četrdeset pet. Te večeri, Bruno je još jednom na brzinu ispario, iskoristivši tren u kojem je krakonja zajedno s ostalima stao improvizovati afričke plesove, te se uspeo do kantine. Opazio je jedno slobodno mesto kraj bivše feministice, koja je sedela nasuprot nekoj svojoj sestri simbolistici. Tek što je dotakao svoj ragu od tofua, na kraju se niza stolova pojavio Pierre-Louis; lice mu je zasjalo od radosti kada je ugledao slobodno mesto nasuprot Bruni. Počeo je govoriti pre nego što je Bruno toga postao istinski svestan; stvarno je mucao kao blesav, a kokodakanje one dve babetine pililo je po mozgu. Te Osirisova reinkarnacija, te egipatske marionete... nisu na njih obraćale ni najmanju paznju. U jednom trenu Bruno shvati da ga to strašilo pita za posao kojim se bavi. »O, ništa posebno...«, reče neodređeno; želeo je pričati o bilo čemu osim o prosveti. Ta ga je večera počela živcirati, ustao je da popuši cigaretu. Nažalost, u istom su trenu dve simbolistice takođe ustale od stola široko razmahujući stražnjicama, niti se ne osvrnuvši na njih; verovatno je upravo to potaklo ispad. Bruno je bio na otprilike deset metara od stola kada je začuo snažan pisak ili možda hripanje, neki neobično visok, doista neljudski zvuk. Okrenuo se: Pierre-Louis je bio grimizno crven, stisnutih šaka. Jednim se skokom našao na stolu, bez zaleta, skupljenih nogu. Povratio je dah; pisak koji mu se čuo iz grudi prestao je. Potom je stao uzduž i popreko hodati stolom, udarajući se po glavi šakom kao čekićem; tanjiri i čaše plesali su oko njega; udarao je nogama na sve strane, glasno ponavljajući: »Ne možete! Ne možete tako postupati sa mnom!...« Makar jednom nije mucao. Tek ga je pet osoba uspelo svladati. Iste je večeri primljen u psihijatrijsku bolnicu u Angoulemeu.

Bruno se trzajem probudio oko tri sata te izašao iz šatora; bio je sav u znoju. U kampu je bilo tiho, mesec je bio pun; čulo se jednolično kreketanje gatalinki. Uz jezero je pričekao vreme doručka. Pred samu zoru, postalo mu je malo hladno. Jutarnje su radionice počinjale u deset sati. Oko deset i četvrt, uputio se prema piramidi. Kolebao se pred vratima radionice pisanja; potom se spustio sprat niže. Dvadesetak je sekundi proučavao program radionice akvarela, potom se uspeo nekoliko stepenica. Stepenište se sastojalo od ravnih krakova, na poluspratovima spojenih kratkim zavojima. U svakom su se zavoju stepenice proširivale pa ponovno sužavale. Usred zavoja jedna je stepenica bila šira od ostalih. Na tu je stepenicu seo. Naslonio se na zid. Počeo se osećati dobro. 

 
Retke trenutke sreće tokom svojih gimnazijskih godina Bruno je tako proveo, sedeći na stepenici između dva sprata, odmah nakon početka školskog sata. Mirno naslonjen na zid, jednako udaljen od dva nivoa, čas napola zatvorenih očiju, čas širom otvorenih, čekao je. Dakako, neko je mogao naići; tada bi morao ustati, pokupiti torbu, brzim korakom krenuti prema učionici u kojoj je nastava već trajala. No često ne bi niko naišao; sve bi bilo tako mirno; tada, sa sivo popločanih stepenica (više nije bio na satu istorije, još nije bio na satu fizike), blago i kao kradom, kratkim uzletima, njegov bi se duh uzdigao prema radosti. 

 
Danas su, dakako, okolnosti drugačije: sam je odabrao da ovamo dođe, da ucestvuje u životu letovališta. Na gornjem spratu održavala se radionica pisanja; tačno ispod, radionica akvarela; sprat niže verovatno su bile nekakve masaže, ili holotropsko disanje; još niže, skupina afričkog plesa se očigledno ponovno okupila. Ljudska su bića posvuda živela, disala, pokušavala pronaći užitak ili povećati svoje licne potencijale. Na svim su spratovima ljudska bića napredovala ili nastojala napredovati u svojoj društvenoj, seksualnoj, profesionalnoj ili kosmičkoj integraciji. Ti su ljudi »radili na sebi«, kako se ovde najčešće govorilo. Sto se njega tiče, počinjalo mu se malo spavati;nije više ništa želeo, nije više ništa tražio, nije više nigde bio; polako, stepen po stepen, njegov se duh uzdizao prema kraljevstvu ne-bitka, prema čistoj ekstazi ne-prisutnosti u svetu. Po prvi put od svoje trinaeste godine, Bruno se oseti gotovo sretnim.

Možete li mi teći gdje je najbliža prodavaonica slatkiša?

Vratio se u svoj šator i odspavao tri sata. Probudio se sasvim svež i s erekcijom. Seksualna frustracija kod muškarca stvara teskobu koja se utelovljuje u snažnom grčenju u području želuca; izgleda da se sperma uspinje u potrbusnicu, pušta pipke prema grudima. Sam je ud bolan, neprestano vruć, lagano suzi. Nije masturbirao od nedelje; to je verovatno bila pogreška. Seks je bio poslednji mit Zapada, stvar koju treba činiti; moguća stvar, stvar koju treba činiti. Navukao je kupaće gaće, ubacio prezervative u svoju torbicu pokretom koji mu je izmamio cerek. Godinama je uza sebe u svakom trenu imao prezervative, što nikada nije bilo ni od kakve koristi; kurve su ih ionako imale. 

 
Plaža je bila prekrivena seljačinama u bermudarna i pičkama u tangama; vrlo ohrabrujuć prizor. Kupio je porciju pomfrita i neko vreme kružio medu turistkinjama, dok izbor nije pao na devojku od dvadesetak godina, prekrasnih grudi, okruglih, čvrstih, visokih, bradavica boje karamela. »Dobar dan...«, reče. Pričekao je trenutak; devojčino se lice nabralo, dobilo zabrinut izraz. »Dobar dan...«, nastavi »možete li mi reći gde su najveće prodavaonice slatkiša?« »Ha?«, reče ona, pridigavši se na jedan lakat. Tada je primetio da na ušima ima walkman; okrenuo se i pošao natrag klatareći rukama u stranu, kao Peter Falk u Columbu. Daljnji trud bio bi uzaludan: previše komplikovano, previše intelektualno.
Hodajući ukoso prema moru, nastojao je u sećanju zadržati sliku devojčinih grudi. Najednom, ravno pred njim, tri devojčice iskrsnu iz valova, dao im je najviše četrnaest godina. Opazi njihove ručnike, prostre svoj nekoliko metara dalje; nisu na njega obraćale ni najmanju paznju. Brzo je skinuo majicu, njom pokrio bokove, prevrnuo se na stranu i izvadio spolovilo. U savršenom skladu, picice su spustile kostime do trbuha kako bi osunčale grudi. Ne stigavši se ni dotaknuti, Bruno je silovito svršio u majicu. Ispustio je jecaj, srušio se na pesak. Učinjeno je.

Primitivni obred uz jelo.

Društveni trenutak dana u Mestu Promene bila je čašica pre jela, najčešće uz muziku. Te su večeri tri frajera udarala u tam-tam za pedesetak mestaša koji su skakutali na mestu mašući rukama na sve strane. Zapravo se radilo o žetvenim plesovima, koji su već bili na programu nekih radionica afričkog plesa; nakon nekoliko sati, neki bi sudionici obično pali ili hinili da padaju u stanje transa. Književno ili zastarelo značenje reči trans je krajnja uzrujanost, strah zbog neposredne opasnosti. »Radije ću zbrisati nego nastaviti proživljavati takve transove« (Emile Zola). Bruno je katolkinju počastio čašom charentskog burgunca. »Kako se zoveš?« upita. »Sophie«, odgovori ona. »Ne plešeš?« upita. »Ne«, odgovori ona. »Afrički plesovi mi nisu baš najdraži, previše su...« Previše šta? Shvatao je njezinu nelagodu. Previše primitivni? Razume se da ne. Previše ritmični? To je već na granici rasizma. Nesumnjivo, ne može se baš ništa reći o tim kretenskim afričkim plesovima. Jadna Sophie, trudila se kako najbolje zna. Lice joj je bilo ljupko, s tom crnom kosom, tim plavim očima, tom vrlo belom kožom. Grudi su joj zasigurno male, ali vrlo osetljive. Zasigurno je Bretonka. »Ti si Bretonka?« upita. »Da, iz Saint-Brieuca!« odgovori ona veselo. »Ali obožavam brazilske plesove«, dodala je, veroatno ne bi li se ispričala što ne uživa u afričkim plesovima. To je bilo sasvim dovoljno da razgoropadi Bruni. Pun mu je kofer te stupidne probrazilske manije. Zašto Brazil? Ono što je znao o Brazilu je da se radi o govnarskoj zemlji, nastanjenoj glupacima do fanatizma zaluđenim fudbalom i autotrkama. Nasilje, korupcija i beda tamo cvatu. Ako je ijedna zemlja ogavna, to je nadasve, to je upravo Brazil. »Sophie«, uzviknu Bruno ushićeno, »rado bih na letovanje u Brazil. Vozio bih se favelama. Minibus bi bio blindiran. Promatrao bih male osmogodišnje ubice koji sanjare kako će postati bosovi; male kurve koje umiru od side u trinaestoj. Ne bih se bojao, jer bi me štitio gvozdeni oklop. To bih radio ujutro, a popodne bih išao na plažu, medu prebogate švercere droge i svodnike. Usred tako razuzdanog života, tako gorućih stvari, zaboravio bih melankoliju zapadnjačkog čoveka. Sophie, imaš pravo: raspitaću se u agenciji Nouvelles Frontieres kad se vratim.«

Sophie ga je neko vreme posmatrala, zamišljenog lica, s naborom zabrinutosti preko čela. »Sigurno si prilično propatio...«, na kraju reče tužno.

»Sophie«, ponovno uzviknu Bruno, »znaš li šta je Nietzsche napisao o Shakespeareu? 'Sto li je taj čovek propatio kad je imao toliku potrebu da se krevelji!...' Shakespearea sam uvek smatrao precenjenim autorom; ali zaista, prilično se krevelji.« Zastao je začudivši se spoznaji da je počeo osećati istinsku patnju. Žene su katkad tako ljubazne; na agresivnost odgovaraju razumevanjem, na cinizam blagošću. Koji bi se muškarac tako poneo? »Sophie, želeo bih ti lizati piću...«, reče razneženo; no ovaj ga put nije čula. Okrenula se prema učitelju skijanja koji joj je pipao guzicu tri dana ranije i stala razgovarati s njim. Bruno je ostao smeten nekoliko trenutaka, potom je prešao travnjak prema parkiralištu. Trgovački centar Leclerc u Choletu radio je do dvadeset i dva sata. Kružeći medu policama mislio je na Aristotelovu tvrdnju kako niske žene spadaju u vrstu različitu od ostatka čovečanstva. »Niski mi se muškarac ipak čini muškarcem«, napisao je filozof, »ali niska žena kao da pripada nekoj novoj vrsti stvorenja.« Kako objasniti tu čudnu misao, kad tako snažno odudara od Mudračeva uobičajenog zdravog razuma? Kupio je whisky, konzervu raviola i kekse s dumbirom. Noć se već bila spustila kada je izišao. Dok je prolazio kraj jacuzzija, začuo je šapat, prigušen smeh. Zustavio se, s Leclercovom vrećicom u ruci, pogledao kroz granje. Izgledalo je kao da su unutra dva ili tri para: više nisu ništa govorili, čulo se samo lagano šljapkanje vode. Mesec je izronio iz oblaka. U tom je trenu stigao još jedan par i počeo se razodevati. Ponovno je počeo šapat. Bruno je odložio plastičnu vrećicu, izvadio ud i ponovno stao masturbirati. Ejakulirao je vrlo brzo, u trenu kada je žena ulazila u vruću vodu. Već je bio petak naveče, trebalo je produžiti boravak još nedelju dana. Pribraće se, pronaći seni komada, razgovarati s ljudima.

6.

Te noći s petka na subotu loše je spavao i usnio mučan san. Video se u obličju mladog prasca debeljuškaste i glatke puti. Sa svojom je svinjskom subraćom bio uvučen u neki golem i mračan tunel, hrdavih zidova, poput vrtloga. Vodena struja koja ga je nosila bila je slaba, katkad bi uspeo nožicama dosegnuti dno; potom bi stigao snažniji val, pao bi za još koji metar. Povremeno bi se zabelasalo meso nekog njegovog subrata, grubo usisanog prema dole. Borili su se za život u mraku i tišini, koju je narušavalo jedino struganje njihovih papaka po metalnim zidovima. No gubeći visinu, počeo je razabirati huk strojeva koji je dopirao s dna tunela. Postupno mu je dolazilo do svesti da ih vrtlog nosi prema turbinama s golemim i oštrim elisama.

Kasnije, njegova je odrezana glava ležala na livadi, nekoliko metara ispod ždrela tunela. Lobanja mu je bila raskoljena napola; no onaj je neoštećeni dipeo u travi još bio svestan. Znao je da će se mravi postupno uvući u ogoljenu moždanu tvar kako bi proždreli neurone; tada će zauvek potonuti u besvest. U međuvremenu, njegovo je jedino oko posmatralo obzor. Travnata se površina cinila se poput beskonačna prostranstva. Golemi zupčanici okretali su se naopako pod platinastim nebom. Možda se našao na kraju vremena; u najmanju ruku, svet kakav je poznavao stigao je do kraja.

Pri doručku je upoznao nekakva bretonskog šezdese-tosmaša koji je vodio radionicu akvarela. Zvao se Paul Le Dantec, to je bio brat sadašnjeg direktora Mesta, jedan iz jezgre utemeljitelja. Svojim indijanskim haljetkom, svojom dugom sedom bradom i keltskim priveskom oko vrata, prekrasno je oživljavao uspomenu na dirljivu hipijevsku predistoriju. Prešavši pedeset petu, stara je podrtina vodila smiren život. Ustajao je u zoru, šetao brežuljcima, posmatrao ptice. Potom bi seo uz šolju kafe s calvadosom, motao cigarete okružen ljudskim komešanjem. Radionica akvarela počinjala je tek u deset sati, imao je sasvim dovoljno vremena za razgovor.

»Kao stari mestaš... (Bruno se nasmejao kako bi stvorio prisnost medu njima, barem fiktivnu), sigurno se sećaš kako je ovde bilo na početku seksualnog oslobađanja, sedamdesetih godina...« »Kurčevog oslobađanja!«, zarežao je fosil. »Uvek je bilo komada koji su ostajali zalepljeni za zid na grupnjacima. Uvek je bilo frajera koji su natezali majmuna. Ništa se nije promenilo, prijatelju.«

»Ipak«, ustrajao je Bruno, »čuo sam da je sida promenila stvari...«
»Tačno je da je muškarcima bilo jednostavnije«, priznao je akvarelist pročistivši si grlo. »Znalo je biti otvorenih usta ili vagina, moglo se ući ravno unutra, bez predstavljanja. Ali za to je trebao pravi grupnjak, i nisu svi imali pristup, uglavnom se dolazilo u parovima. A koji put sam znao videti širom razjapljene žene, podmazane do ludila, koje bi se čitavih večeri same natezale; niko ne bi prišao da im ga stavi, prijatelju. Čak ni samo da im udovolji, jer to nije bilo moguće; trebao ti se barem malo dignuti.«

»Sve u svemu«, ubacio je Bruno, obuzet mislima, »nikada nije bilo seksualnog komunizma, nego samo prošireni sistem zavođenja.«

»Toga itekako«, složila se crkotina, »zavođenja je uvek bilo.«
Sve to nije nimalo ohrabrujuće. No subota je, stići će novi. Bruno se odlučio opustiti, prihvatiti stvari kako dođu, rock'n'roll; zahvaljujući tome, dan je prošao bez izgreda, iskreno govoreći čak i bez najmanjeg događaja. Oko jedanaest uveče, ponovno je prošao pored jacuzzija. Nad blagim je klokotanjem vode lebdela maglica pare kroz koju se prozirala svetlost punog meseca. Tiho se približio. Bazen je bio promera tri metra. Jedan je par bio zagrljen pri suprotnom rubu; žena je izgleda objahala muškarca. »To je moje pravo...«, besno pomisli Bruno. Brzo se razodenuo, ušao u jacuzzi. Noćni je vazduh bio svež, voda naprotiv prekrasno topla. Iznad bazena, kroz isprepletene borove grane nazirale su se zvezde; malo se opustio. Par na njega nije obraćao nikakvu paznju; devojka se i dalje micala na frajeru, počela je stenjati. Nisu se mogle razabrati crte njezina lica. Muškarac je također stao glasno disati. Devojčini su se pokreti ubrzali; u jednom se trenu izvila unatrag, mesec joj je kratko obasjao grudi; lice joj je skrivala šuma tamne kose. Potom se priljubila uz svojeg partnera, obgrlivši ga rukama; on je još glasnije disao, pa ispustio otegnut roktaj i zamuknuo.

Ostali su zagrljeni dve minute, zatim se muškarac pridigao i izišao iz bazena. Pre no što se obukao, s uda je skinuo prezervativ. Bruno je s iznenađenjem ustanovio da se žena ne miče. Zvuk koraka se udaljio, vratila se tišina. Ona je ispružila noge u vodi. Bruno učini isto. Jedno stopalo spusti mu se na bedro, dotakne ud. Uz lagano šljapkanje, ona se odvojila od ruba i prišla mu. Mesec su sada zastirali oblaci; žena je bila na pola metra od njega, ali još uvek joj nije mogao razabrati crte. Jedna ruka smestila mu se na boku, druga ga je obgrlila oko ramena. Bruno se privio uz nju, licem u visini njezina poprsja; grudi su joj bile malene i čvrste. Odvojio se od ruba, prepuštajući se njezinom zagrljaju. Ona se vratila u sredinu bazena, pa se stala lagano okretati oko sebe. Mišići njegova vrata naglo popustiše, glava mu postade vrlo teška. Mrmorenje vode, jedva čujno na površini, nekoliko centimetara pod njom pretvaralo se u snažni podmorski huk. Zvezde su se lagano okretale visoko nad njegovim licem. Opustio se u njezinom naručju, uzdignuti mu je ud izronio na površinu. Ona je lagano pomaknula ruke, jedva je osećao njihov dodir, bio je u potpuno bestežinskom stanju. Dugačka kosa pogladi mu trbuh, potom mu se devojčin jezik spusti na glavić. Čitavo mu telo zadrhti od sreće. Ona napući usne i vrlo ga polako uze u usta. On zatvori oči, ustreptao od zanosa. Podmorski je huk delovao beskrajno umirujuće. Kada su mu devojčine usne dosegle koren uda, počeo je osećati stezanje njezinog grla. Valovi užitka preplave mu telo, istovremeno je osećao kako ga ljuljaju podmorski vrtlozi, najednom mu postade vrlo vruće. Ona je nežno stiskala zidove svojeg grla, sva mu s e energija odjednom slila u ud. Svršio je s urlikom; nikada nije osetio toliko zadovoljstvo.

7. 

Razgovor u kamp-kućici

Christianina je kamp-kućica bila na pedesetak metara od njegovog šatora. Upalila je svetlo, izvadila bocu Bush-millsa, napunila dve čaše. Bila je vitka, niža od Brune, nekad zasigurno vrlo lepa, no njezino je profinjeno lice bilo ocvalo, ispucalih kapilara. Jedino joj je kosa ostala raskošna, crna i svilenkasta. Pogled njezinih plavih očiju bio je blag, pomalo tužan. Moglo joj je biti četrdeset godina.

»Povremeno mi tako dođe, da se ševim sa svima. Jedino tražim prezervativ za penteraciju.«
Ovlažila je usne, otpila gutljaj. Bruno ju je pogledao; pokrila je samo gornji deo tela, navukavši sivu majicu. Venerin joj je brežuljak bio lepo ispupčen; nažalost, velike su usne bile pomalo obešene.
»Voleo bih i ja tebe dovesti do orgazma«, reče.
»Opusti se. Popij svoje piće. Možeš spavati ovde, ima mesta...« Pokazala mu je bračni krevet.
Razgovarali su o ceni iznajmljivanja kamp-kućice. Christiane nije mogla spavati u šatoru, imala je problema s leđima. »Dosta ozbiljnih«, reče. »Većini muškaraca draže je pušenje«, doda. »Penetracija im je naporna, teško im se diže. Ali kad ih uzmeš u usta postanu poput male dece. Imam utisak da ih je feminizam gadno pogodio, više nego što žele priznati.«
»Ima i gore od feminizma...«, tmurno reče Bruno. Ispraznio je polovinu svoje čaše pre nego što se odlučio nastaviti: »Već dugo dolaziš u Mesto?«
»Gotovo od početka. Prestala sam nakon udaje, sada ponovno dolazim dva ili tri puta godišnje. Na početku je bilo više alternativno, nova levica; sada je postalo New Age; nije se bogznašta promijenilo. Već su se u sedamdesetima tu bavili orijentalnom mistikom; danas uvijek imaju jacuzzi i masaže. Mjesto je ugodno, ali nekako tužno; ima mnogo manje nasilja nego vani. Vjerski ugođaj donekle prikriva surovost potrage za seksom. No ipak, ima tu žena koje pate. Muškarce koji stare u samoći ne treba žaliti kao žene u istoj situaciji. Oni piju jeftino vino, zaspu i smrdi im iz usta; potom se probude i počnu ispočetka; prilično brzo umru. Žene uzimaju sedative, idu na jogu, psiholozima; one dočekaju duboku starost i puno pate. Prodaju oslabjelo, poružnjelo tijelo; to znaju i zbog toga pate. No ipak nastavljaju, jer se ne uspijevaju odreći želje da budu voljene. Dokraja su žrtve te iluzije. Kada zađe u određenu dob, žena si još uvijek može naći kurac kojim će se trljati; ali više joj se nikada neće pružiti prilika da bude voljena. Muškarci su takvi, i točka.«

»Christiane«, blago reče Bruno, »pretjeruješ... Evo sada, naprimjer, htio bih ti pružiti zadovoljstvo.«

»Vjerujem ti. Činiš mi se drag. Egoističan i drag.« Skinula je majicu, ispružila se preko kreveta, postavila jastuk pod stražnjicu i raširila bedra. Bruno joj je najprije prilično dugo lizao područje oko piće, zatim draškao dražicu brzim pokretima jezika. Christiane je duboko udahnula. »Gurni prst...«, reče. Bruno je poslušao, okrenuo se i nastavio je lizati, pritom joj milujući grudi. Osjetio je kako joj se bradavice ukrućuju, pridigao glavu. »Nastavi, molim te...«, zatraži ona. Namjestio je glavu udobnije i kažiprstom joj mazio dražicu. Male joj se usne počeše nadimati. Obuzet osjećajem radosti, požudno ih je lizao. Christiane zastenje. Na tren ponovno ugleda usahlu i naboranu stidnicu svoje majke; slike potom nestade, on nastavi sve brže trljati dražicu istodobno joj ližući usne širokim dobrohotnim pokretima jezika. Trbuh joj se prekrio crvenilom, sve je snažnije dahtala. Bila je vrlo vlažna, ugodno slana. Bruno učini kratku stanku, uvuče prst u anus, drugi u vaginu, i ponovno stade lizati dražicu palu-cajući vrhom jezika. Svršila je spokojno, u dugim trzajima. Ostao je nepomičan, lica priljubljenog uz njezinu stidnicu, i pružio joj ruke; osjetio je Christianine prste kako se sklapaju oko njegovih. »Hvala«, reče ona. Potom se pridiže, navuče majicu i ponovno im napuni čaše.

»Bilo je stvarno dobro, maločas u jacuzziju...«, reče Bruno. »Nismo progovorili ni riječi; kad si me dotakla ustima, još ti nisam bio dobro razabrao lice. Tu nije bilo nimalo zavođenja, to je bilo nešto posve čisto.«

»Sve se to temelji na Krauseovim telešcima...«, nasmeši se Christiane. »Oprosti, ja sam profesorica prirodnih nauka.« Otpila je gutljaj Bushmillsa. »Donji deo dražice, prsten i brazda glavića prekriveni su Krauseovim telešcima, koja su vrlo bogata živčanim završecima. Kad ih se miluje, u mozgu dolazi do naglog oslobađanja endorfina. Svim je muškarcima i svim ženama dražica ili glavić obložen Krauseovim telešcima - u gotovo jednakom broju, utoliko smo ravnopravni; ali ima tu i drugih stvari, kao što dobro znaš. Bila sam jako zaljubljena u svojeg muža. Milovala sam, s obožavanjem lizala njegov ud; volela sam ga osećati u sebi. Činilo me ponosnom izazvati mu erekciju, imala sam sliku njegovog ukrućenog uda, uvek sam je držala u novčaniku; bila mi je nešto poput svete slike, pružiti mu užitak bila mi je najveća radost. Na kraju me ostavio zbog mlade. Primetila sam maločas da ti moja pica nije baš privlačna; već pomalo izgleda kao pica stare žene. Zbog kolagenoze i raspadanja elastina pri mitozama, kod starijih osoba tkivo postupno gubi čvrstoću i elastičnost. S dvadeset godina, imala sam vrlo lepu stidnicu; danas moram priznati da su mi velike i male usne prilično obešene.«

Bruno je ispio svoje piće; nije se mogao setiti baš ničega što bi joj odgovorio. Ubrzo su potom legli. Obgrlio je Christianu oko struka; zaspali su.

8.

Bruno se prvi probudio. Vrlo visoko na nekom stablu pevala je ptica. Christiane se raskrila tokom noći. Guzovi su joj bili ljupki, još sasvim obli, vrlo uzbudljivi. Setio se jedne rečenice iz Male sirene, kod kuće je imao staru singlicu s Pesmom mornara u izvedbi braće Jacques. Bilo je to nakon svih njezinih nedaća, nakon što se odrekla glasa, svoga rodnog kraja, svog krasnog sireninog repa; sve to u nadi da će postati pravom ženom, zbog ljubavi prema princu. Oluja ju je izbacila na žal usred noći; tu je popila veštičin napitak. Osećala se kao da je prerezana napola, bol je bila tako oštra da je pala u nesvest. Sledilo je nekoliko sasvim drugačijih akorda, koji kao da su rastvarali novi krajolik; recitatorica bi potom izgovorila rečenicu koja se tako snažno impresionirala Brunu: Kada se probudila, sunce je sjalo, i pred njom je stajao princ.

Zatim je ponovno razmišljao o svom sinoćnjem razgovoru s Christiane, i rekao sebi da će možda uspeti zavoleti njezine pomalo obešene, ali meke usne. Kao i svakog jutra pri buđenju, kao i većini muškaraca, digao mu se. U prvoj svetlosti zore, usred guste i razbarušene šume crne kose, Christianino je lice izgledalo vrlo bledo. Napola je otvorila oči u trenu kada je ulazio u nju. Doimala se malo iznenađenom, ali razmaknula je bedra. Poče se micati u njoj, no primeti da mu postaje sve mlitavijim. Zbog toga oseti veliku tugu, u kojoj je bilo zabrinutosti i srama. »Hoćeš li da stavim prezervativ?« upita. »Da, molim te.

Tu su u toaletnoj torbici, pored kreveta.« Razderao je omot; bili su Durex Technica. Dakako, čim ga je uvukao u lateks, potpuno mu se spustio. »Žao mi je«, reče, »stvarno mi je žao.« »Nema veze«, reče ona blago, »lezi samo.« Nesumnjivo, sida je stigla kao prava blagodat muškarcima ove generacije. Katkad je dovoljno izvaditi kurton, ud istog trena splasne. »Nikad se nisam uspeo naviknuti...« Obavivši taj mini ritual, u načelu spasivši svoju muškost, muškarci su mogli opet leći, priljubiti se uz telo svoje žene, spavati u miru.

Nakon doručka su sišli, prošli pored piramide. Kraj jezera nije bilo nikoga. Legli su na osunčanu livadu; Christiane mu svuče bermude i stane mu drkati. Drkala je vrlo nežno, s mnogo osećajnosti. Kasnije, kada zahvaljujući njoj udju u društvo slobodoumnih parova, Bruno će spoznati da se radi o iznimno retkoj vrlini. Većina je žena u tom okruženju drkala grubo, bez ikakve nijanse. Stiskale su prejako, natezale kurac u glupoj mahnitosti, verovatno s ciljem da oponašaju glumice porno filmova. To je na ekranu verovatno bilo spektakularno, ali uživo je rezultat bio mršav, dapače bolan. Christiane je, naprotiv, profinjeno draškala, često vlažila prste, nežno dodirivala osetljiva mesta. Neka je žena u indijskoj tuniki prošla pored njih i sela uz rub jezera. Bruno je duboko udahnuo, suzdržao se da ne svrši. Christiane mu se osmehnula; sunce je počelo žariti. Shvatio je da će njegova druga nedelja u Mestu biti vrlo ugodna. Možda će se čak ponovno videti, ostariti zajedno. S vremena na vreme će mu pružiti pokoji kratak trenutak telesnog užitka, udvoje će proživeti splasnuće žudnje. Tako će proći nekoliko godina; potom će biti gotovo, biće stari; komedija telesne ljubavi za njih će biti svršena.

Dok se Christiane tuširala, Bruno je proučavao sastav preparata za »zaštitu od starenja s mikrokapsulama« koji je prethodnog dana kupio u centru Leclerc. Dok je natpis na kutiji posebno isticao koncept »mikrokapsula«, naputak za uporabu bio je iscrpniji, razlikujući tri delovanja: filtriranje štetnih sunčevih zraka, aktivan hidratantni učinak tokom čitavog dana, uklanjanje odumrlih stanica. Čitanje mu je prekinuo dolazak Catherine, bivše feministice koja se reciklirala putem egipatskog tarota. Nije nimalo tajila da dolazi s radionice licnog razvoja, Plešite svoj posao. Trebalo je pronaći svoju vokaciju putem niza simboličkih igara; te su igre omogućivale da se malo--pomalo ocrta »unutrašnji lik« svakog sudionika. Na kraju se prvog dana pokazalo da je Catherine delom veštica, ali delom i lavica; to bi je trebalo prirodno usmeriti prema nekom odgovornom mestu u prodajnom aparatu.

»Mhmm...«, reče Bruno.

U tom se trenu vratila Christine, s peskirom oko struka. Catherine zastade, vidljivo se ukoči. Izgovorivši se radionicom Zen meditacija i argentinski tango, brzo se povuče.

»Mislila sam da ideš na Tantru i računovodstvo...«, dobaci za njom Christiane u trenu kada je nestajala.

»Poznaješ je?«

»O da, već dvadeset godina poznajem tu glupaču. I ona dolazi od početka, gotovo od samog utemeljenja Mesta.«

Stresla je kosu, ručnik svezala u turban. Bruno najednom poželi uzeti je za ruku. To i učini.

»Nikad nisam mogla smisliti feministice...«, nastavi Christiane upola brega. »Te su gadure neprekidno pričale o pranju posuda i podeli kućanskih poslova; bile su doslovno opsednute pranjem posuda. Katkad bi rekle koju reč o kuvanju ili usisavanju; ali im je glavni predmet razgovora bio pranje posuda. U nekoliko su godina uspjele frajere oko sebe pretvoriti u impotentne i čangrizave neurotičare. Od tog trena - i to sasvim sistemski -počele bi osećati nostalgiju za muževnošću. Na kraju bi ostavile svog frajera radi ševe s latin-macho idiotima. Uvek me zapanjivala privlačnost koju intelektualke osećaju prema bitangama, sirovinama i idiotima. Ukratko, takve bi si priuštile dvojicu-trojicu, one posebno pohotne kojeg više, a onda bi se dale napumpati i posvetile se domaćem pekmezu po receptu iz Marie-Claire. Videla sam taj scenarij na delu desetke puta.«

»To je prošlost...«, pomirljivo reče Bruno.

Popodne su proveli na bazenu. Pred njima, na suprotnoj strani bazena, devojčice su cupkale na mestu i jedna drugoj otimale walkman. »Slatke su, ha?« primeti Christiane. »Ona plava s malim grudima je stvarno zgodna...«; potom se ispruži na ručniku. »Namazi me kremom...«

Christiane nije uvestvovals ni u jednoj radionici. Čak joj se prilično gade te shizofrene aktivnosti, reče. »Možda sam malo gruba, ali poznajem te šezdesetosmašice koje su prošle četrdesetu, gotovo da im i sama pripadam. Stare u samoći i vagina im je virtuelno mrtva. Proispitaj ih pet minuta, videćeš da nimalo ne veruju u te priče o čakrama, o kristalima i o svetlosnim vibracijama. Prisiljavaju se u to verovati, katkad izdrže dva sata, koliko im traje radionica. Osećaju prisutnost Anđela i unutrašnji cvet kako im se rastvara u trbuhu; onda radionica završi, pa opet otkriju da su same, ostarele i ružne. Katkad puknu i zaplaču. Nisi primetio? Ovde su česta pucanja i suze, naročito nakon zen-radionica. Istinu govoreći, one nemaju izbora, jer ih povrh svega muče problemi s lovom. Uglavnom su prošle psihoanalizu, to ih je skroz iscedilo. Mantra i tarot su bezvezni, ali to je ipak jeftinije od psihoanalize.«

»Da, to i zubari...«, reče neodređeno Bruno. Položio je glavu medu njezina rastvorena bedra, osetio je da će tako zaspati. ^

Kada se spustila noć, vratiše se u jacuzzi; po povratku u kućicu vodili su ljubav. »Pusti...«, reče Christiane u trenu kada je ispružio ruku prema prezervativima. Ulazeći u nju, oseti da je sretna. Jedno od najčudnovatijih obeležja telesnog odnosa ipak je taj osećaj prisnosti koji pruža, čim ga prati barem mrvica uzajamne naklonosti. Već se u prvim minutama svi pređu na ti, i reklo bi se da ljubavnica, makar si je upoznao tek dan ranije, stiče pravo na neke tajne koje ne bi otkrio nijednoj drugoj osobi. Bruno je tako te noći Christiani ispričao neke stvari koje nikada nije nikome ispričao, čak ni Michelu - a još manje svom psihijatru. Govorio je o svojem detinjstvu, o bakinoj smrti i poniženjima u muškom internatu. Pričao je o mladenačkoj dobi i o masturbaciji u vozu, na nekoliko metara od devojaka; pričao je o letima u očevoj kući. Christiane je slušala milujući ga po kosi.

Tu su nedelju proveli zajedno, a dan pre Bruninog odlaska večerali su u ribljem restoranu u Saint-Georges-de--Didonneu. Vazduh je bio miran i topao, plamenovi sveća koje su osvetljivale njihov sto gotovo da nisu drhtali. Pucao im je pogled na ušće Gironde, u daljini se nazirao rt Grave. »Dok gledam mesec kako sjaji nad morem«, reče Bruno, »postaje mi neobično jasno da nemamo ništa, ali baš ništa zajedničko s tim svetom.«

»Stvarno moraš otići?«

»Da, moram provesti dve nedelje sa sinom. Zapravo sam morao otići prošlu nedelju, ali ovaj put više ne mogu odgađati. Njegova majka putuje avionom prekosutra, rezervisala je letovanje.«

»Koliko godina ti ima sin?«

»Dvanaest.«

Christiane razmisli, otpije gutljaj muškata. Odenula je dugu haljinu, našminkala se i izgledala kao devojka. Grudi su joj se nazirale kroz čipkastu bluzu; svetlost sveća u očima joj je upalila plamičke. »Mislim da sam malo zaljubljena...«, reče. Bruno pričeka ne usuđujući se ni po maknuti, potpuno odrvenio. »Stanujem u Novonu«, ona doda. »S mojim je sinom uglavnom dobro išlo do njegove trinaeste godine. Otac mu je možda nedostajao, ne znam... Imaju li deca zaista potrebu za ocem? Sigurno je, u svakom slučaju, da otac nije imao ni najmanju potrebu za njim. Na početku ga je tu i tamo uzimao, vodio ga u kino ili McDonald's, i uvek vraćao pre vremena. A onda je to postajalo sve ređe: kada se s novom devojkom odselio na jug, potpuno je prestao. Zapravo sam ga odgojila gotovo sama, možda s premalo autoriteta. Pre dve godine počeo je izlaziti, upadati u loše društvo. Mnoge to čudi, ali Noyon je grad s puno nasilja. Ima mnogo crnaca i Arapa, Nacionalni front je dobio 40% na zadnjim izborima. Moja je zgrada u predgrađu, otrgnuli su mi vrata na poštanskom sandučiću, u podrumu ne smem ništa ostaviti. Cesto me strah, znalo je biti pucnjave. Kad se vratim iz škole zabarikadiram se u stanu, uveče nikad ne izlazim. Povremeno se malo poigram na vrućem Minitelu, i to je sve. Moj sin kući dolazi kasno, koji put uopste ne dođe. Ne usuđujem mu se ništa reći; bojim se da me ne udari.«

»To je daleko od Pariza?«

Osmehnula se. »Ma kakvi, to je u Oisei, nema ni osamdeset kilometara...« Zacutala je i ponovno se osmehnula; lice joj je u tom trenu zračilo blagošću i nadom. »Volela sam život«, doda. »Volela sam život, bila posebno prirodna i osećajna, oduvek sam obožavala voditi ljubav. Nešto se okrenulo na loše; ne shvatam baš sasvim šta, ali nešto je u mojem životu loše krenulo.«

Bruno je već bio smotao svoj šator i stvari spremio u auto; svoju je poslednju noć proveo u kamp-kućici. Ujutro je pokušao ući u Christiane, ali ovaj put nije išlo, bio je potresen i živčan. »Svrši po meni«, reče ona. Spermu je razmazala po licu i grudima. »Poseti me«, dobaci mu dok je izlazio. On obeća da će doći. Bila je subota 1. avgust.

9.

Suprotno svojoj navici, Bruno je krenuo lokalnim putevima. Nakratko se zaustavio pred Parthenavem. Imao je potrebu da razmisli; da, ali o čemu u biti? Parkirao je usred nekog mirnog i dosadnog krajolika, uz kanal gotovo nepomične vode. Tu je raslo ili trunulo vodeno bilje, bilo je teško reći. Tišinu je narušavalo neodređeno brujanje — u vazduhu je sigurno bilo kukaca. Legao je na travnati nasip, primetio slabu vodenu struju: kanal je lagano oticao prema jugu. Na vidiku nije bilo nijedne žabe.

U oktobru 1975, neposredno pre početka studija, Bruno se uselio u garsonijeru koju mu je kupio otac; tada mu se učinilo da za njega počinje novi život. Stvarnost mu je brzo rasterala iluzije. Da, bilo je cura, čak je mnogo cura u Censieru studiralo književnost; no sve su se cinile zauzetima, ili barem bez ikakve želje da se njemu daju da ih uzme. Ne bi li se zbližio s kojom, pohađao je sve seminare, sva predavanja, i brzo postao dobrim studentom. Viđao ih je u kantini, slušao ih kako čavrljaju: one su izlazile, sretale prijatelje, međusobno se pozivale na tulume. Bruno je počeo jesti. Ubrzo je utvrdio svoju prehrambenu putanju, koja se spuštala Bulevarom Saint--Michel. Počeo bi hot- dogom, iz kioska kod Ulice Gay--Lussac; nešto niže bi nastavio pizzom, katkad kebabom. U McDonald'su na raskrsnici s Bulevarom Saint-Germain natrpao bi se cheeseburgerima, koje bi zalio Coca-Cola-ma i milk-shakeovima od banane; potom bi oteturao niz Ulicu de la Harpe te se dokrajčio tuniškim slasticama. Na povratku kući zaustavio bi se pred bioskopom Latin, koje je nudilo dva pornića u jednoj predstavi. Katkad bi ostao pola sata pred bioskopom, praveci se da proučava autobusni vozni red, s nikad ostvarenim ciljem da ugleda koju ženu ili par kako ulazi. U većini bi slučajeva na kraju ipak kupio kartu; našavši se u dvorani, već bi se osećao bolje, biljeterka je bila besprekorno diskretna. Ljudi su sedali daleko jedni od drugih, uvek ostavljali nekoliko sedišta razmaka medu sobom. On je spokojno drkao gledajući Pohotne bolničarke, Autostopisticu bez gaćica, Profesoricu raširenih bedara, Pušačke, brojne druge. Jedini pipljiv trenutak bio je izlazak: iz kina se izbijalo ravno na Bulevar Saint-Michel, lako se mogao naći pred nosom neke od cura s faksa. Najčešće bi pričekao da koji tip ustane, pa izišao prilepivši se za njega; odlazak u porno bioskop u društvu ciniomu se manje nepriličnim. Najčešće bi se vratio oko ponoći, pa čitao Chateaubrianda ili Rousseaua.

Jednom ili dvaput nedeljni Bruno bi odlučio promeniti život, učiniti radikalni zaokret. Evo kako je postupao.

Najpre bi se potpuno razodenuo, promatrao se u ogledalu: bilo je nužno spustiti se do dna samoponiženja, u potpunosti sagledati gnusnost svojeg nabreklog trbuha, svojih masnih obraza, svoje već obešene guzice. Potom bi ugasio sva svetla. Skupio bi stopala, prekrstio ruke na grudima, glavu lagano pognuo napred kako bi se bolje uvukao u sebe. Tada bi polako duboko udahnuo, nadimajući koliko je mogao svoj odvratni trbuh; pa izdahnuo, također vrlo polako, u mislima izgovarajući jedan broj. Svi su brojevi bili važni, koncentracija mu nije smela popustiti; no najvažniji su bili četiri, osam i, dakako šesnaest, poslednji broj. Uspravljajući se nakon što bi odbrojio šesnaest i izdahnuvši svom snagom, postajao je radikalno drugačiji, novi čovek, napokon spreman da živi, da uroni u struju postojanja. Više neće znati ni za strah, ni za sram; jesće normalno, ponašati se normalno pred devojkama. »Danas je prvi dan ostatka tvoga života.«

Taj mali obred nije imao nikakvog učinka na njegovu stidljivost, ali je katkad pokazao određenu delotvornost protiv bulimije; znalo je proći dva ili tri dana dok ponovno ne ogrezne. Neuspeh je pripisivao padu koncentracije, a ubrzo bi opet u to poverovao. Bio je još mlad.

Jedne večeri, izlazeći iz slastičarnice s južnotuniskim specijalitetima, nabasao je na Annick. Nije je video sve od njihova kratka susreta u leto 1974. Još je poružnela, sad je bila gotovo debela. Četvrtaste naočale s crnim okvirom i debelim staklima dodatno su smanjivale njezine smeđe oči, isticale joj bolećivu belinu kože. Otišli su na kafu, nastao je trenutak gotovo opipljive nelagode. I ona je studirala književnost, na Sorbonnei; stanovala je u sobi tu sasvim blizu, s pogledom na Bulevar Saint-Michel. Na odlasku mu je dala svoj broj telefona.

Tokom sledećih nedelja nekoliko ju je puta posetio. Vlastiti telesni izgled previše ju je ponižavao, odbijala se skinuti; no prve je večeri Bruni ponudila da mu popuši. Nije ni spomenula svoje telo, razlog koji je navela bio je što ne uzima kontraceptive. »Uveravam te, tako mi je draže...« Ona nije izlazila, sve je večeri provodila u svojoj sobi. Kuvala je čajeve, pokušavala držati dijetu; no ništa nije pomagalo. Bruno joj je više puta pokušao skinuti hlače; ona bi se skvrčila, odgurnula ga bez reči, nasilno. Naposletku bi popustio, izvadio ud. Pušila mu je brzo, malo pregrubo; svršio bi joj u ustima. Katkad bi razgovarali o svojem studiju, ali ne posebno mnogo. Najčešće bi otišao prilično brzo. Treba priznati daje zaista bila nelije-pa, i da je teško mogao zamisliti da se s njom nadje na ulici, u restoranu, u redu za karte pred kinom. Nafilao bi se tuniskim slatkisima do ruba povraćanja; popeo bi se njoj, dobio pušenje i otišao. Tako je verovtno bilo bolje.

Veče kada je Annick umrla bila je vrlo ugodna. Bio je tek kraj marta, no vreme već proletno. Bruno je u svojoj slastičarnici kupio dugački prutić s bademima, potom se spustio na obalu Seine. Glas iz zvučnika turističkog broda razlegao se vazduhom, odbijao se od zidova Notre--Dame. On je dokraja sažvakao svoj lepljivi kolač, preliven medom, pa još jednom osetio snažno gađenje prema sebi. Možda nije loša ideja, rekao je sebj, da pokuša evo ovde, u srcu Pariza, usred sveta i drugih ljudi. Zatvorio je oči, spojio pete, ruke prekrstio na grudima. Polako, odlučno, poče brojati, potpuno usredotočen. Izgovorivši magični broj šesnaest otvori oči, čvrsto se uspravi. Turistički je brod nestao, gat je bio pust. Veče je još uvek bila jednako prijatna

Pred Annickinom zgradom okupila se gomilica ljudi, koju su obuzdavala dva policajca. Prišao je. Devojčino je telo ležalo smrskano na pločniku, bizarno iščašeno. Slomljene su joj ruke izgledale poput izraslina na glavi, lokva je krvi okruživala ono što je ostalo od lica; neposredno pre udara, poslednjim refleksnim pokušajem da se zaštiti zasigurno je rukama pokrila glavu. »Skočila je sa sedmog kata. Mrtva na licu mesta...«, reče neka žena s čudnovatim zadovoljstvom. Tada stiže hitna pomoć, iziđoše dva čoveka s nosilima. U trenu kada su je podigli Bruno opazi naprslu lubanju, okrenu glavu. Hitna odjuri uz zavijanje sirene. Tako je završila prva Brunina ljubav.

Leto '76. bilo je verovatno najgroznije razdoblje njegovog života; napunio je dvadeset godina. Vladala je pasja žega, čak ni noći nisu donosile nimalo osveženja; leto '76. po tome će ostati zabeleženo u istoriji. Devojke su nosile kratke i prozirne haljine, koje im je znoj lepio za kožu. Čitavih je dana hodao ulicama, očiju iskolačenih od žudnje. Ustao bi usred noći, pešice krstario Parizom, zadržavao se na terasama kafića, vrebao pred ulazima diskoteka. Nije znao plesati. Neprekidno mu je bio dignut. Imao je utisak da mu je medu nogama crvljivi komad mesa iz kojeg kapa gnoj. U nekoliko je navrata na ulici pokušao razgovarati s devojkama, no kao odgovor je dobio samo poniženja. Noću se posomatrao u ogledalu. Kosa, koju je znoj na čelu slepio uz lobanju, napred se počela proredjivati; nabori njegovog trbuha nazirali su se ispod košulje. Počeo je zalaziti u sex-shopove i peep--showove, ne postigavši ništa osim što je još raspalio svoju patnju. Po prvi je put pribegao prostituciji.

Neprimetan ali konačan zaokret u zapadnjačkim se društvima dogodio u razdoblju 1974-1975, rekao je sebi Bruno. Još uvek je ležao na travnatom nasipu kanala; platnena jakna, smotana pod glavom, služila mu je kao jastuk. Iščupao je busen trave, opipao njenu vlažnu hrapavost. Tih godina, kada se bezuspešno pokušavao uključiti u život, zapadnjačka su društva potonula u nešto tamno. U leto 1976, bilo je već vidljivo da će sve to završiti vrlo loše. Telesno nasilje, najpotpunije utelovljenje individualizcije, uskrsnut će na Zapadu kao posledica žudnje.

10.

Julian i Aldous

»Kada treba preinačiti ili obnoviti temeljnu doktrinu, žrtvovana pokolenja koja zadesi preobražaj zadrže duboko nerazumevanje za njega, i često prema njemu postanu direktno neprijateljski nastrojena.«
(Auguste Comte -Apel konzervativcima)

Oko podneva Bruno je ponovno seo u auto, stigao u središte Parthenava. Dobro odvagnuvši, ipak je odlučio krenuti autoputem. S telefonske je govornice nazvao brata — koji je odmah podigao slušalicu. Vraća se u Pariz, voleo bi ga videti još večeras. Sutra nije moguće, ima sina. Ali večeras može, čini mu se važnim. Michel nije iskazao puno osećaja. »Ako hoćeš...«, reče nakon duge tišine. Kao i većina ljudi, mrzeo je tu tendenciju društvene atomizacije koju su iscrpno opisali sociolozi i komentatori. Kao i većina ljudi, smatrao je poželjnim da održava neke porodicne veze, pa makar po cenu lagane gnjavaže. Tako se godinama prisiljavao da Božić provede kod svoje tetke Marie--Therese, koja je starost proživljavala sa svojim mužem, dragim i gotovo gluvim čovekom, u njihovoj kućici u Rancvju. Ujak je i dalje glasao za komuniste i odbijao otići na ponoćku, što je svaki put bila prigoda za dernjavu. Michel bi slušao starca kako govori o emancipaciji radnika ispijajući pelinkovce; s vremena na vreme, kao odgovor bi zaurlao kakvu banalnost. Potom bi stigli ostali, medju njima i njegova sestrična Brigitte. Draga mu je bila Brigitte, voleo bi da je sretna; no s takvim idiotom od muža to je očigledno bilo teško. On je radio kao terenski lekar kod Bavera i ženu je varao kad god je bilo moguće; kako je bio naočit i mnogo putovao, to je često bilo moguće. Svake je godine Brigittino lice bilo još malo upalije. Michel je 1990. odustao od svoje godišnje posete;ostao je još Bruno. Porodicne veze održe se nekoliko godina, katkad nekoliko desetaka godina, zapravo se održe mnogo duže od svih ostalih; a onda, na kraju i one zamru.

Bruno je stigao oko dvadeset i jedan sat, već je bio malo popio i načinjale su mu se teoretske teme. »Oduvek me zadivljuje«, poče još pre no što je seo, »posebna tačnost predviđanja Aldousa Huxleya u Vrlom novom svetu. Zapanjuje sama pomisao da je ta knjiga napisana 1932. Zapadnjačko društvo otada se neprestano pokušava približiti tom modelu. Sve precizniji nadzor prokreacije, koji će pre ili kasnije dovesti do njenog potpunog razdvajanja od seksa, i do reprodukcije ljudske vrste u laboratorijima, u uslovima savršene genetske sigurnosti i pouzdanosti. Čemu će uslediti nestanak porodicnih odnosa, pojmova očinstva i porekla. Zatim, zahvaljujući napretku farmacije, dokidanje razlika između životnih godista. U svetu koji je opisao Huxley, šezdesetogodišnji muškarci bave se istim aktivnostima, jednakog su telesnog izgleda, imaju iste žudnje kao dvadesetogodišnji mladići. Kasnije, kad se više ne mogu boriti protiv starenja, umiru svojevoljnim pristankom na eutanaziju; vrlo diskretno, vrlo brzo, bez tragedije. Društvo koje prikazuje Brave Neiv World]e sretno društvo, iz njega je nestala tragedija i preterani osećaji. Vlada potpuna seksualna sloboda, ništa više ne sprečava licni razvoj ni uživanje. Još se događaju kratki trenuci depresije, tuge i sumnje; no lako ih se otklanja lekovima, anti-depresivi i anksiolitici znatno su napredovali. 'Jeftinim kubičnim centimetrom izleči deset osećaja.' Upravo takvom svetu danas težimo, upravo bismo u takvom svetu danas želeli da živimo.«

»Dobro znam«, nastavi Bruno odmahnuvši rukom kao da otklanja prigovor koji Michel nije izrekao, »da se Huxleyev svet uopsteno smatra totalitarnim košmarom, da se tu knjigu nastoji prikazati žestokom osudom; to je čisto licemerje. U svakom pogledu — genetskog nadzora, seksualne slobode, borbe protiv starenja, procvata slobodnih aktivnosti, Brave New Worldza nas je raj, tačno onakav svet kakav, zasad neuspešno, nastojimo doseći. Samo je jedna jedina stvar u njemu danas pomalo u sukobu s našim egalitarističkim sistemom vrednosti, tačnije rečeno, meritokratskim - a to je podela društva na kaste, vezane uz različite poslove odnosno njihov položaj na genetskom stablu. Ali upravo je to jedino u čemu se Huxley pokazao lošim prorokom; to je jedina stavka koja je, razvojem strojeva i robotizacije, postala gotovo sasvim beskorisnom. Aldous Huxley je bez ikakve sumnje vrlo loš pisac, rečenice su mu teške i bez draži, junaci bezlični i mehanični. Ali intuicijom je došao do vizije — sudbonosne — da već nekoliko stoleća evolucijom ljudskog društva upravlja, i da će sve više upravljati, isključivo naucna i tehnološka evolucija. Možda mu je, s druge strane, nedostajalo prefinjenosti, možda su mu psihologija i stil bile slabosti; sve je to zanemarivo prema valjanosti njegove polazne intuicije. Takođe, prvi je medu piscima, uključujući i pisce naucne fantastike, shvatio da je došlo vreme da biologija preuzme od fizike ulogu noseće snage.«

 Bruno zastade, i tada primeti da mu je brat malo smršavio; cinio se umornim, zabrinutim, čak i pomalo rastresenim. Zaista, poslednjih je dana zapostavljao kupovinu hrane. Za razliku od prethodnih godina, pred Monoprbcom se i dalje moglo videti mnogo prosjaka i prodavača novina; premda je dobrano počelo leto, a to je vreme kada siromaštvo obično postane manje napasnim. Kako bi to izgledalo da dođe rat? - upita se Michel posmatrajući kroz prozorsko staklo usporeno kretanje klošara. Da izbije rat, kakva bi bila jesen? Bruno sebi nalije još čašu vina; počinjao je osećati glad, i pomalo se iznenadio kada mu brat odgovori, umornim glasom:

 »Huxley je poticao iz čuvene porodice engleskih biologa. Deda mu je bio Darvinov prijatelj, mnogo je napisao u odbranu evolucijskih teza. Njegov otac i brat Julian također su bili ugledni biolozi. Englezi imaju tradiciju pragmatičnih, liberalnih, skeptičnih intelektualaca; ona je vrlo različita od francuskog prosvetiteljstva, mnogo više utemeljena na posmatranju, na ekperimentalnoj metodi. Tokom čitave mladosti Huxley je bio u prilici sretati ekonomiste, pravnike, a posebno naucnike, koje je njegov otac ugošćavao. Medu piscima svoje generacije, bio je zasigurno jedini sposoban da predoseti napredak koji očekuje biologiju. Ali sve bi to išlo mnogo brže da nije bilo nacizma. Nacistička ideologija je mnogo doprinela što su zamisli eugenizma i poboljšanja rase došle na zao glas; do njihova povratka moralo je proći nekoliko decenija.« Michel ustade, iz biblioteke izvadi knjigu naslovljenu Što se usuđujem misliti. »Napisao ju je Julian Huxley, Aldousov stariji brat, i objavio već 1931, godinu pre Vrloga novog sveta. Tu su već naznačene ideje genetskog nadzora i poboljšanja vrsta, uključujući ljudsku vrstu, ideje koje je njegov brat praktično primenio u romanu. Sve je to, bez ikakvih dvosmislenosti, prikazano kao poželjan cilj, kojem treba težiti.«

Michel ponovno sede, obriše čelo. »Nakon rata, 1946. godine, Julian Huxley je imenovan direktorom tek ustanovljenog UNESCO-a. Iste je godine njegov brat objavio Ponovno u vrlom novom svetu, u kom pokušava svoju prvu knjigu prikazati kao osudu, kao satiru. Nešto kasnije, Aldous Huxley je postao glavni teorijski oslonac hippijevskog pokreta. Uvek je bio zagovornik potpune seksualne slobode, i odigrao je pionirsku ulogu za uzimanje psihodeličnih droga. Svi su utemeljitelji Esalena poznavali njegovo delo i bili pod uticajem njegovih misli. New Age je potom u celosti preuzeo temeljne koncepte Esalena. Aldous Huxley je stvarno jedan od najuticajnijih mislilaca veka.«

Otišli su večerati u restoran na uglu, koji je nudio kinesku fondue za dve osobe, po ceni od 270 franaka. Michel nije bio izišao već tri dana. »Danas nisam jeo«, primeti pomalo iznenađeno; još uvek je držao knjigu u ruci.

»Huxley je 1962. objavio Otok, svoju poslednju knjigu«, nastavi mešajući lepljivu rižu u ciniji. »Radnju je smestio na neki tropski otok nalik raju - za vegetaciju i okolinu verovatno ga je nadahnula Sri Lanka. Na tom se ostrvu razvila samosvojna civilizacija, izvan domašaja trgovačkih struja XX. stoleća, vrlo napredna na tehnološkom planu i ujedno puna poštovanja prema prirodi: miroljubiva, potpuno rasterećena porodicnih neuroza i židovsko--hrišćanskih inhibicija. Nagost se tu smatra prirodnom; slobodno se uživa u telesnoj nasladi i ljubavi. Ta bleda knjiga, no laka za čitanje, izvršila je golem uticaj na hippije, i preko njih na pristaše New Agea. Ako se bolje pogleda, skladna zajednica opisana u Otoku ima mnogo zajedničkih tačaka s onom iz Vrlog novog sveta. Čak ni sam Huxley, u svojoj verovatnoj ishlapelosti, izgleda nije bio svestan sličnosti, ali društvo opisano u Ostrvu jednako je blisko Vrlom novom svetu kao što je slobodoumno hippi-jevsko društvo blisko liberalnom građanskom drušvu, tačnije njegovom švedskom socijaldemokratskom izdanju.«

Zastao je, umočio škampe u ljuti umak, odložio štapiće. »Kao i njegov brat, Aldous Huxley je bio optimista...«, reče na kraju sa svojevrsnim gađenjem. »Dve su velike posledice metafizičke mutacije koja je iznedrila materijalizam i modernu nauku: racionalizam i individualizam. Huxleyeva je pogreška što je loše procenio odnos snaga tih posledica. Preciznije rečeno, njegova je pogreška što je podcenio jačanje individualizma koje je uzrokovala povećana svest o smrti. Iz individualizma nastaje sloboda, samosvest, potreba za razlikovanjem i izdizanjem nad drugima. U racionalnom društvu, kakvo je prikazano u Vrlom novom svetu, borba može biti ublažena. Privredno nadmetanje, metafora ovladavanja prostorom, više nema razloga za postojanje u bogatom društvu, u kojem su ekonomski tokovi obuzdani. Seksualno nadmetanje, metafora ovladavanja vremenom putem pro-kreacije, više nema razloga za postojanje u društvu koje je potpuno razdvojilo seks od prokreacije; ali Huxley je zaboravio u obzir uzeti individualizam. Nije shvatio da se seks, kad ga se razdvoji od prokreacije, održi ne toliko u vidu načela ugode, koliko u vidu načela narcističkog isticanja; isto je sa žudnjom za bogatstvom. Zašto model švedske socijaldemokracije nikad nije uspeo svrgnuti liberalni model? Zašto nikada nije s njim čak ni eksperimentisano na području uživanja u seksu? Jer je metafizička • mutacija koju je izvršila moderna nauka sa sobom donela individualizaciju, taštinu, mržnju i žudnju. Sama po sebi, žudnja je - suprotno od užitka - izvor patnje, mržnje i nesreće. Svi su filozofi - ne samo budistički, ne samo hrišćanski, nego svi filozofi dostojni tog naziva - to znali i poučavali. Rešenje koje su nudili utopisti - od Platona preko Fouriera do Huxleya - sastoji se u gašenju žudnje i s njom povezanih patnji omogućenjem njezinog neodložnog zadovoljenja. Nasuprot tome, erotsko-propagandno društvo u kom živimo trudi se poticati žudnju, raspaljivati žudnju u neviđenim razmerama, pritom održavajući njezino zadovoljenje u licnoj sferi. Da bi društvo funkcionisalo, da bi se nastavilo nadmetanje, žudnja mora rasti, proširiti se i proždreti ljudski život.« Obrisao je čelo, iscrpljen; nije ni okusio svoje jelo.

»Postoje i korektivi, mali humanistički korektivi...«, blago reče Bruno. »Hoću reći, stvari koje omogućuju da se zaboravi smrt. U Vrlom novom svetu to su anksiolitici i antidepresivi; u Ostrvu tu ulogu preuzimaju meditacija, psihodelične droge, neki nejasni elementi hinduističke vere. U praksi, ljudi danas nastoje primenjivati pomalo od jednog i malo od drugog.«

»Julian Huxley takođe otvara verska pitanja u sto se usuđujem misliti, posvećuje im čitav drugi deo svoje knjige«, odvrati Michel s još većim gađenjem. »Sasvim je očigledno svestan da je napredak nauke potkopao temelje svih tradicionalnih vera; podjednako je svestan da nijedno društvo ne može opstati bez vere. Na više od sto stranica pokušava utvrditi osnove vere koja bi bila pomirljiva s aktualnim stanjem nauke. Ne može se reći da je rezultat posebni uverljiv; ne može se reći niti da je naše društvo posebnk uznapredovalo baš tim pravcem. U stvarnosti, kako svaku nadu u sintezu potapa očiglednost materijalne smrti, taština i okrutnost nepogrešivo se šire. Za naknadu«, zaključi čudno, »isto je i s ljubavlju.«

Nastavci : Romani u nastavcima

Mišel Uelbek, Elementarne čestice ( Drugi deo, 1-5)

Čudnovato vreme

1.

     Bruno je izgubio kontrolu nad svojim vozilom odmah iza Poitiersa. Peugeot 305 je proklizio usred trotoara, lagano udario u sigurnosnu ogradu i zaustavio se nakon okreta od 180 stepeni. »Pas mater!« promrmljao je. »jebo mu pas mater!« Jedan jaguar, koji je pristizao brzinom od 220 km/h, naglo je zakočio, umalo se i sam zabio u ogradu s druge strane puta, pa produžio uz drečanje sirene. Bruno je izašao i mahnuo šakom u njegovom smeru. »Pederčino!« zaurlao je, »usrana pederčino!« Potom se polukružno okrenuo i nastavio put.
     Mesto Promene stvorila je 1975. skupina bivših šezdesetosmaša (istini za volju, nijedan od njih nije baš ničime ucestvovao u zbivanjima '68. godine; recimo da su u duhu bili šezdesetosmaši) južno od Choleta, na prostranom zemljištu zasađenom borovima, koje je pripadalo roditeljima jednog od njih. Taj se projekat, snažno obeležen idealima slobodoumlja koji su bili u modi sedamdesetih godina, sastojao u ostvarenju jedne konkretne utopije, od nosno izgradnji mesta gde bi se nastojalo, »sada i ovde«, živeti prema načelima samoupravljanja, poštivanja licne slobode i direktne demokracije. No Mesto nije bilo neka nova zajednica; cilj je bio skromniji - stvoriti mesto za odmor, gde bi pobornici takvog pristupa, toekom letnjih meseci, imali prigodu suočiti se s konkretnom primenom načela na kojima je utemeljeno; cilj je takođe bio poticati sinergije, kreativne susrete, a sve to u humanističkom i republikanskom duhu; na kraju, cilj je bio, prema rečima jednog od utemeljitelja, »pošteno se najebati«.

Bruno je skrenuo s autoceste na izlasku Cholet-jug i desetak kilometara vozio priobalnom cestom. Crtež nije bio jasan i bilo mu je prevruće. Ploču je opazio, pomisli, gotovo pukom slučajnošću. Raznobojnim slovima na beloj podlozi pisalo je: »MESTO PROMENE«; ispod, na manjoj ploči od šperploče, lepoispisana crvena slova verovatno su kazivala njegovo geslo: »Tuda sloboda moju proširuje do beskonačnosti«, (Mihail Bakunjin). Putić s desne strane zasigurno je vodio prema moru; dve su adolescentice za sobom vukle plastičnu patkicu. Nisu imale ništa ispod majica, gadure. Bruno ih je ispratio pogledom, osećao je bol u kurcu. Mokre majice, pribrano si je rekao, to već nije loše. Potom su zamakle: očigledno, išle su u obližnji kamp.
      Parkirao je peugeota i uputio se prema kućici od dasaka nad kojom je bila ploča s natpisom »DOBRODOŠLI«. Unutra je neka šezdesetogodišnja žena klečala na podu. Njezine kržljave i naborane grudi neznatno su provirivale iz pamučne tunike; Brunu je od sazaljenja zabolelo srce. Nasmešila se s pomalo ukočenom dobrohotnošću. »Dobrodošao u Mesto«, reče na kraju. Potom se ponovno nasmeši, ovaj put široko; je li debilna? »Imaš rezervacijski list?« Bruno izvadi papire iz torbice od skaja. »Super«, istisne kravetina, s jednakim slaboumnim osmehom.
Automobilima je bilo zabranjeno u kampu; odlučio je stvar obaviti u dve faze. Najpre potražiti mesto za postavljanje šatora, zatim uzeti stvari. Pred polazak je u trgovačkom centru La Samaritaine kupio iglu-šator (proizveden u Narodnoj Republici Kini, za 2 do 3 osobe, 449 F).

     Prva stvar koju je Bruno primetio izbivši na livadu bila je piramida. Dvadeset metara široka pri zemlji, visine takođe dvadeset metara: stvar je bila savršeno jednakostrana. Svi su zidovi bili stakleni, razdeljeni u manje plohe okvirima od tamnog drveta. Neke su plohe oštro odbijale zrake zalazećeg sunca; kroz druge se nazirala unutrašnja struktura: podesti i pregrade, takođe od tamnog drveta. Celina je nastojala nalikovati stablu, i prilično u tome uspevala - deblo je utelovljivao veliki cilindar koji je prolazio kroz piramidu, a u njemu se zasigurno nalazilo središnje stepenište. Iz zgrade su izlazili ljudi, sami ili u manjim skupinama; neki odeveni, drugi goli. Pod svetlošću zamirućeg sunca, od koje je trava svetlucala, sve je to podsećalo na nekakav futuristički film. Bruno je promatrao prizor dve ili tri minute; potom ponovno uze šator pod ruku i stade se uspinjati prvim brežuljkom.
     Područje kampa činilo je nekoliko šumovitih brežuljaka, tla prekrivenog borovim iglicama, s mestimičnim proplancima; tu i tamo su bili postavljeni skupni sanitarni čvorovi; mesta za kampiranje nisu bila označena. Bruno se lagano znojio, mučili su ga vetrovi; očigledno, obrok koji je pojeo u restoranu uz cestu bio je preobilan. Bilo mu je teško jasno razmišljati; no shvatao je da bi izbor mesta mogao biti odlučan za uspeh njegovog boravka.
      U tom je trenu svojeg razmišljanja opazio uže razapeto između dva stabla. Na njemu su upravo dovršavale sušenje gaćice koje je nežno njihao večernji povetarac. To možda nije loša ideja, reče sebi; komsije u kampu se međusobno upoznaju; ne nužno radi ševe, ali upoznaju se, to može biti početak. Odložio je šator i počeo proučavati uputstvo za postavljanje. Francuski je prevod bio jadan, engleski ništa bolji; s drugim je evropskim jezicima verovatno bilo jednako. Usrani pekinezeri. Šta bi moglo značiti »preokrenite polučvrsnike kako biste konkretizovali kupolu«? U sve je većem očaju zurio u sheme kad mu se zdesna pojavi nekakva squaw, odevena u kožnu minicu, s krupnim sisama koje su se klatarile u sumraku. »Tek si stigao?« progovori prikaza. »Treba ti pomoć da postaviš šator?« »Biće u redu...«, odgovori muklim glasom, »biće u redu, hvala na ljubaznosti...«, doda u jednom dahu. Njušio je zamku. Zaista, nekoliko sekundi kasnije, iz susednog wigwama (Gde li su to kupili? Jesu li ga sami skrpali?) razlegnu se zavijanje. Squaw pohrli, pa iziđe s dva sićušna derišta, po jednim na svakom boku, te ih stade mlitavo ljuljati. Zavijanje se udvostruči. Tada kasom stiže mužjak te squaw, mlatareći razgolićenim kurcem. Bio je prilično stasit bradonja od pedesetak godina, duge sede kose. Uze u naručje jednog od malih majmuna i poče ga draškati; bilo je odvratno. Bruno se odmaknu nekoliko metara; bilo je za dlaku. S takvim čudovištima, nije mu ginula besana noć. Kravetina ih doji, to je sigurno; no dobre sise, treba priznati.
       Bruno se podmuklo udalji još nekoliko metara ukoso od wigwama; ipak, nije baš sasvim želeo gaćice izgubiti s vida. Bili su to profinjeni predmeti, čipkasti, prozirni; nije mogao zamisliti da pripadaju ovoj squaw. Otkrio je mesto između dve Kanađanke (Sestrične? Sestre? Školske kolegice?) te se dao na posao.
Kada je završio, noć se već gotovo sasvim spustila. Sišao je po torbe u smiraj posljednje svjetlosti. Putem je sreo nekoliko osoba: parove, osobe bez pratnje; prilično žena bez pratnje, četrdesetih godina. Natpisi »UZAJAMNO POŠTIVANJE« posvuda su bili pribijeni za stabla; primakao se jednom od njih. Ispod ploče, jedna je posudica bila do vrha ispunjena prezervativima koji su kvalitetom odgovarali državnom standardu. Na zemlji, bela plastična kanta za smeće. Nagazio je na papučicu, osvetlio džepnom svetiljkom: u njoj su se nalazile uglavnom limenke piva, ali i nekoliko upotrebljenih prezervativa. »Ohrabrujuće«, reče si Bruno; »izgleda da se stvari ovde događaju.«
      Uspon je bio mukotrpan; torbe su mu rezale ruke, dah mu se oduzeo; morao se zaustaviti na pola brda. Nešto se ljudskih bića kretalo kampom, svetle trake njihovih baterija susretale su se u mraku. Malo dalje je prolazila priobalna cesta, saobracaj je još bio gust; u Dynastyju, uz cestu prema Saint-Clementu, održavala se veče golih grudi, no nije se osećao dovoljno jakim da ode tamo, niti bilo drugde. Ostao je tako oko pola sata. »Posmatram svetla medu stablima«, reče sebi, »eto to je moj život.«
Vrativši se u šator natočio je whisky i stao nežno drkati listajući StuingMagazine, »pravo na užitak«; na od-morištu kod Angersa je kupio najnoviji broj. Nije se ozbiljno nameravao javiti na neki od tih raznovrsnih oglasa; nije se osećao sposobnim za kakav gang bang ili za prskanje spermom. Žene koje su se pristajale naći nasamo s muškarcem u pravilu su radije birale crnce, i u svakom slučaju, bio je daleko ispod minimalnih mera koje su zahtevale. Iz broja u broj, morao se pomiriti: za ulazak u pornosvet, imao je premalen kurac.
No u širem smislu, nije bio nezadovoljan svojim telesnim izgledom. Umeci kose su dobro urasli, naletio je na sposobnog lekara. Redovno je odlazio u teretanu i, iskreno govoreći, sam je sebi izgledao sasvim solidno za četrdesetdvogodišnjaka. Natočio je još jedan whisky, ejakulirao na časopis i zaspao gotovo smiren.

2. Trinaest sati leta

Mesto Promene vrlo se brzo suočilo s problemom starenja. Temeljne ideale njegova funkcionisanja mladi su u osamdesetima smatrali preživelima. Ne računajući radionice spontanog pozorišta i kalifornijsku masažu, Mesto je u biti bilo običan kamp; u pogledu udobnosti smeštaja i kvalitete ugostiteljskih usluga, nije se moglo nadmetati s institucijskim turističkim lokacijama. Povrh toga, svojevrsna anarhistička kultura kojom se odlikovalo otežavala je strogi nadzor pristupa i plaćanja; financijsku stabilnost, ugroženu od samog početka, bilo je sve teže uspostaviti.
Prva je mera, koju su utemeljitelji jednoglasno usvojili, bila uvođenje znatno povoljnijih cena za mlade; pokazala se nedovoljnom. Tek na početku poslovne godine 1984, prilikom zasedanja upravnog veća, Frederic Le Dantec je predložio pomak koji će Mestu doneti blagostanje. Svet preduzeća - prema njegovom zapažanju - bio je novi prostor pustolovina osamdesetih godina. Svi su oni stekli dragocena iskustva u tehnikama i terapijama proisteklim iz humanističke psihologije (gestalt, rebirth, do in, hodanje po žeravici, transakcijska analiza, zen meditacija, NLP...). Zašto ta znanja ne uložiti u izradu programa rezidencijalnih tečajeva namenjenih preduzećima? Nakon burne rasprave, projekat je prihvaćen. Tada je započeta gradnja piramide, kao i pedesetak bungalova, ne posebni udobnih ali prihvatljivih, za smeštaj polaznika tečajeva. Istovremeno, brojna ali ciljana reklamna pisma odaslana su upraviteljima kadrovskih odseka raznovrsnih velikih firmi. Neki utemeljitelji, skloni krajnje levim političkim opcijama, teško su primili tu promenu. Odigrala se kratka unutrašnja borba za prevlast, i neprofitno udruženje koje je upravljalo Mestom raspušteno je i zamenjeno društvom s ograničenom odgovornošću, čiji je vodeći deoničar bio Frederic Le Dantec. Uostalom, njegovi su roditelji bili vlasnici zemljišta, i Credit mutuel regije Maine i Loire bio je sklon podržati projekat.

Pet godina kasnije, Mesto je uspelo obezbediti solidan portfelj klijenata (Banque Nationale de Pariš, IBM, Ministarstvo financija, Gradski prevoz, Bouvgues...). Tečajevi za pojedina ili više preduzeća organizovani su tokom čitave godine, a delatnost »letovališta«, zadržana više zbog nostalgije, sada je donosila samo 5% godišnjeg prihoda.

Bruno se probudio sa snažnom glavoboljom i bez preteranih iluzija. Za Mesto je čuo od neke sekretarice koja se upravo vratila s tečaja »Licni razvoj - pozitivno mišljenje«, koji stoji pet hiljada franaka na dan. Zatražio je brošuru za letnje praznike; predstavljala ga je kao simpatično, društveno, slobodoumno - sve mu je bilo jasno. No statistička beleška pri dnu stranice privukla mu je paznju: u julu i avgustu prošlog leta, 63% gostiju bile su žene. Gotovo dve žene na svakog frajera; sjajan odnos. Odmah je odlučio odvojiti nedelju u julj da proveri; tim pre što je kamp-opcija bila jeftinija od Kluba Medi-terranee, čak i od centara u kojima se nudi sportski program. Dakako, naslućivao je o kojem se tipu žena radi: deprimirane bivše levičarke, verovatno seropozitivne. No dobro, dve žene na svakog frajera, to mu je davalo šansu; ako se malo bolje snađe, možda prasne i dve.

U seksualnom smislu, godina mu je dobro počela. Dolazak devojaka iz istočne Evrope srušio je cene, i sada se bez problema moglo dobiti licno opuštanje za 200 franaka, dok je još nekoliko meseci ranije stajalo-400. No u aprilu mu se, nažalost, dogodila velika šteta na autu, i uz to ju je i skrivio. Banka ga je počela stezati, morao je smanjiti troškove.

Pridigao se na lakat i natočio prvi whisky. SwingMagazine je još bio otvoren na istoj stranici; neki je tip u čarapama s vidljivim naporom spolovilo uperio prema objektivu: zvao se Herve.

»Nije to za mene«, reče Bruno, »nije to za mene.« Navukao je gaće i uputio se prema sanitarnom čvoru. Sve u svemu, pomisli s nadom, ona squaw od jučer, naprimer, relativno je podnošljiva za potrošiti. Velike, pomalo mlohave grudi, čak su idealne za dobro španskom drkanje; a već si ga tri godine nije priuštio. Uživao je u španskom drkanju; no kurve to uglavnom nisu volele. Živcira li ih dobiti sperme po licu? Zahteva li to više vremena i licnog ulaganja od pušenja? U svakom slučaju, reklo bi se da je ta usluga atipična; špansko se drkanje ne obračunava, dakle nije predviđeno programom, dakle teško ga je dobiti. Cure to shvataju kao prilično licnu stvar. Samo, licne stvari, tja. Bruno se više puta, zapravo u potrazi za španski, drkanjem, morao zadovoljiti običnim drkanjem, ili pušenjem. Koje je katkad i uspevalo; no ipak je ponuda bila strukturno manjkava po pitanju španskog drkanja, eto šta je o tome mislio Bruno.

Usred tog razmišljanja, stigao je do objekta br. 8. Ma-nje-više pomiren s idejom da će naleteti na stare rage, strahovito se zaprepastio zatekavši adolescentice. Bilo ih je četiri, između petnaest i sedamnaest godina, kod tuševa, ispred reda umivaonika. Dve su čekale u gaćicama kupaćeg kostima; druge su se dve praćakale kao ribice, brbljale, prskale se i ciktale: bile su potpuno gole. Dražesnost i erotičnost prizora bile su neizrecive; bilo je to više nego je zaslužio. Spolovilo mu se počelo nadimati; jednom ga je rukom izvadio iz gaća i priljubio se uz postolje umivaonika, pokušavajući se poslužiti zubnim štapićima. Ozledio je desni, zubni je štapić okrvavljen izvukao iz usta. Vršak spolovila bio mu je vruć, nabrekao, izjedali su ga užasni trnci; počela se stvarati kaplja.

Jedna od devojaka, dražesna brineta, iskoračila je iz vodenog mlaza i dohvatila spužvu; s užitkom je pljeskala svoje mlade grudi. Mala je crvenokosa skinula gaćice i zamenila je pod tušem; dlačice su joj dolje bile zlaćano-plave. Bruno prigušeno zastenje, obuze ga vrtoglavica. U mislima se vide kako se pokreće. Imao je pravo skinuti gaće i stajati kraj tuševa. Imao je pravo čekati svoj red za tuširanje. Video se kako s erekcijom stoji pred njima; zamišljao se kako izgovara nešto poput »Je li voda topla?« Dva je tuša razdvajao prostor od pedesetak centimetara; kada bi se tuširao pored male crvenokose, možda bi mu slučajno dotaknula kurac. Ta mu misao pobudi još jaču vrtoglavicu; grčevito je zgrabio porculanski umivaonik. U tom su trenu s desne strane banula dva adolescenta smejući se preterano glasno; nosili su crne kratke hlače s fluorescentnim prugama. Brunina je erekcija u hipu splasnula, spolovilo je pospremio u gaće i usredotočio se na zubnu negu.

Nešto kasnije, još uvek pod utiskom susreta, sišao je do stolova za doručak. Seo je postrance i nije ni s kim zadenuo razgovor; žvačući svoje vitaminske žitarice razmišljao je o vampirizmu seksualnog osvajanja, o njegovom faustovskom obeležju. Sasvim je pogrešno, pomisli Bruno, naprimer govoriti o homoseksualcima. Sam nije nikada, ili gotovo nikada, susreo homoseksualca; poznavao je, naprotiv, brojne pederaste. Neki pederasti — srećom malobrojni - više vole male dečake; takvi završe u zatvoru, pod strogim nadzorom, i gotovo je s njima. No većini je pederasta draža mladež od petnaest do dvadeset pet godina; sve iza te granice za njih su stare pohabane guzice. Pogledajte kako se dva stara pedera ponašaju jedan prema drugom, rado je govorio Bruno, pažljivo ih promotrite: katkad s uzajamnom simpatijom, katkad čak i s nežnošću; no žude li jedan za drugim? Ni u kojem slučaju. Čim prođe kakvo okruglo, petnaest do dvadeset- petgodišnje dupence, stanu se za njega međusobno klati kao dve onemoćale pantere; tako je mislio Bruno.

Kao i u mnogo drugih slučaja, navodni su homoseksualci ostatku društva poslužili kao uzor, nadalje je mislio Bruno. Njemu su, na primer , bile četrdeset dve godine; je li žudeo za ženama svog godista? Nimalo. Naprotiv, za pičić zaogrnut minicom još se osećao spremnim potegnuti nakraj sveta. Ili barem do Bangkoka. Sto ipak zahteva čitavih trinaest sati leta.

3.

Spolna je žudnja usmerena uglavnom na mlada tela, i to što su devojčice postupno preplavile polje zavođenja zapravo je bio povratak u normalno stanje, povratak iskrenoj žudnji, analogan povratku iskrenosti cena kada ih se pusti da sledeu abnormalan berzovni rast. Istovremeno, žene kojima je u vreme »šezdesetosmih« bilo dvadeset godina, našle su se u neugodnom položaju napunivši četrdesetu. Uglavnom razvedene, nisu mogle računati na bračno utočište — bilo ono puno topline ili ogavno - jer su mu nestanak same ubrzale kako su najbolje znale. Pripadajući generaciji koja je — prva u tolikoj meri - proglasila nadmoć mladog nad zrelom dobi, nisu se trebale čuditi što ih je prezirala generacija koja je nasledila zadatak da ih zameni. Na kraju, kult tela čijem su stvaranju same snažno pridonele mogao ih je, kada je put splasnula, dovesti jedino do sve jačeg gađenja prema sebi - gađenja čiji su odraz, uostalom, mogle pročitati u tuđim pogledima.

Muškarci njihovog godista nalazili su se u otprilike istom položaju; no istovrsnost sudbina nije stvarala nikakvu solidarnost medu tim bićima: napunivši četrdesetu, celokupna muška populacija i dalje je vrebala mlade devojke - katkad i s određenim uspehom, barem za one koji su, vešto se uvukavši u društvenu igru, dosegli određen intelektualni, financijski ili medijski položaj; što se žena tiče, zrele su godine gotovo u svim slučajevima donosile poraz, masturbaciju i stid.

Kao povlašteno mesto polne slobode i iskazivanja žudnje, Mesto Promene će se više od ijednog drugog prirodnim razvojem preobratiti u mesto depresije i ogorčenosti. Zbogom zagrljenim ljudskim udovima na proplanku pod punim mesecom! Zbogom gotovo dionizijskom slavljenju tela premazanog uljem, pod južnim suncem! Tako su slinili četrdesetogodišnjaci, posmatrajući svoje mlohave kurce i jastučiće sala.

Prve su se radionice polureligioznog nadahnuća u Mestu pojavile 1987. Razume se, hrišćanstvo nije dolazilo u obzir; no egzotičnu, dovoljno neodređenu mistiku moglo se - za ta ne naročito dubokoumna bića - uskladiti s kultom tela koji su ona izvan svake pameti nastavljala negovati. Radionice osećajne masaže ili oslobađanja organa su se, dakako, održale; no primetan je bio rast zanimanja za astrologiju, egipatski tarot, meditaciju o čakrama i na-dosetilnu energiju. Događali su se »susreti s Anđelom«; naučilo se osećati vibracije kristala. Stupanje siberijskog šamanizma na scenu snažno je odjeknulo 1991, kada je nešto duži boravak u inicijacijskoj znojnoj komori, siveat lodge, koju je zagrevala sveta žeravica, prouzročio smrt jednog sledbenika, usled srčanog zastoja. Posebno je bio zapažen uspeh tantre, koja je objedinjavala seksualno trljanje, difuznu spiritualnost i duboki egoizam. Ukratko, Mesto je u nekoliko godina - kao i toliko drugih mesta sirom Francuske i zapadne Evrope - postalo relativno pomodnim NeivAge centrom, premda je zadržalo svoja hedonistička i razvratnička obeležja koja su više pripadala sedamdesetima, a koja su mu na tržištu garantovala posebnost.

Bruno se nakon doručka vratio u svoj šator, neko se vreme kolebao bi li masturbirao (slika adolescentica još je bila živa), te se na kraju suzdržao. Te su izludujuće curice zasigurno bile plodovi šezdesetosmašica koje se, u zbijenim redovima, moglo susresti u krugu kampa. Neke su se od tih starih kurvi, dakle, uprkos svemu uspele reproducirati. Zbog te je činjenice Bruno potonuo u neodređenu, no neugodnu meditaciju. Naglo je rastvorio zatvarač svog iglu-šatora; nebo je bilo plavo. Oblačići nalik štrcajima sperme plutali su medu borovima; pred njim je bio blistav dan. Bacio je pogled na nedeljni program: odabrao je opciju broj 1, Kreativnost i opuštanje. Jutarnji je izbor nudio tri radionice: pantomima i psihodrama, akvarel) osećajno pisanje. Psihodrama ne hvala, već ju je upoznao tokom nedelje provedenog u dvorcu kod Chantillyja: četrdesetogodišnje sociologinje su se valjale po tepihu gimnastičke dvorane, moleći tatu da im donese medvedića; to je trebalo izbeći. Akvarel ga je mamio, no verovatno se odvijao u prirodi: čučati medu borovim iglicama, insektima, uključujući još niz problema, da bi se proizvodile drljotine, je li to bio dobar izbor?

Voditeljka radionice pisanja imala je dugu crnu kosu i ružem naglašena velika usta (kakva se obično nazivaju »usta za pušenje«); nosila je tuniku i crne hlače vretenastog kroja. Krasna žena, s puno stila. No ipak stara kurvetina, pomisli Bruno, smeštajući se na tlu, ne birajući, negde usred nezgrapnog kruga koji su oblikovali sudionici. S njegove je desne strane debela žena sive kose, s debelim naočalama, odvratno mutnog tena, glasno duvala. Vonjala je na vino, premda je bilo tek pola tri.

Pozdravimo našu zajedničku prisutnost«, započe voditeljka, »pozdravimo Zemlju i svih pet smerova, te otvorimo ovu radionicu pokretom hatha-yoge nazvan pozdrav suncu.« Usledio je opis nekog nerazumljivog položaja; pijandura kraj njega prvi je put podrignula. »Umorna si, Jacqueline...«, prokomentarisala je vogina; »nemoj ucestvovati u vežbi ako je ne osećaš. Ispruži se, skupina će ti se pridružiti malo kasnije.«

Zaista, trebalo se ispružiti, a karmička je učiteljica pritom recitovala svoj umirujući i šuplji govor, poput mineralne vode Contrexeville: »Ulazite u čudesno prozirnu vodu. Ta voda vam umiva udove i trbuh. Zahvaljujete svojoj majci Zemlji. S poverenjem se priljubljujete uz majku Zemlju. Osetite svoju žudnju. Zahvalite sebi što ste sebi dali tu žudnju«, itd. Ležeći na prljavom tatamiju, Bruno oseti kako mu zubi drhte od razdraženosti; pijandura do njega podrigivala je u pravilnim razmacima. Između dva podrigivanja izdisala je uz glasno »Haaah!...«, što je trebalo odražavati njezinu opuštenost. Karmička drolja nastavila je svoj skeč, zazivajući zemaljske sile da ozrače trbuhe i spolovila. Nakon što je obradila sva četiri elementa, zadovoljna svojim nastupom, zaključila je rečima: »Sada ste prekoračili granicu racionalnog mišljenja; stupili ste u dodir sa svojim dubinskim nivoima. Tražim od vas da se otvorite neograničenom prostranstvu stvaranja.« I grupnog karanja, besno pomisli Bruno podižući se s mukom. Usledila je seansa pisanja, a potom predstavljanje i čitanje tekstova. Samo je jedan komad u toj radionici bio podnošljiv: mala ridokosa u trapericama i majici, solidnih oblina; odazivala se na ime Emma i bila je autor totalno blesave pesme u kojoj se radilo o mesečevim ovčicama. Iz svih se sudionika cedila zahvalnost i veselje zbog ponovnog susreta s našom majkom Zemljom i našim ocem Suncem, itd. Došao je red na Brunu. Sumornim je glasom pročitao svoj kratki tekst:

Taksisti su prave pederčine Neće stati, moš krepat od zime.

»Tako osećaš...«, reče vogina. »Tako osećaš jer nisi prevladao svoju negativnu energiju. Osećam da si ispunjen dubinskim nivoima. Možemo ti pomoći, sad i ovde. Ustaćemo i centrirati se prema grupi.«

Ustadoše i stvoriše krug uhvativši se za ruke. Bruno teška srca zgrabi pijandurinu ruku s desne strane, a s leve ruku nekog ljigavog starog bradonje koji je nalikovao Cavannai. Usredotočena no smirena, učiteljica yoge ispusti otegnuti »Om!« I svi stadoše ispuštati omove kao da su samo to radili čitavog života. Bruno se hrabro nastojao uklopiti u zvučni ritam vežbe, no iznenada oseti da mu je narušena ravnoteža. Pijandura se, hipnotizovana, skljokala kao vreća. Ispustio joj je ruku, ali nije mogao izbeći pad te se našao na kolenima pred babetinom, koja se, izvaljena na leđima, koprcala po tatamiju. Yogina je načas zastala i mirno konstatovala: »Da, Jacqueline, i trebaš se ispružiti ako tako osećaš.« Te su se dve izgleda dobro poznavale.

Druga je seansa pisanja prošla nešto bolje; nadahnut časovitom jutarnjom vizijom, Bruno je uspeo proizvesti sledeću pesmu:

Sunčam kurac
(Evo ti kurac!)
Na bazenu
(Jebem ti ženu!) Sreo sam BogaU solariju Ima krasnu bradu Jede safaladu
Gde stanuje Bog? (Nabijem ti svog!)
Usred raja (Lizi mi jaja!)

»Puna je humora...«, prokomentirala je vogina s laganim prekorom. »Neka mistika...«, oglasila se podrigivačica. »Više kao naznaka nečega mističnog...« Šta da počne? Dokle će to moći podnositi? Je li vredno truda? - istinski se preispitivao Bruno. Po završetku radionice pohrlio je prema svom šatoru ne pokušavši ni povesti razgovor s malom ridokosom; trebao mu je whisky pre ručka. Nedaleko od svojeg šatora nabasao je na jednu od adolescentica koje je škicao kod tuševa; dražesnim pokretom koji joj je pridizao grudi, skidala je čipkaste gaćice što su se od sinoć sušile na užetu. Osćao se kao da će se svaki tren rasprsnuti i masnim štrcajima poškropiti kamp. Što se tačno promenilo od njegovih mladenačkih dana? Žudnje su mu jednake, uz spoznaju da ih verovatno neće moći zadovoljiti. Svet koji poštuje samo mladost, malo-pomalo proždire ljudska bića. Za ručkom je zapazio jednu katolkinju. Nije bilo teško, nosila je veliki krst oko vrata; uz to je imala one podbuhle kapke koji pogled čine dubokim, koji često odaju katolkinju, dapače mistikinju (a, istini za volju, katkad i alkoholičarku). Duga crna kosa, vrlo bela koža, malo premršava ali sve u svemu solidna. Suprotno njoj sedela je devojka rido- plave kose, švajcarsko--kalifornijskog tipa: najmanje metar osamdeset, savršeno telo, zastrašujući utisak pucanja od zdravlja. To je bila voditeljka tantra-radionice. Zapravo je rođena u Creteilu i zvala se Brigitte Martin. U Kaliforniji je sredila grudi i uputila se u orijentalnu mistiku; uz to je promenila ime. Po povratku u Creteil, tokom godine je vodila tan-tra- radionicu u Flanadama, pod imenom Shanti Martin; katolkinja joj se izgleda neopisivo divila. Bruno je na početku uspevao uvestvovati u razgovoru, koji se vrtio oko prirodne dijetetike - bio se informisao o klicama žitarica. No ubrzo se prešlo na verske teme, pa više nije mogao pratiti. Može li se Isusa posmatrati kao Krišnu, i kome drugome ako ne? Treba li Rintintina više voleti od Rustyja? Premda katolkinja, ta katolkinja nije volela Papu; svojim srednjovekovnim shvatanjima Ivan Pavao II. koči duhovni razvoj Zapada, bila je njena teza. »Tačno«, složio se Bruno, »tip je Dudek.« Izraz mu je priskrbio dodatno zanimanje ove dve. »A dalaj-lama zna micati ušima...«, zaključi tužno dokrajčujući svoj odrezak od soje.

Katolikinja žustro ustade ne pričekavši kafu. Nije htela zakasniti na svoju radionicu licnog razvoja, Pravilo da-da. »A je, da-da je super!« srdačno je otpevušila Švajcarkinja i sama ustajući. »Hvala za ovu razmenu...«, reče katolkinja okrenuvši glavu prema njoj uz ljubak osmeh. No dobro, nije tako loše prošlo. Razgovarati s tim krmačama, mislio je Bruno vraćajući se kroz kamp, to je kao pišati u pisoar pun opušaka; ili kao srati u klozet krcat toaletnim papirom: stvari ne prolaze, samo se usmrde. Prostor razdvaja ljudske kože. Reč elastično prelazi prostor, prostor između koža. Neprimetne, bez jeke, kao bezvezno obešene u vazduhu, njegove reči sagnjile i usmrde se, to je neupitno. U međusobnim odnosima, reči mogu i razdvajati.

Na bazenu se smestio na jednu od ležaljki. Adolescentice su se blesavo vrpoljile ne bi li mladice izazvale da ih bace u vodu. Sunce je bilo u zenitu; blistava, gola tela dodirivala su se uz plavu površinu. Bruno je nesvesno uronio u Šest Prijatelja i Čoveka s rukavicom, verovatno najveće dostignuće Paul-Jacquesa Bonzona, nedavno ponovno objavljeno u dečijoj biblioteci. Pod gotovo neizdrživim suncem, bilo je ugodno opet se naći usred lionskih magla, u umirujućem društvu hrabrog psa Kapija.

Popodnevni mu je program pružao mogućnost izbora između senzitivnegestaltmasaže, oslobađanja glasa i rebirtha u toploj vodi. Odoka, masaža je izgledala više hot. U oslobađanje glasa stekao je kratki uvid penjući se prema radionici masaže: njih desetak, vrlo uzbuđenih, predvođenih tantristicom, skakutalo je uokolo kričeći poput preplašenih purana.

Na vrhu brežuljka, sklopivi stolići prekriveni ručnicima tvorili su široki krug. Sudionici su bili nagi. U središtu kruga, voditelj radionice, omanji tamnokosi muškarac, lagano razrok, započe kratku istoriju senzitivne gestaltmasaže: proistekla iz rada Fritza Perlsa na gestaltmasaži ili »kalifornijskoj masaži«, postupno se obogaćivala dostignucima senzitivnog pristupa da bi postala — barem prema njegovom mišljenju — najkompletnija metoda masaže. On zna da neki u Mestu ne dele takav stav, no ne želi otvarati polemiku. Kako god bilo - i time je zaključio - ima masaža i masaža; u krajnjoj liniji, čak bi se moglo reći da ne postoje dve istovetne masaže. Nakon tog uvodnog govora, prešao je na demonstraciju, polegavši jednu od sudionica. »Osetiti partnerove napetosti...«, naglasi milujući joj ramena; kurac mu se klatio na nekoliko centimetara od devojčine duge plave kose. »Ujediniti, uvek ujediniti...«, nastavi nanoseći joj ulje na grudi. »Poštivati integritet telesne sheme...«; njegove su se ruke spuštale trbuhom, devojka zatvori oči i stade razmicati bedra sa primetnim zadovoljstvom.

»Eto«, zaključio je, »sada ćete raditi u parovima. Krećite se, sretnite jedan drugoga u prostoru; dajte sebi vremena da se upoznate.« Hipnotizovan prethodnim prizorom, Bruno je reagovak sa zakašnjenjem, a upravo su ti trenuci bili presudni. Trebalo se bez žurbe približiti poželjnoj partnerici, s osmehom se zaustaviti pred njom i mirno je upitati: »Hoćeš li raditi sa mnom?« Drugi su izgleda shvatili štos, i u trideset sekundi sve je otišlo. Bruno baci oko sebe grozničav pogled i zatekne se licem u lice s niskim tamnokosim tipom, nabitim, dlakavim, debelog uda. Tek je sada primetio da je na sedam frajera samo pet cura.

Hvala Bogu, ovaj nije izgledao kao peder. Očigledno besan, ispružio se na trbuh bez reči, položio glavu na ruke i stao čekati. »Osetiti napetosti... poštivati integritet telesne sheme...« Bruno je dolevao ulja ne uspevajući se popeti dalje od kolena; tip je bio drven kao cepanica. Čak su mu i guzovi bili dlakavi. Ulje se počelo cediti na peskir, listovi su mu sigurno bili potpuno natopljeni. Bruno pridigne glavu. Sasvim blizu, dva su muškarca ležala na leđima. Njegov sused s leva primao je masažu pektoralnih mišića, devojčine su se grudi blago ljuljale; nos mu je bio u visini njezine pice. Voditeljev radio kasetofon atmosferu je omatao širokim sintetičkim platnima ; nebo je bilo savršeno plavo. Oko njega, kurči sjajni od ulja polako su se uzdizali prema svetlu. Sve je to bilo okrutno stvarno. Nije mogao nastaviti. Na drugom kraju kruga, voditelj je savetovao jedan par. Bruno na brzinu pokupi svoj ruksak i spusti se prema bazenu. Tamo je bilo kao na špici. Ispružene na travnjaku, gole su žene čavrljale, čitale, ili se jednostavno sunčale. Gde da se smesti? S peskirom u ruci, stade lunjati travnjakom; u neku ruku, teturao je medu vaginama. Već je počeo govoriti kako je vreme da se odluči, kad ugleda katolkinju u razgovoru s omanjim, zdepastim, tamnoputim tipom, žustrih pokreta, crne kovrčave kose, nasmejanih očiju. Uputio joj je neodređen znak poznavanja — koji nije primetila - i svalio se nedaleko od nje. Neki je tip u prolazu zazvao tamnoputog: »Zdravo, Karime!« Ovaj je odvratio rukom ne prestavši govoriti. Ona je slušala bez reči, ispružena na leđima. Medu bedrima je imala dražesnu grudicu, slatko ispupčenu, prekrasno kovrčavih crnih dlačica. Dok joj je pričao, Karim je nežno trljao jaja. Bruno polegne glavu na tlo i usredotoci se na katolkinjine stidne dlačice, metar pred sobom: bio je to svet prožet blagošću. Zaspao je kao top.

Dana 14. decembra 1967. Parlament je u prvom čitanju usvojio Neuwirthov zakon o legalizaciji kontracepcije; premda još ne i pokrivena zdravstvenim osiguranjem, pilula se tada pojavila u slobodnoj prodaji u apotekama. Od tog je trena širokim slojevima naroda postalo dostupno seksualno oslobađanje, ranije namenjeno jedino upravnom osoblju, slobodnim zvanjima i umetnicima — kao i nekim manjim preduzetnicima. Zanimljivo je primetiti kako je to seksualno oslobađanje katkad predstavljano kao kolektivni san, premda se u stvarnosti radilo o novoj stepenici istorijskog uspona individualizma. Kao što ukazuje lepa reč »bračna zajednica«, par i porodica predstavljali su poslednji otočić primitivnog komunizma u okrilju liberalnog društva. Efekat seksualnog oslobađanja bilo je uništenje tih posredničkih zajednica, poslednjih koje su pojedinca razdvajale od tržišta. Taj se proces uništenja nastavio do današnjih dana.

Nakon obroka, veće je voditelja Mesta Promene najčešće organizovalo plesne večeri. Premda na prvi pogled začudan u okružju toliko sklonom novim duhovnostima, taj je izbor očigledno potvrđivao nenadmašivost plesne večeri kao načina susretanja u nekomunističkom društvu. Primitivna društva, znao bi primetiti Frederic Le Dantec, također su svoje svetkovine temeljila na plesu, šta više na transu. Stoga su na središnjem travnjaku postavljeni ozvučenje i bar; i ljudi su se do duboko u noć bacakali na mesečini. Za Brunu, to je bila još jedna šansa. Istini za volju, adolescentice koje su boravile u kampu retko su dolazile na te večeri. Radije su izlazile u lokalne diskoteke {Bilbo-quet, Dynasty, 2001, katkad Pirates), koje su nudile tematske večeri s penom, muškim striptizom ili zvezdama porno filmova. U Mestu bi ostala samo dva-tri klinca sanjarskog duha i malog uda. Oni bi se ionako zadržali u svom šatoru i mlitavo tamburali po raštimanoj gitari, dok su ostali prema njima iskazivali objektivan prezir. Bruno je osećao bliskost s tim malcima; no kako god bilo, u nedostatku adolescentica kojih se bilo gotovo nemoguće dočepati, rado bi, kako je to rekao čitatelj Nevvlooka kojeg je sreo u restoranu kod izlaza Angers- sever, »uvalio veseljka u bilo kakav komad sala«. Na krilima te nade, u dvadeset i tri sata, odeven u bele hlače i morskoplavu polo majicu, spustio se prema epicentru buke.

Bacivši polukružan pogled na gomilu, najpre je opazio Karima. Ovaj je zanemario katolkinju i usredotočio svoje napore na zanosnu pripadnicu reda Ružičastog krsta. Ona i njen muž stigli su tokom poslepodneva: visoki, ozbiljni i vitki, izgledali su kao da potiču iz Alzasa. Smestili su se pod golem i vrlo složen šator, s brojnim nadstrešnicama i dodacima, čije je postavljanje mužu uzelo četiri sata. U povečerje je namerio Brunu uputiti u tajne draži Ružičastog krsta. Pogled mu je svetlucao pod okruglim naočalama; po svemu je nalikovao fanatiku. Bruno je slušao ne slušajući. Po kazivanju te kreature, pokret je nastao u Nemačkoj; bio je nadahnut, dakako, alkemijskim istraživanjima, ali ga takođe treba dovesti u vezu s porajnskom mistikom. Odnosno s pederima i nacistima, nema sumnje. »Nabij si svoj krst u dupe, prdonjo...«, sanjarski pomisli Bruno krajem oka promatrajući stražnjicu njegove krasne žene, koja je klečala uz plinsko kuvalo. »I ukrasi ga ružom...«, zaključi u mislima kada se uspravila, isprsila grudi i naložila mužu da ode presvući dete.

Svejedno, sada je plesala s Karimom. Bili su čudan par, on petnaest centimetara niži, debeljuškast i prepredena izraza, uz tu veliku germansku gusku. Smešio se i neprekidno govorio, više se ne obazirući na svoju početnu metu; uprkos svemu, stvari su izgleda napredovale: i ona se smešila, promatrala ga sa znatiželjom na rubu opčinjenosti, jednom čak prasnuvši u smeh. Na drugom kraju travnjaka njezin je suprug objašnjavao nekom potencijalnom novom sledbeniku kako je pokret nastao 1530. u Donjoj Saskoj. Njegov je trogodišnji sin, nepodnošljivi plavokosi šmrkavac, u pravilnim razmacima urlikao neka ga odvedu na spavanje. Ukratko, tu se događao još jedan autentičan trenutak stvarnog života. Pored Brune, dve su suhonjave spodobe, crkvenjačkog izgleda, komentarisale zavodnikov nastup. »Šarmantan je, razumeš...«, reče jedan. »U teoriji mu je nedostižna, nije dosta zgodan, trbušast je, čak i niži od nje. Ali je šarmantan, gad jedan, time se uspeva nametnuti.« Drugi je povlađivao sumornog izraza lica, prebirući nevidljivu krunicu medu prstima. Ispijajući zadnji gutljaj svoje votke s narančadom, Bruno primeti da je Karim uspeo odvući krstasicu na neki travnati obronak. Jednom je rukom obgrlivši oko vrata, ne prestajući govoriti, drugu joj je lagano zavlačio pod suknju. »Ipak sama širi bedra, nacistička kurvetina...«, pomisli Udaljujući se od plesača. Netom pre no što je izašao iz svetlog kruga, kao da je na tren ugledao katolkinju, koju Je nekakav tip nalik učitelju skijanja pipao po guzici. U šatoru mu je ostalo još raviola u konzervi.

Pre povratka, nagonom čistog očaja, nazvao je svoju automatsku sekretaricu. Imao je jednu poruku. »Verovatno si otputovao za praznike...«, izgovorio je smireni Michelov glas. »Nazovi me kad se vratiš. I ja sam na praznicima, i to dugim.«

4.

On hoda, stiže do granice. Jata grabežljivica kruže oko nekog nevidljivog središta - verovatno lešine. Njegovi bedreni mišići gipko reaguju na neravnine staze. Brežuljci su prekriveni žućkastim stepskim travama; pogled prema istoku puca u beskraj. Od juče nije ništa jeo; više se ne boji.

Budi se, posve odeven, ležeći popreko u krevetu. Pred Monoprixovim stražnjim ulazom kamion istovaruje robu. Tek je prošlo sedam sati.

Michelov je život već godinama bio čisto intelektualan. Osećaji koji ispunjavaju ljudski život nisu bili predmetom njegovog posmatranja; slabo ih je poznavao. Život se u današnje vreme mogao organizovati savršeno precizno; blagajnice u samousluzi uzvratile bi mu kratki pozdrav. Tokom deset godina, koliko je stanovao u svojoj zgradi, bilo je mnogo dolazaka i odlazaka. Katkad bi se dvoje združilo u par. Tada bi promatrao selidbu; prijatelji, bi stepenicama prenosili kutije i svetiljke. Bili su mladi, i katkad se smejali. Cesto (premda ne uvek), pri razdvajanju koje bi usledilo, dvoje bi se ljubavnika iselilo istovremeno. Tada bi ostao prazan stan. Sta zaključiti? Kako protumačiti sve to ponašanje? To mu je bilo teško.

Sam je bio spreman voleti, ali u svakom slučaju ništa nije tražio. Ništa određeno. Život bi morao biti nešto jednostavno, što bi se moglo proživeti kao niz malih rituala, ponavljanih unedogled. Možda priglupih ideala, ali čovek bi barem mogao u njih verovati. Život bez ciljeva, bez drama. No ljudski život nije tako organizovan. Katkad bi izašao, posmatrao mladež i zgrade. Jedno je bilo sigurno: više niko ne zna živeti. Dobro, preterivao je: neki su bili zaokupljeni, nadahnuti nekim ciljem, koji im je život obogaćivao smislom. Na primer, aktivisti pokreta Act Up smatrali su značajnim da im na televiziji prikažu neke propagandne poruke, koje su drugi smatrali pornografskima, jer su prikazivale raznovrsne homoseksualne radnje snimljene u krupnom planu. U širem smislu, njihov se život cinio aktivnim i zabavnim, prožetim kojekakvim događajima. Imali su brojne partnere, guzili se u stražnjim prostorijama. Prezervativ bi katkad spao, ili pukao. Tada bi umirali od side; no otpor i dostojanstvo takvoj su smrti davali smisao. U širem smislu, televizija, naročito TF1, neprestano je nudila lekciju iz dostojanstva. U mladenačkom je dobu Michel verovao da patnja čoveku podiže dostojanstvo. Sada je morao priznati da je bio u zabludi. Ono što čoveku podiže dostojanstvo je televizija.

Uprkod ponavljanjima i čistim radostima koje mu je pružala televizija, smatrao je valjanim da izađe. Uostalom, morao je obaviti kupovinu. Bez čvrstih uporišta čovek se rasprši, više se ništa ne da iz njega izvući.

Ujutro 9. jula (bila je Sveta Amandina), primetio je da su se beležnice, registratori i školski pribor već našli na policama njegovog Monoprixa. Reklamni slogan akcije, »Spremite se za školu bez razbijanja glave«, po njegovom mišljenju nije bio posebno uverljiv. Sto je obrazovanje, što je znanje, ako ne beskrajno razbijanje glave!

Sutradan je u poštanskom sandučiću pronašao katalog jesen-zima preduzeća 3 Suisses. Debeli kartonski svezak nije bio adresiran; je li ga ostavio dostavljač? Kako je već odavno naručivao stvari iz njihova kataloga, navikao se na te sitne ljubaznosti, svedočanstva uzajamne vernosti. Nema sumnje, leto je odmicalo, trgovačke su se strategije usmeravale prema jeseni. No nebo je i dalje bilo blistavo, ipak je tek počeo juli.

Dok je još bio mladić, Michel je pročitao različite romane koji su se vrteli oko teme apsurda, egzistencijalnog očaja, nepomične praznine dana; ta mu ekstremistička književnost nije bila preterano uverljiva. U to se vreme često viđao s Brunom. Brunin je san bio da postane pisac; žvrljao je po papiru i mnogo masturbirao; on mu je otkrio Becketta. Beckett je verovatno ono što nazivaju velikim piscem, no Michel nije uspeo dovršiti nijednu od njegovih knjiga. Bilo je to krajem sedamdesetih godina; on i Bruno imali su dvadeset i već su se osećali starima. To će se nastaviti: osećaće se sve starijima, i toga će se sramiti. Njihovo će vreme uskoro uspeti izvršiti tu dotada neviđenu preobrazbu: utopiti tragični osećaj smrti u opstijem i tupljem doživljaju starenja. Dvadeset godina kasnije, Bruno još uvek nije ozbiljno pomišljao na smrt; i počinjao je sumnjati da će ikada misliti o njoj. Do kraja će želeti živeti, do kraja će biti uronjen u život, do kraja će se se boriti protiv nedaća i nesreća konkretnog života, i propadanja tela. Do poslednjeg će trena tražiti još malo produžetka, još mali dodatak postojanja. Do poslednjeg će trena, nadasve, nastojati uhvatiti još tren užitka, još kakvu malu poslasticu. Ma kako beskorisna u dugoročnom smislu, dobro obavljena felacija pružala je istinski užitak; a to bi, mislio je Michel listajući stranice posvećene rublju {korzet — senzualno!), bilo nerazumno poricati.

On je sam retko masturbirao; fantazije koje su ga znale opsedati dok je bio mladi naucnik, u vidu poruka preko Minitela pa i devojaka od krvi i mesa (najčešće ekonomistica velikih farmaceutskih laboratorija), postupno su se ugasile. Sada je miroljubivo pratio opadanje svoje muževnosti uz pokoju bezazlenu onaniju, za što se katalog firme 3 Suisses, povremeno dopunjen erotskim CD--ROM-om kupljenim za 79 franaka, pokazao više nego dovoljnom podlogom. Bruno je, naprotiv, Michel je to znao, svoje zrelo doba rasipao na potragu za neizvesnim Lolitama bujnih grudi, oblih guzova, susretljivih usta; hvala Bogu, imao je sigurnu platu. No nije živeo u apsurdnom svetu: živeo je u melodramatičnom svetu, koji su činile seks-bombe i krampovi, rasturači i mlitavci; u takvom je svetu živeo Bruno. Michel je, pak, živeo u precizno omeđenom svetu, idtorijski siromašnom no ritmički podešenom prema nekim komercijalnim obredima - turniru Roland Garros, Božiću, Novoj godini, polugodišnjim izdanjima kataloga firme 3 Suisses. Da je homoseksualac, mogao bi ucestvovati u Sidatonu, ili Gay Prideu. Da je erotoman, zapalio bi se za Salon erotike. Da je veći zaljubljenik u sport, u ovom bi trenu uživo promatrao pirenejsku etapu Tour de Francea. Premda potrošač bez posebnih obeležja, ipak se veselio redovitom povratku talijanskih nedelja u Monoprix njegova kvarta. Sve je to bilo dobro organizovano prema meri čoveka; u svemu je tome moglo biti sreće; da je sam hteo bolje urediti, ne bi znao kako.

Ujutro 15. jula, iz kante za smeće kod ulaza pokupio je nekakav hrišćanski letak. Različite životne priče vodile su prema istovrsnom, sretnom kraju: susretu s uskrslim Hristom. Neko ga je vreme zaokupila priča jedne mlade žene (»Isabelle je bila duboko potresena, jer njezina je studijska godina visila o niti«), no ipak se više prepoznao u Pavelovom iskustvu (»Za Pavela, časnika češke vojske, zapovedanje bazom za presretanje raketnih projektila bio je vrhunac njegove vojne karijere«). Bez poteškoća je na vlastiti slučaj preneo sledeću napomenu: »Kao specijalizovani tehničar, školovan na uglednoj akademiji, Pavel je morao znati ceniti život. Uprkos tome bio je nesretan, uvek u potrazi za razlogom da živi.«

Katalog firme 3 Suisses je, pak, nudio više istorijsko tumačenje evropske teskobe. Implicitno prisutna već od prvih stranica, spoznaja o predstojećoj mutaciji civilizacije konačno je uobličena na 17. stranici; Michel je nekoliko sati meditirao nad porukom sadržanom u dve rečenice koje su utvrđivale temu kolekcije: »Svet pokreće optimizam, velikodušnost, sklad. BUDUĆNOST JE ŽENSKOG RODA.«

U središnjem dnevniku, Bruno Masure je objavio da je američka sonda otkrila tragove fosilnog života na Marsu. Radilo se o bakterijskim bićima, verojatno metanskim arheo-bakterijama. To znači da su se na planetu bliskom Zemlji biološke makromolekule uspele organizovati, stvoriti kakvu-takvu samoreprodukcijsku strukturu koju su činile neka primitivna jezgra i slabo poznata membrana; potom se sve zaustavilo, nesumnjivo usled delovanja neke klimatske varijacije: reprodukcija je postajala sve težom, dok nije sasvim prestala. Priča o životu na Marsu cinila se prilično skromnom. Ipak, (a Bruno Masure izgleda toga nije bio sasvim svestan), ta mini priča o jednom traljavom pokušaju bila je u snažnoj proturečnosti sa svim mitskim i verskim fabulacijama kojima se čovečanstvo tradicionalno naslađuje. U njoj nije bilo jedinstvenog, veličanstvenog čina stvaranja; nije bilo izabranog naroda, čak ni izabrane vrste ni planeta. Postojali su samo, razbacani svemirom, nesigurni i uglavnom neuverljivi pokušaji. Sve je to, šta više, bilo zamorno monotono. DNA marsovskih bakterija cinila se potpuno istovetnom DNA zemaljskih bakterija. Ta ga je spoznaja nadasve ovila nekom laganom tugom, koja je već sama po sebi bila znak depresije. Naucni istraživač u normalnom stanju, istraživač koji dobro funkcionise, morao bi se, naprotiv, razveseliti toj istovetnosti, u njoj videti obećanje objedinjujućih sinteza. Ako je DNA svuda jednaka za to mora biti razloga, dubokih razloga vezanih za molekularnu strukturu peptida, ili možda za topološke uslove samoreprodukcije. Moralo je biti moguće otkriti te duboke razloge; da je mladji, sećao se, takva bi mu mogućnost rasplamsala ushićenje.

U vreme kada je upoznao Desplechina, 1982. godine, Djerzinski je dovršavao magistarski rad na Univerzitetu Orsay. U tom je svojstvu trebao uvestvovati u sjajnim istraživanjima nerazdvojivosti ponašanja dva fotona uzastopce izvucena iz atoma kalcija, koja je vršio Alain Aspect; bio je najmlađi istraživač u ekipi.

Precizna, stroga, savršeno dokumentovana, Aspectova će istraživanja snažno odjeknuti u naucnoj zajednici: po prvi su put, prema opstek mišljenju, potpuno opovrgnuti prigovori koje su Einstein, Podolskv i Rosen 1935. uputili kvantnom formalizmu. Bellove nejednakosti izvedene iz Einsteinovih hipoteza bile su nesumnjivo pobijene, rezultati su se savršeno slagali s predviđanjima kvantne teorije. Sada su ostale još samo dve moguće hipoteze. Ili skrivena svojstva koja određuju ponašanje čestica nisu lokalna, odnosno čestice mogu jedna na drugu trenutačno uticati s proizvoljne udaljenosti. Ili pak treba odbaciti koncept elementarne čestice s vlastitim unutrašnjim svojstvima, koja ne zavisi ni o kakvim posmatranjima: u tom bi se slučaju naucnici suočili s dubokom ontološkom prazninom - osim ako pristanu uz radikalni pozitivizam, te se zadovolje matematičkim formalizmom predviđanja ustanovljivih pojava i definitivno napuste ideju neke pritajene stvarnosti. Dakako da je ovu poslednju opciju prihvatila većina istraživača.

Prvi izvestaj o Aspectovim istraživanjima pojavilo se u 48. broju Physical Revietua, pod naslovom: Eksperimentalna primena Einstein-Podolsky-Rosenovog Gedank eksperimenta: novo pobijanje Bellovih nejednakosti. Djerzinski je bio sapotpisnik članka. Nekoliko dana kasnije, posetio ga je Desplechin. U svojoj četrdeset trećoj, on je upravljao Institutom za molekularnu biologiju CNRS-a u Gif-sur-Yvetteu. Bio je sve svesniji da im nešto temeljno izmiče u procesu mutacije gena; i to je nešto verovatno povezano s dubljim pojavama koje se događaju na nivou atoma.

Prvi su se put sastali u Michelovoj sobi u studentskom domu. Desplechina nije iznenadila tugaljivost i isposnička ozbiljnost sobe: očekivao je nešto nalik tome. Razgovor se otegao do duboko u noć. Postojanje konačnog niza temeljnih hemijskih elemenata, podsetio ga je Desplechin, potaklo je početna razmišljanja Nielsa Bohra u prvoj deceniji 20. veka. Planetarna teorija atoma, utemeljena na elektromagnetskim i gravitacijskim poljima, prirodno će dovesti do neograničenog broja rešenja, do neograničenog broja mogućih hemijskih tela. No čitav je svemir ipak sačinjen od stotinjak elemenata; popis je stalan, strogo nepromenjiv. Takva situacija, duboko anormalna u kontekstu klasične elektromagnetske teorije i Maxwello-ve jednadžbe, na lkraju će dovesti, još je pripomenuo Desplechin, do razvoja kvantne mehanike. Biologija se danas, po njegovom mišljenju, nalazi u analognoj situaciji. Postojanje istovetnih makromolekula u čitavom životinjskom i biljnom svetu, nepromenjivih celijskih ultra- struktura, po njegovom se mišljenju ne može objasniti zakonima klasične hemije. Na ovaj ili onaj način, zasad još nesaglediv, kvantni ce se nivo direktno umešati u nadziranje bioloških pojava. Tu se otvara čitavo polje za istraživanje, potpuno novo.

Te prve večeri, Desplechina se iznenadila otvorenost duha i smirenost njegovog mladog sagovornika. Pozvao ga je kući na večeru, u Ulicu Ecole-polytecnhnique, sledeće subote. Doći će i jedan od njegovih kolega, bio-hemičar koji je bio autor rada na temu RNA-transkriptaza.

Stigavši k Desplechinu, Michel je pomislio da se našao usred filma. Nameštaj od svetlog drveta, keramika, avganistanski ćilimi, reprodukcije Matissea... Dosad je mogao samo naslutiti postojanje tog imućnog, kultivisanog sloja, prefinjenog i čvrsto formiranog ukusa; sad je mogao zamisliti ostalo, porodicni posed u Bretanji, možda farmicu u Luberonu. »Pa dobro, neka budu Bartokovi kvinteti...«, prolete mu kroz glavu dok je probao predjelo. Za večerom se pio šampanjac; uz desert je stigao izvrsni polusuhi rose. Taj je tren Desplechin izabrao da mu iznese svoj projekt. Mogao je uticati na otvaranje jednog ugovornog radnog mesta za svoju istraživačku ekipu u Gifu; bilo je potrebno da Michel usvoji još neka znanja iz biohemije, no to bi moglo ići prilično brzo. Istovremeno, on Michel baci pogled na kmerski kipić posred kamina; vrlo je jasnim linijama prikazivao Budu kako dodiruje zemlju pozivajući je da bude svedokom njegove spremnosti za prosvećenje. Pročistio je grlo, pa prihvatio ponudu.

Poseban napredak instrumenata i tehnika radioaktivnog obeležavanja tokom sledeće je decenije omogućio prikupljanje znatnog broja rezultata. No ipak, danas je mislio Djerzinski, u odnosu na teorijska pitanja koja je otvorio Desplechin tokom njihovog prvog susreta, nisu napredovali ni pedlja.

Usred noći, ponovno je stao mozgati o marsovskim bakterijama; na Internetu je pronašao petnaestak poruka, od kojih je većina dolazila s američkih univerziteta. Adenin, gvanin, timin i citozin pronađeni su u normalnim razmerama. Gotovo ne znajući šta bi drugo, otišao je na site Ann Arbor; vodila se rasprava na temu starosti. Alicia Marcia-Coelho dokazala je gubljenje kodirajućih sekvenci DNA za ponavljanje razdvajanja vlaknastih izdanaka glatkih mišića; niti to nije bilo istinsko iznenađenje. Poznavao je tu Aliciju; upravo ga je ona razdevičila, deset godina ranije, nakon preobilno zalivene večere na genetičkom kongresu u Baltimoreu. Bila je toliko pijana da mu nije mogla pomoći dok joj je skidao grudnjak. Bili su to mučni, čak i bolni trenuci; nedavno se razišla s mužem, poverila mu je dok se borio s kopčama. Potom se sve odvilo normalno; začudio se što je uspeo postići erekciju, pa čak i ejakulirati u njnoj vagini, pritom ne osetivši ni najmanji užitak.

               Nastavci : Romani u nastavcima

1. 12. 2023.

Mišel Uelbek, Elementarne čestice ( Prvi deo,12- 15)

12. 

Standardna mera »Oni koji si tokom revolucionarnih razdoblja s tako čudnom ohološću
pripisuju lako stečenu zaslužnost za raspaljivanje anarhističkih strasti kod
svojih savremenika, ne primećuju da jad svoje prividne pobede mogu
zahvaliti spontano nastalim uslovima, određenim ukupnošću
odgovarajuće društvene situacije.«

  (Auguste Comte - Tečaj pozitivne filozofije, Lekcija 48)

Sredinu sedamdesetih godina u Francuskoj obeležio je zapanjujući uspeh koji su postigli Phantom ofthe Paradise, Paklena naranča i Plesačice valcera: tri izrazito različita filma, čiji će združeni učinak potvrditi komercijalnu vrednost »kulture mladih«, utemeljene uglavnom na seksu i nasilju, koja će tokom sledećih desetljeća neprekidno osvajati sve veći deo tržišta. Tridesetogodišnjaci koji su se obogatili tokom šezdesetih, pak, pronašli su sve što im je trebalo u Emmanuelle, prvi put prikazanoj 1974: nudeći svoj način zabave, egzotična mesta i fantazije, film Justa Jaeckina je usred te, još uvek duboko židovsko-hrišćanske kulturne zajednice, delovao poput manifesta koji je pozivao na priključenje novoj civilizaciji uživanja u slobodnom vremenu.

U širem smislu, pokret je zagovaranja slobodoumnog ponašanja 1974. postigao značajne uspehe. U Parizu je 20. marta otvoren prvi klub »Vitatop«, koji će odigrati pionirsku ulogu na području telesne kondicije i kulta tela. Na dan 5. jula donesen je zakon kojim se punoletnost pomiče na osamnaest godina, 11. istog meseca onaj o sporazumnom raskidu braka- preljub je nestao iz kaznenog zakona. Naposletku, 28. novembra, zahvaljujući podršci levice, nakon burne je rasprave usvojen zakon gde Veil kojim je dopušten pobačaj — većina ga je promatrača nazvala istorijskm. Hrišćanska antropologija, dugo prevladavajuća u zapadnjačkim zemljama, zaista je pripisivala neograničenu važnost svakom ljudskom životu, od začeća do smrti; tu važnost treba povezati s činjenicom da su hrišćani verovali kako unutar ljudskog tela postoji duša — po svojem načelu besmrtna i obećana konačnom sjedinjenju s Bogom. Poduprta napretkom biologije, u XIX. i XX. veku malo-pomalo će se razviti materijalistička antropologija, u radikalnom odmaku od vlastitih izvora, i mnogo skromnijih etičkih principa. S jedne strane, fetusu kao sićušnoj nakupini stanica u stanju progresivnog razdvajanja, nezavisnu je pojedinačnu egzistenciju pridavala samo pod uslovom da objedini faktore određenog društvenog konsenzusa (odsutnost genetski nasledivih poremećaja, pristanak roditelja). Istovremeno, star čovek kao nakupina organa u stanju trajnog raspadanja, mogao se s pokrićem pozivati na svoje pravo na život jedino ako je zadovoljavajuće vladao svojim organskim funkcijama — uveden je koncept ljudskog dostojanstva. Etički problemi koje su tako postavile krajnje životne dobi (pobačaj; potom, nekoliko decenija kasnije, eutanazija) postaće faktor nepomirljive opreke između dva svetonazora, dve u biti radikalno antagonistične antropologije.
Načelni agnosticizam Francuske Republike olakšat će postupnu, licemernu, čak i pomalo podmuklu prevlast materijalističke antropologije. Premda nikad otvoreno iskazani, problemi vrednosti ljudskog života nastavili su izjedati duhove; nesumnjivo se može utvrditi da su tokom sledećih decenija zapadnjačke civilizacije, medu ostalim, pridoneli širenju klime opste depresije, čak i mazohizma.

Za Brunu, koji je tek navršio osamnaest godina, leto 1974. bilo je važno, ključno razdoblje. Kako je godinama kasnije počeo pohađati psihijatra, tog će se razdoblja mnogo puta prisetiti, preinačujući ovu ili onu pojedinost - psihijatru se, izgleda, priča posebno dopala. Evo je u Bruninoj kanonskoj verziji:

»To se dogodilo pretkraj jula. Otišao sam na nedelju dana kod majke na Ažurnu obalu. Uvek je neko bio kod nje, mnogi su bili u prolazu. Tog je leta vodila ljubav s nekim Kanađaninom - mladim, nabijenim tipom, građenim kao drvoseča. Na dan mog povratka, probudio sam se vrlo rano. Sunce je već pržilo. Ušao sam u njihovu sobu, oboje su spavali. Oklevao sam nekoliko sekundi, potom raskrio plahtu. Moja se majka pomaknula, na tren sam pomislio da će otvoriti oči; bedra su joj se se lagano razmaknula. Kleknuo sam pred njezinom sudnicom. Primaknuo sam ruku na nekoliko centimetara, no nisam je se usudio dodirnuti. Izišao sam da se izdrkam. Ona je udomljivala brojne mačke, manje-više divlje. Prišao sam jednoj maloj crnoj mački koja se grejala na kamenu. Tlo je oko kuće bilo od šljunka, vrlo belog, neumoljive beline. Mačka me pogledala više puta dok sam drkao, ali zatvorila je oči pre no što sam ejakulirao. Sagnuo sam se, pokupio jedan veliki kamen. Mačkina se lubanja rasprsnula, malo je mozga štrcnulo uokolo. Truplo sam pokrio kamenjem, potom se vratio u kuću; još se niko nije probudio. Kasnije tog jutra majka me odvezla ocu, pedesetak kilometara dalje. U autu mi je po prvi put pričala o Di Meoli. I on se odselio iz Kalifornije, četiri godine ranije; kupio je veliki posed pokraj Avignona, na obroncima Ventouxa. Leti je ugošćavao mlade koji su dolazili iz svih evropskih zemalja, kao i Severne Amerike. Mislila je da bih i ja mogao tamo otići jednog leta, da bi mi to proširilo vidike.« Di Meolino se učenje temeljilo uglavnom na brahmanskoj tradiciji, ali po njezinom mišljenju, nije bilo ni fanatično ni isključivo. Uvažavao je takođe i postignuća kibernetike, NLP- a2 i tehnike deprogramiranja usavršene u Esale-nu. Cilj je pre svega bio oslobađanje pojedinca, njegovog dubinskog kreativnog potencijala. »Koristimo samo 10% svojih neurona.«

»Uz to«, dodala je Jane (u tom su trenu prolazili borovom šumom), »tamo ćeš moći upoznati mlade svog godista. Za tvog boravka kod nas, svi smo dobili utisak da imaš poteškoća na seksualnom planu. Zapadnjački doživljaj seksualnosti«, dodala je, »potpuno je izopačen i nastran.« U mnogim primitivnim društvima inicijacija se prirodno obavljala na početku mladenačkog doba, pod nadzorom odraslih članova plemena. »Ja sam ti majka«, još je istaknula. Suzdržala se da ne doda kako je sama inicirala Davida, Di Meolinog sina, 1963. godine. Davidu je tada bilo trinaest. Prvog se poslepodneva skinula pred njim te ga potakla da masturbira. Drugog ga je poslepodneva zadovoljila vlastitom rukom i ustima. Naposletku, trećeg mu je dana dopustila da ude u nju. Ta je uspomena Jane bila vrlo draga; dečakov je kurac bio čvrst i u svojoj se čvrstoći izgledao neograničeno raspoloživim, čak i nakon nekoliko ejakulacija; nesumnjivo se upravo otada trajno okrenula mladim muškarcima. »No inicijacija se uvek obavlja izvan neposrednog porodicnog kruga. To je neophodno za otvaranje prema svetu.« Bruno se trgnuo, upitao se nije li se ona zapravo probudila tog jutra u trenu kada joj se zagledao u stidnicu. No u zapažanju njegove majke nije bilo ničega posebno iznenađujućeg; zabrana incesta ustanovljena je kod sivih gusaka i majmuna mandrila.

»Stigavši ocu«, nastavio bi Bruno, »primetio sam da nije baš dobro. Tog je leta uspeo uzeti samo dve nedelje odmora. Tada nisam bio toga svestan, no imao je poteškoća s novcem, poslovi su mu po prvi put loše krenuli. Kasnije mi je sve ispričao. Potpuno mu je izmaklo novonastalo tržište silikonskih grudi. Smatrao je da se radi o prolaznoj modi, koja neće prerasti okvire američkog tržišta. Dakako da je to bila glupost. Ne postoji nijedan primer mode nastale u Sjedinjenim Državama koja nije uspela preplaviti zapadnu Evropu nekoliko godina kasnije; baš nijedan. Jedan je od njegovih mladih saradnika ugrabio priliku, pokrenuo vlastiti posao i oduzeo mu velik deo klijentele posluživši se silikonskim grudima kao reklamnim proizvodom.«

U vreme te ispovesti Brunin je otac imao sedamdeset godina i uskoro će podleći napadu ciroze. »Istorija se ponavlja«, tmurno bi dodavao zveckajući kockicama leda u svojoj čaši. »Taj kreten Poncet«, (radilo se o ambicioznom mladom hirurgu koji ga je upropastio dvadeset godina ranije), »taj kreten Poncet odbio je uložiti u produžavanje kuraca. Njemu je to kobasičarenje, ne veruje da će se muško tržište proširiti na Evropu. Kreten. Jednaki kreten kao ja u ono vreme. Da mi je danas trideset godina, o da, ja bih se prihvatio produživanja kuraca!« Odaslavši tu poruku, potonuo je u maglovito sanjarenje, na rubu dremeža. Razgovor je prilično zapinjao, razumljivo za to životno godiste.

Tog jula 1974. Brunin je otac bio tek na početku svojeg propadanja. Poslepodne bi se zatvorio u svoju sobu s hrpom San-Antoniovih knjiga i bocom burbona. Izlazio bi oko sedam sati, drhtavom rukom pristavio neko gotovo jelo. Nije sasvim odustao od razgovora sa sinom, ali nije išlo, zaista mu nije išlo. Nakon dva dana, više se uopste nije dalo disati. Bruno je počeo izlaziti, napolju provoditi čitava poslepodneva; naprosto bi se odvukao do plaže.

Psihijatru se manje dopadao sledeći deo priče, ali Bruno je mnogo držao do njega, nije ga ni najmanje želeo da precuti. Napokon, taj seronja je tu da sluša, za to je plaćen, ne? Bila je sama«, stoga bi nastavio Bruno, »svako je poslepodne bila sama na plaži. Mala bogataška sirotica, kao i ja; imala je sedamnaest godina. Bila je zbilja debeljuca, hrpica sala sa sramežljivim licem, prebelom kožom i prištevima. Četvrtog poslepodneva, upravo dan uoči mog odlaska, uzeo sam ručnik i seo kraj nje. Bila je ispružena na trbuhu, otkopčala je gornji deo kostima. Jedine reči kojih sam se setio bile su: 'Tu si na praznicima?' Podigla je oči: zasigurno nije očekivala nekakvu genijalnost, ali verovatno niti baš toliku glupost. Potom smo razmenili imena, njezino je bilo Annick. Došao je trenutak da se pridigne, i ja sam se upitao: Hoće li pokušati zakopčati grudnjak na leđima? Ili će se, naprotiv, uspraviti i pokazati mi grudi? Odabrala je srednje rešenje: okrenula se ovlaš pridržavajući krajeve grudnjaka. Košarice su završile popreko, samo su je delomično pokrivale. Imala je zaista goleme grudi, već pomalo mlohave, što se kasnije, nema sumnje strahovito pogoršalo. Rekoh sebi da je vrlo hrabra. Primaknuo sam ruku i zavukao je u košaricu, postupno razotkrivajući sisu. Nije se pomaknula ali malo se ukočila, zatvorila oči. Nastavio sam uvlačiti ruku, bradavice su joj bile tvrde. Taj je tren ostao jednim od najlepših u mojem životu.

Ono kasnije išlo je teže. Odveo sam je sebi, otišli smo ravno u moju sobu. Bojao sam se da je ne vidi moj otac; on je ipak u životu imao vrlo lepih žena. No spavao je, tog je poslepodneva ustvari bio potpuno pijan, probudio se tek u deset uveče. Začudo, nije dopustila da joj skinem gaćice. Nije to još nikad radila, rekla mi je; tačnije, nije uopste nikad bila s momkom. No bez oklevanja mi je stala drkati, s mnogo entuzijazma; sećam se da se smešila. Zatim sam prineo kurac njezinim ustima; malo je posisala, ali nije joj se baš sviđalo. Nisam navaljivao, objahao sam je. Kada sam joj ud uglavio medu grudi, osetio sam da je istinski sretna, ispustila je tih jecaj. To me strašno uzbudilo, pridigao sam se i spustio joj gaćice. Ovaj se pm nije opirala, čak je podigla noge da mi pomogne. To zaista nije bila zgodna cura, no pića joj je bila privlačna, podjednako privlačna kao u bilo koje žene. Zatvorila je oči.

Kada sam joj zavukao ruke pod guzove, potpuno je raširila bedra. To me se toliko impresioniralo da sam istog trena svršio, pre nego što sam uspeo ući u nju. Na stidnim dlakama bilo je malo sperme. Bilo mi je strašno žao, ali ona mi je rekla da nema veze, da joj je drago.

Nismo imali baš puno vremena za razgovor, već je bilo osam sati, morala se odmah vratiti roditeljima. Rekla mi je, bogzna zašto, da je jedinica. Izgledala je tako sretnom, tako ponosnom što ima razlog za kašnjenje, da sam se gotovo rasplakao. Dugo smo se ljubili u vrtu pred kućom. Sutradan ujutro, otputovao sam natrag u Pariz.«

Dovršivši tu mini priču, Bruno bi zamuknuo. Terapeut bi se diskretno protegnuo, i najčešće rekao: »Dobro.« Zavisno od potrošenog vremena nekim bi rečima ponovno potaknuo razgovor ili pak samo dodao: »Da tu stanemo za danas?« izgovorivši finale svoje misli lagano uzlaznom intonacijom da unese upitnu nijansu. Osmeh bi mu pritom bio krajnje profinjeno lepršav.

13.

Tog leta 1974, Annabelle se dala poljubiti jednom momku u diskoteci mesta Saint-Palais. U Stephanie je pročitala dossier o prijateljstvu između momka i cure. Otvorivši pitanje prijatelja iz detinjstva, časopis je postavio naročito gnusnu tezu: posebno je redak slučaj da se prijatelj iz detinjstva pretvori u momka; on je prirodno sklon da postane dobar prijatelj, veran prijatelj; sta vise, često će poslužiti kao osoba za poveravanje i za podršku kada prvi flertovi donesu nemir.

Onih sekundi koje su usledile nakon tog prvog poljupca, uprkos tvrdnjama časopisa, Annabelle se osetila užasno tužnom. Nešto bolno i nepoznato brzo joj se širilo grudima. Izišla je iz Kathmandoua, ne dopustivši momku da je prati. Skidajući lanac sa svog mopeda, lagano je drhtala. Te je večeri obukla najlepšu haljinu. Kuća njenog brata bila je udaljena samo kilometar, tek je prošlo jedanaest kada je stigla, u dnevnoj je sobi još gorelo svetlo; opazivši svetlost, zaplakala je. To su okolnosti u kojima je, jedne julske noći 1974, Annabelle stekla bolnu i konačnu spoznaju o svojem postojanju. Dok se životinjama ono ukazuje u vidu telesne boli, u ljudskim zajednicama postojanje postiže punu samosvest tek posredstvom laži, s kojom se ono u praksi može stopiti. Do svoje šesnaeste godine, Annabelle pred roditeljima nije imala tajni; nije ih imala - a to je bilo, sada je shvatala, nešto retko i dragoceno - niti pred Michelom. Toekom nekoliko sati te noći Annabelle je spoznala kako je ljudski život neprekidan niz laži. Istom je prigodom spoznala i svoju lepotu.
Licno postojanje i osećaj slobode koji iz njega proističe tvore prirodne temelje demokracije. U demokratskom sistemu, odnosi medu pojedincima u klasičnom su slučaju uređeni na ugovorni način. Svaki ugovor koji krši prirodna prava jedne od ugovornih strana, ili u kojem ni su jasno navedeni uslovi njegovog raskidanja, samim se tim smatra ništavnim.

Dok je o svojem letu 1974. govorio rado i podrobno, Bruno je teže spominjao školsku godinu koja je usledila; istini za volju, u sećanju mu je ostavila samo rastuću nelagodu. Vremenski deo neodređenog trajanja, ali prevladavajuće sumornih tonova. I dalje je često viđao Annabelle i Michela, u načelu su bili vrlo bliski; no predstojala im je matura, kraj će ih školske godine neizbežno razdvojiti. Michel se promenio: slušao je Jimija Hendrbca i valjao se po podu, to je bilo vrlo intenzivno; mnogo kasnije od svih ostalih, počeo je pokazivati znakove adolescencije. Između Annabelle i njega kao da se uvukla nelagoda, nisu se više tako lako uzimali za ruku. Ukratko, kao što je Bruno to jednom prilikom sažeto izrekao svojem psihijatru, »sve je odlazilo u kurac«.

Od svoje zgode s Annick, koju je bio sklon ulepšavati u sećanju (uostalom, mudro se suzdržao od ideje da je nazove), Bruno je osećao nešto više samopouzdanja. Na taj prvi zavodnički uspeh, međutim, nisu se nadovezali drugi, i doživeo je grubo odbijanje kada je pokušao poljubiti Svlvie, zgodnu i vrlo napaljivu brinetu iz Annabelli-nog razreda. No jedna ga je cura htela, mogle su doći i druge; ujedno se u njemu javio neki neodređeni zaštitnič-ki osećaj prema Michelu. Naposletku, on mu je bio brat, i to dve godine mladi. »Moraš nešto učiniti s Annabelle«, uporno mu je govorio; »ona to jedva čeka, zaljubljena je u tebe a najlepša je u čitavoj gimnaziji.« Michel bi se vrpoljio na stolcu, odgovarao: »Da.« Prolazile su nedelje. Očigledno se kolebao na pragu odraslosti. Poljubiti Annabelle za njih bi dvoje značilo jedini način da se izađe iz tog tesnaca; no on toga nije bio svestan; uljuljkao se u lažan osećaj večnosti. U aprilu je razbesneo svoje nastavnike ne ispunivši obrasce za upis na predavanja pripreme za studij. A bilo je primetno da ima vrlo dobre izglede, bolje od svih ostalih, da bude primljen na neki od najpoznatijih fakulteta. Do mature je bilo mesec i po, a sve je više ostavljao utisak da se prepustio. Kroz rešetke učioničkih prozora promatrao je oblake, stabla u školskom dvorištu, druge đake; reklo bi se da ga nikakva ljudska događanja više nisu bila kadra zaista dirnuti.

Bruno se, pak, odlučio upisati na književnost: polako mu se napunio kofer Tavlor-Maclaurinovim tezama, i još važnije, na faksovima književnosti ima cura, puno cura. Njegov otac nije imao nikakvu primedbu. Kao i svi stari razvratnici, u kasnijim je godinama postao sentimentalan, i gorko je sebi predbacivao da je sinu upropastio život svojim egoizmom; to, uostalom, nije bilo potpuno netačno. Početkom maja se razišao s Julie, svojom poslednjom ljubavnicom, premda je ta žena bila prekrasna; zvala se Julie Lamour, no za estradu se preimenovala u Julie Love. Glumila je u prvim francuskim pornićima, danas zaboravljenim filmovima Burda Tranbareea ili Francisa Leroia. Izgledala je pomalo poput Janine, no mnogo gluplje. »Proklet sam... Proklet sam...«, ponavljao je Brunin otac postavši svestan sličnosti, kada mu je pod ruku došla fotografija iz mladosti njegove bivše žene. Za jedne večere kod Benazerafa njegova je ljubavnica srela Deleuzea, i otada se rado upuštala u intelektualna opravdavanja pornografije, to se više nije dalo podneti. Povrh toga, skupo ga je koštala, na snimanjima se navikla na iznajmljene rollsove, na bunde, na sve te erotske tričarije koje su mu, u poodmaklim godinama, postajale sve mučnije. Krajem '74, morao je prodati kuću u Sainte-Maxime. Nekoliko meseci kasnije, sinu je kupio garsonjeru pored parka Observatoire: vrlo lepu garsonjeru, svetlu, tihu, bez zgrade preko puta koja bi joj zaklanjala pogled. Pokazujući je Bruni, nije nimalo imao utisak da mu daruje nešto posebno, već da pokušava popraviti štetu, koliko je to moguće; u svakom slučaju, kupnja je očigledno bila dobar posao. Prošetavši pogled stanom, ipak je malo živnuo. »Moći ćeš pozivati devojke!« uzviknuo je nepažljivo. Ugledavši izraz lica svog sina, odmah je požalio.

Michel se naposletku upisao na Fakultet Orsay, Odsek matematike i fizike; zavela ga je pre svega blizina studentskog grada: eto kako je razmišljao. Obojica su, prema očekivanju, lako maturirala. Annabelle je pošla s njima na dan objave rezultata, ozbiljnog lica, u godinu je dana postala mnogo zrelijom. Neznatno mršavija, s osmehom koji je sada dolazio više iznutra, nažalost je bila još lepša. Bruno tada odluči nešto preduzeti: više nije bilo letnjikovca u Sainte- Maxime, ali mogao je otići na Di Meolin posed, kako mu je predložila majka; pozvao je njih dvoje da mu se pridruže. Krenuše mesec kasnije, krajem meseca.

14. 

Leto '75.

»Ne daju im dela njihova da se Bogu svome vrate, jer je duh bluda
medu njima; oni Jahve ne poznaju.«
(Hošea, 5, 4)

Čovek koji ih je dočekao na autobusnoj stanici u Car-pentrasu bio je onemoćao, bolestan. Sin italijanskog arhitekta koji je dvadesetih godina emigrirao u Sjedinjene Države, Francesco di Meola je bez ikakve sumnje uspeo u životu, dakako u financijskom smislu. Kao i Serge Clement, mladi je Italijan po završetku Drugoga svetskog rata shvatio da se nalazi na pragu jednog savim drugačijeg sveta, i da će delatnosti koje su dugo smatrane elitističkim ili marginalnim sada zadobiti znatnu važnost. Dok je Brunin otac ulagao u estetsku hirurgiju, Di Meola se upustio u proizvodnju ploča; neki su, nema sumnje, zaradili mnogo više novca od njega, ali ipak je uspeo prigrabiti solidan komad kolača. Oko svoje četrdesete, poput mnogih je stanovnika Kalifornije naslutio pojavu jednog novog vala, mnogo dalekosežnijeg od običnih modnih previranja, kojem je bilo suđeno da isprevrne čitavu zapadnjačku civilizaciju; zahvaljujući tome, imao je priliku u svojoj vili na Big Suru razgovarati s Allanom Wattsom, Paulom Tillichem, Carlosom Castanedom, Abrahamom Maslovvom i Carlom Rogersom. Nešto kasnije čak je imao sreću da upozna Aldousa Huxleya, istinskog duhovnog oca tog pokreta. Ostario i gotovo slep, Huxley je tek delomično obratio paznju na njega; no taj će mu susret ipak ostaviti odlučan utisak.

Motivi koji su ga 1970. nagnali da napusti Kaliforniju i kupi posed u Gornjoj Provansi ni samom mu nisu bili potpuno jasni. Kasnije, pred kraj života, došao je do zaključka kako je zbog teško dokučivih razloga poželeo da umre u Evropi; no tada su mu do svesti dopirali samo površniji motivi. Pokret začet u julu '68. impresionirao ga je, i u trenu kada je hippie-val počeo preplavljivati Kaliforniju rekao je sebi da bi se možda moglo nešto učiniti s evropskom mladeži. Jane ga je u tome poticala. Francuska je mladež bila naročito zaostala, gušila se pod paternalističkim okovima degolizma; ali ona je tvrdila kako je dovoljna jedna iskra da sve plane. Poslednjih je godina Francescu najveće zadovoljstvo pričinjalo pušiti marihuanu s vrlo mladim devojkama, privučenim duhovnom aurom pokreta; a zatim ih ševiti, usred mandala i mirisa tamjana. Devojke koje su zalazile na Big Sur uglavnom su bile glupe protestanske balavice; barem polovina od njih device. Pred kraj šezdesetih, izvor samo što nije presahnuo. On je tada sebi rekao da je možda došlo vreme za povratak u Evropu; i samom mu se cinilo čudnim da razmišlja na takav način, s obzirom da je iz Italije otišao s jedva pet godina. Otac mu je bio ne samo militantni revolucionar nego i kultivisan čovek, zaljubljenik u lepo izražavanje, esteta. To je verovatno u njemu ostavilo trag. U biti je Amerikance na neki način uvek smatrao idiotima.

Bio je još uvek vrlo naočit, kao isklesana lica, zagasite puti, duge sede kose, guste i kovrčave; no u unutrašnjosti njegovog tela celije su se stale razmnožati bez reda, uništavati genetski kod susednih celija, lučiti toksine. Specijalisti kojima se obratio imali su suprotna mišljenja o brojnim stvarima, osim o jednoj, onoj bitnoj: uskoro će umreti. Njegov se rak nije moglo operisati, neizbežno će nastaviti razvijati svoje metastaze. Većina je lekara preporučala lagano umiranje, a uz nešto lekova čak bi se izbegla telesna bol; činjenica je da dosad nije osećao ništa više od opste klonulosti. No nije pristao; nije uspeo čak ni zamisliti pristanak. Savremenom zapadnjaku, čak i ako je dobrog zdravlja, misao na smrt je nešto poput pozadinskog šuma, koji mu preplavi mozak čim splasnu žudnje i projekti. S godinama taj šum postaje sve nametljivijim; može ga se uporediti s muklim hrkanjem, katkad popraćenim škrgutom. U nekim je drugim epohama pozadinski šum činilo očekivanje Kraljevstva Božjeg; danas ga čini očekivanje smrti. Tako stoje stvari.
Huxley se, toga će se uvek sećati, cinio ravnodušnim prema približavanju vlastite smrti; no možda je jednostavno otupeo, ili bio drogiran. Di Meola je čitao Platona, Bhagavad-Gitu i Tao- te-Kinga; nijedna od tih knjiga nije ga ni najmanje umirila. Tek je navršio šezdesetu, a umirao je, svi su simptomi to govorili, nije moglo biti pogreške. Čak ga je prestajao zanimati seks, Annabellinu je lepotu zapazio tek nekako rastreseno. Njih dvojicu, pak, nije ni pogledao. Već je dugo živeo okružen mladima, i možda se iz navike pokazao donekle znatiželjnim da upozna Janine sinove; zapravo je bilo sasvim očigledno da ga za to boli dupe. Ostavio ih je usred svog poseda, s uputstvom da šator postave bilo gde; želeo je leći, ako je moguće bez ikoga u blizini. U telesnom smislu, još je bio zadivljujuć primerak inteligentnog i senzualnog muškarca, britko ironičnog, pa i mudrog pogleda; neke naročito blesave devojke čak su mu lice smatrale blistavim i dobrodušnim. Nije u sebi osećao nikakvu dobrodušnost, šta više, činilo mu se da je osrednji glumac: kako li su svi tako naseli? Nema sumnje, katkad je sebi govorio pomalo tužno, ti mladi što tragaju za novim duhovnim vrednostima stvarno su idioti.

Samo koju sekundu nakon što su izišli iz jeepa, Bruno je shvatio da je pogrešio. Posed se blago i valovito spuštao prema jugu, videlo se grmlje i cveće. Jedan je slap uranjao u vestacko jezerce, zeleno i mirne površine; tik do njega, jedna žena, gola i ispružena na plosnatom kamenu, sušila se na suncu, dok se druga sapunjala pre kupanja. Bliže njima, klečeći na prostirci od rogožine, neki je visoki bradonja meditirao ili spavao. I on je bio go, i vrlo preplanuo; dugačka svetloplava kosa vrlo mu je impresivno odskakala od tamnosmede kože; pomalo je podsećao na Krisa Kristoffersona. Bruno se obeshrabrio; istini za volju, što je drugo mogao očekivati? Možda još nije prekasno otići, pod uslovom da to bude odmah? Bacio je pogled na svoje društvo: Annabelle je, iznenađujuće smirena, počela rasprostirati svoj šator; Michel je sedeo na panju i poigravao se uzicom svog ruksaka; izgledao je potpuno odsutan.

Voda otiče najlakšim putem. Predodređeno u načelu i u gotovo svakom činu, ljudsko ponašanje dopušta tek malobrojne stranputice, i čovek će tek retkima od njih zaista krenuti. Godine 1950. Francescu di Meoli jedna je italijanska glumica rodila sina; drugorazredna glumica koja se nikada neće izdići s nivoa uloge egipatske robinje, što joj je donela - to je bio vrhunac njezine karijere -dvevreplike u Quo vadiš? Sinu su dali ime David. S petnaest godina, David je sanjao da postane rock-star. Nije bio jedini. Premda mnogo bogatiji od direktora i bankara, rock-starovi su zadržavali buntovnički imidž. Mladi, lepi, slavni, objekti žudnje svih žena i zavisti svih muškaraca, rock-starovi su bili apsolutni vrhunac društvene hijerarhije. Ništa se u ljudskoj istoriji, od divinizacije faraona u drevnom Egiptu, nije moglo usporediti s kultom rock-starova koji je stvorila evropska i američka mladež. U telesnom pogledu, David je imao sve potrebno da ostvari svoj cilj: apsolutnu lepotu, animalnu koliko i dijaboličnu; muževno lice, no posebno pravilnih crta; dugu i vrlo gustu crnu kosu, lagano kovrčavu; velike, duboko plave oči.

Zahvaljujući očevim vezama, David je dobio priliku da snimi prvi singl sa samo sedamnaest godina; bio je to potpuni neuspeh. Treba reći da je izašao iste godine kada i Sergeant Pepper, Days of Future Passed i mnogi drugi. Jimi Hendrbc, Rolling Stonesi, Doorsi bili su na vrhuncu; Neil Young je počeo snimati, i još se mnogo očekivalo od Briana Wilsona. Tih godina nije bilo mesta za pristojnog, ali ne posebno inventivnog basistu. David je ustrajao, promenio je četiri grupe, iskušao različite stilove; tri godine nakon očevog odlaska, odlučio je okušati sreću u Evropi. Lako je pronašao gazu u nekom klubu na Ažurnoj obali, to nije bio problem; komadi su ga svake večeri čekali u njegovoj sobi iza pozornice, ni to nije bio problem. Ali niko, ni u jednoj izdavačkoj kući, nije obratio ni najmanju paznju na njegove demo snimke.

Kada je David upoznao Annabelle, već je bio imao više od pet stotina žena; no nije pamtio takvo savršenstvo oblika. Annabelle je pak osetila privlačnost prema njemu kao što su osećale sve druge. Odolevala je nekoliko dana, i popustila tek nedelju dana po dolasku. Oko tridesetero ih je plesalo iza kuće, noć je bila zvezdana i blaga. Annabelle je bila odevena u belu suknju i kratku majicu s nacrtanim suncem. David je plesao tik uz nju, katkad bi je zavrtio u rock-figuri. Plesali su neumorno, već duze od sata, čas u brzom, čas u sporom ritmu, praćeni tamburi-nom. Bruno je nepomično stajao naslonjen na stablo, stisnuta srca, budno i napeto promatrajući. Michel bi se na tren pojavio na rubu svetlog kruga, pa opet nestao u noći. Najednom se stvorio pred njim, na jedva pet metara. Bruno je video Annabelle kako ostavlja plesače i prilazi mu, jasno ju je čuo kako pita: »Ne plešeš?«; lice joj je pritom bilo vrlo tužno. Michel je poziv otklonio neverovatno sporom gestom, kakvu bi učinila netom oživela pretistorijska životinja. Annabelle je ostala nepomično stajati pred njim pet do deset sekundi, pa se okrenula i priključila skupini. David ju je obgrlio oko struka i snažno privukao k sebi. Ona mu je položila ruku na rame. Bruno je ponovno pogledao Michela; imao je utisak da mu na licu lebdi osmeh; oborio je oči. Kada ih je pridigao, Michela više nije bilo. Annabelle je bila u Davidovom zagrljaju; usne su im bile blizu.

Ispružen u svom šatoru, Michel je čekao zoru. Pred kraj noći izbila je silovita oluja, iznenadila ga je spoznaja da se malo prestrašio. Nebo se potom stišalo, stala je padati ravnomerna spora kiša. Kapi su muklo udarale o šatorsko platno, na nekoliko centimetara od njegovog lica, no bio je zaklonjen od njihovog dodira. Najednom ga je pohodila slutnja da će mu čitav život nalikovati tom trenu. Susretaće ljudske osećaje, katkad će im čak biti vrlo blizu; drugi će doživljavati sreću, ili očaj; ništa od toga neće ga se nikada moći sasvim ticati niti će ga pogađati. Više puta tokom večeri, Annabelle je plešući bacila pogled u njegovom smeru. Želeo se pomaknuti, ali nije mogao; imao je vrlo jasan osećaj da uranja u ledenu vodu. Sve je, međutim, bilo i preterano mirno. Osećao se razdvojenim od sveta prazninom od nekoliko centimetara, koja je oko njega tvorila nešto poput ljušture ili oklopa.

15. 

 Sutradan ujutro, Michelov je šator bio prazan. Sve su mu stvari nestale, no ostavio je ceduljicu na kojoj je pisalo samo: »NE BRINITE.«
Bruno je otputovao nedelju kasnije. Ulazeći u voz shvatio je da se za čitavog boravka nije ni pokušao nikome nabacivati, niti je, sve u svemu, s ijednom osobom razgovarao.
Pred kraj abgusta Annabelle je primetila da joj kasni mesečnica. Rekla je sebi da je tako i bolje. Nije bilo problema: Davidov je otac znao jednog lekara, militantnog pobornika porodicnog planiranja, s praksom u Marseilleu. Tip je bio entuzijasta od tridesetak godina, s riđim brčićima, i zvao se Laurent. Bilo mu je posebno stalo da ga zove imenom: Laurent. Pokazao joj je različite instrumente, objasnio joj postupak usisavanja i kiretaže. Bilo mu je stalo da uspostavi demokratski dijalog s klijenticama, s kojima se ophodio kao s prijateljicama. Od početka je podržavao ženski pokret, i smatrao da još preostaje mnogo za učiniti. Operacija je zakazana za sledeći dan; troškove će podmiriti Porodicno planiranje.
Annabelle se vratila u svoju hotelsku sobu na rubu živčanog sloma. Sutradan će pobaciti, još jednu noć provesti u hotelu, potom se vratiti kući; tako je odlučila. Tokom protekle tri nedelje, svake je noći dolazila u Davidov šator. Prvi ju je put malo bolelo, no potom je doživela užitak, mnogo užitka; nije ni slutila da bi seksualni užitak mogao biti tako snažan. No prema tom tipu nije imala nikakvih ljubavnih osećaja; znala je da će je vrlo brzo zameniti, čak je verovatno to već i činio.
Te večeri, za stolom s prijateljima, Laurent je s oduševljenjem spomenuo Annabellin slučaj. Borili su se upravo zbog devojaka kao što je ona, reče; kako bi sprečili da jedva sedamnaestogodišnjoj devojci (»i uz to zgodnoj«, umalo je dodao) život upropasti letnja avantura.
Annabelle je duboko strepila od povratka u Crecy-en--Brie, no zapravo se ništa nije dogodilo. Bio je 4. septembar; roditelji su pohvalili njezinu preplanulost. Rekli su joj da je Michel otputovao, da već stanuje u svojoj sobi u studentskom naselju u Bures-sur-Yvetteu; očito nisu ništa slutili. Uputila se Michelovoj baki. Stara se gospoda cinila umornom, no lepo ju je primila, i bez ikakvog joj protivljenja dala adresu svog unuka. Da, smatrala je pomalo čudnim što se Michel vratio pre ostalih, smatrala je čudnim i to što je otputovao da se smesti u svoju sobu mesec dana pre početka studijske godine; no Michel jest čudan mladic.

        Usred sveopsteg divljaštva prirode, ljudska su bića katkad (retko) uspevala stvoriti malene oaze topline ozračene ljubavlju. Malene, zatvorene, samo odabranima dostupne prostore, u kojima je vladalo uzajamno poštivanje i ljubav. 

         Dve je sledeće nedelje Annabelle posvetila pisanju Michelu. Bilo je teško, mnogo je puta morala precrtati i počinjati iznova. Dovršeno, pismo je brojilo četrdeset stranica; po prvi put, to je zaista bilo ljubavno pismo. Poslala ga je 17. septembra, na dan početka nastave u gimnaziji; zatim je čekala.

Fakultet Orsay - Pariš XI. jedina je visoka škola u pariškoj regiji izgrađena tačno prema američkom modelu campusa. Nekoliko zgrada razbacanih parkom nude smeštaj studentima od prve godine do magisterija. Orsay nije samo učilište, već i mesto gde se vrše vrhunska istraživanja na polju fizike elementarnih čestica. Michelova je soba bila na uglu, na četvrtom i najvišem spratu zgrade 233; odmah se počeo u njoj osećati vrlo ugodno. Imala je mali krevet, radni stol, police za njegove knjige. Prozor je gledao na travnjak koji se spuštao sve do reke; malo se nagnuvši, sasvim desno je mogao da nazre betonske blokove akceleratora čestica. U ovo vreme, mesec dana pre početka nastave, zgrada je bila gotovo prazna; tu je bilo samo nekoliko studenata iz Afrike - kojima je najveći problem bio smeštaj u avgustu, kada su se zgrade potpuno zatvarale. Michel bi povremeno izmenio koju reč s paziteljicom; preko dana bi hodao uz reku. Još nije ni slutio da će u toj zgradi ostati više od osam godina.
Jednog prepodneva, oko jedanaest sati, legao je u travu, medu ravnodušna stabla. Čudilo ga je što toliko pati. Krajnje udaljena od hrišćanskih pojmova otkupljenja i milosti, strana i samoj ideji slobode i oprosta, njegova vizija sveta sadržavala je nešto mehaničko i neumoljivo. S obzirom na zadane početne okolnosti, mislio je, s obzirom da su mreži početnih interakcija utvrđeni parametri, događaji se odvijaju u ohlađenom i praznom prostoru; determinizam je neizbežan. Ono što se dogodilo moralo se dogoditi, nije moglo biti drugačije; niko se nije mogao smatrati odgovornim. Michel bi noću sanjao apstraktne prostore, prekrivene snegom; njegovo telo, umotano u zavoje, tumaralo je pod niskim nebom, medu željezarama. Danju bi katkad susreo jednog od Afrikanaca, sitnog Malijca sive kože; jedan bi drugome kimnuli glavom. Studentska kantina još nije bila otvorena; kupio bi konzervu tunjevine u samoposluzi Continent u Courcelles-sur--Yvette, pa se vratio u dom. Spustila bi se večer. Hodao bi praznim hodnicima.
Oko sredine oktobra Annabelle mu je napisala još jedno pismo, kraće od prethodnog. U međuvremenu je telefonirala Bruni, koji ni sam nije imao nikakvih vesti: znao je samo da Michel redovno telefonira baki, ali da je verovatno neće posetiti pre Božića. Jedne studenačke večeri, nakon seminara iz analize, Michel je pronašao poruku u svom pretincu u domu. Na papiriću je pisalo: »Nazovi svoju tetu Marie-Therese. HITNO.« Već dve godine gotovo da nije video tetu Marie--Therese, niti sestričnu Brigitte. Odmah je nazvao. Baka mu je imala još jedan udar, morali su je zadržati u bolnici u Meauxu.
Prehodao je Meaux, prošao kraj gimnazije; bilo je oko deset sati. U tom trenu, u jednoj od učionica, Annabelle je proučavala neki tekst koji je napisao Epikur — mislilac poznat kao lucidan, umeren, grčki, i istinu govoreći, dosadan kao proliv. Nebo je bilo tamno, vode Marne uskomešane i prljave. Bez poteškoća je pronašao bolnički kompleks Saint-Antoine — ultramodernu zgradu, svu od stakla i čelika, otvorenu prethodne godine. Teta Marie-Therese i sestrična Brigitte čekale su ga na odmorištu; jasno se videlo da su plakale. »Ne znam je li dobro da je vidiš...«, reče Marie-Therese. Nije se obazirao. Ono što se mora proživeti, proživeće.
U sobi za intenzivnu negu baka je bila sama. Ispod plahte, posebni bele, provirivale su ruke i ramena; bilo mu je teško pogled odvojiti od te razgolićene, izborane, bledunjave, strahovito ostarele puti. Ruke, u koje je primala infuziju, bile su remenima pričvršćene za rub kreveta. Jedna joj je žlebasta cevčica bila uvučena u grlo. Ispod plahte su prolazile žice spojene na uređaje koji su nešto beležili.
Skinuli su joj spavaćicu; nisu je pustili da uredi pundju, kao što je godinama činila svakog jutra. S tom raspuštenom kosom, dugom i sivom, to više nije u potpunosti bila njegova baka; to je bilo nekakvo jadno stvorenje od mesa, ujedno vrlo mlado i vrlo staro, sad prepušteno rukama medicine. Michel joj uze ruku; jedino je ruku uspevao zaista prepoznati. Cesto ju je uzimao za ruku, čak i još sasvim nedavno, i nakon što je navršio sedamnaestu. Oči joj se nisu otvorile; no možda je, uprkos svemu, prepoznala njegov dodir. Nije snažno stisnuo, samo joj je ruku uzeo u svoju, kao što je ranije činio; živo se nadao da će mu prepoznati dodir.
Ta je žena proživela okrutno detinjstvo radeći na farmi od sedme godine, okružena poludivljacima, alkoholičarima. Mladenačko joj je doba bilo prekratko da bi ga se mogla uistinu sećati. Nakon muževe smrti radila je u tvornici istovremeno podižući svoje četvero dece; usred zime, morala je u dvorište odlaziti po vodu za higijenske potrebe porodice. S više od šezdeset godina, odskora penzionisana, pristala je ponovno se brinuti za malo dete - sina svog sina. Ni njemu nije ničega nedostajalo — ni čiste odeće, ni slasnih nedeljnih ručkova, ni ljubavi. Sve je to u njegovom životu ona obezbedila. Svako istraživanje čovečanstva koje i najmanje teži iscrpnosti mora uzeti u obzir tu vrstu pojava. Takva su bića postojala kao idtorijske činjenice. Ljudska bića koja su radila čitav život, koja su naporno radila, isključivo zbog odanosti i zbog ljubavi; koja su doslovno davala svoj život za druge u ime odanosti i ljubavi; koja uprkos tome nisu ni najmanje imala utisak da se žrtvuju; koja zapravo nisu ni pomišljala da žive drugačije nego tako da svoj život daju drugima u ime odanosti i ljubavi. U praksi, ta su ljudska bića bila uglavnom žene.
Michel ostade u toj prostoriji oko četvrt sata, držeći bakinu ruku u svojoj; tada ga je neki internista upozorio da bi uskoro mogao smetati. Možda se može nešto učiniti; ne operacija, to je nemoguće; ali možda ipak nešto, bitno je da još ništa nije izgubljeno.

Put natrag je prošao bez reči; Marie-Therese je mehanički vozila renault 16. Jeli su takođe ne govoreći mnogo, s vremena na vreme se prisećajući kakvog događaja. Marie-Therese ih je dvorila, imala je potrebu za kretanjem; povremeno bi zastala, malo plakala, pa se vratila šporetu.
Annabelle je posmatrala odlazak hitne pomoći, potom i povratak renaulta 16. Oko jedan ujutro je ustala i obukla se, roditelji su joj već spavali; otišla je do dvorišnih vrata Michelove kuće. Sva su svetla bila upaljena, verovatno su bili u dnevnoj sobi; no kroz zavese se ništa nije dalo razabrati. U tom je trenu padala sitna kišica. Prošlo je oko deset minuta. Annabelle je znala da može pozvoniti i videti Michela; a isto je tako mogla, na kraju, ne učiniti ništa. Nije bila potpuno svesna da proživljava konkretan doživljaj slobode; u svakom slučaju osećala se užasno, i nakon tih deset minuta više nikada neće biti što je bila.
Mnogo godina kasnije, Michel će izneti kratku teoriju ljudske slobode utemeljenu na analogiji s ponašanjem su-prafluidnog helija. Neupadljive pojave u atomima, razmene elektrona medu neuronima i sinapse u unutrašnjosti mozga, u načelu podležu kvantnoj nepredvidljivosti; no statističkim poništavanjem elementarnih razlika zbog velikog broja neurona, ljudsko je ponašanje — kako u osnovnim crtama tako i u pojedinostima - jednako strogo određeno kao i ponašanje bilo kojeg drugog prirodnog sistema. No u nekim, posebno retkim okolnostima — hrišćani su se služili pojmom dela Božje milosti — pojavljuje se i unutrašnjošću mozga širi jedan val drugačije gradje; nastaje novi oblik ponašanja, privremen ili trajan, kojim upravlja potpuno drugačiji sistem harmonijskih oscilatora; tada se može opaziti ono što se obično naziva slobodnim činom.
Ništa se takvog nije dogodilo te noći, i Annabelle se vratila očevoj kući. Osećala se znatno starijom. Proći će gotovo dvadeset pet godina do njezinog sledećeg susreta s Michelom.

Telefon je zazvonio oko tri sata; medicinska je sestra zvučala iskreno ožalošćena. Učinili su zaista sve što je bilo moguće; ali u biti se gotovo ništa nije moglo učiniti. Srce je bilo prestaro, eto tako je. Barem nije patila, to se mirne duše može reći. No, i to treba jasno reći, gotovo je.
Michel je pošao prema svojoj sobi, čineći sasvim male korake, ne veće od dvadeset centimetara. Brigitte htede ustati, Marie-Therese je zaustavi pokretom ruke. Prošlo je oko dve minute, a tada se iz sobe začulo nešto između mijaukanja i urlika. Ovaj je put Brigitte jurnula. Michel je bio sklupčan u podnožju kreveta. Oči su mu bile malo iskolačene. Na licu mu se nije videlo ništa nalik patnji, niti kojem drugom ljudskom osećaju. Lice mu je isijavalo odvratan životinjski strah.

Nastavci : Romani u nastavcima 

Još jednom o prepisci Milene Jesenske i Franca Kafkea

Prošlo je nešto više od pedeset godina otkako je Maks Brod, životni prijatelj Franca Kafkea i najbolji poznavalac njegove književnosti, po...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krater,...
• 

  PISMA

  PISMA Misteriozna ljubavna pisma iz Drugog svetskog rata Edgar Allan Poe Josephu Evansu Snodgrassu — 4. juna 1842. Stefan Zweig, ...
• 

  KNJIŽEVNOST

  KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...

Drugi blog - nekada Atorwithme

• Livano

POSLEDNJI TEKSTOVI

• Još jednom o prepisci Milene Jesenske i Franca Kafkea
• Hajnrih Bel, Upozorenje na gospodina X
• Mnogo više nego ništa - Henry Scott Holland
• Misteriozna ljubavna pisma iz Drugog svetskog rata

Архива чланака

• ▼  2026 (10)
  • ▼  мај (6)
    • Još jednom o prepisci Milene Jesenske i Franca Kafkea
    • Hajnrih Bel, Upozorenje na gospodina X
    • Mnogo više nego ništa - Henry Scott Holland
    • Misteriozna ljubavna pisma iz Drugog svetskog rata
    • Isaac Bashevis Singer, Fatalist
    • Frankenstein: Mit, nauka i ljudskost kroz dva stoleća
  • ►  април (1)
  • ►  март (3)

• ►  2025 (56)
  • ►  септембар (3)
  • ►  август (1)
  • ►  јул (7)
  • ►  јун (11)
  • ►  мај (10)
  • ►  април (8)
  • ►  март (6)
  • ►  фебруар (7)
  • ►  јануар (3)

• ►  2024 (78)
  • ►  децембар (7)
  • ►  новембар (1)
  • ►  октобар (6)
  • ►  септембар (1)
  • ►  август (3)
  • ►  јул (2)
  • ►  јун (8)
  • ►  мај (2)
  • ►  април (1)
  • ►  март (20)
  • ►  фебруар (18)
  • ►  јануар (9)

• ►  2023 (182)
  • ►  децембар (26)
  • ►  новембар (29)
  • ►  јул (23)
  • ►  јун (15)
  • ►  мај (14)
  • ►  април (28)
  • ►  март (17)
  • ►  фебруар (15)
  • ►  јануар (15)

• ►  2022 (147)
  • ►  децембар (30)
  • ►  новембар (25)
  • ►  октобар (4)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (25)
  • ►  мај (33)
  • ►  април (14)
  • ►  март (4)
  • ►  фебруар (5)
  • ►  јануар (6)

• ►  2021 (19)
  • ►  децембар (9)
  • ►  новембар (3)
  • ►  октобар (2)
  • ►  фебруар (1)
  • ►  јануар (4)

• ►  2020 (128)
  • ►  јун (3)
  • ►  мај (16)
  • ►  април (26)
  • ►  март (28)
  • ►  фебруар (28)
  • ►  јануар (27)

• ►  2019 (99)
  • ►  децембар (17)
  • ►  новембар (11)
  • ►  октобар (11)
  • ►  август (4)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (2)
  • ►  мај (12)
  • ►  април (13)
  • ►  март (10)
  • ►  фебруар (9)
  • ►  јануар (9)

• ►  2018 (54)
  • ►  децембар (10)
  • ►  новембар (5)
  • ►  октобар (6)
  • ►  јул (1)
  • ►  мај (4)
  • ►  април (11)
  • ►  март (7)
  • ►  фебруар (7)
  • ►  јануар (3)

• ►  2017 (130)
  • ►  децембар (2)
  • ►  новембар (12)
  • ►  октобар (12)
  • ►  септембар (7)
  • ►  август (12)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (11)
  • ►  мај (8)
  • ►  април (18)
  • ►  март (8)
  • ►  фебруар (18)
  • ►  јануар (21)

• ►  2016 (148)
  • ►  децембар (16)
  • ►  новембар (13)
  • ►  октобар (5)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (9)
  • ►  мај (16)
  • ►  април (17)
  • ►  март (24)
  • ►  фебруар (18)
  • ►  јануар (29)

• ►  2015 (99)
  • ►  децембар (19)
  • ►  новембар (5)
  • ►  октобар (19)
  • ►  септембар (1)
  • ►  мај (8)
  • ►  април (18)
  • ►  март (15)
  • ►  фебруар (3)
  • ►  јануар (11)

• ►  2014 (107)
  • ►  децембар (5)
  • ►  новембар (12)
  • ►  октобар (21)
  • ►  август (4)
  • ►  јул (12)
  • ►  јун (11)
  • ►  мај (16)
  • ►  април (10)
  • ►  март (8)
  • ►  фебруар (3)
  • ►  јануар (5)

• ►  2013 (72)
  • ►  децембар (3)
  • ►  септембар (8)
  • ►  август (2)
  • ►  јул (5)
  • ►  јун (15)
  • ►  мај (10)
  • ►  април (2)
  • ►  март (9)
  • ►  фебруар (12)
  • ►  јануар (6)

• ►  2012 (45)
  • ►  децембар (8)
  • ►  новембар (4)
  • ►  октобар (7)
  • ►  септембар (4)
  • ►  август (6)
  • ►  јул (3)
  • ►  јун (3)
  • ►  мај (3)
  • ►  април (2)
  • ►  март (3)
  • ►  фебруар (2)

• ►  2011 (39)
  • ►  децембар (2)
  • ►  новембар (2)
  • ►  октобар (1)
  • ►  септембар (2)
  • ►  август (2)
  • ►  јул (3)
  • ►  јун (2)
  • ►  мај (3)
  • ►  април (4)
  • ►  март (7)
  • ►  фебруар (5)
  • ►  јануар (6)

• ►  2010 (80)
  • ►  децембар (8)
  • ►  септембар (9)
  • ►  август (5)
  • ►  јул (6)
  • ►  јун (14)
  • ►  мај (11)
  • ►  април (9)
  • ►  март (18)

Kad bismo imali izoštren vid i osećaj za sve ono obično u ljudskom životu, bilo bi kao da čujemo kako raste trava i kuca srce veverice i umrli bismo od buke koja se nalazi s druge strane tišine. George Eliot

ARHIVA bloga Livano

• ARHIVA

CC-CREATIVE COMMONS Verujem u slobodan protok informacija. Objavite tekstove bez odobrenja pod Creative Commons licencom.

Тема Спектакуларно. Омогућава Blogger.