Fjodor Mihailovič Dostojevski, Bele noći, Prva noć

»... Il beše stvoren radi toga
Da makar časak proživi
Kraj srca tvoga?...
Iv. Turgenjev.

PRVA NOĆ

Bila je divna noć, onakva noć kakva može jedino onda biti, ljubazni čitatelju, kad smo mladi. Nebo beše tako zvezdano, tako svetlo, te kad ga pogledaš, i nehotice si morao da sebe zapitaš: zar pod takvim nebom, mogu da žive svakakvi srditi i hiroviti ljudi? I to je novo pitanje, ljubazni čitatelju, posve novo pitanje, ali bog ti ga što češće slao na dušu!... Govoreći o hirovitoj i različitoj srditoj gospodi, nisam mogao a da se ne setim svoga smernoga vladanja celoga toga dana. Još od jutra me počeo mučiti neki čudni jad. Odjednom mi se učinilo da mene svi ostavljaju sama i da me se svi odriču. Svaki ima, dakako, pravo da upita: a ko su ti svi? Jer, evo, već je osam godina kako živim u Petrogradu i nisam uspeo steći gotovo ni jedno poznanstvo. Ali šta će mi poznanstva? I bez toga mi je poznat celi Petrograd; zato mi se, eto, i učinilo da me svi ostavljaju kad se digao sav Petrograd i odjednom otputovao na letovanje. Strašno mi je bilo ostati sam i tri sam puna dana lutao po gradu u silnu jadu i nikako nisam razumevao šta se to sa mnom zbiva. Otišao sam na Nevski prospekt, otišao u park, švrljao po obali — nema ni jednoga od onih lica koje sam navikao sretati na tom istom mjstu u neko doba, cele godine. Oni, dabome, ne znaju mene, ali ja znam njih. Znam ih potanko, gotovo sam proučio njihove fizionomije — i uživam u njima kad su veseli, i obuzima me tuga kad se oni mršte. Skoro sam zapodenuo prijateljstvo s jednim starčićem, koga svaki bogovetni dan srećem u neko doba na Fontanki. Fizionomija mu je tako dostojanstvena i zamišljena; uvek šapuće pod nos i maše levom rukom, a u desnici mu je dug, čvorav leskovac sa zlatnom jabukom. I on je primetio mene te se srdačno zanima za mene. Ako se zbude da ja u određeno vreme nisam na tom mestu na Fontanki, uveren sam da će njega obuzeti tuga. Zato mi ponekad skoro i da se pozdravljamo, posebno kad smo obojica dobre volje. Nedavno, kad se puna dva dana nismo videli te se sastali trećega dana, već se i mašili šešira, ali na svu se sreću snašli za vremena, spustili ruke i pažljivo se mimoišli.

Poznate su mi i kuće. Kad idem, svaka kuća kao da istrkuje pred mene na ulicu, gleda iz sviju prozora na mene i tek što mi ne govori: »Zdravo, kako vaše zdravlje? I ja sam, hvala bogu, zdrava, a u mesecu će maju meni dometnuti kat.« Ili: »Kako vaše zdravlje? A mene će sutra da opravljaju.« Ili: »Gotovo sam izgorela i pri tom sam se uplašila.« I tako dalje. Među kućama imam ljubimica, imam prisnih prijatelja; jedna od njih kani letos da se leči kod graditelja. Namerno ću se svraćati svaki dan da je ne bi, očuvao je bog, nalečili na mrtvo ime!... Ali nikada neću zaboraviti dogodovštinu s jednom prelepom, svetloružičastom kućicom. Bila je to takva umiljata zidana kućica, tako me je prijazno gledala, tako je ponosito gledala svoje nespretne susede da mi je srce zaigralo od sreće kad sam kraj nje prolazio. Odjednom prošle nedelje prolazim ulicom, pa kad pogledah prijatelja, začuh žalostivi krik: »A mene bojadišu žutom bojom!« Zlikovci! Barbari! Nisu ništa poštedeli: ni stupove, ni krovni venac, te moj prijatelj požutio kao kanarinac. Radi te mi se zgode gotovo razlila žuč i sve dosad ne mogu da gledam moga unakaženoga jadnika, koga su obojili bojom nebeskoga carstva.

Ti, dakle, razumeš, čitaoče, na kakav sam način poznat s celim Petrogradom.Rekao sam već da me je cela tri dana morio nemir, dok mu se nisam dosetio uzroku. I na ulici mi beše ružno (ovoga nema, onoga nema, kamo se deo onaj?) — a i kući se nisam snalazio sam sa sobom. Dve sam se večeri domišljao: što li meni nedostaje u mom zakutku? Zašto mi je tako neprilično ostajati u njemu? — I u čudu sam razmatrao svoje zelene, zadimljene zidove, strop s kojeg visi paučina, što je Matrjona goji vrlouspešno, razmatrao sav svoj nameštaj, ogledavao svaku stolicu i mislio, nije li ovde nevolja, (jer ako kod mene makar i jedna stolica ne stoji onako kako je stajala jučer, ja se i sam onda ne snalazim), gledao na prozor, i sve uzalud ... nije mi nimalo odlanulo! Pomislio sam dapače da zovnem Matrjonu i da je odmah očinski ukorim radi paučine i uopšte radi neurednosti; ali ona me samo u čudu pogledala i otišla, ni reči mi nije odgovorila, tako da paučina još i danas sretno visi na svome mestu. Naposletku sam se tek jutros dosetio što je posredi. Eh! Ta oni izmiču od mene na letovanje! Oprostite mitrivijalnu rečcu, ali meni nije bilo do visokoga stila... jer eto sve, štogod je bilo u Petrogradu, ili se preselilo ili se seli na letovanje; jer svaki čestiti gospodin ozbiljne vanjštine, koji naima kočijaša, u mojim se očima pretvarao odmah u čestita oca porodice,koji nakon svakidašnjih službenih poslova odlazi bez prtljaga u krilo svoje porodice, na letovanje; jer u svakoga je prolaznika bio sada već sasvim drugačiji lik, koji tek što ne govori svakomu sretaocu: »Mi smo, gospodo, ovde tek tako, usput, a za dva ćemo sata otići u letovalište.« Ako se otvori prozor, po kojem najpre zabubnjaju tanani, beli kao šećer prstići, te se promoli glavica lepuškaste devojčice, koja doziva raznosača lonaca za cveće — meni se onda onoga časa činilo da se to cveće tek samo onako kupuje, to jest i ne kupuju ga zato da se u zagušljivom gradskom stanu naslađuju prolećem i cvećem nego će se, evo, vrlo brzo preseliti svi na letovanje i cveće će poneti. Štaviše, tolike sam već uspehe postigao u svom novom, posebnom načinu otkrivanja da sam mogao već bez zabune, jednim pogledom otkriti u kakvom ko letovalištu živi. Žitelji Kamenoga ili Apotekarskoga otoka ili Peterhofske ceste isticali su se proučenom finoćom manira, gizdelinskim letnim odelima i krasnim kočijama, na kojima su doputovali u grad. Žitelji Pargolova i iz daljega na prvi su pogled »imponirali« svojom razboritošću i ozbiljnošću; posetitelj Krstovskoga otoka odlikovao se nepomutivo veselim likom. Kad bi mi se dogodilo da sretnem dugu povorku vozača, koji s vodicama u rukama leno koračaju pokraj kola, natovarenih celim brdima svakakva pokućstva, stolova, stolica, divana turskih i neturskih i drugom kućnom starudijom, na kojoj povrh svega toga često sedi na vrhu kola slabašna kuvarica i čuva gospodsko dobro kao zenicu svoga oka; kad bih gledao čamce, teško natovarene kućnom starudijom, kako plove po Nevi ili Fontanki, do Črne reke ili do otoka — kola su se i čamci u mojim očima desetorostručili, stostručili; činilo mi se da se sve diglo i krenulo na put, sve se celim karavanama seli na letovanje; činilo se, sav se Petrograd grozi da će se prevratiti u pustinju, tako da sam se naposletku stidio, vređao i žalostio; nisam baš nikamo i ni za što imao da odlazim na letovanje. Pripravan sam bio da odem sa svakim kolima; da otputujem sa svakim gospodinom čestite vanjštine, koji naima kočijaša; ali ni jedan, baš nitko nije mene pozvao; kao da su me zaboravili, kao da sam im i zaista tuđ! Hodao sam mnogo i dugo, tako da mi je po mojem običaju sasvim pošlo za rukom da zaboravim gde sam, kadli se odjednom nađoh kod mitnice. Za tren sam se odobrovoljio, koraknuo onkraj brklje, krenuo između zasijavanih njiva i livada, te nisam osećao umornost, nego sam svim svojim bićem osećao da mi neko breme spada s duše. Svi me prolaznici gledaju tako prijazno i upravo samo što me ne pozdravljaju; svi mi se tako vesele kako mi se još nikada nije događalo. Kao da sam se odjednom stvorio u Italiji — toliko je priroda iznenadila mene, polubolesnoga građanina, koji se skoro zagušio među gradskim zidinama.

Ima nešto neobjašnjivo dirljivo u našoj petrogradskoj prirodi, kad ona, s dolaskom proleća, iskazuje odjednom svu svoju moć, sve sile što joj darovaše nebesa, kad prolista, nagizda se i zašareni cvetovima... Nekako preko volje podseća me na istrošenu bolesnu devojku, koju gledaš ponekad sažalno, ponekad s nekom samilosnom ljubavlju, a ponekad je prosto ne primećuješ, ali odjednom ona, u jednom trenu, nekako iznenada postaje neobjašnjivo i neodoljivo krasna, a ti preneražen, omamljen preko volje pitaš sebe: kakva je sila primorala te setne, zamišljene oči da se blistaju takvim žarom? Šta je nateralo krv u te blede omršavljele obraze? Šta je te nežne crte na licu prelilo strašću? Zašto se tako nadimlju te grudi? Šta je tako nenadano pobudilo snagu, život i krasotu u licu bedne devojke, primoralo ga, da se zablista takvim osmehom, da oživi takvim smehom, što se sija i baca plamsaje? Obazireš se naokolo, tražiš nekoga, domišljaš se ... Ali trenutak prolazi i sutra ćeš možda i opet sresti onaj isti zamišljeni, rastreseni pogled, kao i pre, ono isto bledo lice, onu istu pokornost i bojažljivost u kretnjama, i čak kajanje, čak tragove neke tuge koja ubija i nekoga jada zbog časovita zanosa... I žao ti je što je tako brzo, tako nepovratno uvela trenutačna krasota, što se tako varljivo i uzaludno zasjala pred tobom — žao ti je zato što nisi dospio niti da je zavoliš...

A ipak je moja noć bila lepša nego dan! Evo, kako je to bilo: Vratio sam se u grad vrlo kasno i već je bilo izbilo deset sati kad sam se stao približavati stanu. Put me vodio obalom uz kanal, gde u to doba nećeš sastati ni žive duše. Istina bog, ja stanujem u najudaljenijem delu grada. Idem tako i pevam, jer kad sam sretan, uvek brundam štogod sebi, kao i svaki sretan čovek, koji nema ni prijatelja, ni prisnih znanaca i koji u radosnom času nema ni s kim da podeli svoju radost. Odjednom mi se dogodi najnenadanija zgoda.Postrance, naslonjena na ogradu kraj kanala, stoji ženska; nalaktila se na rešetku i kao da pozorno gleda u mutnu vodu, u kanalu. Na njoj je vrlo mio žut šeširić i koketan crni ogrtač. »To je devojka i, svakako, crnka« — pomislih. Čini se da nije čula moje koračaje, nije se ni ganula kad sam prošao, a zadržao sam disanje i srce mi je jako zakucalo. »Čudno!« — pomislih — »sigurno se jako zamislila zbog nečega«, i odjednom zastadoh kao ukopan. Pričulo mi se prigušeno ridanje. Da! Nisam se prevario: devojka plače, a časak potom sve još jeca te jeca. Bože moj! Srce mi se stislo. I koliko sam god bio bojažljiv prema ženama, ali ovo je takva prilika!... Vratim se, koraknem prema njoj I sigurno bih izrekao »gospođo« kad ne bih znao da se taj uzvik već hiljadu puta izricao usvim ruskim romanima iz velikoga sveta. To me je jedino zadržalo. Ali dok sam tražioreč, devojka se prenula, ogledala, snašla, oborila oči i šmugnula pokraj mene obalom.
Krenem odmah za njom, ali ona se dosetila, ostavila obalu, prešla ulicu i pošla pločnikom. Nisam se usudio da pređem ulicu. Srce mi je treptalo, kao ptici kad je uhvatiš. Odjednom mi pritekla u pomoć jedna zgoda. Na drugoj strani pločnika, nedaleko od moje neznanke, pojavio se iznenada gospodin u fraku, u solidnim godinama, ali ne može se reći i solidna hoda. Hoda teturajući i oprezno se opirući o stenu. A devojka leti kao strela, žustro i bojažljivo, kao što uopšte idu sve devojke koje neće da im se kogod nametne i noću ih prati kući, a gospodin koji tetura ne bi je dabome nipošto stigao da ga moja sudbina nije navratila da potraži veštačkih sredstava. Odjednom moj gospodin bez reči skoči i poleti što su ga noge nosile, trči da stigne moju neznanku. Ona juri kao vetar, ali gospodin ljuljajući se stiže je, dostigne,devojka vrisnu — i... ja hvalim sudbini za izvrsnu čvoravu palicu što mi se u taj čas našla u desnici. Za tren sam se stvorio na pločniku s druge strane, za tren razabrao neznani gospodin o čemu se radi, posve se pribrao, ućutao, zaostao i tek kad smo bili već odmakli vrlo daleko, prosvedovao protiv mene prilično energičnim rečima. Ali do nas su jedva i doletale njegove reči.
— Dajte mi ruku — rekoh mojoj neznanki — i on se neće više usuđivati da vam se približi.
Ona mi ćuteći dade ruku, koja joj je još drhtala od uzbuđenosti i prepasti. Oh, neznani gospodine! Kako sam te u taj čas blagosiljao! Pogledam je letimice, bila je milolika i crnka — pogodio sam; na crnim joj se trepavicama blistaju još suzice od malopređašnje prepasti, ili od pređašnjega jada — ne znam. Ali na usnama joj se već sijao smešak. I pogleda me kradom, malo se zarumenela i oborila oči.
— Eto vidite, a zašto ste me onda oterali? Da sam bio ovde, ne bi se ništa dogodilo...
— Ta nisam vas poznavala; mislila sam da i vi također...
— A zar vi mene sada poznajete?
— Malko. Evo, na primer, zašto dršćete?
— O, vi ste odmah pogodili! — odgovorim zanesen što je moja devojka tako mudra: to uz krasotu nikada ne smeta. — Da, vi ste odmah pogodili s kim imate posla. Istina je, ja sam bojažljiv prema ženama, ne poričem, nisam manje uzbuđen nego što ste vi bili čas pre, kad vas je zaplašio onaj gospodin... Nekako sam zbunjen. Kao da je san, a ni u snu nisam slutio da ću ikada govoriti bilo s kakvom ženom.
— Šta? Zaista?
— Da, ako mi dršće ruka, dršće zato jer je još nikada nije držala ovako lepuškasta, maljucna ručica, kao što je vaša. Sasvim sam se odvikao od žena; to jest, nisam se nikad ni bio privikao na njih; ta ja sam samac... Ja i ne znam kako se govori s njima. Evo i sada ne znam — nisam li vam rekao kakvu glupost? Recite mi iskreno; upozoravam vas, ja nisam uvredljiv...
— Ne, nije ništa, nije ništa; naprotiv. A ako baš zahtevate da budem iskrena, reći ću vam da se ženama mili takva bojažljivost; a ako želite još više da znate, mili se i meni i neću vas oterati sve do kuće.
— Nateraćete me — započeh, zadišući se od zanosa — pa ću se odmah prestati plašiti i onda — zbogom sva moja sredstva!...
— Sredstva? Kakva sredstva, za što? Ta to već ne valja.
— Oprostite, neću, omaklo mi se s jezika; ali kako biste hteli da u ovakvom času ne bude želje...
— Da se svidite, je li?
— Ta da; ali budite, zaboga miloga, budite dobri. Smislite ko sam ja! Ta meni je već dvadeset i šest godina, a nisam nikada nikoga sastajao. Kako bih dakle znao lepo da govorim, spretno i zgodno? A za vas će biti bolje kad sve bude otvoreno i raskriveno... Ja ne umem da ćutim kad srce u meni govori. Ali svejedno... Hoćete li poverovati, niti jedne žene, nikada, nikada! Nikakva poznanstva! I samo sanjam svaki dan da ću napokon sresti jednom bilo koga. Ah, da vi znate koliko sam puta bio zaljubljen...
— A kako, u koga? ...
— Pa ni u koga, u ideal, u onu koja bi mi se prisnila u snu. Ja stvaram u mašti cele romane. O, ne znate vi mene! Istina, ne može se bez toga, sastajao sam dve, tri ženske, ali kakve su te žene? Sve su takve gazdarice da... Ali ja ću vas naterati na smeh, pripovediću vam kako sam nekoliko puta zamišljao da naprosto tako zapodenem na ulici razgovor s kakvom aristokratkinjom, razume se, kad je sama, dakako bojažljivo, s poštovanjem, strastveno; kako joj kažem da propadam ovako sam, neka me ne tera, da nemam načina da se upoznam s nekom ženskom; kako je uveravam da žena ne sme odbijati bojažljivu molbu ovakva nesretna čoveka kakav sam ja. I napokon tražim jedino to da mi rekne dve-tri sestrinske riči saosećajne, da me ne tera, da već prvog časa poveruje u moju reč, da sasluša šta ću govoriti, da mi se nasmije, ako ju je volja, da mi udahne nade, da mi kaže dve reči, samo dve, a onda makar se i nikada više ne sastao s njom!... Ali vi se smejete. ... Uostalom, zato i govorim...
— Ne zameravajte; smejem se tomu što ste sami sebi neprijatelj, a da pokušate, pošlo bi vam možda za rukom, sve ako bi i na ulici bilo; što je priprostije, to je bolje ... Nijedna se dobra ženska, ako samo nije glupa, ili ako nije tog časa osobito srdita na štogod, neće odlučiti da vas odbije a da vam ne kaže te dve, tri reči, za koje vi tako bojažljivo moljakate... Uostalom, šta govorim! Dakako, smatrala bi ona vas za luđaka. Ta sudila sam po sebi. Znam prilično i sama kako ljudi žive.
— O, hvala vam — zaviknem — i ne znate šta ste sada učinili za mene!
— Dobro, dobro! Ali recite mi, po čemu ste razabrali da sam takva žena s kojom... eto, koju ste smatrali za dostojnu ... pažnje i prijateljstva... Jednom rečju, da nisam gazdarica, kako vi to nazivate. Zašto ste se odlučili da pristupite meni?
— Zašto? Zašto? Ta bili ste sami, onaj je gospodin bio presmion, sada je noć: priznajte i sami da mi je to dužnost...
— Nije, nije, još pre onde, na onoj strani. Ta vi ste hteli da mi priđete?
— Onde, na onoj strani? Ali zaista i ne znam kako bih vam odgovorio; bojim se... Znate, danas sam bio sretan; išao sam, pevao sam; bio sam izvan grada; nisam još nikada proživljavao ovako sretne časove. Vi... meni se možda pričinilo... Ali oprostite mi ako vam napomenem: meni se pričinilo da ste plakali, i ja... ja nisam mogao da to slušam... stislo mi se srce... O, bože moj! Pa zar nisam smeo da vas požalim? Zar je to greh osetiti za vas bratsko smilovanje?... Oprostite, rekao sam: smilovanje... Pa da, jednom rečju, zar sam vas mogao uvrediti time što sam i nehotice odlučio da vam pristupim?
— Okanite se, nemojte, ne govorite... — reče devojka, a oborila oči i stisla mi ruku. — Sama sam kriva što sam progovorila o tom; ali mi je drago što se nisam prevarila u vama... A evo me već kod kuće; moram ići ovamo u uličicu; imam dva, tri koraka...Zbogom, hvala vam...
— Ta zar se nećemo, zar se nećemo nikada više sastati? ... Zar će pri tom da ostane?
— Vidite — reče devojka smejući se — isprva ste hteli samo dve, tri reči, a sada... A, uostalom, neću vam ništa reći ... Možda ćemo se sastati...
— Sutra ću doći ovamo — rekoh. — O, oprostite mi, ja već iziskujem...
— Da, vi ste nestrpljivi... vi gotovo i tražite...
— Poslušajte, poslušajte! — prekinem je — oprostite ako vam opet budem rekao nešto takvo... Evo, dakle; sutra ne mogu doći ovamo. Ja sam sanjar; toliko malo živim zbiljskim životom da su mi ovakvi časovi, kao što je ovaj, kao što je ovaj sada, tako retki te ne mogu da ih ne ponavljam u sanjarijama. Prosanjarit ću o vama celu noć, celu sedmicu, celu godinu. Svakako ću doći sutra ovamo, baš ovamo, na to isto mesto, baš u taj isti sat, i bit ću sretan sećajući se jučerašnjega. To mi je mesto već i milo. Imam ja već takva dva, tri mesta u Petrogradu. Jednom sam dapače zaplakao sećajući se, kao vi... Otkud bih znao, možda ste pre deset ćasaka i vi plakali sećajući se... Ali, oprostite mi, opet sam se zaneo; vi ste možda nekada bili ovde posebno sretni...
— Dobro — reče devojka — možda ću sutra doći ovamo takođe u deset sati. Vidim da vam više ne mogu zabraniti. .. Evo šta je, ja moram da budem ovde; nemojte pomisliti da vama uričem sastanak; upozoravam vas, ja moram ovde da budem radi sebe. Uostalom,reći ću vam otvoreno: svejedno je ako i vi dođete; prvo, može opet da bude neprilika, kao danas, ali okanimo se toga... Jednom rečju, prosto bih želela da vas vidim, da vam kažem dve, tri reči. Samo, vidite, nećete li vi sada mene osuditi? Nemojte pomisliti da ja tako lako dogovaram sastanke... I ne bih dogovarala da... Ali neka to bude moja tajna! Samo najpre pogodba.
— Pogodba! Govorite, kažite, kažite sve unapred; na sve pristajem, na sve sam pripravan — zavikah zanesen — garantujem za sebe, biću poslušan, smeran ... vi me poznajete. ..
— Baš zato jer vas poznajem i pozivam vas sutra — reče devojka smejući se. Potpuno vas poznajem. Ali pazite, dođite uz uslov; prvo (samo budite dobri, izvršite što ću vas zamoliti — vidite, govorim otvoreno), ne zaljubljujte se u mene. ... To ne sme da bude, uveravam vas.Za prijateljstvo sam pripravna, evo vam moja ruka... Ali zaljubiti se ne smete, molim vas!
— Kunem vam se — zaviknem i uhvatim je za ručicu...
— Nemojte, ne kunite se, ta znam, kadri ste da planete kao puščani prah. Ne osuđujte me što tako govorim. Da vi znate... Ni ja nemam nikoga s kim bih mogla reč progovoriti, koga bih mogla zapitati za savet. Ne traži se dabogme na ulici savet, ali vi ste izuzetak.Poznajem vas tako kao da smo već dvadeset godina prijatelji... Je li, nećete me izneveriti?...
— Videćete... samo ne znam kako ću preživeti i jedan dan.
— Spavajte što čvršće; laku noć — i pamtite da sam vam se već poverila. Ta vi ste tako lepo kliknuli malopre, zar nećemo poveriti jedno drugome svaki osećaj pa i bratsko saosećanje! Znate, tako ste lepo to kazali, te mi je odmah sinula misao da vam poverim...
— Za boga miloga, ta šta? Šta?
— Sutra. Neka to bude zasad tajna. Tim bolje za vas; barem će izdaleka nalikovati na roman. Možda ću vam već sutra kazati, a možda i neću... Još ću se najpre razgovoriti s vama, upoznaćemo se bolje...
— Oh, ta odmah ću vam sutra ispripovedati sve o sebi! Šta je to? Kao da se čudo zbiva sa mnom... Gde sam, bože moj? Ta, recite, zar ste nezadovoljni time što se niste rasrdili,kao što bi učinila druga, što me niste oterali odmah iz početka? Dva časa, i vi ste me usrećili zauvek. Jest, usrećili; ko bi znao, možda ste vi mene izmirili sa samim sobom,raspršili moje sumnje... Možda mene snalaze takvi časovi... Dakle, ispripovedaću vam sve, sve ćete doznati, sve...
— Dobro je, primam; vi ćete otpočeti...— Pristajem.
— Do viđenja!
— Do viđenja!
I mi se rastali. Hodao sam celu noć; nisam se mogao odlučiti da se vratim kući. Bio sam tako sretan... sutra!

Nastavak : Druga noc 

• Dostojevski, Fjodor Mihailovic,Bele noći,Druga noć ,
• Dostojevski Fjodor Mihailovič : Mi u Evropi ništa ne značimo
• DostojevskiFjodor Mihailovič, citati
• Dostojevski Fjodor Mihailovič, Zapisi iz podzemlja
• Dostojevski Fjodor Mihailovič, Bedni ljudi
• Dostojevski Fjodor Mihailovič, odlomci iz romana

ANALIZE 

• Haluciniranje Dostojevskog, Leonid Cipkin
• Blagoje Pantelić, Hristos ili gadarinski bezdan ( Bulgakov _Dostojevski ) 
• Zašto je Dostojevski spalio prvu verziju „Zločina i kazne“:

Nikolaj Vasiljevič Gogolj,

Niko ne može shvatiti Gogolja. Sve u vezi s njim je nepojmljivo, od početka do kraja. Ništa se ne može sklopiti iz njegovih pojedinačnih karakternih crta. Čak je i Ljermontova lakše zamisliti: agresivan, kurčevit husar... A Gogolj je nemoguć. I on nikada neće biti shvaćen (Ana Ahmatova)

Mrtve duse


Mračno je i skromno porijeklo našega junaka. Roditelji su mu bili plemići, nasljedni ili lični – bog bi ga znao. Licem nije nalikovao na njih: barem je rođakinja, oniska, omalena žena, gedžava, kako se obično veli, uzela dijete na ruke i uzviknula: “Nije nimalo ispao onakav kakav sam ja mislila! Trebao se umetnuti na babu s materine strane, kao što bi najbolje i bilo, a on se rodio naprosto, kako kaže poslova: ni na majku, ni na oca, neg' na ujku prekomorca.”

Život ga je pogledao u početku nekako kiselo, nemilo, kroz neki mutni prozorčić, zameten snijegom; niti je imao prijatelja, niti druga u djetinjstvu! Mala sobica s malim prozorčićima koji se ne otvaraju ni zimi ni ljeti; otac, bolestan čovjek, u dugu kaputu postavljenu jagnjećim kožicama, u pletenim papučama obuvenim na golu nogu, koji neprestano hoda po sobi, uzdiše i pljuje u pljuvačnicu u kutu; vječno sjedenje na klupi s perom u ruci, s tintom na prstima, pa i na usnama; vječna upozorenja pred očima: “Ne laži, slušaj starije i nosi krepost u srcu”; vječno struganje i klopotanje papučama po sobi, poznati, ali svagda opori glas: “Opet si se uzobješenjačio!” što se oziva kad dječaku dodije jednolični rad, pa on prikrpi slovu kakvu kovrčicu ili rep i dovijeka poznati, svagda neprijatni osjećaj kad mu odmah iza tih riječi kraj od uha jako bolno zavrnu nokti dugih prsta, ispruženih odostrag; to je blijeda slika njegova prvog djetinjstva o kojem je tek uščuvao blijedu uspomenu.

Ali u životu se sve mijenja brzo i živo: i jednoga dana, kad je prvi put sinulo proljetno sunce i potoci se razlili, uzeo otac sina i odvezao se s njim na taljigama koje je vuklo pjegavo doratasto kljuse, poznatog u konjskih trgovaca pod imenom svrake; tjerao ga je kočijaš, mali grbonja, otac jedine kmetovske obitelji koju je imao Čičikovljev otac, pa je on vršio gotovo sve službe u kući. Vukli se oni na svraci dulje od poldrug dana; putem su noćivali, prelazili rijeku, zalagali hladnu gibanicu i pečenu ovnovinu, i tek se trećega dana dokopali grada. Pred dječakom sinuše nenadanim sjajem gradske ulice, tako da je morao na nekoliko časaka zinuti. Onda se svraka skupa sa taljigama uvalila u jamu kojom je započinjala tijesna uličica, sasvim položena i zatrpana kalom; dugo se ona tamo upinjala iz sve sile i prebirala nogama, podbadana i od grbavca i od samog gospodara, te ih naposlijetku odvukla u malo dvorište, na obronku gdje su bile dvije rascvale jabuke pred starom kućom, a iza nje nizak, maljucan vrtić koji se sastojao samo od brekinje i zove i drvenoga kućerka pokrivenoga šindrom, s uskim, mutnim prozorcem.

Tu im je stanovala rođakinja, nemoćna starica koja je ipak još odlazila svako jutro na trg i nakon toga sušila kraj samovara svoje čarape; dječaka ona pomilovala po obrazu i poveselila mu se punoći. Tu će on ostati i pohađati svaki dan gradsku školu. Otac mu prenoćio, a sutradan krenuo na put. Na rastanku nisu roditelju potekle suze iz očiju; dao on pol rublja u bakru, za troškarenje i za slatkiše, a što je kudikamo važnije, umnu pouku: “Pazi, Pavluša: uči, ne vraguj i ne obješenjači se, a nadasve – ugađaj učiteljima i starješinama. Ako budeš ugađao starješini, onda makar i ne uspio u nauci i makar ti bog ne dao dara, ti ćeš napredovati i sve ćeš preteći. S drugovima se ne druži: oni te neće dobru naučiti; a ako već bude, druži se s onima koji su bogatiji da ti prigodice mogu koristiti. Ne gosti i ne časti nikoga, nego se bolje vladaj tako da tebe goste, a najviše čuvaj i zgrći kopjejku: ta je stvar pouzdanija od svega na svijetu. Drug ili prijatelj će te prevariti i prvi će te u nevolji izdati, a kopjejka te neće izdati ma u kakvoj nevolji bio. Sve ćeš izraditi i sve ćeš na svijetu probiti kopjejkom.”

Pošto je dao tu pouku, rastao se otac sa sinom i opet se na svojoj svraci odvukao kući, i nikad ga više nije vidio otad; ali riječi su mu pouke duboko zaronile u dušu.



_____________

Iz pripovetke Šinjel



Čim bi došao kući, odmah bi seo za sto i pokušao brzo šči, pojeo komad govedine s lukom, ali ne osećajući miris jela; jeo je i muve, i sve drugo što bi Bog dao da se u taj čas nađe u jelu. Čim bi osetio da se najeo, ustao bi od stola, uzeo mastilo i počeo prepisivati akta koja je doneo kući. Ako nije bilo akata za prepisivanje, pravio je iz ličnog zadovoljstva kopiju nekog akta za sebe, naročito ako je bio značajan, ne po lepoti stila, nego po tome što se upućuje kakvoj novoj ili važnoj ličnosti.

Čak i u vreme kada petrogradsko sivo nebo izgubi potpuno sjaj, i kada je činovnički svet već ručao i nasitio se kako je ko mogao prema veličini plate i apetitu, kada su se svi malo odmorili od škripe pera u kancelariji, od žurbe, svojih i tuđih poslova, i svega onoga što bez potrebe i u većoj količini no što treba govori sam sebi neumorni čovek; kad činovnici žure da u uživanju provedu ostatak vremena: bogatiji idu u pozorište, neki šetaju i po izlozima gledaju šešire, neki idu na večernju zabavu, gde protraće vreme u laskanju kakvoj doteranoj devojci, zvezdi kakvoga malog činovničkog kruga; neko opet - i to se događa najčešće - ide prosto svome drugu na četvrti ili treći sprat, u njegove dve manje sobe s predsobljem ili kuhinjom, ali s pretenzijama da su otmene, jer je tu neka lampa, ili druga stvarčica za koje je domaćin žrtvovao mnogo, odrekao se jela, razonode; rečju, čak i onda kad su se svi činovnici razilazili po malim stanovima svojih prijatelja da poigraju karata, da popiju koju čašu s jevtinim dvopekom, kad zabacuju glave uvlačeći dim iz dugačkih čibuka, prepričavajući kakvu spletku zalutalu iz višega društva, o kojemu ruski čovek uvek i u svakom raspoloženju voli da govori, ili prepričavajući, u nedostatku predmeta za razgovor, večnu anegdotu o komandantu kome su došli da jave da je na Falkonetovom spomeniku konju odrezan rep; ukratko, i kad se svi i svako brinu samo kako će se razonoditi, Akakije Akakijevič nije se odavao nikakvim razonadama. Niko nije mogao reći da ga je kad bilo ko video na nekom večernjem veselju. Napisavši se do mile volje, legao bi da spava smešeći se unapred pri pomisli na sutrašnji dan - i sutra će Bog poslati štogod za prepisivanje. Tako je proticao miran život čoveka koji je uz platu od četiri stotine umeo biti zadovoljan svojom sudbinom, tako bi tekao taj život možda do duboke starosti, da nema raznih nevolja rasutih po životnom putu ne samo titularnih nego i tajnih, pravih, i dvorskih, i raznih drugih savetnika, i takvih koji ne daju nikome savete i ni od koga ih ne primaju.

_____________________________________________

U odelu... ali bolje da ne imenujemo u kojem odelu.
Nema ništa mržega od svih mogućih odela, pukova, kancelarija i uopšte svakovrsnih službenih ustanova. Sad već svaki čestit čovek drži da se u njegovoj osobi vređa celo društvo.
Sasvim nedavno je, kažu, stigla molba nekoga kotarskog upravitelja policije, ne sećam se iz kog grada, u kojoj on jasno izlaže da se krnji ugled državnih ustanova i da se njegovo sveto ime upotrebljava apsolutno uzalud. A u dokaz toga priložio je molbi pregolem svezak nekakve romantične umotvorine, u kojoj se na svakoj desetoj stranici pojavljuje kotarski upravitelj policije pa još uz to na nekim mestima u potpuno pijanu stanju. Zato, da izbegnemo svakojake neprilike, bolje da odelo, o kojem se ovde radi, jednostavno nazovemo nekim odelom. Dakle, u nekom odelu služio je neki činovnik, baš se ne bi moglo reći da je bio osobito naočit činovnik, oniska stasa, malko kozičav, malko riđokos, naoko čak i malko slabovid, s malom ćelom povrh čela, s borama na oba obraza i boje lica koju zovu hemoroidalnom ... Eh, šta ćemo, kriva je petrogradska klima. Što se tiče čina (jer kod nas se pre svega mora objaviti čin), on je bio, što se naziva večni tituralni savetnik, koga su, kako je poznato, do mile volje smehu i šalama izvrgli razni pisci, što imaju pohvalnu naviku da se okomljuju na one koji ne mogu gristi. Prezime je tomu činovniku bilo Bašmačkin. Već se po samom tom prezimenu vidi da je ono nekoć nastalo od papuče; ali kada, u koje vreme i na kakav je način nastalo od papuče, o tome se ništa ne zna. I otac i ded, pa čak šurjak, i svi potpuni Bašmačkini, hodali su u čizmama, na kojima su do tri puta u godini obnavljali potplate. Ime mu je bilo Akakij Akakijevič. Ono će se čitaocu možda učiniti nešto neobično i birano, ali se može ustvrditi da ga nipošto nisu birali, nego su same od sebe nastupile takve okolnosti da mu se nikako nije moglo dati drugo ime, a to se dogodilo evo ovako:


Akakij Akakijevič se rodio pod veče, ako me pamćenje ne vara, 23. ožujka. Pokojna mati njegova, supruga činovnika i vrlo dobra žena, bila je naumila da dete krsti, kako priliči.
Mati je još ležala u krevetu nasuprot vrata, s desne joj je strane stajao kum, izvanredno valjan čovek, Ivan Ivanovič Jeroškin, koji je služio kao šef odseka u senatu, i kuma, supruga oficira kvarta Arina Semjonovna Bjelobrjuškova, žena retkih vrlina. Rodilji je bilo stavljeno na volju da bira između tri imena: Mokija, Sosija ili da dete nazove po imenu mučenika Hozdazata. „Ne", pomisli pokojnica, „to su sve kojekakva imena". Da joj ugode, otvore kalendar na drugom mestu: opet izađu tri imena: Trifilij, Đula i Vara-hasij. „Baš prava pokora", prozbori stara, „kakva su to sve imena, zbilja takvih nikad nisam čula. Da je makar još Varadat ili Varuh, a ono Trifilij i Varahasij". Opet okrenu stranicu — ispadnu Pavsikahij i Vahtisij. „Eh, vidim ja već", reče stara, „da mu je očito takva sudbina. Kad je već tako, nek se onda radije zove kao i njegov otac. Otac mu je bio Akakij, pa nek onda i sin bude Akakij". Eto tako je i nastao Akakij Akakijevič. Dete krstili; pri tom ono zaplakalo i načinilo takvu grimasu kao da predoseća da će biti titularni savetnik. Dakle, tako se to sve dogodilo. Mi smo to sve izneli zato da čitalac sam uzmogne videti kako je bilo nužno da se tako dogodi i da mu se nikako nije moglo dati drugo ime. Kada i u koje vreme je on stupio u službu u odsek i ko ga je tamo postavio, toga se niko nije mogao prisetiti. Koliko se god promenilo načelnika i svakojakih starešina, njega su viđali sve na jednom te istom mestu, na istom položaju, na istoj dužnosti, kao istoga činovnika za prepis; tako da su onda svi bili uvereni da se on očito tako i rodio kao gotov čovek u vicemonduri i sa ćelom na glavi. U odelu mu se nije iskazivalo nikakvo poštovanje.


Podvornici ne samo da nisu ustajali s mesta kad je on prolazio, nego ga čak nisu ni gledali, kao da obična muha proleće kroz čekaonicu. Starešine su se prema njemu držali nekako hladno despotski. Kakav god pomoćnik šefa odseka jednostavno mu je turao pod nos spise, pa ni da kaže: „prepišite", ili „tu vam je zanimljiv, zgodan poslić", ili ma što prijazno, kako dolikuje u pristojnim uredima. A on je uzimao, samo bi zirnuo na spis, i ne gledajući ko mu ga podmeće i je li za to ovlašten. Uzimao je i odmah sedao da piše. Mladi su ga činovnici ismevali i zbijali šale na njegov račun, koliko im je dostajalo kancelarijske duhovitosti, pripovedali su pred njim razne anegdote, koje su sastavili o njemu, o njegovoj gazdarici, sedamdesetogodišnjoj starici, pričali su da ga ona tuče, pitali ga, kad će im biti svatovi, sipali mu na glavu papiriće i nazivali ih snegom. Ali Akakij Akakijevič nije odgovarao nijedne reči, kao da nikoga i nema pred njim; to čak nije nimalo uticalo na njegov rad: uza sve to dodijavanje on nije pravio ni jedne pogreške u pisanju. Samo kad je šega već postajala suviše nepodnosiva, kad su ga gurali ispod ruke, pa mu time smetali da radi svoj posao, on bi im govorio: „Ostavite me na miru, zašto me dirate?" i nešto neobično se krilo u tim rečima i u glasu kojim bi ih izgovarao. U njemu se osećalo nešto što je pobuđivalo na samilost, tako da je jedan mladić, koji je tek
nedavno bio stupio u službu, a koji je po primeru drugih sebi dopustio da ga ismeva, najednom stao kao ukopan, i od toga časa kao da se sve pred njim promenilo i pokazalo se u drugom svetlu. Nekakva ga je nenaravna sila odgurnula od drugova, koje je tu upoznao i smatrao za pristojne, svetske ljude. I on je dugo posle toga u najveselijim časovima sebi predočavao oniskog činovnika sa ćelom povrh čela, s onim njegovim prodirnim rečima: „ostavite me na miru, zašto me dirate" — i u tim prodirnim rečima odjekivale su druge reči: „Ja sam tvoj brat". I ubogi se mladić zaklanjao rukom i posle bi se mnogo puta u svome životu zgranuo, videći koliko je u čoveka nečovečnosti, koliko svirepe grubosti u profinjenoj, obrazovanoj svetskoj uglađenosti i, Bože! čak i u čoveku, kojega svet smatra za plemenita i čestita...


_____________________________________________


Mrtve duše




Nozdrjov:

“Ima ljudi, kojima je strast da vole zagaditi bližnjemu, kadšto i bez ikakva razloga. Gdjekoji, na primjer, dapače i čovjek višega stupnja, plemenita lika, sa zvijezdom na prsima, stiskat će vam ruku, razgovarat će s vama o dubokim predmetima, koji potiču na razmišljanje, a onda će vam evo odmah, pred vašim očima, zagaditi; i zagaditi tako, kao prosti koleški registrator, nipošto kao čovjek sa zvijezdom na prsima, koji razgovara o predmetima, što potiču na razmišljanje, te samo stojiš, čudiš se, sliježeš ramenima, ništa više. Takvu je neobičnu strast imao i Nozdrjov. Što se tko bliže združio s njim, tim bi mu on prije zasolio: razglašavao bi izmišljotine, razvrgavao svadbu, trgovinsku pogodbu i nipošto nije sudio da vam je neprijatelj; naprotiv, ako mu se desi slučaj, da se opet sastane s vama, ponijet će se ponovno prijateljski i reći će dapače: ‘Ti si ništarija – nikada mi ne dolaziš’.”

_____________________________________________

Dnevnik luđaka

“Nikojeg datuma, dan je bio bez datuma.

Išao sam inkognito po Nevskom prospektu. Prošao je car imperator. Celi grad je skinuo kape, i ja sam; ali ničim nisam pokazao da sam španjolski kralj. Smatrao sam da je nepristojno otkriti se tu pred svima, jer moram se prvo prijaviti dvoru. Zadržavalo me samo to što još uvek nemam španjolske nacionalne nošnje.”

Hteo sam dodati još rečenicu-dve, no u predsoblju su se odjednom začuli koraci. Vrata su verovatno bila otključana kad nisam registrovao pokretanje mehanizma brave. 

- Izvoli – rekla je Irena. – Raskomoti se. 

Neko neraskomoćen ušao je u sobu i zastao. Imao je goleme crne cipele koje su me gledale jako zabezeknuto. Ali, nisu ništa govorile. Cipele ionako nemaju jezika. Neraskomoćeni je bio mlađi muškarac, koji se nakon nekoliko trenutaka oprezno spustio u naslonjač.

- Sama živiš? – upitao je. 

- Da – uzvratila je gazdarica. 

- I nije ti dosadno? Mislim, ovde je sve tako tiho i mirno da imam utisak kako vreme strašno sporo prolazi. Ili uopšte ne prolazi. 

- Pa vreme mi prolazi kao i ostalim ljudima – rekla je Irena. 

- Evo, ja nemam takav utisak! – uskliknuo je neraskomoćeni tip.

Drznik! – pomislio sam. Došao je u tuđu kuću i sad se pravi važan. Da pravi se važan! Upravo iritira tom svojom napuhanošću. Ko je on da tako govori? Gospodar vremena? Irena, reci mu! Reci mu da se nosi odavde! Kako ga nije stid govoriti ovakve gluposti?! Ali, ona nije ništa rekla. Vani je i dalje padala kiša. Na ulici su mljackale gume jurećih automobila.

- Nadam se da se ne ljutiš… - nastavio je napuhani neraskomoćeni tip. – Samo uočavam kontrast između tvoje literature i sveta u kom živiš. Recimo da je to čak i nekakav uvod u intervju koji ćemo obaviti za nekoliko trenutaka. 

- Ah – uzdahnula je Irena – oduvek sam želela postati zvezda! 

- Zvezda? – začudio se tip.

- Da… 

Tip je prasnuo u smeh. Da sam se mogao pomaknuti – ugrizao bih ga za nogu, kao svojevremeno električara koji nam je postavljao nove vodove. Irena se, doduše, ljutila što sam ga ugrizao za gležanj kad mi je stao na keks i zdrobio ga. Ali, ona ne zna štoa znači jesti smrvljeni whiskas. To je kao da njoj neko smrvi knjige iz kojih crpi život. Pa i više od toga. Kao da nju neko smrvi. Njena je ljutnja bila tako izobličena da me posle optuživala za loš rad električara.

- Evo vidiš, šta si učinio! – govorila je. – Ugrizao si majstora za nogu i sad nam je crknuo televizor! 

Oh, svašta, hteo sam joj reći, ali nisam. Televizor nije pokvario majstor nego ja, i to kad sam jedne večeri mokrio u kutiju sa žicama i cevima. A mokrio sam zato što sam zaboravio kako se isključuje. No, dobro. Sad sam zaglavljen pod krevetom, u statusu španjolskoga kralja. Kao sretan mačak. Još malo i zapisaću ključnu rečenicu svoga dnevnika. Zapravo, tek ću otvoriti dnevnik. Jer, sve ovo do sada bio je sirovi život. A život je, kao što je to lepo rekao taj  neraskomoćeni novinar, prostor na kome vreme strašno sporo prolazi ili čak uopšte ne prolazi. Jer smo, tobože, bajka u kojoj mačak u čizmama pretvara svoju gazdaricu u sjajnu zvezdu i obilato daruje zlatom Velikog Medveda. Hm, izvucite se iz poplave, bacite pogled prema severnom nebu i proverite… 

_____________________________________________

Iz pripovetke Strašna osveta

  Veliki je grešnik ovaj čovek! - reče Bog. - Ja, Ivane, ne znam kakvu kaznu da mu izaberem; izaberi mu ti sam kaznu.
Dugo je mislio Ivan kakvu kaznu da mu dadu i naposletku reče:

- Ovaj čovek teško me je uvredio; prodao je svoga brata kao Juda, i lišio me časna roda i potomstva na zemlji. A čovek bez časnog poroda i potomstva jeste kao zrno žita, uzalud bačeno u zemlju i propalo. Nije niklo i niko ne zna da je seme bačeno.
"Učini, Bože, tako da mu sve potomstvo nema sreće na zemlji; da poslednji od njegovog potomstva bude takav zločinac, kakvog nikad nije bilo na svetu, i kadgod učini zlo delo, da mu dedovi i pradedovi nemaju mira u grobu, da od muke kojoj nema ravne u svetu, ustaju iz grobova. A Juda Petar da se ne može dići, i od toga da mu je muka još veća, i da kao besan ždere zemlju i da se grči pod zemljom!
"A kad se navrši mera u zločinstvu tome čoveku, digni me, Bože, iz ove provalije na konju na najvišu planinu, i neka dođe k meni, i ja ću ga baciti sa te planine u najdublju provaliju, i svi mrtvaci, njegovi dedovi i pradedovi, ma gde za života svoga živeli, da dođu sa svih strana, da ga grizu za one muke koje im je on nanosio, i da ga do veka grizu, a ja da se veselim gledajući njegove muke! Ali Juda Petar da se ne može dići iz zemlje, nego da se otima kako bi i on grizao, ali sam sebe da glođe, a kosti sve više da mu rastu, te da mu tim bol još veći bude. Ta će muka biti za njega najveća, jer nema čoveku veće muke, nego želeti da se osveti, a ne moći!
- Čoveče, strašna je kazna, koju si izmislio - reče Bog. - Neka sve bude tako kako reče; ali jaši i ti tamo večno na svom konju, i nećeš ući u carstvo nebesno, doklegod budeš tamo na svom konju jahao."

_____________________________________________

Iz pripovetke Taras Buljba

Kad se Taras Buljba osvestio od udarca i pogledao na Dnjestar, kozaci su već bili na čunovima i veslali: kuršumi su sipali ozgo na njih, ali ih nisu domašili. I zasijaše se radosno oči starog atamana.

- Zbogom, braćo! - viknu im on ozgo. - Sećajte se i mene, i na proleće dođite opet ovamo, pa se dobro provedite! Šta ste dobili, đavolji Lesi? Zar mislite da ima nešto na svetu čega bi se kozak pobojao? Pričekajte, doći će vreme, nastanuće vreme, poznaćete vi šta je pravoslavna ruska vera! Već i sad opažaju dalji i bliži narodi: dići će se iz ruske zemlje njen car, i neće biti na svetu sile koja mu se neće pokoriti!...
A već se plamen podizao iznad vatre, dohvatio mu noge i lizao uz drvo... Ali zar ima na svetu takvog ognja, muka i takve sile koja bi savladala rusku snagu!

_____________________________________________

Iz pripovetke Strašna osveta
Dnjepar

Divan je Dnjepar kad je tiho vreme, kad on slobodno i lagano valja svoje široke vode kroz šume i brda. Ni tutnji ni šumi; gledaš ga i ne znaš, ide li ili se ne miče njegova veličanstvena širina. I čini ti se da je sav od stakla saliven, i kao da plav put, poput ogledala, bez mere u širinu, bez kraja u dužinu, ide i vije se po zelenom svetu. A jarko sunce voli onda da se ogleda s visine i da pusti zrake u hladnu staklenu vodu, pa i šume na njegovim obalama vole da se ogledaju u vodi. Sa svojom zelenom kosom one ne naginju s poljskim cvećem vodi, pa gledaju u nju i ne mogu se nagledati i nadiviti se svom svetlom licu, i smeše se na njega i pozdravljaju ga mašući granama, a u sredinu Dnjepra ne smeju pogledati; niko, osim sunca i plavog neba, ne gleda u nju; retka je ptica, koja će doleteti do sredine Dnjepra. Kako je divan! Nema takve reke na svetu!

Divan je Dnjepar i u toploj letnjoj noći, kada sve spava, i čovek, i zver, i ptica, i samo Bog veličanstveno posmatra nebo i zemlju i veličanstveno otresa svoju rizu. Od rize osipaju se zvezde; zvezde gore i svetle iznad sveta i sve se ogledaju u Dnjepru. Sve ih drži Dnjepar na svom tamnom krilu, nijedna mu neće umaći, osim ako se ugasi na nebu; crna šuma, puna gavranova koji spavaju, i stara razdrobljena brda nagla se, kao da bi ga hteli pokriti svojom dugom senkom, ali uzalud. Nema ničega na svetu što bi moglo pokriti Dnjepar. Plav, plav ide on svojim tokom usred noći kao i usred dana; i vidi se toliko u daljinu koliko samo čovečje oko može da sagleda. Raznežen, pripija se bliže obalama, u noćnoj hladovini, pušta za sobom srebrnu struju koja seva kao pljoštica u sablje dimiskije, a zatim sinji Dnjepar ponovo spava. Divan je i tada Dnjepar, i na svetu nema ovakve reke. Kada se krenu po nebu brda od plavih oblaka, a crna se šuma nija do korena, hrastovi ječe, i munja, lomeći se među oblacima, najedanput osvetli ceo svet, - strašan je tada Dnjepar! Vodena brda grme udarajući o gore, i blešteći i stenjući beže natrag, plaču i nadaleko se razlivaju.

_____________________________________________

Onde je samo jedan jedini valjan čovek - javni tužilac, pa i on je, ako ćemo istinu govoriti, svinja.

Glava Ivana Ivanoviča liči na rotkvu okrenutu nadole; glava Ivana Nikiforoviča na rotkvu okrenutu gore.

Počeo sam razmišljati o tome kako da se iščupam iz gomile, da stanem na takvo mesto odakle bih mogao da sagledam celu masu, a ne samo ljude koji su pored mene - kako da sadašnjost, odvojivši se od nje, na neki način za sebe pretvorim u prošlost.

Dosad su sve gospođe nekako malo govorile o Čičikovu; istina, priznale su da ima lepo držanje čoveka iz otmenog sveta; ali otkad su se proneli glasovi o njegovom milionerstvu, pronašle su se i druge lepe osobine." ( „Mrtve duše")

„Ali nije takva sudbina i drugačija je sreća pisca koji se usudio da iznese na videlo sve ono što je svaki čas pred očima, a što nemarne oči ne vide, svu strašnu, potresnu kaljugu od sitnica što sputavaju naš život... On neće požnjeti slavu da mu svet pljeska, on neće videti suze zahvalnosti, ni jednodušnog ushićenja ljudi koje je uzbudio; njemu neće potrčati u susret šesnaestogodišnja devojčica, zanesene glave i s herojskim poletom... on, najzad, neće uteći od savremene kritike, od pretvorne, pakosne kritike, koja će nazvati ništavnim i sramnim njegova dela koja je on s velikom ljubavlju stvarao; odrediće mu prezrenja dostojan kut među piscima što vređaju čovečanstvo; prišiće mu osobine junaka koje je opisao; oduzeće mu i dušu i srce i božanstveni plamen talenta... ( „Mrtve duše")

Kako ga kupiti? - mislio je Akakije Akakijevič, mislio, i zaključio da će morati smanjiti svoje uobičajne troškove, barem na godinu dana: odreći se čaja uvečer, ne paliti sveću, a kad baš bude morao nešto raditi, otići će gazdarici u sobu i raditi uz njenu sveću; kad bude hodao ulicama, mora će gaziti što lakše i opreznije po kaldrmi i kamenim pločama, tako reći na prstima da ne bi prerano iznosio potplate; mora će što ređe davati pralji rublje na pranje, a da se ne bi pohabalo, mora će svaki put, kad se vrati kući svući i obući samo polu pamučni haljetak, vrlo star koji čak i samo vreme štedi. ( Šinjel)

Ali, pametan je onaj koji se ne gadi ni od kakvog karaktera, već, upravo u njega uprvši ispitivački pogled, promatra ga i traži samo prvobitne uzroke što je takav. Sve se u čoveku brzo menja; još se nije čestito ni osvrnuo, a već je unutra narastao strašan crv koji samovlasno prigrabi sve životne sokove.

Nepoznatom tugom već je planula zemlja, a život je postao još okrutniji. Sve se izopačava i snižava, pred svima raste samo divovski lik dosade, dostižući svakim danom nepreglednu visinu. Sve je gluvo, svuda je groblje, Bože, prazno i strašno postaje na Tvom svetu.

Poletite, konji, i nosite me sa ovoga sveta. Dalje, dalje, da ne vidim ništa, ništa. Eno se nebo kovitla preda mnom... Da li se to moja kuća plavi u daljini? Da li to moja majka sedi kraj prozora? Majčice, spasi svog jadnog sina! Pusti suzu na njegovu bolesnu glavu! Pogledaj kako ga muče! Privij na svoje grudi jadnog sirotana! Za njega nema mesta na svetu! Proganjaju ga! Majčice! Sažali se na svoje bolesno dete.

"Ona ležaše kao živa: čelo divno, nežno, kao sneg, kao srebro, činilo se da misli; obrve- noć usred sunčanog dana, tanke, ravne gordeljivo su se izvijale nad zatvorenim očima, a trepavice strelama padahu na obraze razbuktale zarom potajnih želja; usta rubini, spremni da se osmehnu smehom blaženstva, potopom radosti...Ali u njima, baš, u tim bać crtama, on vide još nešto što ga probode stravom. Osećao je da mu duša počinje nekako bolno da se uzmecuje, kao kad bi neko, usred vihora veselja i među gomilom što se usplahireno zakovitlala vrtlogom, pesmu zapevao mrtvačku. Rubini usta njenih, činilo mu se, krvlju su se lepili za samo srce njegovo. Odjednom nešto strahovito poznato pokaza se na njenom licu. 'Veštica!'- ciknu on glasom ne više svojim, oči okrete u stranu, poblede sav, i stade čitati svoje molitve. To beše ona ista veštica koju je on ubio!"

Stefan Malarme

 ......živeo je povučenim životom profesora engleske književnosti.

GROB EDGARA POEA

U njeg samog najzad večnost ga okrenu
i sad eto pesnik golim mačem bije
svoj vek pun užasa što spoznao nije
slavlje smrti u tom glasu nečuvenu.

Skokom hidre, kad ču da anđel donese
nov i čišći smiso narodnoj reči, ceo
svet razglasi da je sve te čari pio
u nečasnu valu neke crne smese.

Zemlje i oblaka dušmanskih, o jadi!
Ako duh naš od tog reljef ne izradi
da sjajni grob Poeov njim ukrašen svane,

ta hrid mirna, pala iz tamna sudara
nek bar granit ovaj večnu branu stvara
crnom letu kletvi u buduće dane.


GROB VERLENA 

Crna gnevna stena koju vihor vuče
Ni pod rukama pobožnim ne bi stala,
Što dodirom traže sličnost ljudskih zala,
Blagoslovom crte kobne maske uče.

Ovde skoro uvek ako golub guče
Bestelesna žalost na bore je pala
Zreloj zvezdi kojoj budućnost je dala
Da blistanjem srebra gomilu prevuče

Ko traži, u sledu samotničke stope
Još nedavne, našeg lutalicu opet -Verlena?
Verlena sada trava skriva,

Bezazleno samo da shvati u miru,
Suve usne, daha nepresušno živa,
Klevetničku smrt u njenom plitkom viru.


STREPNJA


O zveri, ja neću večeras u tami
Da ti svladam telo, večno greha žudno,
Niti poljupcima u beskrajnoj čami
Da ti mrsim tužno masne kose bludno.

Teški san bez snova moje srce traži,
San koji će svako kajanje da zbriše,
San drag tebi posle tvojih crnih laži,
Tebi, što o smrti znaš od mrtvih više.

Jer, Blud rijuć ispod otmenosti moje,
Jalavošću svojom žigosa nas dvoje;
Al’ dok ti u grudma surovim ko kam

Srce je kog zločin ne vredja ni jedan,
Ja bežim, bled, videć les mrtvački ledan:
Bojim se umreću ako legnem sam.



LABUD


Devičansko Danas, živahno i krasno
zanesenim krilom da l’ razbiti smede
jezero sleđeno, s injem, kud se dede
letova zastalih lednik blistav jasno.

Negdašnji se Labud seća, sli kasno:
divan je, no zalud slobodu on htede,
jer opevo nije kraj gde da provede
vek, kad mraz jalov sinu čamom strašno.

Vratom strešće belu tu smrt što je steče
prostorom kaž njena ptica kog poreče,
al’ na užas tla što perje joj sputava.

Sablast koja na tom mestu sjaji, prisno,
ukošen u hladnom snu prezira spava
zaodenut Labud, izgnan beskorisno…



DVORAC NADE


Tvoja se bleda kosa talasa
Između mirisa tvog tela
Ko zastava nestašna i bela
Čija svila na suncu belasa.

Umorno bijući kroz krike
Napev bubnja kog voda osvaja,
Od prošlosti srce se odvaja
I, šireci vale tvoje kike,

Juriša, penje se - pijani borac
Kroz močvare krvi, - da zabije
Tu zastavu zlatnu najhrabrije
Na taj način i bakreni dvorac

Gde, kad nehaj celu je ogrne,
Plačna Nada gladi se i svija
Dok ni jedna zvezda ne izbija
Kroz noć crnu poput mačke crne.


ZDRAVICA

Ništa, stih čedni, ova pena
Da naznače tek sjaj pehara:
Tako daljinom kao para
Nauznak tone roj sirena.


Mi plovimo, o nebrojena
Družbo, za mene krma stara
Vi slavni pramac koji para
Val gromova i nevremena.

Pjanost mi krasna daje daha
Ljuljanjem njenim da bez straha
Zdravicu držim tu uspravno

Samoćo, hridi, zvezdo vedra
U ime svega što je ravno
Brižnosti beloj našeg jedra.


BALADA



Ja volim cigansku curu
što ima hod ljupki:
videh je uz stenu suru
dok beše u kupki:
ispod ebonosnih krila,
sjajno je oko skrila
ko luna velika!

Voda tekla joj sa grudi,
ruža sva u rosi!
Pred koleno što rudi
alga nežnost nosi...
Tu, zanemela i vedra,
ti spazi na vodi sneno
svoj lik sveži, rujna ženo
u kolevci vetra!

To mi u srce žar prospe!
U mom srcu s večeri
ja vidim - grud moje gospe
kroz crn zrak treperi!
I duž zraka lune riđe
što mi s čela sneno zrca,
kao vampir do mog srca
moja crnka siđe!

Al' ispod krila istkana
od plavila vedra
ja vidim gde kurtizana
otkriva mi bedra!
Na usni anđela draga
Poigrava zlo sabrani
poput tvoga, o Satano...
-A šta ako ljubljah vraga!


BLUDNI SIN


Kod njih čija ljubav narandža je suva
Što bez rujnog nektra drevni miris da,
Tražih Beskraj koji čoveku greh čuva,
A nađoh tek Bezdan dušmanina sna.


Beskraj – san ponosni što svom snagom ljulja
Krošnje i sva srca slično pesku finom!
Bezdan – pun otrovnih šibljika, gde kulja
Smradni tok belila izmešanog s vinom!

O ti zaljubljena, o rujna, o tajna,
zaneta kroz sveće i kad nisi znala
koji Duh te povi tu noć kad si vajna.
Sliku Svetog – Srca Hrista celivala.


Kolena otvrdla pod molbama pustim
Ljubim ti, i stope što smiriće more,
Da na mršava ti bedra glavu spustim
I pod gorkom haljom da ridam do zore:

Tu, svetice moja, pun pijanosti dimne,
Dalek crnom Bezdnu i Beskraju dragom,
Kad otpevam tiho svoje duge himne
Uspavaću svoju bol na tvom telu blagom

POKLON PESME


Donosim ti dete jedne Edomske noći!
Crna, s golim krilom koje krvlju toči,
Kroz stakla prosutog mirisa i zlata,
Kroz okna ledna o, tugo ranog sata

Zora se na lampu anđeosku baci.
Palme! I kad svetih moći ti ostaci
Otmu pogled oca što u smešku tinja,
Zadrhta samoća, sterilna i sinja.

Ženo, kraj kolevke slutiš sanak plašan
Devojčice primi i taj porod strašan;
Glas ti je nalik glasu citri i viola –

Hoćeš svelim prstom stisnuti grud da kola
Sok taj, sibilske ženstvene beline,
Usni izgladnjeloj azurne daljine.

"Mane je ovaj portret Malarmea naslikao 1876. u vreme objavljivanja pesme "Poslepodne jednog pauna". Tokom skoro 10 godina ova dva prijatelja su se nalazila svakodnevno da bi pričali o slikarstvu, književnosti, novoj estetici, ali i o ženama i modi.

Muzej Malarmea se nalazi u Francuskoj, u Vilenu na Seni (Vulaines-sur-Seine) u kući u kojoj je Malarme živeo pred kraj života. U njemu se pored ostalog nalazi i ova statua koju je, ko oklon za Malarmea,  izradi Pol Gogen na Tahitiju i u njegovu čast nazvao je "Poslepodne jednog pauna" . "(izvor)


____________________________________




FAUNOVO POPODNE

Ekloga

Ekloga



Te nimfe, njih želim ovečiti.
Dok laka,
njihova ruj jasna, treperi sred zraka
pod bokornim snovima.
Zar sve bi sanja?
Moju sumnju, klupko davne noći, sklanja
mnoga nežna grana, što je sva sred pravih
istih šuma, dokaz, vaj! da sam tek slavih
pobedu kroz savršenu grešku ruža
Razmislimo…
il’ par žena što se pruža
oličava želju tvojih čula bodrih!
Faune, sen beži iz očiju modrih
i hladnih, kao vir suza, te čednije:
al’ druga, sva uzdah, kaži zar već nije
kao lahor toplog dana sred tvog runa?
ali ne! Dok nesvest umorna i puna
gušeć jarom sveže jutro što se ljuti,
šumori tek voda na mojoj flauti
kroz gaj nošen skladom; a jedini vetar
izvan te dve cevi spreman da me vedar
pre nego zvuk raspe sred kiše opore,
jeste, na vidiku bez ijedne bore,
vidljiv i spokojan tog umetnog daška
nadahnuća, koji skud nebesa draška.


O sicilski žali s tišinom močvara
koje dražeć sunce moja taštost hara,
prećutna pod cvećem varnica, ZBORITE
„Da tu sekoh šuplje trske pokorite
darom; dok nad sinjim zlatom tih venaca
dalekih sa resom datom dnu zdenaca,
talasa se zverska belost sa brloga:
i da na lak prelid cevi sred vrtloga
to jato labuda, ne! najada krenu
il’ tone…“


Mirno, sve sja u divljem trenu
bez traga veštinom kojom skup se ote
odveć pirom željen čije traži note:
tad probudiću se sred prve smelosti,
prav i sam, u drevnom talasu svetlosti,
krine! I od svih vas tek bezazlen zalog.


Drukčije od blagog ništa s usne palog,
poljupca, što tiho te raspusne ganu,
grud moja, bez kušnje, potvrđuje ranu
tajanstvenu, delo tog zuba žestoka;
no, dosta! arkana proba za svedoka
štap širok i dvojan koji plavet čika;
koji, sebi svrativ sav nespokoj lika,
sanja, kroz dug solo, kako zabavljamo
okolnu lepotu kroz zabune samo
lažne između nje i kratkog nam peva;
i stvara što više dok se ljubav sleva
da iščezne kroz san svakodnevni s leđa
il’ bok čist kraj mojih zatvorenih veđa,
zvučna i zaludna, jednolična crta.


Cvetaj, instrumentu bežanja, o škrta
siringo, s jezera gde čekaš na mene!
Ja ću gordo brujan, pominjat plamene
boginje; i kroz idololjubne slike
u senci njihove raspletat pantljike:
isto, kada grožđa sisao sam jasnost,
da otklonim grižu kroz svoju nehajnost,
smejač, dižem letnjem nebu grozd zaludan
i, pušuć u ljuske blistave mu, žudan
pjanstva, gledam kroz njih do večeri mazne.


O nimfe, nadmimo USPOMENE razne.
„Moj vid, bušeć trske, svaki vrat ovinu
večni, što sli u val svoju opeklinu
sa krikom besnila do nebesa gaja:
a blistava kupka kose već se spaja
kroz svetlost i drhtanje, o dragulji!
Trčim; kad, kraj stopa, leže (dok ih žulji
okušana češnja tog zla biti dvoje)
usnule kroz ruke nesputane svoje;
otimam ih, nerazdvojiv ih, i letim
tom spletu, mrženom senkama ukletim,
ruža čija slast je na suncu sve veća,
gde naš zanos na dan tek svršen nek seća!“


Ja te ljubim , srdžbo devica, o draži
divlja svetog svežnja nagog što spas traži
s plamne mi usne žedne, kao što munja
drhtne! strah potajni kad telo ispunja:
od stopa neljudske do srca stidljive
koju začas čednost slaže kroz vidljive
lude vlažne suze i tihost dahova.

„Moj zločin, to beše, kršeć roj strahova
izdajnih, odelit raščešljani grumen
poljubaca kom čak bozi daše rumen:
jer, jedva što sakrih jedan osmeh vrući
pod nabore srećne te same (tičući
tek prstom, da čednost paperjasta njena
primi ushit druge sestre sred plamena,
malu, bezazlenu i što se ne menja: )
kad mi s ruku, slabih od maglenih mrenja,
ta se žrtva, nezahvalna bez žalosti,
spasi grča od kog bejah pun pjanosti.“


Pa šta! Prema sreći odvešće me druge
rozima s mog čela pletuć kike duge:
ti znaš, strasti moja, da, rujna i vrela,
svaka opna prska i bruji od pčela;
a krv nam, zaneta onim što je melje,
otiče za ceo večiti roj želje.


U času kad taj gaj zlato i prah stišće
svečanost se slavi kroz ugaslo lišće:
Etno! to sred tebe gde dođe Venera
tvojom lavom hodeć nehajno s večera,
kad tutnji san tužni ili se plam gruša.
Držim kraljicu!

O zla kazno..
Ne, duša bez reči i telo otežalo do dna
najzad predaju se gordom miru podna:
treba snit zaborav pred kletvama holim,
žednim peskom ležeć i kako još volim
širit usta delotvornoj zvezdi vina!

Paru, zbogom; sad ću usnut vam sred timina.


_________________________

Napomene prevodioca:

• Malarme se isprva odupirao, kad je čuo da je mladi kompozitor Klod Debisi komponovao muziku za „Faunovo popodne“. Smatrao je da je stihovima dovoljna njihova vlastita muzika. Ipak, potpuno je promenio mišljenje, što se vidi iz ovog kratkog pisma i prigodnog katrena koji je Malarme napisao Debisiju na jednom primerku poeme.
• Malarme je ovu poemu pisao u želji da bude predstavljena u Francuskom pozorištu, u izvođenju tada poznatog glumca Koklena Starijeg, ali zbog nedostatka radnje delo nije prihvaćeno. Francuski pesnik Fransis Žam rekao je da je to „poema čija svetlost zaslepljuje“; a kritičar Žan Roajer da je „enciklopedija putenosti“. Štampana je u luksuznom izdanju s ilustracijama Malarmeovog prijatelja Eduara Manea, 1876.

Stefan Malarme, „Faunovo popodne“,
preveo Kolja Mićević, u: Stefan Malarme, Demon analogije, izbor i prevod Kolja Mićević, Mali vrt, Beograd, 2012.
(izvor)

Luigi Pirandello: Crni jarčić

Crni jarčić
      

Nema sumnje da gospodin Charles Trockley ima pravo. Šta više, spreman sam dodati da gospodin Trockley nikada ne može imati krivo, jer su on i razbor jedno te isto. Svaki njegov pokret, pogled ili reč tako su strogi i tačni, tako promišljeni i pouzdani da ko god bio, jamačno, mora priznati da nije moguće naći gospodina Trockleya u krivu, bez obzira na slučaj, postavljeno pitanje ili kakvu zgodu koja mu se dogodi.

Na primer, on i ja smo rođeni iste godine, istog meseca i gotovo istog dana; on u Engleskoj, ja na Siciliji. Danas, petnaestog juna , on ima četrdeset osam godina; ja ću četrdeset osam napuniti dvadesetosmog juna. Dobro: koliko godina ćemo imati, on petnaestog a ja dvadesetosmog juna iduće godine? Gospodin Trockley se ne može izgubiti; ne okleva ni minute; on s takvom pouzdanom sigurnošću tvrdi da ćemo petnaestog i dvadesetosmog juna iduće godine, on i ja, imati jednu godinu više, to jest četrdeset devet.

Zar je moguće dati za krivo gospodina Trockleya?

Vreme ne teče jednako za sve. Ja bih mogao u jednom samom danu, ili satu, učiniti više krivih poteza, nego on u deset godina provedenih u strogoj disciplini svoga zdravlja; za vreme te godine ja bih mogao proživeti, zbog žalosnog nereda u mom duhu, više od jednog celog života. Moje telo, slabije i zapuštenije od njegovog, u ovih se četrdesetosam godina istrošilo više nego bi se njegovo moglo istrošiti u sedamdeset godina. Isto tako on, uprkos srebrno beloj kosi, na svom, poput raka crvenom licu, nema još ni jedne bore, a svako jutro bi se mogao mačevati mladenačkom okretnošću.

Dakle, šta to vredi? Sva ova razmatranja, doista savršena, za gospodina Charlesa Trockleya su dosadna i daleka od razbora. Razbor kaže gospodinu Trockleyu da ćemo on i ja, konačno, petnaestog i dvadesetosmog juna imati jednu godinu više, to jest četrdeset devet.

Ovo je kao uvod, a sada poslušajte što se nedavno dogodilo gospodinu Charlesu Trockleyu i pokušajte, ako vam uspe, dati mu za krivo.

Prošlog aprila, sledeći uobičajni itinerar iz Baedekera za putovanje po Italiji, Miss Ethel Holloway, mlada i živahna kći Sira W.H. Hollowaya, bogatog i uglednog engleskog Peera, stigla je na Siciliju, u Girgenti, posetiti veličanstvene ostatke dorskog antičkog grada. Privučena prekrasnim predelom, koji je u tom mesecu sav zaogrnut plaštem belog bademovog cveća i kupa se u toplom povetarcu afričkog mora, imala je nameru zaustaviti se više od jednog dana u Hôtel des Temples, koji se nalazi na vrlo ugodnom mestu u otvorenom polju, izvan zapuštenog današnjeg gradića smeštenog na litici.

Već dvadeset i dve godine kako je gospodin Charles Trockley engleski vicekonzul u Girgentiju, i već dvadeset i dve godine svojim odmerenim i gipkim korakom svaki dan pre zalaska sunca ima običaj poći pešice iz gornjeg grada prema ruševinama uzvišenih i veličanstvenih grčkih hramova, koji se nalaze na strmom rubu brežuljka gde se u antička vremena dizao Pindarovim mramorima ukrašen grčki grad, jedan od najlepših gradova koji su nestali.

Stari su govorili da su Akragantini svaki dan jeli kao da će idući dan umreti, a gradili su kuće kao da nikada neće umreti. Sadašnji Akragantini su malo jeli, jer je bilo veliko siromaštvo u gradu i selu, a od kuća antičkog grada, posle tolikih ratova, sedam požara i isto toliko pljački, nije više ostalo ni traga. Na njihovim mestima sada se diže šuma badema i arapskih maslina, zvana Gradska šuma. Sive maslinove krošnje toliko su uznapredovale uzbrdo da su narasle do pod same stupove veličanstvenog Hrama, kao da mole za mir tih napuštenih padina. U podnožju, već prema mogućnostima, tekla je reka Akragas koju je Pindar slavio kao bogatu stadima. Poneki čopor koza još uvek prolazi suhim koritom reke; penje se stenovitom uzvisinom i dolazi leći i preživati svoju siromašnu ispašu u svečanoj seni antičkog hrama Concordia, još uvik očuvanog. Kozar, gruba izgleda i leno pospan poput kakva Arapina, leži, i on ispružen među stupovima hramskog trema dok izvlači neke plačne tonove iz svoje trščane frule.

Ovaj kozji upad u hram, gospodinu je Trockleyu uvek izgledao kao strašno svetogrđe; i bezbroj puta je o tome izveštavao i upozoravao čuvare spomenika, da bi tek dobivao filozofski osmeh nebrige ili sleganje ramenima. S istinskim nastupima srdžbe gospodin Trockley se, koji put kad bismo zajedno išli u šetnju, i meni žalio na te osmehe i sleganje ramenima. Često se događalo da gospodin Trockley u društvu svojih zemljaka obilazi hramove; hram Concordia ili onaj, malo više uzbrdo, Here Lacinie, ili neke druge jednostavno nazvane Giganti. I sve ih je srdito upozoravao da vreme i običaji nisu umirili ili ublažili svetogrdne postupke prema hramovima sa svim tim ispruženim i preživajućim kozama u seni stupova. Ali ni svi engleski posetioci, za reći istinu, nisu delili Trockleyevu srdžbu. Dapače, mnogima je izgledao pomalo poetičan taj kozji odmor u Hramu, davno napuštenom i osamljenom usred te beskrajne ravnice. Pred više od godine dana, što je završilo skandalozno po gospodina Trockleya, jedan takav pogled na koze se pokazao više nego veseo i očaravajući.

Prošlog aprila, više od ostalih, bila je s tim zadivljena mlada i vesela Miss Ethel Holloway. Dapače, dok joj je srditi vicekonzul upravo objašnjavao neke arheološke podatke s kojima ni Baedeker, ni neki drugi turistički vodiči, još nisu raspolagali, Miss Holloway je počinila veliku nesmotrenost nenadano mu okrenuvši leđa i potrčavši za jednim prekrasnim crnim jarčićem, rođenim nekoliko dana pre, i koji je uokolo veselo skakutao među izvaljenim kozama, kao da su mu pred očima u zraku plesale neke sjajne mušice; izgledao je i sam začuđen svojim smelim skokovima, a k tomu još ga je svaki lagani šušanj, svaki ćuh zraka, svaka mala sena u njegovoj predstavi još uvek nesigurna života, činio da još više protrne, zadršće od straha i jače odskoči u zrak.

Toga sam dana i ja bio s gospodinom Trockleyem i koliko me jako razveselila ta radost male Miss, koja se tako zaljubila u jarčića da ga je htela pod svaku cenu kupiti, toliko me zaboljela i ganula patnja gospodina Trockleya.
- Zar kupiti jarčića?
- Da, da! Želim ga odmah kupiti! Odmah!

Drhtala je ona, mala Miss, kao i ta draga crna životinjica; možda niti iz daleka ne predpostavljajući koliki će jad naneti gospodinu Trockleyu, koji je već odavno strahovito mrzio te životinje.

Uzalud ju je gospodin Trockley pokušao razuvjriti, ukazati joj na sve neprilike koje bi mogle proizići iz te kupnje; na kraju je morao popustiti, i unatoč poštovanju prema njezinom ocu, približiti se kozaru divljeg izgleda za dogovor oko kupnje crnog jarčića.

Miss Ethel Holloway plativši jarčića reče gospodinu Trockleyu da će jarčića poveriti direktoru hotela Hôtel des Temples i, čim se vrati u London, poslat će mu telegraf, uz sve plaćene troškove, da joj može dragu životinjicu poslati što pre; i odatle se vratila u hotel s jarčićem koji se koprcao i drečao u njezinim u rukama.

Promatrao sam more koje je poput beskrajnog zlatnog ogledala odražavalo veličanstveno oblikovane oblake, obasjane plamtećim zalazećim suncem, video sam u kočiji onu mladu, nežnu i uzbuđenu plavojku kako se udaljuje stopljena s rubom bleštavog svetla; izgledalo mi je gotovo kao san. Posle sam tek shvatio da se mogla, zbog daljine od svoje domovine i uobičajnih njenih životnih sklonosti i pogleda, odmah zanesti i osetiti živu naklonost za malog crnog jarčića, jer ona nije mogla imati ni trunku onog čvrstog razbora koji s tolikom strogošću upravlja postupcima, mislima, koracima i rečima gospodina Charlesa Trockleya.

A što je tada imala umesto razbora mala Miss Ethel Holloway?
Ništa drugo do gluposti, tvrdio je gospodin Charles Trockley, s jedva suspregnutim besom koji je gotovo smoždio jednog takvog, gotovo uvek odmerenog čoveka.
Razlog besu nalazi se u događajima koji su sledili nakon kupnje onog crnog jarčića.

Idući dan Miss Ethel Holloway je otputovala iz Girgentija. Sa Sicilije je otišla u Grčku; iz Grčke u Egipat; iz Egipta u Indiju.

Pravo je čudo da se sećala, kada je došla zdrava i čitava u London nakon osam meseci puta i tolikih događaja koji su joj se zbili na tako dugom putu, crnog jarčića kojeg je kupila jednog dalekog dana među ruševinama akragantinskih Hramova na Siciliji.

Hôtel des Temples zatvara se svake godine krajem juna da bi se ponovo otvorio početkom novembra. Direktor hotela, kojem je Miss Holloway poverila crnog jarčića, odlazeći na odmor polovinom juna poverio ga je čuvaru hotela, ali bez ikakva objašnjenja pokazavši se više nego ljutim zbog neprilike koju mu je zadala i još mu zadaje ova životinjica. Čuvar je čekao iz dana u dan da vicekonzul, prema direktorovim rečima, dođe uzeti jarčića da bi ga poslao u Englesku; potom, videvši da niko ne dolazi, smislio je dobro rešenje kako da se oslobodi životinjice, on ju je predao na čuvanje onom istom kozaru koji ju je prodao maloj Miss obećavši mu da jarčića može zadržati, ako se Miss, kako se činilo, ne seti, ili malu nadoknadu u novcu za čuvanje, ako ju vicekonzul ipak dođe preuzeti.

Kada je posle gotovo osam meseci stiglo pismo Miss Ethel iz Londona, koliko direktor hotela Hôtel des Temples toliko i hotelski čuvar i kozar, su se našli u gomili problema; prvi, jer je poverio jarčića čuvaru; čuvar, jer ga je poverio kozaru, a ovaj zbog toga što ga je poverio drugom kozaru s istim obećanjima koje je i sâm dobio. O ovom drugom kozaru ništa se nije znalo gde se nalazi. Potraga je trajala više od mesec dana. Na kraju, jednog lepog dana gospodinu su Charlesu Trockleyu doveli u sjdište vicekonzulata u Girgentiju jednu odvratnu i smrdljivu rogatu životinju, rićkaste i raščupane dlake, uprljane skrutnutim blatom i brabonjcima, koja je hrapavom, dubokom i strašnom rikom pognute glave pretila i izgledala je kao da se pita što žele od nje, i zašto su ju doveli u ovakve prilike i na mesto toliko različito od uobičajenog.

Ipak, gospodin Trockley se nije ni najmanje, prema svom običaju, uplašio takve prikaze; nije oklevao ni trena; isplatio je sve troškove za proteklo vreme, od početka aprila do kraja novembra, i razborito je zaključio da je onaj dražesni crni jarčić mogla biti upravo ova sadašnja strašna i prljava životinja. I bez senke oklevanja odgovorio je Miss Ethel da će ga odmah poslati prvim trgovačkim brodom koji iz luke Porto Empedocle plovi za Englesku. Oko vrata te strašne životinje obesio je karton s adresom Miss Ethel Holloway i naredio da se životinja ukrca. Ovde je i on sâm stavio na tešku kušnju svoje dostojanstvo, jer je po molu morao vući za sobom na konopcu jogunastu životinju, dok ga je sledio čopor bučne dečurlije; ukrcao ju je na brod u polasku i vratio se u Girgenti sasvim siguran da je krajnje savesno izvršio zadaću, koja mu je bila poverena ne toliko zbog žalosne lakoumnosti Miss Ethel Holloway koliko radi dužnog poštovanja prema njezinom ocu.

Jučer me gospodin Charles Trockley potražio u kući u takvom stanju duha i tela da sam mu, preneražen, potrčao u susret i pomogao sesti, te sam mu ponudio čašu vode.
- Za milog Boga, gospodine Trockley, što vam se dogodilo?

Budući da još nije mogao govoriti, samo je iz džepa izvadio jedno pismo i pružio mi ga.

Bilo je pismo Sira W.H.Hollowaya, Peera engleskog, i sadržavalo je čitav niz strašnih pogrda upućenih gospodinu Trockleyu zbog teške uvrede što se ovaj usudio učiniti njegovoj kćeri, Miss Ethel, šaljući joj onu odvratnu i prljavu životinju.

Ovo je, dakle, bila zahvalnost za sve nevolje koje je jadni gospodin Trocklay pretrpio.

Ali što je očekivala ta glupača, Miss Ethel Holloway? Zar je očekivala da joj posle jedanaest meseci u London dođe ono isto crno i plahovito jare, ono koje je onako veselo i živahno skakutalo između stupovova starogrčkog hrama na Siciliji? Zar je to moguće? No, gospodin Trockley se nije zbog toga mogao smiriti.

Videvši ga pred sobom u takvom stanju počeo sam ga tešiti, najbolje kako sam znao, složivši se s njim da je verovatno Miss Ethel Holloway morala biti biće ne samo jako hirovito, nego i nerazborito.
- Glupača! Glupača! Glupača!
- Recimo bolje nerazborita, dragi gospodine Trockley, moj prijatelju. Ma pogledajte, - (bojažljivo sam  dopustio dodati) - ona, kada je prošlog aprila otputovala s očima i dušom punom ljupkog izgleda crnog jarčića, nije mogla, budimo pošteni, laka srca opravdati (ma koliko nerazborita bila, što je očito) vaše postupke ma koliko oni bili razboriti, oni postupci s kojima ste je nenadano suočili, gospodine Trockley, kada je ugledala onu grdnu i smrdljivu jarčinu, koju ste joj poslali.
- Tako, dakle? - upita me gospodin Trockley dižući se i gledajući me neprijateljskim očima. - Što sam ja prema vašem mišljenju trebao učiniti?
- Ne bih hteo, gospodine Trockley, - požurio sam odgovoriti zbunjen, - ne bih vam hteo i ja izgledati nerazborit, kao mala Miss Ethel iz vaše daleke zemlje, ali na vašem mestu, gospodine Trockley, znate li što bih ja učinio? Ili bih odgovorio Miss Ethel da je dražesni crni jarčić umro od čežnje za njezinim poljupcima i milovanjima; ili bih kupio jednog drugog crnog jarčića, sasvim malog i veselog, i u svemu sličnom onom kojeg je ona kupila prošlog aprila - i poslao joj ga, jako siguran da Miss Ethel Holloway ne bi ni u snu pomislila da njezin jarčić nije mogao u jedanaest meseci ostati tako malen. I tako, pošto je Miss Ethel, priznajmo, najnerazboritija osoba na ovom svetu vaš postojani razbor bi, kao i uvek, ostao netaknut i vi ne biste bili u krivu, dragi gospodine Trockleyu, prijatelju moj.

Prevod sa talijanskog Jusuf A. Hećimović

 

Luigi Pirandello, Tabernakul

I

Kada je legao pored žene, koja je već spavala okrenuta prema krevetcu na kojem su ležala njihova dva sinčića, Spatolino je prvo izrekao svoje uobičajne molitve, zatim je prekrstio ruke na potiljku, žmirnuo očima i – ne obraćajući pažnju onome što čini – počeo zviždukati, što je obično činio svaki put kada je bio u kakvoj sumnjii, ili mu je kakva misao rovala po mozgu.
- Fijuu... fijuu... fijuu.
Nije to bilo zviždanje u pravom smislu reči, tek pre da je bilo neko muklo pištanje; na rubu usana, uvek u istom taktu.
Najednom se žena probudi:
- Ah! Tu smo? Šta ti se dogodilo?
- Ništa. Spavaj. Laku noć.
Povukao se, okrenuo leđa ženi, skupio se i on na rubu kreveta, da bi spavao. Ma kakvo spavanje!
- Fijuu... fijuu... fijuu...
Tada žena protegne ruku i šakom ga podboči pod rebra.
- Pobogu, hoćeš li već jednom prestati? Pazi se da mi ne probudiš mališane!
- Imaš pravo. Budi mirna, odmah ću zaspati.
Doista se trudio da iz glave istera tu mučnu misao, koja mu je u glavi, kako se uvek događalo, rovala poput crva. Ali, kada je već poverovao da ga je isterao:
- Fijuu... fijuu... fijuu.
Ovaj put nije čekao da ga žena podboči šakom jače nego pre; očajnički je skočio iz postelje.
- Što radiš? Gde ćeš? – upita ga ona.
A on će:
- Oblačim se! Ne mogu spavati. Sesću na ulicu, tamo ispred vrata! Treba mi zraka, zraka!
- Može li se, napokon, saznati šta te spopalo? – opet će žena.
- Šta? Onaj ološ - provali tada iz Spatolina, trudeći se da govori tiho - ona hulja, onaj bogohulnik...
- Ko? Ko?
- Ciancarella.
- Notar?
- On. Poručio mi je da me sutra ujutro hoće videti u svojoj vili.
- I onda?
- Ma šta može trebati od mene jedan čovek poput njega, reci mi? Prasac, Bože sačuvaj! prasac, i malo kažem! Vazduha!Vazduha !

Tako govoreći, pograbi jedan stolčić, otvori vrata, zatvori ih za sobom i sedne u uspavanoj uličici, naslonivši se uza zid svoje kućice.

U blizini je iznemoglo dremala ulična petrolejka čije se žućkasto svetlo odbijalo od žućkaste vode jedne lokve, ako je to uopšte bila voda, i širilo se niz uličicu popločanu krupnim oblutcima, ponegde izbočena, drugde udubljena, sve tako bedno i otrcano.

Iz unutrašnjosti kućeraka u seni dopirao je težak zadah staje i s vremenom na vreme u noćnoj tišini čuo se toptaj neke životinje koju gnjave muhe.

Jedan mačak, šuljajući se uzduž zida, na tren se zaustavi i sumnjičavo i oprezno ga pogleda.

Spatolino podiže pogled na rub neba gde su žmirkale brojne zvezde; i tako gledajući, poče si gristi retku crvenkastu bradicu.

Malen stasom, premda je od dečačkog doba već kopao zemlju i mesio malter, imao je u sebi nešto gospodskoga.
Dok je tako svojim svetlim očima gledao nebo, odjednom oseti da mu se oči pune suzama. Uzvrpolji se na se na stolcu i, nakon što je nadlanicom obrisao suze, prošapta u noćnoj tišini:
- Pomozi mi, moj Hriste.

II
 

Nakon što je u gradiću klerikalna strana doživela poraz, na vlast je došla nova stranka, stranka izopštenih koji su zauzeli sva mesta u gradskom veću, a Spatolino se osećao kao da se nalazi usred neprijeteljskog područja.

Svi njegovi drugovi u poslu, kao ovce, odmah su se svrstali uz novu vlast; i sada zajedno okupljeni u udruženju, razmetali su se uokolo.

Zajedno sa šačicom vernih Svetoj materi crkvi Spatolino je osnovao Katoličko društvo nedostojnih sinova žalosne Gospe za uzajamnu pomoć.

No borba je bila neravnopravna; ruganje neprijatelja (i prijatelja) i nemoćni bes učinili su da mu padne mrak na oči.

Postavio se na čelo toga Katoličkog udruženja i propagirao je organizovanje procesija i sličnih manifestacija povodom crkvenih praznika, za što se pre brinulo bivše Gradsko veće. Između posprdnog smeha i zvižduka, na svoj trošak je organizovao procesije za Svetog Mihovila, Svetog Franju, Veliki petak i za ostale veće crkvene proslave.

Tako mu se ono malo kapitala, koje mu je do sada omogućavalo da preuzme poneki posao, tako stanjilo da je predviđao kako nije dalek dan kada će se svesti od uglednog zidarskog preduzetnika     na običnog zidara nadničara.

Ni vlastita žena već neko vreme nije imala prema njemu ni poštovanja ni obzira: perući, šivajući i radeći svakovrsne poslove za druge, sama se brinula o sebi i deci.

Kao da je on bio besposlen iz zadovoljstva! Udruženje tih psećih sinova preuzimalo je sve poslove. Pa što misli njegova žena? da se odrekne vere, da porekne Boga, da se upiše u njihovu stranku? Ma radije bi si dao odseći ruke!
Nerad ga je iz dana u dan strašno žderao, povećavao mu razdražljivost i tvrdoglavost, činio ga da se zarati sa svima.

Ciancarella, notar, nije se nikada vezao ni uz jednu stranu, beše očevidan bezbožnik; takvo ponašanje je i javno pokazivao odkada više nije radio kao javni notar. Jednom se čak odvažio nahuškati pse na jednog doista svetog čoveka, sveštenika Lagàipu, koji je pošao njemu da moli pomoć za neke siromašne rođake koji su doslovno umirali od gladi, dok je on, u sjajnoj vili koju  je izgradio na ulazu u gradić, poput kakva princa razmetljivo živeo u svom bogatstvu bogzna kako zgrnutom i povećanom dugogodišnjim lihvarenjem.

Čitavu je noć Spatolino (srećom da je bilo leto) malo sedeo, malo lutao pustom uličicom i duboko razmišljao (fijuu... fijuu... fijuu...) o tome Ciancaerellinom tajanstvenom pozivu.

Posle, znajući da se ovaj diže rano, a i čuo je da mu se žena digla rano i da već radi po kući, odlučio je krenuti ostavljajući stolicu na ulici, za koju nije bilo opasnosti da će je neko ukrasti jer je bila stara.

III

Ciancarellina vila bila je okružena zidom i nalikovala je na tvrđavu, a imala je ulaz iz sporedne uličice.

Starac, nalik na kakvu odevenu žabetinu, patio je od ogromne ciste na potiljku koja ga je prisiljavala da mu obrijana glavurda uvek bude pognuta, tu je živeo sâm uz samo jednog slugu;  imao je on mnoge oružane momke koji su ga čuvali, te dva strašna psa koji su ljudima zadavali strah u kosti kada bi ih samo pogledali.

Spatolino pozvoni na zvono. Odmah se na ogradu besno baciše one dve zveri, i nisu se smirili niti kada je došao sluga i počeo ohrabrivati Spatolina, koji nije hteo da uđe. Trebalo je da ih gazda, koji je na drugom kraju vile sedeo u senici obrasloj bršljanom i ispijao kavu, pozove zviždukom.
- Ah, Spatolino! Dobro da si došao - reče Ciancarella. – Sedni tamo.
I pokaže mu na jednu od gvozdenih stolica poredani ukrug u senici.
No, Spatolino ostade na nogama s kapom uprljanom gipsom i kamenom prašinom u ruci.
- Ti si jedan od nedostojnih sinova, zar ne?
- Da gospodine, i ponosim se s time: i to od Žalosne Gospe. Kakvu narudžbu ćete mi
dati?
- Evo - reče Ciancarella;  umesto da nastavi govoriti, prinese šoljicu  ustima i otpi tri kratka gutljaja. – Želim tabernakul – (opet gutljaj).
- Šta kažete?
- Hoću da mi izgradiš tabernakul – (još jedan gutljaj).
- Tabernakul? Vi?
- Da, na cesti, nasuprot ulaznim vratima – (još jedan gutljaj, poslednji; potom vrati šoljicu na poslužavnik i – nije niti obrisao usne - podiže se na noge. Jedna kafena kap mu je skliznula iz ugla usana i šmugnula niz oštre čekinje brade koju nije obrijao nekoliko dana. – Dakle, tabernakul, ali ne baš mali jer u njega treba stati kip     Hrista u prirodnoj veličini. Sa svake strane treba biti mesta za dve velike slike: s jedne strane Kalvarija, s druge Skidanje s krsta. Uokolo cokulu visoku metar, ograda od kovanog gvožđa i naravno gore krst. Jesi li razumeo?
Spatolino je zatvorenih očiju nekoliko puta kimnuo glavom; potom, otvorivši oči i uzdahnuvši, reče: - Hm, gospodine, vi se šalite, zar ne?
- Ja se šalim? Zašto?
- Verujem da se Vi, gospodine, šalite. Oprostite. Tabernakul, gospodine, kao Ecce Homo? Ciancarella  je pokušao podići obrijanu glavurdu, malo ju je podupro rukom i nasmejao se na svoj poseban način, vrlo neobičan, kao da cvili, sve zbog te ciste koja mu je opterećivala potiljak.
- Šta! – reče. – Da nisam, prema tvom mišljenju, nedostojan za tako nešto?
- Ma ne, ne gospodine, oprostite! – brže-bolje se požurio poricati Spatolino, sav crven u licu i ljutit. – Ali, zašto želite vi, gospodine, na taj način, bez razloga, učiniti svetogrđe? Nemojte mi zameriti, i oprostite mi što govorim iskreno. Kome se, gospodine, želite narugati? Bogu, ne; Bogu se ne ruga; Bog vidi sve i ne dopušta da mu se rugate, gospodine? Ljudima? I oni vide i znaju da vi, gospodine...
- Ma što oni znaju, kretenu jedan? – poviče starac prekidajući ga. – Šta ti znaš o Bogu, crve jedan zemaljski? Samo ono što su ti sveštenici rekli! Ali Bog... ma s kim ja to raspravljam... Jesi li doručkovao?
- Ne gospodine.
- Loša navika, dragi moj! i sada bih ti ja trebao ponuditi doručak?
- Ne, gospodine. Neću ništa.
- Ah - uzviknu Ciancarella zevajući. – Ah! Sveštenici, sinko moj, sveštenici su ti smutili pamet. Pričaju okolo, je li? da ja ne verujem u Boga. A znaš li zašto? Zato što ih ne hranim. A sada ćuti: đavoli će ih pojesti kada budu morali posvetiti naš tabernakul. Spatolino, hoću da bude veliko slavlje. Zašto me tako gledaš? Ne veruješ? Ili hoćeš da znaš  kako mi je to palo na pamet? U snu, sinko! Prošle noći sam sanjao. Sada će, sigurno, svećenici reći da me je Bog u srce dirnuo. Neka samo govore: fućakam se ja na sve! Onda, jesmo li se sporazumeli? Reci nešto... makni se... Jesi li pobudalio?
- Jesam, gospodine - iskreno prizna Spatolino šireći ruke.
Ciancarella je ovaj put s obe ruke pridržao glavu dok se dugo smejao.
- Dobro - reče zatim. – Ti znaš kako ja postupam. Ne želim nikakve zavrzlame. Znam da si pravi majstor i da radiš kako treba i pošteno. Ti se pobrini za troškove, i za sve ostalo. Nemoj me uznemiravati. Kada završiš, napravićemo račun. Tabernakul... jesi li shvatio kakav želim?
- Da, gospodine.
- Kada ćeš početi s poslom?
- Što se mene tiče, odmah sutra.
- A kada ćeš ga završiti.
Spatolino se malo zamislio.
- Eh, reče, ako će biti tako velik, trebat će barem... šta znam, barem mesec dana.
- Dobro. Pođimo sada pogledati mesto.

I s druge strane ceste zemlja je pripadala Ciancarelli, bila je neobrađena, u parlogu: kupio ju je da mu se niko ne mota ispred vile, no dopuštao je pastirima da na njoj napasaju ovce, baš kao da je bez gospodara. Stoga se za gradnju tabernakula nije moralo tražiti ničije dopuštenje. Kada su odredili mesto za gradnju, nasuprot ulaznim vratima, starac se vratio u vilu, a Spatolino će, kada je ostao sâm, fijuu... fijuu... fijuu – bez kraja. Potom je krenuo. I tako hoda i hoda, i na kraju se nađe, a da nije ni primetio, pred vratima sveštenika Lagàipe koji je bio njegov ispovednik. Kada je pokucao, seti se da je sveštenik već neko vreme ležao bolestan: ne bi bilo dobro da mu smeta tako rano ujutro, ali slučaj je bio hitan: ušao je.  

IV
 

Don Lagàipa je bio na nogama, kućne ženske - služavka i nećakinja - bile su užurbane ne znajući šta pre da počnu od posla koji im je on zadao, dok je sâm stajao nasred sobe, obučen u hlače i košulju i čistio pušku.

Širok i mesnat, sav poput spužve izbušen od boginja, činilo se da je nakon bolesti postao još veći. Kao da su prestrašena od toga nosa, dva crna i sjajna oka gotovo da su tu i tamo želela pobeći od toga iscrpljenog i žućkastog lica.

- Uništavaju me, moj Spatolino, uništavaju! Malo pre mi je sluga došao reći, glupan jedan, kako je moje polje postalo zajedničko! hm, svačije. Socijalisti, shvataš li? Kradu mi još kiselo grožđe; i indijske smokve, sve! Tvoje je moje, shvaćaš li? Tvoje je moje! Pokazaću im ja ovom puškom. U noge! rekao sam im; pucaj im u noge:  to hoće! (Rosina, gusko, gusko, gusko, još malo sirćeta, rekao sam ti i čist rubac.) Šta mi želiš reći, sinko?

Spatolino više nije znao odakle da počne. Čim mu se na usnama pojavilo Ciancarellino ime, usledila je bujica pogrda; a na izjavu da gradi tabernacul župnik se zabezeknuo.
- Tabernakul?
- Da gospodine: kao Ecce homo. Htio bih vaše mišljenje o tome.
- To pitaš mene? Magarče, a šta si mu odgovorio?
Spatolino ponovi sve ono što je rekao Ciancarelli, i još doda i ono što nije rekao, potaknut pohvalama ratobornog sveštenika.
- Odlično! A on? Pasja gubica!
- Sanjao je, kaže.- Varalica! Nemoj mu verovati! Varalica. Da mu je Bog doista govorio u snu, rekao bi mu da radije malo pomogne onima siromasima iz obitelji Lattuga, koje ne želi priznati za rodbinu samo zato što su vernici i štu su nama verni, dok pomaže obitelji Montoro, znaš li? onima socijalističkim ateistima kojima će ostaviti sve svoje dobro. Dosta. Šta želiš od mene? Izgradi mu tabernakul. Ako ga ne izgradiš ti, naći će se neko drugi. Tako da smo uvek na dobiti, jer jedan takav grešnik pokazuje znakove da se na određeni način hoće pomiriti s Bogom. Spletkar! pasja njuška!

Kada se vratio kući, Spatolino je čitav ostatak dana crtao tabernakule. Pred veče se uputio po materijal, potom je unajmio dva prosta radnika i jednog dečaka vapnara. I sledećeg dana u ranu zoru započe s poslom.

V
 

Ljudi koji su tom prašnom cesto prolazili pešice, na konju ili u kolima, zaustavljali su se i raspitivali što gradi.
- Tabernakul.
- Ko ga je naručio?
A on, mučaljiv, dižući prst u nebo:
- Ecce Homo.
Čitavo vreme dok je trajala gradnja samo je tako odgovarao. Ljudi su se smejali ili slegali ramenima.
- I baš ovde? – poneko ga je ipak pitao, gledajući prema ogradi vile.

Nikome nije padalo na pamet da bi notar mogao biti naručitelj tabernakula; no, svi oni, ne znajući da je taj komad zemlje pripadao Ciancarelli, a poznavajući Spatolinov verski fanatizam, mislili su da je ovaj prema biskupovoj narudžbi, ili možda Katoličkog društva, upravo ovde gradio tabernakul da bi napakostili starom lihvaru. I zbog toga su se smejali.

Međutim, kao da se Bog doista rasrdio na tu gradnju te se Spatolinu sve u vreme gradnje događao čitav niz nesreća. Tek posle četiri dana kopanja našao je daske za temelje; zatim, svađa tamo gore u kamenolomu; svađa zbog vapna, svađa s vapnarom; i napokon, dok je gradio drveni potporanj za luk, pade potporanj i zamalo ubi vapnarevog radnika.

Na koncu, bomba. Ciancarella, baš onoga dana kada mu je Spatolino trebao pokazati tabernakul, doživio je udar moždane kapi, i to onaj pravi tako da je za tri sata bio mrtav.

Nakon toga niko više nije mogao Spatolinu izbiti iz glave kako ta beležnikova nenadana smrt nije bila kazna srditog Boga. Ali nije od početka verovao da srdžba Božja mora uništiti i njega, njega koji se – sasvim preko volje – poduzeo podignuti to prokleto delo. 
    Ali, poverovao je u to kada se uputio k Montorima, naslednicima notara, da naplati izvršeni rad. Čuo je odgovor da oni o tome ništa ne znaju i da stoga ne žele priznati taj dug o kom nema traga ni u kakvim dokumentima.

- Kako! – kriknu Spatolino. – A tabernakul, za koga sam onda napravio tabernakul?
- Za Ecce Homo.
- Zar samo tako, svojevoljno?
- Oh, napokon - rekoše mu oni, samo da ga skinu s vrata. – Verujemo da je pomanjkanje svakog poštovanja na uspomenu prema našem pokojnom stricu samo i jedan trenutak pomisliti da ti je on mogao dati jednu takvu naredbu, koja je toliko u suprotnosti sa njegovim načinom mišljenja i osećanja. O tome nam ništa nije poznato. Šta onda hoćeš od nas? Uzmi si tabernakula; a ako ti ne odgovara, eno ti sud.

Odmah, kako ne? I ode Spatolino na sud. Je li možda mogao izgubiti? Bi li mogli suci verovati da je samo tako, iz hira, izgradio tabernakul? Osim toga, tu je kao svedok Ciancarellin sluga, baš onaj koji je došao po njega i odveo ga svom     gospodaru; i don Lagàipa je tu, pa njemu je onoga istoga dana išao po savet; tu je žena kojoj je sve rekao, pa radnici koji su čitavo to vreme radili za njega. Kako bi mogao izgubiti?

Da gospodo, izgubio je, izgubio. Izgubio je jer je Ciancarellin sluga, sada u službi kod Montora, zakleo se da jeste doveo toga dana Spatolina kod svoga gospodara, pokoj mu duši; ali, dakako, da njegovom gospodaru nije bilo ni na kraj pameti da naruči jedno takvo delo, taj tabernakul, zvao ga je jer je od svoga vrtlara čuo, i on je mrtav (gle, kakva slučajnost), da Spatolino ima nameru napraviti tabernakul, baš tamo nasuprot ulazu u vilu, i hteo ga je upozoriti da taj komad zemlje pripada njemu i da se stoga dobro pripazi da tamo ne gradi jednu takvu budalaštinu. Dapače, dodao sluga, on je jednoga dana rekao gospodaru, pokoj mu duši, kako Spatolino unatoč zabrani s tri radnika kopa zemlju, a gospodar je, pokoj mu duši, odgovorio: ”Pusti ga da kopa, zar ne znaš da je lud? Možda traži blago s kojim će dovršiti crkvu Svete Kate!”

Ničem mu nije poslužilo ni svedočenje don Lagàipe, koji je očito bio nadahnuće za mnoge njegove ludosti. Šta još? Sami radnici su posvedočili da nisu nikada videli Ciancarellu na gradilištu i da su novce uvek dobivali od zidara.

Spatolino je poput luđaka pobegao iz sudnice; ne toliko zbog gubitka svoga kapitala kojega ja bacio u vetar gradeći taj tatbernakul; ne toliko zbog troškova sudskog postupka, na komu je bio i osuđen, nego zbog gubitka svoje vere u božansku pravdu.
- Dakle - stalno je ponavljao - zar doista nema više ni Boga?

Po nagovoru don Lagàipe, žalio se prizivnom sudu. To je bila propast. Od dana kada je primio vest da je izgubio na Prizivnom sudu, više nije ni pisnuo: s poslednjim novcem u džepu kupio je metar i pol crvenog pamučnog platna, tri stare vreći i vratio se kući.

- Načini mi tuniku - reče ženi i baci joj tri vreće u krilo.
Žena ga pogleda, kao da u prvi mah ga nije rezumela.
- Šta si rekao?
- Rekao sam ti: napravi mi tuniku... Razumeš? Ne, sam ću je sašiti.
    U tren oka raši dve vreće i saši ih uzduž; potom na gornjem delu načini otvor; od treće vreće skroji rukave koje saši na dva otvora. Gornji otvor suzi tako da mu može ući samo glava. Sve zamota u jedan omot, uze crveni pamuk i uputi se iz kuće bez pozdrava.

Po prilici sat kasnije proširi se po selu vest da se Spatolino, poludevši, uvukao u novi tabernakul, na cesti nasuprot Ciancarelline vile, i zauzeo pozu nalik Hristovu kipu.
- Kako zauzeo pozu? Šta to znači?
- Pa da, kao Hrist, tamo u tabernakulu!
- Nemojte se šaliti?
- Ma doista!

Svi se sjatiše da ga vide. I doista, unutar tabernakula, iza gvozdene ograde, stajao je obučen u tuniku od vreće na kojima je još bila oznaka proizvođača, ogrnut crvenim pamučnim platnom umesto ogrtača, na glavi trnovita kruna, u ruci trska umesto štapa. Glavu je pognuo, malo nagnuo na jednu stranu, oči su mu bile uprte u zemlju. Nije se ni trunke pomakao na smeh ni na zvižduke ili đavolju viku podivljale svetine koja se malo-pomalo sjatila oko tabernakula. Derani su po njemu bacali voćne kore; poneki su mu upućivali strašne psovke: a on, on ćuti, nem, nepokretan, poput istinskog kipa; samo što je s vremena na vreme treptao očnim kapcima.

Nisu ničemu koristile niti su ga pomakle molitve njegove žene i suseda, niti plač vlastite dece. Dakako, ni kletve nisu pomogle. Na koncu su, da bi sprečili te nerede i ruglo, morala urgirati dva stražara koji su preskočili ogradicu i ušli u tabernakul, i odveli ga u zatvor.

- Pustite me na miru! Ko je veći Hrist od mene? - poče kričati Spatolino otimajući se. - Zar ne vidite kako mi se rugaju i kako me vređaju? Ko je veći Hrist od mene? Pustite me! Ovo je moja kuća! Ja sam je napravio, sa svojim novcem i svojim rukama! Krv sam pljuvao! Pustite me, Jude!
No te Jude ga nisu hteli pustiti do večeri.- A sada kući! - naredi mu stražar. - Kući i pamet u glavu!
- Da, gospodine Pilatu - odgovori mu Spatolino klanjajući se.

I tiho, sve šuljkajući se, vrati se u tabernakul. I ponovno se tamo postavio u Hristovu pozu; i tako je proveo noć, nakon koje se više nije dao odatle maknuti.

Izazivali su ga glađu; izazivali su ga strahom, ruganjem; uzaludno. Napokon su ga pustili na miru, poput bezopasnog luđaka koji nikome nije mogao nauditi.

VI
 

Poneko mu donese ulje za svetiljku; poneko mu nosi nešto za jesti i piti; pokoja ženica mu dolazi i počinje ga zvati svetim te mu se preporuča da se moli za nju i njene; neka druga mu donese novu tuniku, manje grubu, i za uzvrat ga pita brojeve za loto.

Kočijaši koji noćom prolaze tom pustom cestom već su se navikli na tu svetiljku koja stalno gori u tabernakulu, i drago im je da ga vide. Zaustavljaju se na trenutak ispred tabernakula i razmene poneku reč sa sirotim Hristom koji im se dobroćudno smeška na pokoju njihovu šalu. Potom pođu dalje dok se štropot kolskih kotača polako gubi u noćnoj tišini. A Hrist se razbudi i siđe s postolja i zađe za tabernakul za učiniti potrebu, i bez primisli u tome trenutku da je odeven kao Hrist, s tunikom od vreće i ogrtačem od crvenog pamučnog platna.

Ponekad mu sleti kakav šturak privučen svetlom te ga naglo probudi iz dremeža. Tada se dade na molitvu; no, nije retko da se razbudi jedan drugi šturak, onaj stari i uporni, onaj koji je u njemu. Spatolino  odgurne sa čela trnovu krunu, na koju se već navikao i, češući se po glavi gde su mu trnovi već ostavili trag, izgubljena pogleda počinje zviždukati:
- Fijuu... fijuu... fijuu.

Prevod sa talijanskog Jusuf A. Hećimović