9.
Čekalo me još jedno putovanje, na koje Hamutal nikada nije otišla i o kojem ona, večna izbeglica, nije mogla ni sanjati: u potrazi za pismom preporuke koje je rabin Obadija napisao za nju u Monieuxu morao sam otići u Cambridge, da vidim zbirku rukopisa koju je Solomon Schechter doneo iz Kaira, kako bih onde vlastitim očima video predmet koji je nosila na svom telu i, nadam se, dodirnuo ga.
Na dan kada stižem u univerzitetski gradić gradić vlada tropska vrućina. Unutrašnja dvorišta ugodnih starih kolegija ispunjena su prodornim cvetnim mirisom. Studenti sede u prozorskim nišama zadubljeni u Maynarda Keynesa, Tomu Akvinskog, Miltona ili Wittgensteina. Uz jezerca sede prerafaelitske lepotice podvlačeći fluorescentnim flomasterom tekst u udžbeniku antropologije. Uz reku su turistički vodiči sa svojim punts - čamcima koje štapom odguraju po plitkoj vodi Cama - čime se usrdno trude oponašati Veneciju. Ovo je život starih elita, pomalo otuđen od stvarnosti i šarmantan, središte starih, kultivisanih krugova koji se tvrdoglavo nastoje praviti da pola sveta ne gori. Devojke, Hamutaline dobi kad je bežala iz Rouena, imaju elegantne bele slušalice među plavom kosom. Slušaju ambijentalnu muziku Hildegarde iz Bingena, skinutu s bezimenih torrenta.
Hodam kroz aleje koje mirišu po košenoj travi, stižem do starog tornja univerzitetske biblioteke, penjem se širokim stepenicama, na pultu uzimam svoju Library Card, prolazim kroz elektronska vrata s odgodom otvaranja, penjem se širokim stepenicama na prvi sprat, hodam kroz veličanstvene čitaonice; penjem se uskim stepenicama prema višim spratovima u tornju, na trećem prolazim kroz North Wing mimo beskrajnih polica s knjigama, sasvim na kraju vidim skromna vrata; otvorim ih, prođem još jednim malim hodnikom, napokon stižem u Manuscript Room koju čuvaju i nadgledaju ljudi čija ljubaznost podseća na bića koja nas čekaju na ulazu u nebesa. Skeniraju mi iskaznicu, ostavljam sve što je prema letku koji sam dobio nedozvoljeno poneti sa sobom, kao što su hemijske olovke, nalivpera, registratori, torbe, šeširi, šalovi i rukavice, džepni noževi i noževi za papir.
Oslobođen svakodnevnih predmeta, nakon skeniranja iskaznice, ulazim u čitaonicu nakon što su se ispred mene uz tihi klik otvorila mala staklena vrata. Na kraju pulta čekaju me kolica s dve velike crne kutije iz zbirke Cairo Genizah, imaju brojeve 12 i 16. Velike su otprilike metar i široke pola metra, debele deset centimetara. Običnom olovkom potpisujem potvrdu, sedam za dodeljeni sto, otvaram mali putni kompjuter, vadim lupu iz stare futrole. Prvo otvaram kutiju 12, pregledavam dokument T-S 12.532. To je komad pergamenta u boji koji više podseća na neku stariu kartu ili na primitivni isečak nekog izmišljenog kontinenta. Zapanjujuće je da su ti prastari fragmenti stigli do našeg hektičnog vremena, i da su toliko toga pokrenuli svojim otkrićem.
Godine 1964., dve godine pre otkrića Normana Golba vezanih uz Monieux, učenjak Eliyahu Ashtor spomenuo je taj dokument. U njemu se izveštava o neizvršenom smaknuću prozelitkinje u okolini Nájere, koja je izgubila muža u pogromu. Tek tri decenije kasnije, 1999. Edna Engel iz Tel Aviva izjavljuje da verojatno postoji veza između tog manuskripta i drugog, pod oznakom T-S 16.100, o prozelitkinji iz Monieuxa. Smatra da je autor oba dokumenta isti. Isti rukopis, iste lingvističke posebnosti koje upućuju na sefardski hebrejski, isti materijal. Edna Engel u svom članku, koji je prvo objavljen u časopisu na hebrejskom Sefunot, okvirno navodi sadržaj dokumenta. S obzirom na to da se autor naziva imenom u prvom dokumentu, pretpostavka je da je opet reč o Jošui Obadiji iz MNYW-a. Ako je to tačno, možemo zaključiti da je reč o ženi iz MNYW-a. Život obraćenice nenadano je dobio nastavak. No, budući da je žena u Nájeri na severu Španije umalo završila na lomači, Edna Engel zaključuje da mesto gde je pobegla nakon što je otkupljena nije Monieux nego Muno, srednjovekovno, u međuvremenu nestalo selo u blizini Burgosa. Hebrejski, u kojem se samoglasnici ne zapisuju, lingvistički dopušta tu mogućnost. Njeno mišljenje preuzeo je Joseph Yahalom koji je citira u svom članku o starošpanskim dokumentima i bez okolišanja zaključuje da je reč o Munou.
Ali šta tačno piše u T-C 12.532? Želeo sam doći do doslovnog prevoda. Stoga sam univerzitet u Cambridgeu zamolio da mi izradi digitalnu kopiju manuskripta, kao što sam to pre učinio s T-S 16.100. Potom sam kopiju poslao sinu Normana Golba, dr. Raphaelu Golbu, koji ju je dao ocu na čitanje. Naučnik iz Chicaga bio je začuđen; filolozi koji su tako samouvereno proturečili njegovoj teoriji iz 1969. nikada ga nisu kontaktirali. Golba, koji je bio u visokoj starosti, iznova je zaintrigirala priča s početka njegove blistave karijere. Dao je izraditi doslovan prevod, reč po reč, tog jako oštećenog dokumenta. Bio sam iznenađen kad sam ga pročitao: T-S 12.532 daje malo informacija što se tiče okolnosti ili mesta. No jasno je da je žena u Nájeri završila na lomači te da je neočekivano u zadnji tren otkupljena.
Pravo, pomalo čudno ime velikodušnog spasitelja pojavljuje se u dokumentu: Yom Tov Narboni. Neki detalji raspiruju maštu: žena je oko ponoći oslobođena nakon što je osuđena. Na kraju su zabeležena imena: David bar [...], Samuel bar Jacob; Isuta. Dva imena podudaraju se s imenima Hamutaline dece, dva druga gotovo s imenima njenih supružnika. Svaki put s objašnjenjem: preminuli. Govori li T-S 12.532 da su Hamutalina deca umrla? Zašto se onda pojavila u severnoj Španiji? Je li Obadija zaista napisao i to pismo? Je li zaista reč o Hamutal? Proučavam čudna slova, svaki put frustriran mestima na kojima se tekst prekida. Moja pitanja ostaju neodgovorena.
* * *
Vraćam kutiju 12 na pult, predaju mi kutiju 16. Otvorim je i vidim svetlucanje još debljeg snopa dokumenata pohranjenih u plastične folije. Mapa počinje brojem jedan: preko metalnog prstena moram pažljivo prebaciti sve velike listove dok ne dođem do poslednjeg, stotog dokumenta: T-S 16.100. To je jedan od najbolje očuvanih manuskripata, uz to izuzetno lep. Ovako pohranjen u foliju teško je zaključiti radi li se o pergamentu, kao što tvrdi Norman Golb, ili o ručno rađenom papiru. Slova imaju boju vina, dokument je bledožut do sivobel, na nekim mestima tamnije nijanse. Tražim najmanji otvor u zatvorenoj foliji, uguram vrh prsta, na trenutak dodirnem rub dokumenta koji je Hamutal nosila na svom telu. U dvorani je tako tiho da čujem svoje disanje.
Lupom pretražujem površinu, svaki i najmanji nabor - prvenstveno slaba mesta u tkanju u kojima se nalaze tragovi događaja kojima se više ne može ući u trag. Iskrzani dokument ima četiri rupe različitih veličina; tri su očito nastale od vlage, iznošenosti, slabljenjem materijala. No iznad njih, kod devetog reda, nalazi se nemilosrdno velika rupa kod koje je tkanje baš čvrsto i ne pokazuje iskrzanost, kao da je deo istrgnut. Sad jasnije vidim da se s gornje strane te velike rupe mogu pročitati hebrejska slova: mem, nun, yod, vav: מניו MNYW. Kada i kako je ta rupa nastala ovde? Je li neko namerno nešto istrgnuo? Je li Hamutal zapela za nešto držeći dokument u rukama? Je li se u njenoj torbi oštetila u dodiru s Davidovim tefilinom? Je li poderotina nastala u dubini genize, u tih devet vekova mraka? Kada je Jacob Shaphir posetio sinagogu 1864. i zatražio ulazak u genizu, čuvar ga je uveravao da se u mračnoj prostoriji mogu naći samo zmije i demoni. Vlaga koja je nagrizla materijal može biti od znoja, krvi, morske vode ili plesni. Tek se onda setim pažljivo okrenuti dokument u njegovoj košuljici. Iznenađeno primetim na poleđini dva velika nabora: dokument nije bio zarolan, kao što sam uvek pretpostavljao, nego je po dužini presavijen u tri dela. Nabori su oštri, nastali su odavno. Dakle, Hamutal ga je mogla držati skrivenog među odećom. Čudno je što se nabori s prednje strane dokumenta ne vide. Mrlja od vlage i sa stražnje strane je smeđkasta. Ovo je pismo bilo natopljeno koječime, ne samo vodom iz Nila. Opet dugoproučavam dokument. Velika rupa nalazila se pri tom, ako je pismo bilo presavijeno u tri dela, s unutrašnje strane. Neshvatljivo. Šta se dogodilo? T-S 16.100 ostaće zauvek zagonetka. Opet fotografišem ovu fotosenzibilnu kožu punu slova. Pravim beleške. Netremice ga nastavljam posmatrati. Tako malo toga znam.
The letter of The Convert : T-S 16.100
* * *
Norman Golb bio je toliko zaokupljen tim pitanjem da je dvaput posetio Monieux, u decembru 1966. i 1967. Njegove članke pratile su fotografije koje je sam snimio. Nakon njegovog slavnog eseja iz 1969. objavio je 1978. članak u francusko-židovskom časopisu L’Arche u kojem još jednom sažeto i uverljivo brani tezu o Monieuxu. U istom je časopisu 1979. objavio malo čitateljsko pismo, u kojem iznosi postojanje takozvanog cimetière aux Juifs de Monieux, židovskog groblja u Monieuxu, pojam iz tamošnje narodne predaje. Posedujem kopiju stare fotografije na kojoj porodica Golb sedi na klupi ispred kuće u kojoj sam napisao ovu knjigu.
Golb je 2016. objavio novi članak na web-stranici The Oriental Institutea univerziteta u Chicagu pod naslovom „Monieux ili Muno?“ temeljen na informacijama koje sam mu dao na temelju članaka Yahaloma i Engel i vlastitih istraživanja. On također dolazi do zaključka da se ništa ne može reći sa stopostotnom sigurnošću, niti o interpretaciji MNYW, niti o odnosu oba manuskripta. No izričito kaže da mu opcija Muno nije topografski uverljiva, te ostaje zagovarati tezu o Monieuxu. Kako bilo, dokument T-S 16.100 poznat je kao priča o Obraćenici iz Monieuxa. Simon Schama u svojoj velikoj Istoriji Židova naziva je „Obraćenica iz Monieuxa“ te joj posvećuje kratak paragraf. Čak i Jewish Virtual Library, bazirana na Encyclopaedia Judaici, govori o „manuskriptu iz Cambridgea, očito poreklom iz Monieuxa u Provansi.“
* * *
Ovde završava moja potraga. Teško mi je otići iz tihe čitaonice. Posle opet hodam ulicama tog mirnog, starinskog grada. U muzeju Fitzwilliam prikazuje se izložba o egipatskim pogrebnim ritualima. Rastreseno šetam zamračenim dvoranama sa sarkofazima i kanopama, razmišljajući o Kairu i večerima na obali Nila. Kao da se zatvara krug. Kad sam izišao, s neba punog svetla i topline, počelo je gotovo neprimetno kišiti.
Norman Golb bio je toliko zaokupljen tim pitanjem da je dvaput posetio Monieux, u decembru 1966. i 1967. Njegove članke pratile su fotografije koje je sam snimio. Nakon njegovog slavnog eseja iz 1969. objavio je 1978. članak u francusko-židovskom časopisu L’Arche u kojem još jednom sažeto i uverljivo brani tezu o Monieuxu. U istom je časopisu 1979. objavio malo čitateljsko pismo, u kojem iznosi postojanje takozvanog cimetière aux Juifs de Monieux, židovskog groblja u Monieuxu, pojam iz tamošnje narodne predaje. Posedujem kopiju stare fotografije na kojoj porodica Golb sedi na klupi ispred kuće u kojoj sam napisao ovu knjigu.
Golb je 2016. objavio novi članak na web-stranici The Oriental Institutea univerziteta u Chicagu pod naslovom „Monieux ili Muno?“ temeljen na informacijama koje sam mu dao na temelju članaka Yahaloma i Engel i vlastitih istraživanja. On također dolazi do zaključka da se ništa ne može reći sa stopostotnom sigurnošću, niti o interpretaciji MNYW, niti o odnosu oba manuskripta. No izričito kaže da mu opcija Muno nije topografski uverljiva, te ostaje zagovarati tezu o Monieuxu. Kako bilo, dokument T-S 16.100 poznat je kao priča o Obraćenici iz Monieuxa. Simon Schama u svojoj velikoj Istoriji Židova naziva je „Obraćenica iz Monieuxa“ te joj posvećuje kratak paragraf. Čak i Jewish Virtual Library, bazirana na Encyclopaedia Judaici, govori o „manuskriptu iz Cambridgea, očito poreklom iz Monieuxa u Provansi.“
* * *
Ovde završava moja potraga. Teško mi je otići iz tihe čitaonice. Posle opet hodam ulicama tog mirnog, starinskog grada. U muzeju Fitzwilliam prikazuje se izložba o egipatskim pogrebnim ritualima. Rastreseno šetam zamračenim dvoranama sa sarkofazima i kanopama, razmišljajući o Kairu i večerima na obali Nila. Kao da se zatvara krug. Kad sam izišao, s neba punog svetla i topline, počelo je gotovo neprimetno kišiti.
X.
1.
Dvojica novinara pristupaju oporim seljanima uz radosnu i glumljenu naivnost što im se na kraju isplatilo. Još tada prastara gospođa Calamel pripoveda da je njen deda govorio o skrivenom blagu, pekar se seća gotovo stogodišnje gospođe Jussiand koja je o tome više znala, ali je umrla ne odavši svoju tajnu. Fernand Bres, čovek s rašljama koga su novinari poveli sa sobom, toga dana nekoliko puta iznova šeta strmim i opasnim putem između tornja gore na steni i sela ispod nje, spotičući se o stenje i kamenje. Iznenada, ispred ruševnog dela starih seoskih zidina, njegove rašlje počnu se opasno tresti i njihati. Zlato, ovde negde mora biti zlato! Rašlje su toliko podivljale da su iz ruku gospodina Bresa skočile na stazu između divljih palmi. Samo nekoliko metara, pomisli, ovde treba kopati. Okupljeni seljani saosećajno odmahuju glavom: glupost, nemoguće da je to ovde, zar se nije uvek pričalo da se blago nalazi na ulazu u urušenu spilju negde visoko u stenama?
Kako, zar to nije bila samo legenda?
Novinari odlaze u zgradu opštine i posavetuju se sa starim načelnikom. Postoje li tu arhivi? Ne, ovde se više ništa ne može pronaći, čak ni u vezi tačne godine u kojoj je podignut stari srednjovekovni toranj, velebna građevina, trideset metara visoka i u stanju ozbiljnog propadanja. Osim toga, u osamnaestom ili devetnaestom veku, zaboravili su tačno kad, izbio je ogroman požar koji je progutao celokupan arhiv. Ono što je ostalo nalazi se možda u Carpentrasu, ko će ga znati. Želite li čašu vina?
Blago očajni novinari obrate se dvojici seljana koji su ih ćutke posmatrali.
Veruju li oni u to?
„Da, naravno“, reče gospodin Ughetto lukavo, „dok mi se ne dokaže suprotno.“
I da, postoje priče o pokušajima pronalaska blaga, o kopanjima, o potragama i razmiricama, o pričama ispričanim u poverenju, o uputama da se ide ovamo ili onamo, mimo zaliva, ili u ovaj ili onaj klanac, treća rupa desno ili levo, nisu više sasvim sigurni, jednom prilikom onde je pronađeno staro oružje, stari rimski kamen, neolitičke sekirice, ovde se može naći svakojake starudije. Postoji bunar kod imanja Augier, nema bistrije vode od te, ko zna može li se onde nešto pronaći, i da, ovi stari ljudi koji su svoje janjeće odreske upravo uvaljali u vruć pepeo, ne veruju ni reč. Jedino blago ovde, to je samo ovo božansko mesto, smeju se pa isprate nametljive novinare do vrata da im odresci ne bi zagoreli. Neko drugi pak tvrdi da postoji podzemni prolaz od tornja onde gore do tornja u Durefortu na drugom kraju doline, ruina na otprilike pet kilometara udaljenosti; ako se pronađe taj ulaz, verovatno će se pronaći i blago.
Neko reče mrzovoljno: „Pa pre hiljadu godina nisu mogli iskopati tunel dužine pet kilometara, zar ne vidiš da svoj pijuk jedva zabijemo u ovo tvrdo kameno tlo?“
Toliko se toga priča.
Na kraju su intervjuisali jednog Belgijanca, policijskog načelnika iz Antwerpena koji onde tokom leta stanuje u staroj kući, kući čija fasada ima napuklinu od vrha do dna; ime mu je Albert Schilders, izgleda flambojantno i simpatično, a prema rečima zapanjenih novinara govori francuski sans accent. Ah, kaže on, malo sam kopao tu i tamo, najviše trideset centimetara, previše sam len za to. Slegne ramenima, pozira za fotografiju, srdačno se nasmeje, opet sedne da nastavi čitati knjigu na svojoj maloj terasi koja gleda preko doline. U pomno vođenim Schildersovim dnevnicima ne nalazim pisani dokaz njegovog nadprosečnog interesa za celo pitanje. Gledam kroz prozor kuće kroz koji je on decenijama gledao u dolinu.
2.
Leto je 2015. Topli dani avgusta nižu se jedan za drugim, nebo nedeljama ostaje besprekorno plavo. Naročito na zapadnoj strani, u rano jutro, plavetnilo iznad ruševine starog tornja je tako duboko da izaziva vrtoglavicu. Mnogo šetam tih dana. Opet prolazim svim mogućim pravcima kojima je židovska obraćenica mogla stići u dolinu. Krećem putem duboko kroz kanjon do mesta na kom se u steni nalazi stara kapelica Saint-Michel. To je mistično mesto, prastara crkvica doslovce se nalazi u špilji. Na starim zidovima vide se utonuli bareljefi, urezane, nečitke reči koje su ispisali usamljeni redovnici. Tik ispred nje, među gustom šikarom letna Nesque tek je tračak vode koja curi. Miris vlažne stene i kamena.
Sedam onde. Setim se kako je nekoliko likova iz 18. veka u knjizi Le trésor de Monieux Andyja Cosyna naivno verovalo da će ovde pronaći slavno blago. Autor uživa u tome da se poigrava s radoznalošću čitaoca. U njegovoj su knjizi fotografije špilje koju je negde otkrio, u kojoj su lobanje. Bile su posebno dobro očuvane zato što vazduh nije mogao ući u špilju dok je on nije otvorio krampom. Lobanje muškaraca koji su došli zakopati blago, zatrpani šutom urušenog tunela? Niko živ ne veruje da je to više od igre, no iako ne veruješ, evo te kako hodaš pustim, tvrdim putevima u steni pitajući se gde bi se to blago ipak moglo nalaziti.
Kako bilo, u međuvremenu sam postao uvjeren da se vekovima stara legenda nesvesno vrti oko skromnih predmeta iz sinagoge u Monieuxu koje su Jošua Obadija i David Todros hteli skloniti na sigurno. Drugim rečima: nekoliko bakrenih svećnjaka, možda nekoliko zlatnika, no pre svega: svici Tore, nekoliko tefilina te, baš kao i u kairskoj genizi, zbirka dokumenata koje nisu smeli uništiti jer se u njima spominjalo Jahvino ime. Drugačije rečeno: najveće blago Monieuxa, od čijeg bismo otkrića možda ostali bez reči, ne može biti drugo do geniza. Reč geniza u starozavetnoj knjizi Estera već se uostalom pojavljuje u značenju „riznica“.
Zbirka rukopisa iz genize, genizot iz Monieuxa - po mom mišljenju ne nalazi se u dubini klanca, nego, ako je uopšte nešto ostalo od njega, negde na mestu nazvanom La Combe Saint-André, u maloj strmoj sporednoj guduri do koje se ne može stići bez profesionalne penjačke opreme, no u kojoj su u to vreme možda visile ljestvice od užeta. Onde se u steni vide dve pećine jedna iznad druge koje su naročito pogodne za skrivanje predmeta, do kojih se prilikom bega iz sinagoge brzo može stići preko Le Petit Portaleta, najviše smeštenog stražarskog tornja na židovskoj strani sela.
Možemo pretpostaviti da je stari Jošua Obadija još pisao o katastrofi koja ih je zadesila. No pisani dokumenti u toj ćudljivoj klimi nisu mogli preživeti kao što jesu u Fustatu. Takođe je moguće da je stvari iz sinagoge dao preneti natrag i da je sve u nekom drugom trenutku, vekovima kasnije, nestalo. Takođe možemo zamisliti da više nije znao gde je tačno u toj paklenoj noći pohranio predmete; morao je spašavati živu glavu kad je medved izišao iz pećine. Međutim isto je tako nezamislivo da će ikad nešto od toga biti pronađeno.
Odlučujem da ću se još malo spustiti prema zarasloj padini izvan sela, koju neki smatraju nekadašnjih židovskim grobljem. Ispod dobričice, kozlaca i broćike nalazi se nešto starog kamenja.
Mukotrpno pokušavam okrenuti nekoliko kamena. Vidim li prastare ogrebotine ili izbledele znakove? Koliko god to hteo - ovdje nema više nikakvih tragova. Ako ovde i postoje stari židovski nadgrobni spomenici, nakon deset vekova nalaze se barem pola metra ispod humusa koji se na ovoj padini neprekidno pomiče. Samo groblje je pokopano. Jedini bledi trag je ravna linija zidića i tri kamene stepenice, utonule među suhim lišćem.
Sela. Kraj psalma.
* * *
No to nije bio kraj.
Postoji jedno malo mesto među ruševinama iznad sela na kom sam niz leta bio posebno sretan. To je mala livada sa suvom travom, onde delići mrtvih trešnjinih grana na vrućem letnjem vetru sleću poput crnog snega, neki dospeju u moju kosu ili na stranice knjige koju čitam. Ništa ne sluteći sedeo bih onde poslepodnevima, posmatrajući svetlo kako se pomiče na visoravni, čuo bih kreštanje vrana kako odzvanja od stene iznad mene, slušajući sublimnu muziku Sébastiena de Brossarda Ego sum pastor bonus - Bog umiruje umirućeg i kaže da je On dobar pastir.
Livadica leži povišeno, na južnoj strani srednjovekovnog sela gde se nekada nalazila židovska četvrt, koso ispod Le Petit Portaleta. Da biste došli do nje, morate se uspeti po nekoliko prastarih stepenica, kamenjem koje se pomaknulo stogodišnjim delovanjem žilavih biljaka. Pored tih stepenica može se videti delom utonuo romanički podrumski svod. Kuća koja je tu stajala morala je biti prostrana i otmena, temelji su debeli i čvrsti. Činjenica da se ovde na spratu nalazio tako dubok bunar kom se moglo pristupiti samo iznad suterena ukazuje mi na to da se radilo o vrlo posebnoj građevini. Razmere temelja jasno pokazuju da je reč o građevini koja je bila veća od kuće za stanovanje.
Ploča od valovitog lima nalazi se na mračnom bunaru. Kroz uski otvor vidim mračnu, hladnu lokvu kako svetluca u mraku. Mičem metalnu ploču. Iznenađeno vidim da se u starom kamenu ne nalazi samo voda nego i primitivno sedište. Bunar ima otprilike oblik osmice, u dubini vidim prostor koji bi otprilike mogao sadržavati petsto litara vode. Tek onda shvatim: ovo je židovska kada, mikva za ritual čišćenja. Moram sesti da dođem sebi. Zar bi to zaista...? Takva mikva na spratu mogla se nalaziti samo u sinagogi. Ili barem u rabinovoj kući. Čak postoje kratke stepenice prema povišenom bočnom brodu. Možda je to ženska galerija. Drugim rečima - mesto na kom sam godinama sretno sedeo i čitao, mesto je na kojem su Jošua Obadija i David Todros bili nadviti nad svoje svitke. To je mesto na kom se Hamutal spustila u ritualnu kadu. To je mesto na kom se dogodilo strašno krvoproliće. Odjednom se mirna livadica pretvorila u prostoriju punu krikova, jauka, kletvi, ubijanja, očaja i krvi. Doslovce stojim na mestu njihove prošlosti. Šema Izrael. Ovde je dan nakon pogroma Hamutal očajnički klonula pored unakaženog tela svog muža. Ovo je mesto na kom se u svojim poslednjim danima ludila i bede noću skrivala poput životinje i plakala.
U neverici i zaprepaštenju netremice gledam svoje otkriće.
Dodirujem rub starog bunara. Dodirujem Hamutal.
* * *
Na sumračnu dolinu pada rosulja. Preko starog kamenja na gornjim uličicama sporo gmižu puževi, utonuli u svoju snovitu ljubavnu igru. Moram paziti kamo koračam jer je lako uganuti nogu. Spuštam se, odlazim do kuće Andyja Cosyna, koji s užitkom pijucka aperitiv. Ispričam mu što sam otkrio: opipljivi dokaz o postojanju židovskog stanovništva u vreme južnih krstaških pohoda, zaglavni kamen koji je Normanu Golbu bio potreban da definitivno zapečati tezu o Monieuxu. Odmah je iz svog arhiva iskopao nacrte koji datiraju iz vremena pre Napoleona. Tražimo parcelu: dotična kuća s mikvom bila je jedina u celom selu koja je imala stražnja vrata. Stražnji ulaz sinagoge. Izlazila su na usku, sad nestalu uličicu koja je polukružno obilazila selo i završavala kod južnog Portail Meuniera. Pogledamo se: onuda su muškarci pobegli s parafernalijama iz sinagoge.
3.
Sela na jugu izumiru. Polako se gubi socijalna kohezija starog društva. Nestaje cela generacija, u tim mestima jedva da se još pojavljuju mladi ljudi. Ponekad netom venčani bračni par dođe ovamo da živi, no nakon koje godine usamljenost nemilosrdne prirode počne ih pritiskati. Odlaze u potrazi za manje napuštenim mestom. Čak je i stara prsata pekarica otišla u penziju i živi nekoliko sela dalje, zajedno s mužem Jean-Jacquesom, pekarom čiji je smeh, nalik kvakanju divovske guske, decenijama od jutra do mraka odzvanjao selom. Max, sedokosi vodoinstalater, gunđajući zbog svojih uništenih kolena nedeljom hoda do kućice uvek blage Milene, gde se zajedno slatko opiju. On sanja o svojoj domovini, Hrvatskoj, ali odavde više nikada neće otići. Bračni par bez dece Chanu, Renee i Henri, najplemenitiji ljudi koje sam ikad upoznao; on je svoje dane provodio u slušanju opere, a kad bi hteo učiniti nešto korisno, popravio bi slomljeni prst Svetog Roka u seoskoj crkvi pomoću fine drvene grančice ili bi beskrajnim strpljenjem obnavljao neku drugu svetačku skulpturu. Njihova romantična kuća s velikim ružinim grmovima već je godinama prazna, napukline na fasadi svake su godine šire. U unutrašnjosti stare kuće polako propada stogodišnja pekarska peć; čini se da je pekar vodu crpeo iz podruma ispod moje kuće. Ostareli britanski roker dole pored seoskog trga živi sa svojom ženom u maloj trgovini nalik lutkinom gde ona izlaže svoje šarene sličice. Ono što je nekad bila njegova ponosna duga griva sad je redak siedi busen kroz koji prosijava koža glave. Ovoga je proleća otkrio livadicu na mestu sinagoge, ništa ne sluteći prekopao je i u nju posadio krompir. Vodu crpi iz stare mikve koju dalje produbljuje; govorim mu šta sam otkrio, gleda me pomalo u neverici.
Simpatični seoski fakin, nekadašnji upravitelj pošte Yves, zašao je već dobrano u osamdesete, hvali se svojim zadnjim trofejom, devojkom od jedva šezdeset, pa ti reci. Nasmeje se svojim neodoljivim širokim osmehom, naveče jede sam, najčešće pasulj iz konzerve uz pola boce jeftinog rosea. Pored njegove kuće gomila se starudija, muzej stare krame. Gradonačelnik, vlasnik restorana, ljubazno posmatra svoje goste dok brbljaju ispod platana na njegovoj prostranoj terasi, posedio je i hoda malo pogrbljeno.
Na seoskom trgu stoji još uvek netaknuta devojačka statua La Nesque, izlevajući simbolički vodu reke iz vrča u svojoj gracilnoj ruci u bazenčić u kojem plivaju male deverike. Načinjena je od bronze, ali senzualna, u njenoj razigranog odeći koja se lepi za njeno lepo telo i dobro oblikovana bedra ima nečeg mladenačkog i erotičnog - skulptura je 1905. izrađena po narudžbi gradonačelnika Leona Douxa. Tokom Drugog svetskog rata godinama su je skrivali u jednoj špilji jer su Nemci svu bronzu tražili za svoje topove. Čim je rat završio, La Nesque je opet trijumfalno stavljena na svoje postolje. Ta lepa rečna božica mogla bi biti devojka poput Hamutal. Dugo je posmatram, zatim glavu grifona uz njene noge koji bljuje vodu u bazen. Generacije žena dolazile su ovamo napuniti svoja vedra vodom za pranje i domaćinstvo. Okrenem se. Crkveni toranj tuče četiri sata. Život ovde kao da večno žubori.
Uskoro će više od tri četvrtine svetske populacije živeti u megalopolisima i konglomeratima gradova. Ovaj stari, poetski oblik stanovanja polako će da izumre. Možda posmatramo kraj jedne ere. Ere sela, koja je započela u pradavno doba, a sad se primiče svom kraju.
Nad krovovima još uvek visi kolosalna stena, koja se pre hiljadu godina odcepila, jedva poduprta ruševinom srednjovekovnih seoskih zidina koje se polako pretvaraju u prah. U međuvremenu kao da više niko ne veruje da bi se ikad mogla spustiti dole. No kad stojim blizu nje, nakon strmog uspona, vidim da se neprimetno i tiho, milimetar po milimetar, pomiče. U svakom slučaju vidim razliku u ovih dvadeset i dve godine otkako sam prvi put došao ovamo. Možda čeka da se selo posve isprazni.
* * *
Čuo sam priče o tome da će mistral umreti poput prastare životinje. Promena klime polako će ga ugasiti zato što se glečer Mont Blanc, koji hladi zapadni vetar te ga potom odbija natrag, postepeno topi. Ledeno plavo nebo koje je na taj način od pamtiveka nastajalo, zbog kojeg su Rimljani voleli Provinciju, možda će jednom pripadati prošlosti. No to se događa tako sporo da mogu ostariti uz melanholiju te pomisli.
Opet hodam do napuštenog sela Flaoussiers, nekoliko kilometara dalje. Ova mala dolina ima nešto tajnovito što me oduvek privlačilo. Ovde je zavetrina osim onih par dana u sezoni kad duva tačno kroz klanac. Tad bi se gotovo priljubio uz tlo da izbegneš hladnoću koja prodire do kosti. Sad je ovde pusto i mirno. Par sokolova nadleće u krugovima retkom travom obrasla polja. Negde laje pas na lancu; nekoliko polja lavande tik iznad doline sivo je nakon berbe. U daljini veličanstveno se ukazuje veliki goli Ventoux. Sve je pusto i prastaro. Negde bleji izgubljeno janje.
Izlazim iz male doline u smeru klanca Nesque. Sedam na mesto gde su Hamutaline kosti izbledele na suncu. Ovde možeš osetiti prazninu istorije. Obuzima me mirnoća, toliko ogromna i tiha da čak legnem na mesto tik do provalije.
Ovde još postoje snovita popodneva tokom kojih nas tromi beli oblaci podsećaju na divovske uspavane grčke bogove koji lebde Elizejem i obećavaju nam deličak raja. Ja sam sve češće osećam želju da u ovoj tvrdoj zemlji budem pokopan kad dođe taj trenutak. Zamišljam da tad još neko vreme osluškujem pomicanje vremena, brujanje cvrčaka, udarce crkvenog zvona, huk sove i cvrkutanje pčelarica koje ekstatično kruže iznad mog groba, na tom nedodirljivom plavetnilu iznad mojih nevidećih očiju.
Svet se vrti, ali ako na tren zaustaviš dah, stane.
Monieux, septembar 1994. - juli 2016.
KRAJ
svi nastavci : Romani u nastavcima br. 18
Нема коментара:
Постави коментар