30.04.2017.

Apulej Zlatni magarac, priča druga





Novorođeno sunce oteralo je noć i dovelo dan, pro­budio sam se i napustio postelju zabrinut i pun želje da razgledam zanimljivosti i čuda ovoga gra­da. Pomislih da se nalazim u srcu Tesalije, u zemlji koju ceo svet jednodušno slavi kao kolevku čarobnjačkih umeća i uroka. I priča onoga mog valjanog druga Aristomena počela je ovde u ovomu gradu, te sam tako i inače pun želje i nestrpljivosti, svaki predmet promatrao začuđenim očima.

U celomu gradu nije bilo ničega što bih držao da je zbilja ono što jest: sve je bilo čarolijama pretvo­reno u drugi neki lik. Čak i kamenje na koje sam nailazio držao sam za ljude koji su bili pretvoreni u kamen; a kad bih čuo neku pticu, mišljah da je i to čovjek komu je niklo perje; tako se isto prekrilo lišćem drveće koje je raslo pred gradskim zidinama i voda vrelica navirala je od ljudskih tela pretvorenih u vodu. Zamišljao sam da se kipovi i likovi kreću, zidovi govore, goveda i druga stoka da proriču budućnost i da će čak s neba i iz sjajna sunčevog kolobara odjednom doći kakvo proročanstvo.

Obuzet takvim predodžbama, rekao bih, i zahvaćen željom koja me mučila, lutao sam svuda, a da nisam mogao otkriti ni početak ni kraj svega što sam tako želeo.

I dok sam tako lutao od vrata do vrata kao pijanac, nađoh se najednom, i ne primetivši, na trgu sa živežnim namirnicama. U tom je trenutku prolazila neka dama s velikom pratnjom sluškinja. Pohrlim da bih je stigao. Zlato na dragom kamenju i na haljini gde je bilo utkano, pokazivalo je dičnu damu. Sa strane, uza nju, išao je čovek dosta star i čim me je primetio, uzviknuo je: »Tako mi boga, ovo je Lucije!«

Istodobno me i poljubio i zatim prošaptao onoj go­spođi nekoliko nerazgovetnih reči. »Zar nećeš sam prići i pozdraviti svoju mater?« »Ne usuđujem se«, odgovorih ja, »jer ne poznam ovu gospođu.« Pocrveneo sam, oborio glavu i ostao na tomu mestu kao ukopan. A ona reče: »To je plemenita skromnost vrle Salvije, njegove matere. Naprosto je neverovatno kako ona živi u celoj njegovoj osobi: dugo telo bez ikakve nepravilnosti, obična visina, sveža vitkost, prava crvena boja, plava i nedoterana kosa, zelenkaste ali žive oči kojih pogled seća na orla, korak pun ljupkosti i bez ikakve neprirodnosti!« Zatim dometne: »Ja sam te, Lucije, odnegovala ovim svojim rukama. Nikakvo čudo, jer sam s tvojom majkom bila povezana dvostrukom vezom krvi i zajedničkoga odgoja. Obe vu­čemo lozu od Plutarhove obitelji, a dojene smo zajedno istim mlekom iste dojilje i odrasle smo kao sestre u uskoj povezanosti. Samo u našemu društvenom položaju postoji razlika: tvoja se mati udala za odličnika, a ja za obična privatnika. Ja sam ta Birena i možda se sećaš da si često čuo njezino ime među onima koji su te od­gojili. Ne boj se sada primiti moju gostoljubivost, ili bolje dođi u kuću koja će odsad biti tvoja.«

Za toga razgovora moje je crvenilo imalo dosta vre­mena da nestane. Odgovorio sam: »Majko, zasad ne mogu ni pomisliti da napustim svoga domaćina Milona, jer se nemam zašto na nj potu­žiti. Ali ću se truditi da učinim sve što se može uraditi bez neuljudnosti. I kad me god put ovuda nanese, neću propustiti da ne odsednem kod tebe.«

Kad smo izmenili ovakve ljubaznosti, pošli smo još nekoliko koraka i stigli do Birenine kuće.

Predvorje je bilo veličanstveno. Sa svake strane, u četiri ugla, dizao se po jedan stub na kojemu je stajao kip Pobede. Božica raširenih krila nije bila u pokretu: jednom ružičastom nogom dodirivala je nestalnu tačku neke pokretne kugle i oslanjala se na nju tako da ju je jedva doticala, pa se činilo kanda hoće poleteti. Jedan komad parskog mramora koji je predstavljao Dijanu bio je nasred dvorane i delio je na dva pravilna dela.

Remek delo bez ikakve mane, božica kojoj je haljina leb­dela na vetru, činila se kao da se u brzom pokretu po­javljuje pred očima onoga koji ulazi i svojom veličanstvenošću ulevala nam je strahopoštovanje. S desne i s leve strane bili su psi, također učinjeni od kamena; njihove oči bile su pune pretnje, uši naćulene, nozdrve raširene, a usta spremna ujesti: da je gde u blizini odjek­nuo lavež pasa, čovek bi mogao pomisliti da to dolazi iz njihovih mramornih grla. Ali je izvrsni umetnik nad­mašio samoga sebe tek u stavu tih životinja: psi su imali uzdignute grudi i stražnje su noge počivale, a prednje su bile kao u trku. Iza božice dizala se stena u obliku pećine, s mahovinom, travom, lišćem, savitljivim granama; tu je bila loza, tamo žbunje — celo biljno carstvo koje je izlazilo iz kamena. A senka kipa bila je u unutrašnjosti pećine osvetljena odbljeskom mramora. Nad samim ula­zom u pećinu visilo je voće i grozdovi, a sve je bilo tako savršeno urađeno da je umetnost, takmičeći  se s priro­dom, uspela svemu dati izgled zbilje. Reklo bi se da bi ih za berbe, kad ih dah jesenskog vetra pozlati i učini zrelima, čovek mogao otkinuti i pojesti. I kad bi se nagnuo i promatrao vrelo koje je ugodno žuboreći teklo pod nogama božice, imao bi tlapnju kako su ti grozdovi koji vise u prirodi toliko živi da se miču. Ispod lišća virio je Akteon napravljen od kamena i motrio božicu znatiželjnim pogledom. Gotovo već pretvoren u životinju u obliku jelena, mogao se videti istovremeno i na steni i na vodi kako promatra božicu na kupanju.

Nisam se mogao nagledati toga prizora i beskrajno sam uživao u njemu. »Sve to što vidiš«, reče mi Birena, »tvoje je!« I u isto vreme otpusti sve prisutne da bismo mogli razgovarati udvoje. Kad su se svi udaljili, rekla je: »Ove mi božice, Lucije, plašim se za te i htela bih se brinuti za tvoju sigurnost jer te ljubim kano sina. Čuvaj se, čuvaj se dobro opasnih umeća i zločinačkih zavođenja te Pamfile, žene toga Milona za koga kažeš da je tvoj domaćin. Ona slovi za vešticu prvoga reda, veštu u svim čarima crnoga čarobnjaštva. Ona zna duvanjem u čarobni štapić ili kamenčiće, ili druge sitne predmete, svu svetlost ovoga zvezdanog sveta zaroniti u dubine Tartara i staroga haosa. Primeti li kakva mladića osobite lepote, odmah je svu obuzme ljubav i od toga trena ne skida više s njega ni misli ni očiju. Dugo ga mami svojim milovanjima, obuzme njegov duh i za večna vremena okuje ga u verige nezasitne ljubavi. One koji ne poka­zuju ljubaznost i koji svojim prezirom izazovu njezinu mržnju, smesta pretvara u kamenje, ovnove ili kakve bilo životinje, a da ne govorimo o onima koje je jedno­stavno poslala na onaj svet. Eto zašto se bojim za te i mislim kako bi trebao da se čuvaš! Jer ona je stalno gonjena strašću, a ti, tvoja mladost i tvoje obličje mogu izazvati strasti u nje.«

Tako mi je zabrinuto govorila Birena.

Ali ja sam po naravi bio znatiželjan i čim sam čuo da se spominje čaranje koje sam oduvek žudio, ne mi­sleći da se čuvam Pamfile zbog toga, poželio sam nestrp­ljiv da i sam naučim nešto takva, makar što me to sta­jalo, i da se survam ravno u bezdan. Brzao sam kao lud, oslobodio sam se njezine ruke kao lanca, brzo rekao zbo­gom i što sam brže mogao potrčao prema kući svoga domaćina. Hrleći kao lud govorio sam samomu sebi: »Sad, Lucije, samo pomno! Budi sabran! Došla je zgoda o kojoj si sanjao. Tvoja je davna želja ispu­njena i moći ćeš napojiti dušu divnim i neobičnim pri­čama. Otkloni svaki detinji strah, pristupi celoj stvari otvoreno i iskreno. Uzdrži se od svake ljubavne veze sa svojom domaćicom, i poštuj bračnu postelju Milonovu. A glede Fotide, možeš joj prići odvažno. Devojka je lepa, voli se smejati, a nije ni nepristupačna. Barem sinoć, kad si išao na spalo, ona te lepo odvela u sobu, položila te u postelju šaleći se, nežno te pokrila, okrećala se i pokazivala (to joj se moglo čitati na licu) da joj je žao što odlazi. Naposletku je nekoliko puta zastala i okrenula se da te pogleda. Neka ti je sa srećom i pokušaj sreću s Fotidom, pa makar se dogodilo i nešto neugodno.«

Govoreći tako sam sa sobom, došao sam do Milonove kuće i, kako se to kaže, bio sam se u sebi već odlučio. Kod kuće ne nađem ni Milona ni njegovu ženu, nego samo moju dragu Fotidu. Pripravljala je za svoje gospo­dare neko jelo od kosanoga mesa, nekakve kobasice, što li, i nekakav paprikaš od pašteta, veoma ukusan, kao što se moglo naslutiti po mirisu. Obučena je bila vrlo koketno u haljinu od platna; prsluk žive crvene boje stezao joj je stas pod samim grudima; svojim malašnim ručicama okrećala je tavu, i dok je brzim pokretima pratila ovo kretanje, njezini su udovi gipko podrhtavali, a negovani bokovi lako su treperili i pokrećali savitljivu kralješnicu koja se ljupko izvijala.

Taj me prizor posve zaneo i gotovo sam se ukočio od divljenja i iznenađenja, a telo mi se uzbudilo i u onim delovima koji su maloprvo bili mirni. Rekoh joj napokon: »Eh, moja draga Fotido, kako su divni pokreti tvoje stražnjice dok okrećeš tu tavu! Kako spravljaš odabran paprikaš. Sretan li je, i još više nego sretan, čovek komu dopustiš da tu umoči svoj prst!«

A lepa i vragolasta devojka odgovori: »Idi, nesret­niče, i nosi se od moga ognjišta! Jer ako te i najmanji plamen takne, sagorećeš do srži i niko osim mene više neće moći ugasiti taj žar. A ja dobro poznam sve recepte i razumem se u okretanju i tava i postelje.«

Govoreći tako, okrenula je glavu prema meni i nasmiejala se. A ja sam, pre nego što sam pošao, polako razgle­dao sve pojedinosti na njoj. Zašto bih govorio o drugim stvarima, kad su glava i kosa bile oduvek jedini pred­met moga zanimanja? Na ulici se trudim da te stvari najpre razgledam i u tom uživam i posle kad se vra­tim kući. A razlog za to jest ovaj: Taj deo tela prvi je očima, jer se nalazi na najvid­ljivijemu mestu i nepokriven, a što je za udove živa boja divne haljine, to je za glavu njezina naravna lepota. I upamtite: mnoge žene odbacuju svaku odeću da bi istakle svoju ličnu dražest i žele pokazati svoju golu lepotu, jer misle da će se više dopasti sa svežine svoje kože nego zbog zlata na njihovim haljinama. A ako — grehota je to i izgovoriti i neka se nigda ne čuje za nešto tako strašno — ako, velim, ženi najveće lepote skinemo njezinu kosu, i lice lišimo njegova prirodnog ukrasa, onda da je pala sa samoga neba ili da se rodila iz mora, da su je odgojili morski vali, ili da to bude i sama Venera koja nam urešena svojini pojasom, mirišući na cimet i okupana mirisnim esencijama prilazi praćena svim Gracijama i celim skupom Amora: ako je ćelava, neće se dopasti ni svomu Vulkanu. A što bih kazao za kosu čija divna sjajna boja bljeska na suncu ili se samo blago preseva, ih’ se preleva u suprotnim tonovima? Ponekad se sjaji kao zlato, i polako prelazi u tamniju boju meda, ponekad je opet gavran crne boje, a ponekad plavičasta i nalik perju oko golubinjeg vrata. A kad se namirisana arapskim esen­cijama, nežno razdeljena zupcem oštra češlja i skup­ljena straga, pruža očima ljubavnika, onda mu, kao ogledalo, vraća još lepšu sliku.

I što bih, naposletku, kazao za onu kosu koja skup­ljena u teškim pletenicama stoji na temenu kao kruna, ili se rastire niz leđa?

Ukratko, toliko je dostojanstvo kose, da se žena može pojaviti sva udešena zlatom i lepim haljinama, i dragim kamenjem i celom spremom koja tvori njezinu privlač­nost, a ipak je niko neće držati ženom koja se ume ulepšati ako se nije pobrinula urediti svoje vlasi.

A u moje je Fotide njezina oprava koja nije bila doterana s mnogo truda, nego malo površno, samo pri­donela njezinoj ljupkosti. Bujna joj kosa, lagano bačena unatrag, padala na zatiljak, širila se po vratu, a zatim se lagano uvijena zadržavala na rubu njezine haljine, pri­kupljena na krajevima i povezana u čvor na glavi.

Nisam mogao izdržati da me strast toliko muči, nego sam se naslonio na nju i poljubio je na onomu mestu gde kosa počinje, onde odakle vodi k temenu, a moj je poljubac bio sladak kao med. Ona je savila vrat, pogle­dala me iskosa i lukavo namigujući rekla: »Hej, ti, đače, voće koje kradeš slatko je, ali mu je okus gorak. Čuvaj se da taj slatki med u tvojim ustima zasvagda ne dobije okus žuči.«

»Zašto mi to govoriš, draga, kad znaš da sam nakan za jedan jedini poljubac koji će mi dati život, dopustiti da me peku ispružena na ovoj žeravi?« Govoreći tako, stegao sam je rukama i stao je ljubiti. Tad me zagrlila gonjena istim čuvstvima kao što je bilo moje i kao ja čeznući i žudeći, i tad sam udisao njezin kao cimet mirisan dah i pio nektar s njezina jezika koji se našao s mojim, a ona se sva predala i prepustila strastima. »Umret ću«, rekoh, »ili, bolje rečeno, već sam umro ako se ne smiluješ.« A ona mi uz još jedan poljubac, reče: »Budi hrabar! Tvoji su osećaji i moji. Ja sam tvoja robinja i naša strast uskoro će biti zadovoljena. Čim se upale zublje, eto me u tvojoj sobi. Idi i pripremi se jer se hoću valjati cele noći i s užitkom se s tobom boriti.«

Ovako slatke reči izrekli smo jedno drugomu i rastali se.

Izvor: Zlatni magarac – Apulej

Нема коментара:

Постави коментар