Suzana Tamaro - Anima Mundi

Dragi Valtere,

pre nekoliko meseci napisao sam ti jedno pismo, ne znam da li si ga primio, a ako jesi, da li si ga uopšte uzeo u obzir.

Pamtiš li piramide i različite stupnjeve ljudske svesti? Onog dana, neposredno pre našeg rastanka, svakom od ovih stupnjeva pripisali smo jednu meteorološku realnost. Magla je obavijala one najniže, one koji samo tumaraju bez cilja, nemajući nikakvu ideju. Posle magle sledila je jaka kiša, nakon kiše kišica i na kraju skriveno sunce. Po logici stvari sledi jedno blistavo sunce ali nema uvek logike u ljudskoj sudbini kao u razvoju meteorološke situacije. Zbog toga, trebalo je da posle skrivenog sunca predvidimo nevreme. Grad, sneg i mećava smenjuju se neprestano na pretposlednjem stepeniku.

Vrhove visokih planina cesto skrivaju oblaci, iz doline se obično vide samo obronci. Da bi se stiglo na vrh treba proći kroz tu nesigurnu zonu, a nemaju svi hrabrosti da se veru uz stene. U poslednjem trenutku uvek ima muke i strepnje, hladnoće, usamljenosti i straha od smrti. Prirodna selekcija se može primeniti i na duh; drugačije i ne može biti jer velika svetlost obasja svaku stvar, a nemaju svi dovoljno snage da izdrže njen odsjaj.

Zašto ti ovo govorim? Možda da bih opravdao sebe što te svih ovih godina nisam potražio. Nisam to učinio, ali ne zato što nisam želeo, već zato što je sva moja energija bila usmerena na pokušaj da preskočim pretposlednji stepenik.

Tek ovde, u ovoj dugoj usamljenosti, daleko od nabora vremena, počele su da se pojavljuju utvare. Nisu izšsle sve odjednom, kao zla iz Pandorine kutije, već jedna po jedna. Ustale su i pokucale na moja vrata.

Kazem utvare, a ne sećanja, jer u njima nema one preciznosti kojom se odlikuju događaji iz prošlosti. Nisu to fotografije već isparenja, otrovna i kratkotrajna, isparenja koja sam proizveo sam, pokretima svog tela. Kao što sam ti napomenuo u prošlom pismu, sa mnom je ovde samo jedna stara žena, opatica, i s njom vodim duge razgovore.

Ponekad sam posle naših razgovora imao utisak da se nešto u meni razrešilo, negde izdaleka treperila je jedna svetiljka, naslućivao sam i osećao da dolazi iz pravca u kojem sam hteo da krenem. Ali bio je to jedan oset skoro nevidljiv, nepostojan do te mere da nisam nikada uspeo da ga uhvatim. Bilo je i ostalo samo sećanje na jedan lep san koji je nestao pre nego što sam se probudio.

U tom pismu sam ti ispričao, čini mi se, i o lisici i o tome kako sam je svojom voljom spasao od smrti, i da je to jedini čin u mom životu zbog kog se kajem. Tada sam mogao da počnem iz početka, da okrenem peščani sat.

Možda je velika crna rupa u našem prijateljstvu, koje tek sada postajem svestan, to što sam ti uvek pričao o svojim idejama a nikada ništa o sebi, kao da se ideje rađaju iz nekog neutralnog sveta, a ne iz pogleda i bola jednog ljudskog bića.

Ima jedna stvar koju ne znaš, a verovatno i ne sumnjaš. Pre Andree orla koga si ti upoznao postojao je i Andrea pile, jedno pile koje je moglo da postane kokoška, jedna mirna domaća životinja, spremna da se krije i od svoje senke.

Ne mogu da ti kažem kada je dosšo do preokreta, kada pokušavam da vidim svoju prošlost vidim ne jednog Andreu, već mnogo njih, zatvorene jedan u drugom poput ruskih drvenih lutki.

Nije istina da su deca, kada se rode, neispisani list hartije na kome se tamnim mastilom mogu pisati, zavisno od namere, reći lepe ili ružne. Kada danas razmišljam o tim prvim koracima svesnog bića, skoro sam siguran da je u meni već postojalo nešto, mozža jako različito od onoga što je želela moja majka.

O svemu sam dugo razgovarao s opaticom. Uvek pitam. Ona mi nikada odmah ne odgovori, na početku sam mislio da je gluva, kasnije sam shvatio da je to tako zato što je tako dugo sama. Ja zapravo nisam postavljao pitanja, iz mene je oticala jedna gnevna nabujala reka i za nju je bio napor da me sluša i da odmota to klupko. Kada bi mi na kraju odgovorila činila je to s malo reči.

Njeno ponašanje me je izluđivalo: u jednom trenutku razgovora ona bi jednostavno ustala i otišla. Mislio sam da više nema odgovora i da se zato povlači, mislio sam i da je jako arogantna jer ne želi da bude poražena. Zato sam jednog dana čim je ona ustala, povikao:

- Vi ste jako arogantni! I oholi!

- Da, to je tačno - odgovorila je okrečući se - arogantna sam i ohola, ali nehotice. Vi mi postavljate pitanja i zahtevate odgovore i tu dolazi do nesporazuma.

- I onda? Zar treba ćutati? Biti nem?

Znaš šta mi je odgovorila?

- Treba imati poverenja.

Ivan Turgenjev Mariji Savinoj

 

Ivan Turgenjev glumici Mariji Savinoj,

1878.

...Mislim o tebi...i mnogo drugih uspomena i slika iskrsava preda mnom-i svuda si ti,
na svim putevima svog života srećem tebe...

...Niski zidovi male udobne sobice dele nas od celog sveta...Sami smo, sami na celom svetu, osim nas dvoje ne postoji više ništa živo; iza ovih prijateljskih zidova mrak je i smrt i pustoš. Ne vije to
vetar, ne lije to pljusak, nego to jadikuje i stenje Haos i plaču njegove slepe oči. A kod nas je tišina i svetlo, i toplina i radost; nešto veselo, nešto detinje nevino kao leptir-prše oko nas; mi se priljubili
jedno uz drugo, prislonili glavu do glave pa čitamo lepu knjigu; osećam kako kuca tanka žilica u tvojoj nežnoj slepočnici, čujem kako živiš, a ti čujes kako živim ja...tvoj smešak rađa se meni na licu pre nego tebi, odgovaraš ćutke na moje pitanje bez reči..Tvoje misli i moje misli dva su krila iste ptice koja je potonula u nebesko plavetnilo...


...O nezaboravne oči! U koga,kamo ste upravljene sada? Ko prima u svoju dušu Vaš pogled?...

________________________________

Spasko, početak leta, 1880.

Mila Marija Gavrilovna, ipak ovo ne liči ni na šta. Već je treći dan kako je u Spaskom božanstveno vreme, od jutra do večeri šetam u parku ili sedim na terasi i trudim se da mislim, razmišljam o raznim stvarima, a negde duboko, na dnu duše, neprestano zvuči jedna ista nota.

Meni se čini da razmišljam o godišnjici Puškinove smrti i najednom uočavam da moje usne šapuću: „Kako bismo noć proveli... i šta bi bilo potom? A, Bog će to znati!“ i odmah uz to dolazi saznanje da to nikad neće biti i da ću ja u neznani kraj, bez uspomene na nešto što nikada nisam osetio.

Meni se zbog nečega čini da se mi nikada nećemo videti: u vaše putovanje u inostranstvo nisam verovao i ne verujem, ove zime neću doći u Petrograd, i vi pogrešno korite sebe što me nazivate svojim grehom. Avaj! Ja to nikad neću biti.

Ako se možda i vidimo, posle dve-tri godine, ja ću već sasvim ostariti, vi ćete krenuti određenim putem vašeg života i od pređašnjeg neće ostati ništa. Za vas, ni po jada, sav život je pred vama, a moj - iza mene.

Taj čas u vagonu, kad sam se osetio skoro kao dvadesetogodišnji mladić, bio je poslednji plamičak kandila koje se gasi. Teško mi je da objasnim samom sebi koje ste osećanje probudili u meni. Jesam li se u vas zaljubio, ne znam: ranije je to kod mene bivalo drukčije. Ta neodoljiva čežnja za spajanjem, za osvajanjem, za predavanjem sebe kada se čak i čulnost gubi u nekoj tananoj vatri. Verovatno, ja govorim koješta, no bio bih neizrecivo srećan kad bih ... kad bih...

A sada, kad znam da to ne može biti, ne mogu reći da sam nesrećan, čak ne osećam neku naročitu melanholiju, ali mnogo mi je žao što je ona volšebna noć izgubljena zauvek, ne dodirnuvši me svojim krilom. Žalim zbog sebe, a smem dodati, i zbog vas, jer sam uveren da ni vi ne biste zaboravili tu sreću koju biste dali meni.

Ne bih vam pisao sve ovo kad ne bih osećao da je ovo pismo oproštajno. I ne u tom smislu da će se naša prepiska prekinuti - o ne, ja se nadam da ćemo mi često razmenjivati misli: ali vrata koja su se bila upola otvorila, ta vrata iza kojih se nagađalo nešto tajanstveno, čudesno, zatvorila su se za svagda.

No, sada dosta o tome. Bilo je... (ili nije bilo) i otišlo u nepovrat. Sve mi to ne smeta da vam poželim sve najbolje na svetu i da u mislima ljubim vaše drage ruke. Na ovo pismo ne morate da odgovorite, a na prethodno odgovorite.

Vaš I. Turgenjev

P.S. Molim vas da se ne uznemiravate zbog budućnosti. Ovakvo pismo vi više nećete dobiti.


_________________________________________

 

Pismo prijatelju - Branko Miljković

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog Poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega, moraš da znaš da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu.

Ta Žena nije bila tek moja Ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga Duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj Besmislici i noći. Moja je Usamljenost sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje Pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.

Pored Nje najopasnije Misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onog sta sam rekao! Zivim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da disem. Svaka me Rec moze Ubiti. Ja sam najveći deo svojih Pesama napisao pre nego što sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao Pesnik tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja Poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta Zena ostala kraj mene. Ovako, ja sam onaj koji se igrao Vatrom i Izgoreo. Poraz ne može biti Pobeda, ma koliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju Snagu i svoj Dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se nista drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih:

"Jedan nesrećan covek ne može biti pesnik."

Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim dalje mada sam više Mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna Patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

P.S. Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd. ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o Smrti. 

Janet Vinterson – Strast

U legendama niko Sveti Gral nije osvojio silom. To je uspelo Persivalu, nežnom vitezu, koji je ušao u razrušenu kapelu i našao što su drugi prevideli, tako što je prosto seo i mirovao. Mislim sada da sloboda nije biti ni moćan ni bogat, ni omiljen ni bez obaveza, već biti u stanju da voliš. Voleti drugoga toliko da makar i za tren zaboraviš na sebe, to znači biti slobodan. Mistici i crkvenjaci govore o odbacivanju ovog tela i njegovih žudnji, o odbijanju da robuješ puti. Ne kažu da se kroz put (telesno) oslobađamo. Da će nas žudnja za drugim uzdići iz nas samih potpunije no išta božansko.
Mlak smo mi svet i naša čežnja za slobodom, čežnja je za ljubavlju. Da imamo hrabrosti da volimo, ne bismo toliko cenili sve te ratne činove.

Ljubav je, kažu, ropstvo, a strast je demon i mnogi su se zbog ljubavi izgubili. Znam da je ovo istina, ali znam da i bez ljubavi samo pipamo kroz tunele svojih života i nikad sunca ne vidimo. Kad sam se zaljubio, to je bilo kao da sam prvi put pogledao u ogledalo i video sebe. U čudu sam podigao ruku i dotakao svoje obraze, svoje grlo. To sam bio ja. A kad sam se video i privikao se na to ko sam, nisam se bojao da poneki deo sebe mrzim, jer sam želeo da budem dostojan onoga u koga je ogledalo.
Tada, pošto sam prvi put osmotrio sebe, osmotrio sam svet i video da je raznolikiji i lepši no sto sam mislio. Kao i većina ljudi uživao sam u toplim večerima, u mirisu hrane i pticama koje probadaju nebo, ali nisam bio ni mistik ni Božji čovek i nisam osećao zanos o kojem sam čitao. Čeznuo sam za osećanjima, mada vam u to vreme ovo ne bih umeo reći. Reči kao što su strast i zanos... svi ih naučimo, ali one ostaju mrtve na stranici. Ponekad ih prevrćemo, da saznamo šta je s druge strane, i svako ima svoju priču o nekoj ženi ili nekom bordelu, o opijumskoj noći ili ratu. Toga se bojimo. Bojimo se strasti i smejemo se prejakoj ljubavi i onima koji previše vole.
A opet, čeznemo da nešto osetimo.

__________________________________

Kad strast prvi put dođe u poznijim godinama, odricanje od nje je teže. I onima koji u poznijim godinama tu zver sretnu, nude se samo đavolski izbori. Da li će reći zbogom svemu što poznaju i zaploviti nepoznatim morem bez izvesnosti da će ponovo videti kopno? Hoće li odbaciti svakodnevne stvari koje su činile život podnošljivim i zanemariti osećanja starih prijatelja, možda pokojeg ljubavnika? Ukratko, hoće li se poneti kao da su dvadesetak godina mlađi, iako je zemlja hanaanska iza prvog grebena?
Obicno neće.
A ako to i učine, moraćeš da ih svežeš za katarku dok lađa isplovljava, jer je zov sirena jezivo slušati i mogli bi poludeti kad pomisle šta su izgubili.
To je jedan izbor.
Drugi je da naučiš da žongliraš; da činiš ono što smo mi činili devet noći.
To brzo izmori ruke, ako ne i srce.
Dva izbora.
Treći je da odbiješ strast. Onako kako bi razuman čovek odbio leoparda u kući, koliko god mu isprva pitomo izgledao. Mogao bi računati da ćes lako prehraniti leoparda i da je vrt dovoljno prostran, ali znaćeš makar u snovima da se nijedan leopard ne zadovoljava onim što mu se daje.
Posle devet noći mora stići deseta i nakon svakog očajničkog sastanka, očajavaćeš za još jednim. Nikad dosta hrane, nikad dosta vrta za tvoju ljubav.
I tako odbiješ, a onda otkriješ da ti kuću pohodi duh nekog leoparda.





 

Anatol Frans,Crveni krin

Anatol Frans,

Crveni krin

Ljubav je kao i pobožnost, dolazi kasno. U dvadeset godina žena nije ni zaljubljena ni pobožna, sem kakve specijalne naklonosti, neke vrste urodene svetosti. Žena najcešce podleže ljubavi i strasti tek u doba kada je samoca više ne plaši. Strast je doista suva pustinja, zapaljena Tebaida. Strast je profani asketizam, isto tako težak kao i verski asketizam. Otuda su velike ljubavnice isto tako retke kao i velike pokajnice. Oni koji dobro poznaju život i svet, znaju da žene ne mecu rado na svoje nežne grudi kostretnu košulju istinske ljubavi.“

__________________________________

"- Hoćete da govorite o nekome koga sam juče videla na stanici? Uveravam vas da je bio najobičniji susret.
On oseti bol primetivši da se ona ne usuđuje da kaže ime onoga o kome je govorila.
- Tereza, on nije došao radi vas? Nije li vas on nagnao da mi na obali Arna kažete "Ne mogu!" On vam nije ništa?
- Uveravam vas da me ni u kom pogledu ne interesuje i da ne shvatam šta možete misliti.
- Žena ne može biti ljubomorna na isti način kao i čovek, niti osetiti ono što nama daje najviše patnje.
- Ništa o tome ne znam. Zašto?
- Zašto? Zato što u krvi, u mesu žene nema onog ludog i plemenitog besnila za posedovanjem, onog starinskog instinkta od koga je čovek stvorio pravo. Čovek je bog koji svoje stvorenje hoće celo. Od nezapamćenih vekova žena je stvorena za deobu. Naše strasti odrđuje prošlost, tamna prošlost. Već smo bili tako stari kako smo se rodili! Ljubomora je za ženu samo povreda samoljublja. Kod čoveka je to mučenje duboko kao moralni bol, stalno kao fizička bol... Pitaš zašto? Zato što si ti uprkos mojoj potčinjenosti i mom poštovanju, uprkos strahu koji mi ulivaš, materija a ja ideja, ti stvar a ja duša, ti glina a ja majstor! Šta je smerni i grubi grnčar kraj lepe amfore? On je bedan. Jest, ja sam ljubomoran. Znam dobro šta je u mojoj ljubomori. Kad je ispitujem, nalazim u njoj nasledne predrasude, gordost divljaka, bolesnu osetljivost, smešu glupe sile i svirepe slabosti"
__________________________________

Ne voliš me više. Ali, tim gore po tebe! Ja tebe volim. Nije trebalo da se daš. Ne nadaj se da ćeš se izvući. Sve si učinila da te volim, da sam ti privržen, da ne mogu živeti bez tebe. Poznali smo zajedno zadovoljstva koja se ne daju zamisliti. Ni ti se nisi odricala svoga dela. Nisam te ja na silu uzeo! Htela si. Još pre šest nedelja bila si zadovoljna. Bila si za mene sve. Ja sam bio sve za tebe. Bilo je trenutaka kada više nismo znali da li sam ja ti, ni da li si ti ja, i sad hoćeš da te najedanput ne znam više, da budeš za mene tuđinka? Tvoji poljupci, tvoj dah na mome vratu, tvoji uzvici, sve to, dakle, nije istina? Sve to ja izmišljam, je li? Pa dobro, ja se nisam izmenio. Ja sam ono što sam i bio! Nemaš ništa da mi prebaciš. Nisam te varao sa drugim ženama. Ne zbog toga da bih to sebi zapisao kao zaslugu. Nisam mogao. Kada je čovek tebe spoznao, i najlepše su mu bljutave. Nikada nisam pomislio da te varam. Zašto me ne bi više volela? Odgovori mi, odgovori… Reci da me još voliš. Reci, jer je to istina. Tereza, odmah ćeš osetiti da me voliš kao što si me nekad volela… (on polete ka njoj, vatren, raširenih ruku. Ona ga, očiju punih straha odbi sa ledenom grozom.) On razume, zaustavi se i reče:

-Imaš ljubavnika!“

__________________________________

"- Vi dakle mislite da žena treba da se sjedini sa mužem čak i posle smrti?- Izvesno da treba. Brak je za vreme i večnost. Pa vi ne znate za istoriju dvaju mladih supruga koji su se voleli u provinciji Overnj? Umrli su skoro u isto vreme i položeni u dva groba razdvojena jednim putem. Ali je divlja ruža svake noći prebacivala svoju rascvetanu vrežu s jednog groba na drugi. Morali su sastaviti kovčege."

Tri crtice o životu

Horhe Molist
Prsten

 
Ceo život provedemo želeći da nešto dostignemo

 
Ceo život provedemo želeći da nešto dostignemo, sledeći snove, verujući da ćemo kad to dobijemo postati srećni. Ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lepo produhovljeno je ono čemu težimo. Poslednja stanica je smrt. Ako ne umemo da budemo srećni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure to su sve one stvari za koji oni veruju da će im doneti sreću a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudeo, čovek se zatekne samo s prazninom u rukama.

Matija Bećković,

„O međuvremenu“

 
Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da ne treba verovati.

Iskustvo nasu uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.

Svetu, međutim ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom. Svetu ne trebaju oni koji su ostali bez zabluda i snova. Oni kojima je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.

Svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala, spremni za najveće podvige i žrtve.

Beznadežan slučaj ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi čovek. On je kompromitovao sve ideale i ciljeve. Da su na svetu samo takvi, život bi se zaustavio.

Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.

Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali. Oni koji bi se poubijali kada bi svega bili svesni.

Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da pređe svoj put i potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji zakon!“

Prentice Mulford

„Zablude života“

 
Nadati se usprkos svakoj nadi je visoka mudrost koju je do sada dosegla samo ljubav.

Belu magiju želje neće niko naučiti iz tuđeg iskustva ma koliko svedočanstvo i primer bili očigledni, ma koliko snažno bilo čudo tuđeg života. Oni mogu služiti samo kao poticaj, kao predlog, nikad kao primer, jer kao što postoje opšti zakoni kojima smo svi podložni, tako postoje i individualni.
Upravo je čovek jedninstven, neusporediv i nezamenjiv.

Ja ne mogu stići do sreće po Vašem tragu, niti Vi po mom jer mi dolazimo iz različitih smerova večnosti.

Naše jezgre bića zastrte su životom, međusobno stranim.

Ni dve reči nemaju isto znaženje za dvoje ljudi, još manje isto iskustvo.

Kad se severni medved veseli, tigar dobija ozebline…

Geor Carlin, Život se ne meri brojem udisaja koje napravimo,nego momentima koji nam oduzmu dah.

Paradoks našeg vremena kroz istoriju je da imamo veće zgrade ali kraće živce, šire puteve a uža gledišta.Trošimo više ali imamo manje,kupujemo više ali uživamo manje.Imamo veće kuće i manje porodice,više pogodnosti a manje vremena.

Imamo više diploma ali manje razuma,više znanja ali manje rasuđivanja,više stručnjaka ali ipak više problema,više medicine ali manje zdravlja.

Pijemo previše,pušimo previše,trošimo nesmotreno,smemo se premalo,vozimo prebzo,previše se ljutimo,prekasno ležemo,ustajemo previše umorni,čitamo pomalo,gledamo TV previše i molimo se preretko.

Umnogostručili smo naše imetke ali smanjili svoje vrednosti.

Govorimo previše,volimo preretko i mrzimo prečesto.

Naučili smo kako da preživljavamo ali ne i kako da živimo.

Dodali smo godine životu ali ne i život godinama.

Stigli smo sve do meseca i natrag ali imamo poteškoće da pređemo preko ulice,da upoznamo novog komšiju.

Osvojili smo vanjski prostor ali ne i unutrašnji.

Uradili smo velike stvari ali ne i bolje.

Očistili smo zrak ali zagadili dušu.Savladali smo atom ali ne i svoje predrasude.

Pišemo više ali učimo manje.Planiramo više ali postižemo manje.

Naučili smo žuriti ali ne i čekati.
Pravimo više kompjutera da sadrže sve više informacija,da proizvode više kopija,a u stvari komuniciramo manje i manje.

Ovo su vremena brze prehrane i sporog varenja,velikih ljudi i sitnih karaktera,brzih zarada i plitkih odnosa.

Ovo su dani dve plate ali više razvoda,luksuznijih kuća ali uništenih domova.

Ovo su dani brzih putovanja,višekratnih pelena,moralnosti koja se može odbaciti,jednodnevih predstava,preteških tela i tableta koje čine sve od hrane,da utišaju i da ubiju.

Ovo je vreme kada ima mnogo toga u izlogu a ništa u skladištu.

Vreme kada vam tehnologija može doneti pismo i vreme kada možete odabrati da li ćete ga podeliti sa nekim ili obrisati.

Zapamtite,recite poneku ljubaznu reč onome koji vas gleda sa strahopoštovanjem,jer ta mala osoba će sutra odrasti i otići.

jetite se da date topao zagrljaj onome kraj vas jer je to jedino blago koje možete dati srcem a ne košta ni pare.

Setite se da kažete ono „volim te“vašim voljenima,ali najviše od svega i mislite tako.

Poljubac,zagrljaj se zakrpiti povredu,setite se držati za ruke i ceniti momente jer jednog dana ta osoba neće biti tu ponovo.

Dajte vremena,dajte ljubavi, podelite vaše dragocjene misli s' drugima.

1.Odacite brojeve.Starosnu dob,težinu,visinu...prepustite to doktorima,zato ih plaćamo.

2.Zadržite samo vesele prijatelje.Loša raspoloženja vas jedino vuku ka dnu.

3.Nastavite učiti.Naučite više o veštinama,vrtlarstvu,...o bilo čemu.Nikad ne dajte mozgu da bude besposlen.Besposlen um je radionica lošega.A ime lošeg je Alchajmerova bolest.

4.Uživajte u jednostavnim stvarima.

5.Smejte  se često,dugo i glasno.Smejte  se dok ne izgubite dah.

6.Suze se dešavaju.Izdržite,odbolujte i produžite dalje.Jedina osoba koja je uz nas celi život smo mi sami.Budite ŽIVI dok ste živi.

7.Okružite se onim što volite,bila to obitelj,ljubimci,uspomene,muzika ,biljke,hobiji,..b ilo šta.Vaš dok je vaše sklonište.

8.Cenite svoje zdravlje.Ako je dobro čuvajte ga.Ako je nestabilno popravite ga.Ako ga  možete popraviti,nađite pomoć.

9.Ne preuzimajte krivicu.Krenite na put do šetališta,do obližnje pokrajine,do strane zemlje,ali NE tamo gdje je krivica.

10.Recite ljudima koje volite da ih volite u svakoj prilici.

I zapamtite:

Život se ne meri brojem udisaja koje napravimo,nego momentima koji nam oduzmu dah.