još ima par stranica download vidi
ČETVRTA PRIČA
Oko podne, kad je sunce počelo pržiti, svratili smo u selo kod nekih starih ljudi koji su razbojnicima bili dobri poznanici. Makar koliko bijah magarac, ipak to mogoh primetiti još na dolasku po dugu razgovoru koji su međusobno vodili i po tomu kako su se ljubili. Razbojnici su skinuli s mojih leđa neke stvari i poklonili im, i činilo mi se da im došaptavaju kako su to zaradili na svom pljačkaškom pohodu.
Zatim skidoše tovar s naših leđa i ostaviše nas da slobodno pasemo na najbližoj livadi. Ali ja nisam mogao pasti u društvu s magarcem i mojim konjem, jer se još ne navikoh na travu.
Odmah iza naše staje primetih neki vrtić, pa se umirući od gladi uvukoh u
nj i dobro napunih želudac, makar i sirovim povrćem. Molio sam se svima bogovima i gledao na sve strane ne bih li gde u susedstvu ugledao kakav grm cvetnih ruža. Mesto je bilo potpuno osamljeno i to mi je ulivalo nadu da negde iza žbunja neprimećen mogu pojesti svoj spasonosni lek, ostaviti hod četvoronožne životinje i ponovno se uspraviti i biti u čovečijoj spodobi.
Dok sam, dakle, plivao u moru takvih misli, primetim nešto podalje senovitu dolinu punu lisnata žbunja, a sred raznih trava i rascvetana grmlja bljeskala je purpurna boja ruža.
Mom srcu koje još nije bilo posve životinjsko, učinilo se da pred sobom
gleda gaj Venere i Gracija u čijoj gustoj seni taj plemeniti cvet sja u svom kraljevskom sjaju.
Odmah se pomolim Uspehu, bogu sretnih podviga, i tako sam brzo trknuo da sam toga trenutka verovao kako više nisam magarac nego trkaći konj.
Ali sva okretnost i veličanstveni napor ipak nisu bili u stanju preteći moju nesretnu sudbinu. Kad sam se sasvim približio, nisam video one nežne i divne ruže, vlažne od nebeske rose i nektara, koje se rađaju na ružinu grmu i blagoslovljenu trnu. Nisam našao nigde ni dolinu, nego samo strmu obalu neke rieke obraslu gustim drvećem. To drveće kojega bujno lišće seća na lovor, plodi cvetove bez mirisa s duguljastim i bledocrvenim čaškama, i neuki seljaci nazivaju ga lepim imenom: lovorna ruža. Ali za stoku koja ga jede ono je smrtonosno.
Kad me sudbina tako obmanula, proklinjao sam svoj život i bio nakan ovaj put najesti se i otrovnih ruža. Dok sam im oklevajući prilazio da ih otkinem, naiđe neki mladić za koga mislim da je bio vrtlar komu sam povrće onako upropastio, a to je primetio i naoružan velikom batinom dotrčao za mnom, uhvati me i tako premlati te bi mi i život bio u pogibelji da se napokon ne setih kako ću sam sebi pomoći. Uspravih se i počeh se obema nogama tako ritati da mu je to bilo posve dostatno i ostao je ležeći podno brda dok sam se ja spašavao begom.
Uto neka žena, očito njegova, primeti s vrha brda kako on leži na zemlji polumrtav i baci se na nj kukajući i lelečući, želeći izazvati sućut seljaka kako bi me upropastili. Uzbunjeni njezinim plačem seljaci zaista odmah dozovu pse, i nahuškaju ih na me goneći ih da me u svojoj pomami rastrgnu. Sad više nisam sumnjao da mi je smrt blizu, jer sam video kako su nahuškani na me mnogi golemi psi, koji bi bili dobri i za borbu s medvedima ili lavovima. Svestan toga u kakvu se položaju nalazim, odlučih ne bežati, nego se brzo vratiti u staju gde smo bili smešteni. Onda me ljudi koji su jedva zadržali pse, uhvatiše, privežu nekakvim remenom za neki prsten i udarci stadoše pljuštati tako te bi me sigurno dotukli da se moj od sirova povrća naduti trbuh, koji se od silnih batina bio skupio, pod jakim proljevom ne otvori i izbaci ceo vodoskok pogani, tako da su me gonitelji, poštrapani tekućom nečišću i oterani strašnim smradom, ostavili na miru i slomljenih rebara.
Ubrzo zatim, budući da je podne već minulo i sunce se spustilo k zapadu, razbojnici nas ponovno natovariše, mene najviše, i izvedoše nas iz staje. Prošli smo bili dobar dEo puta, kad smo umorni i iscrpljeni dugim putovanjem, savijeni pod teretom i šuštali pod batinama, šepajući i spotičući se jer su nam se kopita bila izlizala, stigli do nekoga potočića kojega je voda lagano vijugala. Pomislih kako tu valja iskoristiti zgodnu priliku koja mi se pruža i treba da se svalim napred, da padnem u vodu vešto podvivši noge i odlučan da ne ustanem i ne maknem se dalje, makar koliko me tukli; moram biti spreman, ako treba, i da umrem pod batinama ili pod sabljom. »Ovako iscrpljen i nemoćan«, kazivah u sebi, »imam pravo na častan otpust iz službe.« U tom slučaju, mišljah, razbojnici će od nestrpljenja ili od straha da ne popostanu ili u hitnji da sebi osiguraju beg, sigurno natovariti teret na leđa druge dve životinje, a mene će, mesto neke druge, teže osvete, ostaviti vucima i jastrebima za plen. Ali mi je prokleta sudba omela i taj lepi naum.
Onaj drugi magarac naslutio je šta ja mislim, pretekao me i potajavši se da je umoran, svalio se skupa s teretom prvo nego što je iko to mogao primetiti, i ostao ležeći kao mrtav. Ni batine ni badalj ne pomože, vukoše ga sa svih strana ne bi li ga podigli, za rep, za uši, za noge, ali nijedan pokušaj ne uspe. Zamoreni tim i bez nade da će uspeti, da ne bi bez potrebe duže ostali pokraj crknute, ili tačnije, okamenjene životinje, održaše razbojnici savet, podeliše njegov teret, na me i na konja, a zatim izvukoše mačeve, otekoše mu noge, odvukoše ga malo u stranu uz put i, još napola živa, sunovrate ga s visoke litice duboko dolje u bezdan. Sudba moga nesretnog druga navela me na razmišljanje. Odlučih se okaniti svake pretvornosti i lukavosti, te ću se prema svojim gospodarima ponašati kao besprekoran magarac. Načuo sam, naime, kako među sobom razgovaraju da ćemo se uskoro zaustaviti i odmoriti se, jer će to biti kraj putu budući da je tu njihovo prebivalište.
I zaista, nakon blaga uspona stigosmo na rečeno mesto. Odmah poskidaše sa nas sve stvari i skloniše ih na sigurno. Oslobođen tereta, i da se odmorim, mesto da se kupam, počeh se valjati po prašini. Na ovom mestu hoću opisati okoliš i pećinu u kojoj su razbojnici živeli. Tako ću moći iskušati svoju nadarenost, a time ću i vama omogućiti da tačno prosudite jesam li tada bio magarac i po duši i po telu.
To je bila divlja planina, mračna od šume i lišća, i neobično visoka. Njezini
vrletni okomci behu obrubljeni, oštrim i nedostupnim stijenama, a strme klisure, obrasle trnjem i grmljem i sa svih strana odvojene pretvarale su je u prirodnu tvrđavu.
Od vrha gore tekla je voda izdašna vrela u mlazovima, i njezina srebrna pena prsila se preko stena. Rasteklo na nekoliko potoka, vrelo je natapalo tihom vodom doline postavši zatvoreno jezero ili spora reka. Iznad pećine, tamo gde prestaju litice, dizala se visoka kula. Jake pregrade prikladne za tor i napravljene od čvrsta prapora, pružale se usporedo s jedne strane na drugu i kao zid štitile uzak prilazni hodnik.
Odmah se moglo videti da je to predvorje razbojničkoga doma. Daleko unaokolo nije se moglo ugledati ništa osim malene kolibe nasumce pokrivene trstikom, u kojoj su, kako sam posle saznao, čuvali stražu oni razbojnici koji su ždrebom bili za to određeni.
Tu su se, pognuti, uvukli jedan za drugim. Nas su čvrstim remenom svezali ispred ulaza. Tu je bila i neka baba, pogurena od godina, jedina, čini se, koja je imala voditi brigu o blagostanju i nezi tolikoga broja mladih ljudi. Oni je osloviše ovako grubo:
»Hej, stara mrcino, odvratna babetino i ruglo živih, jedini stvore koji bi se i
paklu gadio, dokle ćeš uživati i kao prebijena se vući po kući! Zar nam u ovo kasno doba nećeš ponuditi nešto što će nas okrepiti i učiniti da zaboravimo teške i opasne napore? Ni noću ni danju ništa drugo ne radiš osim što proždrljivo nalivaš vino u tu tvoju želučinu!«
Dršćući i slabačkim glasićem uplašena im žena otpovrne:
»Eh, dragi, i dobri moji mladići, verni moji zaštitnici, sve je lepo za vas spravljeno, dobro skuhano i sočno; hleba ima koliko vam duša želi, a vino je natočeno u čiste vrčeve. I tople sam vode pripravila, kao obično, pa vam svakoga trena stoji na raspolaganju za kupanje.«
Potom je starica završila, svukoše se svi i izložiše svoja tela osvežavajućoj toplini velika ognja, preliše se toplom vodom i istrljaše uljem, a zatim sedoše za sto prepun jela.
Tek što se smestiše, kad stiže još puno veći broj mladih ljudi, na kojima se
odmah moglo videti da su isto tako razbojnici. I oni su doneli sobom plen: zlatan i srebrn novac, posuđe i svilene i zlatom protkane haljine. I oni se okupaše i osvežiše na isti način, zatim se razmestiše za stolom između ostalih, a oni koje je ždreb odredio za to, posluživali su za stolom.
Sad poče gozba. Jelo se donosilo gomilama, hleb brdima, a vrčevi jedan za drugim. Skričali su i zabavljali se, pevali vičući, peckali se i smejali. Kao da je to bila gozba Lapita, napola životinja, i kentaura, napola ljudi!
Na kraju jedan od njih, koji se snagom isticao među svima, uzme reč: »Mi koji smo hrabro osvojili kuću Hipatinca Milona, i uz to što smo doneli sobom golem plen koji smo osvojili svojom hrabrošću, i što smo svi na broju stigli u ovo naše gnezdo, vratili smo se, ako to nešto znači, bogatiji za osam nogu. A vi koji ste imali za cilj gradove u Beotiji, izgubili ste svoga valjanog vođu Lamaha i vratili se u malenu broju. A ja bih sve te prnje koje ste sobom doneli, rado dao za jednoga takvog čoveka. Ali on je umro kao junak i pao je kao žrtva svoje prevelike hrabrosti. Uspomena na nj slaviće se kao što se slave kraljevi i vojskovođe. A vi što ste zadovoljni sitnim krađama, njuškate po kupaonicama i sobicama starih ženetina, vi, izrodi razbojnički, obavljate posao glasnika!«
Tad jedan iz druge skupine odgovori ovako:
»Zar ti jedini ne znaš da je najlakše opljačkati velike kuće? Iako u prostranim odajama živi velik broj posluge, ipak svako gleda da pre spasi sebe negoli gospodarevo blago. A čestiti ljudi koji žive osamljeno, ako imaju nešto "blaga, bilo ono malo ili veliko, čuvaju ga bolje i brane čak i po cenu života.
Neka činjenice pokažu je li istinito što vam kazujem.
Tek što stigosmo do sedmovrate Tebe, počesmo se pomno raspitivati o najimućnijim ljudima, jer je to prva stvar koju treba da znamo u našemu zanatu. Tako pronađosmo nekoga Hrizera, bankara i vrlo bogata čoveka. Taj je iz straha od javnih poslova i od časti vrlo vešto prikrivao svoje veliko bogatstvo. Živeo je sam i vrlo povučeno, obučen u krpe i prnje i, prljav izvana, spavao na vrećama punini zlata. Mi odlučismo najprvo navaliti na nj, jer smo računali da obrana jednoga jedinog čoveka neće biti jaka, i mislili smo da ćemo lako i potanko pokupiti sve što poseduje.
Čim se snoćalo, dođosmo pred njegova vrata. Nismo ih kanili izvaliti ili probiti, plašeći se da lupa ne probudi sve susede pa tako nastradamo. Zato je Lamah, naš valjani predvodnik, uzdajući se u svoju već iskušanu hrabrost, polako uvukao ruku kroz ključanicu i pokušao iznutra povući zasun.
Ali je taj Hrizer, najodvratniji od svih dvonožaca, već duže vremena bio budan i pratio svaki naš pokret. Na prstima se došuljao posve nečujno i onda najednom svom snagom probio ruku našega vođe velikim čavlom i što je mogao čvršće pribio je na vrata. Tako ga je ostavio kao raspeta na krstu, popeo se brzo na krov svoje kolibe i odanle na sav glas udari u viku:
»Vatra, razbojnici! Razbojnici! Vatra!« Svakoga je suseda zvao po imenu i
vikao da mu se najednom zapalila kuća. Tako su svi odreda, u strahu od tako blize opasnosti, dotrčali odmah upomoć.
U toj opasnoj nedoumici, ili da svi zajedno propadnemo ili da napustimo svoga druga, mi, uz pristanak svoga vođe, i da bismo se spasili, odlučismo ovako. Dobro udešenim zamahom odsečemo našem
zapovedniku ruku u ramenu, ostavimo ruku tamo, a ranu mu previjemo mekim krpama da nam krv koja je iz rane curila ne bi odala trag, pa onda povedemo Lamaha što brže možemo. Tako uplašeni ćutali smo da nagone, i strah od buduće opasnosti još više je ubrzao naš beg. Tada nam Lamah, taj velikodušni i hrabri čovek koji nije mogao dosta brzo ići za nama niti se zadržati bez pogibelji po život, stane govoriti i preklinjati nas najdirljivijim rečima zaklinjući nas desnicom Marsovom, zakletvom kojom
smo međusobno povezani, da ga kao dobra druga oslobodimo svih muka i ropstva. Jer zašto da takav
hrabri razbojnik živi duže nego njegova ruka bez koje ne može pljačkati i ubijati? I smatrao se zaista sretnim što može dragovoljno poginuti od prijateljske ruke. Kako nikoga od nas nije mogao privoliti za to ubistvo, zgrabio je mač rukom koja mu je još ostala i duboko i snažno zario ga u svoje grudi. A mi smo, diveći se hrabrosti toga velikog čoveka, pomno umotali njegovo telo u plahtu i bacili ga u more. Naš dragi Lamah sad leži sahranjen u samom počelu.
Tako je Lamah završio život dostojno svojoj hrabro. A glede Alkima, usprkos svojim domišljatim proračunima, nije mogao steći istu naklonost okrutne Sudbine. Provalio je u kućicu neke stare ženice kad je spavala, popeo se na gornji sprat i, umesto da je počne gušiti, kao što je trebalo, držao je kako je bolje da nam kroz neki prilično širok otvor izbaci jednu za drugom sve stvari iz sobe da bismo ih mogli redom poneti sa sobom. Nije bio len i brzo je pokupio sve, pa nije hteo ostaviti ni slamnice na kojoj je baba ležala; izbacio ju je, dakle, iz postelje i hteo je izvući i biljac. Ali ta prokleta babetina pade na kolena i poče ga moliti: »Smiluj se, sine, i nemoj ove nevoljne dronjke i prnje jedne nesretne jarice pokloniti bogatim susedima u dvorište kojih je
ovaj •prozor okrenut.«
Prevaren tim rečima i lukavošću, Alkim pomisli da mu baba govori istinu. U strahu da sve ono što je već bio izbacio kroz prozor i ono što je još kanio izbaciti, ne padne u ruke drugima a ne njegovim druzima, nagnu se kroz prozor da sve dobro promotri, a osobito da vidi susednu kuću o bogatstvu
koje je stara kazivala. To je bio smion, ali i neoprezan pokušaj. Jer dok se on sve više naginjao kroz prozor i, zanesen onim što je hteo nazreti, s mukom održavao ravnotežu, ona ga veštica slabačkom rukom, ali brzim i neočekivanim pokretom gurnu naglavce u dubinu. Uza sve što je pao s tolike visine, udario je o neki golemi kamen i polomio prsni koš i sva rebra, a potok krvi mlaznuo mu je iz grudi na usta i na nos. Nije se dugo mučio. Ispričao nam je što se dogodilo i umro. I njega smo sahranili kao i Lamaha, čiji je dostojni naslednik on bio.
Pod težinom toga dvostrukog gubitka, ostavismo svoj is pothvat u Tebi i pođosmo u najbliži gradić Plateju. Tu smo čuli o nekom Demoharu koji je baš trebao da upriliči gladijatorsku borbu. Taj je čovek bio iz otmene porodice, veoma bogat i neobično darežljiv, a pripremao je narodnu zabavu uza sjaj koji je odgovarao njegovuom bogatstvu. Ko bi bio toliko sposoban i toliko rečit da odgovarajućim izrazima opiše mnogobrojne i raznolike pripreme? Tu su bili gladijatori,glasoviti po snazi svojih ruku i lovci poznati po svojoj okretnosti; s druge strane nesretnici koji su sada, jer su izgubili svaku nadu, uzimali hranu samo zato da tove divlje zveri; tu su bile i naprave vrlo vešto zglobljene od lazila, pa onda pokretne daščane kule nalik kućama, branjevine određene za lov, a sve ukrašeno divnim slikama. A koliko je bilo samo zveri i kakvih! Demohar se pobrinuo da ti živi grobovi ljudi, osuđenih na smrt, budu dovedeni iz stranih zemalja. Uz ostale pripreme za to sjajno slavlje nakupovao je i znatni broj golemih medveda, na koje je, čini se, potrošio svu svoju očevinu. Uz one koje je sam uhvatio u lovu ili koje je nabavio uz golemu cenu, bilo je i medveda njegovih prijatelja koji su se upravo takmičili da mu ih daruju. Sve te zveri on je hranio i dobro čuvao uz veliki trošak.
No, te tako sjajne i skupe pripreme za javnu zabavu, nisu mogle izbeći nenavidnim pogledima Zavisti. Među zverima iscrpljenim od života u ropstvu i posustalih od letne vrućine, otromljelih od nerada i počivanja, najednom je izbila neka bolest i one su gotovo sve uginule. Na svakom koraku mogao si ih
videti kako leže kao ostaci nekoga brodoloma. A prost svet koji u svojoj bedi ne bira hranu i koga siromaštvo goni da skuplja prljavo jelo koje je besplatno, samo da bi napunio prazan želudac, navali na tu gozbu koje je bilo svuda po ulicama.
Ta okolnost navela je ovoga Eubula ovde i mene na smišljen pothvat. Jednoga medveda, najvećega i najtežega, odnesemo u naše skrovište tobože da spremimo ručak, lepo ga oderemo i odvojimo meso, a sačuvamo pandže i glavu celcatu sve do vrata. Kožu dobro istružemo i pospemo pepelom, te je ostavimo na suncu dase osuši. Dok se koža sušila pod užarenim zrakama sunca, mi se lepo pogostismo mesom, a pod zakletvom se dogovorismo o svom sledećem podvigu: složismo se da jedan od nas, jak ne samo telesnom snagom nego i srcem, dragovoljno obuče ovo medveđe krzno. Njega ćemo, prerušena u medveda, odvesti u
Demoharovu kuću, a on će nam u noćnoj tišini omogućiti da bez po muke uđemo kroz dveri.
Mnogi iz našega hrabrog društva, nakon ovako duhovitog nauma želeli su se prihvatiti takvoga zadatka. Ali je družina jednodušno odabrala između svih Trazileona, a on se sav radostan lati toga opasnog posla. Blistao je od radosti i odmah obukao meko krzno koje mu je lepo prileglo uz telo. Zatim smo rubove dobro zašili i spoj što bolje skrili ispod gustih čuperaka dlake. S malo napora provučemo Trazileonovu glavu kroza samo grlo, tamo gdje je životinja bila zaklana i probušimo malene rupice
kraj nosa i očiju da može disati i gledati. Tada svoga valjanog druga, preobražena tako u divlju zver, stavismo u kavez koji smo kupili za male pare, a on se i sam odlučio, te bez straha ušao u nj.
Posle priprema pristupili smo izvršenju svoga lukavog pothvata.
Doznali smo za ime nekoga Nikanora, Tračanina poreklom, koji je bio bliski prijatelj Demoharov. U njegovo ime napisali smo pismo kao da on, Nikanor, kao dobar prijatelj daruje prvinu svoga lova da bi se uveličao sjaj priredbe.
Kad se spustila noć i mi zaštiićeni mrakom odnesemo Demoharu kavez zajedno s lažnim pismom. On se divio veličini zveri i oduševljen što mu je prijatelj učinio takav poklon, naloži da nam se odmah iz blagajne isplati deset zlatnika kao ljudima za koje je mislio da su mu doneli nešto što gaje toliko obradovalo. Kao sve što je neobično uviek privlači, jer utiče na ljudsku dušu, svet je navalio diviti se zveri. Trazileon je, međutim, dobro pazio i čim bi se neko približio, navalio bi na nj pretnjama i odbio ga.
Ljudi su jednodušno slavili Demohara tvrdeći daje sretan što se nakon velike nesreće, zbog gubitka nekih zveri, dolaskom novih ipak odupro udarcima sudbine. A on je naredio da medveda odmah i s najvećom pomnjom odnesu u njegov zverinjak.
Tada mu ja kažem: "Gospe sustao od sunčane žege i duga puta, pa ga nemoj slati među ostale zveri koje, kako čujem, nisu baš sasvim zdrave. Zar ne bi bilo bolje da mu, ako je ikako moguće, nađeš neko otvoreno i zračno mesto negdje u svojoj kući i pokraj bazena u kojemu bi se mogao osvežiti? Zar ne znaš da ovakvi medvedi uvek žive u krajevima gde ima drveća, u vlažnim pećinama i uza sveža vrela?"
Te moje primedbe uticale su na Demohara i on se, misleći na velik broj zverinja koje mu je uginulo, rado složi s mojim savetom i dopusti nam da smestimo kavez na zgodno mesto. "S vašim dopuštenjem", rekoh ponovno, "mi ćemo stražariti ispred kaveza, kako bismo ovu jadnu životinju, sustalu od vrućine i zamorna nošenja, u određeno doba mogli nahraniti i napojiti. "Ta nam vaša pomoć nije potrebna", odgovori on. "Gotovo sva moja posluga dugim je radom već naučila kako se medvedi hrane." Nakon toga pozdravimo se i odosmo. Izađemo kroz gradske dveri i nedaleko, uza cestu, primetimo na udaljenom i skrivenom mestu nekakav nadgrobni spomenik. Tu otvorimo lesove, da bismo sakrili i sklonili plen koji ćemo steći. Oni su se od truleži i starosti bili gotovo raspali i u njima se nalazio još samo pepeo
i prah umrlih. Verni zakonu koji je među nama vedio, sačekasmo da se spusti noć bez mjesečine i da prvi san naiđe i svlada ljude. Tad krenu cela družina, dobro naoružana mačevima i, kako smo se dogovorili o pljački, stadosmo pred Demoharova vrata. Ali se i Trazileon okoristi trenom prikladnim za noćne pljačke: izvuče se iz kaveza, poubija svojim mačem sve dojednoga čuvare koji su uza nj bili zaspali, zatim i vratara, pa uzme ključ i širom nam otvori vrata. Odmah dotrčasmo i stvorismo se
nasred kuće. On nam pokaza odaju u koju su, kako je njegovo budno oko videlo, sinoć zatvorili množinu srebrnoga posuđa. Svi se prihvatismo posla i silom provalismo u prostoriju. Svakom od naših drugova naredio sam da ponese koliko god može zlata i srebra, da ga brzo sakrije u prebivalištu naših vernih prijatelja pokojnika, tih nepodmitljivih stražara, te da se trčeći vrati po novu robu. Samo sam ja, u opštem probitku, stajao na pragu kuće da bih dobro pazio što će se dogoditi dok se oni ne vrate.
Smatrao sam da i medved trčkara ovamo-onamo po kući ne bi li zaplašio robove, ako bi se neki od njih slučajno probudio. Jer, koji čovek makar koliko hrabar, ne bi kad se nađe pred takvom strašnom zveri, osobito noću, uhvatio maglu, i dršćući od straha zatvorio se u svoju sobu, navukavši pre toga zasun?
No, usprkos tako divnu i pametnu rasporedu, moralo se ipak sve završiti naopako. Dok sam naćulenih ušiju očekivao da se vrate moji prijatelji, dotle se jedan rob, ako nije imao neko božansko nadahnuće, morao probuditi od sna zbog ove buke, a kad je primetio zver kako slobodno trči amo-tamo po kući, tiho i na prstima vratio se u sobu kod ostalih i svima ispričao što je video.
Za tren oka sva je kuća bila puna posluge. Baklje, fenjeri, svetiljke, sveće, lojanice i svetiljke svih vrsta začas odagnaše mrak.
Svi se naoružaše: jedan toljagom, drugi kopljem, treći isukanim mačem i tako zauzeše vrata. Usto, nahuškaše pse, one lovačke, s uspravnim ušima i nakostrešenom dlakom da svladaju medveda.
Što je vika bivala veća, polako se povukoh i udaljih od kuće. Skrio sam se iza nekih vrata i gledao kako se Trazileon divno borio s psima. Premda je bio u životnoj pogibelji, nije zaboravio ni sebe, ni nas, ni svoju negdašnju hrabrost, te se borio, iako je već bio u čeljusti samoga Kerbera. Do zadnjega daha igrao je ulogu koju je sam preuzeo: čas je bežao, čas se odupirao menjajući položaj i pokrete i napokon je umakao iz kuće.Ali, kad je na ulici dospio na slobodu, nije se mogao spasiti begom. Svi psi iz susedne ulice, koliko pomamni toliko i mnogobrojni, bili su se pomešali s čoporom lovačkih pasa koji su baš izlazili iz kuće i svi ga progoniše. Gledao sam strašan i tužan prizor: naš je Trazileon bio opkoljen čoporom pomamnih pasa i sav je, jadnik, bio rastrgnut i raskomadan.
Više nisam mogao izdržati od boli, poešao sam se u svetinu oko sebe i pokušao jedino sredstvo da pomognem svomu dobrom drugu, a da se ne izdam; doviknuh ljudima koji su ga gonili:
"Sramota je i bruka kojoj nema jednake da ovako izgubismo ovu divnu i zaista skupocenu zver."
Međutim, ni ta moja domišljatost, ni reči ne pomognu jadnom mladiću. Jedan velik i snažan klipan koji je istrčao iz kuće zabio je medvedu koplje pravo u grudi, drugi se ugledao na nj, a zatim je to učinila sva gomila.
Strah je bio nestao i ko je god mogao oteti od nekoga oružje, dolazio je i udarao. A Trazileon kome nije bilo jednaka i koji je bio divna slika naše družine, pre je izgubio dušu dostojnu besmrtnosti nego izdržljivost: nijednom rečju izdaje, tuge ni plača nije pogazio svoju za kletvu. Rastrgnut ujedima pasa i raskomadan mačevima i kopljima, urlikao je kao divlja zver, ali podnoseći gordo i hrabro svoju nesreću, sačuvao je svoju slavu i umro kako mu je sudbina odredila. Strah i groza koju je uterao ljudima u kosti bila je tako velika da sve do jutra, ne, nego do punoga dana niko nije smeo ni prstom dodirnuti životinju, čak ni kad je ležala mrtva na tlu. Napokon je neki mesar, malo hrabriji, nesigurno i u strahu otvorio medvedu želudac i izvukao hrabroga razbojnika napolje. Tako je, eto, poginuo Trazileon. On je za nas mrtav, ali slava njegova neće nikad iščeznuti. Brzo smo pokupili sve što su nam pokojnici, naši verni stražari, bili sačuvali i žurnim korakom napustili smo oblast Plateje. Usput smo razmišljali o tomu kako među živima zaista nema više nikakva poštenja, jer se ono, od mržnje prema našoj neiskrenosti, povuklo među sene umrlih i među pokojne. Tako vam, iscrpljeni i posustali od težine tereta i teška puta, izgubivši tri druga, donosimo plen koji tu vidite!" Nakon te priče, razbojnici prinesoše žrtvu uspomeni svojih prijatelja, škropeći čisto vino iz krčaga od pravoga zlata. Zatim otpevaše nekoliko pesama u čast boga Marsa i legoše da bi malo prodremali. Starica o kojoj sam govorio maloprie, nasu nam tad mnogo ječma ne mereći ga. Kad je moj konj video takvo obilje kojim se sam mogao služiti, mislio je da se nalazi na gozbi Salijaca. A ja, koji nikad nisam jeo presan ječam, nego samo sitno i dobro ukuvan u čorbi, primetio sam u uglu mesto gde su bili krtići kruha cele bande i moje grlo, od gladi prevučeno zateglom skramom, snažno je navalilo na posao. Kad se noć otegla, razbojnici su se probudili i krenuli na put. Opremili su se na razne načine: jedni se naoružali mačevima, a drugi se obukli kao prikaze i brzim korakom izašli. Ni san me nije mogao sprečiti da sveudilj dobro ne jedem. Premda sam pre, dok još bijah Lucije, bio zadovoljan s jednim ili s dva hleba, nakon čega bih ustao od stola, sad sam dokrajčivao već treću košaru da bih napunio ovako prostran želudac. Dan me zatekao zanesena tim poslom.
Na kraju sam se, posramljen onako kako to može biti magarac, udaljio premda mi je bilo žao i pošao k bližnjemu potoku utažiti žeđ. U tom trenutku vratiše se i razbojnici, vrlo zabrinuti i zamišljeni. Nisu sobom nosili nikakvu prtljagu, čak ni najmanju krpicu. Sve što su doneli bila je mlada devojka, otmena izraza i kao što je njezino gospodsko držanje pokazivalo, iz porodice najuglednije u svemu kraju, devojka kakvu je i ovakav magarac kao što sam bio ja, mogao poželeti. Nju su štitili njihovi mačevi, njihove ruke i sve njihove zajedničke snage.
Dok je ta devojka kukala, kidala haljine i čupala kose, oni je nateraše da uđe u pećinu i pokušavahu joj lepim rečima umanjiti bol:
"Ne boj se", govorili su, "za svoj život i svoju čast! Imaj samo malo strpljenja, da bismo mogli nešto zaraditi na tebi. Nas je beda i nužda nagnala na taj posao. Tvoji roditelji imaju cela brda zlata i, makar kako bili škrti, neće potrajati dugo, a oni će naći ono što je potrebno za otkup njihove krvi".
Uzalud su takvim i sličnim pričama pokušali ublažiti bol mlade devojke. Ona je sedela glave oborene na kolena i plakala bez prestanka. Tad razbojnici pozovu staricu i narede joj da sedne uz nju, te je teši što može nežnijim rečima, a oni se vrate na svoj redovan rad.
No, ma što joj baba govorila, ništa nije moglo osvežiti tu jadnu devojku i ona je neprestance plakala. Čak je sve više i više jadikovala i tresla se od plača, tako da je i u mene izazivala suze.
"Kako da ne plačem? Zar mogu, nesretnica, živeti, kad sam ugrabljena iz tako velike kuće, od tako mnogobrojne i drage posluge i od tako voljenih roditelja? Sad sam sama, napuštena, žrtva proklete otmice. Od mene su napravili robu i kako da ne plačem ili da živim dalje zatvorena kao rob u ovoj kamenitoj steni, u ovom mučilištu, lišena svih naslada u kojima sam rođena i u kojima sam odrasla, kad ne mogu računati na svoj spas od ovih razbojnika i odvratnih gladijatora!" Tako je tugovala sve dok umorna od tuge i plača, na kraju ne sklopi oči i zaspa.
Tek što je sklopila oči, najednom se kao pomahnitala trže od sna i poče još više tužiti, pomamno se busati u grudi i udarati po milu licu. Starica je navaljivala na nju da joj kaže uzrok toj novoj boli i ona, uz težak uzdah, odgovori:
"Teško meni, sad je sve svršeno sa mnom! Nema više nikakve nade u spas! Ostaju mi samo još konopac, mač ili bezdan!"
Starica se na te reči naljuti i malo joj oštrije naloži da joj kaže kakva je to nova nesreća nad kojom plače i zašto je nakon sna ponovno stala tugovati.
"Zar hoćeš lišiti moje ljude dobre otkupne zarade? Samo nastavi! Razbojnici obično malo brinu o suzama, a ja ću te živu spaliti i uz tvoje suze!"
Uplašena tim rečima, poljubila joj je devojka ruku. -"Majko", reče, "sažali se na moju tešku sudbu i pomozi mi u mojoj teškoj nevolji! Mislim da u dugim godinama nije sasvim nestalo sućuti i milosrđa ispod tvojih sedih vlasi. Saslušaj samo tešku istoriju moje nesreće.
Moj bratić, samo tri godine stariji od mene, divan je mladić, najugledniji u svomu gradu i svi ga vole kao rođenoga sina. Zajedno odgojeni od najranije mladosti, rasli smo nerazdvojni u istoj kući, štaviše, u istoj sobi i u istoj postelji. On se sa mnom zaručio svetom nežnošću međusobne ljubavi i brak treba okruniti već odavno dana obećanja. Naši su se roditelji s tim posve složili i već ga proglasili mojim mužem. On je, kako to običaji nalažu, okružen mnoštvom rođaka i srodnika, obilazio sve hramove i javna sveta mesta i prinosio žrtve. Sva kuća prepuna lovorovih grana i osvetljena bakljama odekivala je od svadbene pesme. Moja jadna mati, držeći me na grudima, oblačila mi je lepu svadbenu haljinu i dok me nežno ljubila i grlila, toplim i iskrenim željama, jačala je moju nadu na buduću decu.
Odjednom bane banda pustahija. Sve poprimi izgled rata, oružje zazveča, a mačevi zablistaše. Ali, niko nije pljačkao ni ubijao. U zbijenoj povorci provalili su u našu sobu i nijedan od naših ljudi nije nas branio i nije nas čak ni pokušao odbraniti; mene, jadnicu, onesveštenu od straha, oteše iz ruku moje majke. I tako je moj pir, kao nekad Atisov ili Protezilajev, uništen i rasut.
Upravo sam sanjala strašan san i moja se muka ne samo obnovila nego se i povećala. Kao da su me silom istrgli iz kuće, iz moje sobe, čak i iz postelje te me vukli neprohodnim krajevima. Zvala sam svoga zaručnika i uskoro sam ga opazila. Još vlažan od mirisa i ovenčan ružama, onakav kakav je bio kad su ga lišili mojih zagrljaja, išao je za mnom, dok sam ja i protiv svoje volje uzmicala nošena. Glasno je tugovao i vikao da mu je oteta njegova divna žena, pozivao ljude za svedoke i tražio od njih pomoć. Tad je jedan od razbojnika, komu je ovo stalno gonjenje bilo dosadilo, zgrabio velik kamen koji mu je ležao pred nogama, srušio njime moga mladog muža na zemlju i ubio ga. Ovo strašno priviđenje ispunilo me grozom i ono me, tužnu, trglo od sna."
Starica je uzdisala zajedno s devojkom koja je plakala i rekla joj:
"Samo hrabro, dete moje, i neka te ne plaše prazni besmisleni sni! Slike koje nam san donosi danju smatraju se lažnima, a i noćni snovi često proriču baš suprotna zbivanja. K o, na primer, sanja da plače, da ga tuku ili da ga kolju, njega baš čeka dobitak ili kakav sretan događaj. Naprotiv, smEjati se i puniti trbuh slatkim jelima ili uživati u ljubavi, znači da će te snaći tuga, bolest i druge nevolje. Pokušaću te razonoditi lepim pričama i staračkim bajkama."
I odmah poče kazivati!
"U nekom gradu bEhu kralj i kraljica. Oni su imali tri divne kćeri. Ljudi su verovali da se starije dve, premda behu preumiljata obličja, ipak mogu obožavati ljudskim hvalama. Ali, lepota najmlađe beše tolika i tako divna, da se nije mogla ni iskazati ni dostojno proslaviti ljudskim govorom, jer je jezik ljudski za to odveć slabašan.
Skupljali se mnogi od građana i nebrojeni došljaci na glas o takvoj lepoti, a iznenađeni tom neusporedivom lepotom, primicali su zadivljeni desnicu svojim ustima, stavljali palac nad kažiprst i poštovahu je ovim pokretima kao daje prava božica Venera.
Po bližnjim gradovima i pokrajinama brzo se raširio glas, kako je to boginja koju je rodila dubina sinjega mora, a odnjihala je rosa penastih valova, udostojila svakoga došljaka da može motriti ovo božanstvo koje se nalazi među ljudima; ili da je, opet, neka nova plodnost nebeskih klica oplodila zemlju, a ne more, te je rodila drugu Veneru obdarenu devičanskim cvatom.
Priča se sve više širila iz dana u dan. Glas o tome stigao je i na najbliža ostrva, a zatim je i na kopnu išao iz jednoga kraja u drugi. Mnogi se ljudi sticali iz dalekih zemalja, prevaljujući kilometre kopnom i morem da vide to divno Čudo svoga veka. Niko više nije plovio na Paf ili Knid, pa čak ni na samu Kiteru da bi promatrao Veneru. Napuštali su njene svetkovine, hramovi su propadali, njezine žrtvene uzglavnice gazili, svete obrede zanemarivali, kipovi njezini bili su neovenčani, a napuštene oltare pokrivao je hladan i prljav pepeo. Molitve su ljudi upućivali samo ovoj devojci, a milost Venerina uzvišenog božanstva iskali su sad od ovog bića u ljudskoj podobi. Kad bi ranim jutrom izašla, ljudi bi žrtvama i gozbama umilostivljali nenazočnu božicu Veneru, a ulicama bi je pratili mnogobrojni ljudi i molili joj se, bacajući pred nju vence i cveće.
Ovo neumereno odavanje božanskih časti i poštovanje smrtne devojke, u prave Venere raspali strašni gnev. Ne mogavši stišati svoje zlovolje, ona je dršćući od srdžbe i tresući glavom počela govoriti sama sa sobom:
"Šta? Zar da ja, roditeljica prirode, ja koja sam stvorila počela, svega sveta dobrotvorka i majka Venera, zar da s nekom smrtnom devojkom delim časti koje samo meni pripadaju i zar da se moje ime, poreklom s neba, pogani zemaljskim gnusom? Zar da smrtna devojka nosi po svetu moj lik, pa me tako izjednače s mojom dvojnicom, jer istovremeno iskazuju čast i njoj i mom imenu! Uzalud me, s moje osobite lepote, onaj pastir čije je poštenje i pravednost priznao sam Jupiter, više cenio od velikih božica. Ali, ko god ona bila, neće se dugo radovati prisvajajući časti koje pripadaju meni! Pobrinuću se već da ona okaje tu svoju bezbožnu lepotu!"
I zovne odmah svoga sina, onoga krilatoga i prilično drskoga dečaka zla ponašanja, koji se ne osvrće na javni red pa s ognjima i strelicama oboružan, preleće noću po tuđim kućama, kvari bračnu slogu i nekažnjeno čini tolika nevaljalstva, a baš ništa dobro. Premda je on već po naravi bio smion i drzak, podbode ga još više rečima, odvede ga u onaj grad, pokaza mu Psihu - ovim se, naime, imenom nazivaše devojka - ispripovedi mu svu istoriju , pa uzdišući i besneći od ljutine reče:
"Zaklinjem te vezom materinske ljubavi, slatkim ranama tvojih strela, medenim žarom tvoga plamena: osveti se posve za svoju roditeljicu, kazni tu prkosnu lepotu i izvrši mi samo ovo jedno, od svega najvažnije: neka se ta devojka najvatrenijom ljubavlju zaljubi u najgorega čoveka, kome je Sudbina oduzela čast i očinstvo i zdravlje; u takvu propalicu, da se u svemu svetu neće moći naći čovek koji bi mu bio jednak u bedi".
To rekavši, zagrli svoga sina ljubeći ga dugo i žarko, a zatim se uputi bližnjoj morskoj obali o koju su mlatili vali, zagazi ružičastim stopalima u najvišu penu nemirnih valova i nađe se na bistru valu dubokoga mora. U trenu oka po želji joj se stvori njezina morska pratnja, kao da je to prije bila naložila: tu su Nerejeve kćeri koje pevaju u horu i Portun s kuštravom modrom bradom i Salacija s krilom punim riba i Palemon, malen kočijaš koji na uzdi vodi dupina, pa četa Tritona koji su na sve strane skakali po moru: jedan je blago trubio na svoju zvučnu školjku, a drugi je držao svilen veo da boginju zaštiti od sunca koje je nemilosrdno žeglo; treći je donosio gospodarici ogledalo, a
ostali su plivali pridržavajući njezina kola u koja su bila upregnuta po dvojica. Takva je pratnja išla s Venerom kad se uputi k Oceanu.
A Psiha i uza svu svoju lepotu nije imala nikakva ploda od svoje dike. Svako je posmatra s divljenjem, svi je hvale, ali se niko, ni kralj, ni kraljević, ni bilo ko iz naroda ne javi kao prosac, želeći se s njom oženiti. Svi se dive božanskom liku, ali joj se dive samo kao kipu što je izrađen veštom rukom. Njezine oje sestre, čiju umerenu lepotu svet nije izneo na glas, već su se bile udale za kraljevske prosce i živele u sretnom braku, dok Psiha sedi u kući usamljena i neudana, oplakuje svoju samoću i napuštenost i mrzi svoju lepotu premda se svima dopadala. Jadni otac ove nesretne devojke posumnja na kraju da nju možda bogovi ne mrze, pa bojeći se gneva višnjih upita za savet prastaro proročište u Miletu, a molitvom i žrtvama zamoli od toga moćnog božanstva da njegova neljubljena kći dobije muža i da se uda. Tad Apolon, premda Grk i Jonjanin, iz obzira prema piscu Miletskih priča odgovori ovako preko latinskog proročanstva:
"Na stenu visoke gore postavi svoju kćer, o kralju, u raskošnoj opravi za svadbu smrti. I ne nadaj se zetu rođenu od smrtnih ljudi, no strašnu čudovištu, divljem, kao zmija, koje leti na krilima i ne štedi nikoga, svud sve u propast navraća mačem i ognjem. Od njega i sam Jupiter drhti, od njega strepe bogovi, boje se reke u donjem svetu i stigijsko carstvo mraka".
Kralj, nekad blažen, čuvši to, uputi se mrzovoljan i tužan svomu domu i rastumači svojoj ženi naloge zlokobnoga proročanstva. Više dana bila je žalost, plač i naricanje. Navršavalo se vreme za izvršenje onoga što je zla sudbina htela. Tad su nesretnu devojku stali pripravljati za svadbu kao za pokop. Plamen baklji biva crn od čađe i trne se pod pepelom, zvuk svadbene frule menja se u tužan lidijski napev, vesela pesma Himenejeva završava se lelekom, a udavača velom tare svoje suze. Sav je grad oplakivao tužnu sudbu te kuće, a građani proglasiše odmah opštu žalost. No, nužda da se pokori volji bogova, tražila je da jadna Psiha pretrpi određenu kaznu. U najvećoj žalosti, dakle, pripremiše svečanost pogrebnog pira; povorka krenu uz pratnju svega naroda, a Psiha, sva uplakana, ne ide na venčanje, no na svoj pogreb. Jadni njezini roditelji koje je snašlo toliko zlo, otežu izvršiti kleto delo, ali ih sama kći stane hrabriti ovim rečima: "Što mučite nesretnu svoju starost dugim plačem? Što svoj život, koji je većma moj nego vaš, umarate stalnim naricanjem? Što zaludnim suzama nagrđujete svoje lice koje ja obožavam? Što razdirete u svojim očima i moj vid? Što čupate svoje sede vlasi? Što se busate u prsa, u te grudi koje su meni svete? Evo, to vam je divna nagrada za moju čarnu lepotu! Prekasno ćutite smrtonosnu ranu koju vam je zadala prokleta Zavist! Dok su me narodi i svet slavili božanskim častima, dok su me svi u jedan glas nazivali novom Venerom, tada vam beše tugovati, tada plakati, tada me oplakivati kao da sam već upropaštena! Sad osećam i vidim da sam nastradala samo zbog imena Venerina. Vodite me i postavite na stenu koju mi je proročanstvo proreklo! Žuri mi se proslaviti svoj sretni pir, hrli mi se videti svega" sretnog muža. Što oklevam i što izbegavam sastanak s onim koji je rođen na propast svemu svetu?"
Tako rekavši, devojka ućuta i čvrstim korakom umeša se u narod koji ju je pratio na sprovodu.
Povorka se penjala prema određenom vrhuncu, gore. Tu, na najvišem vrhu napuste devojku, ostave tamo suzama pogašene baklje kojima su svetlili, pak oborene glave krenu se na put kući. A njezini jadni roditelji, umoreni tolikom nesrećom, zatvoriše se u kuću, u dubok mrak i večnu noć.
Psiha je za to vreme drhtala od straha i plakala na vrhu litice; tad blag dah Zefira, tiho zaleprša kreljuti haljine, nadu joj
skut, a onda jedva primetnim pokretom i mirnim dahom polako podiže je i prenese preko provalija visoke stene, spusti je u dolinu, te je položi u krilo cvatućeg busena.
