Apulej Zlatni magarac, Priča druga

Novorođeno sunce oteralo je noć i dovelo dan, pro­budio sam se i napustio postelju zabrinut i pun želje da razgledam zanimljivosti i čuda ovoga gra­da. Pomislih da se nalazim u srcu Tesalije, u zemlji koju ceo svet jednodušno slavi kao kolevku čarobnjačkih umeća i uroka. I priča onoga mog valjanog druga Aristomena počela je ovde u ovomu gradu, te sam tako i inače pun želje i nestrpljivosti, svaki predmet promatrao začuđenim očima.

U celomu gradu nije bilo ničega što bih držao da je zbilja ono što jest: sve je bilo čarolijama pretvo­reno u drugi neki lik. Čak i kamenje na koje sam nailazio držao sam za ljude koji su bili pretvoreni u kamen; a kad bih čuo neku pticu, mišljah da je i to čovjek komu je niklo perje; tako se isto prekrilo lišćem drveće koje je raslo pred gradskim zidinama i voda vrelica navirala je od ljudskih tela pretvorenih u vodu. Zamišljao sam da se kipovi i likovi kreću, zidovi govore, goveda i druga stoka da proriču budućnost i da će čak s neba i iz sjajna sunčevog kolobara odjednom doći kakvo proročanstvo.

Obuzet takvim predodžbama, rekao bih, i zahvaćen željom koja me mučila, lutao sam svuda, a da nisam mogao otkriti ni početak ni kraj svega što sam tako želeo.

I dok sam tako lutao od vrata do vrata kao pijanac, nađoh se najednom, i ne primetivši, na trgu sa živežnim namirnicama. U tom je trenutku prolazila neka dama s velikom pratnjom sluškinja. Pohrlim da bih je stigao. Zlato na dragom kamenju i na haljini gde je bilo utkano, pokazivalo je dičnu damu. Sa strane, uza nju, išao je čovek dosta star i čim me je primetio, uzviknuo je: »Tako mi boga, ovo je Lucije!«

Istodobno me i poljubio i zatim prošaptao onoj go­spođi nekoliko nerazgovetnih reči. »Zar nećeš sam prići i pozdraviti svoju mater?« »Ne usuđujem se«, odgovorih ja, »jer ne poznam ovu gospođu.« Pocrveneo sam, oborio glavu i ostao na tomu mestu kao ukopan. A ona reče: »To je plemenita skromnost vrle Salvije, njegove matere. Naprosto je neverovatno kako ona živi u celoj njegovoj osobi: dugo telo bez ikakve nepravilnosti, obična visina, sveža vitkost, prava crvena boja, plava i nedoterana kosa, zelenkaste ali žive oči kojih pogled seća na orla, korak pun ljupkosti i bez ikakve neprirodnosti!« Zatim dometne: »Ja sam te, Lucije, odnegovala ovim svojim rukama. Nikakvo čudo, jer sam s tvojom majkom bila povezana dvostrukom vezom krvi i zajedničkoga odgoja. Obe vu­čemo lozu od Plutarhove obitelji, a dojene smo zajedno istim mlekom iste dojilje i odrasle smo kao sestre u uskoj povezanosti. Samo u našemu društvenom položaju postoji razlika: tvoja se mati udala za odličnika, a ja za obična privatnika. Ja sam ta Birena i možda se sećaš da si često čuo njezino ime među onima koji su te od­gojili. Ne boj se sada primiti moju gostoljubivost, ili bolje dođi u kuću koja će odsad biti tvoja.«

Za toga razgovora moje je crvenilo imalo dosta vre­mena da nestane. Odgovorio sam: »Majko, zasad ne mogu ni pomisliti da napustim svoga domaćina Milona, jer se nemam zašto na nj potu­žiti. Ali ću se truditi da učinim sve što se može uraditi bez neuljudnosti. I kad me god put ovuda nanese, neću propustiti da ne odsednem kod tebe.«

Kad smo izmenili ovakve ljubaznosti, pošli smo još nekoliko koraka i stigli do Birenine kuće.

Predvorje je bilo veličanstveno. Sa svake strane, u četiri ugla, dizao se po jedan stub na kojemu je stajao kip Pobede. Božica raširenih krila nije bila u pokretu: jednom ružičastom nogom dodirivala je nestalnu tačku neke pokretne kugle i oslanjala se na nju tako da ju je jedva doticala, pa se činilo kanda hoće poleteti. Jedan komad parskog mramora koji je predstavljao Dijanu bio je nasred dvorane i delio je na dva pravilna dela.

Remek delo bez ikakve mane, božica kojoj je haljina leb­dela na vetru, činila se kao da se u brzom pokretu po­javljuje pred očima onoga koji ulazi i svojom veličanstvenošću ulevala nam je strahopoštovanje. S desne i s leve strane bili su psi, također učinjeni od kamena; njihove oči bile su pune pretnje, uši naćulene, nozdrve raširene, a usta spremna ujesti: da je gde u blizini odjek­nuo lavež pasa, čovek bi mogao pomisliti da to dolazi iz njihovih mramornih grla. Ali je izvrsni umetnik nad­mašio samoga sebe tek u stavu tih životinja: psi su imali uzdignute grudi i stražnje su noge počivale, a prednje su bile kao u trku. Iza božice dizala se stena u obliku pećine, s mahovinom, travom, lišćem, savitljivim granama; tu je bila loza, tamo žbunje — celo biljno carstvo koje je izlazilo iz kamena. A senka kipa bila je u unutrašnjosti pećine osvetljena odbljeskom mramora. Nad samim ula­zom u pećinu visilo je voće i grozdovi, a sve je bilo tako savršeno urađeno da je umetnost, takmičeći  se s priro­dom, uspela svemu dati izgled zbilje. Reklo bi se da bi ih za berbe, kad ih dah jesenskog vetra pozlati i učini zrelima, čovek mogao otkinuti i pojesti. I kad bi se nagnuo i promatrao vrelo koje je ugodno žuboreći teklo pod nogama božice, imao bi tlapnju kako su ti grozdovi koji vise u prirodi toliko živi da se miču. Ispod lišća virio je Akteon napravljen od kamena i motrio božicu znatiželjnim pogledom. Gotovo već pretvoren u životinju u obliku jelena, mogao se videti istovremeno i na steni i na vodi kako promatra božicu na kupanju.

Nisam se mogao nagledati toga prizora i beskrajno sam uživao u njemu. »Sve to što vidiš«, reče mi Birena, »tvoje je!« I u isto vreme otpusti sve prisutne da bismo mogli razgovarati udvoje. Kad su se svi udaljili, rekla je: »Ove mi božice, Lucije, plašim se za te i htela bih se brinuti za tvoju sigurnost jer te ljubim kano sina. Čuvaj se, čuvaj se dobro opasnih umeća i zločinačkih zavođenja te Pamfile, žene toga Milona za koga kažeš da je tvoj domaćin. Ona slovi za vešticu prvoga reda, veštu u svim čarima crnoga čarobnjaštva. Ona zna duvanjem u čarobni štapić ili kamenčiće, ili druge sitne predmete, svu svetlost ovoga zvezdanog sveta zaroniti u dubine Tartara i staroga haosa. Primeti li kakva mladića osobite lepote, odmah je svu obuzme ljubav i od toga trena ne skida više s njega ni misli ni očiju. Dugo ga mami svojim milovanjima, obuzme njegov duh i za večna vremena okuje ga u verige nezasitne ljubavi. One koji ne poka­zuju ljubaznost i koji svojim prezirom izazovu njezinu mržnju, smesta pretvara u kamenje, ovnove ili kakve bilo životinje, a da ne govorimo o onima koje je jedno­stavno poslala na onaj svet. Eto zašto se bojim za te i mislim kako bi trebao da se čuvaš! Jer ona je stalno gonjena strašću, a ti, tvoja mladost i tvoje obličje mogu izazvati strasti u nje.«

Tako mi je zabrinuto govorila Birena.

Ali ja sam po naravi bio znatiželjan i čim sam čuo da se spominje čaranje koje sam oduvek žudio, ne mi­sleći da se čuvam Pamfile zbog toga, poželio sam nestrp­ljiv da i sam naučim nešto takva, makar što me to sta­jalo, i da se survam ravno u bezdan. Brzao sam kao lud, oslobodio sam se njezine ruke kao lanca, brzo rekao zbo­gom i što sam brže mogao potrčao prema kući svoga domaćina. Hrleći kao lud govorio sam samomu sebi: »Sad, Lucije, samo pomno! Budi sabran! Došla je zgoda o kojoj si sanjao. Tvoja je davna želja ispu­njena i moći ćeš napojiti dušu divnim i neobičnim pri­čama. Otkloni svaki detinji strah, pristupi celoj stvari otvoreno i iskreno. Uzdrži se od svake ljubavne veze sa svojom domaćicom, i poštuj bračnu postelju Milonovu. A glede Fotide, možeš joj prići odvažno. Devojka je lepa, voli se smejati, a nije ni nepristupačna. Barem sinoć, kad si išao na spalo, ona te lepo odvela u sobu, položila te u postelju šaleći se, nežno te pokrila, okrećala se i pokazivala (to joj se moglo čitati na licu) da joj je žao što odlazi. Naposletku je nekoliko puta zastala i okrenula se da te pogleda. Neka ti je sa srećom i pokušaj sreću s Fotidom, pa makar se dogodilo i nešto neugodno.«

Govoreći tako sam sa sobom, došao sam do Milonove kuće i, kako se to kaže, bio sam se u sebi već odlučio. Kod kuće ne nađem ni Milona ni njegovu ženu, nego samo moju dragu Fotidu. Pripravljala je za svoje gospo­dare neko jelo od kosanoga mesa, nekakve kobasice, što li, i nekakav paprikaš od pašteta, veoma ukusan, kao što se moglo naslutiti po mirisu. Obučena je bila vrlo koketno u haljinu od platna; prsluk žive crvene boje stezao joj je stas pod samim grudima; svojim malašnim ručicama okrećala je tavu, i dok je brzim pokretima pratila ovo kretanje, njezini su udovi gipko podrhtavali, a negovani bokovi lako su treperili i pokrećali savitljivu kralješnicu koja se ljupko izvijala.

Taj me prizor posve zaneo i gotovo sam se ukočio od divljenja i iznenađenja, a telo mi se uzbudilo i u onim delovima koji su maloprvo bili mirni. Rekoh joj napokon: »Eh, moja draga Fotido, kako su divni pokreti tvoje stražnjice dok okrećeš tu tavu! Kako spravljaš odabran paprikaš. Sretan li je, i još više nego sretan, čovek komu dopustiš da tu umoči svoj prst!«

A lepa i vragolasta devojka odgovori: »Idi, nesret­niče, i nosi se od moga ognjišta! Jer ako te i najmanji plamen takne, sagorećeš do srži i niko osim mene više neće moći ugasiti taj žar. A ja dobro poznam sve recepte i razumem se u okretanju i tava i postelje.«

Govoreći tako, okrenula je glavu prema meni i nasmiejala se. A ja sam, pre nego što sam pošao, polako razgle­dao sve pojedinosti na njoj. Zašto bih govorio o drugim stvarima, kad su glava i kosa bile oduvek jedini pred­met moga zanimanja? Na ulici se trudim da te stvari najpre razgledam i u tom uživam i posle kad se vra­tim kući. A razlog za to jest ovaj: Taj deo tela prvi je očima, jer se nalazi na najvid­ljivijemu mestu i nepokriven, a što je za udove živa boja divne haljine, to je za glavu njezina naravna lepota. I upamtite: mnoge žene odbacuju svaku odeću da bi istakle svoju ličnu dražest i žele pokazati svoju golu lepotu, jer misle da će se više dopasti sa svežine svoje kože nego zbog zlata na njihovim haljinama. A ako — grehota je to i izgovoriti i neka se nigda ne čuje za nešto tako strašno — ako, velim, ženi najveće lepote skinemo njezinu kosu, i lice lišimo njegova prirodnog ukrasa, onda da je pala sa samoga neba ili da se rodila iz mora, da su je odgojili morski vali, ili da to bude i sama Venera koja nam urešena svojini pojasom, mirišući na cimet i okupana mirisnim esencijama prilazi praćena svim Gracijama i celim skupom Amora: ako je ćelava, neće se dopasti ni svomu Vulkanu. A što bih kazao za kosu čija divna sjajna boja bljeska na suncu ili se samo blago preseva, ih’ se preleva u suprotnim tonovima? Ponekad se sjaji kao zlato, i polako prelazi u tamniju boju meda, ponekad je opet gavran crne boje, a ponekad plavičasta i nalik perju oko golubinjeg vrata. A kad se namirisana arapskim esen­cijama, nežno razdeljena zupcem oštra češlja i skup­ljena straga, pruža očima ljubavnika, onda mu, kao ogledalo, vraća još lepšu sliku.

I što bih, naposletku, kazao za onu kosu koja skup­ljena u teškim pletenicama stoji na temenu kao kruna, ili se rastire niz leđa?

Ukratko, toliko je dostojanstvo kose, da se žena može pojaviti sva udešena zlatom i lepim haljinama, i dragim kamenjem i celom spremom koja tvori njezinu privlač­nost, a ipak je niko neće držati ženom koja se ume ulepšati ako se nije pobrinula urediti svoje vlasi.

A u moje je Fotide njezina oprava koja nije bila doterana s mnogo truda, nego malo površno, samo pri­donela njezinoj ljupkosti. Bujna joj kosa, lagano bačena unatrag, padala na zatiljak, širila se po vratu, a zatim se lagano uvijena zadržavala na rubu njezine haljine, pri­kupljena na krajevima i povezana u čvor na glavi.

Nisam mogao izdržati da me strast toliko muči, nego sam se naslonio na nju i poljubio je na onomu mestu gde kosa počinje, onde odakle vodi k temenu, a moj je poljubac bio sladak kao med. Ona je savila vrat, pogle­dala me iskosa i lukavo namigujući rekla: »Hej, ti, đače, voće koje kradeš slatko je, ali mu je okus gorak. Čuvaj se da taj slatki med u tvojim ustima zasvagda ne dobije okus žuči.«

»Zašto mi to govoriš, draga, kad znaš da sam nakan za jedan jedini poljubac koji će mi dati život, dopustiti da me peku ispružena na ovoj žeravi?« Govoreći tako, stegao sam je rukama i stao je ljubiti. Tad me zagrlila gonjena istim čuvstvima kao što je bilo moje i kao ja čeznući i žudeći, i tad sam udisao njezin kao cimet mirisan dah i pio nektar s njezina jezika koji se našao s mojim, a ona se sva predala i prepustila strastima. »Umret ću«, rekoh, »ili, bolje rečeno, već sam umro ako se ne smiluješ.« A ona mi uz još jedan poljubac, reče: »Budi hrabar! Tvoji su osećaji i moji. Ja sam tvoja robinja i naša strast uskoro će biti zadovoljena. Čim se upale zublje, eto me u tvojoj sobi. Idi i pripremi se jer se hoću valjati cele noći i s užitkom se s tobom boriti.«

Ovako slatke reči izrekli smo jedno drugomu i rastali se.

    Bilo je podne i od Birene su mi kao dar za dobrodošlicu doneli vrlo debela praščića, pet pilića i krčag stara i fina vina. Pozvao sam Fotidu i rekao joj: »Evo, i Bakho dolazi da lično podrži Venerinu hrabrost i da joj donese njezino oružje. Svekoliko ovo vino treba da popijemo danas do zadnje kaplje, neka nam ono udavi svaki kukavički stid i neka našim ćutilima dade snagu i strast. Samo ovakva hrana potrebna je Venerinu brodiću da bi se provela noć bez sna, ako u svetiljci ima dosta ulja i u čaši vina.« Ostatak dana posvetili smo kupanju i večeri. Na poziv čestitoga Milona zauzeo sam mesto za njegovim stočićem. Kako sam imao na umu opomenu Bireninu, izbegavao sam što sam više mogao poglede njegove žene, a kad bih je ipak ponekad pogledao, bilo je to sa strahom kao da sam gledao u sam pakao. Ali sam se neprestance okrećao Fotidi koja je posluživala i taj je pogled poticao moju odvažnost. Kad se snoćalo, Pamfila, gledajući u svetiljku, proslovi: »Kakvu ćemo kišu sutra imati!« Pošto je muž upita kako ona to zna, odgovori da joj je to svetiljka prorekla. Na te reči Milon prasne u smeh i reče: »Može "biti da mi u toj svetiljci imamo neku glasovitu proročicu, koja s visoka motrilišta svećnjaka  posmatra sve što se događa na nebu, pa i samo sunce!«

      Tad ja prihvatih i rekoh: »To su prvi pokušaji ova- 12 kva proricanja. Nije nikakvo čudo ako ovaj plamen, ma kako skroman i neznatan bio, iako je stvoren ljudskom rukom, ipak čuva uspomenu na onu drugu vatru, na mnogo veći, nebeski plamen, kao na oca od koga vodi poreklo. I zato ne samo što po tajanstvenim slutnjama unapred zna za promene u visokom eteru, nego nam ih može i proreći. I mi u Korintu imamo sad nekoga Kaldejca koji sav grad zbunjuje svojim neobičnim odgovorima i ljudima javno za novac proriče tajne sudbine: on tačno zna koji je dan najbolji za ženidbe, koji osigurava za večna vremena temelje gradskih zidina, koji je pogodan za trgovca, koji je sretan za putnika, a koji opet povoljan za plovidbu. I meni lično, kad sam ga pitao o tome što će mi se dogoditi na ovomu putu, prorekao je mnoge stvari vrlo neobične i vrlo raznovrsne: da ću steći veliku slavu, da ću, s druge strane, doživeti neku veliku, neverovatnu dogodovštinu i da ću napisati mnoge knjige.«  Na te se reči Milon nasmeja: »A kako izgleda taj Kaldejac i kako se zove?« »To je visok i crnomanjast čovek«, odgovorim mu ja, »a zove se Diofan.« »Jest, jest, on je to i niko drugi«, reče Milon. »Bio je i tu kod nas: mnogima je kazivao ista proročanstva i tako pokupio dosta para, da ne kažem samo malene dare, kad ga je, je li glupošću ili okrutnošću sudbine, ne znam šta je točnije, stala goniti nesreća.
      Jednoga dana stajao je okružen skupinom ljudi i proricao im, kad mu najedanput priđe neki trgovac po imenu Kerdon koji je želeo od njega saznati najpovoljniji dan za svoj put. Diofan mu odabere jedan dan, a moj ti trgovac već izvuče kesu, istrese novac iz nje i odbroji sto denara kao
plaću za njegovo proricanje, kad se neki mladić iz najotmenijega sveta progura i povuče Diofana za kaput. Kad se ovaj obrne, on ga zagrli i stane ga ljubiti. Diofan ga i sam ljubazno dočeka, naloži mu da sedne kraj njega i iznenađen i zaprepašten ovim nepredviđenim susretom zaboravi na posao kojim se u tom trenutku bavio, pa mu reče: »Kako mi je milo što te opet vidim! Kad si stigao?« A ovaj mu odgovori: »Sinoć u suton. Ali pričaj mi brate, kako si prošao na svomu putovanju po kopnu i po moru nakon tvoga tako iznenadna odlaska s otoka Eubeje!« Nato će divni Kaldejac Diofan, koji se još nije mogao sabrati: »Svima svojim neprijateljima i onima koji mi hoće zlo želim da imaju tako strašan
put; gorega ni sam Odisej nije mogao imati. Gonjena olujom i vetrovima lađa kojom smo putovali, izgubila je obe krme i na kraju je bila izbačena na suprotnu obalu i nasukala se. Mi smo izgubili sve i jedva smo plivajući spasili gole živote. Sve što smo dobili od milosrdnih ljudi koje nismo ni poznavali, ili dobrotom svojih prijatelja, otela nam je banda razbojnika, a moga jadnog i jedinog brata Arignota koji se borio s njima, ubili su pred mojim očima.«
      Još on nije ni zsvršio svoju tužnu priču, kad onaj trgovac Kerdon pokupi novac određen kao nagradu za proročanstvo i klisnu. Tek se tada Diofan probudi od  sna i osvesti se kakvu je glupost učinio, jer je video kako se slatko smejemo svi koji smo ga okruživali.
      Ali ja želim, gospodine Lucije, da ti je taj Kaldejac rekao istinu. Budi sretan i nastavi sretno
put!«

    Za vreme toga dugog Milonova naklapanja tiho sam uzdisao i ljutio se na samoga sebe što sam na tako nezgodan način otpočeo razgovor o tome, te sam izgubio jedan dobar deo večeri i slatka uživanja. Napokon sam svladao stid i rekao Milonu:
     »Ostavimo Diofana njegovoj sudbini i neka mu more i zemlja opet oduzmu sve što je oteo
ljudima. A meni dopusti da nešto ranije odem na spavanje, jer sam još vazda loman od svoga jučerašnjeg umora.« Nakon tih reči povukao sam se u svoju sobu i tamo nađoh sve vrlo lepo pripravljeno za gozbu. I krevet služinčadi bio je iznet iz sobe i ostavljen na podu podalje u uglu , bez sumnje zato da bi se otklonili svedoci naše noćne zabave. "Uz moju postelju bio je dobro postavljen stol sa svima đakonijama, dve čaše već napola pune, i još je samo trebalo dodati vodu da bi se pomešala s vinom. Pokraj stola stajala je otvorena boca sa širokim grljkom da bi se lakše iz nje dolilo: ukratko, sve je bilo spravno za ljubavnu borbu.
        Tek što sam legao, a moja draga Fotida koja je već  poslala svoju gospodaricu na spavanje, prišla mi je nasmejana, ukrašena vencima ruža i s ružom na svojim bujnim grudima. Poljubila me nežno, ovenčala mi glavu vencima i posula me cvećem, uzela čašu, nalila tople vode u nju i pružila mi da pijem. Ali pre nego što sam sve ispio, uzela ju je ponovno, usnama malo srknula i, gledajući me, malenim gutljajima ispila ostatak. Zatim je došla još jedna čaša, pa treća, a nakon njih redale su se druge. Vino mi je ubrzo ušlo u glavu. I duša i telo podjednako su mi i s istom nestrpljivošću
žudili za ljubavnom nasladom. Sav zanet strašću i željom podigao sam košulju do bedara i pokazao Fotidi svoju nestrpljivost. »Smiluj se«, rekoh, »i pomozi mi na vreme! Spreman sam se boriti u bici koju si mi objavila bez objave fecijala. Čim sam osetio prvu strelu okrutnoga Amora kako mi se zabija u srce, zategao sam i ja svoj luk tako silno da se bojim da će tetiva puknuti jer se preveć nategla. Ali ako mi želiš posve ispuniti želju, raspusti svoju kosu nek se slobodno lelija i ovako se prepusti momu milovanju.«

     I odmah uklonismo sve zdele i suđe. Fotida je s vukla sve što je imala na sebi, rasplela kosu za divno uživanje i učinila mi se kao Venera koja preobražena izlazi iz morskih valova i, kao i ona, sakrivala je ružičastim prstima glatku belinu svoga pupka, više od dražesti nego zbog stida.
»Počni«, reče, »i hrabro zametni boj. Neću se povući i neću ti okrenuti leđa. Napred ako si junak! Licem u lice. Napadaj junački i ubijaj kao junak koji treba da umre! U današnjoj borbi nema milosti!« Govoreći tako ona se pope na postelju, opkoračivši me sede na me polako, pa stane pokretati svoja vitka leđa brzim pokretima punim pohotljivosti i zasiti me darovima Venerinim ljuljajući se na meni sve do trenutka kad smo se, na kraju snage i mlitavih udova, zadihani srušili
jedno drugomu u ruke. To su bile borbe koje su nas držale budnima sve do jutra. Od vremena do vremena tražili smo od vina da nam oživi umor, da potakne našu žud i obnovi nam uživanje. I još mnoge noći učinili smo nalik toj noći.
   Jednoga dana navali Birena na me da dođem u nje na ručak. Poušao sam se ispričati, ali ona ne htede ni čuti. Ne preosta mi ništa drugo nego otići u Fotide da iz njezinih očiju, kao iz ptičjeg leta, zaištem savet. Nije joj bilo drago da se udaljim ni na prst razmaka, ali mi je rado dopustila kratku
odsutnost s ljubavna polja. Rekla je: »Pazi samo da se ranije vratiš s večere, jer ima ovde neka banda mladih luđaka iz najboljih kuća, koja dovodi u opasnost javni red. Videćeš ovde-onde na ulici pobijene ljude, a redarstvene čete namesnikove prilično su daleko odavde da bi mogle osloboditi grad te šibe. Tebi bi tvoja sjajna sreća i prezir koji ovde ćute prema strancima, mogli stvoriti kakvu zasedu.«
»Ne brigaj se, molim te, draga moja Fotido«, odgovorih ja. »Kako bih i inače više voleo nasladu s tobom nego biti u gostima kod drugih, ja ću te osloboditi straha tako da ću se brzo vratiti. Ali neću ići bez pratnje. Opasaću verni mač i nositi ga sobom da branim svoj život.« Tako sam se spremio i pošao na gozbu.
     Tamo sam zatekao množiju gostiju, i kako se to razume po sebi, kod jedne tako dične gospoje, cvet grada. Sjali su se raskošni stolovi od slonovače, ležaljke su bile prekrivene zlatom izvezenim tkaninama, velike čaše bile su različne lepotom, ali podjednako skupocene; tu je bilo stakla s raznim
reljefima, a tamo, malo dalje, blistao je kristal; s druge strane, opet, presevalo se srebro ili je bleštalo zlato. Divno izdubljen jantar i drago kamenje mamilo je usta da iz njih piju. Ukratko, tu je bilo svega, pa čak i neviđenih stvari. Više ljudi, određenih da poslužuju meso, obučenih u sjajne halje, okretno je delilo zdele ješto i bogato opremljene. Dečaci s lepim kovrčicama i u divnim haljama sveudilj su nudili staro vino u čašama napravljenim od dragoga kamena. Donesoše svetiljke i dvorana se ispuni razgovorom, smeh odjeknu sa svih strana, a ponegde nastade šala i duhovito bockanje.
    Tad se Birena obrati meni i reče: »Jesi li zadovoljan boravkom u našoj domovini? Koliko mi je poznato, mi se posve ističemo nad bilo kojim gradom lepotom svojih hramova, kupalištima i ostalim javnim zgradama. I divnog pokućstva imamo dostatno. Tu se svakako živi slobodno i po svojoj
želji: stranac tu ima buran život kao u Rimu, a miran gost miran život kao na selu; jednom rečju, ovamo dolazi iz cele pokrajine svako kom se mili uživati.«
     Slažem se«, rekoh ja, »i ne verujem da sam igde na svetu bio ovoliko slobodan kao što sam tu. Ali se ipak veoma bojim nevidljivih i neizbeživih zamki čarobnjačkoga umeća. Kažu da ovde čak ni grobovi mrtvih nisu sigurni; s humaka i lomača skupljaju se otpaci i komadi leševa da bi se time na živima zazvala nesreća. A stare veštice u času samoga sprovoda stižu velikom brzinom i ometu pokop.«
    Na te moje reči neko dodade: »Štaviše, možeš reći da se ni sa živima ovde ne postupa bolje. Znam nekoga koji to   može posvedočiti, jer ga je snašla jedna takva nesreća i sad je potpuno nagrđen.«
Nato se celo društvo grohotom nasmije, lica se i pogledi svih okrenu prema nekomu čoveku koji je ležao po strani u uglu dvorane. Taj se zbuni kad vide da o njemu govore, progunđa nešto i ustade da ode. Ali mu Birena reče: »Ostani malo Telifrone, i ispričaj nam sa svojom uobičajenom Ijubaznošću još jednom svoju priču, da bi i moj sin Lucije mogao uživati u lepoti tvojih reči.«
A on odvrati: »Ti si uvek ista, gospođo, puna dobrote i finoće. Ali ima ljudi čiju drskost ne mogu podneti.«

    Bio je veoma uzbuđen. Ali je Birena navaljivala, molila ga da priča i preklinjala ga svojim životom, tako da je na kraju  popustio. Telifron je, dakle, skupio prostirač na kojem je ležao, naslonio se rukom na nj, uspravio se napola na otomanu, podigao ruku kano govornici, stegao oba donja prsta na ruci a ostale spružio s izvučenim palcem i načeo kazivati:
»Bijah jošte maloletan kad krenuh iz Mileta u Olimpiju na takmičenje, i kako sam želeo posetiti sva mesta slavne pokrajine, prošao sam svu Tesaliju uzduž i popreko, dok napokon, vođen zlom sudbinom, ne stigoh do Larise. Moja se popudbina posve smanjila, i lutao sam gradom ne bih li našao nešto čime bih olakšao svoju nevolju. Tad opazim nasred trga nekoga starca visoka rasta. Stajao je na kamenu i glasno govorio: »Želi li neko čuvati mrtvaca, nek se javi i zaište pristojbinu.« Onda se ja obratim nekom prolazniku: »Šta to čujem? Zar mrtvi ovde u vas beže?« »Ćuti«, odgovori
mi on. »Vidi se da si još dete i neiskusan kad ne znaš da si u Tesaliji, zemlji gde nije nikakva retkost da veštice svojim zubima mrtvacima odgrizu lice, jer im je potrebno za kojekakve čarolije.«

      »A u čemu se sastoji to čuvanje mrtvaca?« upitah ja. »Reci mi molim te.« »Pre svega«, odgovori mi taj čovek, »valja bdeti svu bogovetnu noć, oči držati neprestano otvorene i upravljene na les, ne svratiti pogled ni na što, niti pak svrnuti pogled u stranu. Jer kad ova strašna čudovišta koja imaju
moć da se prometnu u životinje, uzmu na se oblik bilo koje od njih, uvlače se tako tajanstveno da bi bez po muke mogle prevariti i oči samoga Sunca i Pravice. One na se uzimlju lik ptica, ili pasa ili miševa, pa čak i muha. A onda na čoveka koji čuva stražu svojim paklenim čarolijama bace težak
san. Jednom rečju, nemoguće je ispričati kakvim se sve sredstvima i putevima služe za svoje naslade. Pa ipak, za tako opasan posao ne daju veću plaću od četiri ili šest zlatnika. Ah, a ovo sam skoro zaboravio; ako se ujutro les ne preda nedirnut, onda sve što je s njega bilo skinuto ili odnešeno mora se iseći i nadoknaditi sa čuvareva lica.«
      Kad sam to čuo, ohrabrim se i pođem pravo onomu  čoveku koji je vikao. Prestani s vikom«, rekoh, »evo, spravan sam stražariti, daj mi nagradu!« »Hiljadu sestercija«, reče on, »iznos je koji ću ti ostaviti za nagradu. Ali, pazi, mladi čoveče: to je sin jednoga od naših prvih građana i pazi da
valjano čuvaš njegov les od ovih zlokobnih Harpija.« »Sve su to tričarije«, rekoh, »i šala za me. Moraš znati da sam ja čovek kao od čelika, i koji ne zna za san. Jednom rečju, sav sam oko, s
prodornijim vidom nego sam Linkej ili Arj.«
      Tek što sam dorekao, a on me odvede u neku kuću kojoj je glavni ulaz bio zatvoren. Pozva me da pođem za njim kroz neka malena vrata iza kuće. Uđoh u jednu sobu sa spuštenim kapcima, polumračnu, i on mi pokaza neku ženu svu u crnu, zaustavi se pred njom i reče joj: »Evo čoveka koji se obavezao da će dobro čuvati tvoga muža«. A ona prikupi kosu koja joj jepadala na lice, pokaza lice koje je i u tuzi bilo divno, pogleda me i reče: »Molim te, obavi svoj posao vrlo pomno.« »Ne brigaj se«, rekoh ja, »samo gledaj spremiti dobru napojnicu!«

 Tako se dogovorismo i ona ustade i povede me u        drugu sobu gde se nalazio les pokriven sjajnim tkaninama. Uvevši sedam osoba kao svedoke, otkri pokrov, otplaka neko vreme nad pokojnim i na kraju pozva prisutne kao svedoke i pokaza tačno jedan ud za drugim, a jedan od prisutnih
pribeleži sve potanko na tablice. »Eto«, reče ona, »nos je čitav, oči su cele, uši neozleđene, usta neoštećena, brada bez greške. O tom posvedočite, poštovani Kvirićani.« A zatim potpisaše zapisnik i oni odu iz sobe.
     Tad ja rekoh: »Gospođo, naložite da mi se donese sve što je potrebno za moj posao.« »A što to?« »Jednu prilično veliku svetiljku, ulja u dostatnoj količini da mogu goreti svetlo do jutra, tople vode s vrčevima vina, čašu i zdelu s ostacima gozbe.«
     Ona odmahnu glavom i reče: »Nemoj, molim te, ti nisi pametan. Kako možeš iskati ostatke od jela u kući žalosti, gde se toliko dana ni dim nije mogao videti? Misliš li da si došao ovamo blagovati? Bolje, ponašaj se onako kako odgovara mestu, plači i tuguj!« Zatim se okrenu svojoj služavci i reče* »Mirino, požuri se doneti svetiljku i ulja, a zatim zatvori čuvara u sobu i odmah iz nje izađi.«

     I tako sam ostadoh praviti društvo pokojniku. Trljao sam oči da ne zaspem i pevao sam da se ohrabrim. Međutim se smrklo, pala je noć, zatim mrklina i trenuci kad sve živo spava, a napokon doba u kojem sve zamukne. Počeh ćuteti strah, kad gle! najednom se uvuče u sobu lasica, stade preda me i pogleda me tako oštrini pogledom da me tolika drskost te malene životinje gotovo sasvim uznemirila. Na kraju joj podviknem: »Gubi se, gadni stvore, i sakrij se kod miševa i sebi ravnih, jer ćeš se inače zlo provesti. Hoćeš li se maknuti?« Ona mi okrenu leđa i kao munja pobeže iz sobe. Trenutak zatim obuzme me dubok san tako da ni sam delfijski bog ne bi mogao odrediti ko je od
nas dvojice što smo ležali u sobi bio više mrtav, neosetljiv toliko da mi je i samomu bio potreban čuvar; nisam više, tako reći, bio prisutan. Kad je napokon kroz noćnu tišinu odjeknulo kukurekanje pevaca, probudio sam se. Obuzet grozom potrčah prema lesu, prinesem svetiljku, otkrijem njegovo lice i počnem podrobno prigledavati svaku pojedinost o kojoj smo se bili sporazumeli, kad najednom sva uplakana ulete žena praćena svedocima, baci se uplašena na les i dugo ga ljubljaše i pri svetlosti sveće razgledaše sve naponase. Zatim se okrenu upitavši nešto svoga nastojnika Filodespota i naredi mu da odmah isplati ovomu dobrom čuvaru iznos za koji su se pogodili. To bude odmah učinjeno, i ona reče:
    »Mi smo ti najdublje zahvalni, mladi čoveče, i u znak priznanja, tako mi Herkula, uvek ću te zbog ove usluge ubrajati među svoje prijatelje.« Radostan što sam neočekivano sve to zaradio i zanesen sjajem zlatnika kojima sam sveudilj zveckao u rukama, rekao sam: »Gospođo, računajte me kao jednog od svojih slugu i samo zapovedite kad god vam opet ustreba neka moja usluga.«
Tek što sam proslovio te reči, zgrabiše me ukućani, držeći za zlokobno proricanje i prignaše me dohvaćajući sve što im je došlo pod ruku: jedan me stane dobro pljuskati, drugi me laktom podbijati u ramena, treći me stegnutom pešću šakati pod rebra. Tukli su me nogama, vukli za kosu, parali mi odelo. I tako me kao ohologa sina beotskoga (Penteja) ili pevača, sina pimplejske Muze (Orfeja), izgrebaše, raskomadaše i izbaciše van.
    Dok sam u nekoj sporednoj ulici kušao doći k sebi i, na žalost, preveć kasno razmišljao o svojini nesretnim rečima, dok sam samomu sebi priznavao da sam zapravo još i više batina zaslužio, dotle su pokojnika već bili izneli iz kuće, oplakavši ga već i uputivši mu zadnji pozdrav. Kako je to bio neki od glavara, sprovod se prema staromu običaju kretao preko foruma. Tad mu dođe u susret čovek u crnu, tužan i obliven suzama, čupajući svoju sedu kosu. Starac se približi nosilima, uhvati ih obema
rukama i glasno, premda neprestano jecajući, reče: »Zaklinjem vas, Kvirićani, i pozivam se javno na vašu ljubav prema gradu! Osvetite ubistvo jednoga od vaših ljudi i odredite najstrašniju kaznu za ovu užasnu i bezbožnu ženu. Jer je ona, i niko drugi, otrovala ovoga jadnog mladića, moga sestrića, i iz ljubavi prema ljubavniku i od želje da se dočepa nasledstva.«
     Tako je starac išao od jednog do drugog, plakao i tužio. Ljudi su počeli da besne jer ih je verovatnost te klevete učinila lakovernima. Stanu vičući iskati zublje, tražili su kamenje, i pobunili dečake da ubiju ženu. A žena je, lijući lažne suze, i prizivajući sve bogove kao svedoke svime što je
najsvetije, tvrdila da nije izvršila takav zločin. »Onda pustimo«, reče starac, »da božja providnost « dokaže istinu. Ovde je među nama Zathlas, prorok prvoga reda, Egipćanin, koji se za vrlo veliku
platu već pogodio sa mnom da za jedan trenutak izvede iz pakla pokojnikovu dušu, i da za jedan časak ponovno oživi ovo mrtvo telo.«
     S tim rečima dovede pred mnoštvo nekoga mladića obučena u platnenu odoru, sa sandalama od palme na nogama i potpuno ošišane glave. Dugo mu je ljubio ruke i grlio kolena, pa na kraju reče:
»Smiluj se, svećeniće, smiluj se, tako ti večnih zvijezda, tako ti sila donjega sveta, počela prirode, noćne tišine, hramova Kopta, rasta Nila, tajni Memfisa i čegrtaljki Fara, smiluj se! Dopusti da se samo malo vrati svetlost sunca, i u ove naveke sklopljene oči ulij ponovno malo svetlosti!
Mi se ne borimo protiv onoga što je neizbežno, mi ne uskraćujemo zemlji ono što je njezino: samo da bismo smirili osvetu, molimo da nam dadeš kratak trenutak života.«
     Na takve molbe prorok je na usta pokojnikova stavio neku travu a na njegove grudi neku
drugu biljku. Zatim se obrnuo k istoku i zazivajući tihom molitvom veličanstveno sunce koje se rađalo, tim je svečanim pripremama sve više mamio pomnju prisutnih  na čudo koje će se zgoditi.
Odmah se umešah među ljude, zauzeh mesto iza samih nosila na jednom malo većem kamenu, i radoznalo počeh motriti sve što se zbivalo. I gle, prsi se stanu nadimati i dizati, žila zakuca, les se podiže i mladi čovek prozbori:
»Zašto me, molim te, pozivaš, pošto sam već ispio čašu vode iz Lete i plovio stigijskom barom, zašto me pozivlješ da živim samo tren? Ostavi me, molim te, ostavi me i ne smetaj mi u momu miru!«
To su bile reči koje je pokojnik izgovorio. A prorok Ijutito reče: »Odmah objavi ovim ljudima ovde sve šta se dogodilo i objasni tajnu svoje smrti! Zar misliš kako moje čarolije nisu moćne dozvati Srde da tvoje namučene udove udare na muke?«
    Tada pokojnik koji je ležao na nosilima duboko uzdahnu i prozbori ljudima: »Licemerstvo žene koju sam nedavno uzeo krivo je za moju smrt. Otrov koji mi je levala u čašu učinio je da svoju bračnu postelju još posve toplu ostavim brakolomcu.«
    Ali tad ova izvrsna žena prikupi svu snagu i stane se na najbezbožniji način svađati s mužem. Podeljeni u dva tabora ljudi se uzbesne. Jedni zahtevaju da se ova izrod-žena odmah zajedno s mužem živa pokopa, a drugi su opet tvrdili kako iskazima nekoga mrtvaca nikako ne valja verovati.
Ali pokojnikove reči kojima je nastavio, prekinule su sva kolebanja. Još je dublje uzdahnuo i poče:
»Daću vam, da, ja ću vam dati jasan dokaz da govorim živu istinu, jer ću vam otkriti ono što niko i ne sluti.« Tad pokaza prstom na me i produži: »Noćas, kad me taj moj verni čuvar baš najbolje čuvao, došle su stare veštice koje su tražile moje telo i za tu se nakanu različito preobražavale. Kad su nekoliko puta zaludno kušale omesti njegovu pomnju, prostrle su oko njega oblak sna i kad je duboko usnuo, nisu me prestale zvati po imenu dokle god se moji hladni i ukočeni udovi nisu polako i sporo
pripremali da popuste pred čaranjem. A taj čovjek koji je, istina, bio živ i bio mrtav samo zbog dubokoga sna, slučajno je moj imenjak: kad je čuo svoje ime, ustao je a da nije ni znao i nesvesno je hodao kao senka bez života. Vrata su bila pažljivo zaključana, ali mu kroz rupu najpre odsekoše nos, zatim uši, i on je mesto mene sve to prepatio. Zatim su, da bi prikrile prevaru, prema njegovim odsečenim ušima učinile uši od voska i namestile ih tačno onako kao što su bile, a isto tako i nos. I sad taj jadnik stoji ovde, a plaća koju je dobio nije nagrada za njegov trud, nego za njegovu osakaćenost.«
    Uplašen tim rečima pokušah se uveriti u svoj lik: stavih ruku na nos, i on mi ostade u rukama; pipnuh uši, i one se odvojiše; svi koji su tu bili upirali su prstom, podgurkivali se, smejali, a mene je oblio studen znoj i ja umakoh iz gomile. Nakon toga, ovako osakaćen i smešan nisam se mogao više vratiti svojoj kući. Raščešljao sam kosu nadesno i nalevo i prikrio rane svojih ušiju. A u pogledu nosa, ja sam tu bruku sakrio prilepivši preko njega svoj.«
       Čim je Telifron završio svoju priču, gosti zagrijani  vinom stadoše se smeati, i dok su tražili svoje čaše da ih iskape u zdravlje Smeha kao što je običaj, Birena mi reče ovako:
»Sutrašnji je dan godišnjica osnivanja ovoga grada. Toga dana jedino mi među svima ljudima prizivamo naklonost čestitoga boga Smeha ,veselim i svečanim običajima. Tvoja prisutnost učiniće nam taj dan dvostruko ugodnim. Želimo da sam izmisliš nešto čime ćeš počastiti božanstvo, nešto
što će biti veselo i što će još povećati naš dar ovomu božanstvu.«
      »Dobro«, odgovorih ja, »biće sve onako kako želiš. Biću sretan ako mi padne na um nešto što će tako veliku božanstvu pružiti obilje.« Moj me sluga seti da je već noć i ja odmah ustanem jer mi se želudac već naduo od pića, pozdravim se s Birenom i teturajući odoh kući. Ali u prvoj ulici u koju smo svrnuli, vetar puhnu i ugasi nam svetiljku što nam je svetlila u tami. Bilo je mrklo kao u rogu, i na veliku muku, iscrpljeni od umora, vratismo se momu domaćinu, prstiju obijenih o kamenje. Već smo bili blizu kuće kad primetismo tri ljudeskare, okretne i snažne, kako svim silama navaljuju
na naše dveri. Naš im dolazak nimalo nije smetao; štaviše, još su jače navaljivali i još snažnije se među sobom takmičili. Mislili smo, posebno ja, i to s pravom, da su to razbojnici i upravo najpomamniji. Odmah isučem mač koji ponesoh sa sobom zbog takvih slučajeva, i koji beše skriven u odori. Bacim se na razbojnike i kako na koga naiđoh zabodoh mač u svakoga koji mi se usprotivio, dok napokon sva trojica izbodena množim i dubokim ranama ne izdahnuše pred mojim nogama.
Ta je bitka probudila Fotidu, jer su vrata bila otvorena. Ušao sam unutra teško dišući i sav znojan. Borba s trojicom razbojnika umorila me kao da sam ubio trotijelnoga Geriona. Bacio sam se na krevet i zaspao u trenuće oka.

                 Apulej, Zlatniu magarac, Priča prva 

                 Apulej, Zlatni magarac, Treća priča

                 Apulej, Zlatni magarac,  Četvrta priča