Mobi dik. predgovor

   
Edvard V. Said


Svojom odvažnom estetskom lepotom i zastrašujućom snagom Mobi Dik je zavredio visokocenjeno mesto i kao roman i kao izuzetan kulturni dokument. Nijedan roman u Evropi nikada nije bio tako stran i sadržao tako neukrotivu energiju. Malo je, ipak, romanesknih junaka koji su upečatljiviji, originalniji i bolje osmišljeni od kapetana Ahaba. Zaplet Mobi Dika je euripidski u svojim mračnim, talasastim obrisima, a sa mnogim najboljim proznim delima deli večito bogat i neodoljiv odjek hodočasničke pripovesti i priče o potrazi. Njegove veze sa Homerom, Danteom, Banjanom, Servantesom, Geteom i Smoletom jesu očigledne zato da bi se mogle primetiti i da bi se u njima moglo uživati. Ne postoje, međutim, romani ili pripovesti o potrazi koji su tako neprestano dramatični kao Mobi Dik, čiji su tvorci toliko skloni upućivanju, simbolizmu, propovedanju, ismevanju i ironiji, čije su struktura i radnja toliko nabijene podacima, navodima, praktičnim (i nepraktičnim) savetima, argumentima i prekrasno privlačnom, opčinjavajućom visokoparnošću.
   
Kao najveće i najekscentričnije književno delo stvoreno u Sjedinjenim Državama, Mobi Dik opšti na toliko različitih nivoa i putem tako brojnih načina da je gotovo neopisiv ili nerazumljiv. Njegov pisac je, međutim, retko kada u svom životu, barem spolja gledano, bio neobičan kao i njegovo remek-delo. Herman Melvil je rođen u Njujorku 1819. kao treće dete i drugi sin roditelja koji su poticali iz istaknutih, izuzetno blisko povezanih porodica; ipak, osmoro dece Melvilovih i njihova majka udovica proživljavali su finansijsku nesigurnost, selidbe i stalnu zabrinutost, a sve se to nastavilo i u Hermanovom životu dugo nakon njegove ženidbe. Uvek je bio bistar, preduzimljiv mladić. Iako je njegovo obrazovanje bilo ograničeno, nekoliko godina je obavljao razne činovničke i nastavničke poslove, potom je putovao širom zemlje, da bi se konačno ukrcao na nekoliko prekookeanskih plovila. Godine 1841. služio je na kitolovcu „Akušnet“; kasnije je bio mornar na mnogim drugim brodovima, između ostalih i na američkoj ratnoj fregati „Sjedinjene Države“. Sve do 1844, prema tome, Melvil je putovao svetom, sabirajući iskustva, utiske i vrednosti iz moreplovačkog života i egzotičnih mesta koji će oplemeniti njegovo pisano delo dugovečnom temom i osobenošću.
   
Melvil se nakon toga skrasio na kopnu, i čini se da je započeo karijeru profesionalnog pisca ponajviše zbog toga što nije mogao da zarađuje za život ni na jedan drugi način. Njegove prve knjige (Tajpi, Omu i Mardi), povrh toga, bile su uglavnom opisi neverovatno bogatih putovanja, uglavnom po Tihom okeanu, i stoga su nastale kao prirodan pisani nastavak Melvilovog moreplovačkog života. Izgleda da je za takve pripovesti postojalo tržište, pa je Melvil, nakon što je počeo da piše, shvatio da je taj posao relativno unosan, da ne kažemo i uspešan. Oženio se, dobio dete 1849, kada je i počeo da radi na Mobi Diku, kojeg je završio u drugoj polovini 1851.
   
Kada se ta knjiga pojavila, ostvarila je, izgleda, tek skroman uspeh. Dakako da ga nije ohrabrila da ikada više napiše nešto slično, premda je Melvil nastavio da objavljuje eseje, romane i poeziju sve do svoje smrti 1891. godine. Kao veoma poznatom piscu svog doba, Melvilu su se divile i takve književne ličnosti kao što su Natanijel Hotorn (kome je Mobi Dik i posvećen) i Henri Longfelou. Iako dete svog vremena – Mobi Dik je, na primer, uronjen u žestoke društvene i političke rasprave iz krizne 1850. godine koje su prethodile Građanskom ratu – Melvil je, paradoksalno, bio predodređen da mu ostane suprostavljen. Mobi Dik je nestao sa književne scene još za vreme Melvilovog života i nije se zaista vratio kao stalno prisutan pred široku publiku sve do sredine 1920-ih kada je ponovo otkriven. Od tada uživa u uspehu kao nenadmašno književno delo, što, u suštini, i jeste.
   
Veliki broj Melvilovih biografa, poput Liona Hauarda, Njutna Arvina i Majkla Pola Rogina, naglašava potpuno američku prirodu njegovog života i dela: njegove nespokojne meditacije o puritanskoj i porodičnoj prošlosti, ali i pripadnost njima; polemike o zakonskim i političkim sporovima (poput ropstva, indijanskog nasleđa i odnosa Amerike sa ostatkom sveta); Melvilovu problematičnu poziciju pisca u relativno novoj republici čija književna tradicija još uvek nema obličje i prepoznatljivost. Sve je ovo, svakako, tačno i izuzetno zanimljivo. Međutim, kao što sam ukazao, Mobi Dik jeste i knjiga suprostavljena samoj sebi kao romanu. To ništa manje ne vredi ni za Melvila kao Amerikanca, budući da obim, prekomerna ambicija i ogromna energija ove veličanstvene priče o lovu na Belog kita, svojom neizmernom snagom, prevazilaze nacionalne, estetske i istorijske granice. Pretpostavljam da je tačno ako se kaže da je samo jedan Amerikanac mogao napisati Mobi Dika, ako podrazumevamo da je jedino čudesno nadaren pisac kakav je bio Melvil mogao takođe biti, kao Amerikanac, opsednut dometima ljudskih mogućnosti. On je u Mobi Diku dočarao susret između smele, sirove i samovoljne sile i neuhvatljive, a opet beskrajno privlačne i potpuno tajanstvene sudbine. Što konture i svrha lika kapetana Ahaba – kvekera, moreplovačkog kapetana iz Nove Engleske i tragičnog junaka – postaju jasnije, to ga više privlači čudovišni albino kit, a ceo sukob između njih dvojice, naizgled, sve teže je shvatiti kao istorijsku, nacionalnu i egzistencijalnu epizodu.
   
Kada se ovako sagleda, Mobi Dikov Melvil neobično podseća na Džozefa Konrada, anglopoljskog pisca Srca tame (1902), tog jezivog romanesknog odjeka velikog američkog epa o lovu na kitove. I Konrad i Melvil su pisci koji su bili nespokojni u svom radnom okruženju, čija su istraživanja perifernih, nepoznatih ili egzotičnih oblasti, zapravo, bila rizična putovanja od svega rutinskog i normalnog, koja su prerasla u ispitivanje uglavnom nepoznatih granica njihovih svetova. Kao takva, prema tome, njihova najradikalnija dela jesu osporavanje samog postojanog identiteta, u Konradovom slučaju evropskog i „belog“ sveta svog doba, a u Melvilovom američkog i nepotpuno ustrojenog sveta mlade republike. Razlika između njih je u tome što je Konrad u Srcu tame pisao o staroj imperijalnoj kompaniji koja dolazi da eksploatiše „novu“ afričku teritoriju, dok je Melvil pisao o novom poduhvatu u kojem se „Pikvod“ otiskuje da otkrije veoma star svet večnih mora o kojem se mnogo toga pisalo.
   
Jedna još zanimljivija sličnost koja povezuje Melvila sa Konradom jeste čudnovatost i neuobičajena nepravilnost njihovih idioma. Iščitavanje obojice predstavlja iščitavanje engleskog, ali retko kada je engleski bio sateran u takve samosvesne, promenjive i nepredvidive izgovore. Konradov izraz proizlazi iz pisanja na stranom jeziku koji je mukotrpno naučio sa dvadeset godina, a potom primenio za opisivanje egzotičnih i vrlo često gotovo neopisivih iskustava, kao na primer u ovom odlomku:

        „Reč ’slonovača’ odzvanjala je u vazduhu, kroz šapat, kroz uzdahe. Čovek bi pomislio da se oni njoj mole. Kroz sve to provlačila se crta sulude pohlepe, kao zadah kakve lešine.“

    Melvilova proza – a svakako i sve u vezi sa Mobi Dikom kao revnosno izvajanim delom književne umetnosti – govori o osobi koja se uvek udaljava od očekivanog ili poznatog. Na jedan veoma dubok i dirljiv način, stoga, putovanje „Pikvoda“ u Mobi Diku nalik je Melvilovom sopstvenom putovanju po jeziku i formi, daleko od običnog života, u alternativni domen vizionarske mašte i potpuno novog stremljenja. To je lako uočljivo u pasusima poput ovoga:

        „Sve što dovodi do bezumlja i muči, sve što pokreće talog sa dna stvari, sva istina sa pakošću u sebi, sve što kida mišice i zgrudvava mozak, sve što je lukavo satansko u životu i u misli – sve zlo, za mahnitoga Ahaba, bilo je vidljivo oličeno i postalo praktično napadljivo u Mobi Diku. On je gomilao na kitovu belu grbu zbir sveg opšteg besa i mržnje koje je njegova celokupna rasa osećala od Adama do danas, a onda, kao da su mu grudi stupa, on je tucao u njima koru svog vrelog srca.“

    Danas znamo da je Melvil počeo da piše Mobi Dika kao priču koja je umnogome zavisila od njegovih mladalačkih iskustava iz lova na kitove. On je taj ukrašeni autobiografski modus, naposletku, dobro i unosno iskoristio u svojim ranijim delima. U jednom trenutku priče, međutim, obuzela ga je neobičnija, a do danas i tajnovitija, tema, upravo slična načinu na koji kapetan Ahab, nakon noćnog ukrcavanja na „Pikvod“, ostaje skriven u mnogo sledećih poglavlja, a potom se pojavljuje da bi u potpunosti dominirao sledom događaja. Drugi pokušaj, koji kritičari ponekad nazivaju drugim Mobi Dikom, zahtevao je potpuno različitu i mnogo uzvišeniju prozu, koju je Melvil naknadno uneo u ono što je već bio napisao. Postojeći tekst Mobi Dika proistekao je iz Melvilovog kalemljenja i ponovnog pisanja te dve verzije, sa njihovim raznim odstupanjima i nedoslednostima za koje se on nije nikada do kraja pobrinuo. Balkington, na primer, pripada prvoj verziji u kojoj je trebalo da ima značajnu ulogu. U konačnom tekstu on se nakratko pojavljuje, a potom nestaje. Izgleda da su te očigledne omaške, začudo, pojačale Melvilov sveukupni utisak.
   
Tako ovaj roman ostaje priča o „Pikvodu“ i njegovoj raznorodnoj posadi, ali i metafizička potraga za apsolutnim, kao i preopširno, često pedantno predavanje o tehnikama lova na kitove, naučnoj disciplini cetologiji i istoriji kitolovaca i kitova. Ali to nije sve. Mobi Dik obiluje aluzijama na Melvilovo iščitavanje „starih knjiga“, kako ih je on dirljivo nazvao. Raspon koji je prikazao u svojoj prozi je zadivljujući, baš kao i nebrojeni odjeci najvećih pisaca koje je poznavao, bilo ranijih bilo tadašnjih. Prvo na šta se poziva, svakako, jeste Biblija kralja Džejmsa, a potom i na pisce uglavnom iz sedamnaestog veka – Miltona, Banjana, Tomasa Brauna i Šekspira – koji potiču iz istog velikog kulturnog perioda kada je engleski jezik bio najsnažniji i najpoetičniji. Bliski savremenici poput Bajrona, Tomasa Karlajla, Ralfa Valda Emersona, Aleksandera Kinglejka i Hotorna ostavili su izrazito jak utisak na Melvila. Uz to, razne vrste putopisa, moreplovačka literatura, savremene političke rasprave i govori koje je Melvil gutao na svom unutrašnjem, meditativnom putovanju u koje se pretvorila usamljena kompozicija Mobi Dika, stopili su se sa klasičnim piscima koje je on duboko uvažavao.
   
Prepoznatljiva Melvilova crta u celoj knjizi jeste njegovo stremljenje ka rečitosti koju mu je njegova neizmerna načitanost dala u izobilju. Ali kao i mnogo toga drugog, rečitost u Mobi Diku nikako nije rutina. Preuveličavanje, nezgrapni humor i često groteskna retorika ne upućuju na veoma obrazovanog čoveka, već na pisca koji neprestano pokušava da zadivi svoju publiku na načine koji odgovaraju brojnim protivrečnim mestima, prikladnim i za obuzimanje pažnje posmatrača i za bestidno impresioniranje na javnom nastupu. U ta mesta ubrajaju se propovedaonica, amfiteatar, gostionica, mornarske kabine, politički skupovi, akademske učionice – svugde gde su ljudi navikli da se okupljaju i zabavljaju bučno ubedljivim, ponekad i razuzdanim govorom. Najveći deo toga je monolog, odnosno, jedan govornik drži slovo i nadglasava sve druge. Sve to se, po mom mišljenju, stalno kreće, smenjujući, uz veliku snagu i neobičan efekat, jednu vrstu utiska sa drugom. Evo primera:

        „Moja je pretpostavka ova: taj mlaz nije ništa drugo do magla. A sem drugih razloga, ja sam na ovaj zaključak nateran i razmišljanjima koja se odnose na veliku urođenu dostojanstvenost i uzvišenost potovu; ja ga ne smatram običnim, praznim stvorenjem, utoliko pre što je neosporna činjenica da ga nikad nisu našli u plićacima niti blizu obala, kao ponekad sve druge kitove. On je težak i dubok. Ja sam ubeđen da sa glava svih teških i dubokih stvorenja, kao što su Platon, Pir, Đavo, Jupiter, Dante itd, uvek odilazi neka poluvidljiva para dok oni misle neke duboke misli. Dok sam sastavljao jednu malu raspravu o večnosti, ja sam iz radoznalosti postavio ogledalo preda se, i nije mnogo prošlo, a ja sam video kako se u njemu ogleda neko neobično zapleteno vijuganje i talasanje iznad moje glave.”

    Ovo je skoro pa neuspešno, jer toliko je dug put od ozbiljnosti početka do rečenica gde „težak i dubok“ prerasta u „teških i dubokih“, nakon čega sledi veoma raznovrstan spisak, pa lažno herojsko poređenje koje se razvija između pota i govornika, kao pisca „jedne male rasprave o večnosti“ sa „nekim neobičnim zapletenim vijuganjem i talasanjem“ iznad glave. Ovde se oseća silazak sa uzvišenih na prizemne teme, ali ima i velike bojazni od neizvesnosti, kao da Melvil nije mogao da nastavi bez digresije ili komične samosvesti. Dobijamo iznenadnu promenu okruženja – orator se premešta sa predavačke katedre u kafanu. Iz ozbiljnog učenjaka ili mudraca on se pretvara u pripovedača neverovatnih priča. Te promene se skoro neprestano odvijaju u romanu, ali umesto da izluđuju, one pružaju veliko zadovoljstvo, kao i čulno uzbuđenje pri čitanju Mobi Dika.
   
Razlog tome je psihološke prirode. Melvil nas poziva da podelimo ispredanje pripovesti čije iščitavanje uzrokuje bojazan i neizvesnost, jer su njene glavne niti neucrtane i bez presedana. Kada stigne do poslednje potere, Melvil svodi svoju prozu na nivo koji je neophodan za sudbinski sudar Ahabove opsesivne manije sa snagom i besom Belog kita. Odbacuju se svi nepotrebni manirizmi i tropi – sukob se razotkriva do svoje ogoljene suštine. Istovremeno, međutim, kao da odlaže vatreno uzbuđenje koje donosi ključni susret u romanu, Melvil tumara unaokolo, poput samog „Pikvoda“, posmatrajući, učeći, eksperimentišući, smejući se, razmišljajući i pripremajući se, sve vreme osećajući neumitni, vrebajući pritisak Mobi Dika sa kojim se mora sukobiti i suočiti.
   
Premda se većina digresija koristi za izbegavanje i odlaganje neumitnog, one donekle proističu iz Melvilove osobene pripovedne ličnosti, onoga što ona smatra da čini i kako i gde se predstavlja u istorijskom svetu. Mora se, naravno, krenuti od Ismaila, pripovedača u prvom licu. On nam se neposredno obraća već na samom početku, izgovarajući možda najčuveniju uvodnu rečenicu iz velikih proznih dela: „Zovite me Ismail.“ A njegov život i podvizi – u celibatu, uzvišeni, melanholični, usamljeni i razigrani, smešteni na rub samoubistva – uokviruju pravu obznanu priče, ali je ne sadrže u potpunosti. Ismail je svedok većine događaja u Mobi Diku, mada ne može da bude sa Ahabom i Starbakom, ili nasamo sa Ahabom, za vreme tih strastvenih, šekspirovskih, dramatičnih dijaloga i monologa. U takvim trenucima, kao i tokom neobuzdanih izliva eruditivnosti u romanu, sam Melvil često preuzima tok pripovedanja podržavajući Ismaila.
   
Ova neobična dvojnost u pripovedanju, kojom Melvilov glas dopunjava Ismaila kao glavnog pripovedača, odnosi se i na Melvilov pojam romanopisca i na smisao priče o Mobi Diku. Prvo da razmotrimo potonje. Veliki deo razmetljivosti i hvalisanja u tonu pripoveda-nja, kako se roman razvija, ima za cilj da uspostavi presudnu važnost lova na kitove u Nantaketu kao privredne grane, avanture i dostignuća. Istina je da se za to mogu pronaći primeri i kod drugih naroda, ali pripovedač tvrdi da nijedan kitolovac nije tako velik i važan kao onaj iz Nantaketa, koji se vrlo gromoglasno slavi u četrnaestom poglavlju „Nantaket“. Melvil tu pojašnjava da je lov na kitove za Nantaket, a i njegovu priču, ono što su imperije za Britaniju, Rusiju i druge velike centre moći.
    Ismail u izuzetno bremenitom pasusu kaže:

        „Neka Amerika doda Meksiko Teksasu i složi Kubu iznad Kanade; neka Englezi pritisnu svu Indiju i neka na Sunce udare svoju blistavu zastavu; dve trećine ove vodozemne lopte pripadaju Nantakećaninu. Jer, more je njegovo; ono je njegova svojina kao što je carevina careva; ostali pomorci imaju pravo da prolaze njime. Trgovački brodovi su samo produženi mostovi; a naoružani brodovi su samo plovne tvrđave; čak i gusari i gusarski brodovi, mada plove morima kao što razbojnici hodaju drumovima, samo pljačkaju druge brodove, druge delove zemlje kao što su i sami, a i ne pokušavaju da izvuku svoje izdržavanje iz samo bezdne dubine. Jedino Nantakećanin živi i baškari se na moru; on jedini, po biblijskim rečima, silazi na njega u brodovima, i preorava ga tamo-amo, kao neko svoje naročito poljsko dobro. Tu je njegova kuća; tu obavlja on svoj posao koji ni Nojev potop ne bi mogao da prekine mada je progutao sve one milione u Kini. On živi na moru kao prerijski tetrebi na preriji; krije se između valova, pentra se na njih kao što se lovci divokoza pentraju na Alpe. Godinama on ne zna za kopno, tako da kad najzad dođe na njega, miriše mu ono kao neki drugi svet, čudnije nego što bi Mesec mirisao jednom stanovniku Zemlje.“

    Imperije su obeležje savremenog sveta; ranije pominjanje „Aleksandara“ (Makedonskog i ruskog) dopunjava Ismailov osećaj u ovom pasusu da svet dele preduzimljivi osvajači. Kao relativan novajlija u borbi za imperijalnu prevlast, Amerika mora da postavi sopstveni, ali upadljivo drugačiji, zahtev. Dok druge imperije vladaju kopnom, Amerika traži neprikosnovenost na vodi, a dok drugi moreplovci koriste okeane kao puteve od jedne obale do druge ili kao poprište za ono što čine na kopnu (na primer, haranje) samo Amerikanci, naročito Nantakećani, žive na moru i od njega. Sve to je diskurs novopridošlih imperijalista, koji grade manje-više potpun, nezavisan oblik života na moru, toliko nezavisan da će samo kopno vremenom postati stran i neobičan element. Ismail zahteva imperijalni poduhvat čije će osobine moći da obezbede Amerikancima iz Nantaketa alternativna sredstva preživljavanja, ali i mogućnost ostvarivanja istinski drugačijeg, čak avangardnog, dostignuća.
    Te preuveličane izjave o američkoj potrazi za svetskom neprikosnovenošću jesu, naravno, šaljive i treba ih iščitavati uglavnom u estetskom kontekstu. Niko, međutim, nijedan Amerikanac niti neamerikanac, koji je pročitao ovaj izvanredni roman, nije posumnjao da je u takvim odlomcima i u Ahabovoj grandioznoj potrazi Melvil veoma precizno uočio nit imperijalnog motiva koji se postojano provlači kroz istoriju i kulturu Sjedinjenih Država. Daleko od pojednostavljenog i uprošćenog, diskurs američke posebnosti koji Melvil tako snažno predočava u veličanstveno energetičnoj dikciji Mobi Dika, počinje puritanskom „misijom u divljini“, a nastavlja se doktrinama poput Manifesta sudbine, „obezbeđivanja sigurnosti u svetu zarad demokratije“ i „povlačenja crte“. Ona je nadahnula vojne i ekonomske pohode koji su razorili, a potom težili da obnove Aziju, Latinsku Ameriku, države u Tihom okeanu i Evropu. Američka posebnost je, pre svega, odvela državu od „belačke naseobine do svetske hegemonije“ (kako je to V. Kirnan sročio), bez predrasude o svom moralnom žaru ili opiranju da promeni sliku o sebi kao nepobedivoj sili na strani dobra u svetu. Melvilov doprinos je u tome što on predočava to korisno dejstvo, ali i pogubnost američke prisutnosti u svetu, pokazujući i njene samoopčinjujuće pretpostavke o svom sudbinskom značaju.
   
Takva tumačenja umnogome se slažu sa samim Ismailom, koji ne samo da je moreplovac na nantakećanskom brodu, već odbačeno siroče i „isolato“. Simbolizam obdarenog i prokletog neprestano obigrava oko njega. Pored otpadnika, brodolomnika i mornara koji sačinjavaju posadu „Pikvoda“, Ismail je, stoga, daleko od imitacije kopnenih imperijalista; njegova osionost je potpuno drugačija i ekstremna, sa malo ograničenja i zapreka. Deluje da je Melvil ambivalentan i paradoksalan kada se radi o izuzetnosti ili tipičnosti kitova. Oni bi, s jedne strane, trebalo da predstavljaju Ameriku, mladu imperiju koja počinje da zauzima svoje mesto među drugim svetskim imperijama. S druge strane, pošto je Melvil toliko nastrojen da pokaže da su oni drugačiji – a time i prinuđeni da budu sve različitiji kako se priča razvija: razlika ima unutrašnju sklonost da se pojačava i udaljava od „istovetnosti“ – njegovi zahvati u romanu, „koji podstiču na razmišljanje“, još više udaljavaju Ahaba, Ismaila i „Pikvod“ od normalnosti, a to ih zapravo udaljava od ljudske zajednice, ili čak razumevanja.
    Deo snage Mobi Dika – i Melvilovog junaštva kao pisca – potiče od svesne odluke da se ne reši u celosti ova apsolutno suštinska nedoumica. Korisno je podsetiti se da su se, na primer, evropski romani oslanjali na sličnu antitezu. Bilo da su u pitanju Ema Bovari ili Robinzon Kruso, prozni protagonisti bili su tipični pripadnici buržoazije i neuobičajeno, čak ekscentrično drugačiji u isto vreme. Za njih nije bio prosečan, porodični život, odnosno prihvatljiva karijera advokata ili računovođe. Svekolika svrha klasičnog realističkog romana bila je da se pokaže da njegovi junaci i junakinje pripadaju prepoznatljivoj društvenoj formaciji, ali takođe i da znatno odstupaju od nje. Usled njihove energije i odstupanja (realistički roman je, napokon, veoma konzervativna forma), velikim romanesknim junacima dodeljuje se jedna od dve prilično uobičajene sudbine – ili ponovo postanu deo društva, kao u romanima Džejn Ostin koji se redovno završavaju brakom i imetkom; ili naprosto umiru, pošto, kao sirota Ema Bovari, ne mogu da se prilagode.
   
Melvilovi likovi moreplovaca u Mobi Diku, zapravo, čine istrajno osmišljavanu i osvedočenu američku alternativu obrascu evropskog romana, za koji se mora reći da je takođe u vezi sa jednim imperijalističkim poduhvatom (Kruso je kolonizator, mnogi Dikensovi i neki Balzakovi poslovni ljudi su trgovci na Istoku, Berta Mejson iz Džejn Ejr je sa Kariba, brojni likovi Ostinove imaju veze sa mornaricom i kolonijalnom trgovinom, Takerijev Džozaja Sedli je nabob... Spisak je veoma dug). Za Melvila, ipak, američko društvo nije bilo tako stabilno, uspostavljeno i ustanovljeno kao evropsko. Za svakoga iz tog društva, čak i za one koji nisu bili doseljenici, lako se moglo utvrditi doseljeničko poreklo. Kao što je Henri Džejms rekao u svom sjajnom, kratkom i blagonaklono pokroviteljskom traktatu o Hotornu, Amerikanci su nužno svesni „nepripadanja evropskoj porodici, svoga mesta na obodu civilizacijskog kruga umesto u njegovom središtu i oglednog elementa koji još uvek nisu odbacili u svom velikom političkom poduhvatu“. Nemajući „suverena, dvor, ličnu odanost, aristokratiju, crkvu, sveštenstvo, vojsku, diplomatsku službu, zemljoposednike, palate (...) književnost, romane, sportsku klasu – ni Epsom ili Askot“,1 Džejms kaže da američki pisac mora da se osloni na humor ili znatno ograničen pastoralni stil, najpogodniji za opisivanje „šetnji u prirodi i vožnji kočijama“.
   
Melvil je bio suviše ambiciozan za tako prefinjen i bezazlen domen. Njegov roman će nanovo ustanoviti romanesknu formu ukoliko to bude potrebno i postati potpuno američka varijanta evropskog obrasca. Njegovi junaci će biti dvostruki izgnanici, Amerikanci u begu iz Evrope i iz Amerike. Njihov vođa Ahab će prkositi gotovo svim najvećim, najuzvišenijim, a stoga i nečovečnim normama. Njegovo držanje je uvek ceremonijalno, herojsko i neizmerno dostojanstveno dok poput visokog satanističkog episkopa osveštava harpun u ime Đavola. Nezadovoljna osnivanjem alternativnog, svemuškog domaćinstva na brodu, „Pikvodova“ posada će preokrenuti ceo svet zbog čega će Melvil ponovo napisati celu istoriju naše planete iz perspektive lova na kitove. Kao što je rekao u jednom laskavom prikazu Hotornove zbirke Mahovine iz stare svešteničke kuće (Mosses from an Old Manse), napisanom dok je radio na Mobi Diku, Amerikanac je mogao da bude osoben genije, premda pun „puritanske tmine“ i „snage crnila“. Dovodeći tu uzvišenu raspravu do zaključka, Melvil koristi Hotorna da uspostavi kulturnu nezavisnost Amerike i to čini sa zapanjujuće osionom, provokativnom nadmenošću.

        „...nijedan američki pisac ne treba da piše kao Englez ili Francuz; neka piše kao čovek, jer onda će biti sigurno da piše kao Amerikanac. Manite nas ove bostonske primese književnog dodvoravanja Engleskoj. Ako iko mora da se dodvorava, neka to Engleska čini, a ne mi... Dok se žurno pripremamo za međunarodnu političku prevlast koja nas proročanski iščekuje na koncu ovog stoleća, mi smo u književnom smislu žalosno nepripremljeni za nju... Hrabro prezrimo sva oponašanja... I negujmo svaku verodostojnost... Istina je da je, po našem mišljenju, ovo pitanje nacionalne književnosti otišlo predaleko kad se radi o nama, tako da na neki način moramo postati nasilni, inače će nam ovaj trenutak umaći ili će nadmoć ostati daleko iza nas, pa ćemo je jedva i moći zvati našom.“

    Ovo su jake reči koje su od male pomoći u objašnjavanju energije, da ne kažemo demonizma, Ahabovog lika, tog bezbožnog čoveka nalik bogu. Premda „Pikvod“ predstavlja američko odstupanje od evropske imperijalističke norme, sam njegov zapovednik je kriminalizovano (Ismailova reč za njega je „uzurpator“) odstupanje od odstupanja. Mobi Dik, stoga, daje čitaocu umnožavajući niz alternativa onome što su omogućili evropski romani. Svi Melvilovi alternativni likovi i sve situacije jesu potvrda individualnosti, kao i pokazatelj zajedničkog identiteta. Ahab je Ahab, i stanovnik Nantaketa; posada „Pikvoda“ je izuzetno raznolik skup pojedinaca i slika američkih rasa, klanova i religija; ovaj roman sadrži opsesivno ličnu kao i nacionalnu putanju.
   
Umesto da je reši, Melvil zapravo održava tu napetost što duže može – „Pikvod“ nastavlja svoj put do konačnog susreta sa Mobi Dikom, sukobljava se sa morskom nemani i strada od nje. Ismail se vraća na samom kraju, uglavnom da bi potvrdio da je siroče i verovatno da bi zabeležio svoj iskaz. Ali snažno motivisana i monumentalno nekonvencionalna patnja u ovom romanu zahteva dalje razmatranje. Veliki deo toga u njemu čini borba unutar ograničenja i protiv njih – Ahab želi da ubije Belog kita koji je otelotvorenje svega što ga mori. Melvilova sopstvena proza deli taj isti nepraštajući nagon dok dovodi istoriju, stvarnost, ličnost, pa čak i kosmologiju pred svoj monomanični pogled. Stav koji Melvil najbolje zastupa kao romanopisac jeste nepokolebljiva sveobuhvatnost, kao što i pristaje nekome ko ne samo da odgovara Ahabovoj monomaniji, već – u vidu Ismaila, poslednjeg preživelog člana „Pikvodove“ posade i Melvilovog pripovedačkog alter-ega – može i da nadživi samog samoubilački nastrojenog kapetana.
   
       Kažu da u prva dva čina prve i opravdano zaboravljene opere Ričarda Vagnera svi junaci ginu, zbog čega u trećem činu ostaju jedino raspevani duhovi. Neka vrsta iste neobuzdane i sveobuhvatne energije jezdi i Mobi Dikom, a najupečatljivije se predočava u Ahabovoj mahnitoj potrazi za Belim kitom. Niko ne može odvratiti ili sprečiti Ahaba da osudi sve oko sebe na istu grozničavu opsesiju. Ahab sebe poredi sa vozom u kojem je njegova „duša ižlebljena da juri“; čak i on priznaje da je to „pomamljena pomama“, što je opažanje koje daje nebičnu snagu često ponavljanoj tvrdnji da „Ahab je Ahab“.
   
     Kada sam ranije rekao da je Mobi Dik, poput Srca tame, osporavanje koncepta stabilnog identiteta, imao sam na umu tu kombinaciju maničnog samotraženja i zatiranja. Ahab nikada neće prestati da bude Ahab, a činjenica da on nije samo opskurni čudak, već i veličanstveni junak koji je i potpuni vladar na „Pikvodu“, zapravo je Melvilov način da pokaže neku vrstu prilično pomahnitalog izvršnog duha. S. L. R. Džejms, izuzetni karipski istoričar i esejista, kaže u Moreplovcima, otpadnicima i izgnanicima (Mariners, Renegades and Castaways) da Ahab predstavlja industrijskog magnata koji stremi američkoj moći i uspehu. Melvil se, ipak, takođe divi Ahabu i vidi u njemu ubedljiv primer novog imperijalizma kojeg pripisuje Sjedinjenim Državama. Postoji jasna logika, međutim, u Melvilovoj dramatizaciji činjenice da, kada se otpočnu osvajanje, traženje identiteta i čvrsto stremljenje nekom veličanstvenom cilju, onda se ne mogu postaviti stvarne granice. Mislim da smisao toga zatim postaje da se ne mogu pritiskati kočnice na tom ogromnom teretnjaku, niti očekivati da stvari ostanu iste. Energija oslobođena u takvoj sili diskretno preobražava sve, jasno i očito do ispunjenja, pa čak sve do smrti ili potpunog uništenja. Čitati Mobi Dika znači biti preplavljen Melvilovom strašću za eliminisanjem kompromisa, prihvatljivih rešenja, bilo čega slabijeg od krajnje želje da se ide napred. Premda uglavnom govori o jednom brodu, njegovom zapovedniku i posadi, takođe je tačno da Melvil darežljivo daje naznake da je ovaj roman američka nacionalna pripovest, neka vrsta znamenja patrije.
   
         Ali čemu, napokon, toliki obim, ta gotovo gigantska masa, za nešto što je, naposletku, prozno delo? Nameće se veliki broj mogućnosti. Jedna je da Melvil nije samo romanopisac, već i nepopravljivi zanesenjak. Naučio je od Karlajla, a možda i Svifta, da ako svoju temu vidiš iz osobene tačke gledišta, onda moraš da odeš dalje i celu ljudsku istoriju sagledaš iz tog ugla. Doslednost u osnovnoj priči o lovu na kitove u Mobi Diku značila je da je Melvil morao sve da joj dosledno i prilagodi. Voda je, stoga, univerzalni element sveta, njeni najveći heroji bili su mornari i ribari, i tako dalje. Mobi Dik je kosmologija, a „Pikvod“ ne samo Nojeva barka već uža porodica, baš kao i Jejl i Harvard. Melvil pretvara odsustvo društvenih institucija u Americi, koje je zapazio Henri Džejms, u priliku da izgradi potpuno novo kvazidruštvo. Sa svojim kompletnim tečajem iz lova na kitove i njegove istorije, Mobi Dik jeste najveći priručnik u američkoj književnosti. On, poput Hemingvejevog dela Smrt po podne (Death in the Afternoon), spaja autodidaktično sa filozofskim, stvarajući svojim zanosom ogroman opseg. Podela kitova, rasprave o belini i strategiji, istraživanja istorije, legendi, predanja i učenja i njihove rekonstrukcije čine Mobi Dika nešto manjim od sveobuhvatne epistemologije, od knjige koja savetuje kako treba razmišljati, u kojoj Melvil spaja neizvesnost i dovitljivost bilo kog velikog otkrića sa neuporedivom virtuoznošću.
   
        Drugi razlog za prihvatljivu, čak neophodnu zgusnutost ovog romana jeste taj što je ovo, kao što sam rekao, knjiga o prelaženju granica, snažnom upiranju i prekoračivanju ograničenja. Ahab se razlikuje od Starbaka i Staba, na primer, zato što, za razliku od njih, uvek traži „niži sloj“. Površine za njega postoje da bi se išlo ispod njih, pravila da bi se kršila, a autoritet da bi mu se obraćalo sa gordošću i jednom vrstom prezrive oholosti. To što je Ahab čovek koji pati zato što je s tugom ostavio mladu ženu i porodicu da bi tragao za ličnom opsesijom čini ga još verodostojnijim, možda i više čovekom, ali ne manje divom. Izmrcvarenog tela, podbunjenog ludačkom svetošću i čistotom potrage za Mobi Dikom, on je kao tumarajući Filoktet – on svakoga privlači i svakome je potreban, a istovremeno sve u izvesnom smislu odbacuje, pa čak i prezire.
   
        Ali ogromnost Mobi Dika je, mislim, važan vid Melvilovog sopstvenog gorostasnog temperamenta kao pisca. Čini se da je on u ovom romanu omogućio pun izraz svojim najličnijim i najopasnijim mislima, iako se retko odriče prozne discipline koju je izabrao za svoja pripovedna pregnuća – same potrage za kitom. Čitajući Mobi Dika, stiče se utisak da je Melvil zašao tamo gde bi se vrlo malo drugih usudilo da ide. Otuda su se pojavile razne vrste tumačenja Ahabovih stremljenja i značaja Belog kita: svađa sa Bogom, neposredan sukob sa podsvešću, iskustvo čistog zla, nespokoja, straha itd. Sve te teze su ubedljive, a naravno pobuđuje ih na neki način i Melvil za koga samo postojanje jednog Ahaba i jednog Mobi Dika obezbeđuje pogodnu priliku za proricanje, viziju svetske istorije i blisko povezivanje genijalnosti i ludila. Po svojim nepreglednim prostranstvima i Melvilovom rasplamsanom, originalnom stilu, Mobi Dik je (deluje glupo da se to kaže ovako) o celom svetu. On rado obuhvata sve, ostavljajući nižim oblicima postojanja sitnice poput rešenja, nedoslednosti, pa svakako i procenjivanja posledica tako ogromnog i potresnog iskustva.
   
        U Mobi Diku postoji, naposletku, neka vrsta nepažljivosti koja je, mislim, jedan od najbitnijih ključeva za objašnjavanje njegove impozantne veličanstvenosti. Uporedo sa drugim velikim umetnicima devetnaestog veka poput Balzaka, Vagnera i Dikensa, Melvil stvara novi svet. Za razliku od većine njih, međutim, on je više usredsređen na izgrađivanje tog sveta nego na njegovo poboljšavanje ili održavanje. Zato je njegov svet u Mobi Diku tako izvanredno neplodan, neobnovljiv i momački, tako pomno, neoprostivo muški. Žene i porodice se ostavljaju. Lov na kitove je delatnost koju u potpunosti obavljaju muškarci. Ahab, Mobi Dik, Ismail i svi ostali jesu muškarci, od kojih neki, poput Kvikvega, ponekad igraju ulogu žena. Zapanjujuće je uočiti da su sve Melvilove aluzije na Orijent – i prisustvo ljudi poput Fedale i njegovih Parsi saradnika – takođe muževne; tu nema harema, ni bašti čulnih zadovoljstava. Ako Ahabova potraga ima nešto zajedničko sa Faustovom, onda njegova Grečen nije Jelena već grubo, dečački imenovani mužjak (Melvilov uzor je bio legendarni pot Moča Dik). Vrlo je ganutljivo na kraju, stoga, kada „Pikvod“, nazvan po jednom istrebljenom indijanskom plemenu, tone poput mrtvačkog kovčega sa celom posadom, ostavljajući Ismaila da ga spase „Rahela“, „koja je pobožno krstarila“. Kao što mnogi kritičari tvrde, junaci Mobi Dika, otpadnici, moreplovci, izgnanici i siročad, jesu mikrokosmos Amerike, ali Amerike koju Melvil vidi na veoma pristrasan, namerno iskrivljen i ekscentričan način u kojem se odstupanje zemlje pojačava jednom vrstom manijakalne promišljenosti.
   
      Ahab ne razmišlja o šteti koju nanosi sebi ili „Pikvodu“. Poslednji gest u ovoj pripovesti je prkosan – Taštego zakucava jastreba na vrh jarbola dok satanski brod i njegova posada tonu u ništavilo. T. H. Lorens je 1922. napisao izuzetno pismo jednom svom prijatelju, u kojem je pisac Sedam stubova mudrosti (Seven Pillars of Wisdom) priznao da je „sakupio na polici ,titanske’ knjige (obeležene veličinom duha, odnosno ,uzvišenošću’ duha, kako bi to Longin nazvao) i to: Braću Karamazove, Zaratustru i Mobi Dika. Moja ambicija je da napišem četvrtu na engleskom.“ U drugim svojim pismima Lorens je opisao te „velike“ knjige i kao umetničke promašaje „kojima nedostaje arhitektura, ravnoteža delova, povezanost, aerodinamičnost“; dodao je da su to „knjige u kojima su pisci uzleteli poput raketa i eksplodirali“.
   
              Šta god mi mislili o Lorensovom ličnom doprinosu toj selektivnoj, ali uglednoj kolekciji nedarežljivih, zahtevnih i plahovitih knjiga, njegove primedbe su pronicljive, a izbor prideva, „titanske“, izvanredan. Titani su bili vrsta grčkih božanstava čije je pokolenje prethodilo poznatim olimpijskim bogovima kao što su Zevs, Apolon i Hera. Najčuveniji pripadnik ove najranije i neustrašive skupine bio je Prometej, čija je hrabrost darovala ljudima vatru, a njemu donela Zevsovo večno kazneno mučenje. Melvil nekoliko puta sa divljenjem upućuje na Ahaba kao prometejskog junaka. Roman i protagonisti dele istu veličinu i nepromišljenost – njihovo zajedničko ostvarenje putem spektakla i drame može se dosegnuti samo jednom; neponovljivo je. Uprkos prizorima gnevne smrti i žalosti koji zatvaraju roman, međutim, ne smemo zaboraviti i dalje postojeću životnost samog Mobi Dika koji zauvek otplivava iz vida. Kitova neodrediva energija i moć potcrtavaju ovaj roman u istoj meri kao i Ahabova tragično večna potraga. Melvil uspeva da održi ta dva elementa u večnoj antitezi. Oni žive jedan od drugog, ali u međusobnom opiranju – Prometej prkosi Zevsu i lešinaru koji se hrani njegovom jetrom ne lomeći mu duh. Lepota je u tome što, kad zatvorimo knjigu, shvatamo da kit zavisi od čoveka koliko i čovek od kita, a da ni za jednog nema spasenja niti spokoja.

        „Prema tebi se kotrljam, kite, što sve razaraš, ali ne pobeđuješ; do kraja ću se nositi s tobom; iz sred srede samoga pakla jurnuću da te probodem; iz mržnje pljujem svoj poslednji dah na tebe. Potopi sve mrtvačke sanduke i sva mrtvačka kola u jedan zajednički vrtlog! I pošto nijedan od njih ne može biti moj, vuci u komadićima dok te još gonim, mada sam vezan za tebe, ti prokleti kite! Eto, ja bacam koplje!“
    (S engleskog preveo Igor Cvijanović)

Mobi Dik, Ep o neuhvatljivom 

Džil Lapur, Herman Melvil kod kuće 

Raj iz drugog ugla, Mario Vargas Ljosa

Prevela: Tamara Horvat Kanjera


Prvo poglavlje


FLORA U AUXERREU

Travanj 1844.

Otvorila je oči u četiri u zoru i pomislila: ‘Danas počinješ menjati svet, Florita.' Nije je opterećivala pomisao da će staviti u pogon mašineriju koja će nakon nekoliko godina preobraziti čovečanstvo tako što će nestati nepravde na svetu. Osećala se smirenom, punom snage da se suoči s preprekama što će joj stati na put. Kao onog popodneva u Saint-Germainu pre deset godina na prvom sastanku sensimonovaca, kad je, slušajući kako Prosper Enfantin opisuje mesijanski par koji će iskupiti svet, samoj sebi čvrsto obećala: ‘Žena mesija bićeš ti.' Jadni sensimonovci sa svojim pomahnitalim hijerarhijama, svojom fanatičnom ljubavlju prema nauci i idejom da je za ostvarenje napretka dovoljno u vladu postaviti industrijalce i upravljati društvom kao firmom! Ostavila si ih daleko za sobom, Andalužanko.

Ustala je, obavila toaletu i obukla se bez žurbe. Prethodne noći, nakon posete slikara Julesa Laurea, koji joj je zaželeo sreću na njenoj turneji, dovršila je pakiranje prtljage i zajedno sa sluškinjom Marie-Madeleine i vodonošom Noëlom Taphanelom spustila ju je u podnožje stubišta. Sama se pobrinula za torbu s netom štampanim primercima Radničkog saveza; morala je zastati svakih nekoliko stepenica da uzme daha, jer je bila veoma teška. Kad je kočija došla pred kuću u Rue du Bac da je odveze na pristanište, Flora je već bila budna nekoliko sati.

Još je bila mrkla noć. Bile su pogašene plinske lanterne po uglovima i kočijaš, utonuo u šinjel iz koga su mu virile samo oči, podbadao je konje fijučući bičem. Čula je zvonjavu zvona Saint-Sulpicea. Samotne i mračne ulice doimale su se sablasno. Ali na obalama Seine pristanište je vrvilo putnicima, mornarima i nosačima koji su pripremali brod za polazak. Čula je naredbe i uzvike. Kad je brod isplovio ocrtavajući penastu brazdu na smeđoj vodi reke, sunce je sjalo na proletnom nebu, a Flora je pila vrući čaj u kabini. Ne trateći vreme, pribeležila je u svoj dnevnik: 12. aprila1844. I smesta je stala proučavati svoje suputnike. Stići će u Auxerre kad padne mrak. Dvanaest sati da obogatiš svoje znanje o siromašnima i bogatima iz ove rečne zbirke uzoraka, Florita.

Brodom je putovao tek pokoji buržuj. Znatan broj mornara s brodova koji su vozili u Pariz poljoprivredne proizvode iz Joignyja i Auxerrea vraćao se na mesto polaska. Okružili su svoga gazdu, dlakavog, grubog crvenokosog pedesetogodišnjaka s kojim je Flora ugodno proćaskala. Sedeo je na palubi među svojim ljudima u devet ujutro i davao im hlebaa koliko su hteli, sedam ili osam rotkvica, mrvu soli s dva tvrdokuhana jaja po glavi te u kositrenoj čaši, koja je kružila od ruke do ruke, po gutljajčić domaćega vina. Ti mornari s trgovačkih brodova zarađivali su franak i po za jedan dan tlake, a za dugih zima jedva bi preživljavali zbog oskudice. Njihov je posao pod vedrim nebom bio mukotrpan u doba kiša. No u odnosu tih ljudi prema svome gazdi Flora nije zapazila udvornost engleskih mornara koji su se jedva usuđivali pogledati svoje šefove u oči. U tri posle podne gazda im je poslužio poslednje jelo za taj dan: kriške šunke, sir i kruh, koje su pojeli u tišini posedavši uokrug.

U luci Auxerrea potrajalo je pakleno dugo dok nisu iskrcali prtljagu. Bravar Pierre Moreau bio joj je rezervisao hotel u centru, malen i star, u koji je stigla u svitanje. Dok se raspakiravala, pomaljala su se prva danja svetla. Uvukla se u krevet znajući da neće sklopiti oka. No prvi put nakon duže vremena ono malo sati što ih je provela ispružena gledajući kroz kretonske zavesice kako se razdanjuje nije maštala o svojoj misiji, patničkom čovečanstvu ni radnicima koje će unovačiti za Radnički savez. Pomislila je na kuću u Vaugirardu u kojoj se rodila, na pariškoj periferiji, u četvrti istih ovih buržuja koje je sada mrzila. Sećaš li se doista te kuće, prostrane, udobne, s njegovanim vrtovima i zaposlenim dvorkinjama ili njezina opisa iz usta svoje majke kad više niste bile bogate, nego siromašne, pa su bespomoćnoj gospođi te laskave uspomene pružale utehu u dvema neurednim, pretrpanim i ružnim sobicama u Rue du Fouarre koje su prokišnjavale? Morale su se onamo skloniti nakon što su im vlasti uzele kuću u Vaugirardu, navevši da brak tvojih roditelja što ga je u Bilbau sklopio prognani francuski župničić nije valjan i da je don Mariano Tristán, Španjolac iz Perua, građanin zemlje s kojom je Francuska u ratu. Verovatno je, Florita, tvoje sećanje zadržalo iz tih prvih godina samo ono što ti je majka ispripovedala. Bila si premalena da bi se sećala vrtlara, dvorkinja, nameštaja tapeciranog svilom i baršunom, teških zastora, predmeta od srebra, zlata, kristala i porculana oslikanog rukom koji su ukrašavali salon i blagovaonicu. Madame Tristán bežala je u divnu prošlost Vaugirarda kako ne bi gledala oskudicu i bedu zaudarajuće Place Maubert koja je vrvila od prosjaka, lutalica i propalica te Rue du Fouarre prepune krčmi u kojoj si provela one godine detinjstva kojih si se veoma dobro sećala. Gore-dole s lavorima s vodom, gore-dole s vrećama smeća… Uvek u strahu da ćeš na strmim stubama crvotočinom izgrizenog i škripavog stubišta sresti onog starog pijanca ljubičasta lica i natečena nosa, strica Giuseppea, čoveka nemirne ruke koji te prljao svojim pogledom i katkad štipkao. Godine neimaštine, straha, gladi, tuge, posebno kad bi tvoja majka zapala u satirući stupor, nesposobna da prihvati svoju nesreću nakon što je živela kao kraljica sa svojim mužem – svojim zakonitim mužem pred Bogom, kud puklo da puklo – don Marianom Tristánom y Moscosom, pukovnikom vojske španjolskoga kralja, prerano umrlim od munjevite apopleksije 4. juna1807., kad si imala jedva četiri godine i dva meseca.

Također je bilo malo verovatno da se sećaš oca. Puno lice, guste obrve i kovrčav brk, lagano roskast ten, ruke pune prstenja i dugi sivi zalisci koji su ti navirali u jećanje nisu pripadali don Marianu, tvom ocu od krvi i mesa koji te nosio u naručju da gledaš leptire što su lepršali među cvećem u vrtu Vaugirarda i koji bi se katkad ponudio da te hrani na bočicu, tom gospodinu koji je provodio sate u radnoj sobi čitajući hronike francuskih putnika po Peruu, tom don Marianu kome je u posetu dolazio mladi Simón Bolívar, budući Osloboditelj Venezuele, Kolumbije, Ekvadora, Bolivije i Perua. Pripadali su portretu koji je tvoja majka istaknula na noćnom stoliću u stančiću u Rue du Fouarre. Pripadali su don Marianovoj uljanoj slici koju je posedovala obitelj Tristán u kući u Ulici Santo Domingo u Arequipi, pred kojom si provela sate promatrajući je, sve dok se nisi uverila da je taj pristali, otmeni i uspešni gospodin tvoj otac.

Kad je začula prve zvukove jutra na ulicama Auxerrea Flora je znala da više neće moći zaspati. Njeni su sastanci počinjali u devet. Bila ih je ugovorila nekoliko zahvaljujući bravaru Moreauu i pismima preporuke koje je dobri Agricol Perdiguier napisao svojim prijateljima iz regionalnih radničkih društava uzajamne pomoći. Imala si vremena. Još koji časak u krevetu daće ti snage da budeš na visini zadatka, Andalužanko.

Što bi se bilo dogodilo da je pukovnik don Mariano Tristán poživeo još dugi niz godina? Ne bi upoznala siromaštvo, Florita. Zahvaljujući dobru mirazu bila bi udana za nekog buržuja i možda bi živela u lepom zdanju u Vaugirardu okružena perivojima. Ne bi znala što znači otići u krevet dok ti creva krule od gladi, ne bi poznavala značenje pojmova kao što su “diskriminacija” i “eksploatacija”. “Nepravda” bi za tebe bila apstraktna reč. No možda bi ti tvoji roditelji omogućili podučavanje: škole, učitelje, tutora. Premda u to baš i nije bila sigurna: devojčica iz dobre porodice odgaja se samo da upeca muža i bude dobra majka i kućanica. Bilo bi ti nepoznato sve ovo što si u nuždi morala naučiti. Dobro, da, ne bi pravila ovakve pravopisne pogreške koje su te sramotile celoga života i nesumnjivo bi pročitala više knjiga no što si ih dosad pročitala. Provela bi godine zaokupljena svojom garderobom, pazeći na svoje ruke, oči, kosu, struk, vodeći mondeni život na noćnim zabavama, plesovima, u pozorištima, na zakuskama, izletima, osvajanjima. Bila bi lep parazit čvrsto ukotvljen u dobru braku. Nikad te radoznalost ne bi nagnala da doznaš kakav je svet izvan tog skučenog prostora u kome bi živela zatočena, u sjni svoga oca, svoje majke, svoga supruga, svoje dece. Stroj za rađanje, sretna robinja, išla bi na misu nedjeljom, pričešćivala bi se svakog prvog petka i sa svojom četrdeset i jednom godinom bila bi debeljuškasta matrona koja gaji neodoljivu strast prema čokoladi i devetnicama. Ne bi otputovala u Peru i ne bi upoznala Englesku ni otkrila užitak u Olympijinu naručju, i ne bi napisala, unatoč svojim pravopisnim pogreškama, knjige koje si napisala. I, dakako, nikad ne bi postala svesna ropstva žena i ne bi ti palo na pamet da je za njihovo oslobođenje nužno da se ujedine s drugim izrabljivanim pojedincima kako bi priveli kraju miroljubivu revoluciju, jednako važnu za budućnost čovečanstva kao što je to bila pojava hrišćanstva pre 1844. godine. ‘Bolje da si umro, mon cher papa ', nasmejala se i skočila iz kreveta. Nije bila umorna. Poslednja dvadeset i četiri sata nije imala bolove u leđima ni u maternici i nije osećala hladnoga gosta u prsima. Bila si izvrsno raspoložena, Florita.

Prvi skup u devet ujutro odvijao se u radionici. Bravar Moreau, koji ju je trebao pratiti, morao je hitno otići iz Auxerrea zbog smrti člana porodice. Dakle, moraćeš plesati sama, Andalužanko. Prema dogovoru, čekalo ju je tridesetak pripadnika jednog od brojnih društava u koja su se raspršile pristaše organizacije za uzajamnu pomoć u Auxerreu, a koje je nosilo lepo ime: Sloboda je naša dužnost. Gotovo svi bili su postolari. Sumnjičavi pogledi, nelagodni, pokatkad koji podrugljivi, jer je posetilac žena. Bila je naviknuta na takav doček otkako je pre nekoliko meseci u Parizu i Bordeauxu pred malim skupinama radnika počela izlagati svoje zamisli o Radničkom savezu. Dok im je govorila glas joj nije zadrhtao i pokazivala je veću sigurnost no što ju je zapravo imala. Nepoverenje slušateljstva raspršivalo se postupno dok bi im objašnjavala da će, ako se ujedine, radnici steći ono za čime žude – pravo na rad, obrazovanje, zdravlje, mogućnosti za pristojnu egzistenciju – dočim će ih ovako razjedinjene uvek zlostavljati bogataši i vlast. Svi su kimali kad je, da bi potkrepila svoje ideje, citirala  knjigu ­Pierre - Josépha Proudhona Šta je vlasništvo?, koja je od svoga pojavljivanja pre četiri godine izazivala u Parizu tolike priče zbog one ključne tvrdnje: ‘Vlasništvo je krađa.' Dvoje prisutnih koji su se doimali furijerovcima došli su spremni da je napadnu iznoseći razloge koje je Flora već čula od Agricola Perdiguiera: ako radnici moraju izdvojiti nekoliko franaka od svojih bednih plata da plate kotizaciju u Radničkom savezu, kako će nahraniti korom kruha gladna dečija usta? Odgovarala je strpljivo na sve njihove primedbe. Verovala je da će se barem oko kotizacija dati uveriti. Ali njihov je otpor bio žilav u vezi s brakom.

“Vi napadate porodicu i želite da ona nestane. To nije hrišćanski, gospođo.”

“Jest, jest”, odvratila je na rubu da se razbjsni. No ublažila je glas. “Nije hrišćanski da u ime svetosti porodice muškarac kupi ženu, pretvori je u nosilicu dece, u tovarnu životinju i još je tome iscrpljuje batinama svaki put kad pretera s pićem.”

Kad je zapazila da su razrogačili oči, zbunjeni onim što su čuli, predložila im je da se okane te teme i da radije zajedno zamisle kakve će dobrobiti doneti Radnički savez seljacima, obrtnicima i radnicima poput njih. Radničke palače, na primer. U tim modernim prostorima, prozračnim i čistim, njihova bi deca dobivala časove, njihove bi porodice mogli lečiti dobri lekari i bolničarke ustreba li im ili se dogodi kakva nesreća na poslu. U ta gostoljubiva zdanja povlačili bi se da otpočinu kad oslabe ili budu prestari za radionicu. Turobne i umorne oči koje su je gledale oživele su i zablistale. Nije li vredno truda žrtvovati malen deo plate da bi se steklo takvo što? Neki su kimnuli.

Kakve su neznalice, kakve budale, kakvi egoisti – toliko njih! Otkrila je to kad ih je počela ispitivati pošto je odgovorila na njihova pitanja. Nisu znali ništa, manjkalo im je znatiželje i bili su zadovoljni svojim životom životinje. Pomisao da bi morali posvetiti deo svoga vremena i energije borbi za svoje sestre i braću za njih je bila prevelik napor. Eksploatacija i beda behu ih zatupili. Katkad bi zbog njih došla u napast da daš za pravo Saint-Simonu, Florita: narod je nesposoban da sam sebe spasi, to može postići samo elita. Čak su bili zaraženi buržujskim predrasudama! Učinilo im se teškim prihvatiti da je žena – žena! – ta koja ih potiče na delovanje. Najbudniji i najglasniji bili su neizdrživo oholi – držali su se kao aristokrati – i Flora se morala svojski potruditi da ne plane. Bila se zaklela da ovih godinu dana koliko će trajati turneja po Francuskoj neće ni jednom dati povoda da opet zasluži nadimak Madame-la-Colere , kako su je zbog njezinih besnih ispada katkad zvali Jules Laure i drugi prijatelji. Na kraju je trideset postolara obećalo da će se upisati u Radnički savez i da će ono što su toga jutra čuli ispričati svojim drugovima stolarima, bravarima i graverima iz društva Sloboda je naša dužnost .

Kad se vijugavim i potaracanim uličicama Auxerrea vraćala u hotel, ugledala je na malom trgu s četiri topole prebelih, netom niknulih listova, skupinu devojčica koje su se igrale u trku stvarajući nekakve likove i brišući ih. Zastala je da ih promatra. Igrali su se raja, igre koju si se, kako ti je rekla majka, bila igrala u vrtovima Vaugirarda s malim prijateljicama iz komšiluka pred nasmešenim don Marianovim pogledom. Sećaš li se, Florita? ‘Ovo je raj?' ‘Ne, gospođice, za drugim uglom.' I dok je devojčica od ugla do ugla pitala za nedostupni raj, ostali su se za njezinim leđima zabavljali menjajući mesta. Seća se koliko je bila zatečena onoga dana u Arequipi godine 1833., kad je u blizini crkve Milosti iznenada naletela na skupinu dečaka i devojčica koji su trčkarali predvorjem goleme kuće. ‘Je li ovo raj? ‘Za drugim uglom, moj gospodine.' Ta je igra, dakle, za koju si verovala da je francuska, i peruanska! No pa što je tu čudno? Nije li težnja da se stigne u raj univerzalna? I ona je svoje dvoje dece, Aline i Ernesta-Camillea, naučila igrati tu igru.

Za svako mesto i grad zacrtala je tačan program: skupovi s radnicima, novinama, najuticajnijim vlasnicima i, dakako, duhovnim vlastima. Sve kako bi objasnila građanima da, protivno onomu što se o njoj govori, njezin projekt ne najavljuje građanski rat, nego revoluciju bez krvi utemeljenu na hrišćanstvu, nadahnutu ljubavlju i bratstvom. I da, upravo će Radnički savez, donoseći pravdu i slobodu siromasima i ženama, sprečiti nasilne eksplozije, neizbežne u Francuskoj ako se stvari ne pomaknu s mesta. Dokad će se šačica povlaštenih nastaviti gojiti zahvaljujući bedi goleme većine? Dokad će ropstvo i dalje trajati za žene kad je ukinuto za muškarce? Znala je ona biti uverljiva; mnoge građane i župnike njezini će argumenti uveriti.

No u Auxerreu nije mogla posetiti nijedne novine, jer ih nije bilo. Grad od dvanaest hiljada duša i nijedne novine! Građani su ovde bili krajnje neobavešteni.

U katedrali je sa župnikom, ocem Fortinom, odebljim napola ćelavim čovečuljkom u masnoj mantiji uplašenih očica i jaka zadaha, vodila razgovor koji je završio svađom, jer ju je njegova skučenost uspela izbaciti iz takta. (‘Ne možeš protiv svoje naravi, Florita.')

Otišla je potražiti oca Fortina u njegovu domu u blizini katedrale i ostala je impresionirana njegovom prostranošću i doteranošću. Sluškinja, starica s poculicom i pregačom, šepajući ju je povela do župnikove kancelarije. Trebalo mu je četvrt sata da je primi. Kad se pojavio, već zbog zdepastog izgleda, pogleda koji ju je izbjegavao i nečistoće nije joj se svidio. Otac Fortin saslušao ju je u tišini. Trudeći se da bude ljubazna, Flora mu je objasnila povod svoga dolaska u Auxerre: od čega se sastoji njen projekt Radničkog saveza i kako će taj savez cele radničke klase, prvo u Francuskoj, zatim u Evropi te posle u svetu, stvoriti istinsko hrišćansko čovečanstvo prožeto ljubavlju prema bližnjem. On ju je gledao sa nevericom koja se postupno pretvarala u sumnjičavost te na koncu u zaprepaštenost kad je Flora potvrdila da će, kad Radnički savez jednom bude osnovan, delegati podnositi vlastima – uključujući i samoga kralja Louisa-Philippea – svoje zahteve za socijalnom reformom, počevši od apsolutne jednakosti u pravima muškaraca i žena.

“Ali to bi bila revolucija”, promumljao je župnik prskajući naokolo kišicu sline.

“Baš suprotno!” pojasnila mu je Flora. “Radnički savez stvaramo kako bi se to izbeglo, kako bi trijumfirala pravda bez i najmanjeg prolevanja krvi.”

Inače će možda biti više mrtvih nego 1789. Nije li paroh preko ispovedaonice upoznao nesreće siromašnih? Nije li zapazio da stotine hiljada, miliona ljudskih bića rade petnaest, osamnaest sati na dan kao životinje, a njihove plate ne dostaju ni da nahrane svoju decu? Nije li primetio, on koji ih svakodnevno sluša i gleda u crkvi, kako žene ponižavaju, zlostavljaju, izrabljuju njihovi roditelji, njihovi muževi, njihova deca? Njihova je sudbina još gora od radničke. Ako se to ne promeni, u društvu će se dogoditi eksplozija mržnje. Radnički se savez stvara da bi to sprečio. Katolička crkva treba pomoći u njihovu krstaškom ratu. Ne žele li katolici mir, saosećanje, društveni sklad? U tome postoji potpuna podudarnost stavova Crkve i Radničkog saveza.

“Premda nisam katolkinja, hrišćanska filozofija i moral predvode sva moja dela, oče”, uveravala ga je.

Kad je čuo kako je rekla da nije katolkinja iako jest hrišćanka, okruglo je lišce oca Fortina prebledelo. Malo je poskočio i želio je čuti znači li to da je gospođa protestantica. Flora mu je objasnila da nije: veruje u Isusa, ali ne u Crkvu jer, prema njezinu kriteriju, katolička religija podvrgava ljudsku slobodu svom hijerarhijskom sistemu. A njezina dogmatska verovanja guše intelektualni život, slobodnu volju, naučne inicijative. Pored toga, podučavanje Crkve o čednosti kao simbolu duhovne čistoće podaruje predrasude koje su od žene napravile gotovo robinju.

Župnikovo je lice nakon mrtvačkog bledila oblila predapoplektička navala krvi. Treptao je zbunjen i uznemiren. Flora je zaćutala kad je videla kako se tresući naslanja na svoj radni stol. Doimao se kao da će se svaki čas onesvestiti.

“Znate li vi što govorite, gospođo?” promucao je. “Za takve ideje dolazite moliti pomoć od Crkve?”

Da, za takve. Ne teži li Katolička crkva da bude crkva siromašnih? Nije li ona protiv nepravdi, duha probitačnosti, izrabljivanja ljudskoga bića, pohlepe? Ako je sve to tačno, Crkva je dužna potpomagati projekat čiji je naum da na ovaj svet donese pravdu u ime ljubavi i bratstva.

Bilo je to kao da govori zidu ili mazgi. Flora se još prilično dugo trudila da je župnik shvati. Uzalud. Nije joj čak mogao ni obrazložiti zbog čega se protivi njenim stavovima. Gledao ju je s odvratnošću i strahom, ne skrivajući svoje nestrpljenje. Napokon je procedio da joj ne može obećati pomoć, jer to ovisi o tamošnjem biskupu. On će mu predočiti njin predlog, iako je, upozorava je, malo verovatno da bi neki biskup mogao zagovarati socijalno delovanje otvoreno antikatoličkog predznaka. A ako biskup to zabrani, nijedan joj vernik neće pomoći, jer katolička pastva sluša svoje pastire. ‘A sensimonovci smatraju da treba učvrstiti princip vlasti kako bi društvo funkcionisalo!' mislila je Flora slušajući ga. ‘To poštivanje autoriteta od katolika stvara automate kao što je ovaj nesretnik.'

Nastojala se oprostiti na lep način od oca Fortina i ponudila mu je primerak Radničkog saveza.

“Barem to pročitajte, oče. Videćete da je moj projekt prožet hrišćanskim osjćajima.”

“Neću ga pročitati”, rekao je otac Fortin energično odmahujući glavom i nije uzeo knjigu. “Dovoljno mi je to što ste mi rekli da bih znao kako ta knjiga nije zdrava. Možda ju je, bez vašega znanja, nadahnuo sam belzebub.”

Flora se nasmejala dok je knjižicu vraćala u svoju torbu.

“Vi ste, oče, jedan od onih župnika koji će opet trgove napuniti lomačama i spaliti sva slobodna i inteligentna bića ovoga sveta”, rekla mu je umesto pozdrava.

Pošto je pojela toplu supu u hotelskoj sobi, napravila je bilansu svoga dana u Auxerreu. Nije bila pesimistično raspoložena. Pokaži nasmešeno lice kad se nađeš pred poteškoćama, Florita. Nije joj išlo baš dobro, ali ni posve loše. Mučan je to posao biti u službi čovečanstva, Andalužanko.

Sveta knjiga vukodlaka, Viktor Peljevin

Vrata su se za njim zatvorila i napokon sam odahnula.

Već sam rekla da lisice nemaju polne stvari u ljudskom smislu. No, ispod repa imamo rudimentarnu jamu, elastičnu kožnu vreću koja nije spojena ni s kojim drugim organom. Obično je stisnuta u sićušnu rupicu, kao unutrašnjost ispuštene lopte; no kad osetimo strah, ona se širi i lagano ovlaži. Ona u našoj anatomiji igra ulogu kakvu ima specijalni spolni cilindar od plastične mase u opremi radnika majmunskog rasplodnika.

Stvar je u tome da je kod velikih majmuna prihvaćena ista tehnologija kontrole kao i u kriminalnoj ili političkoj sredini: mužjaci koji su u upravi ritualno spuštaju one koji, kako im se čini, pretenduju na neopravdano visok status. Ponekad se u toj ulozi nađu i ljudi sa strane – električari, laboranti i tako dalje (mislim u rasplodniku). Da bi bili spremni na takav obrat događaja, oni među nogama nose obešeni šuplji cilindar od plastike za koji imaju krasnu rič “kurcolovac”. U njemu je jamstvo sigurnosti: ako na njih navali veliki mužjak, opsednut osjćajem društvene pravde, treba se samo nagnuti i pričekati nekoliko minuta – majmunsko negodovanje završit će u tom cilindru. Zatim mogu nastaviti dalje.

Isto sam tako i ja mogla nastaviti svoj put.

On je vodio u kupaonicu, gde sam najpre pogledala svoje telo. Ne računamo li da je rudimentarna jama ispod repa bila nažuljana i crvena, sve je dobro prošlo. Doduše, zadnjica me bolela kao da sam celi dan jahala na pobesnelom konju (što je bio prilično tačan opis onoga što se dogodilo), ali traumom se nije moglo nazvati. Priroda je sigurno pripremila lisice za susret s vukovima-vukodlacima.

Slutila sam da ću se morati okupati u njegovoj sedefastoj kadi – i predosećaj me nije prevario. Celi svoj rep, leđa, trbuh i noge, koje je zaprskala ona vučja gnusoba, pažljivo sam oprala šamponom. Zatim sam rep brzo osušila fenom i obukla se. Palo mi je na pamet da ne bi bilo loše pretražiti prostoriju.

No, u tom raskošnom praznom hangaru praktički se nije imalo šta pretražiti – nije bilo ni ormara, ni komoda, ni ladica. Vrata koja su vodila u druge sobe bila su zaključana. Ipak, rezultati su bili zanimljivi.

Na radnom stolu kraj elegantnog kompjutera-monobloka nalazio se masivni srebrni predmet koji mi se na prvi pogled učinio kao kipić. Pri pažljivijem gledanju ispala je giljotina za cigare. Predstavljala je Monicu Lewinsky kako leži na boku s nogom-polugom podignutom uvis, što je trebalo pritisnuti (nisam se mogla suzdržati), i onda ne samo da je radila giljotinica u prstenu između bedara, nego je izvirivao i jezičac plavičastog plamena iz otvorenih usta. Stvarčica je bila dobra, jedino mi se američka zastava, koju je Monica držala u ruci, činila suvišnom: ponekad je dovoljan sićušan uteg da se napravi ravnoteža i erotika se pretvorila u kičasti agitprop.

Srebrna Monica pritiskala je na stol veliku patentnu mapu. Unutra je bila hrpa papira najrazličitijih vrsta.

Na samom vrhu nalazio se, ako je suditi po sjaju, list iz albuma o umetnosti. S njega me gledao golemi žutooki vuk s runom na grudima nalik na slovo “F” – fotografija skulpture načinjene od drveta i jantara (jantarne su bile oči). Potpis je glasio:

FENRIR

Sin Loke, golemi vuk, koji je na nebu juri za suncem. Kad ga Fenrir sustigne i poždere – dolazi Ragnarök. Fenrir je svezan do Ragnaröka. I Ragnarök će ubiti Odina i biti ubijen od Vidara.

Iz potpisa nije bilo jasno na koji način Fenrir sustigne sunce i poždere ga, ako je svezan do Ragnaröka, a Ragnarök dolazi onda kad on sustigne i poždere sunce. Međutim, sasvim je moguće da je naš svet sve do sada postojao upravo zahvaljujući ovakvim mimoilaženjima: strašno je pomisliti koliko ga je umirućih bogova proklelo.

Znala sam ko je Fenrir. Bila je to najstrašnija životinja nordijskog bestijarija, glavni junak islandske eshatologije: vuk koji je trebao požderati bogove posle ukidanja severnog projekta. Želim verovati da se Aleksandar nije odveć poistovetio s tim bićem, i žutooko čudovište jednostavno je nedostižni estetski ideal, nešto poput fotografije Schwarzeneggera koja visi na zidu kulturista početnika.

Ispod se nalazila stranica s Borgesovom minijaturom Ragnarök. Znala sam tu priču koja me zadivljavala svojom somnabuličnom tačnošću u nečem glavnom i strašnom. Junak i njegov znanac nađu se kao svedoci čudne povorke bogova, koji su se vraćali iz vekovnog progonstva. Val ljudskog obožavanja iznosi ih na scenu dvorane. Oni izgledaju čudno:

Jedan je držao grančicu, nešto od bezazlene flore snoviđenja; drugi je u širokoj gesti izbacio ruku s noktima napred; Janusov lik nije bez bojazni pogledavao na iskrivljen kljun Tota.

Snoviti odek fašizma. Međutim, dalje ide nešto vrlo interesantno:

Neko od njih, verojatno potaknut ovacijama – sad se više ne sećam ko – odjednom je počeo pobednički kliktati, nepodnošljivo prodorno, kao da fućka ili grglja. U tom trenutku sve se prominilo.

Dalje su tekst gusto pokrivali znakovi. Reči su bile podcrtane, ograđene uskličnicima i čak obrubljene baroknim ornamentima – očito da prenesu malo emocija:

Počelo je sa sumnjom (očito preteranom) da Bogovi ne znaju govoriti. Vekovi  divljeg i nomadskog života istrebila su u njima sve ljudsko; islamski polumesec i rimski krst nisu znali za sućut prema progonjenima. Kosa čela, žuti zubi, retki brci mulata ili Kineza i izokrenute usne životinja govorili su o siromašenju olimpijske vrste. Njihova odeća nije bila u skladu sa skromnim i poštenim siromaštvom i navodila je na pomisao o mračnom šiku igračnica i Bakhovih bordela. Rever je krvario karanfilom, ispod sakoa se naslućivala drška noža. I tada smo shvatili da !ide njihova poslednja karta!, da su !lukavi, slepi i okrutni, kao iskusne zveri u hajci!, i -!OSLOBODI MI STRAH ILI SAOSEĆANJE – ONI ĆE NAS UNIŠTITI!.

I onda smo izvukli svako po jedan težak revolver (odnekud su u snu došli revolveri) I SA ZADOVOLJSTVOM UPUCALI BOGOVE”.

Iza toga su išle dve stranice iz Starije Edde – čini se iz Velvina proricanja. Bile su istrgnute iz nekakva besplatnog izdanja: tekst je bio otisnut krupnim crvenim pismom na kredom beljenom papiru, krajnje neekonomično:

Vetar podiže

do neba vale,

na kopno ih baca,

nebo se mrači;

ide vijavica,

i besne vetri;

to nagoveštaj je

smrti bogova.

“Smrt bogova” u poslednjem stihu bila je označena noktom. Tekst na drugoj stranici bio je jednako mračan-znakovit:

Neće više biti

najjači od svih,

ime njegovo

izgovoriti ne smem;

malo ko zna,

da će se dogoditi

odmah iza bitke

Odina i Vuka.

Sve ostalo bilo je u istom duhu. Većina papira u fasciklu na ovaj se ili onaj način ticala severnoga mita. Najmračniji utisak  na mene je ostavila crno-bela fotografija nemačke podmornice Naglfar – kako se u skandinavskoj mitologiji zove brod boga Loke, napravljen od noktiju mrtvaca. Naziv podmornice odgovarao je vremenu Drugog svetskog rata. Neobrijani i koščati članovi posade, koji su se smeškali s njenoga mosta, bili su naizgled vrlo simpatični i podsećali su na podvrstu modernih “zelenih”.

Prema kraju fascikla bilo je sve manje znakova na papirima; kao da je taj, koji ih je listao, razmišljao o prikupljenome materijalu i gubio zanimanje, ili, kako se u drugoj priči izrazio Borges, “nekakvo plemenito nestrpljenje” smetalo mu je da prelista papire do kraja. No, momak je bio dobro upućen, posebno prema merilima našega komercijalnoga vremena (“vekova mačeva i sekira”, kako je definisao jedan od povezanih odlomaka, “vreme prokletog bogatstva i velikog razvrata”).

Najzadnji je u fasciklu ležao list papira sa crtama, istrgnut iz školske teke, pospremljen u prozirnu plastičnu omotnicu. Na listu je bilo nešto poput posvete:

Saški u znak sjćanja.

Pretvori se!

WOLF-FLOW!

Pukovnik Lebedenko.

Zatvorila sam fascikl i vratila ga natrag pod Moniku te nastavila razgledavanje. Više me nije začudilo kad se kraj muzičke linije našlo nekoliko CD-ova s različitim izvođačima jedne te iste opere:

RICHARD WAGNER

 DER RING DES NIBELUNGEN

Götterdämmerung1.

Sledeći zanimljivi objekt koji mi je upao u oči bila je debela teka sive boje. Ležala je na podu, između zida i divana – kao da ju je neko listao preko noći, zametnuo i ispustio. Na njenim je koricama pisalo:

Vrlo tajno

primj. Br. 9

Projekt “Shitman”

ne iznositi iz zgrade.

U tom trenutku uopšte nisam povezivala taj čudni naziv i priču o ludom šekspirologu koju mi je ispričao Pavel Ivanovič. Moje su misli krenule drugim putem – zaključila sam da je to još jedan dokaz snage američkog kulturnog uticaja. Superman, Batman, još par sličnih filmova i um počinje klišeizirati realnost prema njihovoj slici. No, pomislila sam, šta suprotstaviti tome? Projekt Govnjuk? Teško da bi neko hteo na njemu crnčiti noću za malu platu. Zbog tog govnara u lošem odelu je i stradao sovjetski imperij. Ljudskoj je duši potreban lep omot, a ruska kultura ga ne predviđa nazivajući takvo stanje stvari duhovnošću. Upravo otuda sve nevolje…

Sam fascikl nisam ni otvorila. Tajni dokumenti izazivali su u meni antipatiju još od sovjetskih vremena: koristi nikakve, a problema može biti preko glave, čak i ako je kagebeovska.

Moju pažnju privlačilo je nekoliko neobičnih grafičkih radova koji su visili na zidu – rune narisane širokim kistom ili šapom. Po nečemu su podsećali na kinesku kaligrafiju – najgrublje i najekspresivnije njene obrasce. Između dve takve rune visila je grana imele, što je postajalo jasno iz potpisa – na prvi pogled bio je to samo suhi naoštreni štapić.

Zanimljiv je bio crtež na sagu, koji je prikazivao borbu lavova i vukova – verovatno kopija rimskog mozaika. Na jedinoj polici za knjige stajali su uglavnom masivni albumi (The Splendour of Rome, The New Revisited History of the Russian Soul, Origination of Species and Homosexuality2 i jednostavno o automobilima i oružju). Ipak, znala sam da knjige na takvim policama uopšte ne odražavaju ukus domaćina, jer ih odabiru dizajneri interijera.

Kad sam završila s razgledavanjem, prišla sam staklenim vratima na krov. Otuda je pucao lep pogled. Dole su se crnile rupe dorevolucionarnih dvorišta, oplemenjenih restauracijom. Iznad njih se uzdizalo nekoliko novih zgrada faličke arhitekture – pokušali su ih uvesti u istorijski pejsaž  ravnomerno i blago, i na kraju su one izgledale kao namazane vazelinom. Dalje je bio Kremlj, koji je veličanstveno dizao prema oblacima svoje drevne buzdovane s prišivenim zlatnim kuglama.

Prokleti posao, kako je nagrdio moje shvatanje sveta, pomislila sam. Ipak, je li baš tako nagrdio? Ili je nama, lisicama, svejedno – idemo kroz život sa strane kao azijska kišica. No, tu je teško biti čovek. Korak u stranu od tajnog nacionalnog gestalta i ta zemlja će te uzeti. Teorem koji dokazuje svaka do kraja jasna sudbina, ma koliko stavljali glamurozni veo na svakodnevnu svečanost života. Znam to, nagledala sam se. Zašto? Naslućujem, no neću sad izvlačiti tu temu. Sigurno se ovde ne rađaju tek tako, oh, ne tek tako… I niko nikome nije u stanju pomoć. Da li zbog toga moskovski zalasci sunca u meni uvek izazivaju takvu tugu?

– Divan je pogled odavde, zar ne?

Okrenula sam se. Stajao je pred vratima lifta s dupkom punom vrećicom u ruci. Na vrećici je bila zelena zmija, koja je obavila medicinski pehar.

– Joda nije bilo – rekao je zabrinuto – dali su fuksidan. Rekli su da je to isto, samo je narančaste boje. Mislim da nam je čak i bolje – neće biti tako uočljivo kraj repa…   

Postalo mi je smešno i okrenula sam se prema prozoru. Prišao je i stao kraj mene. Neko smo vreme šutke gledali grad.

– Leti je ovde lepo – rekao je. – Pustiš Zemfiru3, gledaš i slušaš: “Doviđenja, moj voljeni grade… zamalo sam dospela među hronične tvoje…” Hronične – šta ? Alkoholičare ili narkomane?

– Neću dovoditi u zabludu.

– Kao da ti je bolje?

– Želim kući – rekla sam.

– A…

Kimnuo je prema vrećici.

– Ne, hvala. Kad ti donesu ranjenog Ščorsa4, lečieš ga. Idem.

– Mihalič će te odvesti.

– Ne treba mi tvoj Mihalič, sama ću.

Bila sam već kod lifta.

– Kad te mogu videti? – upitala sam.

– Ne znam – rekla sam. – Ako ne umrem, nazovi me za tri dana.

*

Poslije kopulacije svaka je životinja tužna – govorili su stari Rimljani. Osim lisice, dodala bih. I osim žene. Sada sam to točno znala.

Ne želim reći da je žena životinja. Baš naprotiv – muškarac je puno bliži životinjama u svim očitovanjima: mirisima i zvukovima koje ispušta, tipu telesnosti i metodama borbe za ličnu sreću (a da se ne govori o tome što on smatra svojom srećom). No, stari Rimljanin, koji je metaforički opisao svoje raspoloženje posle ljubavnog čina bio je, čini se, toliko organički seks-šovinist da ženu jednostavno nije uzimao u obzir, a to od mene zahteva da uspostavim pravednost.

Inače kod te uzrečice mogu biti najmanje četiri objašnjenja:

1) Rimljani ženu nisu smatrali čak ni životinjom.

2) Rimljani su ženu smatrali životinjom, ali su se s njom kopulirali tako da je žena doista postala žalosna (na primer, Svetonije priča da je zakon zabranjivao smaknuće devica štrikom, i krvnik ih je silovao pre smaknuća – kako se tu ne ražalostiti?).

3) Rimljani ženu nisu smatrali životinjom, držeći da je to samo muškarac. Pa za takav plemeniti pogled na stvari Rimljanima bi se mnogo toga moglo oprostiti – osim, naravno, te njihove smicalice s devicama i štrikom.

4)  Rimljani nisu imali sklonosti ni prema ženi ni prema metafori, zato su je držali s domaćim životinjama i peradi i nisu delili tu sklonost te nisu znali sakriti svoje osećaje.

Deo istine mogao se skrivati u svakom od tih objašnjenja – svašta se, sigurno, događalo tokom carskih vekova. Međutim, ja sam bila sretna životinja.

S ruskoga prevela Irena Lukšić

Beleške:

1  Richard Wagner, Prsten Nibelunga. Sumrak Bogova, nap. V. Pelevina.

2  Veličina Rima. Nova ispravljena povijest Ruske Duše. Homoseksualnost i podrijetlo vrsta, nap. V. Pelevina.

3  Zemfira Ramazanova, pjevačica ruske rock-skupine Zemfira, nap. prev.

4  Čuveni ukrajinski partizan Nikolaj Ščors, nap. prev.

vidi  još od Peljevina : Viktor Peljevin

Gajto Gazdanov, istorija jednog putovanja

Volodja je odlazio iz Konstantinopola sam, bez pratnje, bez suza, bez zagrljaja čak i bez rukovanja. Duvao je vetar i padala kiša, bilo je prilično hladno i on je sa zadovoljstvom sišao u kabinu. Na brod je stigao zamalo u poslednji tren i stoga je jedva stigao leći i zatvoriti oči, i brod je već krenuo.
 – Valja ipak baciti poslednji pogled na Konstantinopol – Popeo se na palubu. Bilo je već skoro posve mračno, sklisko i mokro; kroza kišu su nestajali nejasni obrisi zgrada, vetar je bacao kapljice vode u lice; buka luke i krici Turaka i sirene kutera, koji su se vlažno razlegali kroza sve gušći mrak, počeli su se utišavati i udaljavati. Volodja je neko vreme stajao i onda je opet sišao u kabinu.
– Dakle, idemo – rekao  je glasno.
Legao je i zažmirio, ali nije tonuo u san, samo je počeo dremati; iz udaljene kabine začula se muzika. Volodja se silio razaznati motiv i nije mogao, i kao i uvek u takvim slučajevima činilo mu se da je to nešto poznato. Potom je muzika prestala i on se zamislio gledajući u debelo staklo prozorčića ispresecano nepravilnim crtama kiše.

Zatim je počeo uobičajen tok misli – koji je na putovanjima bio uvik isti. Svaki put, kad bi morao putovati, kad bi se našao u vlaku ili na brodu i počeo osećati svoju potpunu i duboku usamljenost – ali to nije bilo tužan nego pre miran i pomalo prezriv osećaj – mislio je da će, eto, sad kad je odvojen zapravo od celoga sveta i ne mora u tim trenucima ni lagati ni glumiti pred sobom ili pred drugima niti stvarati iluziju osećaja koji je zahtevala posebna uslovnost ljudskih odnosa – i u kojima on zapravo nije osećao ili ih je osećao drukčije od ovih koje je pokazivao, nehotice obmanjujući i sebe i druge – da je u to vreme jasnije zamišljao sve uzroke i poticaje koje su rukovodile njegovim životom kao i istinski smisao ovih ili onih odnosa s ljudima. Dok se nalazio u središtu zbivanja koja su činila njegov život, dok je sam u njima igrao nekakvu ulogu, nije ih mogao pravilno shvatiti. I tek kada je ostajao – tako, kao sada - sasvim sam, dobivao je utisak da je sve jasno i razumljivo kao jednostavan logički tok razmišljanja. I posebno je želeo sve to da zaustavi i zapiše, dok nije nestalo, mnoštvo nevažnih stvari, sećanja, mirisa, utisaka, koje su iz dubokog nepostojanja izvuklo ravnomerno kretanje broda i tupi zvuk valova koji su promicali uz njegove strme bokove. Bilo je trenutaka u njegovom životu kad je, inače ravnodušan prema svemu, odjednom  osetio jaku saosećajnost prema ljudima i stvarima, koje su mu ponekad potpuno nepoznate, ponekad odveć daleke od njega – kroz godine, tuđi jezik i tuđu nacionalnost; i sudbina nekog Holanđanina, Francuza ili Engleza, koji je živeo pre mnogo godina postajala bi mu neobično bliska, kao život jednom davno izgubljenog brata. Ponekad je razmišljao o sudbini nekoliko žena i od početka, zamalo otkad je prvi put čitao o tome, neki ženski likovi stalno su ga pratili; menjali su svoju vanjštinu, dolazeći pred njega u celom svom nezamislivom bogatstvu preobrazbi; i u njima je ostajalo nešto što je bilo pre i uvek , možda sećanje na prvi poticaj, početak toga kretanja koje je celo vreme vuklo za sobom njegov zaostali, vrlo jadni i vrlo dosadni život, koji nije dostizao tu veličanstvenost, kako se činilo Volodji. Činilo mu se da spada među ljude kojima je sudbina dala nešto nepotrebno i teško, što ih celo vreme pritišće i ograničava njihove kretnje i još tera da misle kako je sadašnjost i ono u čemu žive samo slučajnost i nesporazum; i celi život nešto nesvesno čekaju i, ma što se dogodilo, ispašće nešto drugo – i njima je suđeno umreti s tim očekivanjem. Oni mogu biti skeptici, ne verovati ničemu, ne čuvati nikakve iluzije, pa ipak postoji nešto, sanjalačko i daleko što je usprkos svojoj krhkosti, sav svoj očit, bezumni privid, jače od njih i njihovih odbijanja. Volodja se setio jedne žene, Nemice, živčane i histerične; bila je nastavnica nemačkog jezika u gimnaziji i dala mu je loše ocene, koje je primio posve ravnodušno.
 
-Warum wollen Sie nicht arbeiten? – pitala ga je ljutito. Slegnuo je ramenima i seo na svoje mesto; bilo je posebno leno, južno leto, sanjivi zrak bio je nepokretan; bilo je tako tiho u gimnazijskom parku gde su Volodja i njegovi drugovi ležali u spaljenoj travi, na deci, gde su jeli dinje i lubenice i razgovarali o nužnom postojanju nekakvog jedinstvenog, apsolutnog i stalnog načela kojim je jednom zauvek objašnjeno sve što živi i sve što se može pojaviti. Tada su svi imali manje od dvadeset godina i bili su skloni u tom divovskom klupku, čudovišno spletenom od mirisa, razočaranja, nadanja i nebrojenog mnoštva najrazličitijih gnusoba – kakvima je Volodja zamišljao svaki ljudski život – tražiti u tom isto ono, svečano, kao himna, neobično harmonično načelo. I evo, jednoga dana, susrevši Volodju u dugačkome hodniku, nastavnica nemačkog jezika odjednom je rekla:

- Možete li danas posle ručka doći meni?
 – U koliko sati? 
Rekla mu je vreme i njemu nije bilo jasno zašto ga je zvala. Imala je prilično veliku sobu, s naslonjačima, divanom i gravirama; jedan od zidova pokrivao je veliki komad divnog crnog baršuna na kome je tankim crtama nejasnih tonova bio nacrtan, kako se u početku činilo Volodji, veličanstveni zamak iznad reke; i kad bi se čovek samo zagledao kako treba, video bi da to nije bio crtež nego vez načinjen neobično vešto, poput japanskog.

 – Jeste li to vi izvezli?
– Jesam – rekla je dršćući – celo je vreme drhtala.
Pružila je tanjir s kolačima.
– Hvala, ne jedem kolače – rekao je.
– Oh, oprostite, nisam znala – rekla je – i pre negoli je stigao išta reći, izjurila iz sobe i vratila se s kutijom cigareta koju je stavila pred njega. Zahvalio je.
– Znate li zašto sam vas zvala?
 – Da budem iskren, ne.
 – Želim s vama popričati. – Ako vas moje replike nekako mogu zanimati…
Bila je vrlo obrazovana žena, izvanredno je govorila ruski, francuski, turski, engleski te, dakako, nemački i latvijski – bila je iz Rige.
– Ono što ću vam reći možda će vam izgledati glupo i čudno. Vidite li vez za koji ste me pitali? Nacrtala sam ga iz glave, eto tako; najpre sam ga nacrtala, a onda izvezla. I tako, znate, jednom sam šetala uz Rajnu i kad smo se približavali jednom zamku počelo mi je snažno kucati srce i rekla sam svojim suputnicima da znam točan raspored soba i sve ulaze i bočna vrata. Pre toga nikada nisam bila u tom delu Nemačke. Da bi se to proverilo iskrcali smo se i zamolili dopuštenje da razgledamo zamak; išla sam zavezanih očiju i govorila što se gde nalazi i sve je bilo tačno, uz iznimku jednih vrata koja su zazidali pre otprilike pedeset godina. Sve je to izgledalo neverovatno mojim suputnicima; i tada sam im pokazala taj vez koji sam napravila ne znajući čak niti da postoji takav zamak.

Potom je pričala Volodji mnoge druge slične stvari; i njega se posebno dojmilo to što je rekla da se seća kako je bila sitničarka u križarskoj vojsci, u pohodu Friedricha Barbarosse i da je pre nekoliko godina u Konstantinopolu srela jednoga Engleza koga se sećala upravo iz križarskog rata – a da on nju nije prepoznao. Onda je otputovala iz grada gde se školovao Volodja, bila je u Rigi, u Moskvi, putovala je po Evropi; i Volodja je bio siguran da su je svugde mučila i pratila ta pogrešna, tuđa sećanja o raznim vremenima u kojima je videla sebe kao u dalekom tamnom ogledalu, sebe i to svoje udaljeno lice, tu bledu kožu; plavu kosu i svetloplave, prestrašene oči; i to što je za to znala samo ona – svima drugima to je moglo izgledati glupo – ta fantastična pojava, ta stalna utvara ispunjavala je celi njen život i činila sve uokolo besmislenim, nepravovremenim i dosadnim. Nakon tog jedinog razgovora s njom Volodja je nehotice promenio ravnodušno-podrugljiv odnos prema njoj. Nije shvatio, međutim – ni tada ni kasnije – zašto je za priče o križarskim pohodima i zamkovima nad Rajnom odabrala njega, najlenijeg svog učenika – koji je najviše voleo da spava i besciljno šeta, i ništa ne radi. Nikada kasnije ta žena ničime nije pokazala zanimanje prema njemu, nije s njime razgovarala, nije ga prozivala i kao nekada dala slabe ocene – i samo je jednom uzgred rekla:

- Mogli biste raditi puno više nego što radite – no to je bilo tako maglovito i tako mehanički rečeno da očito nije bilo važno.
 Međutim, Volodja je bio uveren da se njoj i dalje navečer, u pustome zraku svake zemlje ili svakoga grada gde je bila – u Konstantinopolu, Berlinu, Rigi ili Moskvi – priviđa toranj neke građevine, odavno izgubljen u vremenu, kako svetluca u daljini možda neke utvrde prema kojoj je bio usmeren teški galop zapenjenih, mahnitih križarskih konja.
– Bila sam sitničarka u taboru Friedricha Barbarosse – tako je jednostavno izgovarala tu rečenicu, hiljadu devetsto dvadeset druge godine, kad su prošli zamalo nebrojeni dani, zamalo nezamislive godine nakon što je sve prekrio zaborav – kako bi sad ponovno sablasno uskrsnuli i buknuli u njenoj neverovatnoj fantaziji. U životu koji je vodila i koji se sastojao od satova nemačkoga jezika – bila je zaboravna, zbunjena i nesretna, kao i svi fantasti i sanjari; živcirala se kad ne bi odmah shvatilo ono što govori, što se nemački govorio s takvim strašnim slavenskim naglaskom. S vremena na vreme spopadala bi je histerija u razredu; i tada bi posebnom kretnjom maloga prsta podizala svoju desnu obrvu koja je odskočila i njeno bi se oko širom otvorilo – svetloplavo, u tom trenutku potpuno prazno.

I sad, sećajući se smešnog i sablasnog postojanja, Volodja je pomislio da je ono hiljadu puta bolje od drugih, sretnih života, koje je imao prilike gledati. On sam je tako često gubio sve za što je mislio da mu pripada, pa je mnogo puta primetio da, eto, čovek živi među poznatim ljudima, povezan čvrstim vezama, nepokretan, zauvek zamišljen, ostvaren nečijom voljom, jedinstven – živi i nakon dugo vremena odjednom počinje shvatati da sve to tako blisko i nekako neodvojivo od tebe svakim danom postaje sve dalje, postaje sve otuđenije – kao kad se probudiš jednoga jutra definitivno i ne shvatiš da si i ti tuđ svemu u čemu živiš, da više ne prepoznaješ ni te ljude ni te odnose, čak ni kuće i ulice rodnoga grada – i onda počinje drugo lutanje i ponovno traje puno vremena dok ne stigne sledeći trenutak tog mutnog pogleda koji kao da postaje slep, posle koga je opet samoća, bučna i teška.

Volodja je tako često sve to gubio – i nije se mogao priviknuti – da mu se postojanje jedne misli, koja prolazi kroz celi život učinilo nedostižnom srećom; i on to nikada nije spoznao. A sretnih je ljudi bilo mnogo, čak i više nego nesretnih. Postojala je, primerice, ta dama, francuska novinarka, koja je živela u Konstantinopolu; razgovarala je s Volodjom o najuzvišenijim stvarima, sve je primala s iskrenom setom, sve joj se činilo sumorno i tužno. Volodja je pokušavao saznati što je nju, razmerno mladu ženu – imala je dvadeset devet godina – gurnulo u takav neočekivani pesimizam; tim više, razmišljao je Volodja, što je imala retki apetit, u što se uverio kad bi zajedno bili u restoranu. Bila je vrlo pronicljiva i pametna, osobito u odnosima muškarca i žene – dok se u ostalim stvarima osećala nešto manje sigurnom kao čovek, kao čovek koji se našao u tuđem stanu. Rekla mu je, naposletku, da se razišla sa svojim mužem, koga ludo voli – ovako je rekla: que j'aime follement; i svaki put kad bi o njemu govorila, njen obični suhi i brzi jezik odjednom bi postajao spor i dobivao je nove izraze neke posebno i tužne u svojoj ukalupljenosti veličajnosti. Kad jednom nije izdržao i to je primetio, bacila je na njega pogled koji ništa nije video pred sobom i rekla: bojim se da me ne razumete, možda ste premladi. Potom se s njom nije susretao nekoliko nedelja, a onda ju je sreo jedne večeri, posve slučajno. Nije ličila na sebe, bila je neobično vesela i živahna, te joj je rekao: jako mi je drago zbog vas, izgledate kao da ste dobili nasledstvo.
 – Hiljadu puta bolje – uzvratila je.
– J'ei retrouvé mon mari.
Bila je iskrena i sretna.
– Upoznaću vas, reći ću da ste mi bili najbolji prijatelj.
 – Čemu tako preuveličavati? Ne bih mogao pretendovati…
 - Si, si- prekinula je i počelo joj se, bit će, činiti da je Volodja doista bio njen najbolji prijatelj i uvek je saosećao njenoj nesreći – premda je očito bio ravnodušan prema njoj; i čak se sećao da je pitanje o kome je jednom počela pričati s neočekivanom prostodušnošću – upravo pitanje o njenim fizičkim patnjama zbog rastanka s mužem – učinio mu se smešnim i nepristojnim u ustima žene, bez obzira na to što joj je to, po svemu sudeći, bilo najgore razdoblje u životu.
Potom je predstavila Volodju svome mužu, i to je bilo nespretno i pomalo tužno. Bio je to mali, proćelavi čovek, vrlo samouveren, uvredljiv i strašno netrpeljiv; uz to je govorio s takvim užasnim auvergnanskim naglaskom da je Volodja najpre pomislio kako je to samo šaljiva manira, koja se ponešto razvukla, no kasnije se pokazalo da je doista govorio tako i da drukčije nije mogao. Volodji je postalo tako neugodno da mu se i kava činila neukusnom te je ubrzo otišao izgovorivši se da mora ići na sastanak kojega nije bilo. Svakako je ta žena sada bila sretna; i on se u nedoumici pitao kako neko može biti tako nezahtevan, zar tako malo treba da čovjk bude sretan.– Možda i grešim – govorio je sam sebi.
I mislio je da je sigurno stvorila nekakvi lepi mit kome niko ne odgovara i samo taj čovek ima nešto što frapantno podseća na izmišljenoga junaka – kao što u krajoliku dosadne i škrte zemlje odjednom naleti samo jedan detalj svojstven zamišljenoj prirodi koju čovek voli tako dugo i postojano da to odmah čini bliskim takav, na prvi pogled, tuđi i tužni izgled. No, koliko god on tražio u tom čoveku nešto vredno pažnje, ništa nije našao; i čini se, da bi shvatio njenu jednostavnu i skromnu sreću, trebalo je imati njene oči ili njeno telo.

Volodja je razmišljao o drugim ljudima koji su bili istinski sretni kad bi dobili malu povišicu na poslu; o radnicima posve zadovoljnim svojom sudbinom, premda su provodili deset sati dnevno u zadimljenim i bučnim radionicama metalurških kombinata; ti ljudi bili su lišeni fantazije, nisu tražili ništa drugo, njihova predodžba nikada nije dolazila do mogućnosti da vide neki drugi svet, bili su sretni u nekoj naročitoj i nepokretnoj sreći – sa smradovima i podrumima u kojima su živeli, lošom hranom koju su jeli. – I još nešto – razmišljao je Volodja, možda najvažnije, što je karakteristično i za ovu francusku novinarku i za te nesretne ljude, tu chair a canons - to da se nikad ne zaustavljaju. Oni počinju živeti i odmah hiljade briga, zadaća, koje zahtevaju brzo rešenje, ličnih stvari koje su diktirali ovi ili oni osećaji – ljubav, odnosno, ono što ljudi tako zovu, osveta, glad – zauzimaju sve njihovo slobodno vreme, teraju ih na mnoge postupke, greške i prestupe, čija se sva čudovišna besmislenost i glupost može objasniti samo posvemašnjom odsutnošću promišljanja i razumevanja – i potom idu siromaštvo ili sreća, ili katastrofa pak ili ubistvo. I svaki put kad neko od tih ljudi zbog prisilne dokolice – u tamnici, poslednjih godina svog života, u svojoj postelji nedugo pre smrti ili još negde prvi put zaustavi i sve pred njim postane tiše, prozračnije i sporije – odjednom počinje shvatati sav nepopravljivi besmisao svog života. No oni se ne zaustavljaju i čak u svoje poslednje trenutke još uvek po inerciji nastavljaju sanjariti ili žaliti – sitničavo i dosadno – i umiru a da i ne shvate, čak niti na trenutak, kako je sve to počelo vrlo davno, kako je prolazio život i kako sada – evo sve završava i više nikada ničega neće biti – kao kod onog konstantinopolskog starca koji je Volodju zapanjio time što je na mokrom asfaltu pločnika ostavljao – bilo je to poslije kiše – tragove bosih nogu, pet prstiju i pete, iako je imao cipele. Volodja ga je čak prestigao i pažljivo je pogledao njegove noge; starac je imao lakirane cipele, koje su, doduše, odavno izgubile sjaj, ali su ipak zadržale formu obuće; zatim je Volodja zaostao i ponovno pogledao tragove – opet otisak bose noge na pločniku. I shvatio je da je od tih lakiranih cipela ostao samo gornji deo, a potplata uopšte nije bilo. Kasnije se Volodja upoznao sa starcem i saznao sve što je ovaj mogao ispričati o sebi. Školovao se s malo novaca, bio je sin siromašnih roditelja, davao je instrukcije, živio u odvratnim sobama i sanjao o bogatstvu i udobnosti. Imao je sreću – ili nije imao sreće – počeo se baviti trgovinom i ubrzo se, kao u bajci, obogatio. I potom, kad se sve, o čemu je sanjao ispunilo, više se nije mogao zaustaviti: sve njegovo vreme bilo je okupirano financijskim poslovima, burzovnim špekulacijama, kupovinom, prodajom, poslovnim putovanjima; usput i slučajno bilo je nekoliko žena kojih se čak slabo sećao – čini se da se zvala Zina – zvala se, ako se ne varam, Katja… - Bilo je to chemin faisant - ili u hotelu Metropol u Harkovu, ili u moskovskoj Astoriji, potom je bila Grkinja Marika na brodu – priroda, oblaci, znate, more, tesnac – nije to osećao kako treba – ni oblaka, ni mora, ni zvučnosti divne reči «tesnac», sve je to bilo u hodu, taj čovek kao da je jurio pokraj svog vlastitog života – Astoria, Metropol, Marika – i nije se mogao zaustaviti. Njegov se imetak neprestano povećavao, novac rastao, kao u snu, bilo je već nekoliko miliona, banka, sreća, posedi, mlinovi, ugovori o eksploataciji, i odjednom se sve srušilo i razletelo; i ma kako brzo bilo njegovo bogaćenje, rušenje je išlo još brže. Pucale su strojnice u Peterburgu, na jugu su bile pobune, rat, požari, revolucija; i sve je postalo tiho i sve se zaustavilo samo jednog jutra, sjajno jutro na obali Bosfora. I nije ostalo ništa: ni novaca, ni briga, ni bogatstva, ni perspektive, ni potrebe jednom za Moskvom, drugi put za Kijevom.
 – I tada sam počeo shvatati – rekao je. No, suprotno od velike većine ljudi, koji su se nalazili u njegovoj situaciji, nije žalio za izgubljenim bogatstvom; žao mu je bilo samo što je tako neprimetno i glupo prošao život. Setio se studentskog doba, i već tu, u Konstantinopolu, počeo je čitati knjige – a knjige nije čitao godinama. Posebno su ga uzbuđivale pesme i sad je taj stari čovek, koji je celi život znao «kupovati», «prodavati», «ne propustiti», «bilanca», «račun», pitao Volodju seća li se stihova:

Slabi života buka stalna

Povlači se plima briga

I nekakav vetar kroz baršun crni

O životu budućem peva.

Pitao je Volodju što namerava raditi, i kad je saznao da Volodja odlazi u Pariz, zamolio ga je da mu otuda donese Madame Bovary. Volodja je obećao; no još pre odlaska starac je umro od napada astme – tamo gde je živio, u dubokom i niskom Kasim-paši. I Volodja je zamislio njegovu smrt, u kasnu i zagušljivu konstantinopolsku večer, u maloj drvenoj kućici – i noćni Bosfor sa svetlom vodom, i astmatične uzdahe svoga sagovornika.

Stigao je tada u Konstantinopol iz Grčke – putovao je olujne noći  obalnim kuterom preko Mramornog mora; kuter su bacali spori valovi, krma se visoko dizala i tada se propeler, oslobođen od vode, okretao u zraku uz tupu i uznemirujuću buku. Kao na brodu iz bajke nije se videla ni duša, ničiji glas nije davao zapovedi, samo mrak i voda, kao u snu, i hladno noćno more; stigao je u Konstantinopol ujutro, bilo je vedro i prohladno, i svetloplavi Prinčevski otoci baš su izronili iz svetle dubine Bosfora i nisu mogli doploviti do obale. Zapanjio ga je miris pečenog mesa koji je dolazio iz nekog lučkog restorana, strme i visoke ulice Galate i još naročiti konstantinopolski vergl s brojnim prelevima melodija, kao da je neko po taktu muzike levao vodu iz goleme boce. U kasnu večer istoga dana, posle vrele kupke, odeven u novo i neuobičajeno građansko odelo – kasno naveče toga dana krenuo je u restoran Printania i sedio za stolom u prostoriji za ples, iznad crnačkog orkestra, s kolutovima svetloplavog dima od cigareta i cigara slušao zvukove tada modernog fokstrota i bio je potpuno pijan, iako ništa nije pio; i bio je u takvom stanju kad se čudno menjaju predmeti – iz golemog bubnja raste visoka palma, umesto klavira teče reka i samo oči žene ostaju nepromenjene, kao uvek. Bila su dva sata u noći kad se vraćao kući, mračna tišina bila je vani i odjednom je do njega dopro promukli ženski glas koji je govorio francuski polaganim ruskim tonom kojim se govorilo samo u našoj sporoj Rusiji i kako Francuzi nikad ne govore. Volodja je inače nalazio neshvatljivu draž u ženskome glasu - možda zato što su ga žene podsećale na «kraljicu brilijanata», Dinu, sjajnu Dinu, čijoj su pojavi uvek prethodile priče o njenim čuvenim brilijantima, o milionerima koji su propali zbog nje i o brojnim samoubistvima – kao da je ta žena u svakom gradu za sobom ostavljala samo zgarišta i leševe ljudi umrlih od ljubavi. Spominjana su imena, nepoznata, ali svakako zvučna, skandalozni događaji, koji se pričaju šaptom i govore o tome da ovih dana vlastitim spavaćim kolima najboljeg ekspresnog vlaka u Rusiji Dina stiže ovamo; već je unajmljen celi kat najskupljega hotela, već je stigla njena prtljaga od inostranih kovčega; i moglo se pretpostaviti da se već čisti čelična revolverska cev za novo samoubistvo – jedne noći, u hotelskoj sobi, s klasičnom beleškom: «za moju smrt nitko nije kriv» - i teško leti u zračni ponor, razjapljuje se pod Diminim božanskim nogama sledeći, nepovratno spiskan milion.

I tako ju je vidio jedne večeri; prolazila je pošljunčanim drvoredom kislovodskog parka u beloj haljini, u belim cipelama; prozračni til, poput lakih krila, polagano je leteo iznad njenih ramena; Volodja je stajao na kraju drvoreda, gurnuo ruke u džepove dobro izglačanih belih hlača, ona je prošla pokraj njega i vrlo kratko je gledala, ne primećujući ga, njegove oči – i tada je on uočio crvene žilice na njenim beloočnicama. Odavno je prošla i davno je, sve slabije, stizao do njega njen duboki, malo promukli glas – razgovarala je sa svojim suputnikom, visokim konjičkim oficirom – a on je stalno stajao na istome mestu i nije se micao, kao da se bojao da će prva kretnja naterati tu ženu da nestane, te oči, taj glas. Čini se da je bila vrlo lepa.

I evo, u konstantinopolskoj dalekoj noći začuo je isti takav dubok, promukli glas druge žene, koja ga je podsetila na Dinu. Išla je nedaleko od njega i razgovarala sa čovekom u mekom šeširu i žutim cipelama. «Sve je to sad nevažno – govorila je – odlazim u Ameriku i otamo se neću vratiti drukčije nego prvim razredom i kao bogata Amerikanka. Dovraga sve to» - rekla je i tako je strašno odjeknulo to polagano, zamalo leno «au diable». «Razumem vas i mogu samo zažaliti za to» - uzvratio je muški glas. «Au diable» - ponovila je. I još, posle duže šutnje, njen glas je rekao: dakle, ako ne stanujete jako daleko…i skrenuli su iza ugla, gde je počinjala uska uličica, koja kao da se stropoštala i onda čudom zaustavila u padu, neobično, vrtoglavo strma, u čijoj su dubini bakrenasto i slabo svetlucala daleka, žuta svetla. I Volodja je tada hteo krenuti za njom i reći mnogo nepotrebnih reči – sve ono što je ona slala k vragu, što je tako voleo, i izdaja nečega kod njega je izazivala dugotrajan i težak osećaj, koji se sastojao od tuge i saosećajnosti. Znao je napamet celu istoriju te žene – tada su sve ženske biografije bile zamalo jednake: počele bi od gimnazije ili fakulteta, prolazile kroza građanski rat, ponekad ga nisu presecale i gubile se zauvek u dimu odavno zaboravljenih bitaka – no češće su završavale u Konstantinopolu, Ateni, Beču, Berlinu, Parizu, New Yorku ili Londonu, u neizostavnoj atmosferi ruskih kabarea, sumnjivih ciganskih romansi i američkih fokstrota, koktela, Engleza, Francuza, Levantinaca, Turaka – i onda hotel ili stan s tuđom posteljom i tom nepodnošljivom hladnoćom plahti, koja je posebno  jaka kad ne noćnih kod kuće i, možda, od koje glas postaje pomalo promukao, kao od prehlade ili bolesti, ili pak iznenadnog i vrlo jakog sećanja.

Kad se kasnije vraćao utiscimate konstantinopolske noći, svaki put je morao učiniti napor kako bi stvorio atmosferu u kojoj se to zbivalo, i naročito vreme. Odavno je imao naviku popravljati sećanja pokušavajući uspostaviti ne ono što se dogodilo nego ono što se trebalo dogoditi – kako bi svaki događaj na neki način odgovarao celom ostalom sistemu predodžbi. I eto, stalno mu se činilo da je te noći u Konstantinopolu bila suva vazdušna oluja. Zapravo je bilo vrlo tiho i zagušljivo. Jasno se sećao teškog osećaja s kojim se vratio kući i koji mu je smetao da zaspe . Sada mu se pak činilo da je konstantinopolska neznanka promukla glasa u stvari imala pravo – i ispravno je postupala: kako bi si drukčije sredila život? Sada mu se općenito sve činilo drukčijim. «Da – rekao je sam sebi, već tonući u san – to je, dakle, jednostavno: ne lagati, ne varati, ne fantazirati i znati jednom zauvek da je svaki sklad laž i varka. I još nešto: ne verovati nikome bez provere».

Celu noć padala je kiša, jutro je isto tako bilo kišno i tmurno i tek se pred večer pojavilo sunce i postalo toplije; lepo vreme je ostalo do Marseillea. Volodja je sedeo kod krme broda i pratio kako se diže i šumi pena iza propelera te ostavlja krivudavi vodeni trag koji brzo nestaje. Ponekad je, nedaleko od broda, primećivao male obrise ronca koji je sedeo na vodi nošen valovima; potom bi se crna ptičja glava brzo spuštala; titrao je u zraku tamni rep ptice i ona bi se izgubila u dubini. Ili bi odjednom uza sam broda, na kojemu je stajao Volodja, na kratkom razmaku od površine vode promicala poluprozirna, golema meduza, koja se razlila poput tamne, staklene mrlje i polako micala obrisima. Zatim bi ga oštri, piskutavi krik iznad glave naterao na podigne pogled: velika bela ptica bi proletela, koso presecajući kretanje broda; i jednako ravnomerno i besprekorno, kao što je kucalo njeno srce, neumorno je mahala svojim dugim bešumnim krilima u svetlom vazduhu; potom bi ih odjednom razvukla po celoj dužini i prestavši njima micati, nagnuvši na stranu svoje telo, naglo se spuštala do površine mora i gotovo ga ne dotaknuvši, isto tako lako i snažno dizala se uvis i potom bi letela sve dalje i dalje te bi već u daljini mutno sjajilo belo perje pod zrakama sunca.

Prvim pak vlakom iz Marseillea Volodja je otputovao u Pariz. Novaca je imao malo, morao je uzeti kartu trećeg razreda i celim putem Volodju je bolela glava od neiskorenjivog zadaha češnjaka kojeg su nosili, čini se, ne samo putnici nego i zidovi vagona. U devet sati izjutra, posle neprospavane noći, s jakom glavoboljom i lošim okusom u ustima, Volodja je stigao u Pariz. Još jednom je otvorio beležnicu, pogledao bratovu adresu, koju je ionako znao napamet, seo u taksi i naložio da ga se odveze u rue Boissiere. Glavobolja je odmah povukla; Volodja je gledao uokolo, zapanjio ga je jaki promet na ulici – inače mu je Pariz izgledao nalik na sve ostale velike gradove.

Pozvonio je na vrata zgrade u kojoj je živeo njegov brat; ulica je bila neočekivano mirna i pomalo sumorna, i zvono je odjeknulo vrlo oštro. Pričekao je trenutak i začuo prigušene korake koji su silazili stubama. Zatim su se vrata odškrinula i sobarica u papučama – što je začudilo Volodju – pokazala se na pragu.

- Puis-je voir M. Rogatchev? – upitao je Volodja. 

- De la part de qui?

Volodja nije odmah shvatio. «Koji je to vrag, de la part de qui? – pomislio je – potom se dosetio; vrata su ostala poluotvorena i sobarica je stajala napola vani, napola u kući.
 «Dites lui que c'est son frere» - rekao je Volodja.
Kod njegovog su se odgovora gore su se začuli još jedni koraci, zatim je stubište zagrmjelo pod debelim čovekom koji je brzo silazio, koji se poskliznuo na predzadnjoj stubi, rekao na ruskom «Ah, k vragu» - i Volodja je ugledao svog starijeg brata, Nikolaja, u dugačkom svetloljubičastom ogrtaču, neobrijanog, raščupanog, ali vrlo veselog i zadovoljnog. Odgurnuo je sobaricu, povukao Volodju unutra, rekao začuđeno i radosno
– Volodjka, huljo! – i glasno ga poljubio pre negoli je Volodja uspio izgovoriti ijednu reč.

Nikolaj je bio šest godina stariji od Volodje i otišao je u inostranstvo još kao student. Bio je sličan i nije bio sličan svome bratu. Bio je niži od njega, ali širih ramena i njegovo dlakavo telo bilo je napravljeno od neslomljivog materijala – bio je zdrav, i svi ožiljci i rane na njemu su neverovatno brzo zacelivali. U detinjstvu je bio svadljiv, nagao i strašno je mrzio gimnaziju, knjige, teke i svega što je bilo u svezi s time, bežao s nastave kako bi se klizao ili igrao nogomet; za vreme bogoslužja u crkvi, klečeći je neobično gipko gurao glavu između nogu i u takvoj je neprirodnoj situaciji plazio jezik svojim drugovima – sve dok ga jednom nije spazio nadzornik i kaznio ga. Bio je prgav, bilo kojim povodom je ulazio u tučnjavu sa svakim i imao je velike masnice na licu – no nikada nije lagao i brzo bi se umirio kad bi mu objasnili grešku. Njegov um nije dostizao njegove burne osećaje; no, kad bi bilo nužno, Nikolaj je sve brzo i točno shvaćao, i kad je htio učiti, dobro je učio. Mlađega je brata jako voleo i smatrao je da mu zamenjuje oca – s obzirom da otac Rogačev odavno nije živeo sa svojom ženom i sve se svodilo na to da joj je ponekad slao novac – svaki put vrlo mnogo, bilo bi to obično posle velikog dobitka – i potom se nije javljao dugo vremena. Najčešće se njegova dugotrajna šutnja poklapala s time što je u dom Rogačevih dolazila nekakva dama uplakana lica s neizostavnim crnim velom i tužila se majci «toga huligana», kako su svi oficijelno zvali Nikolaja – tako su ga i u gimnaziji kolege zvali «Koljka-huligan»; samo se na kolege nije ljutio, uspeo se u nekoliko godina potući i pomiriti sa svim svojim suučenicima, a kao odrastao govorio je bezobraštine, što je užasavalo njegovu majku – i tako, dama se dolazila žaliti na Rogačevljeva oca, koji ju je zaveo i ostavio: i Rogačevljeva majka je tih dana plakala, sećajući se svog nevernog muža, najčarobnijeg i najpametnijeg, ali istovremeno i najnepouzdanijeg čoveka koga je znala, nepopravljivog Don Juana i kartaša, koji je mnogo puta izgubio i dobio celi imetak, posetitelja brojnih klubova, biljarnica, restorana, uvek u najmodernijem odelu, nasmešenog, duhovitog i koji nije verovao ni u šta na svetu «osim u žensku lepotu»..

Odri Lord, Vaše ćutanje va neće zaštititi

PREOBRAŽAJ ĆUTANJA U JEZIK I AKCIJU

“Došla sam do zaključka, po ko zna koji put, da ono što smatram veoma značajnim moram da izgovorim, pretvorim u verbalno i podelim sa drugima, čak i uz rizik da moja poruka bude lažno predstavljena ili pogrešno shvaćena. Činjenica je da mi ono što izgovorim ide u korist više od bilo kog drugog načina izražavanja.

Ja se ovde nalazim kao crnoputa lezbejka i pesnikinja, a značenje svega toga počiva na činjenici da sam još uvek živa iako sam mogla da ne budem. Pre nešto manje od dva meseca, dva lekara, jedna žena i jedan muškarac, saopštili su mi da ću morati da se podvrgnem operaciji dojke i da se šanse da je tumor zloćudan kreću od 60 do 80 procenata.  Od trenutka kad su mi to rekli pa do početka operacije, preživela sam tronedeljnu agoniju nevoljne reorganizacije čitavog svog života. Kad se operacija završila ispostavilo se da je tumor bio dobroćudan. Tokom te tri nedelje bila sam primorana da se okrutno, ali jasno, suočim sa sobom i svojim načinom života zbog čega i danas zadrhtim mada me je to učinilo jačom. U sličnu situaciju dolaze mnoge žene od kojih su neke ovde prisutne. Nešto od onog što sam doživela tokom tog perioda pomoglo mi jeda razjasnim sebi veći deo svojih osećanja u pogledu preobražaja ćutanja u jezik i akciju.

 

 

 

Pošto sam prisilno postala suštinski svesna sopstvene smrtnosti i onog što sam želela da učinim od svog života, koliko god kratak on mogao biti, moji prioriteti i sve što sam propustila da uradim ukazali su mi se u nemilosrdnom svetlu, a najviše sam žalila zbog svog ćutanja. Čega sam se to uopšte plašila? Verovala sam da pitati ili govoriti znači nanositi bol ili smrt. Ali svi mi nanosimo drugima bol na toliko različitih načina, sve vreme, tako da bol ili promeni oblik ili nestane. Smrt je, s druge strane, konačno ćutanje. Smrt bi sad mogla da nastupi brzo, bez obzira na to da li sam ikad govorila ono što je trebalo da kažem ili sam samo izdala sebe malim ćutanjima, dok sam planirala da jednog dana progovorim, ili dok sam očekiva latuđe reči. Tako sam počela da u samoj sebi prepoznajem izvor moći koji potiče iz saznanja da sam ja, iako sam znala da je poželjno da se ne plašim, u procesu učenja da strah postavim u perspektivu stekla veliku snagu. Umereću, pre ili kasnije, bez obzira na to da li sam ikad i sama nešto rekla. Moje ćutanje me nije zaštitilo. Vaše ćutanje vas neće zaštititi.

 

Ali kad god sam izrekla pravu reč, svaki put kad sam pokušala da saopštim te istine za kojima i dalje tragam, dolazila sam u dodir sa drugim ženama u čijem sam društvu preispitivala reči pogodne za svet u koji smo sve verovale, reči koje će premostiti našu različitost. Upravo su mi zabrinutost i briga svih tih žena dale snagu i omogućile mi da preispitam suštinu svog načina života. Žene koje su mi davale podršku tokom tog perioda bile su crnkinje i belkinje, stare i mlade, lezbejkei biseksualke, heteroseksualke, i sve smo učestvovale u ratu protiv tiranije ćutanja. Sve su mi one dale snagu bez koje ne bih uspela da sve to preživim bez posledica. Tokom tih nedelja užasnog straha shvatila sam – da u ratu u kom sveučestvujemo protiv sila smrti, bile one suptilne ili ne, svesne ili ne – ja nisam samo žrtva, ja sam i borac. Koje to reči još uvek nemate? Šta želite da kažete? Kakvu tiraniju svakodnevno gutate i pokušavate da joj se prilagodite, dok vam od nje ne pozli i od nje ne umrete, ćuteći i dalje? Možda sam ja, za neke od vas koje ste danas ovde, oličenje nekog vašeg straha. Zato što sam žena, zato što sam crnkinja, zato što sam lezbejka, zato što sam to što jesam -crnkinja, ratnica, pesnikinja koja radi svoj posao i koja je došla da vas pita da li i vi radite svoj? I, naravno, i ja se plašim, zato što je preobražaj ćutanja u jezik i akciju čin samootkrivanja koji je uvek skopčan s opasnošću. 

 

Moja ćerka mi je, kad sam joj rekla o čemu ćemo razgovarati i o problemu koji imam s tim u vezi, rekla: ”Kaži im kako nikad nisi celovita ličnost ako ćutiš, jer uvek postoji neki delić tebe koji želi da se iskaže, i ako ga stalno ignorišeš, on postaje sve luđi i sve uzavreliji, i ako ga ne iskažeš on će te jednog dana udariti po zubima iznutra.” Kad je o ćutanju reč, ono kod svake od nas poprima oblik sopstvenog straha – straha od prezira, od osude ili straha od nekog suda, nekog priznanja, nekog izazova ili uništenja. Ali, po mom mišljenju, najviše od svega se plašimo vidljivosti bez koje, opet, ne možemo istinski da živimo. U ovoj zemlji u kojoj rasne razlike stalno, iako prećutno, dovode do izopačenja vida,crnopute žene su, s jedne strane, uvek bile izuzetno vidljive, a s druge strane su kroz proces rasističke depersonalizacije učinjene nevidljivim. Čak smo i uokviru ženskog pokreta morale da se borimo, kao što i sad to činimo, za tu istu vidljivost koja nas takođe čini veoma ranjivim, ali i za našu crnu boju kože. Jer da bismo preživele u čeljusti ove nemani koju zovemo Amerikom, moramo prvo da naučimo najvažniju lekciju, a to je da nije bilo predviđeno da preživimo. Ne kao ljudska bića. Kao ni većina vas koje ste ovde, bilo da ste crnkinje ili ne. Ali ta vidljivost koja nas čini tako ranjivim, ujedno je i izvor naše najveće snage. Jer ova mašina će ionako pokušati da nas sve samelje u prah, govorile mi ili ne.Možemo zauvek sedeti neme, svaka u svom ćošku, dok naše sestre i naša bića propadaju, dok nam decu izopačavaju i uništavaju, dok nam truju zemlju; možemo bezbedno sedeti u našim ćoškovima neme kao ribe, ali naš strah neće biti ništa manji.

 

U mojoj kući ove godine slavimo praznik Kvanza, afričko američku svetkovinu žetve koja počinje dan posle Božića i traje sedam dana. Postoji sedam principa Kvanze, po jedan za svaki dan. Prvi princip je Umodža, što znači jedinstvo, odluka da se borimo za održanje jedinstva u sebi i u zajednici. Jučerašnji princip, princip drugog dana, bio je Kudžičagulija – samoopredeljenje – odluka da sebe definišemo, imenujemo i govorimo u svoje ime umesto da dozvolimo da o nama govore drugi i da nas drugi definišu. Danas je treći dan Kvanze i današnji princip je Udžima – kolektivni rad i odgovornost – odluka da izgrađujemo i čuvamo sebe i svoje zajednice kao i da zajedno prepoznajemo svoje probleme i zajedno ih rešavamo. Svaka od nas je danas ovde zato što je, na ovaj ili onaj način, privržena jeziku i njegovoj moći ali i zato što želi da ponovo zatraži pravo na taj jezik koji su drugi usmeravali protiv nas. U preobražaju ćutanja u jezik i akciju, od suštinskog je značaja da svaka od nas uspostavi ili preispita svoju funkciju u tom preobražaju kao i da unutar njega svoju ulogu prepozna kao vitalnu. Nama koje pišemo, neophodno je da preispitujemo ne samo istinitost onog što pišemo već i istinitost tog jezika kojim govorimo. Što se drugih tiče, to znači da koriste i šire te reči koje za nas imaju značenje. Ali svima nama primarna je neophodnost da podučimo druge kako treba proživljavati te istine i kako o njima treba govoriti jer u njih verujemo i poznajemo ih van svake sumnje. Jedino tako možemo da opstanemo ako se uključimo u životni proces koji je kreativan, koji se nastavlja i koji predstavlja razvitak. Taj proces nikad nije lišen straha od vidljivosti, od okrutne svetlosti koja me secira i možda o meni sudi; straha od bola ili od smrti. Ali mi smo sve to već proživele, ćuteći, osim smrti. I ja sada sve vreme razmišljam o jednom – čak i da sam se rodila nema ili da sam se zavetovala da ću celog života ćutati zbog sopstvene bezbednosti, to me uopšte ne bi sprečilo da patim niti da umrem. Dobro je tu činjenicu imati u vidu zbog stvaranja perspektive. A tamo gde glasovi žena vape daih neko čuje, svaka od nas mora da preuzme odgovornost da potraži te reči, da ih pročita, upotrebi i ispita njihov značaj za naše živote.

 

Ne smemo se kriti iza navodnih podela koje su nam nametnute i koje tako često prihvatamo kao svoje sopstvene. Neko, na primer, kaže: ”Ja nikako ne mogu da podučavam pisanju crnopute žene jer jenjihovo iskustvo tako različito od mog.” Ali koliko ste godina provele podučavajući đake o Platonu, Šekspiru i Prustu? Ili drugi primer: ”Ona je belkinja i šta bi ona uopšte mogla da mi kaže?” Ili: ”Ona je lezbejka, šta će da mi kaže muž ili šef?” Ili opet: ”Ova žena piše o svojim sinovima, aja nemam decu.” Ne smemo se kriti iza beskrajnih izgovora kojima sebiuskraćujemo sebe i druge. Možemo da naučimo da radimo i da govorimo i onda kad se plašimo na isti način kao što smo naučile da radimo i da govorimo kad smo bile umorne. Vaspitali su nas da više poštujemo strah nego sopstvenu potrebu za jezikom i definicijom. Dok ćuteći budemo čekale taj konačni luksuz neustrašivosti, teret tog ćutanja će nam doći glave. Činjenica da smo se mi ovde okupile i da ja izgovaram ove reči predstavlja pokušaj da se to ćutanje prekine i da se premoste neke od naših različitosti; jer ne koči nas ta različitost, već ćutanje o njoj. Mnogo je ćutanja koja treba prekinuti.”

 

IZVOR

Patrick Modiano,Mali dragulj

Primerak „Malog Dragulja“ stigao je do mene dugim, zaobilaznim putem, zahvaljujući Nobelu i dobrim ljudima. Roman Patricka Modiana iz 2001. objavila je Fraktura (urednik Seid Serdarević) 2005. godine. Hrvatsko izdanje potpomoglo je francusko Ministarstvo vanjskih poslova preko Francuskog veleposlanstva u Hrvatskoj i njegovog Centra za kulturnu i jezičku suradnju.

Knjiga je u hrvatskoj javnosti prošla nezapaženo. O Modianu je krajem devedesetih i početkom nultih pisao Marinko Koščec (knjiga „Skice za portret savremene francuske proze“), krajem osamdesetih beogradski Nolit je objavio roman „Izgubljeni kraj“, a početkom osamdesetih je Zlatko Crnković u biblioteci Hit objavio Gouncourtom nagrađenu „Ulicu mračnih dućana“. No izlazak „Malog Dragulja“ čini se nije popratio niko osim Božidara Alajbegovića na portalu Lupiga.com.

Primerak poslan jednoj zagrebačkoj redakciji završio je u kartonskoj kutiji, zajedno s jučerašnjim novinama, i ostalim papirom za stari otpad. Iz kartonske kutije „Malog Dragulja“ je „spasio“ fotograf dotične redakcije. Modiano se tako preselio na jednu policu s knjigama, i ko zna kako bi dugo, i nemo, tamo stajao da  nije dobio poljubac Nobela. Leteći poljubac koji je stigao iz Skandinavije jednu odbačenu, pa onda zaboravljenu knjigu, najednom je pretvorila u belog labuda. Uz uobičajenu kafu tako me je dočekala i knjiga i priča o njoj.

Američki i britanski novinari kažu da je Patrick Modiano onaj koji je dobio Nobela umesto Philipa Rotha. To jest da je dobio još jedan beli Evropljanin, gotovo nepoznat izvan Francuske čak i boljim poznavaocima svetske književnosti (setimo se Le Clezia), koji je dobio Nobela umesto pisca koji svake godine uoči objave laureata dolazi u New York, priprema izjavu za javnost, čeka telefonski poziv, i onda se u tišini vraća kući (novinar Guardiana maštovito predlaže Charlieu Kaufmanu da o tome snimi film!).

Naravno, odgovor na to zašto akademici nisu skloni američkoj književnost daje sama nagrada Patricku Modianu. Rothovi romani su romani u klasičnom smislu. Recimo „Američka pastorala“, tu se prati nekoliko likova, kroz nekoliko pripovednih linija, u nekoliko različitih razdoblja, pokriva se ovo i ono, od džainizma do „Dubokog grla“. „Američka pastorala“ je poput velikog, sjajnog i nezaboravnog hollywoodskog filma. Ona je nešto poput oscarovskog romana. Patrick Modiano s druge strane piše kratke (150 stranica u proseku), kamerne,  jednostavne romane, koji se mahom bave sećanjem, identitetom, i odrastanjem bez roditelja. Modiano nije glamurozan, očigledno velik poput Rotha, no on je nešto što američki roman (Rothov, Franzenov, ili Eugenidesov) nije. On je elitistički. A znamo, u Stockholmu se, bez obzira na pompu, ne dele Oscari nego Nobel.

„Mali Dragulj“ možda nije najbolji roman za predstavljanje Patricka Modiana. Među najznačajnijim naslovima uz „Ulicu mračnih dućana“ (1980.) spominje se debitantski roman „Place de l'Etoile“ (1968.), te „Pedigre“ (2004.). No nismo mi odabrali „Mali Dragulj“, nego je on, spasivši se iz kartonske kutije, odabrao nas. A uz to „Mali Dragulj“ ima i sve karakteristike Modianova romana. 

Negde nakon rata malena devojčica stigla je iz Pariza na seosku stanicu sa ceduljom oko vrata. Na cedulji je pisalo: „Therese Carderes, kod gospođe Catillon, Ulica Breau, Fossombronne-la-Foret“. Majka je otpratila devojčicu na voz i obesila joj cedulju oko vrata. Inače, majka je devojčicu znala zvati i Mali Dragulj. No na seoskoj železničkoj stanici na kojoj je niko nije dočekao devojčica je shvatila da može zaboraviti Malog Dragulja. I na majku, što se toga tiče, plesačicu koja je zbog nezgode „s gležnjevima“ morala prekinuti s klasičnim plesom i nastupati u opskurnim predstavama.

Dvanaest godina kasnije Therese će na jednoj stanici pariškog metroa prepoznati svoju majku, ili barem ono što bi mogla biti njena majka. U snovima bi joj uvek policijski komesar ili zaposlenik u mrtvačnici pružao fotografiju majke, no ona je nije mogla prepoznati. Sada je bila sigurna da je žena u otrcanom žutom kaputu njena majka. Sledeći majku pariškim metrom, ulicama, bistroima i predgrađima, Therese pokušava rekonstruisati svoje detinjstvo: stanove u kojima je žijela, poslove kojima se majka bavila, dane provedene s muškarcem kojeg je posećivala (možda njenim ocem?), sećanjima na psa kog joj je neko poklonio, a za kojeg je majka tvrdila da se izgubio kad ga je izvela u šetnju.

Ovde naravno imamo mnoge biografske elemente Patricka Modiana. Rođen 1945. u Parizu, Modiano je odrastao u Flandriji s majčinim roditeljima. Majka mu je bila glumica poreklom iz Belgije, otac sefardski Židov iz Aleksandrije, kog je viđao manje i od majke. Tema ostavljenog deteta, kao i pitanja sećanja i identiteta, uz tematizovanje vremena okupacije predstavljaju glavni motiv njegove književnosti. Posredi je određena detekcijska forma, natopljena žanrom krimića ili noira, ali razlomljena, nedovršena.

Modianov otac ozlojeđen sinovljevim debitantskim romanom i njegovim prikazom okupacije navodno je pokušao otkupiti čitavo izdanje. Nešto pre toga zvao je policiju kad mu je sin tražio novac. Therese će slediti staricu sve do vrata njenog stana, ali tu će stati. Za nju se zla kob i ružna sećanja svode na jedno lice – „ono moje majke“. Ponovo rođenje moraće potražiti negde drugde, na nekom drugom mestu. Upozorenje: poslednje slike najupečatljivije su u celom romanu…

Nije iznenađujuće što su Amerikanci iznenađeni odabirom iz Skandinavije: Philip Roth je vratio u život Anne Frank („Pisac iz sene“, s Annom Frank koja je preživela holokaust), da ne nabrajamo neka druga njegova literarna čuda, a Modianovi likovi ne uspevaju vratiti u život ni sami sebe. No „Mali Dragulj“ zanimljiv je roman. Naglasak je dakako na „mali“. I na tematskoj jednodimenzionalnosti (pitanje zanemarene dece ne dovodi se u vezu s oslobađanjem žena), na intimi, na žanrovskoj redukciji, na melankoličnoj atmosferi zadimljenih bistroa i chet-bakerovskog „blue jazza“… Što je sve onima iz Stockholma bilo dovoljno da, nakon pomnog čitanja kompletnog Modianova opusa, Philipa Rotha još jednom pošalju kući bez pehara.


Patrick Modiano: "Mali Dragulj"
Prevod; Latica Bilopavlović