Knut Hamsun, GLAD ( III deo )

     Kad sam otvorio oči, već je bio beo dan, i mislio sam da već mora biti podne. Obuo sam cipele, opet smotao pokrivač i vratio se u grad. Dan je i opet bio bez sunca, a ja sam prozebao kao pas; noge su mi kao odumrle, a oči mi stadoše suziti kao da ne podnose danje svetlo.

    Bila su tri sata poslepodne. Glad me počela strašno mučiti, postao sam umoran, a s vremena na vreme hvatala me čak i nesvestica. Zaokrenuo sam prema zalogaonici , pročitao izvešeni jelovnik i napadno slegnuo ramenima, kao da kuvana slanina nije za moj želudac. Odavde se uputim prema železničkoj stanici.

     Odjedanput osetim čudnovatu omaglicu u glavi. Pošao sam dalje ne obazirući se na nju, ali ovoga puta bivalo mi je sve gore i gore, pa sam na kraju na nekim stepenicama morao sesti. Celo se moje biće izmenilo, kao da je nešto u mojoj nutrini spuznulo u stranu, ili kao da se razderala kakva moždana opna. Nekoliko sam puta duboko udahnuo hvatajući vazduh  i, začuđen ovim što me snašlo, ostao da sedim. Nisam bio bez svesti, jer sam sasvim jasno osećao bol u uhu, a kad je prošao koji poznanik, smesta sam ga prepoznao, ustao i pozdravio.

    Kakav se to bolni osećaj pridružio ostalima? Je li to možda posledica toga što sam spavao na goloj zemlji? Ili je možda zato što još nisam doručkovao? Ako se pravo uzme, ipak je besmisleno ovako živeti, tako mi rana Kristovih! Ne znam šta sam skrivio sudbini da me tako progoni! Najednom mi padne na pamet da bi bilo najpametnije da postanem lopov, pa da s pokrivačem odem do »ujaka«. Mogao bih ga založiti za krunu, a to bi mi osiguralo tri dobra jela. Tako bih se nekako održao dok se nešto ne nađe. A što se tiče Hansa Paulija, njemu bih već nešto nadrobio. I već sam bio na putu prema zalagaonici, ali se pred ulazom zaustavim, zatresem glavom kao da se ne mogu odlučiti, i onda se opet okrenem.

    Što sam bio dalje od zalagaonice, to me je više veselilo što sam ostao pobednikom u ovom teškom iskušenju. Svest da sam još uvek čist i pošten prostruji mi glavom i ispuni me divnim osećajem da sam čvrst karakter, da sam kao beli svetionik usred uzburkanog ljudskog mora a ne podrtina kakvog broda koju valovi bacaju amo-tamo. Da založim tuđu stvar za jedno pišljivo jelo, da se najedem i napijem, da dušu upropastim prvim zalogajem, da crnom mrljom uprskam poštenje, da postanem lopovom i zastidim se sam pred sobom – nikada! Nikada! To mi nije bila namera, na to štaviše ni u jednom trenutku nisam pomislio. Niko nije odgovoran za nekontrolisane misli što mu se vrzmaju glavom, a naročito ne onda kad ga muči strašna glavobolja i kad mrtav od umora nosi tuđi pokrivač pod pazuhom.

    S vremenom će se već nešto naći! Pa tu je još onaj trgovac iz Ulice Grønland. Je li proteklo previše vremena otkako mu poslah svoju ponudu? Nije li svejedno hoću li pre ili kasnije povući za njegovo zvonce, pa da me odbije. I uopšte mu se nisam lično predstavio. No ipak mogu pokušati, možda mi se ovog puta sreća nasmeje; njezini su putevi gdjekad čudnovati. Uputim se dakle u Ulicu Grønland.

    Poslednji trzaj što mi je projurio glavom jako me je umorio; išao sam sasvim polako i razmišljao šta ću reći trgovcu. Možda je on dobar čovek; bude li dobre volje, možda mi predujmi koju krunu a da ga za to i ne zamolim; takvim ljudima dolaze ponekad sjajne misli.

    Ušuljam se u jedan ulaz, pocrnim kolena na hlačama pljuvačkom, da izgledam nekako uredniji, položim pokrivač u tamni ugao iza nekog sanduka, pođem ravno preko ulice i uđem u maliu trgovinu dućan.

    Unutra sedi čovek i pravi tuljce od starih novina, umesto vrećica.

    – Mogu li da razgovaram s gospodinom Christiejem? – zapitam.

    – To sam ja – odgovori čovek.

    Aha! Meni je ime tako i tako, bio sam slobodan da mu pošaljem ponudu, pa sad ne znam kakav je odgovor.

    Čovek ponovi nekoliko puta moje ime i nasmeje se.

    – Sad ćete nešto videti! – reče i izvadi iz prsnog džepa moju ponudu. – Izvolite, gospodine, pogledati kako baratate s brojkama. Svoj ste list datirali godinom 1848. – I čovek se nasmeje iz puna grla.

    – Razume se da je to krivo – rekoh – nepribranost, zabuna, moram priznati.

    – Vidite, a ja trebam čoveka koji se ne buni u brojkama – reče on. – Vrlo mi je žao, vaš je rukopis tako čitljiv, a i vaš list mi se svideo...

    Pričekao sam koji trenutak. Ta nije to valjda njegova poslednja. A on se opet prihvati pravljenja svojih tuljaka.

    – Tako mi je žao – rekoh – vrlo žao, ali to mi se više ne bi dogodilo, a i ova mala pogreška ne može značiti da sam potpuno nesposoban za knjigovodstvo.

    – To ja uopšte ne tvrdim – odgovori on – ali kod mene je značila tako mnogo da sam se smjsta odlučio za drugoga.

    – Mesto je dakle već popunjeno? – zapitam.

    – Jest!

    – Bože moj, onda više nemam šta tražiti!

    – Ne. Vrlo mi je žao, ali...

    – Zbogom! – rekoh.

    Sad me obuzeo neki divlji, brutalni bes. Uzeo sam svoj svežanj iz prolaza, stisnuo zube i stao nasrtati na mirne prolaznike na pločniku, ne moleći ih za oproštenje. Kad je neki gospodin stao i pozvao me na red zbog moga ponašanja, okrenuo sam se, zatulio mu tek jednu jedinu besmislenu reč u uho, gurnuo mu stisnutu šaku pod nos i krenuo dalje; uhvatilo me nekakvo slepo besnilo koje nisam mogao obuzdati. Gospodin je stao dozivati redara – ništa bolje u tom trenutku nego imati posla s kakvim stražarom! Namerice usporim korake da me dostigne, ali nije došao. Je li to možda pametno, da se izjalove najmučniji, najozbiljniji pokušaji jednog čoveka? Čemu sam napisao godinu 1848? Šta me se ticala ta prokleta godina? Sad moram gladovati i creva mi se svijaju kao crvi, a nigde ne stoji napisano da ću do večere naći ma i koricu hleba. I što je bivalo kasnije, to sam se osećao prazniji, duševno i telesno; svakog sam se dana upuštao u sve nečistije poslove. Lagao sam bez crvenila, varao siromašne ljude za stanarinu, borio se dapače s lupeškim pobudama da prodam tuđi pokrivač – i sve to bez kajanja, mirne savesti. Moja je duševnost stala gnjiti, u njoj niknuše crne gljive, šireći se sve dalje. A gore na nebu sedi Bog, bdije nada mnom i pazi da se moja propast provede po svim pravilima, sigurno i polagano, pazeći da se ne izađe iz takta. U ponoru paklenom pak beže đavoli i srde se što se tako dugo odupirem da počinim kakav velik zločin, neoprostiv greh,za koji me Bog u svojoj pravednosti mora baciti u bezdan pakleni...

    Išao sam brzo, sve brže, onda odjednom zaokrenuo nalevo i prispeo uznojen i ljut u neko jarko osvetljeno i lepo dekorisano predvorje. Nisam stao ni na jednu sekundu, a čudno je uređenje predvorja tako brzo prodrlo u moju svest; dok sam jurio uza sepenice, mom pogledu nije umaknula ni jedna jedina sitnica na vratima, ukrasima, podu, sve je to stajalo jasno preda mnom. Na drugom spratu snažno povučem za zvonce. Zašto sam stao baš na drugom spratu? Zašto sam povukao baš za ovo zvonce, koje je najdalje od stepenica?

    Mlada dama u sivoj, crno obrubljenoj haljini otvori mi vrata; trenutak me je začuđeno posmatrala, a onda je zatresla glavom i rekla:

    – Ne, danas nemamo ništa. – I učini kretnju kao da će zatvoriti vrata.

    Zašto sam se u takvo što upustio s tom ženom? Ona me očigledno smatra prosjakom. Odjednom se ohladim, osetim se smirenim. Skinem šešir, s poštovanjem se naklonim, kao da nisam čuo što je kazala, i izgovorim jako uljudno:

    – Oprostite, gospođice, što sam tako jako pozvonio; nisam znao da imate tako jako zvonce. Stanuje li ovdje bolestan gospodin koji je u novinama oglasio da treba čoveka koji bi ga vozio u kolicima?

    Ona je koji trenutak nepomično stajala i razmišljala o toj mojoj laži. Činilo se da se njezin sud o meni pokolebao.

    – Ne – reče na kraju – tu nema nikakvog bolesnog gospodina.

    – Ne ? Onako, postariji? Voziti dva sata dnevno. Četrdeset ørea po satu.

    – Ne.

    – Onda još jednom molim za oproštenje – rekoh; možda stanuje na prvom spratu. Za svaki slučaj preporučujem jednog čoveka, moga znanca, za kojega garantujem. Ja sam iz porodice Wedel-Jarlsberg. Naklonim se još jednom i odem. Mlada je dama pocrvenela, od zabune se nije mogla ni maknuti, nego je ostala stajati na vratima i gledati za mnom dok sam silazio stepenicama.

    Meni se opet vrati mir i u glavi mi je postalo posve jasno. Ženine reči da mi danas ne može dati ništa delovale su na mene kao hladan tuš. Zar je već tako daleko došlo da svako sme pomisliti: Evo,ide prosjak, jedan od onih kojima se daje jelo kroz vrata na hodniku.

    U Ulici Møller stanem pred jednom kućom i udahnem miris pečena mesa; već sam stavio ruku na kvaku i bez razmišljanja hteo ući, ali se u poslednji čas osvestim i nastavim svoj put. Dođem blizu tržnice, da potražim klupu i da se odmorim, ali na svakoj je neko sedeo. Uzalud sam obišao skroz oko crkve – ni jednog mesta za sesti. Naravno, rekoh ljutito sam sebi, naravno, naravno! I opet odem. Kod ugla tržnice svratim do vodoskoka, popijem nekoliko gutljaja vode i pođem, vukući noge kao da su od olova. Pred svakim sam izlogom dugo stajao i gledao za svakim kolima koja su se provezla mimo mene. U glavi sam osećao vrućinu, a u slepoočicama mi je čudno udaralo; voda koju sam popio nije mi pomogla, nego mi je po njoj postalo samo mučno. Tako sam stigao na Spasiteljevo groblje. Seo sam, naslonio laktove na kolena, a glavu podupro rukama. U tako zgurenom položaju osećao sam se posve ugodno i nisam više osećao izjedanje u prsima.

    Na granitnoj ploči pored mene ležao je klesar na trbuhu i urezivao natpis; imao je plave naočale i podsetio me na znanca na koga sam gotovo već zaboravio, bankovnog činovnika, koga sam još pre nekog vremena viđao u kafani »Oplandske«.

    Samo da oteram taj stid od sebe, pa da se obratim njemu! Da mu otvoreno kažem istinu, da mi sad ide vrlo slabo i da mi je to životarenje došlo već do grla! Mogu mu dati i pretplatnički blok za brijanje... ĐAVO odneo i pretplatnički blok za brijanje! Kartice u vrednosti od jedne krune! I nervozno posegnem za tim blagom. Ne našavši ih dovoljno brzo, skočim uznemireno. Onda ih sav znoja od straha napokon nađem na dnu prsnog džepa s drugim čistim i ispisanim papirima bez vrednosti. Nekoliko puta prebrojim tih šest listića, i to najpre od spreda prema straga, pa obratno; za mene oni nisu imali više nikakve vrednosti; zar ne mogu ostati da se i ne brijem? Tako bih došao do polukrunke, do bele polukrunke u srebru iz rudnika Kongsberg! Banka se zatvara u šest sati, a između sedam i osam mogu pričekati tog svog čoveka pred kafanom »Oplandske«

    Dugo sam sedeo veseleći se toj misli. Vreme je prolazilo. U krošnjama kestenova šumio je vetar, dan se primicao kraju. Nije li ipak nedostojno mene da dođem sa šest listića k mladiću koji je namešten u banci? Možda on ima u svom džepu dva čitava pretplatnička bloka za brijanje, s mnogo čišćim i finijim listićima od mojih? ko zna? I pretražio sam sve džepove ne bih li našao možda još štA drugo, da mu pridodam, ali nisam našao ništa. Da mu ponudim voju kravatu? Posve lako mogu biti i bez nje, naročito kad kaput čvrsto zakopčam, a to ionako moram činiti, jer nemam prsluka. Odvežem dakle kravatu, široku vrpcu koja mi je pokrivala polovicu prsa, brižno je očistim i smotam zajedno s blokom za brijanje u komad belog pisaćeg papira. Zatim napustim groblje i uputim se prema kafani.

    Časovnik na većnici pokazivao je sedam sati. Zadržavao sam se u blizini kafane, prolazio gore-dole pored železne ograde i oštro promatrao sve one koji su dolazili i odlazili. Napokon, oko osam sati, opazim mladog čoveka kako svež i elegantan ide ulicom prema kafani.Kad sam ga spazio,srce mi zakuca brzo kao u ptice i ja bez reči pozdrava nasrnem na njega.

    – Jednu polukrunku, stari druže! – navalim sasvim drsko –ovde imate protuvrednost. – i pri tom mu gurnem u ruku zamotak.

    – Nemam – odgovori on – bogami, nemam! – I pri tome iskrene svoj novčanik pred mojim očima. Sinoć sam lumpao i ostao bez para; verujte mi, nemam ništa.

    – Nemojte, dragi, valjda će biti tako – na to ću ja, pokazujući da mu verujem; pa nije imao razloga da zbog takve sitnice laže. Pričinilo mi se čak da su mu se modre oči orosile dok je tražio po džepovima i ništa nije nalazio. Zakoraknem da ću otići i velim mu:

    – Oprostite, u trenutačnoj sam oskudici.

    Već sam poodmakao komad puta, kad me on zazva natrag – radi zamotuljka

    – Zadržite to, samo zadržite! – odgovorim mu – neka vam ostane! To su samo malenkosti...ništa...po prilici sve što imam! – Bio sam dirnut svojim vlastitim rečima; one su tako neutešno zvučale u sumračnoj večeri, da sam zaplakao.

    Vetar je zaduvao jače, oblaci su se divlje gonili nebom, a u mraku koji se spuštao postajalo je sve hladnije. Plakao sam celom ulicom; obuzelo me smilovanje prema samome sebi, pa sam bez prestanka ponavljao nekoliko reči, usklik koji mi je uvek iznova izmamljivao suze koje jedva što su prestale: O Bože, kako boli! O Bože, kako boli!

    Prođe sat – prođe polagano i tromo. Neko sam se vreme zadržao u Ulici Torv, sedeo na kućnim pragovima šuljao se u veže kad bi netko prolazio mimo, i bez misli buljio u sjajno rasvijetljene trgovine, u kojima su ljudi rukovali novcem i robom; napokon sam za nekakvom hrpom dasaka između crkve i tržnice našao miran kutić.

    Ne, danas više ne mogu u šumu, pa dogodilo se što mu drago; nemam više ni snage, a i put je predalek. Hteo sam provesti noć onako kako bude i ostati gde sam i bio; bude li hladno, mogu šetati oko crkve; neću više mnogo promišljati. Tako sam se naslonio i zadremao.

     Uokolo je zanemela buka, trgovine su se zatvorile i sve sam ređe čuo korake prolaznika. Malo-pomalo ugasila su se svetla na svim prozorima...

     Otvorio sam oči i opazio nekakvu spodobu pred sobom; po svetlim dugmadima odmah naslutim da je to stražar; lica mu nisam mogao razabrati.

  – Dobar veče! – reče on.

  – Dobar veče! – odgovorim i prestrašim se. Zbunjeno ustanem. On je stajao nepomično preda mnom.

 – Gde stanujete? – zapita.

 Iz običaja i bez duga razmišljanja rekoh mu svoju staru adresu, malu mansardnu sobicu iz koje sam jučer iselio.

    On je još uvek stajao preda mnom.

– Jesam li počinio kakvo zlo? – upitam plaho.

– Ne, dapače! – odgovori mi on. – Ali bi svakako bilo bolje da pođete kući, ovde je hladno spavati.

– Jest, istina je. Osećam da zbilja postaje hladno.

    I poželevši mu laku noć, instinktivno udarim prema svom nekadašnjem stanu. Budem li dovoljno oprezan, mogao bih dospeti gore a da me niko ne primeti; od poslednjeg sprata do mansarde ima svega osam stepenika, a samo dve poslednje škripe.

   Na dnu stubišta izujem cipele i počnem se uspinjati. Posvuda tišina; u drugom spratu začujem udaranje sata; jedno je dete tiho plakalo i to je bilo sve. Napokon nađem svoja vrata, podignem ih malko na šarkama, otvorim ih po staroj navici bez ključa, uđem u sobu i zatvorim nečujno vrata za sobom.

    Sve je bilo onako kako sam ostavio; zavese su pomaknute na stranu, a krevet stoji prazan; na stolu je nešto belo, zasigurno moja cedulja za gazdaricu; nije dakle ni dolazila otkako sam otišao. Popipam tu belu mrlju na stolu i na svoje veliko iznenađenje osetim da je to list. Odnesem ga do prozora i, koliko sam u tami mogao, stanem odgonetati nečitljivo napisana slova, te napokon prepoznam svoje vlastito ime. Aha, pomislim, to je odgovor od gazdarice! Zabranjuje mi da prekoračim prag, kad mi padne na pamet da se opet vratim!

    I polagano, sasvim polagano napustim sobu. U jednoj ruci nosim cipele, u drugoj list, a ispod ruke pokrivač. Stisnem zube i na prstima se spustim niza škripave stube. Sretno sam stigao dole i opet stajao pred kućnim vratima.

    Tu navučem cipele, mučeći se s time prilično dugo, i pošto sam ih obukao posedim još koji trenutak; kad sam bio gotov, zagledah se bez misli preda se, držeći list u ruci.

   Na kraju ustanem i pođem.

     Gore na ulici zatreperi žuto svetlo plinske svetiljke.

Zakoračim prema svetlu, naslonim zamotak o stup svetiljke i otvorim list – sve to vrlo polagano.

Kao da mi je zraka svetla udarila u prsa; čujem kako mi se iz njih izvinuo tihi zvuk, besmisleni poklik radosti: pismo je bilo od urednika, moj je podlistak primljen i upravo se slaže! »Nekoliko malih promena... nekoliko pravopisnih pogrešaka... napisano s mnogo talenta... sutra će biti objavljeno... deset kruna...

«Nasmejem se i zaplačem, velikim koracima zagrabim niz ulicu, zaustavim se, padnem na kolena i slatko se zakunem u veličanstvenu modrinu. I sati su prolazili.

Celu noć, dok nije svanulo jutro, pevao sam po ulicama i lud od veselja ponavljao bez prekida: Napisano s mnogo talenta, dakle malo remek-delo, delo majstora. I deset kruna!

                                                          

nastavci: Romani u nastavcima