Edgar Alan Po

Edgar Alan Po (Boston, 19. januar 1809. - Baltimor , 7. oktobar 1849.), američki američki književnik, pesnik, urednik literarnih magazina i jedan od najznačajnijih predstavnika američkog romantizma. Edgar Alan Po, za života gotovo nepoznat, postao jedan od najuticajnijih američkih pesnika kada su vrednost njegovog dela otkrili francuski pesnici Bodler, Malarme i Valeri.

______________________________________

Julaluma

Kao pepo siv je sav nebeski svod,
Sklupčalo lišće svenule tajne -
Uvelo lišće u sne očajne;
Samotni Oktobar usporio hod -
Godine moje te prenesećajne;
Tmine i tmuše zatamnjuju rod -
Zgran - jezero strepi od zebnje beskrajne
Sred utvarne Gore, zvane Nedohod,
Gde su gule grobne - mračno zavičajne.

Jednom, kroz aleju kiparisa zgranski'
Sa svojom tu dušom ja jezivo bludih -
Sa dušom, sa Psihom, kad srcem, vulkanski,
Rekama od zgure bujicom poludih -
Kad lava uzrujnih bogaze pregudih
Sumpornim vrtlogom niz slom velikanski -
Ka polarnom krugu susrete kad budih;
O kako urliče prizor severjanski:
Cik promuklih zora borelano ludih.

Razgovor nam bio ozbiljna i krut,
Al misli, te misli od grča, od plaha -
I pamćenje nađe izdajničkog maha, -
Okrobar je smrkli presazdao kut
(Koje li nas noći obavio skut?) -
Ne znađasmo noći kretanje, ni put,
(Mada smo već jednom sišli u taj slut):
Sve nam van sećanja, uzavrela daha -
Ta gora utvarna i tog Zgrama ćut.

Pa dokle se Noći naginjala ravan,
Jutru usmeravo zvezdanik je sat -
Jutro uskoravo zvezdanik je sat -
Odjednom, gle, zvežđa mutni grumen tavan
Izroni na nebu dvorog čudno stravan,
Bledi srp Astarte, maglen neboklat -
Dragulj dijamantski smamljen i prizvat:
Tako razgovetan i dvorogo stravan.

Rekoh: ''Od Dijane topliji je On;
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran -
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran;
Vide da se suza ne osuši zvon
Sa obraza ljudskih, gde suza zgon,
Pa je došo zračan, i ljubavan, On,
Iz sazvežđa Lava, da nam kaže, veran,
Gde je zaborava umir neizmeran -
Da pokaže neba zaton tihobon, -
On da nam osvetli i zračan i smeran:
Gde je večnog mira prenebesni tron;
Sa ležaja Lava dojezdio On.''

Al Psiha podiže prst u vis, pa tmurno:
''Ovoj zvezdi, avaj, ne poklanjam vere -
Bledilu tom njenom ne poklanjam veru; -
Nego ne oklevaj, prenimo se žurno:
Bežimo što dalje izvan smisla, mere;
To jedino osta - samo bekstvo burno!''
U strahu grcaše, ko gonjeno zvere
Klonuše joj krila - bezumno ih stere -
Padoše na zemlju da ih blato ždere -
Na zemlju joj pade okrilje biljurno.

A ja, odgovorih: ''To su snova sanje;
O, daj u biljurni da greznemo zrak!
O, daj da prepurni prečeznemo zrak!
Sibilski taj blesak blešti nam: Uzdanje,
Nada i Lepota njegovo su tkanje -
Gle: prolomi nebo i opak mu mrak!
O, verujmo mirno u to nadbliskanje:
Vodiće nas pravo, to je uzdan znak -
Ta vidiš da noću prolomi se mrak,
Graknu iz noći promukao grak:
Prolomi se mraka teško očajanje.''

Smirio sam Psihu, poljub' dadoh njoj
S mnogo bolne strasti s mnogo žalnog šuma
I ubedih Psihu, sred pečalnih gluma;
Tad pođosmo dalje; kad, jezivo: Stoj!
Pred nama Grobnice izvio se kroj
Sa natpisom nekim vrh svoda, vrh huma!
''Šta piše, o Sestro, kom za upokoj?
Kome, izgubljenom, slova žalinh roj?''
Odgovori ona: ''Piše: Julaluma;
Počiva u njemu tvoja Julaluma.''
Tad, ko pepo siv mi dođe srca svod,
Ko lišće sklupčano u sne očajne -
Ko lišće klonulo u svenule tajne;
Zavikah: ''Oktobar usporio hod,
Pre godinu dana tu dobrodih brod -
O, tu je donesoh, strepnje mi beskrajne,
Tu sam je doneo mrtvim u pohod:
O sad prepoznajem i taj Nedohod,
I sve što je u njemu najprisniji rod: -
Zgran, jezero magle, i te misli vajne -
Kroz utvarne gore gulom zavičajne.'' 
                                          ______________________________________
U snu san


Čak mi i život davan
(pošto može) liči na san,
ja nikada ne bih hteo
da budem car Napoleon,
nit se moja zvezda gnezdi
na dalekoj nekoj zvezdi.

Odlazeć od tebe sada
priznajem ti srca rada -
takvih bića bi niz ceo
koja moj duh ne bi sreo
da su prošla pored mene
kroz oči mi zatvorene -
ako mir se moj raspada,
noću, danju, bilo kada,
poput ničeg, poput sanje,
dal ga zato ode manje?

Stojim dok svud oko mene
na sprudu se vali pene
i na mome dlanu bleska
roj zrnaca zlatnog peska -
malo! Al je i to malo
kroz prste u ponor palo!
Moje rane nade? - davno
isčezle su one slavno,
poput munje što zasija
za tren nebom - pa ću i ja.

Tako mlad? Ah! Ne - zacelo!
Jos me smori moje čelo,
al ti da sam ohol kažu -
oni lažu - glasno lažu -
od srama mi drhte grudi,
jer se bedni čas usudi
da čast osećanja mojih
sa imenom niskim spoji -
ni stoičan? Ne! - U zlobi
i teskobi moje kobi
s podsmehom ću prezirati
tu žalosnu slast "trajati"
Šta? Zenona senka! - Nikad!
Ja! Trajati! - Ne -ne čikat'!
Primi poljubac u čelo!
I, dok krećem neveselo,
potvrđujem tebi smelo -
jer istinu sada znamo
da moj život san bi samo;
Sad kad nesta moja nada,
poput ničeg, poput sanje,
dal je zato ode manje?
Sve što znamo i gledamo
zbilja san u snu je samo.

Dolazim do šumnog žala
izmučenog srddžbom vala,
i uzimam zrnca peska
koji kao zlato bleska -
malo! Al je i to malo
kroz prste u ponor palo,
dok mre srce malaksalo!
O sudbo! Zar nema spasa
ni jednom od zlog talasa?
Sve što znamo i gledamo
da li san u snu je samo?


___________________

Prevod: Stanislav Vinaver

U snu san

Primi poljub sad u čelo
Na rastanku hoću smelo
Da ti priznam, uzavrelo:
Istina je, nije zgran
Da mi dani behu san.
Kome prošlost prodje kad,
Pa neka je jad, nejad,
Ona prodje i njen sklad-
Bio rad, ne bio rad.
Svemu, svačem, svud si stran-
Sve je samo u snu san.

Gde je morski peščan žal
Bije val, tutnji val-
Na dlanu mi zrnca peska
Zlatna sjaja, bleska reska-
Malo ih je, skliznu, ginu,
Sva kroz prste, u dubinu.
U dubinu, u tudjinu.
Osipa se pesak plah,
Plačem: obuzo me strah,
Svako zrnce, sav taj prah-
Moći nemam ni nad kim

Da ih čvršće zadržim.
Zar nijednom zrncu spas
Od bezdani ispod nas?
Kom sam blizak, kom sam stran?
Zar je samo u snu san?

_______________________________________

 

Usnula

Noć je junska koju preseca
blistanje mističnog meseca.
Zanosna, tamna, vlažna para
u zlatnom mu se krugu stvara,
i blago pada, kap po kap,
na vrh planine kao slap,
te melodična i sanjiva
u svetsku se dolinu sliva.
Ružmarin crnu raku zove;
ljiljani plove niz valove;
puneći mrakom prsa shuplja
stara se kula u san skuplja;
gle! slična Leti crnog vala
jezerska voda u san pala,
i za svet, ne bi taj san dala.
Sva spi Lepota! - i smirena
(okna joj k nebu raširena)
s Kobima svojim spi Irena.
O gospo sjajna! je li mudro
uz prozor otprt čekati jutro?
Luckaste slutiš li lahore
što s krošnji lete u zastore,
nestvarni dašci, vražje jato,
što sobom blude čudnovato,
tvog baldahina ticu velo
jezivo tako - tako smelo-
nad tvojim dugim trepavkama
gde tvoja duša spava sama,
tako da stropom i po zidu
kao da mračni dusi idu.
O gospo mila! zar strah nemaš?
Šta, i o čemu sada snevaš?
Ti daljnjih mora prede crtu
da čudiš stabla u tom vrtu!
Čudna je tvoga lica boja!
I haljina ti čudnog kroja!
Čudno je duga kosa tvoja,
i svečan izgled tog spokoja!

Gospodja spava! O, da sam san taj,
što dugo traje, i nema kraj!
O, Nebo, ti joj zaštitu daj!
Nek soba bude još svetija,
postelja njena još setnija,
dva oka njena još snenija,
nek nepomična tako bude
dok sve u belom dusi blude!

Spi moja draga! O, da san taj,
što dugo traje, i nema kraj!
Nek crvi blago nište njen sjaj!
U staroj šumi punoj mraka
nek otvori se za nju raka-
grobnica što je često skrila,
otvarajući mračna krila,
znamenje mnogo najmilije
gospodske njene familije-
raka skrivena usred hlada
na čija vrata, kad bi mlada,
kamenčić hitnu pokatkada-
grob s čijih vrata koja zvuče
ni jek sad neće da izvuče,
drščuć od misli, igre dečje!
da to iznutra mrtvi ječe.

 

 

 

_________________________________________

 

 

Anabel LiU carstvu na žalu sinjega mora -
pre mnogo leta to bi -
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo jedno joj beše na umu
da se volimo mi.

U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski anđeli svi.
I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anabel Li
i dođoše od mene da je odnesu
njezini rođaci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da večni sanak sni.Anđele zavist je morila što su
tek upola srećni ko mi
da! zato samo ( kao što znaju
u carstvu onome svi)
poduhnu vetar sa neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.

Al mi nadjačasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi -
što mudriji behu no mi -
i slabi su anđeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li

Jer večite snove, dok Mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more buči i vri.

____________________________________________

Najsrećniji dan taj..."

Najsrećniji dan taj - i minute drage,
koje još pamti moje srce svelo,
uzvišena nada gordosti i snage,
sve je odletelo.Rekoh li: i snage? da! tako bar mislim;
vaj! sad su sve to sećanja daleka!
To prividi behu u danima milim -
nek prolaze, neka.

Hej, gordosti, kakva veže nas još sila?
Nek se odsad druga čela guše
pod otrovom koji na mene si slila -
smiri se, moj duše!

Najsrećniji dan taj - i minute drage,
koje predosećam - i kojih se sećam,
i najdraži pogled gordosti i snage,
prošli su, osećam.

Al' kad bi ta nada gordosti i snage
vratila se s bolom koji duša ova
spozna još onda - ne bih čase drage
doživeo snova!

Jer na njeno krilo stalno sve tmurnije
dok je lepršalo - pade
neka bit dovoljno jaka da ubije
dušu što je dobro znade

_____________________________________________

 

 

SNOVI

Oh! taj moj mlad život bi trajan san!
Moj duh se budio nije, tek zrak jasan
Večnosti najavljivaše jutra druga.
Da! taj san dugi bi beznadežna tuga,
koja beše bolja nego stvarnost hladna
budnog života, tom čije srce sa dna
bi i još jeste, na zemlji sve što menja,
smršenost duboke strasti, od rođenja.
Al' da l' mogao je - kako bi san večno
trajao - sa snima nikad protivrečno
mladosti mi prve - da se ne koleba,
zbog lude nade u dar višega Neba?
Stog se opih - videć gde sunce osvaja
letnji svod - snovima od živoga sjaja
i ljupkosti - ostavih vlastito srce
u dnima svoje mašte, presekoh vrpce
sa svojim domom, s bićima što su bila
u mojoj misli - zar takva bi ta sila?
To bi jednom - tek jednom - i taj tren
divlji još dobro pamtim - beh kao plen
neke moći il' čini - kao hladni vihor
nagna me kroz noć, i ostavi taj prizor
sred moga duha - il' to bejaše luna
što zasja dok dremah,

visoka i puna
odviše ledna - il' zvezde - takođe,
taj san bi kao taj noćnik - nek prođe.

Ja srećan sam bio i pored sveg u snu
Ja srećan sam bio - i volim temu tu:
Snovi! i njihovu sveživotnu boju
kao u kratkom, tamnom, maglenom boju
prividnog i stvarnog - boju koju dari
pomamnom oku najkrasnije stvari
Ljubavi i Raja - i sve nam najdraže.
Čas najsunčaniji mladu Nadu kaže.

 

______________________________________

  

 

 "Videh te na dan..."

Videh te na dan tvog venčanja -
kad obuze te žarka rumen,
iako radost oko tebe bi svečana,
ispred tebe svet zaljubljen:

Dok u tvom oku užarena svetlost,
oslobođena strasti mlade,
bi sve na tlu gde mi bolna nežnost
lepotu prepoznade.

Ta rumen, možda, bi čednosti znamen -
kao takvu je smatraj -
mada podstače malo silniji plamen
u srcu onoga, avaj!

Koji te vide na taj dan venčanja,
kad obuze te ta duboka rumen,
iako radost oko tebe bi svečana;
ispred tebe svet zaljubljen.

 

______________________________________

 

 

Poseta mrtvih

Tvoja će duša da se nađe sama -
sama međ' svima na zemlji; - uzrok tama
skriva; bez ikog da propoveda
u tvome času tajnog obreda.

Budi bez reči u samoći,
što nije napuštenost - tu vlada
svet duhova mrtvih, što zanoći
u životu ispred tebe, i njihov hir
senkom oviće tebe - sačuvaj mir.

Jer noć, mada jasna, nosi bole,
a zvezde neće gledati dole
s mračnog neba na svojim vrsima
svetlošću nalik Nadi datoj smrtnima,
al' crveni im krug, bez odsjaja,
pred tvojim srcem punim očaja
biće groznica praćena teskobom
koja se zauvek vezala tek s tobom.

Al' napustiće te kao i zvezda svaka
u svetlosti jutarnjega zraka
što će te napustiti - i minut;
al' misao njenu ne možeš prekinut.

Lahor, dah Boga, slavi mir;
a svijajući brda šir,
tmurno, tmurno, laka tmica
simbol je i prethodnica.
Kako visi po granama
ta tajna nad tajnama.

 

____________________________________

 

Sam Od detinjstva ja ne bejah kao,
Drugi–ja gledati nisam znao.
Kao drugi–duša nije htela.
Strasti iz skupnog primati vrela.

Iz istog vrutka nisam jad,
Pio-u istom tonu mlad.
Budio nisam srca plam,
I sve sto voleh–voleh sam.

Tad se–u detinjstvu–u zori,
Burnog života moga–stvori.
U bezdanu dobra ili zla,
Tajna što još me mami sva;
U bujici što se peni.
U crvenoj gorskoj steni.
U suncu što kupa svojom.
Jesenjom me zlatnom bojom.
U munji što nebo prene,
I proleti pokraj mene.
U oluji, groma rici.
U oblaku što po slici.
Za me (nasred neba plavog)
Liči na demona pravog.

 

 

_____________________________________

 

 

 

 

Gavran


Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
"Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više."

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više."

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
"Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne cuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajuci, sanjajuci, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
"O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
"O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
"Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
"Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s' tim imenom "Nikad više."

No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,
odleteće i on ko i Nade što me ostaviše."
Reče Gavran: "Nikad više."

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
"Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: "Nikad više."
Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i galve na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: "Nikad više."

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
"Nesrećnice - viknuh tada - božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."
Reče Gavran: "Nikad više."

"Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

"Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."
Reče Gavran: "Nikad više."

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće - nikad više!

_______________________________

 



vidi  : Edgar Alan Po , " Crna mačka"

Lajoš Zilahi - Kad duša zamire

"Ima u životu trenutaka koji se nikada ne mogu zaboraviti. Ima i onih koji se kao sićušne igle zabadaju u meso i živce čoveka, koji se u sećanje zariju toliko oštro i duboko da ih iz nas vreme nikad ne može izbrisati.

Bučne velike trenutke života čovek češće obnavlja, svakom zgodom ih oboji, preslika...zanimljivi veliki trenuci polako blede, izumiru za vinskim stolom u dimu cigareta.

Samo su oni trenuci, o kojima se ne može pričati, večni. Ovi sitni, goli trenuci, skrivaju se stidljivo u srcu i tako provode svoj samotni život....."

______________________________________



"Osećao sam da mi opasnost sve više preti. Bio sam već napolju u širokoj dubokoj reci,koja mi se pričinila beskrajna kao more. Od straha nisam video ni obale, koja je ionako bila jako udaljena. A vrtlozi su se javljali jedan za drugim i sve besnijim udarcima vrteli čamac. Posle svakog udarca bilo je sve više i više vode u čamcu. Onda je čamac pošao sasvim mirno,ali mnogo brže. Kao da se spasavao, kao da je i on osećao opasnost. Ali to je samo struja bila brža, koja ga je vukla sa sobom i nosila, nosila.
Znao sam da ta brza vožnja neće moći dugo trajati, jer nizvodno od pristaništa vrtlozi su još jači.
Počeo sam vikati. Na dalekoj obali, na jednoj uzvišici neki čovek kosio je travu. Čuo je moje dozivanje, dugo je za mnom gledao, ali nije potrčao sa brežuljka da mi pomogne. Vreme, koje bi izgubio,vredelo mu je više nego jedan ljudski život. Možda i nije shvatio opasnost u kojoj se nalazio moj čamac i moj život.
Cestom je projurio jedan kamion, ali bio je tako daleko da je izgledao malen kao klupica. Prepoznao sam ga:bio je to kamion za mleko s imanja. Vikao sa, ali od buke motora šofer nije mogao čuti. Ubrzo je nestao u oblaku prašine.
Tada se na drugoj obali pojavio govedar, stao je,čuo je moje dozivanje, okrenuo se i hteo potrčati prema pristaništu da pozove u pomoć, ali tek što se okrenuo, krave mu se razbežaše. Vratio se i terao ih u čopor. Hteo je pomoći,  ali nije mogao. Za njega bi bila velika nesreća da su mu se krave razbežale.
A mene je struja nosila dalje. Snažan tok velike mutne vode šumeo je strašnom hukom,u čamcu se nakupilo sve više vode i bio sam se već približio onom mestu gde počinju najveći vrtlozi. Bio sam dobar plivač,ali sam znao da se na tom mestu ljudske ruke ne mogu meriti s vodom.
Bio sam promukao, a grlo mi se osušilo od vike. Već me je i snaga skoro napustila, kada preda mnom iskrsnu jedan brod, mali rečni parobrod, koji je plovio prema pristaništu..."
"...Tada sam prvi put osetio da društvo ne voli ljude koji su se našli u nevolji. Ako im i pomogne, mrzi ih i ljuti se na njih..."

________________________________

Kad duša zamire

 Sledećeg dana smo krenuli na put.Natrag u Honolulu, na drugi kraj zemaljske kugle. Majci sam rekao da ću sledeće godine opet doći.
Svi su izišli na stanicu.Ja sam se nagnuo kroz prozor voza i mahao maramicom.
Moja majka je stajala tamo kraj praznog koloseka okrenuvši glavu u neodređenom pravcu za vozom koji je odlazio. Stajala je tamo nepomično, samo su joj se naočare svetlucale. Sada je nisu pridržavali niti Roza, niti Đula.
Dvadeset i osmi septembar, sedam sati uveče.
U Hedešhalamu su mađarski carinici sišli sa voza i austrijski kondukter je već prošao kroz hodnik.
Tada me je nešto potreslo do dna duše.   Okrenuo sam lice i rukom mahnuo Dženifer da izvede Endrjua iz odeljka. Dženifer je osetila o čemu se radi. Izvela je Endrjua u hodnik da u tom času ne vidi svog oca.
Od jecanja mi se treslo celo telo. Znao sam da nikada više neću videti svoju majku i svoj rodni kraj.

________________________________

Kad duša zamire

Moj se život sastojao pod samih posrtaja i polovičnosti, sada oko mene leži bezbroj praznih i besciljnih misli, ali neka ti nikada ne smeta ako kasnije otkriješ besciljnost tih misli, neka ti nikada neuspeh ne oduzme radost, jer nije uspeh važan nego put na kojem za njim težiš. Ne traži poslednji uzrok stvari, ne istražuj njihovu tajnu, jer je ona tamna i prazna. Sjaj sitnih stvari je to što životu daje toplinu. I ne meri život po tome što traje deset, dvadeset godina, više ili manje, to je ionako svejedno upoređujući koliko dugo nisi postojao i koliko te dugo neće biti.
Ne pokušavaj izaći iz kruga u kome ti je određeno da živiš. Veruj da zagonetne sile slučajnosti zavise od tebe, da ti znaš upravljati njima. Izgubiš li tu veru, napast će te slučajnost i smrviće te.
Slučaj smatraj uvek svojim slugom, onda ako je to samo iluzija."

Knut Hamsun

______________________________________

Davno, davno - toliko sam star da mi se sve dogodilo pre tako mnogo godina - pročitao sam jednu priču o Sokratu. Išao je sa nekim prijateljem ulicom i pozdravio jednoga koga su sreli. "Nije otpozdravio!", rekao je prijatelj uvređeno. Sokrat se nasmejao i rekao: "Meni ne smeta što sam pristojniji od njega!"

Knut Hamsun

Po zaraslim stazama 1949 

 Ovde se ispredaju legende o izgoreloj vili Smita Petersena. Kažu da je ona bila veličanstveno zdanje i da je služila kao letnjikovac. Prvo sam došao do jednog drvenog mosta bez ograde, skoro brvna, ali sam onda zastao kod nekih velikih jasenova, stogodišnjih i dostojanstvenih, samo pet-šest drveta, ne više, ostala su valjda propala. S mukom sam se uspentrao jednim kamenitim neuredjenim putem i došao do ruševine.

      Vila je bila od drveta, preostali zidovi svedoče o maloj i običnoj seoskoj kući koja je po potrebi nadogradjivana i prigradjivana. Ne mogu da zamislim da je ova kuća bila nešto više od toga, ali možda je posedovala neku unutrašnju veličinu, prijatnost i komfor, sjaj, neki poseban sjaj, luksuz i veličanstvenost, šta ja znam. Ovde je možda bilo zabava, velikih trenutaka i bajkovitih noći koje još uvek žive u pričama. Ovde je živela dinastija Smit Petersen, neki članovi su imali crticu u prezimenu, drugi nisu. Jedan Smit Petersen bio je konzul u Grimstadu, još uvek se priča o Smit Petersenovom pristaništu, ja ni o jednom od njih ne znam ništa, samo sam jednom od nekog Smit Petersena dobio jedno pismo napisano žalosno nečitkim rukopisom. Zar nije on bio francuski konzul? Vozila su ga bogami dva konja i kočijaš sa sjajnim dugmadima, a to je u njegovo vreme bilo značajno. Danas bi imao dve limuzine i morao bi do svoje kuće da izgradi pravi put. Ali nije to ono o čemu pokušavam da razmišljam, već sledeće: da sasvim malo stvari dugo traje. Da se čak i dinastije gase. Da čak i veličine propadaju. U ovom razmišljanju ne bi trebalo da bude nikakvog pesimizma, samo spoznaja o tome koliko je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i razigrano, gore-dole, na sve strane, kad jedno padne drugo se digne, dominira neko vreme svetom, a onda odumre. U "Govoru Visokog"* veruju u čestitu statičnu trajnost zagrobne slave. Ali znamo za magadaskarsku poslovicu: "Tesaka ne voli stvari koje dugo traju!"

Kokodakave magadaskarske kokoške, one žive kako žele.

Mi ljudi nismo tako mudri, mi ne želimo da se odreknemo iluzije o dugovečnosti. Mi prkosimo Bogu i sudbini i pokušavamo da dosegnemo slavu i besmrtnost, da ljubimo i milujemo sopstvenu glupost, da potpuno svenemo bez stila i stava. U jednom prizoru vidim Engstremov crtež od pre pedeset godina: stari par sedi na klupi u parku i tiho hrče. Jesen je. On ima dugu, čekinjavu bradu. Naslonjen je na štap.
Na usnama im treperi sledeći razgovor:Sećam se jedne devojke koja se zvala Emilija.
- Ali dragi, pa to sam bila ja.
- A je l' tako... to si bila ti.
Bjernson je bio svestan svoje prolaznosti: vreme izjeda! Zar onda mi drugi imamo šta da kažemo? Što se mene tiče, ja beležim i piskaram o jednoj izgoreloj drevnoj vili i razmišljam o toj stvari. Tamo kod najbližeg imanja trčkara jedno kučence, vidim da laje prema meni, ali me ne ometa. Ja posedujem mir, duša mi je čista, a savest slobodna. Dobijam pisma u kojima piše da ću biti čitan i kad ovo naše vreme bude zaboravljeno, čak me i patriote hvale. Za tu ljubaznost ne marim mnogo. Ali malo toga dugo traje, vreme izjeda, vreme izjeda sve. Izgubiću malo od svog imena u svetu, neku sliku, neku bistu, teško da bi to bila viteška statua.
Ali ima nešto što je gore - čak i da se spomene. Mislio sam da se sa decom dobro slažem. Dolazila bi s vremena na vreme da im potpišem knjižice, naklonila bi mi se, zahvalila i bili smo srećni zajedno. Sada služim kao plašilo za decu. Ni za to ne marim mnogo. Za stotinu godina ili manje, imena će nam zajedno biti zaboravljena.

______________________________________

Po zaraslim stazama

…Želim izreći samo jednostavnu ispoved kao Norvežanin, kao čovek i ako German… Ja lično nisam još nikada sreo manje ljubazne ljude od Engleza. Oni su tako puni sebe, tako oholi i nesusretljivi…Engleska ne želi rat voditi sama, zaista ne želi, već naprotiv hoće, kao obično, druge postaći da uđu u rat za Englesku. Davala je obećanja, davala jemstva jednoj evropskoj zemlji za drugom samo da bi se oprle Hitlerovoj želji. I zemlja za zemljom krvarile su kako bi služle Engleskoj… Pa i današnji rat i svu nesreću koju on nosi svetom zahvaljujemo Engleskoj. Engleska je uzrok. Engleska mora na kolena!…

Misterije

• Ali u svakom slučaju mogu doprineti da se raširi mišljenje kako je gospođica Kieland koketa, ništa mi ne smeta. I ne činim to da bih joj škodio ili da bih se osvetio, već da bih se branio, činim to iz ljubavi prema sebi samom, zato što je nepristupačna za mene, zato što se ruga svim mojim naporima da me zavoli, jer je zaručena i vezana, izgubljena je, potpuno izgubljena.

_____________________________________

Pan

Pred mojom kućicom stajao je kamen, visok, siv kamen. Iz njega je izbijao izraz prijateljstva prema meni. Kao da me vidi kad odlazim i dolazim, i uvek me pozna. Kada sam u praskozorje odlazio, voleo sam da prođem pored toga kamena i činilo mi se kao da sam tamo ostavljao nekog dobrog prijatelja, koji bi me čekao dok se ne vratim.

A gore u šumi otpočinjao bi lov. Nekad sam ponešto ubio, nekad nisam...

S one strane ostrva prostiralo se more u teškom miru. Kada bih se ispeo visoko gore, često sam stajao i sa visova gledao na more. U tihe dane brodovi se gotovo nisu pomerali napred. Po tri dana sam mogao videti isto jedro, malo i belo, kao galeb na vodi. Ali ponekad, kad bi se vetar podigao, brda u daljini su mogla gotovo iščeznuti, nastajala je oluja, jugozapadna bura, prizor čiji sam ja bio posmatrač. Sve je bilo u dimu. Nebo i zemlja bi se slili u jedno, more se uspinjalo u vratolomnim igrama u vazduhu, pretvaralo se u ljude, konje i pokidane zastave. Ja sam stajao u zaklonu neke stene i na um su mi padale razne stvari. Duša mi je bila uznemirena. Bog će znati, mislio sam, čega sam ja danas svedok i zašto se more otvara pred mojim očima..."

_____________________________________

Pan

Stare planine bile su vlažne i crne od vode koja se sa njih slivala, kapala i žuborila u jednakoj tihoj melodiji. Te tihe melodije duboko u planinama skraćivale su mi po koji čas dok bih sedeo i posmatrao oko sebe. Na um mi je padalo kako ti tihi beskrajni zvuci žubore tu u svojoj usamljenosti i niko ih ne čuje, niko ne misli na njih, a oni i pored toga žubore tu za sebe, čitavo vreme, večno! I, slušajući to žuborenje, više mi nije izgledalo da je planina potpuno pusta.

_____________________________________

Pan

Ja lovim da ne bih ubijao, lovim da bih živeo. Danas mi je potrebna jedna mala tetrebica, i zato ne ubijam dve, već sutra ubijam drugu. Zašto da ih ubijem više? Živim u šumi, ja sam sin šume.....

......

Zahvalnost za noć u samoći, za planine, za opojnost mraka i mora, srce mi je opijeno! Hvala za moj život, za dah, za milost što noćas mogu da živim, iz srca zahvaljujem za to! Osluškuj prema istoku i osluškuj prema zapadu, ne osluškuj! To je večiti Bog! Taj mir koji mi žamori u uhu, to je krv cele prirode koja ključa, Bog koji prožima zemlju i mene.

_____________________________________

Pan

Sedosmo u čamac, ona sede kraj mene na moje sedište i dodirnu me svojim kolenom. Ja je pogledah i ona mi na tren uzvrati pogled. Pričinila mi je prijatnost time što me je dodirnula kolenom, počeh da se osećam nagrađenim za taj gorki dan i radost mi se vraćala kada ona iznenada promeni položaj, okrete mi leđa i poče da razgovara sa doktorom koji je sedeo kraj krme. Celih četvrt sata nisam postojao za nju. Onda učinih nešto zbog čega se kajem i što još uvek nisam zaboravio. Njena cipela pade sa noge, ja je zgrabih i zavitlah u vodu daleko od čamca, od radosti što je blizu ili od potrebe da skrenem pažnju na sebe i podsetim je da postojim - ne znam. Sve se zbi tako brzo, nisam razmišljao, to mi je samo tako sinulo. Dame vrisnuše. A ja se ukočih od toga što sam učinio, ali kakva je korist bila od toga? Što je učinjeno, učinjeno je. Doktor mi priteče u pomoć, on uzviknu: Odveslajte! i usmeri čamac ka cipeli; u sledećem trenutku je veslač zgrabi upravo u trenutku kada se napunila vode i nestala ispod površine: čovek se skvasi visoko uz ruku. Onda odjeknu višeglasno ura sa oba čamca, jer je cipela bila spašena.

 ______________________________________

  Bog neka mi bude u pomoći, kako se Tolstoj mučio da isuši sve vesele izvore ljudskog života i da svet učini čvrstim u milosti prema Bogu i bližnjem. Stidim se do srži. Možda drsko zvuči kad se kaže kako se jedan agronom do srži stidi zbog jednog grofa; ali tako je... Nikad ne bih govorio o tome da je Tolstoj mladić koji ima da prebrodi iskušenja i da izdrži borbu da bi propovedao vrlinu i živeo čisto. Ali čovek je već starac čiji su izvori presušili i koji nema ni traga ljudskih sklonosti. Ali, može se reći, pa to se ne tiče njegova učenja! Međutim, ipak se to tiče njegova učenja! Tek kad se od starosti postane žilav i neosetljiv i kad se zasiti uživnja i ogrubi, tek tada se prilazi mladom čoveku i kaže: Odreci se! I mladić okusi, razmišlja i saznaje da je to tačno prema Svetom pismu. I mladić se ipak ne odriče, već carski greši punih četrdeset godina i kad je i sam mladić postao starac, tad i on sedla svoju belu, belu kljusinu i jaše s uzdignutim krstaškim barjakom u koštunjavoj ruci i uz zvuk trube propoveda nešto o odricanju mladića na svetu i opet o odricanju mladića. Hehehe, da, to je ta komedija koja se neprestano ponavlja! Tolstoj me veseli, očaran sam što stari čovek može još toliko dobra da učini; naposletku će još uspeti da uđe u raj! Ali ustvari on čini sve ono što su pre njega mnogi starci činili, i kao što će mnogi starac posle njega činiti. Samo

• Pitate me zašto izbrbljavam svoje tajne koje mi škode a koje bih mogao da skrijem? Odgovaram: iz politike, iz računa. Verujem naime u mogućnost da će moja iskrenost učiniti izvestan utisak na vas, pored sveg vašeg odricanja. U svakom slučaju mogao bih zamisliti da ćete osetiti izvesno poštovanje prema ovoj bezobzirnoj ravnodušnosti s kojom se sam predajem. Možda i pogrešno računam, lako je moguće, onda nemam kud. Ali čak iako mi je račun pogešan, vi ste i onako za mene izgubljeni pa opet ništa ne stavljam na kocku. A do ove se tačke može dospeti, to je očajanje, hazard. Pomažem vam sam da sastavite optužbu protiv mene i učvršćujem vas svojim skromnim sredstvima u vašoj nameri da me se otresete, prosto naprosto otresete. Zašto to činim? Zato što se mojoj sitnoj duši ne sviđa da govori u svoju sopstvenu korist i da nešto dobije na ovako bedan način; ni reči ne bih mogao izustiti. Ali, možete mi reći, pokušavam da lukavstvom i okolišnim putevima postignem isti uspeh koji bi ostali postigli sitnom iskrenošću? Ah... Ne, neću uostalom da se branim. Nazovite to obmanom, zašto ne, dobro je, odgovara; i sam ću dodati da je to najbednije licemerstvo. Dobro, dakle to je obmana, i ne branim se. Imate pravo, čitavo moje biće je obmana. Ali svi ljudi su u izvesnom stepenu zatočenici obmane, pa svejedno koje vrste omane, pošto je u suštini sve obmana?

Pan

  ______________________________________

Lutalica svira sa sordinom

1909.

Daleko sam od varoške buke i jurnjave, od novina i ljudi, od svega sam toga pobegao, jer sam ponovo pozvan u prirodu i usamljenost, odakle i potičem.

.......

Lutam po ostrvu kao i obično i premišljam o raznim stvarima. Mir, mir, nebeski mir izbija iz svakog drveta u šumi. Nisam čitao novine već dve nedelje, a ipak sam još živ, raspoložen sam, napredujem u zadobijanju unutarnjeg mira, pevam, ispravljam se i gologlav posmatram zvezdano nebo.

......

Potrebna je duhovna zaostalost da bi čovek stalno bio zadovoljan životom, i, štaviše, očekivao od njega nešto novo i lepo…U starosti se ne živi u životu, održava se samo uz pomoć uspomena. Mi smo kao otposlata pisma, nismo više na putu, stigli smo na cilj. Od značaja je samo da li smo u sebi uskovitlali bolove i radosti ili smo prošli kroz život bez ikakvog utiska. Hvala na životu, lepo je bilo živeti. Ali žena, ona je bila onakva kakvom su je odvajkada znali: beskrajno ograničena u izražavanju, ali prepuna neodgovornosti, sujete, lakomislenosti. Ona ima mnogo nečeg dečijeg, samo ničega od njihove nevinosti.

.......

I tako je to: već sama milost što se je život smeo da proživi, bogata je plata unapred za svaki pojedinačni bol u životu. Mnogo sam lutao u svom životu i postao sam glup i uvenuo. Ne patim od one perverzne staračke uobraženosti da sam postao pametniji nego što sam bio. Nadam se da nikad i neću postati pametan. To je znak prestarelosti. Kad zahvaljujem Bogu na životu, ne činim to zbog veće zrelosti koju sam stekao s godinama, već zbog radosti koju sam imao od života. Starost ne poklanja nikakvu zrelost, starost ne poklanja ništa sem starosti. Neka me Bog sačuva od toga da postanem mudar...Ja nemam nikakvog posla i nemam nikakvog cilja, ja sam samo lutalica koji izlazi iz jedne drvene kolibe i vraća se u nju, i potpuno je svejedno gde se nalazim…Počinje mraz dok se vraćam kući u moju drvenu kolibu, pustare i baruštine su zamrznute i lako se hoda. Polako i ravnodušno kaskam sa rukama u džepovima. Nema potrebe da se žurim, svejedno je gde sam.

_________________________________________

Plodovi zemlje

1920.

Čovek ide u pravcu severa. Nosi vreću u kojoj je hrana i nešto alata. Čovek je snažan i krupan, ima riđu bradu i male brazgotine po licu i rukama ‒ da li je ožiljke stekao pri radu ili u borbi? Možda dolazi iz zatvora i hoće da se sakrije, možda je filozof i traži mira ‒ ali, svakako, on dolazi, čovek je sam usred ove ogromne samoće. On ide, ide, naokolo je sve tiho, ne čuje se nijedna ptica, nijedna životinja, ponekad on progovori neku reč sam sa sobom.

...................

Nikada on nije čitao ni jednu knjigu, ali misli su mu se često bavile Bogom, on nije mogao drugačije, duša mu je bila puna poverenja i strahopoštovanja. Zvezdano nebo, brujanje šume, samoća, ogromni snegovi, sile na zemlji i nad zemljom često puta bi ga dovele do razmišljanja i pobožnosti; osećao se grešnim i bojao se Boga, nedeljom bi se umio u čast praznika, ali bi radio kao i inače svakoga dana.

................

Ja sam jedan od onih koji znaju šta valja, ali to ne rade. Ja sam nešto, ali on nije ništa, on je samo munja, brz čovek sadašnjice. Ali munja kao takva jalova je. Uzmimo vas tamo u Selanrou. Vi svaki dan vidite plava brda pred sobom; nisu to nikakve izmišljene stvari, to su stara brda, koja tu od pamtiveka stoje, ali su vam drugovi. Tako vi tu idete zajedno sa nebom i zemljom, jedno ste s njima, jedno ste sa širinom i srasli ste sa zemljom. Vama nije potreban mač u ruci, idete kroz život bez šlema na glavi i bez oružja u ruci, okruženi samim prijateljstvom. Eto, tu je priroda, ona pripada tebi i tvojima. Čovek i priroda ne ratuju između sebe, odobravaju jedno drugom, ne takmiče se, ne utrkuju se sa nekom predrasudom, idu zajedno. U sredini svega toga ste vi sa Selanroa i zato napredujete. Imate sve što vam za život treba, sve zašto živite, rađate se i stvarate nova pokolenja, nužni ste zemlji. A šta imate za to? Življenje u pravu i pravdi, življenje u istinitom i iskrenom stavu prema svemu. Ništa vas, ljude sa Selanroa, ne savlađuje, niti vama vlada, imate mira moći i sile, okruženi ste samim prijateljstvom. Počivate na toplim grudima i igrate se s izvesnom materinskom rukom i siti se nadojite. A ostali? Moj sin je munja, koja u stvari nije ništa, nekoristan blesak. On ume da trguje. Moj sin je primer čoveka našega doba, što su ga naučili čivutin i jenki; ali ja samo vrtim glavom nad svim tim.

___________________________________

Pitate me zašto izbrbljavam svoje tajne koje mi škode a koje bih mogao da skrijem? Odgovaram: iz politike, iz računa. Verujem naime u mogućnost da će moja iskrenost učiniti izvestan utisak na vas, pored sveg vašeg odricanja. U svakom slučaju mogao bih zamisliti da ćete osetiti izvesno poštovanje prema ovoj bezobzirnoj ravnodušnosti s kojom se sam predajem. Možda i pogrešno računam, lako je moguće, onda nemam kud. Ali čak iako mi je račun pogešan, vi ste i onako za mene izgubljeni pa opet ništa ne stavljam na kocku. A do ove se tačke može dospeti, to je očajanje, hazard. Pomažem vam sam da sastavite optužbu protiv mene i učvršćujem vas svojim skromnim sredstvima u vašoj nameri da me se otresete, prosto naprosto otresete. Zašto to činim? Zato što se mojoj sitnoj duši ne sviđa da govori u svoju sopstvenu korist i da nešto dobije na ovako bedan način; ni reči ne bih mogao izustiti. Ali, možete mi reći, pokušavam da lukavstvom i okolišnim putevima postignem isti uspeh koji bi ostali postigli sitnom iskrenošću? Ah... Ne, neću uostalom da se branim. Nazovite to obmanom, zašto ne, dobro je, odgovara; i sam ću dodati da je to najbednije licemerstvo. Dobro, dakle to je obmana, i ne branim se. Imate pravo, čitavo moje biće je obmana. Ali svi ljudi su u izvesnom stepenu zatočenici obmane, pa svejedno koje vrste omane, pošto je u suštini sve obmana?...

__________________________________________

Jednoga dana, mogao sam imati oko devet godina, u poštansku kancelariju je ušao vrlo crn i visok čovek, divčina. Začuđeno sam ga pogledao. Predao mi je jedno pismo i četiri šilinga za marku.
- Udario si danas put pod noge? - reče moj ujak.
- Da, doneo sam jedno pisamce za svog sina u Kristijaniji.
- Čitao sam o njemu - reče moj ujak.
- Je l' - reče..., I ja sam čitao o njemu ali ništa nisam razumeo. Njegova majka se nadala da će izučiti za sveštenika i doći kući. Ali izgleda da tako neće biti.
A moj ujak na to odgovori sa svoje klupe: "On je više nego sveštenik!"

Ne znam otkud mom ujaku takav odgovor, najverovatnije iz novina i knjiga po kojima je njuškao. Ko je bio taj sin koji je obećavao? Pol Boten-Hansen (poznati norveški kritičar i bibliograf) glavom i bradom! Bio je jedan od najboljih u svoje vreme.
I moj otac je nekada imao sina koji obećava.
A za tako velike nade potrebna su veća ulaganja.
Ali nećemo dozvoliti da mi, koji smo razočarali, postanemo tragični likovi. Nije to vredno toga.

__________________________________

Po zaraslim stazama

Pogledaj ovo - sigurno je rekao - pogledaj samo kako on piše. Gore nešto u životu nisam video. A samoglasnike i suglasnike uopšte ne zna.
- Ne, nisam ih znao. Ali nisam bio utučen, niko ne treba da ih zna. Pokušao sam da nabrojim suglasnike i samoglasnike obrnutim redom, ali od toga nisam postao srećniji i zadovoljniji, ne, duša mi zbog toga nije postala ni malo uzvišenija, tako da sam mogao da pljunem na njih. Čemu uopšte te koještarije služe? Sve je to presipanje iz šupljeg u prazno. U čemu je poenta? Sve te nepotrebne stvari koje moramo da naučimo i pamtimo celog života. Pogledajte kako to rade novinari. Oni se više ne služe svojim papagajskim znanjima, snalaze se bez njih i ljudi ih razumeju. Danas sam video jednu polomljenu fotelju, pripadala je nekom starom direktoru škole, sedeo je u njoj do svoje smrti. Sedamdeset godina je znao svoje dragocene lekcije, a sad mu deca prodaju fotelju.

_______________________________

Po zaraslim stazama

Osećam danas da je moje srce osamljeno. Zato u vrt odoh da te susretnem. Lovorovo lišće navlažila kiša rosulja pevajući tužni rekvijem, jer tebe nema. Kap pre nego padne drhtavo želi da me pozdravi. Prolazim stazama gde sam toliko o tebi sanjala, ne bi li štogod tvoga susrela. Neka tuga obara svaki pup, a ti kao sena nad mojim lebdiš snom. Tuga je zasenila tvoje oci u mojoj duši. I suton sve jače osutonio pa senama svojim želi da bol progonstva ispije. Tako ce biti zauvek govorim sebi… zauvek... I da stabla jesen osete, ja na njih sipam svoju dušu i snove im sušim. Tek sada jedva listovi dišu prepuni bola k'o prikaza sunčanih smiraja iza planine. Duga je na horizontu i ja je vidim iz vrta, pratim je pogledom, sve dok nebo toliko ne potamni i prve zvezde ne počnu da svetlucaju na svodu.

_______________________________

Po zaraslim stazama

Još i dan-danas nosim u sebi mučna sećanja na ono što je boravak u toj klinici uništio u meni. Ne može se to izmeriti, ne postoji za to mere. Bilo je to lagano, lagano, lagano čupanje samog korena. Gde je krivnja tome? Nigde posebno, nigde naročito, već u sistemu. Vladavini nad živim životom, pravilima bez intuicije i srca, u psihologiji tačaka i rubrika, u celoj jednoj nauci koja prkosi znanju. Drugi možda mogu podneti to mrcvarenje, no to se mene nimalo ne tiče, ja ga podneti ne mogu…
… Svi smo mi na putu prema jednoj zemlji u koju ćemo uvek na vreme stići. Nikuda nam se ne žuri i putem prikupljamo slučajne događaje. Samo se budale krevelje put nebesa i pronalaze velike reči o tim događajima, trajnijima od nas i neizbežnima. Da, prijatelju, kako li su samo ustrajni i neizbežni!.

ZAŠTO BAŠ... Knut Hamsun

(Iz inaugurativnog govora Haralda Hjarnea, predsednika Komisije za dodelu Nobelove nagrade, 10. decembra 1920.)

     Hamsunovo delo je ep o radu kojem je autor dao monumentalne karakteristike. Nije u pitanju različit rad koji deli ljude između sebe; u pitanju je koncentrisan težak rad koji u svom najčistijem obliku u potpunosti oblikuje ljude, koji umiruje i spaja rastavljene duše, koji čuva i uvećava plodove njihovog rada pravilnim i neprekinutim napretkom. Rad pionira i prvog farmera, sa svim svojim teškoćama, u rukama pisca, prema tome, preuzima karakter herojske borbe koja ne proizvodi ništa drugo do veličanstveno i junačko žrtvovanje za nečiju zemlju i prijatelje pod oružjem. Baš kao što je pesnik seljačkog porekla Hesiod opisao rad na polju, tako je Hamsun u prvi plan svog dela postavio idealnog radnika koji čitav svoj život i svu svoju snagu posvećuje raščišćavanju zemljišta i trijumfovanju nad preprekama sa kojima ga ljudi i sile prirode suočavaju. Ako je Hamsun iza sebe ostavio sve teške uspomene na civilizaciju, on je svojim sopstvenim radom doprineo preciznom razumevanju nove kulture za koju naša era očekuje da nastane iz napretka fizičkog rada kao produžetka prastare civilizacije.

      Svi Hamsunovi junaci nose znak svog norveškog porekla; oni su svi na neki način uslovljeni "plodovima zemlje". Jedna od karakteristika nama srodnih jezika je da često iste reči izražavaju veoma različite nijanse značenja slikama koje dočaravaju. Kada mi, Šveđani, kažemo "plodovi zemlje", mi automatski pomislimo na nešto plodno, obilno, sočno, uglavnom u agrokulturnoj regiji koja je bila obrađivana dugo vremena. Misao u Hamsunovoj knjizi ne ide u ovom pravcu. "Zemlja" je ovde neravno i nepristupačno neobrađeno tlo. NJeni plodovi ne ispadaju iz roga izobilja, oni uključuju sve što može da klija i raste na ovom nezahvalnom tlu, dobro i loše, lepo i ružno, među ljudima i životinjama, kao i u šumama i poljima. Takve vrste plodova Hamsunovo delo nudi našoj žetvi.
Međutim, mi Šveđani, ili barem većina Šveđana, ne oseća se čudno u predelima i okolnostima koje su ovde opisane. Mi ponovno otkrivamo atmosferu Severa sa svim što je deo njegovog prirodnog i socijalnog miljea, i sa mnoštvom paralela sa obe strane granice.

Ivan Turgenjev,Kad mene ne bude...i još par citata

KAD MENE NE BUDE
Kada mene ne bude, kada se sve što sam bio ja raspe u prah – o ti, moja jedina prijateljice, o ti, koju sam tako jako i tako nježno volio, ti, koja ćeš me zacijelo nadživjeti – ne dolazi na moj grob... Što ćeš ondje?

Ne zaboravi me... Ali i ne sjećaj me se sred svakodnevnih briga, zadovoljstava i potreba... Ja ne želim ometati tvoj život, ne želim priječiti njegov mirni tok. Ali u časovima samoće, kada te obuzme ona stidljiva i bezrazložna sjeta, tako poznata dobrim srcima, uzmi jednu od naših najmilijih knjiga i nađi u njoj one stranice, one retke, one riječi od kojih su nam ponekad odjednom – sjećaš se? – oboma udarale na oči slatke i nijeme suze. Pročitaj ih, sklopi oči i pruži mi ruku...

Nenazočnom prijatelju pruži ruku svoju. Ja je neću moći stegnuti svojom rukom; ona će ležati nepomična pod zemljom, ali sada mi godi misao da ćeš možda na svojoj ruci osjetiti lagan dodir. I prikazat će ti se moj lik, a ispod sklopljenih vjeđa tvojih poteći će suze, slične suzama kakve smo nekoć, opijeni Ljepotom, zajedno ronili, o ti, jedina moja prijateljice, o ti, koju sam volio tako snažno i tako nježno!

__________________________________________________

 

 

Prva ljubav" (zbirka pripovedaka)

"Pale su i poslednje pregrade - i naša ljubav se tako smirila, tako produbila, tako je bez ikakva traga nestalo svake podvojenosti da ne želimo čak ni da prozborimo ni reč, ni da izmenimo pogled....Želimo samo da dišemo, dišemo zajedno, da živimo zajedno, da budemo zajedno... pa čak i da ne znamo da smo zajedno..."

                               ___________________________________________________

 

                                                     Plemićko gnezdo" - kraj romana
"A svršetak?" - upitaće mozda nezadovoljni čitalac. "A šta je bilo posle s Lavreckim? S Lizom?
Ali našto govoriti o ljudima još živim, no koji su već sišli sa zemnog poprišta, našto se vraćati k njima?
Kažu da je Lavrecki posetio onaj udaljeni manastir gde se Liza sakrila, - i video je. Idući kroz horove, ona je prošla blizu pored njega, prošla ravnim, žurno-smernim korakom kaluđerice - i nije pogledala na nj; samo su trepavice oka na nj upravljenoga malo zadrhtale, ona je još niže pognula svoje oslabljeno lice - i prsti skupljenih ruku još čvršće su se priljubili jedno uz drugo.
Šta su pomislili, šta su osetili njih dvoje? Ko to zna? Ko to ume kazati? Ima takvih trenutaka u životu, takvih osećanja...Na njih se može samo pokazati i proći svojim putem."

                          _____________________________________________________

 

Iz romana "Očevi i deca"

 

 

- Znaš, brate čega sam se setio? Jednom sam se s pokojnom majkom posvađao, vikala je na mene, nije me htela ni čuti... Na kraju sam joj rekao: vi me ionako ne možete razumeti, jer mi pripadamo, rekoh, različitim generacijama. Ona se strašno uvredila, a ja sam pomislio: što se tu može? Pilula je gorka, ali je mora progutati. A evo, sad smo mi došli na red, i naši naslednici mogu nama isto tako reći: vi niste naša generacija, i progutajte sada tu pilulu."


" - Odgoj? - prihvati Bazarov. - Svaki čovek mora sam sebe odgajati - pa makar, evo, kao ja, na primer. A kad je reč o vremenu, zašto bih ja o vremenu zavisio? Neka ono radije zavisi od mene. Ama, sve ti je to brate nedisciplina, duševna pustoš! I kakvi su to tajanstveni odnosi između muškarca i žene? Mi filozofi znamo kakvi su to odnosi. Proučimo samo anatomiju oka: otkud ti tu nekakav, kao što si rekao, zagonetni pogled? Sve ti je to romantika, besmislica, trulež, umetnost. Idemo radije promatrati kukca."

_________________________________________

“Dosta je”govorio sam sam sebi dok su me noge, koračajući leno po strmoj padini planine,nosile dole,prema mirnom potočiću;”Dosta je”,ponavljao sam udišući smolasti miris borova gaja koji je postao naročito jak i prodoran od svežine večeri koja se spuštala;”Dosta je”,rekoh još jednom pošto sam seo na humak obrastao mahovinom upravo nad potokom i zagledao se u njegove tamne i spore valove iznad kojih je gusti trščak dizao svoje bledozelene stabljike…

“Dosta je” trebam da se ostavim tumaranja i zanošenja,treba da se obuzdam;vreme je da stisnem glavu sa obe ruke i naredim srcu da ćuti. Neću više da se predajem slatkom blaženstvu nejasnih,ali zanosnih osećaja, neću više da letim za svakim novim oblikom lepote, neću više da hvatam svaki treptaj njenih finih i jakih krila…
Šta imam od toga što se upravo sada večernje rumenilo sve šire i sve crvenije razleva nebom, kao da ga raspaljuje neka strast koja sve pobeđuje?Šta imam od toga što je na dva koraka od mene, usred večernje tišine, sjaja i miline, odjednom zapevao u rosnoj dubini nepokretna žbuna slavuj, tako čarobnim glasom kao da pre njega nije na svetu bilo slavuja, pa on prvi zapevao prvu pesmu o prvoj ljubavi?....Sve je to već bilo, bilo i ponavljalo se i ponavlja se hiljadu puta, pa kad pomisliš da će se sve to nastaviti tako kroz celu večnost-kao po naredbi,po zakonu-bude ti čak krivo!Da…bude ti krivo!…”

Umberto Eko, Kako ne upotrebiti mobilni telefon

 

 

 

 

 

 

Uputstvo »Kako ne upotrebiti mobilni telefon« napisao je Umberto Eko daleke 1991. godine i objavio u svojoj knjizi »Kako sam putovao sa lososom«. Objavljivanje ovog posta shvatite kao preporuku pomenute knjige jer je u svakom slučaju štivo koje će vas opustiti, nasmejati a ipak nečemu naučiti.

 

 

 

 

 

 

Lako je podsmevati se vlasnicima mobilnih telefona. Treba najpre utvrditi kojoj od pet mogućih kategorija pripadaju. U prvoj su hendikepirani, prinuđeni da neposredno budu u kontaktu sa lekarom ili hitnom pomoći. Neka je blagoslovena tehnologija koja im je stavila na raspolaganje takvu korisnu napravu. U drugu grupu spadaju svi koji su zbog važnih poslovnih obaveza u stanju stalne pripravnosti (vođe vatrogasnih brigada, seoski lekari, transplatatori organa u očekivanju svežeg leša…). Za njih je mobilni telefon stvar preke potrebe i gotovo nikakvo zadovoljstvo.

Treći su preljubnici. Oni prvi put u istoriji mogu da primaju poruke od tajnog partnera koje članovi njihovih porodica, sekretarice ili zlobne kolege ne mogu da ulove. Dovoljno je da telefonski broj poznaju ona i on (ili on i on, ona i ona; ne mogu da se setim ostalih mogućih kombinacija). Sve tri navedene kategorije zaslužuju naše poštovanje: spremni smo da zbog prve dve budemo uznemiravani u restoranu ili za vreme pogrebnog ceremonijala, a preljubnci su veoma često vrlo diskretni.

Slede preostale dve, i to rizične kategorije (za njih same i za nas). U jednoj su svi oni koji nigde ne kreću ako nemaju mogućnost da o frivolnim stvarima ćaskaju sa prijateljima i rođacima od kojih su se upravo rastali. Njima je teško objasniti zašto ne bi trebalo da to čine: ako im ne polazi za rukom da pobegnu od te prinudne interakcije i uživaju u trenucima samoće, ako ne mogu da se zainteresuju za ono što rade u tom momentu, da iskuse udaljenost pošto su spoznali bliskost, ako ne mogu a da se ne razmeću svojom ispažnošću nego od nje prave amblem i barjak, pa dobro, onda je to problem za psihologe. Smetaju nam, ali moramo razumeti njihovo strašno unutrašnje siromaštvo, zahvalni što sami nismo takvi i oprostiti im (ne dozvolite da vas obuzme luciferska radost što niste kao oni jer to je onda oholost i nedostatak milosrđa). Prihvatite ih kao svoje bližnje koji pate i pružite im i drugo uvo.

Poslednju kategoriju čine osobe koje žele da u javnosti ostave utisak da su vrlo tražene, naročito zbog poslovnih konsultacija: razgovori koje smo primorani da slušamo, na aerodromima, u restoranima ili vozovima odnose se uvek na novčane transakcije, izostalu isporuku metalnih profila, pokušaje da se naplati isporučena partija kravata i slično, zbog čega svaki govornik zvuči pomalo kao Bil Gejts.

Podela na klase je okrutan mehanizam pa novi bogataš, i kada zarađuje enormne sume, zbog nasleđenog proleterskog žiga ne zna kako da upotrebi pribor za ribu, kači plišanog majmuna na zadnje staklo svog ferarija, Svetog Kristofera na istrument-tablu privatnog aviona, ili izgovara managment; i zato neće biti pozvan kod vojvotkinje Guermenteza (a pitaće se zašto kad ima jahtu dovoljno dugačku da spoji dve obale). Oni ne znaju da Bil Gejts nema potrebu za mobilnim telefonom jer ima čitav sekretarijat, toliko moćan i efikasan da će mu u najgorem slučaju, ako mu baš umire deda, prići šofer i šapnuti to na uvo. Moćan čovek je onaj koji ne mora da odgovori na svaki poziv, naprotiv, obično kažu da nije tu. I na nižem upravljačkom nivou dve stvari simbolišu uspeh: ključ od privatnog toaleta i sekretarica koja kaže: „gospodin je trenutno van kancelarije“.

Zato, ko se razmeže mobilnim telefonom kao sibolom moći, objavljuje, naprotiv, da je u beznadežno potčinjenom položaju, primoran da skače na pozive čak i dok vodi ljubav, svaki put kada ga pretpostavljeni zovu, osuđen da progoni poverioce danju i noću da bi preživeo, i sam progonjen zbog izdatog čeka bez pokrića. Ali razmetanje mobilnim telefonom dokaz je da te stvari ne zna i potvrda njegove nesporne društvene marginalnosti.

izvor

Umberto Eko: Šetnje kroz fiktivne šume

ČUDAN SLUČAJ ULICE SERVANDONI


U disertaciji moje studentkinje Lukresije Eskudero, koja se bavi izveštavanjem argentinske štampe o ratu na Foklandskim - Malvinskim ostrvima, nalazi se sledeća priča.

Trideset prvog marta 1982. godine, dva dana pre nego što se argentinska vojska iskrcala na Malvine i dvadeset pet dana pre nego što su na Foklandska ostrva stigle Britanske snage za specijalne zadatke, list Klarin, koji izlazi u Buenos Ajresu, objavio je zanimljivu vest: izvesni londonski izvor navodno je tvrdio da je Britanija poslala nuklearnu podmornicu "Super" u južnu oblast Južnog Atlantika. Britansko Ministarstvo inostranih poslova odmah je dalo izjavu da nema nikakav komentar povodom te "verzije", pa je argentinska štampa zaključila da, ako su britanske vlasti okvalifikovale tu vest kao "verziju", to znači da je odnekle procurila ozbiljna i tajna vojna informacija. Prvog aprila, kada su Argentinci bili na korak od iskrcavanja na Malvine, Klarin je izvestio da je "Super" u stvari brod od 45 000 tona nosivosti koji ima posadu od 97 specijalno obučenih ronilaca.

     Britanske reakcije koje su potom usledile bile su prilično dvosmislene. Jedan vojni stručnjak izjavio je da bi slanje podmornica na atomski pogon bilo prihvatljivo. Dejli telegraf je nagovestio da ima mnogo informacija o čitavoj stvari, tako da su se, malo-pomalo, glasine pretvorile u činjenice. Argentinski čitaoci su bili šokirani tim događajem a štampa je pokušala da zadovolji njihova prozna očekivanja držeći ih u neizvesnosti. Informacije koje su objavljene navodno su dobijene direktno od argentinske vojne komande, pa je "Super" postala "ona podmornica koju su engleski izvori locirali u Južnom Atlantiku". Četvrtog aprila podmornica je već bila viđena u blizini obala Argentine. Britanski vojni izvori i dalje su izjavljivali da nemaju nameru da otkrivaju lokacije svojih podmornica, što je očigledno samo potvrdilo opšte uverenje da se engleske podmornice nalaze negde - a to je, naravno, bilo sasvim tačno.

     Nekoliko evropskih novinskih agencija takođe je javilo 4. aprila da se "Super" sprema da zaplovi ka južnim morima na celu Britanskih snaga za specijalne zadatke. Da je to bilo tačno, podmornica koja je viđena u blizini obala Argentine ne bi mogla da bude "Super" ali ovim je, umesto da bude pobijena, samo pojačana kontradikcija u vezi sa podmornickim sindromom.

     Petog aprila, novinska agencija DAN objavila je da se "Super" nalazi na 250 kilometara od Foklanda-Malvina. Sva ostala sredstva informisanja prenela su tu vest i počela da opisuju karakteristike podmornice i njenu neverovatnu snagu. Šestog aprila, argentinska mornarica je u blizini tog arhipelaga ugledala pomenutu podmornicu kojoj se naredne nedelje pridružila njena sestra, podmornica "Orakl". Osmog aprila, francuski dnevnik Mond pomenuo je ta dva plovna objekta, a Klarin je citirao francuski izveštaj pod dramatičnim naslovom "Da li je stigla podmornička flota?" Dvanaestog aprila, podmornicka flota se ponovo pojavila a Klarin najavljuje dolazak sovjetskih podmornica u južna mora.

    Ova priča govori ne samo o prisustvu podmornice "Super" (koje se uzima zdravo za gotovo) već isto tako o dijaboličnim sposobnostima Britanaca koji su uspeli da sačuvaju tajnu o svom prisustvu. Osamnaestog aprila, jedan brazilski pilot spazio je podmornicu "Super" u blizini obala Santa Katarine i fotografisao je, ali je slika bila nejasna zbog oblačnog vremena. Ovde imamo još jedan efekat magle (treći u okviru ovih predavanja, ako se sećate), koji su ovog puta direktno stvorili čitaoci da bi održali neophodnu neizvesnost priče. Izgleda kao da se nalazimo na pola puta između Ravne zemlje i Antonionijevog Uvećanja.

    Dvadeset drugog aprila, kada su Britanske snage za specijalne zadatke zaista bile na osamdeset kilometara od mesta gde će se odvijati vojne operacije, Klarin je obavestio svoje čitaoce da se podmornica, koja je navodno patrolirala u vodama Malvina, vratila u Škotsku. Dvadeset trećeg aprila, škotski list Dejli rekord otkrio je da, u stvari, podmornica "Super" nije ni isplovljavala iz svoje britanske baze. Argentinske novine morale su da pronađu drugi prozni žanr, prelazeći sa ratnih filmova na đpijunske romane, tako da je dvadeset trećeg aprila Klarin trijumfalno objavio da je prevara britanskih snaga otkrivena.

     Ko je izmislio tu Žutu podmornicu? Da li su to uradile britanske tajne službe da bi podrile moral Argentinaca? Da li je to delo argentinske vojne komande koja je želela da opravda svoj čvrsti stav? Da li je to učinila britanska štampa? Ili argentinska štampa? Ko je imao koristi od tih glasina? Mene ne interesuje taj aspekt priče. Mene zanima način na koji je čitava priča, u kojoj su sve strane učestvovale, izrasla iz neproverenih glasina. Svi su sarađivali u stvaranju Žute podmornice zato što je ona bila fascinantan fiktivni lik čija je priča bila pripovedački uzbudljiva.

   U ovoj priči, to jest, u stvarnoj priči fiktivne konstrukcije, ima mnogo naravoučenija. Pre svega, ona pokazuje da mi stalno dolazimo u iskušenje da život oblikujemo prema pripovednim obrascima (ali to će biti tema mog sledećeg i poslednjeg predavanja). Drugo, ona pokazuje snagu egzistencijalnih pretpostavki. U svakom iskazu u kome se spominju lična imena ili određeni opisi, pretpostavlja se da čitalac ili sluđalac uzima zdravo za gotovo postojanje entiteta o kome se neđto tvrdi. Ako mi neko kaže da nije mogao da dođe na sastanak jer mu je supruga bila bolesna, moja prva reakcija je da poverujem u postojanje te supruge. Tek kasnije, ako slučajno otkrijem da je dotični neoženjen, mogu da zaključim da je lagao. Mežutim, do tog trenutka, zbog toga đto je njegova supruga stvorena u okviru diskursa samim činom njenog spominjanja, ja nemam razloga da smatram da ona ne postoji. To je tako prirodna sklonost normalnog ljudskog bića da ako pročitam tekst koji počinje rečima: "Kao đto svi znaju, sadađnji kralj Francuske je ćelav" (uzimajuci u obzir da je opštepoznato da je Francuska republika i da se ja ne bavim filozofijom jezika nego da sam običan čovek), neću krenuti da konsultujem Tablice istine već ću odlučiti da ukinem svoju nevericu i smatraću da je taj diskurs fiktivan i da se verovatno radi o prici iz doba Šarla Ćelavog. Postupam tako zato što je to jedini način da pripišem postojanje, u bilo kom svetu, entitetu koje taj iskaz stvara.

    Isto se dogodilo i sa našom podmornicom. Kada je ona jednom ušla u diskurs sredstava za masovnu komunikaciju, podmornica je tu i ostala, a s obzirom da se pretpostavlja da novine govore istinu o stvarnom svetu, ljudi su dali sve od sebe da podmornicu ugledaju.

    U delu Ma che cose njuesto amore od Akila Kampanile (onog izvanredno duhovitog pisca koga sam citirao u svom prvom predavanju), postoji lik po imenu Baron Manuel koji, da bi olakšao svoj tajni život preljubnika, stalno govori svojoj ženi i ostalima da mora da posećuje i pomaže izvesnom Pasotiju, svom dragom prijatelju, koji je hrončcni bolesnik i čije se zdravlje tragično pogoršava kako se ljubavne veze Barona Manuela dalje komplikuju. Pasotijevo prisustvo u romanu tako je opipljivo da, iako i autor i čitalac znaju da on ne postoji, u jednom trenutku svi (drugi likovi, naravno, ali i čitalac) očekuju da se on fizički pojavi na sceni. Tako se Pasoti iznenada pojavljuje, nažalost, samo nekoliko minuta pošto je Baron Manuel (kome se smucčio sopstveni preljubnički život) saopđtio da je ovaj umro.

  Žutu podmornicu su stvorili mediji i ćim je stvorena svi su u nju poverovali. Šta se dešava kada u fiktivnom tekstu autor stvori, kao deo stvarnog sveta (koji je pozadina fiktivnog sveta), nešto što ne postoji u stvarnom svetu? Kao što se možda sećate, to se dogodilo En Redklif koja je stvorila maslinjake u Gaskonji.

   U prvom poglavlju Tri musketara, D"Artanjan stiže u Pariz i ubrzo nalazi smeštaj u Ulici Fosoajer, u kući Gospodina Bonasjea. Kuća Gospodina De Trevija kuda on odmah zatim kreće, nalazi se u Ulici Vje Kolombje (Poglavlje 2). Tek u sedmom poglavlju saznajemo da Portos stanuje u istoj ulici kao i da Atos stanuje u Ulici Feru. Danas Ulica Vje Kolombje ide severnom stranom sadašnjeg trga Sen-Silpis, Ulica Feru izlazi na isti trg sa južne strane, ali u dobu koje se opisuje u Tri musketara taj trg još nije postojao. Gde živi ona povučena i tajanstvena ličnost po imenu Aramis? To saznajemo u Poglavlju 11 u kome otkrivamo da on stanuje na uglu Ulice Servandoni; ako pogledate kartu Pariza (slika 12) primetićete da je Ulica Servandoni prva ulica paralelna sa Ulicom Feru sa istočne strane. Ovo jedanaesto poglavlje se zove "L"Intrigue se noue" ("Zaplet se komplikuje"). Iako je Dima, naravno, imao nešto drugo na umu, nama je zaplet počeo da se komplikuje sa tačke glediđta onomastike i gradskog planiranja.

Jedne noći, posle posete Gospodinu De Treviju u Ulici Vje Kolombje, D"Artanjan (kome se ne žuri da stigne kući i koji želi da se prođeta da bi mogao da se bavi nežnim mislima o svojoj voljenoj Gospođi Bonasje) vraća se kćci "najdužim putem", kako nam se saopđtava u tekstu. Međutim, mi ne znamo gde je Ulica Fosoajer i ako pogledamo mapu danađnjeg Pariza nećemo je pronaći. Sledimo, zato D"Artanjana koji "razgovara sa noći i smeđi se zvezdama" (vidi sliku 13).

   Ako čitamo Dimin tekst gledajući u mapu iz sedamnaestog veka, videćemo da D"Artanjan ide Ulicom Sers-Midi (koja se u to vreme, kako Dima primećuje, zove Sas-Midi), ulazi u uličicu koja se nalazila na mestu današnje Ulice Asas i koja se bez sumnje zvala Ulica Karm, da bi zatim skrenuo levo "jer se Aramisova kuća nalazi između Ulice Kaset i Ulice Servandoni". Pođto je izađao iz Ulice Karm, D"Artanjan verovatno ide preko neke poljane do manastira Bosonogih Karmelićanki, seće Ulicu Kaset, ulazi u Ulicu Mesje (danasnju Mezjer), nekako prelazi Ulicu Feru (tada poznatu kao Ulica Fero) u kojoj stanuje Atos, ali ta mu pomisao ne pada na pamet (jer D"Artanjan zaneto luta kao svaka zaljubljena osoba). Ako se Aramisova kuća nalazi između Ulice Kaset i Ulice Servandoni, trebalo bi da je u Ulici Kanive (mada očigledno Ulica Kanive jođ uvek nije postojala 1625. godine). Ali njegova kuća bi trebalo da se nalazi tačno na uglu Ulice Servandoni (na našoj mapi "Rue?") jer bađ preko puta kuće svog prijatelja D"Artanjan vidi nepoznatu priliku kako izlazi iz Ulice Servandoni (kasnije u romanu saznajemo da je to Gospođa Bonasje).

Avaj, naš empirijski citalac će svakako biti dirnut spominjanjem Ulice Servandoni jer je u njoj živeo Rolan Bart, ali Aramis nikako nije mogao biti dirnut s obzirom da se radnja romana događa 1625. godine; firentinski arhitekta Đovani Nikolo Servandoni koji je rođen 1695, projektovao je fasadu crkve Sen-Silpis 1733, a ulica je dobila ime u njegovu cast tek 1806. godine.

  Iako je Aleksandar Dima znao da se Ulica Sers-Midi tada zvala Sas-Midi, pogrešio je u pogledu Ulice Servandoni. Ta činjenica ne bi imala nikakvog značaja da se tiče samo Dime kao empirijskog autora. Ali sada kad taj tekst postoji, mi poslušni čitaoci moramo da sledimo njegova uputstva i nalazimo se u jednom potpuno stvarnom Parizu, istovetnom kao Pariz iz 1625. godine izuzev činjenice da se u prvom pojavljuje jedna ulica koja u njemu nije mogla da postoji.

  Kao što vam je poznato, logičari i filozofi jezika često su diskutovali o problemu ontolođkog statusa fiktivnih likova (kao i o fiktivnim predmetima i događajima), pa stoga nije besmisleno zapitati se šta znači kada se kaze "r je istinito" kada je r rečenica koja se ne odnosi na stvarni već na fiktivni svet. U mom prethodnom predavanju, međutim, dogovorili smo se da se pridržavamo mišljenja koje je u najvećoj meri zdravorazumsko. Kakav god da je vađ filozofski stav, rekli biste da je u fiktivnom svetu Konana Dojla Serlok Holms neženja; kad bi Holms u jednoj od tih priča rekao Votsonu da rezerviđe vozne karte jer putuje sa Gospođom Holms da uhvati Doktora Morijartija, bilo bi nam svakako bar malo neprijatno. Dozvolite mi da upotrebim jedan vrlo grubi pojam istinitosti: nije tačno da Holms ima ženu kao đto nije tačno da se Empajer stejt bilding nalazi u Berlinu, i tačka.

    Ali da li je sa podjednakim ubeđenjem moguće tvrditi da nije tačno da Aramis stanuje na uglu Ulice Servandoni? Naravno, možemo da tvrdimo da sve dolazi na svoje mesto samo ako izjavimo da u mogućem svetu knjige Tri musketara Aramis stanuje na uglu izvesne Ulice H i da se ta ulica samo greškom empirijskog autora zove Servandoni dok se u stvari verovatno zvala drugacije. Kit Donelan nas je ubedio da ako čovek pogrešno veruje i tvrdi da je Džons ubio Smita, onda će taj čovek kad god pomene Smitovog ubicu uvek misliti na Džonsa iako je Džons nevin.

    Cela stvar je, međutim, mnogo komplikovanija. Gde se nalazi Ulica Fosoajer u kojoj stanuje D"Artanjan? Ta ulica je postojala u sedamnaestom veku a danas ne postoji iz vrlo jednostavnog razloga: stara Ulica Fosoajer bila je ona koja se danas zove Ulica Servandoni. Tako (1) Aramis stanuje u ulici koja nije bila poznata pod tim imenom 1625. i (2) D"Artanjan stanuje u istoj ulici kao i Aramis ali to ne zna. D"Artanjan se zaista nalazi u vrlo čudnoj ontološkoj situaciji: on veruje da u njegovom Parizu iz 1625. postoje dve ulice sa dva različita imena dok u stvari postoji samo jedna ulica sa jednim imenom. Mogli bismo da kažemo da greška ovakvog tipa nije nemoguća. Ljudi su vekovima verovali da se pored obala Indije nalaze dva velika ostrva Cejlon i Taproban pa su ih kartografi iz đesnaestog veka nacrtali; uskoro je utvrđeno da je to udvajanje bilo posledica maštovitog tumačenja opisa mnogih putnika i da u stvarnosti postoji samo jedno ostrvo. Slično tome, verovalo se da se zvezda Zornjača razlikuje od Večernjače (zvali su ih Hesperus i Fosforos), ali one su u stvarnosti jedno isto nebesko telo, to jest, Venera.

      Pa ipak, situacija u kojoj se nalazi D"Artanjan nije ista. Mi, zemaljska bića, posmatramo dva entiteta - Hesperus i Fosforos - izdaleka, u dva različita doba dana, tako da je razumljivo što smo pogrešili ili još uvek grešimo verujući da se radi o dva različita entiteta. Ali kad bismo bili stanovnici Fosforosa ne bismo nikako mogli da verujemo u postojanje Hesperusa, jer ga niko nikada ne bi video da svetli na nebu. Problem Hesperusa i Fosforosa zaokuplja Fregea i druge zemaljske filozofe ali ne postoji za filozofe sa Fosforosa, ako ih ima. Kao empirijski autor koji je očigledno pogrešio, Dima je u istoj situaciji kao i zemaljski filozofi. Ali D"Artanjan je, u svom mogućem svetu, u položaju filozofa sa Fosforosa. Ako se nalazi u ulici koja se danas zove Servandoni, on mora da zna da se nalazi u Ulici Fosoajer, u kojoj stanuje. Prema tome, kako može da misli da je u drugoj ulici, u onoj u kojoj stanuje Aramis?

Kad bi Tri musketara bio naučno-fantastični roman (ili primer samoponištavajuće književnosti), ne bi bilo nikakvog problema. Ja bih lako mogao da napišem priču o svemirskom navigatoru koji odlazi sa Hesperusa prvog januara 2001. i stiže na Fosforos prvog januara 1999. Moja priča bi omogućila postojanje paralelnih svetova u kojoj postoji praznina od dve godine. Jedna od tih planeta se zove Hesperus; ima milion stanovnika i kralja po imenu Sten Lorel. Druga se zove Fosforos; njenih stanovnika je milion manje jedan (Sten Lorel ne postoji na Fosforosu koji je republika) i potpuno su isti kao stanovnici na Hesperusu (imaju ista imena, iste osobine, iste lične sudbine, iste porodične veze). Ili bih mogao da zamislim da svemirski navigator putuje unazad u vremenu i stiže na nekadašnji Hesperus, u doba kada se ovaj zvao Fosforos, samo pola sata pre nego što su njegovi stanovnici odlučili da mu promene ime.

   Međutim, jedan od osnovnih fiktivnih sporazuma u svakom istorijskom romanu sastoji se u tome da koliko god se izmišljenih likova uvede u priču, sve drugo mora, manje ili više, da odgovara onome što se zaista dogodilo u to doba u stvarnom svetu.

    Jedno dobro rešenje naše zagonetke moglo bi biti sledeće: s obzirom da po nekim mapama izgleda da se, bar 1636. godine, Ulica Fosoajer od jednog svog dela ka jugu zvala Ulica Pje de Bis, onda D"Artanjan stanuje u Ulici Fosoajer a Aramis u Ulici Pje de Bis. D"Artanjan, koji misli da su to dve ulice jer imaju različita imena, zna da stanuje u ulici koja je produžetak Aramisove ulice i samo gređkom veruje da se Aramisova ulica zove Ulica Servandoni umesto Ulica Pje de Bis. Zađto da ne? Možda je upoznao nekog Firentinca po imenu Servandoni, pradedu arhitekte Sen-Silpis pa ga je sećanje prevarilo.

   Ali u tekstu se ne kaže da je D"Artanjan stigao u ulicu "za koju misli" da je Ulica Servandoni. U tekstu se kaže da je on stigao u ulicu za koju bi čitalac trebalo da poveruje da je Ulica Servandoni. Kako možemo da rešimo ovu veoma zabrinjavajuću situaciju? Tako što ćemo prihvatiti pomisao da sam ja do sada karikirao rasprave o ontologiji fiktivnih likova. Ono što nas u stvari interesuje nije ontologija mogućih svetova i njihovih stanovnika (problem dostojan postovanja u raspravama modalne logike) već položaj čitaoca.

   To što znamo da Holms nije oženjen znamo iz sage o Holmsu, odnosno iz fiktivnog korpusa. Nasuprot tome, činjenicu da Ulica Servandoni nije mogla da postoji 1625. godine možemo saznati samo iz Enciklopedije; ali informacije iz Enciklopedije su, s tačke glediđta tekstualnog sveta, nevažna ogovaranja. Ako za trenutak razmislite o tome, to je isti tip problema koji je postavio vuk u "Crvenkapi". Mi kao empirijski čitaoci vrlo dobro znamo da vukovi ne govore, ali kao uzorni čitaoci mi se moramo složiti da živimo u svetu u kome vukovi ipak govore. Prema tome, ako prihvatimo činjenicu da u šumi postoje vukovi koji govore, zašto ne bismo mogli da prihvatimo da je u Parizu iz 1625. postojala Ulica Servandoni? Jer to je ono što u stvarnosti prihvatamo i što ćete vi opet prihvatiti ako ponovo pročitate Tri musketara, čak i posle mojih otkrića.

U svojim knjigama Granice Tumacenja i Tumacenje i preterivanje u tumacenju, insistirao sam na razlici izmedju tumacenja teksta i upotrebe teksta ali sam rekao da nije zabranjeno upotrebiti tekst za sanjarenje. U ovom predavanju "upotrebio" sam Tri musketara da bih sebi priustio uzbudljiv izlet u svet istorije i erudicije. Moram da priznam da sam mnogo uzivao u setnji ulicama Pariza trazeci one ulice koje je Dima pomenuo i pregledajuci planove grada iz sedamnaestog veka (koji su svi, uzgred receno, izuzetno netacni). Sa fiktivnim tekstom mozete da radite sta god hocete. Ja sam se sa uzivanjem uneo u ulogu paranoicnog citaoca i proveravao da li je Pariz iz sedamnaestog veka odgovarao Diminom opisu.

Ali ja se u toj igri nisam ponasao kao uzorni citalac, niti cak kao obican empirijski citalac. Da biste znali ko je bio Servandoni morate znati mnogo o umetnosti, a da biste znali da se Ulica Fosoajer zvala Ulica Servandoni morate posedovati veliku kolicinu vrlo usko specijalizovanog znanja. Dimin tekst, koji se putem stilskih signala predstavlja kao popularan istorijski roman, ne moze polagati pravo na tako prefinjenog citaoca. Prema tome, od Diminog uzornog citaoca ne ocekuje se da zna te nevazne pojedinosti - da se 1625. Ulica Servandoni zvala Ulica Fosoajer - tako da on moze zadovoljno nastaviti da cita.

Da li smo ovim resili sve probleme? Ni u kom slucaju. Zamislimo da je Dima naterao D"Artanjana da ode iz kuce De Trevijevih, koja se nalazi u Ulici Vje Kolombje, i krene Ulicom Bonapart (koja je vec postojala u to vreme: ona je sekla pod pravim uglom Ulicu Vje Kolombje i bila je paralelna sa Ulicom Feru, ali se tada zvala Ulica Por de Fer). Ali, ne, to bi vec bilo previse. U tom slucaju bismo ili besno zavrljacili knjigu ili pokusali da je ponovo procitamo, ubedjeni da smo pogresili prihvatajuci ulogu uzornog citaoca istorijskog romana. Jer onda ocigledno ne bi moglo da bude rec o istorijskom romanu vec o onim pricama koje se zovu uhronijske - dogadjaju se u istorijskom vremenu koje je okrenuto naglavacke - i gde se Julije Cezar bori u dvoboju sa Napoleonom a Euklid napokon uspeva da dokaze Fermatovu teoremu.

Zasto ne mozemo da prihvatimo da D"Artanjan ide Ulicom Bonapart a mozemo da prihvatimo da ide Ulicom Servandoni? To je ocigledno: zato sto svi znaju da je nemoguce da je Ulica Bonapart postojala u sedamnaestom veku dok skoro niko ne zna da nije mogla da postoji ni Ulica Servandoni; cak ni Dima to nije znao.

Zato se nas problem ne tice toliko ontologije likova koji zive u fiktivnim svetovima koliko formata Enciklopedije uzornog citaoca. Uzorni citalac koga predvidja roman Tri musketara veoma voli istorijske rekonstrukcije (pod uslovom da nisu previse strucne) i zna ko je bio Bonaparta. On ima tek nejasnu ideju o razlici izmedju vladavine Luja H¶¶¶ i Luja H¶· tako da mu autor daje puno informacija i na pocetku i tokom price jer citalac nema nameru da kopa po francuskim nacionalnim arhivima da bi video da li je u to vreme stvarno postojao Grof De Rosfor. Da li bi citalac takodje trebalo da zna da je u to doba Amerika vec bila otkrivena? U tekstu se ne kaze da nije niti se podrazumeva da jeste, ali mozemo pretpostaviti da bi citalac bio zaprepascen kada bi D"Artanjan u Ulici Servandoni sreo Kristifora Kolumba. Ja samo pretpostavljam "da bi trebalo". Ima citalaca koji bi svakako bili spremni da poveruju da je Kolumbo bio D"Artanjanov savremenik jer ima citalaca za koje je sve "proslost" sto nije sadasnjost, tako da za njih proslost zaista moze biti veoma neodredjena. Jer, kako smo vec rekli, tekst pretpostavlja da citalac poseduje Enciklopediju odredjenog formata ali je veoma tesko utvrditi kog formata bi ona trebalo da bude.

Prvi primer koji mi pada na um je roman Fineganovo bdenje koji predvidja, trazi i zahteva da uzorni citalac bude obdaren beskrajnim enciklopedijskim znanjem, koje je vece od znanja empirijskog autora Dzejmsa Dzojsa, citaoca koji je u stanju da otkrije aluzije i semanticke veze cak i tamo gde su one izmakle paznji empirijskog autora. U stvari, tekst pretpostavlja (kao sto je Dzojs rekao) postojanje "idealnog citaoca koji pati od idealne nesanice". Dima nije ocekivao citaoca kao sto sam ja - jer bi ga takav citalac samo nervirao - koji proverava gde se nekada nalazila Ulica Fosoajer. Dzojs je, naprotiv (iako je suma u Fineganovom bdenju potencijalno beskrajna tako da iz nje ne mozete da izadjete ako jednom u nju udjete), zeleo citaoca koji u svakom trenutku moze da izadje iz sume i razmislja o drugim sumama, o beskrajnim sumama univerzalne kulture i intertekstualnosti.

Mozemo li da kazemo da svaki knjizevni tekst stvara takvog uzornog citaoca, toliko slicnog Borhesovom "Funesu Memorijusu" ? Svakako da ne mozemo. Citalac "Crvenkape" ne mora da zna ko je Djordano Bruno ali citalac Fineganovog bdenja svakako mora. Prema tome, koji format Enciklopedije "normalno" prozno delo zahteva da imamo?

Rodzer Senk i Piter Cajlders omogucavaju nam, u svojoj knjizi Kognitivni kompjuter, da se priblizimo tom problemu sa druge tacke gledista. Koji format Enciklopedije bi trebalo dati masini da bi ona mogla da pise i (razume) basne slicne Ezopovim?

U programu "Tale-Spin" oni su poceli sa malom Enciklopedijom; kompjuteru je receno kako - u skladu sa datim nizom problematicnih situacija - neki medved moze da napravi plan da dodje do meda.

U prvim kompjuterskim pokusajima Medved Dzo je pitao Pticu Irvina gde bi mogao da nadje med a Irvin mu je odgovorio da "ima jedna kosnica u hrastu". Ali u jednoj od prvih prica koje je stvorio kompjuter, Medved Dzo se uvredio jer je pomislio da mu Irvin nije odgovorio. U stvari, u njegovom enciklopedijskom znanju nedostajala je informacija da ponekad mozete oznaciti mesto gde se nalazi hrana pomocu metonimije, odnosno imenovanjem izvora umesto same hrane. Prust je hvalio Flobera sto je napisao da se Gospodja Bovari primakla kaminu, zato sto nije smatrao za potrebno da svojim citaocima saopsti da joj je bilo hladno. Stavise, Flober je uzeo zdravo za gotovo da ce njegovi citaoci znati da kamin proizvodi toplotu. Nasuprot njemu, Senk i Cajlders su shvatili da u radu sa kompjuterom moraju biti izriciti, pa su ga snabdeli informacijama u vezi sa odnosom izmedju hrane i njenog izvora. Ali kada je Ptica Irvin ponovio da se u hrastu nalazi kosnica, Medved Dzo je otisao do hrasta i pojeo celu kosnicu. Njegova Enciklopedija je jos uvek bila nekompletna: trebalo je da mu se objasni razlika izmedju izvora kao posude u kojoj se nalazi hrana i izvora kao predmeta ishrane; jer "ako ste gladni, bice dovoljno da pronadjete frizider "samo ako znate da hranu treba da potrazite u njemu a ne da pojedete njega. Nista od ovoga nije bilo ocigledno masini".

Jos jedan nepredvidjeni dogadjaj desio se kada je masini receno kako da koristi neka sredstva da bi ostvarila neke ciljeve (na primer, "ako lik zeli neki predmet, onda on ima mogucnost da se cenjka sa vlasnikom tog predmeta"). A onda se desilo sledece:

Medved Dzo je ogladneo. Pitao je Pticu Irvina gde da nadje med. Irvin je odbio da mu kaze, pa mu je Dzo ponudio crva ako mu ovaj kaze gde ima meda. Irvin se slozio. Medjutim, Dzo nije znao gde ima crva pa je pitao Irvina koji nije hteo da mu kaze. Onda je Dzo ponudio da mu donese crva ako mu Irvin kaze gde ih ima. Irvin se slozio. Ali Dzo nije znao gde ima crva pa je pitao Irvina koji nije hteo da mu kaze. Onda je Dzo ponudio da mu donese crva ako mu Irvin kaze gde ih ima...

Da bi kompjuter izbegao ovu zamku receno mu je da "ne daje liku cilj ako ga ovaj vec ima "to jest, ako je vec bezuspesno pokusao da ga ostvari nego da pokusa nesto drugo". Ali cak je i ovo uputstvo stvorilo probleme jer je ono bilo u raskoraku sa prethodnom informacijom - na primer, "Ako je lik gladan i vidi hranu, on ce hteti da je pojede. Ako lik pokusa da dobije hranu i ne uspe, njemu ce pozliti zbog nedostatka hrane."

Evo price koju je kompjuter izmislio. Lisac Bil video je Gavrana Henrija kako sedi na grani i u kljunu drzi parce sira. Bil je bio gladan i ocigledno mu se jeo sir pa je ubedio Henrija da pocne da peva. Henri je otvorio kljun i sir je pao na zemlju. Posto je sir bio na zemlji, Bil ga je pogledao i, u normalnim okolnostima, trebalo je da pozeli da ga pojede. Ali kompjuter je imao uputstvo da liku ne daje isti cilj dva puta, tako da Bil nije mogao da utoli glad pa se razboleo. Utoliko gore po Bila. Ali sta se desilo sa Gavranom Henrijem?

Gavran Henri video je sir na zemlji i hteo je da ga pojede ali je znao da je on vlasnik sira. Bio je posten prema sebi pa je odlucio da se ne prevari i ne odustane od sira. Nije ni pokusao sebe da prevari, nije bio ni takmicarski raspolozen prema sebi, ali se setio da se nalazi u polozaju dominacije nad sobom tako da je odbio da sebi dsir. Nije mogao da nadje dobar razlog zbog koga bi sebi dao sir "ako bi to uradio, izgubio bi sir, pa je sebi ponudio crva ako sebi dsir. To je zvucalo fer ali nije znao gde da nadje crva. Onda je rekao sebi, "Henri, da li znas gde ima crva?" Ali, naravno, on nije znao pa je... "i tako dalje.

Covek stvarno mora mnogo da zna da bi mogao da cita basne. Ali koliko god su Senk i Cajlders morali da se muce uceci svoj kompjuter nisu morali da mu kazu gde je Ulica Servandoni. Svet Medveda Dzoa uvek je bio mali svet.

Da bi citao knjizevno delo covek mora da ima nekog pojma o ekonomskim kriterijumima koji vladaju u fiktivnom svetu. Kriterijumi nisu u njemu, ili tacnije, kao u svakom hermeneutickom krugu, njihovo postojanje mora da se pretpostavi cak iako pokusavate da o njima donesete zakljucke na osnovu teksta kao dokaza. Zbog toga citanje lici na opkladu. Vi se kladite da cete biti verni sugestijama glasa koji ne saopstava izricito to sto nagovestava.

Vratimo se Dimi i pokusajmo da ga citamo kao da smo citaoci vaspitani na Fineganovom bdenju, to jest, kao da smo ovlasceni da nalazimo dokaze, tragove, aluzije i semanticke kratke spojeve u citavom tekstu. Pokusajmo da preteramo u tumacenju Tri musketara.

Covek bi mogao da pretpostavi da imenovanje Ulice Servandoni nije bilo greska vec trag ili aluzija - da je Dima ostavio to ime na margini teksta da bi citaoce drzao budnim. On je zeleo da citaoci shvate da svaki knjizevni tekst sadrzi u sebi sustinsku kontradikciju samo zato sto toliko pokusava da dovede do podudaranja fiktivnog i stvarnog sveta. Dima je hteo da dokaze da je svaka knjizevnost samoponistavajuca. Naziv poglavlja "Zaplet se komplikuje" odnosi se ne samo na ljubavne veze D"Artanjana ili kraljice vec na samu pripovednost.

Na ovom mestu, medjutim, na scenu stupaju ekonomski kriterijumi. Rekli smo da je Nerval zeleo da citalac rekonstruise njegovu pricu, a to mozemo da kazemo zato sto u tekstu Silvije postoji obilje vremenskih signala. Tesko je poverovati da su ti signali slucajni; tesko da bi bila slucajnost da se jedini precizni datum u knjizi nalazi bas na njenom kraju, upravo zato sto nas ta cinjenica poziva da ponovo procitamo novelu i ponovo otkrijemo sled dogadjaja u prici koji je pripovedac izgubio a koji mi jos nismo pronasli. Medjutim, svi vremenski signali koji su razbacani kroz ceo Nervalov tekst pojavljuju se u sustinski vaznim trenucima zapleta, bas onda kada citalac pomisli da se izgubio. Ti signali funkcionisu kao priguseni ali ipak vidljivi semafori na raskrsnicama u magli. Nasuprot njima, svako ko trazi anahronizme kod Dime naci ce ih mnogo, ali nijedan od njih nece biti na strateski vaznom mestu. U Poglavlju 11 pripovedacev glas se koncentrise na D"Artanjanovu ljubomoru, na dramu koju nista ne bi promenilo bez obzira kojim se ulicama on kretao. Zaista, citalac bi mogao da primeti da se celo poglavlje bavi zamenom identiteta: prvo vidimo priliku koju zatim identifikujemo kao Gospodju Bonasje; ona potom razgovara sa nekim za koga D"Artanjan misli da je Aramis a mi kasnije otkrivamo da je neka zena. Na kraju tog poglavlja Gospodja Bonasje ce biti u drustvu jednog muskarca za koga D"Artanjan misli da je njen ljubavnik a koga posle prepoznajemo kao Lorda Bakingema, kraljicinog ljubavnika... Zasto ne bismo pomislili da je zbrka oko ulica namerna, odnosno da funkcionise kao znak i alegorija za zbrku oko lju- di kao i da postoje suptilne paralele izmedju te dve vrste nesporazuma?

Odgovor glasi da, u toku celog romana, slucajeve zamene identiteta prate iznenadna prepoznavanja, kao sto je uobicajeno u popularnim romanima devetnaestog veka. D"Artanjan stalno na licima nepoznatih ljudi u prolazu prepoznaje zloglasnog coveka iz Mena; puno puta pomisli kako je Gospodja Bonasje neverna da bi zatim otkrio kako je cedna poput andjela. Atos ce za Miledi pomisliti da je An de Brej sa kojom je godinama bio ozenjen dok nije otkrio da je ona pocinilac zlocina. Miledi ce u dzelatu iz Lila prepoznati brata coveka koga je ona upropastila. I tako dalje. Anahronizam koji se tice Ulice Servandoni, medjutim, ne prati nikakvo otkrice tako da Aramis i dalje u njoj stanuje do kraja romana a verovatno i posle. U skladu sa pravilima spijunskih romana iz devetnaestog veka, ako nastavimo da pratimo trag koji vodi Ulicom Servandoni naci cemo se u corsokaku.

Do sada smo se bavili zabavnim mentalnim eksperimentima, pitajuci se sta bi se dogodilo da nam je Nerval saopstio da kociju nije vukao konj, da je Reks Staut postavio Aleksanderplac u Njujork i da je Dima naterao D"Artanjana da skrene u Ulicu Bonapart. Dobro, uzivali smo u toj igri, kao sto to ponekad rade i filozofi; ali ne smemo zaboraviti da Nerval nikada nije rekao da kociji nedostaje konj, da Staut nikada nije postavio Aleksanderplac u Njujork i da D"Artanjan nikad nije skrenuo u Ulicu Bonapart.

Enciklopedijsko znanje koje se trazi od citaoca (postavljaju se granice na potencijalno beskonacnu velicinu maksimalne Enciklopedije koju niko od nas nikada nece imati) ograniceno je knjizevnim tekstom. Verovatno bi Dimin uzorni citalac trebalo da zna da Bonaparta nije mogao imati ulicu sa svojim imenom 1625. godine, tako da Dima i ne pravi takvu gresku. Od istog citaoca se verovatno ne ocekuje da zna ko je bio Servandoni pa Dima sebi moze da dozvoli da ga spomene na pogresnom mestu. Knjizevni tekst pretpostavlja neko znanje koje bi citalac trebalo da ima i uspostavlja druga. U pogledu svega ostalog tekst ostaje nedorecen ali nas, naravno, ne obavezuje da istrazujemo celu maksimalnu Enciklopediju.

Tacan format Enciklopedije koji tekst zahteva od citaoca ostaje pitanje pretpostavke. Otkriti taj format znaci proniknuti u strategiju uzornog autora, sto ce reci, otkriti ne figuru na tepihu vec pravilo po kome se mogu otkrivati mnoge figure na fiktivnom tepihu.

Sta je naravoucenije ove price? To je cinjenica da knjizevni tekstovi priskacu upomoc nasoj metafizickoj uskogrudosti. Mi zivimo u velikom lavirintu stvarnog sveta koji je veci i slozeniji od sveta Crvenkape. To je svet cije staze jos uvek nismo u potpunosti istrazili i ciju globalnu strukturu nismo u stanju da opisemo. U nadi da pravila igre postoje, covecanstvo se vekovima pitalo da li postoji autor (ili autori) tog lavirinta. Razmisljali su o Bogu, ili bogovima, kao da su empirijski autori, pripovedaci ili uzorni autori. Ljudi su se pitali kakvo bi moglo biti to empirijsko bozanstvo: da li ima bradu, da li je On ili Ona ili Ono, da li je rodjeno ili je oduvek postojalo, pa cak (u nase vreme) i da li je mrtvo. Uvek se tragalo za Bogom kao Pripovedacem, u utrobi zivotinja, u pticijem letu, u zbunju koje gori, u prvoj recenici Deset bozjih zapovesti. Medjutim, neki su ljudi (ukljucujuci filozofe, naravno, ali isto tako i pripadnike mnogih religija) trazili Boga kao Uzornog Autora, to jest, Boga kao Pravilo Igre, kao Zakon po kome ce jednog dana lavirint sveta biti moguce razumeti. Bozanstvo je u tom slucaju nesto sto moramo da otkrijemo u isto vreme kada otkrijemo zasto se nalazimo u lavirintu kao i put koji nam je namenjen u njemu.

U svom post skriptumu Imenu ruze, rekao sam da volimo detektivske price zato sto one postavljaju ista pitanja kao filozofija i religija: "Ko je to uradio?" Ali to je metafizika za citaoca prvog nivoa. Citalac drugog nivoa ima vece zahteve: kako da identifikuje (pretpostavi) ili cak kako da stvori Uzornog Autora da bi njegovo citanje imalo smisla? Stiven Dedalus se pitao: Ako covek koji nasumicno rezbari u drvetu stvori lik krave, da li je taj lik umetnicko delo? I ako nije, zasto nije? Danas, posto smo formulisali politiku redi-mejda (readdz-made), znamo odgovor: da je uobicajeni oblik umetnicko delo ako uspemo da u pozadini zamislimo stvaranje autorove strategije. To je ekstremni slucaj u kome postati dobar citalac automatski znaci postati dobar autor.

Ali upravo taj ekstremni slucaj divno izrazava tu neraskidivu vezu, tu dijalektiku, izmedju autora i uzornog citaoca.

U toj dijalektici moramo slediti uputstvo koje daje prorocanstvo iz Delfa: upoznaj sebe. Jer kako nas podseca Heraklit, "Bog cije je prorocanstvo dato u Delfima ne govori i ne skriva vec nagovestava kroz znake", znanje koje trazimo je neograniceno jer pretpostavlja oblik stalne zapitanosti.

Takva zapitanost, iako potencijalno beskonacna, ogranicena je skracenim formatom Enciklopedije koju zahteva knjizevno delo, ali mi nismo sigurni da li je stvarni svet, zajedno sa beskonacnoscu svojih mogucih svetova, beskonacan i ogranicen ili konacan i neogranicen. Medjutim, postoji jos jedan razlog zbog koga se u knjizevnosti osecamo metafizicki udobnije nego u stvarnosti. Postoji zlatno pravilo na koje se oslanjaju kriptoanaliticari i razbijaci sifri a to je da se svaka tajna poruka moze desifrovati pod uslovom da se zna da je poruka. Problem sa stvarnim svetom je u tome, sto su se ljudi od iskona pitali da li poruka postoji, i ako postoji, da li ima smisla. U fiktivnim svetovima, mi bez ikakve sumnje znamo da oni imaju poruku i da iza njih stoji entitet autora kao stvoritelja, kao i da se on nalazi u njima u vidu niza uputstava za citanje.

Tako je nase traganje za uzornim autorom surogat onog drugog traganja, u toku kojeg Slika Oca bledi u Magli Beskraja a mi nikada ne prestajemo da se pitamo zasto ima necega umesto da nema nicega.
_________________