Margaret Jursenar

.

HADRIJANOVI MEMOARI

." vremena na vreme čini mi se da u nekom susretu, u predskazanju, u određenom razvoju događaja prepoznajem sudbinu, ali kada je suviše puteva, oni nikuda ne vode - suviše brojne sume ne sabiraju se! Osećam lepo u toj raznovrsnosti, u tom neredu, prisustvo jedne ličnosti, ali njen oblik kao da je uvek ocrtan pritiskom okolnosti, a crte joj se mute kao slika koja se ogleda u vodi. Uostalom, masa mojih sklonosti, želja, planova, ostaje neodređena i neuhvatljiva - kao što je avet."

_________________________________

Dragi moj Marko,

 

Jutros sam sišao do svoga lečnika Hermogena koji se netom bio vratio u Vilu nakon prilično dugog putovanja po Aziji.  Morao me pregledati natašte, pa smo se dogovorili da ćemo se videti u prvim jutarnjim satima. Pošto sam svukao ogrtač i tuniku, legao sam na krevet. Poštedit ću te pojedinosti koje bi ti bile neugodne koliko i meni, pa i opisa tela čoveka u poodmaklim godinama koji će uskoro umreti od vodene bolesti. Reći ću samo toliko da sam kašljao, disao i susprezao dah prema uputama Hermogena, i nehotice zabrinutog zbog brzog napredovanja bolesti i spremnog da krivnju za to svali na mladog Jolu koji me lečio za njegova izbivanja. Teško je ostati car pred lečnikom, a teško je izadržati osobine čoveka. Profesionalno oko videlo je u meni samo masu sokova, žalosnu mešavinu limfe i krvi. Jutros mi je prvi put palo na pamet da je moje telo, taj moj verni drug, pouzdani prijatelj koga bolje poznajem nego svoju dušu, tek podmuklo čudovište koje će na kraju proždreti svoga gospodara.

 

Ali dosta... Ja volim svoje telo dobro me služilo i, bilo kako mu drago, neću roptati zbog skrbi koju sad iziskuje. Ali ne računam više, kao što se Hermogen još pretvara da računa, l na čudesno delovanje bilja i tačno doziranje mineralnih soli po koje je išao na Orijent. Taj inače tako profinjeni čovek obasuo me mutnim utešnim rečima,toliko otrcanim da nikog ne bi mogle obmanuti. On zna koliko je meni mrska ta vrsta obmane, ali nije badava prakticirao medicinu više od trideset godina.Opraštani tom dobrom sluzi što pokušava sakriti preda mnom moju smrt.Hermogen je naučnik, čak je i mudar, a poštenje mu je kudikamo veće od poštenja običnog dvorskog lečnika. Suđeno mi je da budem najnegovaniji bolesnik. Ali niko ne može preći preko određenih granica: natečene me noge ne drže više za dugih rimskih ceremonija, gušim se i šezdeset mi je godina. Nemoj me krivo shvatiti, nisam ja još toliko slab da pokleknem pred tlapnjama straha, gotovo isto toliko besmislenim koliko su besmislene i tlapnje nade, a svakako mnogo mučnije od njih. Ako već treba da se zavaravam, radije ću se zavaravati u samopouzdanju, ništa više neću izgubiti a manje ću patiti. Ta jtoliko bliski kraj nije još neposredno preda mnom još svake večeri ležem s nadom da ću živ dočekati jutro. Unutar strogo zadanih granicao kojima sam malopre govorio, mogu još braniti svoj položaj stopu po stopu,pa čak i ponovo osvojiti koji palac izgubljena tla. Ipak sam zašao u godine kad je život svakog čoveka prihvaćeni poraz. Kazati da su mi dani odbrojeni neznači ništa to vredi za sve nas. Ali neizvesnost glede mesta, vremena i načina, zbog koje ne vidimo jasno cilj prema kojem neprestano idemo,smanjuje se za mene kako moja smrtonosna bolest napreduje. Svako može umreti svakog časa, ali bolesnik zna da ga za deset godina više neće biti. Moj raspon dvojbe ne meri se više godinama nego mesecima. Sve su manji izgledi da ću umreti od uboda nožem u srce ili od pada s konja, kuga mi se čini neverovatna, a guba i rak izgledaju posve nemogući.

 

 

______________________________________

 

 

Cinici i moralisti se slažu da ljubavni užici pripadaju takozvanim prostačkim užicima, negde između pića i jela te, uostalom, tvrde da oni nisu toliko nužni koliko ovi potonji zato što se bez njih navodno može. Od moralista se ničemu ne čudim, ali se čudim kako se cinici tu varaju. Recimo da se i jedni i drugi boje svojih demona, bilo da im se opiru bilo da im se odaju, pa nastoje obezvrediti taj užitak ne bi li ga lišili njegove gotovo strašne moći kojoj nemogu odoleti, i njegove čudne tajne koju ne mogu odgonetnuti. Ja ću poverovati u to svrstavanje ljubavi među posve telesne užitke ako uopšte ima takvih užitaka tek onda kad budem video kako sladokusac uzdiše od zanosa pred svojim najdražim jelom kao ljubavnik na mladom ramenu. Od svih naših igara, to je jedina igra koja nam može potresti dušu, i jedina u kojoj se igrač mora odati zanosu tela. Pijanica se ne mora odreći svoga razuma, ali ljubavnik koji sačuva razum ne sluša do kraja svoga boga. U svemu drugom osim u ljubavi,suzdržavanje i preterivanje tiču se samo jednog čoveka osim u slučaju Diogena, u koga su očita ograničenja i vrednosti razumnog osobnog rešenja,svaki korak u smjru osetilnosti vodi nas do nazočnosti onoga drugoga,uključuje nas u zahteve i ovisnosti našeg izbora. Ne znam ni za jedan drugi primer u kom se čovek odlučuje za nešto iz jednostavnijeg ili neizbežnijeg razloga, u kojem se izabrani objekat tačnije meri težinom pukog užitka, u kojem ljubitelj istine ima više izgleda da proceni golo stvorenje. Svaki put, od svlačenja koje je jednako svlačenju smrti, od poniznosti koja nadmašuje poniznost u porazu ili molitvi, divim se uvek iznova kako se menja zamršena mreža odbijanja, odgovornosti, prinosa, jadnih priznanja, prozirnih laži I strastvenih kompromisa između užitaka mojih i onoga drugoga, toliko neraskidivih spona koje se ipak tako lako razvezuju. Ta tajanstvena igra u kojoj se ide od ljubavi  tela do ljubavi osobe, činila mi se dovoljno lepom da joj posvetim deo svoga života. Reči varaju jer reč užitak obuhvata proturečne realitete, sadrži u isti mah pojmove topline, blagosti, prisnosti telesa, i pojmove nasilja, patnje i krika. Ona kratka i opscena rečenica Posidonijeva o trljanju dvu delića puti, koju sam video da si prepisao marno poput dobra učenika u svoju školsku beležnicu, ne opisuje fenomen ljubavi ništa bolje nego što dodir žice prstom ne dočarava čudesnost glazbe. Ona ne vređa toliko putenu nasladu koliko samu put, taj instrument sazdan od mišića, krvi i kože, taj crveni oblak u kojem je duša munja.I priznajem da je razum zbunjen pred samim čudom ljubavi, te čudne opsednutosti u kojoj ta ista put za koju tako malo marimo kad je naše vlastito telo, brinući se samo toliko da je operemo, nahranimo i da joj, ako je moguće, prištedimo bol može izazvati u nama takvu strast za milovanjem samo zato što je oživljava jedna druga, drukčija individualnost, i zato što ima neke crte lepote, u čemu se, uostalom, ni najbolji suci ne mogu složiti.

 

 Tu ljudska logika podbacuje kao i u otkrivanju Misterija. Narodna tradicija nije tome nasela jer u ljubavi uvek vidi neku vrstu inicijacije, jednu od dodirnih tačaka tajne i svetinje. Osetimo iskustvo može se usporediti s Misterijama i zato što prvi doticaj ostavlja u neupućenog dojam manje više strašnog obreda sablažnjivo dalekog poznatom delovanju spavanja, pijenja i jedenja, predmeta šale, stida ili užasa. Baš kao i ples  ljubav nas odvodi u jedan drukčiji svet u koji inače nemamo pristupa i u kojem se ne snalazimo čim se žar ugasi i užitak raspline. Prikovan za voljeno telo kao raspeti za svoj krst, saznao sam o životu neke tajne koje mi već blede u sećanju, po onom istom zakonu po kom se bolesnik, kad ozdravi, ne snalazi više u tajanstvenim istinama svoje bolesti, i po kojem oslobođeni zatvorenik zaboravlja na mučenje a otrežnjeni pobednik na svoju slavu. Ponekad sam sanjao o tome da razradim sistem poznavanja ljudi na temelju erotike, teoriju kontakta u kojoj bi misterij i dostojanstvo onog drugog bili upravo u tome da nam omogućuju perspektivu koju nam drugi svet ne može pružiti. U toj bi filozofiji putena naslada bila kompletniji ali i posebniji oblik  pristupa drugom, još jedna tehnika koja bi nam stajala na raspolaganju da upoznamo ono što nismo mi. Čak i u ponajmanje osetilnim susretima upravo se u doticajima osećaji začinju ili završavaju:  pomalo odbojna ruka starice koja mi pruža molbu, vlažno čelo mog oca u agoniji, oprana ranjenikova rana. Posve intelektualni ili mentalni odnosi uspostavljaju se tim sistemom  govora tela, iznenadni sjaj u pogledu tribuna kome objašnjavam manevar u oči bitke,bezličan pozdrav podređenog  koji se pri našem prolasku ukočio u stavu poslušnosti, prijateljski pogled roba kad sam mu zahvalio što me je poslužio, ili zahvalna grimasa starog prijatelja kome sam poklonio grčku kameju. Takvi I najmanji, usputni i površni doticaji s većinom stvorenja dostaju našoj želji, ili je čak i nadilaze. Ako se jačaju i umnožavaju oko jednog jedinog stvora dok ga posve ne obaviju, ako je svaki delić nečijeg tela nabijen za nas isto toliko potresnim značenjem koliko i crte nečijeg lica, ako nas jedno jedino biće,umesto da u nama izazove, u najboljem slučaju, razdraženost, zadovoljstvo ili dosadu, progoni kao muizika i muči kao kakav problem, ako s periferije našeg svita dopre do njegova središta i postane nam potrebniji nego što smo sami sebi, onda se dogodi to silno čudo u kojem pre vidim najezdu duha na put , nego običnu igru puti. Ovakvi pogledi na ljubav mogli bi čoveka navesti na karijeru zavodnika. Nisam napravio tu karijeru zato što sam uradio nešto drugo, možda i nešto bolje. Ako čovek nije genijalan, takva karijera iziskuje velik trud, pa i lukavštine, za koje nisam imao mnogo smisla. Sve to, postavljanje uvek istih zamki, rutina svedena na večito približavanje a ograničeno samim osvajanjem, uskoro mi je dodijalo. Tehnika velikog osvajača iziskuje pri prelaženju s jednog objekta na drugi lakoću i ravnodušnost koje nikad nisam osećao prema njima kako bilo da bilo, više je njih mene ostavilo nego ja njih. Nikad nisam mogao shvatiti kako se čovek može nekog zasititi. Zelja da se uvek tačno prebroje bogatstva koja nam donosi svaka nova ljubav, da je gledamo kako se menja, pa možda i kako stari, nikako se ne slaže s brojnim osvajanjima. Nekad sam mislio kako će mi stanoviti osećaj za lepotu zameniti krepost I učiniti me imunim od preterano prostačkog snubljenja. Ali prevario sam se.

Ljubitelj lepote na kraju nalazi lepotu posvuda, pronalazi zlatnu žilu i u najprostijoj rudi držeći u rukama ta fragmentarna remek dela okaljana ili slomljena, oseća zadovoljstvo skupljača koji jedini traga za posudama koje drugi smatraju bezvrednima. Ozbiljnija je zapreka za čoveka od ukusa istaknut položaj u društvu, sa svim opasnostima dodvoravanja i laži koje donosi sa sobom gotovo apsolutna vlast. Pomisao da se jedan stvor, ma koliko bio sitan, pretvara preda mnom izaziva u meni žaljenje, prezir ili mržnju. Patio sam od tih nezgodnih strana svoje sudbine, kao što siromah pati od siromaštva.Još samo jedan korak dalje pa bih prihvatio fikciju da osvajam, iako znam da sam gospodar. Ali tu već može početi i gađenje, ili možda zaglupljivanje. Možda bi čovek na kraju tim otrcanim lukavštinama zavođenja pretpostavio jednostavne istine razvrata kad i tu ne bi prevladavala laž. Ja sam u načelu spreman priznati da je prostitucija veština kao što su i masaža ili češljanje, samo što se ne osećam baš ugodno ni kod masera ni kod brijača.

 

_____________________________________

 

 ________________________________

Zavrsni udarac

 

 

Najčudnije je što sam ja prihvatio taj pokret, za koji joj je trebalo deset nedelja. Sad, kad je mrtva i kad sam prestao da verujem u čuda, milo mi je što sam bar jednom poljubio ta usta i tu oštru kosu. Ta žena, slična velikoj osvojenoj zemlji u koju nisam ušao, ostavila mi je bar sećanje na tačan stepen topline svojih usta tog dana i miris svoje žive kože. I da sam ikad Sofiju mogao voleti jednostavno, čulima i srcem, voleo bih je u tom trenutku kad smo oboje bili nevini kao po vaskrsenju. Treperila je uz mene, i nijedan susret, slučajan ili s prostitutkom, nije me bio pripremio na tu strašnu, na tu užasnu slast. To telo, istovremeno i poraženo i ukočeno od radosti, imalo je u mom naručju tajanstvenu težinu koju bi imala zemlja da sam pre nekoliko časova poginuo...

Antoni de Melo

Većina ljudi je, i neznajući to, uspavana. Rađaju se uspavani, žive uspavani, žene se i udaju uspavani, podižu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude.
Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i čudesnost onoga što nazivamo ljudskom egzistencijom.
Pa ipak, većina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san.
Žive u košmaru.
Jedan čovek lupa na vrata sobe svoga sina.
„Čarli“, kaže,“ probudi se!
„Neću da ustanem, tata“, odgovori mu Čarli.
Otac viče: “Ustaj, moraš u školu!“
„Neću da idem u školu!“, kaže Čarli.
Otac ga pita „A zašto nećeš?“
„Iz tri razloga,“, kaže Čarli.
“Kao prvo, škola mi je dosadna; kao drugo, učenici mi se rugaju;i kao treće, mrzim školu.”
Otac mu onda uzvrati: „Dobro, sada ću ja tebi reći tri razloga zbog kojih moraš da ideš u školu.
Kao prvo, to je tvoja dužnost;kao drugo, jer imaš četrdeset pet godina i  kao treće, jer si direktor.“

Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste više mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igračkama. Većina ljudi tvrdi kako hoće da izađu iz dečijeg vrtića, ali ne treba im verovati. Ne verujte u to. Ljudi samo žele da povrate svoje polomljene igračke.
„Vratite mi moju ženu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.“Buđenje nije prijatno. Čovek lepo leži u krevetu, buđenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokušava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da ću umreti da budem mudar u ovoj prilici, i ne učinim ni najmanji pokušaj da vas probudim, ako spavate. To se mene ne tiče, i pored toga što vam povremeno kažem.

_________________________________

 

Savršena ljubav isključuje strah. Tamo gde postoji ljubav ne postoje zahtevi, očekivanja, zavisnost. Ja ne tražim da me učinite srećnim, moja sreća ne zavisi od vas. Ako morate da me napustite, neće mi biti žao samog sebe, izuzetno mi prija vaše društvo, ali ja se ne vezujem za vas. Ja uživam u vašem drusšvu na temelju nevezanosti - ne uživam ja u vama, to je nešto veće i od vas i od mene, nešto što sam otkrio, neka vrsta sinfonije, neka vrsta orkestra svira u vašem prisustvu.
Ali, kada odete od mene, orkestar ne prestaje da svira. To je orkestar širokog repertoara i nikada ne prestaje da svira.

_______________________________________

 

Jedna žena je pala u komu i najednom kao da se našla pred božjim sudom.
»Ko si ti?« upitao je Glas.
»Ja sam gradonačelnikova žena.«
»Ne pitam čija si žena, već ko si ti.«
»Ja sam majka četvoro dece.«
»Ne pitam čija si majka, već ko si ti.«
»Ja sam učiteljica u školi.«
»Ne pitam šta radiš, već ko si.«
I sve tako. Šta god bi rekla, nikako da kaže pravi odgovor.
»Ko si?«
»Hrišćanka.«
»Ne pitam koje si vere već ko si.«
»Ja sam ona što je uvek išla u crkvu i pomagala ubogima i sirotima.«
»Nisam pitao kakva si bila, već ko si.«
Na kraju, pošto nije umela da odgovori, vraćena je nazad. Kada je ozdravila, resila je da otkrije ko je i sve se promenilo.Tvoja dužnost je postojanje. Ne da budeš neko, niti da budeš niko, jer se za to kači pohlepa i ambicija. Nemoj biti ovaj ili onaj, jer tako postaješ uslovljen, treba samo da postojiš i to je sve. 

_________________________________________

 

 

O uspehu u životu

Ovo što ću vam reći učiniće vam se možda pompezno, ali istina je. Minuti koji slede mogli bi biti najvažniji u vašem životu. Ako biste uspeli da dokučite ono što će sada uslediti, mogli biste da dosegnete tajnu buđenja. Bili biste zauvek srećni. Nikada više ne biste bili nesrećni. Ništa ne bi više imalo moć da vam nanese bol. Zaista vam kažem: ništa. To je kao da u vazduh prolijete crnu farbu - vazduh ostaje netaknut. Nemoguće je obojiti vazduh u crno. Šta god da se desi, ostajemo netaknuti, ostajemo spokojni.

 

Postoje ljudska bića koja su dosegla ovaj cilj, dosegla su ono što definišem "ljudsko biće". To je nešto sasvim drukčije od apsurdnosti postojanja u vidu marionete koju tegle u svim pravcima, od osobe koja dopušta da joj događaji ili drugi ljudi govore šta treba da doživi. I tako neko doživljava ono što mu govore drugi i to definiše kao svoju ranjivost. Ah! On je samo marioneta. Hoćete li da budete marioneta? Pritisne se dugme i idete gore - sviđa vam se? Ali ako odbijete da se poistovetite sa ma kojom etiketom, veći deo vaših briga će jednostavno nestati.

Ljudi su većinom zabrinuti za svoju karijeru, jedan beznačajni poslovni čovek od 55 godina pije pivo u kafani i kaže: "Pogledajte moje školske drugove - oni su stvarno uspeli!" Kakav idiot! Šta podrazumeva pod tim "uspeli"? Vide svoje ime u novinama. Znači li vam to da su uspeli? Jedan je predsednik nekog društva; drugi je proizveden za vrhovnog sudiju; neki treći je postao ovo ili ono. Majmuni, svi su oni majmuni.

        Ko odlučuje šta znači biti uspešan? Ovo idiotsko društvo! Glavna briga društva je da zadrži samo sebe u stanju nepokretnosti, da se ništa ne menja! Što pre ovo shvatimo, tim bolje po nas. Bolesni su, svi od reda. Poremećeni su, ludi. Neko postane direktor ludnice i veoma je ponosan, iako to ništa ne znači. Biti predsednik nekog društva nema nikakve veze sa uspehom u životu.
Život može biti uspešan samo kad se probudimo! Tada ni od koga ne treba tražiti izvinjenje, ništa nikome ne treba objašnjavati, potpuno vam je nevažno šta ljudi misle ili govore o vama. Nemate više briga - srećni ste. Eto šta je, po meni, uspeh u životu. Imati lep posao, ili biti slavan, ili imati sjajnu reputaciju, nema ama baš nikakve veze sa srećom ili uspehom. Nikakve! Potpuno je irelevantno.

Neki takozvani uspešan čovek ima u stvari samo jednu brigu - šta o njemu misle njegova deca, šta o njemu misle njegovi susedi, šta o njemu misli njegova žena. Trebalo bi da postane slavan. Naše društvo i naša kultura danononoćno nam to svrdlaju u glavu.
Ti ljudi su uspeli! Šta su uspeli? Uspeli su da naprave budale od sebe, jer su upotrebili svu svoju snagu i energiju da postignu nešto što nema nikakvu vrednost. Preplašeni su i zbunjeni, lutkice kao i svi ostali. Pogledajte ih dok šetaju po pozornici. Pogledajte kako se uznemire kad opaze neku mrljicu na košulji. Zar to nazivate uspehom? Kontrolisani su, izmanipulisani. To su nesrećna, jadna stvorenja. Život im ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo, jer ne umeju da žive. Neprestano su napeti i zabrinuti. Zar to nazivate ljudskim? Znate li zašto se sve to događa? Iz samo jednog razloga: poistovetili su se s nekom etiketom. Poistovetili su svoje "ja" sa novcem, poslom, zanimanjem. U tome je njihova greška.
Jedan advokat dobije račun od vodoinstalatera i kaže: "Ej, pa ti me koštaš dvesta dolara na sat! Toliko ni ja, kao advokat, ne zarađujem!" Vodoinstalater mu odgovori: "Nisam ni ja toliko zarađivao kada sam se bavio advokaturom!"
Možete biti vodoinstalater, advokat, poslovni čovek ili sveštenik, ali to ne dotiče vaše suštinsko "ja", ne dotiče vas. Ako sutra promenim zanimanje, to je kao da menjam odeću. Ostajem netaknut. Da li ste vi vaša odeća? Da li ste vaše ime? Da li ste vaše zanimanje? Prestanite da se poistovećujete sa tim stvarima koje dolaze i odlaze. Kada to uistinu shvatite, nikakva kritika neće vas dotad, pa čak ni pohvala ili laskanje. Kada vam neko kaže: "Baš si sposoban", o čemu on govori? Govori o našem egu, o našem uslovljenom, lažnom "ja", ne o našem pravom "ja". Ovo "ja" nije ni jako ni slabo, nije ni uspešno ni neuspešno. Nije ni jedna od tih etiketa. To su stvari koje dolaze i odlaze, zavisne su od kriterijuma koje određuje društvo, od uslova i okolnosti kojima smo podvrgnuti. Te stvari zavise od raspoloženja osobe koja vam se u određenom trenutku obrati. Nemaju ništa zajedničko sa našim "ja", koje nije ništa od svega toga. Dotle, naše uslovljeno, indoktrinirano "ja" je, manje-više, egoista, budala, infantilan - jednom reči, pravi magarac. Zato, kada kažete sebi: "Baš sam magarac!" to već godinama znate! Ego je uslovljen - šta ste očekivali? I zašto se poistovećujete sa svojim egom? Budale! To nije vaše "ja".
Hoćete li da budete srećni? Trajna sreća nema uzroka.. Vi me ne možete učiniti srećnim, vi niste moja sreća. Ako upitate probuđenu osobu: "Zašto si srećna?" ona će odgovoriti: "A zašto ne bih bila?"
Sreća je naše prirodno stanje. Sreća je prirodno stanje male dece, kojima carstvo pripada sve dok ne budu uprljana i zagađena glupošću društva i kulture. Da bi se dostigla sreća, ništa nije potrebno učiniti, jer sreća ne može biti dostignuta. Zna li neko zašto? Zato što je već imamo. Kako se može juriti za nečim što je već u našim rukama? Zašto je onda ne okusite? Zato što morate nečeg da se lišite, da odbacite nešto. Morate da odbacite svoje iluzije. Ništa ne treba da ostvarite ili dobijete da biste bili srećni. Naprotiv, potrebno je da odbacite nešto. Život je lak. Čudesan. Međutim, on traje samo sa vašim iluzijama, ambicijama, vašom pohlepom i zahtevima. Znate li odakle potiču sve te stvari? Od poistovećivanja sa svim mogućim etiketama!

 

 

vidi dalje

 

_______________________________________

 

                                                       ARHIVA - PSIHOLOGIJA - RELIGIJA

 

 

 

 

 

 

Česlav Miloš,proza

 

 

PAS KRAJ PUTAŠ

Krenuo sam na upoznavanje svoje zemlje dvoprežnim kolima,s velikom zalihom hrane i limenom kofom koja je tandrkala otpozadi. Kofa mi je potrebna da napojim konje. Upoznavao sam brdovite i šumovite srezove, onda prašume, u kojima se s krovova kućadižu kolutovi dima, kao da nešto gori. To je zato što su krovinjare bez dimnjaka. Ili, putovao sam poljskim i jezerskim predelima. Kako je samo zanimljivo napredovati, popuštati kajase, i čekati dok sepolako, iza drveća u dolini, ne pojavi selo ili park i u njemu belina plemićke kuće. I odmah nas je lavežom dočekivao psić, revnostan uvršenju svoje obaveze. Bio je to početak veka, sada je kraj. Razmišljao sam, ne samo o ljudima koji su živeli tamo, već i o pokolenjima pasa koji su ih pratili u njihovim svakodnevnim trčkaranjima, a jednom, ni sam ne znam zašto, verovatno u snu, u zoru, pojavio se taj smešan i nežan naziv: „pas krajputaš".

________________________________________________

OGRANIČEN

Moje znanje je neveliko, a pamet kratka. Trudio sam se koliko sam mogao, studirao, pročitao mnoštvo knjiga, i ništa. U mojoj kući knjige su preplavile police, leže u gomilama na nameštaju, napodu, ometaju prolaz. Naravno, ne mogu sve da ih pročitam, a moje gladne oči stalno čeznu za novim naslovima. Ali, da budem jasan, osećanje sopstvene ograničenosti nije nešto stalno, samo se svremena na vreme pojavi, blesne svest o ograničenosti naše mašte,kao da su kosti naše lobanje suviše debele i ne dozvoljavaju umu da obuhvati sve ono što bi trebalo da mu bude dato. Trebalo bi da znam sve što se događa sada, istovremeno, na svakoj tački zemljine kugle, trebalo bi da mogu da proniknem u duhove mojih savreme-nika i ljudi nekoliko generacija mlađih, kao i onih koji su živeli pre dve hiljade i osam hiljada godina. Trebalo bi, i šta s tim.

________________________________________________

OČI

Operater: - Eto, vidiš. Omogućio sam ti da za trenutak ugledaš cvet dragoljuba očima leptira i da budeš leptir. Omogućio sam ti da gledaš livadu očima daždevnjaka. Potom sam ti dao oči različitih ljudi da bi gledao isti grad.

- Priznajem, bio sam suviše siguran u sebe. Malo je sličnosti između toga šta su za mene bile one ulice i onoga šta su bile za ljude koji su prolazili pored mene istim trotoarima. Da sam bio bar uveren da ne postoji ništa osim velikog broja međusobno nekomunikativnih individualnih utisaka i slika! Ali, ja sam tražio jednu,ljudski viđenu, zajedničku za sve nas, istinu o stvarima, i zato je to,što si pokazao, tako težak ispit i iskušenje za mene.

_________________________________________

BEZ KONTROLE

Nije mogao da kontroliše svoje misli. One su lutale kuda su htele i kad ih je posmatrao, postajalo mu je strašno. Jer, to nisu bile dobre misli i, sudeći po njima, u njemu je bila svirepost. Mislio je da je svet suviše bolestan i da ljudi zaslužuju samo da ne postoje više. Istovremeno je sumnjao da su svirepost njegove mašte i njegov stvaralački impuls na neki način povezani.

 __________________________________________
TRAŽENJE

Osećaj da m o r a postojati izvestan sistem reči u kome bi na neki način bila uhvaćena esencija čudovišnosti, upoznate u ovom stoleću. I čitanje dnevnika, memoara, reportaža, romana, pesama,uvek s nadom i istim rezultatom: „To nije to." Samo bojažljivo izranja misao da je istina o sudbini čoveka na zemlji drugačija od one kojoj su nas učili. Oklevamo da je imenujemo.

 

___________________________________________
NIJE MOJ

Pretvarati se čitavog života da je njihov svet moj, i znati da je sramno takvo pretvaranje. Ali šta mogu da učinim? Kad bih kriknuo I počeo da proričem, niko ne bi čuo. Nisu za to njihovi ekrani, mikrofoni.Ovakvi kao ja lutaju ulicama I pričaju sami sa sobom. Spavaju na klupama u parku,u pasažima na asfaltu. Jer zatvora je premalo da bi mogli da se pohapse svi siromasi.Smeškam se i ćutim. Mene više neće stići.Za sto sa izabranima da sedam - umem.

____________________________________________
SUD

Posledice naših dela. Potpuno su nepoznate, jer svako ulazi u mnogostruke veze s okolnostima i delima drugih, mada bi izuzetno dobar kompjuter mogao to da pokaže. S nužnom ispravkom, s obzirom na slučaj - jer kako izračunati posledice pravca u kome se kotrljala bilijarska kugla posle sudara sa drugom? Uostalom, dopušteno je smatrati da se ništa ne događa slučajno. Kako bilo da bilo, nalaženje pred savršeno kompjuterizovanim bilansom našeg života(Poslednji sud) mora da začudi: dakle, odgovoran sam za toliko zla nanetog protiv svoje volje? Znači, na drugom tasu je dobro, koje nisam nameravao da učinim i koga nisam bio svestan.

 

____________________________________________
ANIMA

Sve češće je pisao o ženama. Ne znači li to da, godinama gušena, njegova anima traži, kasno, oslobođenje? Ili, drugačije, da njegova podsvest, koja se zasad oslobađa samo u stihovima, preuzima na sebe ulogu blage lekarke, koja prvo mora da skine s njega oklop pre nego što dotakne njegovo telo?

 

_______________________________________________
STARI

Slika starih i ružnih muškaraca i žena, naročito onih starica koje se vuku sa štapom. Izneverila su ih njihova tela, nekada lepa I okretna, ali u svakoj gori lampa svesti, otuda čuđenje: - Dakle, to sam ja? Ali, to nije istina!

_______________________________________________
I JA SAM VOLEO

I ja sam nekada voleo da se ogledam. Sve dok se nisam uverio šta znači odlaziti „ Putem svakog tela. " I uzaludan je protest. Stari ljudi ipak znaju zašto ćute.

 

Pol Elijar

Volim te
Volim te za sve žene koje nisam upoznao
Volim te za sva vremena u kojima nisam živio
Zbog mirisa velike pučine i mirisa topla kruha
Zbog snijega što se topi i prvih cvjetova
Zbog žednih životinja kojih se čovjek ne plaši
Volim te zbog voljenja
Volim te zbog svih žena koje ne volim.

Jedino u tebi ja se dobro vidim
Bez tebe ne vidim ništa nego široku pustoš
Između nekad i danas
Postojale su sve te smrti što sam ih
ostavio za plotom
Nisam mogao probiti zid svog ogledala
Morao sam učiti život slovo po slovo
Kako se zaboravlja.

Volim te zbog tvoje mudrosti koja nije moja
Zbog zdravlja
Volim te unatoč svim obmanama
Zbog tog besmrtna srca što ga ne zadržavam
Ti misliš da si sumnja a nisi nego razum
Ti si veliko sunce što mi na glavu sjeda
Kad sam siguran u sebe sama.

__________________________________

TVOJA NARANDŽASTA KOSA U PRAZNINI SVETA

Tvoja narandžasta kosa u praznini sveta,
U praznini teških stakala tišine
I od sene gde moje gole ruke traže sva tvoja lica,
Oblik tvoga srca je varljiv
I tvoja ljubav nalik mojoj izgubljenoj želji
O uzdasi od ambre, sanje i pogledi.
Ali ti nisi vazda bila uza me. Moje sećanje
Još uvek u tami jer vide gde dolaziš
I odlaziš. Vreme se služi rečima kao ljubav.

________________________________
POSLEDNJI DAH

Ptica jedna umire ustreljena
Na tvojim povijenim ramenima
Još lebdi zračak svetlosti
Godine manje vrede no jedan dan
I život manje nego ljubav

Ti vrediš još uvek poljubac
I ništa nije tako kao vreme
Kad se oseti šta nam ostaje
I sve je svetlo ispod belog plašta
Koji te otkriva i mene očekuje

_____________________________________

Dobar dan tugo

Zbogom tugo
Dobar dan tugo
Vidim te u svim naborima neba
Vidim te u očima koje volim
Ti nisi baš sasvim bedna
Jer i najsiromašnije usne odaju te
Onim svojim divnim osmehom

Dobar dan tugo
Ljubavi ljupkih tela
snago ljubavi

Tvoja privlačnost izbija
Kao neka bestelesna sveobuhvatnost
Dušo razočarana

Ti tugo Ti lepo lice

___________________________________

Govorio sam ti o oblacima
Govorio sam ti o drvetu mora
O svakom talasu o pticama u lišću
O kotrljanju šljunka
O rukama prisnim
O očima koje postaju lice ili pejzaž
O snu koji stvara nebo svojom bojom
O čitavoj noći popijenoj
O ogradi pored puta
O prozoru otvorenom
O čelu otkrivenom
Govorio sam ti o tvojim mislima
I tvojim rečima

Sva milovanja i sve poverenje
Nadživljuju se

__________________________________________

 

 

Zaljubljena

Ona stoji na mojim očnim kapcima
I njene kose zamršene su u mojima,
Njeno telo ima oblik mojih ruku,
Ona je boje mojih očiju,
Ona se utapa u moju senku
Kao kamen u nebo.

Ona ima uvek otvorene oči
I ne dopušta mi da spavam.
Njeni snovi pri punoj svetlosti
Mogu sunce da ispare,
Zbog njih se smejem, plačem i smejem,
Govorim, a ništa ne kazujem.

                                  __________________________________________

JA ZNAM

 

Ja znam pa zato to i kažem
da moji prohtevi imaju razloga
ja neću da mi prođemo
preko blata
ja hoću da sunce utiče
na naše bolove
da nas oduševi vrtoglavo
ja hoću da naše ruke i naše oči
od užasa se povrate raširene čiste

 

Ja znam pa zato to i kažem
da moje ogorčenje ima razloga
nebo je bilo ukaljano
ljudsko meso mrcvareno
ledeno podjarmljivano razbacivano
ja hoću da mi se povrati pravda
pravda bez milosti
i da se tresnu posred lica dželati
gospodari bez korena između nas

 

Ja znam pa zato to i kažem
da moje očajanje nema razloga
svuda ima nežnih trbuha
da izmisle ljude
istovetne meni 

 

Moja gordost ne greši
stari svet me ne može tronuti
ja sam slobodan
ja nisam kraljevski sin ja sam čovek
uspravan koga su hteli da obore.

 

__________________________________________

IZMISLIO SAM TE

Veliku zahvalnost dugujem životu
Ne svome već svekolikom
Jer ti si žena sveukupna
I ništa te ne svodi na tebe samu
Spavaj detinjstvo moje – zlatno poverenje moje
Na nosiljci u kojoj nam je samo jedno srce
Izbegavaj bedu sa licem čoveka
Bditi nad tobom znači sanjati da si ti
Biti ozbiljan
I ništa ne shvatati
A da mi se glava razumom osvetli
Bio bih samo čovek koji nije u pravu
Ja sam budućnost i ništa granica nema
A ti me uspavljuj jer nemam sna
Mi delimo nerazgovetnu masu
Plodova cveća plodova koje pokriva cveće
I sunca koje se upliće u noć
Kao da je noć
Bila zemlja boja
Kao da se zelenilo i jesen
Rađaju iz inja na granama
Kao da se živi koji se nazivaju
So zemlje ili svetlost noći
Ne mogu praviti da su ono što nisu
Ne mogu imati stomak skromniji

Grudi pristojne ljupke predusretljive
I ruke uporne na radu milovanja
Gde si to ti ja živim – živeo sam živeću
Ja stvaram stvorio sam te pa i izmeniću te
A ipak za tebe sam samo dete bez smisla
Izmislio sam te ja

Edgar Alan Po

Edgar Alan Po (Boston, 19. januar 1809. - Baltimor , 7. oktobar 1849.), američki američki književnik, pesnik, urednik literarnih magazina i jedan od najznačajnijih predstavnika američkog romantizma. Edgar Alan Po, za života gotovo nepoznat, postao jedan od najuticajnijih američkih pesnika kada su vrednost njegovog dela otkrili francuski pesnici Bodler, Malarme i Valeri.

______________________________________

Julaluma

Kao pepo siv je sav nebeski svod,
Sklupčalo lišće svenule tajne -
Uvelo lišće u sne očajne;
Samotni Oktobar usporio hod -
Godine moje te prenesećajne;
Tmine i tmuše zatamnjuju rod -
Zgran - jezero strepi od zebnje beskrajne
Sred utvarne Gore, zvane Nedohod,
Gde su gule grobne - mračno zavičajne.

Jednom, kroz aleju kiparisa zgranski'
Sa svojom tu dušom ja jezivo bludih -
Sa dušom, sa Psihom, kad srcem, vulkanski,
Rekama od zgure bujicom poludih -
Kad lava uzrujnih bogaze pregudih
Sumpornim vrtlogom niz slom velikanski -
Ka polarnom krugu susrete kad budih;
O kako urliče prizor severjanski:
Cik promuklih zora borelano ludih.

Razgovor nam bio ozbiljna i krut,
Al misli, te misli od grča, od plaha -
I pamćenje nađe izdajničkog maha, -
Okrobar je smrkli presazdao kut
(Koje li nas noći obavio skut?) -
Ne znađasmo noći kretanje, ni put,
(Mada smo već jednom sišli u taj slut):
Sve nam van sećanja, uzavrela daha -
Ta gora utvarna i tog Zgrama ćut.

Pa dokle se Noći naginjala ravan,
Jutru usmeravo zvezdanik je sat -
Jutro uskoravo zvezdanik je sat -
Odjednom, gle, zvežđa mutni grumen tavan
Izroni na nebu dvorog čudno stravan,
Bledi srp Astarte, maglen neboklat -
Dragulj dijamantski smamljen i prizvat:
Tako razgovetan i dvorogo stravan.

Rekoh: ''Od Dijane topliji je On;
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran -
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran;
Vide da se suza ne osuši zvon
Sa obraza ljudskih, gde suza zgon,
Pa je došo zračan, i ljubavan, On,
Iz sazvežđa Lava, da nam kaže, veran,
Gde je zaborava umir neizmeran -
Da pokaže neba zaton tihobon, -
On da nam osvetli i zračan i smeran:
Gde je večnog mira prenebesni tron;
Sa ležaja Lava dojezdio On.''

Al Psiha podiže prst u vis, pa tmurno:
''Ovoj zvezdi, avaj, ne poklanjam vere -
Bledilu tom njenom ne poklanjam veru; -
Nego ne oklevaj, prenimo se žurno:
Bežimo što dalje izvan smisla, mere;
To jedino osta - samo bekstvo burno!''
U strahu grcaše, ko gonjeno zvere
Klonuše joj krila - bezumno ih stere -
Padoše na zemlju da ih blato ždere -
Na zemlju joj pade okrilje biljurno.

A ja, odgovorih: ''To su snova sanje;
O, daj u biljurni da greznemo zrak!
O, daj da prepurni prečeznemo zrak!
Sibilski taj blesak blešti nam: Uzdanje,
Nada i Lepota njegovo su tkanje -
Gle: prolomi nebo i opak mu mrak!
O, verujmo mirno u to nadbliskanje:
Vodiće nas pravo, to je uzdan znak -
Ta vidiš da noću prolomi se mrak,
Graknu iz noći promukao grak:
Prolomi se mraka teško očajanje.''

Smirio sam Psihu, poljub' dadoh njoj
S mnogo bolne strasti s mnogo žalnog šuma
I ubedih Psihu, sred pečalnih gluma;
Tad pođosmo dalje; kad, jezivo: Stoj!
Pred nama Grobnice izvio se kroj
Sa natpisom nekim vrh svoda, vrh huma!
''Šta piše, o Sestro, kom za upokoj?
Kome, izgubljenom, slova žalinh roj?''
Odgovori ona: ''Piše: Julaluma;
Počiva u njemu tvoja Julaluma.''
Tad, ko pepo siv mi dođe srca svod,
Ko lišće sklupčano u sne očajne -
Ko lišće klonulo u svenule tajne;
Zavikah: ''Oktobar usporio hod,
Pre godinu dana tu dobrodih brod -
O, tu je donesoh, strepnje mi beskrajne,
Tu sam je doneo mrtvim u pohod:
O sad prepoznajem i taj Nedohod,
I sve što je u njemu najprisniji rod: -
Zgran, jezero magle, i te misli vajne -
Kroz utvarne gore gulom zavičajne.'' 
                                          ______________________________________
U snu san


Čak mi i život davan
(pošto može) liči na san,
ja nikada ne bih hteo
da budem car Napoleon,
nit se moja zvezda gnezdi
na dalekoj nekoj zvezdi.

Odlazeć od tebe sada
priznajem ti srca rada -
takvih bića bi niz ceo
koja moj duh ne bi sreo
da su prošla pored mene
kroz oči mi zatvorene -
ako mir se moj raspada,
noću, danju, bilo kada,
poput ničeg, poput sanje,
dal ga zato ode manje?

Stojim dok svud oko mene
na sprudu se vali pene
i na mome dlanu bleska
roj zrnaca zlatnog peska -
malo! Al je i to malo
kroz prste u ponor palo!
Moje rane nade? - davno
isčezle su one slavno,
poput munje što zasija
za tren nebom - pa ću i ja.

Tako mlad? Ah! Ne - zacelo!
Jos me smori moje čelo,
al ti da sam ohol kažu -
oni lažu - glasno lažu -
od srama mi drhte grudi,
jer se bedni čas usudi
da čast osećanja mojih
sa imenom niskim spoji -
ni stoičan? Ne! - U zlobi
i teskobi moje kobi
s podsmehom ću prezirati
tu žalosnu slast "trajati"
Šta? Zenona senka! - Nikad!
Ja! Trajati! - Ne -ne čikat'!
Primi poljubac u čelo!
I, dok krećem neveselo,
potvrđujem tebi smelo -
jer istinu sada znamo
da moj život san bi samo;
Sad kad nesta moja nada,
poput ničeg, poput sanje,
dal je zato ode manje?
Sve što znamo i gledamo
zbilja san u snu je samo.

Dolazim do šumnog žala
izmučenog srddžbom vala,
i uzimam zrnca peska
koji kao zlato bleska -
malo! Al je i to malo
kroz prste u ponor palo,
dok mre srce malaksalo!
O sudbo! Zar nema spasa
ni jednom od zlog talasa?
Sve što znamo i gledamo
da li san u snu je samo?


___________________

Prevod: Stanislav Vinaver

U snu san

Primi poljub sad u čelo
Na rastanku hoću smelo
Da ti priznam, uzavrelo:
Istina je, nije zgran
Da mi dani behu san.
Kome prošlost prodje kad,
Pa neka je jad, nejad,
Ona prodje i njen sklad-
Bio rad, ne bio rad.
Svemu, svačem, svud si stran-
Sve je samo u snu san.

Gde je morski peščan žal
Bije val, tutnji val-
Na dlanu mi zrnca peska
Zlatna sjaja, bleska reska-
Malo ih je, skliznu, ginu,
Sva kroz prste, u dubinu.
U dubinu, u tudjinu.
Osipa se pesak plah,
Plačem: obuzo me strah,
Svako zrnce, sav taj prah-
Moći nemam ni nad kim

Da ih čvršće zadržim.
Zar nijednom zrncu spas
Od bezdani ispod nas?
Kom sam blizak, kom sam stran?
Zar je samo u snu san?

_______________________________________

 

Usnula

Noć je junska koju preseca
blistanje mističnog meseca.
Zanosna, tamna, vlažna para
u zlatnom mu se krugu stvara,
i blago pada, kap po kap,
na vrh planine kao slap,
te melodična i sanjiva
u svetsku se dolinu sliva.
Ružmarin crnu raku zove;
ljiljani plove niz valove;
puneći mrakom prsa shuplja
stara se kula u san skuplja;
gle! slična Leti crnog vala
jezerska voda u san pala,
i za svet, ne bi taj san dala.
Sva spi Lepota! - i smirena
(okna joj k nebu raširena)
s Kobima svojim spi Irena.
O gospo sjajna! je li mudro
uz prozor otprt čekati jutro?
Luckaste slutiš li lahore
što s krošnji lete u zastore,
nestvarni dašci, vražje jato,
što sobom blude čudnovato,
tvog baldahina ticu velo
jezivo tako - tako smelo-
nad tvojim dugim trepavkama
gde tvoja duša spava sama,
tako da stropom i po zidu
kao da mračni dusi idu.
O gospo mila! zar strah nemaš?
Šta, i o čemu sada snevaš?
Ti daljnjih mora prede crtu
da čudiš stabla u tom vrtu!
Čudna je tvoga lica boja!
I haljina ti čudnog kroja!
Čudno je duga kosa tvoja,
i svečan izgled tog spokoja!

Gospodja spava! O, da sam san taj,
što dugo traje, i nema kraj!
O, Nebo, ti joj zaštitu daj!
Nek soba bude još svetija,
postelja njena još setnija,
dva oka njena još snenija,
nek nepomična tako bude
dok sve u belom dusi blude!

Spi moja draga! O, da san taj,
što dugo traje, i nema kraj!
Nek crvi blago nište njen sjaj!
U staroj šumi punoj mraka
nek otvori se za nju raka-
grobnica što je često skrila,
otvarajući mračna krila,
znamenje mnogo najmilije
gospodske njene familije-
raka skrivena usred hlada
na čija vrata, kad bi mlada,
kamenčić hitnu pokatkada-
grob s čijih vrata koja zvuče
ni jek sad neće da izvuče,
drščuć od misli, igre dečje!
da to iznutra mrtvi ječe.

 

 

 

_________________________________________

 

 

Anabel LiU carstvu na žalu sinjega mora -
pre mnogo leta to bi -
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo jedno joj beše na umu
da se volimo mi.

U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski anđeli svi.
I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anabel Li
i dođoše od mene da je odnesu
njezini rođaci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da večni sanak sni.Anđele zavist je morila što su
tek upola srećni ko mi
da! zato samo ( kao što znaju
u carstvu onome svi)
poduhnu vetar sa neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.

Al mi nadjačasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi -
što mudriji behu no mi -
i slabi su anđeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li

Jer večite snove, dok Mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more buči i vri.

____________________________________________

Najsrećniji dan taj..."

Najsrećniji dan taj - i minute drage,
koje još pamti moje srce svelo,
uzvišena nada gordosti i snage,
sve je odletelo.Rekoh li: i snage? da! tako bar mislim;
vaj! sad su sve to sećanja daleka!
To prividi behu u danima milim -
nek prolaze, neka.

Hej, gordosti, kakva veže nas još sila?
Nek se odsad druga čela guše
pod otrovom koji na mene si slila -
smiri se, moj duše!

Najsrećniji dan taj - i minute drage,
koje predosećam - i kojih se sećam,
i najdraži pogled gordosti i snage,
prošli su, osećam.

Al' kad bi ta nada gordosti i snage
vratila se s bolom koji duša ova
spozna još onda - ne bih čase drage
doživeo snova!

Jer na njeno krilo stalno sve tmurnije
dok je lepršalo - pade
neka bit dovoljno jaka da ubije
dušu što je dobro znade

_____________________________________________

 

 

SNOVI

Oh! taj moj mlad život bi trajan san!
Moj duh se budio nije, tek zrak jasan
Večnosti najavljivaše jutra druga.
Da! taj san dugi bi beznadežna tuga,
koja beše bolja nego stvarnost hladna
budnog života, tom čije srce sa dna
bi i još jeste, na zemlji sve što menja,
smršenost duboke strasti, od rođenja.
Al' da l' mogao je - kako bi san večno
trajao - sa snima nikad protivrečno
mladosti mi prve - da se ne koleba,
zbog lude nade u dar višega Neba?
Stog se opih - videć gde sunce osvaja
letnji svod - snovima od živoga sjaja
i ljupkosti - ostavih vlastito srce
u dnima svoje mašte, presekoh vrpce
sa svojim domom, s bićima što su bila
u mojoj misli - zar takva bi ta sila?
To bi jednom - tek jednom - i taj tren
divlji još dobro pamtim - beh kao plen
neke moći il' čini - kao hladni vihor
nagna me kroz noć, i ostavi taj prizor
sred moga duha - il' to bejaše luna
što zasja dok dremah,

visoka i puna
odviše ledna - il' zvezde - takođe,
taj san bi kao taj noćnik - nek prođe.

Ja srećan sam bio i pored sveg u snu
Ja srećan sam bio - i volim temu tu:
Snovi! i njihovu sveživotnu boju
kao u kratkom, tamnom, maglenom boju
prividnog i stvarnog - boju koju dari
pomamnom oku najkrasnije stvari
Ljubavi i Raja - i sve nam najdraže.
Čas najsunčaniji mladu Nadu kaže.

 

______________________________________

  

 

 "Videh te na dan..."

Videh te na dan tvog venčanja -
kad obuze te žarka rumen,
iako radost oko tebe bi svečana,
ispred tebe svet zaljubljen:

Dok u tvom oku užarena svetlost,
oslobođena strasti mlade,
bi sve na tlu gde mi bolna nežnost
lepotu prepoznade.

Ta rumen, možda, bi čednosti znamen -
kao takvu je smatraj -
mada podstače malo silniji plamen
u srcu onoga, avaj!

Koji te vide na taj dan venčanja,
kad obuze te ta duboka rumen,
iako radost oko tebe bi svečana;
ispred tebe svet zaljubljen.

 

______________________________________

 

 

Poseta mrtvih

Tvoja će duša da se nađe sama -
sama međ' svima na zemlji; - uzrok tama
skriva; bez ikog da propoveda
u tvome času tajnog obreda.

Budi bez reči u samoći,
što nije napuštenost - tu vlada
svet duhova mrtvih, što zanoći
u životu ispred tebe, i njihov hir
senkom oviće tebe - sačuvaj mir.

Jer noć, mada jasna, nosi bole,
a zvezde neće gledati dole
s mračnog neba na svojim vrsima
svetlošću nalik Nadi datoj smrtnima,
al' crveni im krug, bez odsjaja,
pred tvojim srcem punim očaja
biće groznica praćena teskobom
koja se zauvek vezala tek s tobom.

Al' napustiće te kao i zvezda svaka
u svetlosti jutarnjega zraka
što će te napustiti - i minut;
al' misao njenu ne možeš prekinut.

Lahor, dah Boga, slavi mir;
a svijajući brda šir,
tmurno, tmurno, laka tmica
simbol je i prethodnica.
Kako visi po granama
ta tajna nad tajnama.

 

____________________________________

 

Sam Od detinjstva ja ne bejah kao,
Drugi–ja gledati nisam znao.
Kao drugi–duša nije htela.
Strasti iz skupnog primati vrela.

Iz istog vrutka nisam jad,
Pio-u istom tonu mlad.
Budio nisam srca plam,
I sve sto voleh–voleh sam.

Tad se–u detinjstvu–u zori,
Burnog života moga–stvori.
U bezdanu dobra ili zla,
Tajna što još me mami sva;
U bujici što se peni.
U crvenoj gorskoj steni.
U suncu što kupa svojom.
Jesenjom me zlatnom bojom.
U munji što nebo prene,
I proleti pokraj mene.
U oluji, groma rici.
U oblaku što po slici.
Za me (nasred neba plavog)
Liči na demona pravog.

 

 

_____________________________________

 

 

 

 

Gavran


Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
"Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više."

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više."

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
"Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne cuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajuci, sanjajuci, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
"O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
"O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
"Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
"Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s' tim imenom "Nikad više."

No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,
odleteće i on ko i Nade što me ostaviše."
Reče Gavran: "Nikad više."

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
"Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: "Nikad više."
Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i galve na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: "Nikad više."

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
"Nesrećnice - viknuh tada - božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."
Reče Gavran: "Nikad više."

"Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

"Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."
Reče Gavran: "Nikad više."

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće - nikad više!

_______________________________

 



vidi  : Edgar Alan Po , " Crna mačka"

Lajoš Zilahi - Kad duša zamire

"Ima u životu trenutaka koji se nikada ne mogu zaboraviti. Ima i onih koji se kao sićušne igle zabadaju u meso i živce čoveka, koji se u sećanje zariju toliko oštro i duboko da ih iz nas vreme nikad ne može izbrisati.

Bučne velike trenutke života čovek češće obnavlja, svakom zgodom ih oboji, preslika...zanimljivi veliki trenuci polako blede, izumiru za vinskim stolom u dimu cigareta.

Samo su oni trenuci, o kojima se ne može pričati, večni. Ovi sitni, goli trenuci, skrivaju se stidljivo u srcu i tako provode svoj samotni život....."

______________________________________



"Osećao sam da mi opasnost sve više preti. Bio sam već napolju u širokoj dubokoj reci,koja mi se pričinila beskrajna kao more. Od straha nisam video ni obale, koja je ionako bila jako udaljena. A vrtlozi su se javljali jedan za drugim i sve besnijim udarcima vrteli čamac. Posle svakog udarca bilo je sve više i više vode u čamcu. Onda je čamac pošao sasvim mirno,ali mnogo brže. Kao da se spasavao, kao da je i on osećao opasnost. Ali to je samo struja bila brža, koja ga je vukla sa sobom i nosila, nosila.
Znao sam da ta brza vožnja neće moći dugo trajati, jer nizvodno od pristaništa vrtlozi su još jači.
Počeo sam vikati. Na dalekoj obali, na jednoj uzvišici neki čovek kosio je travu. Čuo je moje dozivanje, dugo je za mnom gledao, ali nije potrčao sa brežuljka da mi pomogne. Vreme, koje bi izgubio,vredelo mu je više nego jedan ljudski život. Možda i nije shvatio opasnost u kojoj se nalazio moj čamac i moj život.
Cestom je projurio jedan kamion, ali bio je tako daleko da je izgledao malen kao klupica. Prepoznao sam ga:bio je to kamion za mleko s imanja. Vikao sa, ali od buke motora šofer nije mogao čuti. Ubrzo je nestao u oblaku prašine.
Tada se na drugoj obali pojavio govedar, stao je,čuo je moje dozivanje, okrenuo se i hteo potrčati prema pristaništu da pozove u pomoć, ali tek što se okrenuo, krave mu se razbežaše. Vratio se i terao ih u čopor. Hteo je pomoći,  ali nije mogao. Za njega bi bila velika nesreća da su mu se krave razbežale.
A mene je struja nosila dalje. Snažan tok velike mutne vode šumeo je strašnom hukom,u čamcu se nakupilo sve više vode i bio sam se već približio onom mestu gde počinju najveći vrtlozi. Bio sam dobar plivač,ali sam znao da se na tom mestu ljudske ruke ne mogu meriti s vodom.
Bio sam promukao, a grlo mi se osušilo od vike. Već me je i snaga skoro napustila, kada preda mnom iskrsnu jedan brod, mali rečni parobrod, koji je plovio prema pristaništu..."
"...Tada sam prvi put osetio da društvo ne voli ljude koji su se našli u nevolji. Ako im i pomogne, mrzi ih i ljuti se na njih..."

________________________________

Kad duša zamire

 Sledećeg dana smo krenuli na put.Natrag u Honolulu, na drugi kraj zemaljske kugle. Majci sam rekao da ću sledeće godine opet doći.
Svi su izišli na stanicu.Ja sam se nagnuo kroz prozor voza i mahao maramicom.
Moja majka je stajala tamo kraj praznog koloseka okrenuvši glavu u neodređenom pravcu za vozom koji je odlazio. Stajala je tamo nepomično, samo su joj se naočare svetlucale. Sada je nisu pridržavali niti Roza, niti Đula.
Dvadeset i osmi septembar, sedam sati uveče.
U Hedešhalamu su mađarski carinici sišli sa voza i austrijski kondukter je već prošao kroz hodnik.
Tada me je nešto potreslo do dna duše.   Okrenuo sam lice i rukom mahnuo Dženifer da izvede Endrjua iz odeljka. Dženifer je osetila o čemu se radi. Izvela je Endrjua u hodnik da u tom času ne vidi svog oca.
Od jecanja mi se treslo celo telo. Znao sam da nikada više neću videti svoju majku i svoj rodni kraj.

________________________________

Kad duša zamire

Moj se život sastojao pod samih posrtaja i polovičnosti, sada oko mene leži bezbroj praznih i besciljnih misli, ali neka ti nikada ne smeta ako kasnije otkriješ besciljnost tih misli, neka ti nikada neuspeh ne oduzme radost, jer nije uspeh važan nego put na kojem za njim težiš. Ne traži poslednji uzrok stvari, ne istražuj njihovu tajnu, jer je ona tamna i prazna. Sjaj sitnih stvari je to što životu daje toplinu. I ne meri život po tome što traje deset, dvadeset godina, više ili manje, to je ionako svejedno upoređujući koliko dugo nisi postojao i koliko te dugo neće biti.
Ne pokušavaj izaći iz kruga u kome ti je određeno da živiš. Veruj da zagonetne sile slučajnosti zavise od tebe, da ti znaš upravljati njima. Izgubiš li tu veru, napast će te slučajnost i smrviće te.
Slučaj smatraj uvek svojim slugom, onda ako je to samo iluzija."