Pokoravanje, Mišel Uelbek

Pokoravanje“ je objavljen je istog dana kada je izvršen atentat na list Šarli Ebdo.

Knjigu bi trebalo čitati "hladne glave", preporučuje recenzentkinja jednog velikog nemačkog lista. Iako će knjiga poznatog francuskog autora Mišela Uelbeka u Nemačkoj biti objavljena 16.01.2015, o njoj se već sada naveliko diskutuje. Pritom je većina sigruno još nije pročitala. Ostati "hladne glave" prilikom čitanja, za mnoge neće biti lako, posebno nakon jučerašnjeg dramatičnog događaja u Parizu.
I u Nemačkoj je malo "hladnih glava" čak i među urednicima feljtona. Tako su neki ugledni mediji govorili o romanu u kome jedan „radikalni musliman“ postaje predsednik Francuske. To je totalno pogrešno i još jednom pokazuje da u atmosferi žučnih rasprava, umetnost lako može da završi pod točkovima.

Fanaticima nije do umetnosti


Fenomen je poznat. Kada je Salman Rušdi 1988/89 objavio roman „Satanski stihovi“ i kada mu je Iran izrekao fatvu (smrtnu presudu), malo koga je zanimalo šta zaista piše u knjizi. Slučaj Rušdi, a sada i nova knjiga Mišela Uelbeka potvrđuju jedno: radikalnim fanaticima nije do umetnosti i literature, već samo do sprovođenja njihovih ciljeva. Ali barem bi prosvećeni svet trebalo da zadrži diferenciran pogled na stvari.

Isplati se. Uelbek je najuspešniji savremeni francuski autor. Njegove knjige prevedene sa na preko četrdeset jezika. Njegov šesti roman „Pokoravanje“ u prvom redu je književni događaj. U njemu autor razvija jednu društveno-političku viziju svoje domovine u budućnosti. Zaista je na kraju na čelu La Grande Nation muslimanski predsednik. Ali on nije radikalni musliman, već harizmatičan i pametan čovek sa vizijom, koji sanja o velikoj i snažnoj Evropi.

Mnogo glasova za islam i Francusku

 

Soumission „Pokoravanje“ - novi roman Mišela Uelbeka

 

 

Može biti da je Uelbek svom romanu time hteo da da više verodostojnosti i da je hteo da se suoči sa optužbama da piše protiv jedne svetske religije. Ali najpre je potrebno konstatovati. „Pokoravanje“ predstavlja viziju francuskog društva, bogatu nijansama, sa mnogo međutonova. Knjiga ne nudi polemiku, već razvija literarnu panoramu u kojoj akteri iz različitih društvenih slojeva – najčešče u razgovoru sa glavnim junakom – izražavaju svoje mišljenje.

Ta glavna figura je Fransoa, profesor književnosti koji se u intelektualnim krugovima ranije proslavio sa radom o francuskom predstavniku „dekadentne literature“ Jorisu-Karlu Hojsmansu. Uelbek predstavlja Fransoa kao usamljenog čoveka, nesposobnog za uspostavljanje dubljih veza sa ljudima. On strahuje od fizičkog propadanja i opsedaju ga suicidne misli. Prijatelja u suštini nema. U slobodno vreme sastaje se sa još nekoliko preostalih poznanika ili pije, okružen knjigama. Ponekad se sastaje sa prostituktama. Tipična Uelbekova figura, kakva se sreće i u njegovim ranijim romanima.


Sve se to dešava uoči predsedničkih izbora u Francuskoj u godini 2022. Nacionalni front Marin Le Pen je dominantna politička snaga u zemlji, socijalisti i jedno muslimansko bratstvo približno su jednake snage, građanska desnica se smanjila. Posle drugog predsedničkog mandata Fransoa Olanda, zemlja nije u ustanju da se izvuče iz ekonomske i društvene krize. Kako bi sprečili da Le Pen postane predsdnica, građanske partije i socijalisti odlučuju da podrže umerenog muslimanskog kandidata Mohameda Ben Abija.

 

 

U romanu "Platforma", Uelbek tematizuje i islamski terorizam

 

Preuređenje francuske države

To što sledi je polagano i iznenađujuće mirno preuređenja francuske države. Uoči izbora se prolivala krv u obračunima sličnim građanskom ratu. Posle izbora vraća se mir. Smanjuje se nezaposlenost, kao i stopa kriminala. Podstiču se poljoprivreda i zanati, koji doživljavaju procvat. Ceh mora da plati velika industrija. Naravno i to ima svoju cenu, ne prećutkuje Uelbek. Žene nestaju sa tržišta rada. Menja se školski i obrazovni sistem, podstiču se muslimanske institucije, ali verska sloboda postoji.
Svaki čitalac mora sam da se zapita, koliko ironije Uelbek unosi na pojedinom mestima. Naravno da želja autora nije islamska država u Francuskoj. Uelbek nije štedljiv u kritici islama, ali on ne polemiše. Ono što u najvećoj meri iritira u ovom literarnom delu je što Uelbek svoj scenario budućnosti predstavlja naizgled trezveno i bez velikih emocija. Ali to je za njega tipično. Tako se i u ranijim delima odnosio prema drugim spornim temama kao što su kloniranje ili globalizacija. Uelbek opisuje trezveno i lakonski, često i veoma duhovito, ali on ne vrednuje. A to je iskušenje za čitaoca.


Roman „Pokoravanje“ objavljen je 7.1.2015. u Francuskoj. U Nemačkoj će biti objavljen 16. januara.
izvor

Dikensov Pikvik klub

Čak i ogromna ćurka, koju će jednog zubatim suncem obasjanog ledenog božićnog jutra naručiti za Cratchitove dobrotom rehabilitovani Ebenezer Scrooge, neće u efektima svečanosti zaseniti ni skromnu veselu gozbu kod Boba Sawyera (da o brojnim domencima I poznatoj badnjoj večeri ne trošimo reči), ali će potvrditi da su iznenadne posete trojice duhova zajedno sa Marleyevim uvodnim ukazanjem urodile plodom. Tim će se činom preporođenog prosvetljenja koštunjavi starčić pokazati vrednim poštovanja, pa će na samom kraju – uz mastan zalogaj ćurećeg krilca i kapljicu crnog vina – zauvek izbrisati svoju mizantropsku ćud, zamenivši je dobrostivom čovekoljubivom pažnjom. Nešto se tako, naravno, brojnoj ekipi izmešanoj od kočijaša, kapelana, sveštenika, poeta, šnajdera, probisveta, gostioničara, vozara, pisara, urednika oponentnih listova, slamatelja ženskih srdaca, igrača kriketa, kuvarica, bolesnika, služavki, usedilica, vojnika, studenata medicine, wigovaca i torijevaca, udovica i noble dama i mnogim drugim što su prodefilovali prvim i pravim Dickensovim romanom nije ni moglo dogoditi. Oni su unapred bili predodređeni da ne traže bilo kakva iskupljenja, makar im se lično ukazao i u podzemlje ih dopratio i sâm nakazni vilenjak, kao što se nenadano potrefilo sextonu i grobaru Gabrielu Grabu, koji je na svojoj drhtavoj koži osetio konsekvencije mrgodnosti na sve i svakog’ u vreme najveselijeg hrišćanskog blagdana. Ta je ljudska promenada, čvrsto stojeći na zemlji, i dok alkohol naknadno nije učinio svoje, (mnogi od gornjih su posezali za pićem i uživali u njemu) ostala ista od početka do kraja priče, odana svome dobrom ili lošem zemaljskom poslanju.

Sinergija uspeha

A sve se pokrenulo jedne februarske večeri, kada je na vrata Dickensove kuće u Furnival’s Innu (Dickens je za života promenio nekoliko londonskih adresa) pokucao William Hall, prvi u štamparskom duetu Chapman & Hall, upitavši mladog dendija da li bi bio voljan da napiše nekoliko crtica koje bi pratile nacrtane sličice perspektivnog Roberta Seymoura (izverziranog u crtanju i graviranju sportskih scena), a sve bi to skupa – i tekst i slika – bilo ukomponovano u avanture nekog ribarskog kluba. Dickens je u Hallu video iskrenog izdavača, i obratno, ovaj je u Dickensu prepoznao čoveka od znanja i reči, i za 14 funti po mesečnoj seriji, uz mogućnost plaćanja koje funte pride ako serijal uspe i bez ugovora, tek uz pismo uzajamnog poverenja – dogovor je postignut.

Crtež je vremenom ustupio mesto stranicama napisanim u dva toma, pisac je naknadno odbacio početnu ideju ribarsko-sportskog koncepta, Seymour će kasnije svoje suicidalne namere nažalost sprovesti u delo (to je tek posebna storija!), nastavci su dobili novoga ilustratora, Hablota Browna, poznatijeg po skovanom pseudonimu Phiz, a kad Pickwick u drugom delu primi u službu vernog i visprenog koknijevca Sama, nastaće odlučan trenutak nakon kog se stvari počinju menjati i razvijati ka opštem dobru. Utržci od prodaje po ceni od jednog šilinga oduševljavaju Chapmana i Halla (prvobitnih hiljadu primeraka prvog mesečnog nastavka narast će do neverovatnih 40.000 do kraja serije), a nacija dobija ono za čim je dugo tragala: splet humora, patosa i tipične dickensovske melodrame, dobitnu kombinaciju koju će čitati i mesarski šegrti ispred dućana i vikari u pauzi između dve službe. Obični ljudi su osećali da je Dickens na njihovoj strani i zato su ga voleli i poštovali. Pisac u kreativnom zamahu, „do jučer“ poznat kao Boz, požnjeo je ovim romanom do tada neviđen uspeh. „Ako bih živeo stotinu godina, i ako bih pisao po tri romana svake godine, nikada ne bih bio ponosan i na jedan od njih kao što sam ponosan na ovaj, jer je ovaj roman našao svoj vlastiti put“, napisao je  1836. u jednom pismu svojim izdavačima.

Tabla na gostionici The George Inn, kojom sada rukovodi The National Trust, podseća na dugu istoriju  koja datira još od Shakespearevog i Dickensova doba.

Sve se vrti oko Pickwicka

Iako su „Pickwickovci“ nastajali u vreme cele trideset i šeste i jednim delom su zahvatili i narednu godinu, Dickens je radnju zapravo smestio u kasne dvadesete godine devetnaestog veka (vremensku je razliku teško detektirati iz pozicije savremenog čitatelja), kada pupasti džentlmen (sa stanom u ulici Goswell) u društvu najbližih prijatelja (jedan je ljubitelj suprotnog pola, jedan je pesnik koji piše al’ ne objavljuje i jedan je sumnjivi sportaš, a svi su članovi Pickwickova kluba) kreće na avanturističke putešestvije jugom Engleske. Niko ne zna odakle Samuelu Pickwicku, kojeg ćemo upoznati na samom početku dok drži slovo o Poreklu hampsteadskih ribnjaka s nekoliko napomena o teoriji koljušaka, novčana podloga za vozanje kočijom od Londona do Rochestera, pa od Rochestera do Cobhama, odnosno od Londona do Batha, ili od Bristola do Cliftona pa opet natrag do Londona via Ipswich, i niko na kraju nije načisto s tim kako se to postaje ‘finansijski neovisan’ ako se zvanično bavite „posmatranjem ljudske prirode“, a usput i predsedavate društveno važnim klubom koji nosi vaše sonorno ime. Dakako da takve sitnice nisu previše zanimale dokone i ine, poslom zauzete viktorijanske čitatelje što su nestrpljivo čekali na svoj mesečni installment – tek su Dickens’s scholars u moderno vreme pokušali odgovoriti na ta pitanja u stručnim publikacijama i tumačenjima piščeva opusa, jer je i tadašnjem i sadašnjem zaljubljeniku u ovo delo bitno da dobrodušno-dežmekasti gospodin svako malo uskače iz ladanjskih pustolovina u gradske neprilike i dogodovštine, ispitujući pritom ljudski karakter, i čudeći se kako nauka još uvek nije objasnila kakvo čudo neviđeno na koje je, sasvim slučajno, nabasao upravo on. Pickwick je taj koji uvek ima dovoljno da potroši, a da ne pita koliko što košta ako je za dobro (prvenstveno) njegovih prijatelja, jer on je spreman pomoći svima osim sebi, budući da mu vlastita galantnost nije voljna drešiti kesu jedino pred prevrtljivim i prefriganim odvetnicima (Dodson and Fogg).

Nezavisno svrsishodnosti koja vas nanovo kani prikovati međ’ korice romana kojeg ste, uzgred, pročitali nebrojeno puta, svaka dodatna i jezgrovitija introspekcija od one prethodne, a koja se tiče Pickwickova lika, otkriva vam nešto novo. Gospar Samuel nije omiljen samo zarad onih stranica gde uživa u obilju dobre hrane i još boljeg pića, nego upravo zbog njih, jer tu progovara jedan drugačiji Pickwick, onaj na kog možda i niste navikli, ali koji će sve učiniti da vas dodatno i iznenadi i nasmeje.

To neprestano istrusivanje čaša znatno je delovalo na Pickwicka. Presjajni osmesi zasjaše na njegovu licu, smeh mu stade poigravati oko usana, a razigrano mu se veselje kresilo u očima. Pickwick izraži želju ne bi li se setio neke pesme što ju je čuo još u detinjstvu. Kako taj pokušaj nije uspeo, gledao je potaknuti pamćenje novim čašama puncha, ali se pokaza da to ima na njega sasvim protivno delovanje. Ne samo da je zaboravio reči pesme nego poče zaboravljati čak i to kako se reči uopšte izgovaraju. Pošto se napokon digao na noge da kićenim govorom pozdravi društvo, zavali se u kolica i odmah zaspa kao zaklan.

Svejedno da li njegov neumorni istraživački duh luta prostranim krajolicima Kenta i Surreya, ili mu se ukazuje gostoprimstvo veleposednika i poštenjačine Wardlea ili, još češće, kada uz put odseda u brojnim letećim krčmama i putujućim svratištima, bitno je da će samo na tim mestima i našem čitatelju jednako kao i onom iz trideset i šeste zamirisati vruć i jako zaslađen konjak, ili će ga privući penasti porter kojim će već neko zaliti izdašnu porciju goveđeg gulaša, ne zaboravljajući tom prilikom ni na lulu duvana kao „nužnom“ preduslovu dobrog varenja.

The George Inn je londonska i jedina živuća tzv. putnička gostionica, nekadašnji coaching inn, koja služi putnike ali i ‘žedne’ i ‘gladne’ Londončane preko 300 godina. Dickens je u Pickwickovcima opisao preko dvadeset sličnih putničkih krčmi, a ovu je ovekovječio u „Maloj Dorit“ (Little Dorrit).

Antipodi po tanjiru

Ako bismo nakratko proširili temu na omanji dio romana „Little Dorrit“, setili bismo se druženja kod gospodina Mardla i jednog naizgled skrivenog detalja. Naime, na famoznom prijemu polemisalo se o umnom naprezanju, i o depresiji i dispepsiji kao neizbežnom učinku prelaska „tačke izdržljivosti“. Dok većina ne dvoji šta se krije iza ‘duševne potištenosti’, drugi pojam u prvi mah može da zvuči zagonetno, a reč je o stručnom izrazu za lošu probavu. Snishodljivi i odvratni Vholes, na primer, iz „Sumorne kuće“ (Bleak House) patio je od dispepsije uzrokovane krutom hranom i neredovnom ishranom. Cinici bi rekli da takvih problema ne bi imao da je redovno konzumirao zobenu kašu.
Činjenica jeste da je Dickens naročitu pažnju i u svojim „slojevitijim“ i „ozbiljnijim“ radovima posvećivao hrani, uživanju u jelu i piću, ali i urednom varenju. Ako pažljivo iščitavamo one odeljke u kojima mu junaci pristupaju manje ili više bogatoj trpezi, svakodnevnoj ili onoj svečarskoj, (češće ovoj prvoj) uočićemo piščev senzibilitet kojim ukazuje na posledice koje razne vrste jelâ imaju na ljudski organizam. Takav osećaj za zdravlje uopštenito – ne treba da čudi. Poznato je da njegovi opisi izvesnih epileptičnih napada i upućenost u pojedine aspekte medicine i danas iznenađuju svojom realnošću. No vratimo se mi našem izabranom romanu, gde nalazimo jedini otklon od „brige za stomak“. U„Pickwickovcima“ sve pršti od obilnog gošćenja vrhunskim delicijama. Ovde niko ne pati od kojekakvih dispepsija, niti nužno zavarava glad hladnim kostima sa kojih se meso stidljivo nazire; samo na ovoj polaznoj i završnoj tački nema jadnih kojima krče creva, preplašenih bez krova na glavom i obespravljenih (radnika) kakvog malog grada u industrijskom napretku. Čini se da su svi sretni, siti i pod gasom. „Pickwickovci“ su prpošni u svakom pogledu. No zašto je to baš tako, i zašto već u Oliveru ne prepoznajemo poznati pickwickovski smjr? Kako to da je kočija koja je nepune dve godine jurila sa svim svojim najdražim putnicima nepovratno skrenula sa svetlog puta na mračne, prljave i opasne staze?

Tri stuba na kojima su počivali viktorijanski praznici: porodica, ljubav prema bližnjima i preforsirano veselje. Ilustracija iz romana prikazuje kako viktorijanski upper class proslavlja Božić.

Uslovljeni hedonizam

Ono na šta prvo moramo obratiti pažnju kada promišljamo o ovom pitanju jeste već spomenuti vremenski okvir. Mirna viktorijanska Engleska uljuljkana je vlastitim dembelijskim čarima. Ponosna domovina zadovoljna je samom sobom i ne želi da menja stare dobre navike, pa zašto bi se onda i njena umetnost iz istovetnih razloga osećala drugačije. U opširnom eseju napisanom o Dickensovom životu i njegovom prvom romanu, Zweig na jednom mestu primećuje da je Shakespeare „odvažnost požudne, a Dickens opreznost site Engleske“. Tačno tako! Rani Dickens nije socijalno angažovan niti slabašno revolucionaran na način i u onoj meri u kojoj će ga i kakav loš đak prepoznati iz redova najobičnije crtice o piscu, dakle svojim britkim perom i konkretnim filantropskim „misionarstvom“ na terenu. (Urania Cottage) Daleko od toga da u „Posmrtnim spisima Pickwickova kluba“ nema brige za onog što se zrcali u otrcanoj sintagmi „mali čovek“, no luča kojom Dickens osvetljava put svom suhozemnom commodoru kao da je tek usputni i slabašni plamičak nad glavom kakvog nesretnika. Društvene devijacije u koje će kasnije direktno upreti prstom, ovde su pretpostavljene moralnom usavršavanju ili, u boljem ili lošijem slučaju, preziru kao borbi protiv istih tih društveno neprihvatljivih skretanja. Treptaj zabrinutosti za malog čovu rasplinuće se ulaskom u prvu gostionicu u kojoj će raspojasano društvo potražiti utočište i gde će se zagrijati od promrzlosti nakupljene u vožnji kočijom. Osećaj sažaljenja za ono što se dešava tamo negde nekom drugom prestaje istog trenutka kada krčmarica donese vrući punč sa cimetom i korom od naranče, a devojka pripremi sobu, toplu kupku i iznese pečene bubrege za večeru i jabukovaču za aperitiv.

No nepošteno bi i krajnje pogrešno bilo reći i tvrditi da je zbog svega toga mladoliki Dickens nekakav stegonoša uživanja u kapljici i slasnom zalogaju.
Šta je posredi? Razumevanje viktorijanske ishrane isključivo u smislu obilja koje se presipa na sve strane – pogrešno je shvatanje. Posmatrati to vreme u zadatom kontekstu isključivo kroz prizmu narodne personifikacije oličene u nekom Johnu Bullu i u vrednostima koje on utelovljuje, znači gledati i videti klasičan paradoks. Opšta slika nacije u doba najdugovječnije kraljice (ili je to možda ipak sadašnja kraljica Elizabeta?) iskrivljeni je prikaz. Mada se u viktorijansko doba nije gladovalo, tačno je takođe da su neki bili više siti od ostalih. Viktorijanska gorda Engleska uredno vari, i još bolje probavlja. I Dickens, bez sumnje, podleže tom kodu ishrane pune obilja, praćene svekolikim zadovoljstvom, veselošću i ponekim benignim preterivanjem. On nije hteo, ili nije drugačije mogao da vidi, i nije stoga ni odstupio (a i zašto bi?) od uobičajene slike nekog potkožnog debeljuce što presretan je svojim poslovnim rezultatima koje proslavlja pečenom govedinom i sočnim zlatnim krompirom dok mu gorki ale penasto ostaje na bradi, a mirisi ugrijanog punča pored kamina mu već miluju nosnice. Dok radi na „Pickwickovcima“, Dickens je pisac u poletu, mladac željan uspeha i slave, čovek koji želi i hoće da prigrli život u širokom luku. Stoga on i ne odstupa od te matrice ovekovečene u romanu; situacije ugode, opijenosti i omamljenosti nisu ništa drugo do preslika života kojim je Dickens tada živeo, ili u najmanju ruku još punije stremio takvom načinu života.

Nekoliko Cruikshankovih (još jedan od Dickensovih ilustratora) crteža iz Comic Almanacka (1838-53.) podsećaju nas kako se mnogo toga u proslavama Božića i Nove godine promenilo od toga vremena, ali nam ujedno nedvosmisleno pokazuju da je mnogo toga ostalo isto

To hedonističko blagostanje u „Pickwickovcima“ o koje se svaki drugi karakter spotiče, ne mora neizostavno biti u relaciji sa hranom i pićem. Biće da je Dickens svom omiljenom liku, i svima koji ga prate dodijelio model djelanja po uzoru na sokratovu etiku, odnosno njen prateći kirenjanski obrazac prema kojem je sreća cilj moralne aktivnosti. Drugim riječima, i paklo duvana i boca konjaka biće dovoljne da se prepustimo senzualnim i duhovnim zadovoljstvima sve dotle dok igramo po moralnim pravilima kreposti, odnosno toliko dugo dok razumna procjena dozvoljava da među ponuđenim užicima odaberemo one sa najmanje neugode po naša čula. Osim toga, ukoliko govorimo o stanju pijanstva, a kojih ima bezmalo u svakom trećem poglavlju, ono za Dickensa nije samo ugoda, refleksija taštine ili blažeg ili težeg oblika oduzetosti, to je tek jedan od alata kojim se služi u organizacijskoj strukturi romana.
Kako god ga razumijevali i šta god mislili o njemu, jedno je sigurno: posmatrati ga samo iz jednog ugla, tj. ekskluzivno ga cijeniti kao štivo koje će da zabavi i relaksira znači ne uvažavati „Pickwickovce“ koji su ipak sveobuhvatno vrlo slojevito i kompleksno djelo. Ovaj je roman svojim fabularnim dijelovima predstavio one teme sa kojima ćemo Dickensa kasnije asocijativno povezivati. Bez sumnje, „Pickwickovci“ jesu na jedan način roman prekretnice, književna kreacija koja bi morala dobiti značajnije mjesto ne samo u engleskoj već i svjetskoj književnosti.
A to što se autor tih pickwickovskih godina malo opustio, uživao u alkoholu i dobrom društvu, ne treba mu zamjeriti. Ogromni trijumf koji je roman doživio dao mu je za pravo da zajedno sa njim podijeli taj uspjeh. Bile su to za Dickensa annus mirabilis. Sretan u braku, u iščekivanju prve bebe, materijalno ojačan, ponekad je sebi mogao dozvoliti ponašanja koja ne priliče jednom džentlmenu iz dobro uhljebljenog višeg srednjeg staleža.
Jer što reče Pickwick Samu, nakon što mu je ovaj referisao kako Sawyer i Allen žderu kamenice, piju konjak bez vode i kraj ugodne vatrice pripaljuju cigarete… „Šta ćete, Seme. Geniji su nastrani“.

Victorian Gin Punch 

This recipe makes 20 servings.

INGREDIENTS
3 lemons
¾ cup sugar
1 750-milliliter bottle gin
½ cup orange liqueur
1 liter seltzer, chilled.

 

Use a vegetable peeler to peel long strips of pith-free skin from the lemons. Place peels in a bowl, add sugar, muddle vigorously and allow to steep 2 to 3 hours. Juice lemons to obtain 3/4 cup. Pour lemon juice over peels and stir to dissolve sugar. Transfer to a 3-quart pitcher half-filled with ice.

Add gin, liqueur and seltzer. Stir and pour into punch cups or short-stemmed glasses, and serve.

Edin Volk Dervišefendić

izvor

                                                                           

ARHIVA 

                                       * Dickensova „Velika očekivanja“
                                       * Charles Dickens,Velika očekivanja, Božična priča
                                       * Dickensova „Velika očekivanja“ u očima psihologa

                                       * Charles Dickens,Oliver Twist

                                       * Charles Dickens i London
                                      * Charles Dickens:život i dela

                                       

Charles Dickens i London

Charles Dickens u svojoj radnoj sobi, 1859. godine,

  William Powell Frith,

Albert Museum Images

U kojoj je meri ovaj poznati pisac bio fasciniran viktorijanskim velegradom najbolje govori opštepoznata činjenica o njegovim noćnim šetnjama koje su mu služile kao relaksacija nakon dana napornog pisanja, ali i kao nepresušan izvor inspiracije. U pravilu bi krenuo nedugo posle ponoći iz Lambetha na južnoj obali Temze, preko mosta Waterloo ka pozorištu, području oko Drury Lanea.
Nastavio bi potom uz zatvor Newgate do Banka u srcu Cityja, gde bi skrenuo južno prema tržnici Billingsgate pa dalje do Borougha preko London Bridgea. Ostatak trase podrazumevao je šetnju uz zatvor King’s Bench i bolnicu Bedlam, te ponovo prelazak na severnu obalu, ovaj put preko Westmisterskog mosta.
Negde u zoru pisac bi napokon stigao do Covent Gardena, gde bi popio svoju jutarnju šolju kafe te otišao kući na kratki počinak pre novog napornog dana.
Specifična atmosfera viktorijanskog Londona, protkana maglom, plinskim svetiljkama, dimom iz stotina gradskih dimnjaka i zvukom kočija na granitnim kockama popločenim ulicama je zauvek ostala zarobljena u Dickensovim delima. Gradska kiša nema onaj sveži, prirodni ugođaj iz ruralnih krajeva:

Na selu bi kiša izazvala bujicu hiljada svežih mirisa, a svaka je kap nestajala pretakajući se u neku novu vrstu rasta ili života. U gradu je postajala tek izvor ustajalog zadaha; bolesna i mlaka, prljava masa koja se sleva ka kanalizaciji. 

( iz romana Little Dorrit / “Mala Dorrit”)

Fotografija Charlesa Dickensa iz 1843. Ova fotografija, snimljena tokom njegovog boravka u Americi, najranija je danas poznata fotografija čuvenog pisca

Pojedine su londonske lokacije i vinjete tako našle svoje ovekovečenje u Dickensovim romanima. Mesna tržnica Smithfield pozadina je scene iz Olivera Twista, kuda zli Bill Sikes vodi otetog dečaka, a isti će negativac svoj kraj dočekati na St. Saviour’s Docku, u blatnjavom ušću reke Neckinger. Fleet Street, stoljetno središte britanskog novinarstva (taj je epitet izgubilo tek nedavno, premeštanjem izdavačkih kuća na područje Canary Wharfa), spominje se u nizu romana poput Martina Chuzzlewita, Davida Copperfielda, Our mutual Frienda, Great Expectations i drugih. Jerry Cruncher iz Tale of two Cities, na primer, radi kao kurir i vratar u banci Tellson, koju je Dickens formirao po stvarnoj ustanovi Child’s Bank, smeštenoj također u ulici Fleet, nasuprot Temple Bara.



Fotografija Lambetha, četvrti po kojoj se Dickens često "smucao", iz njegova vremena. Ova fotografija iz perioda netom pre 1866. (kada su izgrađeni nasipi) delo je fotografa Williama Strudwicka a prikazuje kako je izgledala tipična londonska radnička četvrt na obali Temze



Područje bivših dokova na Temzi također nalazi svoje mesto u Dickensovim delima ponajviše zahvaljujući činjenici da je pisčev deda Christopher Huffam bio vlasnik radionice za šivanje brodskih jedara u ulici Gatford, južno od Canary Wharfa, a živeo je u obližnjem Limehouseu koji će svoje mesto naći u delima kao što su Dombey and Son ili Our mutual Friend. U ovom se potonjem romanu u više navrata spominje krčma Six Jolly Fellowship Porters Tavern, temeljena na poznatom lokalu The Grapes
.
Eel’s Pie Island maleni je otok u Temzi na području Richmonda, u to vreme još dalekog predgrađa. To se poznato izletište, nazvano prema danas srušenom ugostiteljskom objektu spominje u Nicholasu Nickelbyju, a obližnji Maids of Honour Row, niz terasastih trokatnica, obitavalište je gospođe Brandley u romanu Great Expectations. Camden Town, u kojem je Dickens proveo svoje najmračnije londonske godine, poprište je dela radnje romana Dombey and Son. Odrasli Paul Dombey će se vratiti na područje Stagg’s Gardensa u Camdenu, tražeći oronulu kućicu u kojoj je živela njegova dadilja, no neće je uspeti naći.

Čuvena je staretinarnica iz romana Old Curiosity Shop malena jednokatnica iz šesnaestog veka, a smeštena je u Portsmouth Streetu, u samom srcu Westminstera. Advokatske kancelarije i boravišta uistinu često spominjane lokacije u Dickenosvu opusu – dovoljno se prisetiti izjave gospođice Flite u romanu Bleak House, kada komentira ulaz u Lincoln’s Inn:

Zovem ga svojim vrtom. Leti je ovde baš fina senica.

Ovo su tek neke slučajno izabrane lokacije, pošto bi šetnja Dickensovim Londonom mogla uistinu dugo potrajati. Pisac koji je čovečanstvu ostavio svoj maestralni opus je iznimno zadužio grad u kojemu je rastao, stvarao i umro. U njegovom su stvaralaštvu uistinu retke scene koje se odigravaju izvan Londona – i po tome je Charles Dickens specifična pojava na svetskoj književnoj sceni.

Fotografija mladog dečaka koji glača cipele u viktorijanskom Londonu. Dickensova briga za dobrobit siromašnih porodicai posebno siročadi dovela je i do toga da je pisac podupirao rad "Shoeblack Society", organizacije nastale polovinom 19. veka, čiji je cilj bio naučiti decu kako obavljati pojedine poslove ne bi li uspeli zaraditi i prehraniti sebe i svoju porodicu

izvor

_____________________________________

ARHIVA

                                       * Dickensova „Velika očekivanja“ 

                                       * Charles Dickens,Velika očekivanja, Božična priča

                                       * Dickensova „Velika očekivanja“ u očima psihologa

                                       * Charles Dickens,Oliver Twist

                                       * Charles Dickens:život i dela

                                       * Dikensov Pikvikklub 

DIKENSOV MRAČNI LONDON

Dark London aplikacija za iPad i iPhone koju su pripremili u Muzeju Londona

Dickens: Dark London aplikacija za iPad i iPhone koju su pripremili u Muzeju Londona

David Foldvari – Dickens Dark London App from Big Active on Vimeo.

Charles Dickens: život i dela

“Dickens’s Dream”, Roberta Williama Bussa,

Dickens sanja  likove iz svojih dela

Vjeran Stojanac

Charles John Huffam Dickens rođen je 7. februara 1812. u Landportu, Portsmouth, kao drugo od osmero dece u porodici Johna, sitnog mornaričkog činovnika i domaćice Elisabeth. Još u najranijem detinjstvu pokazuje začudnu sposobnost pamćenja lica i povezivanja istih s određenim područjima i događajima, osobinu bez koje je teško zamisliti imalo ozbiljnijeg pisca. Ipak, ti su rani dani života budućeg književnog genija obeleženi čestim obiteljskim preseljenjima. Tako će mali Charles razdoblje od druge do četvrte godine života provesti u Londonu, no već 1816. njegov otac pronalazi bolje plaćen posao u Chatamu, u Kentu.

Upravo će onde, u idiličnim pastoralnim područjima na obalama Medwayja, budući pisac poduzimati beskrajna dečačka lutanja kojima će razvijati imaginaciju, ali i steći dve godine obrazovanja u okviru škole William Giles. Nažalost, bezbrižni i sretni dani za mladog Dickensa prestaju početkom 1821. kada usled reformi u činovničkoj strukturi Mornarice njegov otac ostaje bez posla i većine prihoda, tako da je porodici prinuđena još jednom promeniti boravište. Ovoga će se puta Dickensovi smestiti u londonskom Camden Townu, a John će prihvatiti znatno manje plaćen posao pisara u Somerset Houseu. Uprkos upornim nastojanjima da prehrani rastuću porodicu, njegov će ga neracionalan odnos prema novcu kao i nemogućnost odbacivanja starih navika i prilagođavanja novim životnim uslovima vrlo brzo koštati slobode.

Godine 1824. lokalni će pekar tužiti Johna Dickensa zbog nevraćanja duga, zbog čega će pak ovaj početkom februara biti zatvoren u nekada poznatom zatvoru Marshalsea u Southwarku. U tom će mu se dužničkom robstvu pridružiti i Elisabeth sa decom, uz izuzetak tada dvanaestogodišnjeg Charlesa koji se zapošljava u tvornici Warren’s Blacking Factory te kroz nekoliko meseci zarađuje dovoljno novca da bi koncem maja oca izbavio iz zatočeništva. Ipak, dani koje je Charles proveo lepeći etikete na boce s laštilom nisu uzalud bačeni pošto ga je dobronamerni vlasnik tokom pauza za ručak podučavao gramatici i matematici.

Iako je Elisabeth zahtevala da se njen sin vrati na posao u tvornicu laštila kako bi porodici donosio dodatni novac, John je bio apsolutno protiv takvog tretmana – štoviše, insistirao je na nastavku Charlesovog obrazovanja, što će u konačnici budućem piscu pružiti još nekoliko godina pohađanja londonske dnevne škole na Hampstead Roadu

Portret mladog Charlesa Dickensa iz 1839. Dickens je tada već živeo u Londonu te se otisnuo u svoju novinarsku karijeru. Autor portreta je Daniel Maclise

Charlesov novi svet

Sredinom 1827. Charles po nagovoru porodice odustaje od formalnog školovanja, no ne i od sticanja znanja, što će ostati jedna od njegovih životnih preokupacija. Roditelji smatraju da je s navršenih 15 godina dovoljno zreo da bi potražio stalno zaposlenje te tako barem delomično ublažio večno prisutan problem prihoda u porodici Dickens. Nedugo potom postaje pomoćnik u advokatskoj kancelariji  Ellis & Blackmore – taj će posao obavljati oko godinu i po dana, do snovembra 1828. – mada ubrzo postaje svestan da to nije njegov životni poziv. U trenutku kada je napustio sigurnost posla sudbenog činovnika kao i moguću uspešnu karijeru, već je čvrsto odlučio čime se želi baviti.
Charlesa, mladića koji je relativno rano upoznao neimaštinu i borbu za golim preživljavanjem privuklo je upravo novinarstvo, nudeći mogućnost praćenja i izveštavanja o burnom životu velegrada i njegovim stanovnicima, od uličnih prosjaka i čistača cipela pa sve do plemičkih i dvorskih intriga. Taj skok sa sjaja i komfora advokatskih palača Gray’s Inna i Holborn Courta na užurbanu vrevu žurnalističkog Fleet Streeta je u geografskom smislu možda i iznosio svega nekoliko stotina metara, no Charlesu je otvorio vrata jednog sasvim drugog sveta, sveta u komu se on neobično dobro snalazio!
Osamnaest meseci provedenih na mestu pomoćnika kod Ellisa & Blackmorea ipak se pokazalo plodonosnim budući da je stečeno iskustvo i znanje iskoristio radeći kao izveštač pri advokatskoj  kancelariji Doctor’s Commons,  fokusirajući svoje prve novinske tekstove na sudske izveštaje. Ostaviviši jednom zauvek iza sebe temeljna egzistencijalna pitanja, mladi se Dickens konačno mogao posvetiti i lepšim stranama života. Zaljubljuje se u Mariu Beadnell s kojom će provesti tri iduće godine, no ta će veza nažalost propasti, ponajviše zbog protivljenja porodice. Ipak, Maria je poticajno delovala na Charlesovu kreativnost – kroz tri godine koliko su zajedno proveli, intezivirao je svoju novinarsku delatnost pišući veći broj članaka pod pseudonimom Boz (1836. ovi će tekstovi biti sakupljeni i izdani pod naslovom Sketches by Boz, odnosno “Bozove crtice”), a 1833. objavljuje i svoj prvi književni prilog, kratku priču A Dinner at Poplar Walk (ustvari je reč o preliminarno izdatom priloga iz “Bozovih crtica"

"The Posthumous Papers of the Pickwick Club" puni je naziv Dickensova prvog dela iz 1836., poznatijeg pod skraćenim imenom "The Pickwick Papers". Ovo je bilo njegovo prvo izdanje, gde je Dickens bio potpisan svojim pseudonimom "Boz".


Prvo će poznatije i obimnije Dickensovo delo proizaći iz saradnje sa karikaturistom Robertom Seymourom. Reč je o romanu The Pickwick Papers (“Zapisi kluba Pickwick”), čiji se prvi nastavak pojavio nedugo po izlasku Bozovih crtica iz štampe. Ovde je bitno spomenuti činjenicu da su tokom devetnaestog veka književni radovi ne samo početnika već i renomiranih pisaca objavljivani u nastavcima, kako u za to specijaliziranim , tako i u dnevnim novinama. Stoga će mesečni ciklus o klubu Pickwick biti zaključen tek u novembru 1837. To će delo  autoru doneti neočekivanu slavu, ali će nažalost biti popraćeno i nekim neugodnim situacijama. Seymour će, naime, zbog progresivnog pogoršavanja zdravlja koncem 1836. počiniti samoubojstvo, a njegova će udovica javno napasti Dickensa tvrdeći kako je pri pisanju nastavaka koristio isključivo ideje njenog pokojnog supruga!
Srećom, ova će se gruba situacija ubrzo izgladiti, a godine 1836. i 1837. ostaće zapisane zlatnim slovima u životu Charlesa Dickensa. Osim što je uspešno zakoračio u svet književnosti, upoznao je i svoju životnu saputnicu i majku njihovo desetero dece, Catherine Thomson Hogarth (njih dvoje venčaće se 2. aprila 1836.), te započeti dugogodišnje prijateljstvo s Johnom Fosterom, svojim budućim autobiografom. Također, postaje i glavni urednik književnog časopisa Bentley’s Miscellany, istog onog u kom će biti objavljeni nastavci njegovih idućih romana. Slučajno, karijera najvećeg viktorijanskog pisca je krenula uzlaznom putanjom upravo u vreme kada je započela vladavina kraljice Viktorije!

Oliver Twist: socijalna tematika u prvom planu

Svojevrsni prozor u Dickensov London, London koji je autora inspirirao za mnogobrojna dela sa socijalnom tematikom, možda najbolje može odškrinuti francuski ilustrator Paul Gustave Doré koji je od 1860. do 1880. nacrtao brojne radove na temu siromašnih londonskih četvrti. Na ovoj je ilustraciji četvrt Seven Dials.

Godine 1837. Dickens započinje objavljivanje nastavaka jednog od svojih najpoznatijih dela koje će uskoro postati poznato kao Oliver Twist. Za razliku od humorističkih i donekle satiričkih The Pickwick Papersa, ovde će u prvi plan izbiti socijalna tematika koja će od tog trenutka postati ključna konstanta u njegovu stvaralaštvu. Priča o dečaku čija majka umire pri porodu i koji sazreva u nemogućim uslovima ubožnice i okrutnih posvojiteljskih obitelji, a kasnije protiv svoje volje postaje član džeparoške bande je u nekim segmentima pomalo stereotipni model borbe dobra i zla u kojoj, očekivano, pobeđuje dobro.

Pripisivali mi takav ishod Dickensovom večnom optimizmu i izraženoj filantropiji ili samo duhu vremena (to je razdoblje realizma i naznaka ranog naturalizma u književnosti), činjenica jest da je reč o danas obaveznom sastavnom delu lektire u većini svetskih školskih sistema, a nije zgorega spomenuti ni brojne ekranizacije, među kojima se ističe ona Sir Davida Leana iz 1948. Nažalost, pojedini kritičari u svojim ishitrenim i neobjektivnim recenzijama romana Oliver Twist nisu tada propustili optužiti Charlesa Dickensa za antisemitizam, i to samo zbog činjenice da je glavni negativac Fagin poreklom Židov.

Još pre službenog dovršetka Olivera Twista, Dickens započinje rad na trećem romanu, Nicholasu Nicklebyju koji u temeljima sadrži sličnu socijalnu potku ali i brojne elemente iz pisčeva života – slično Dickensu, i mladi se Nick u jednome trenutku također nađe u situaciji spašavanja vlastite porodice napornim radom. Nakon što je dovršio Nicholasa Nickelbyja, Dickens daje ostavku na mesto urednika Bentley’s Miscellanyja smatrajući kako mu dodatni posao oduzima dragoceno spisateljsko vreme. Nije u toj konstataciji uopšte preterivao jer tokom naredne dve godine (1840. i 1841.) paralelno radi na čak tri romana: Master Humphrey’s Clock (“Sat majstora Humphreyja”), potom iz njega proizašlom Old Curiosity Shop (“Čudnovata staretinarnica”), te na romanu Barnaby Rudge.

Čuvena je staretinarnica iz romana "Old Curiosity Shop" ("Čudnovata staretinarnica") malena jednokatnica iz šesnaestog veka, a smeštena je u Portsmouth Streetu, u samom srcu londonskog Westminstera

Dickens s druge strane Atlantika

Ovaj je radni tempo zasigurno iscrpio Charlesa koji početkom 1842. shvata kako mu je kraći predah neophodan. Zajedno sa ženom po prvi puta posećuje Kanadu i Sjedinjene Američke Države, no to će putovanje biti sve samo ne turističko. Dickens će iskoristiti svoju rastuću popularnost kako bi se okomio na ono što je smatrao najvećom sramotom čovečanstva – na robovlasnički sistem tada još prisutan u delovima SAD-a.

Uspomene koje će poneti iz novog kontinenta neće biti baš lepe pošto se suočio i sa besramnim nepoštivanjem autorskih prava od strane raznih američkih novinskih i književnih izdavača koji su bez njegove dozvole objavljivali The Pickwick Papers i Olivera Twista. Ovaj će “izlet” u konačnici ipak rezultirati nećim pozitivnim jer Dickensa inspiriše za njegovo iduće delo, roman Martin Chuzzlewitt, tačnije za segment u kom opisuje putovanje mladog Martina u Sjedinjene Države koje su ovde prikazane u veoma negativnom svetlu, a čitavo će putovanje Dickens rezimirati u ne baš blagonaklonom putopisu American Notes (“Zapisi iz Amerike”).

Portret Charlesa Dickensa, naslikan tokom njegovog boravka u Bostonu (Massachusetts, SAD) 1842



Putovanja će obeležiti i narednih nekoliko godina u životu Charlesa Dickensa i njegove porodice. Tokom poseta Italiji i Švajcarskoj dovršava roman Dombey and Son (“Dombey i sin”), a po povratku u Englesku stvara jedno od svojih najpoznatijih dela, Davida Copperfielda (1849). Zanimljivo je napomenuti kako je lik nepopravljivog optimista Wilkinsa Micawbera, čoveka koji stoički trpi životne nepravde nadajući se u bolju budućnost u potpunosti temeljen na Charlesovu ocu Johnu Dickensu!

Dickens kao društvena savest Britanije i – zvezda

U pedesete godine 19. veka Dickens ulazi ne samo kao priznati autor, već i kao jedna od najcenjenijih osoba iz javnog života, na neki način društvena savest Britanije. Pokreće i uređuje nedeljnik Household Words koji će izlaziti između 1850. i 1859., a po njegovu gašenju nastavlja na novinom All the Year Round, na čijem će čelu biti do smrti. Iako Dickens nikada nije bio bogat u uobičajenom smislu te reči, u to mu se vreme materijalna situacija poprilično poboljšala pa sa porodicom seli u raskošnu kuću na londonskom Tavistock Squareu.

Do kraja decenije Dickens će objaviti još i Bleak House (“Sumorna kuća”), delo koje otvoreno kritikuje britanski pravosudni sistem (i što je naročito zanimljivo, jedini roman u kojemu je ulogu naratora dodelio ženskoj junakinji), Hard Times (“Teška vremena”), te Little Dorrit (“Mala Dorritova”) gde iznova poseže za autobiografskim elementima pri građenju radnje – naime, otac Amy Dorrit, slično Dickensovu ocu, također robija u zatvoru Marshalsea zbog neplaćenih dugova.
Nažalost, privatni život Charlesa Dickensa nije pratio zvezdanu liniju svoje javne inačice. Početkom 1858. ostavlja svoju dugogodišnju suprugu Catherine, i to zbog znatno mlađe glumice Ellen Ternan s kojom će provesti ostatak života. Iako ta vest nije baš blagonaklono primljena u konzervativnom viktorijanskom društvu, očito nije poljuljala njegov stečeni ugled i slavu. Koliko god to danas čudno zvučalo, Charles Dickens bio je slavna javna osoba, na nivou i onoga što bismo danas nazvali “zvezdom”. Štaviše, čak se i ponašao u skladu s navikama današnjih slavnih imena iz sveta književnosti. Tako je od 1859. ustalio praksu javnih nastupa, pa i turneja na kojima bi pred okupljenom publikom čitao delove iz svojih dela te odgovarao na pitanja prisutnih.

Fotografija Charlesa Dickensa, snimljena otprilike 1860.

Poslednju deceniju života Dickens provodi u razmeđu između idiličnog porodičnog ugođaja na novostečenom imanju na Gad’s Hillu u Kentu i putovanja širom Britanije, uglavnom u sklopu spomenutih turneja. 1861. započinje poslednje u nizu svojih velikih ostvarenja, Great Expectations (“Velika isčekivanja”), no sve izraženiji problemi sa srcem zahtevaju usporavanje njegovog poslovično užurbanog tempa.

Odlazak i nedovršena “Tajna Edwina Drooda”

Svojeglavi se Dickens oglušuje na preporuke lekaraa, te nastavlja sa putovanjima – 1866. će uslediti njegova poslednja poseta Americi te još nekoliko kraćih izleta po “Otoku” tokom kojih dovršava Our mutual Friend (“Naš zajednički prijatelj”). Zadnja je Dickensova turneja po Engleskoj i Škotskoj (1869.) prekinuta upravo zbog rapidnog pogoršavanja njegovog zdravlja pa se početkom 1870. vraća u Gad’s Hill kojega do smrti praktički neće napuštati, uz izuzetak private posete kraljici Viktoriji u martu  iste godine. Smrt će ga zateći 9. juna 1870. nakon celodnevnog rada na novom romanu čijih je prvih šest nastavaka objavio u svom časopisu All the Year Round. Pokopan je u “Kutku pesnika” (Poet’s Corner) u Westminsterskoj opatiji a na njegovu grobu stoji sledeći epitaph:

He was a sympathizer to the poor, the suffering, and the oppressed; and by his death, one of England’s greatest writers is lost to the world. 

                     Ova ilustracija, nacrtana  na osnovu gravure potiče iz 1867.

Mystery of Edwin Drood (“Tajna Edwina Drooda”) spada u domen onih umetničkih ostvarenja kojima je sudbina dodelila zloguki epitet “nedovršen”. Dickens je napustio ovaj svet upravo u trenutku kada je radnju doveo do kulminacije pa je generacijama poštovalaca i književnih kritičara ostala samo mogućnost nagađanja šta se u stvari dogodilo s Edwinom i koja je stvarna pozadina njegova nestanka. Pomalo je prestrogo reći da je Dickens otišao “prevarivši” brojne poštovaoce  – jednostavno, činjenica da njegov opus nije striktno zaokružen i zaključen otvara plodno područje brojnim sledbenicima kojih u poznom 19. veku nije nedostajalo. Dovoljno se prisetiti Gilberta K. Chestertona, Josepha Conrada ili Thomasa Hardyja (tek da spomenemo neke od njih), pisaca u čijim se delima naslućuje Dickensova britka socijalna satira i rafinirano psihološko portretiranje likova


Donekle izdvojeni deo u književnoj ostavštini Charlesa Dickensa predstavljaju njegove ‘božične’ priče. U razdoblju od 1843. pa do 1848. je objavio pet novela čija je nedvojbeno dickensovska tematika bivala obojena nijansama božićne atmosfere. Iako je prva u nizu, A Christmas Carol (“Božićna pjesma”, 1843.) ujedno i najpoznatija, bilo bi nepravedno zanemariti ostale priče iz niza: The Chimes (“Zvona”, 1844.), The Cricket on the Hearth (“Cvrčak na kaminu”, 1845.), The Battle of Life (“Životna bitka”, 1846.) te zaključnu The Haunted Man and the Ghost’s Bargain (“Ukleti čovek i sablasni ugovor”, 1847.).

Ipak, A Christmas Carol izdvaja se ne samo tematikom već i uticajem, i to ne samo u književnoj domeni već i u suvremenoj popularnoj kulturi. Priča o krutom bogatašu koga će božićni ‘duhovi’ naterati da preispita svoje stavove i posebno svoje srce će imati odjeka kako u literaturi, tako i u nekim savremenijim vidovima umetnosti. Dovoljno je spomenuti da je Disneyjev poslovično škrti Bajo Patak kreiran upravo po liku Ebenezera Scroogea – štaviše, u izvorniku se i zove Uncle Scrooge!

• Drugi deo članka: Dickens i London

Jedna od poslednjih dostupnih fotografija Charlesa Dickensa, verovatno negde iz perioda 1867 - 1868. Čuveni je pisac umro nekoliko godina kasnije, 1870

izvor

                                                                          ARHIVA 

                                       * Dickensova „Velika očekivanja“
                                       * Charles Dickens,Velika očekivanja, Božična priča

                                       * Charles Dickens,Oliver Twist
                                       * Dickensova „Velika očekivanja“ u očima psihologa

                                       * Charles Dickens i London

                                       * Dikensov Pikvikklub

Rudyard Kipling

Ako


Ako možeš ostati miran kad na tvom putu
Svi izgube glavu i prstom pokazuju na tebe...
Ako sačuvaš poverenje kad svi ostali sumnjaju,
Ali ako im ne zameriš što nemaju poverenja...
Ako ne lažeš kad čuješ laži,
Ili ako ne mrziš kad tebe mrze,
Ako se ne praviš suviše dobar,
Niti govoriš mudro...
Ako snivaš, ali ti snovi nisu sve;
Ako misliš; ali ti misli uvek ostanu čiste...
Ako znaš primati pobedu i poraz,
Primati jednako jedno i drugo...
Ako možeš podneti da tvoju istinu
Varalice iskrivljuju kako bi lakše prevarili budale...
Ako vidiš kako u komadiće razbijaju tvoj cilj
I ako se sagneš podignuti i pokupiti ostatke...
Ako možeš skupiti sva svoja dobra
I staviti ih na kocku, sve odednom,
I ako si spreman ponovno krenuti kao na početku,
Ne izustivši ni reči, izgubivši sve uz osmeh...
Ako prisiliš svoje srce, svoje živce, svoje mišiće
Da služe tvojim ciljevima i kad su smalaksali,
I ako ustraješ kada sve zastane,
Izuzev volje koja naređuje: "Drži se dobro... "
Ako se usred gomile ne ponosiš
I ne smatraš se herojem ako se družiš s velikima,
Ako te prijatelj niti neprijatelj ne mogu pokvariti,
Ako svaki čovek za tebe nešto znači, ali nijedan suviše...
Ako umeš dobro ispuniti svaku minutu svog života,
I svakog trenutka ideš pravim putem -
Tvoja biće zemlja i svo njeno blago,

Jer bićeš čovek, sine moj!

____________________________________________________

Vanredna sednica Životinjskog parlamenta

“Sivobrat je jedno vreme galopirao, a zatim, između skokova, reče:
- Čovečiću - gospodaru džungle - moj po skrovištu brate - mada u proleće za kratko vreme zaboravim, tvoj trag je moj trag, tvoje skrovište je i moje, tvoj lov i moj, tvoja borba na smrt je i moja. Ali šta ćeš ti reći džungli?
- To je dobro smišljeno. U lovu ne treba oklevati s ubijanjem. Trči napred i sazovi ih sve na Skupštinsku stenu, reći ću im šta imam na umu.
Ali možda neće doći - u vreme Novoga Govora mogu zaboraviti na mene.
- A zar ti nisi ništa zaboravio? - dobaci mu Sivobrat preko ramena i baci se u galop, a Mogli je zamišljeno trčao za njim.
U svako drugo doba na ovakve vesti skupila bi se cela džungla, nakostrešene dlake, ali sada su svi bili zauzeti lovom i borbom, ubijanjem i pevanjem. Sivobrat je trčao od jednog do drugog i vikao:
- Gospodar džungle vraća se ljudima. Dođite na Skupštinsku stenu!
A srećan, zaposleni narod odgovarao je samo:
- Vratiće se u letnje vrućine. Kiše će ga poterati u jazbinu. Trči i pevaj s nama, Sivobrate!
- Ali gospodar džungle se vraća ljudima - ponavljao bi Sivobrat.
- Pa? Je li zato vreme Novoga Govora manje dobro? odgovorili bi.”


(Odlomak iz “Knjige o džungli”)

____________________________________________________

 Posrnućete

"Posrnućete, ali nećete pasti; a ako se i desi - izuzetan slučaj! - baš i da padnete, nećete se povrediti nego ćete, čim se pridignete, produžiti mirno i bodro svoj put. Različiti ste od svega oko sebe, sve vam preti i sve vas ugrožava, ali vam se ne može ništa zlo i nepopravljivo desiti, jer u vama od začetka vašeg živi skrivena i neuništiva iskra životne radosti koja je moćnija od svega što vas okruzuje. Samo ćete celog veka, sve do poslednjeg daha, patiti zbog svog neprirodnog položaja u svetu u koji ste bačeni. Tako se može reći da vam je, kroz sve mene i obrte dugog života, dvoje zajemčeno i osigurano: duga patnja i sigurna pobeda."

____________________________________________________

 govor na Univerzitetu  McGill u Montrealu u Kanadi

* Nijedna laka nada ili laž nas neće dovesti do našeg cilja, nego gvozdena žrtva tela, volje i duše.
*Reči su, naravno, najmoćniji lek koji je čovečanstvo koristilo.
*Šta vredi galopirati ako se krećemo u pogrešnom pravcu
*Svi ljudi poput nas su mi, a svi ostali su oni.
*Najbrže putuje onaj ko putuje sam.
 *Oh, Istok je istok, a Zapad je Zapad, i nikad se dvoje neće sastati.
*Jednog ćete dana sresti čoveka koji ne mari ni za jednu od tih stvari (postavljanje novca ili društvenog položaja za cilj same po sebi ) Tada ćete znati koliko ste siromašni.

____________________________________________________

Kiplingove pesme i pripovetke pobudile su veliko zanimanje još pre njegovog povratka iz Indije jer je u to vreme mnogo Engleza svih društvenih slojeva živelo u prekomorskim zemljama.
Knjige su mu štampane u milionskim količinama, a 1907. dobio je i Nobelovu nagradu.
Cenili su ga i službeni politički krugovi, a bio je i lični prijatelj kralja Georga V., jer je uzdizao slavu i veličinu britanske imperije. Slavio je monarhiju i opravdavao kolonijalne ratove, podupirao je rasne i klasne razlike.

Refren jedne njegove pesme glasi: Istok je Istok, Zapad je Zapad, i nikad se neće sresti. 

O toj podvojenosti govori roman Kim kroz doživljaje belog dečaka koji živi u domorodačkom okruženju u Lahoreu, ali na kraju ipak postaje špijun u službi britanskog carstva. To je bio prvi važniji engleski roman čija se radnja odigrava u Indiji.

Sporna biološka teorija o borbi za opstanak svim sredstvima u Kiplingovim se knjigama za decu pretvorila u vrlinu. Kipling u njima čitatelje poetski upoznaje sa surovim odnosima koji vladaju u životinjskom svetu.

Knjizi o džungli nad svime caruje ljudski um dečaka Mowglija, koga je vuk spasio od tigra, a vučica othranila. Poruku koja prati priču na realističan način govori o temeljnim ljudskim vrlinama - o hrabrosti, prijateljstvu, obzirnosti i pravednosti - može razumeti i mali čitalac koga verovatno ne zanima dublji sloj Knjige o džungli, čijim se, pak, čitanjem shvata da su odnosi među životinjama, zapravo odnosi unutar Britanskog Carstva.

U toj su knjizi sadržane sve vrline Kiplingova stila: narativni dar u najboljoj engleskoj pripovedačkoj tradiciji i maštovitost obogaćena egzotičnim, indijskim iskustvima.
Iako se, prema mnogim mišljenjima, u njemu naveštao engleski Balzac, Kipling nije imao snage ta očekivanja ispuniti. Kada je 1936. umro, bio je već gotovo zaboravljen. Za njim je ostala samo Knjiga o džungli, nezamenjiva knjiga svačijeg detinjstva, koja je Kiplinga uvrstila u sam vrh pisaca za decu. (izvor)

____________________________________________________

ZAŠTO BAŠ...

Radjard Kipling

... Temeljno shvatanje Indije, uveliko je uticalo na Kiplingova dela, čak toliko da je rečeno kako su ona više približila Indiju engleskom narodu nego izgradnja Sueckog kanala...
Britanska armija u Kiplingu je pronašla minstrela, putujućeg pevača, koji na originalan i tragikomični način tumači težak život i siromaštvo kroz koje ona prolazi, poštujući sve njene kvalitete, ali bez preteranog doterivanja. U svojim stihovima opisi vojnika toliko veselo izražavaju njihove misli, često na jeziku koji sami koriste, da ga oni duboko poštuju i pevaju njegove pesme kadgod imaju prilike. Sigurno da ne postoji veća čast za pesnika...
Povremeno su Kiplinga optuživali da koristi pomalo prost vojnički žargon, koji se u mnogim baladama često graniči sa vulgarnošću. No, presudna protivteža je u okrepljujućoj neposrednosti i etičkoj pobudi Kiplingovog stila. Stekao je zato ogromnu popularnost, ne samo u angloindijskom svetu, koji u njemu vidi velikog književnog majstora, već i izvan granica Carstva...

(Deo inaugurativnog obrazloženja Švedske akademije)

Kuća u Tisburiju u engleskom Viltširu bila je dom Kiplingovih roditelja više od 20 godina. Iako je pisac, koji je 1907. godine nagrađen Nobelovom nagradom za književnost, živio u Saseksu , roditeljski dom mu je bio mesto gde je crpeo inspiraciju.

Ljudmila Ulickaja,Siromašni rođaci

Svakog dvadeset i prvog u mesecu, ako nije padao u nedelju, u praznom vremenu između ručka i čaja, Anu Markovnu posećivala je rođaka Asja Šafran. A ako je dvadeset prvi padao u nedelju, kada je cela porodica bila na okupu, Asja je dolazila dvadeset drugog, u ponedeljak, jer se stidela svog siromaštva i svoje zatucanosti. Oko četiri zazvonila bi na vrata i posle nekog vremena začula bi iz dubine stana teške korake i besmisleno pitanje «Ko je?», jer je po glupom cerekanju ispred vrata i po datumu Ana Markovna trebalo da zna da je došla Asja. - To sam ja, Anječka, prolazila sam i sve mislim da svratim ako si kod kuće... – ljubeći Anječkin debeli obraz i ne prestajući da se cereka, govorila je Asja izlišno i neprodno, jer je bilo suviše očigledno da je došla baš ona, siromašna rođaka Asja, po svoje mesečno sledovanje.   Nekada su one u gimanziji išle u isti razred, u istim sivo-plavim školskim keceljama sašivenim kod najboljeg krojača u Kalugi, nosile na bujnim grudima iste gimnazijske značke «KŽGS» koje su mnogo godina ranije najavile vreme masovnih skraćenica. Međutim, ta fino izvezena slova GS nisu označavala «državni savet», što je uz K i Ž moglo značiti kožarski ili železnički, moderni u nastupajućem vremenu, već samo kalušku žensku gimnaziju «Salova», koja je, kao privatna ustanova, obučavala bogate jevrejske devojčice u onom broju koji je moglo da obezbedi retko jevrejsko stanovništvo nasuprot ruskoj poluseljačkoj Kalugi sa drskim kozama što lutaju ulicama buduće prestonice kosmonautike.   Anječka je bila odlična učenica sa debelom pletenicom prebačenom preko ramena; u njenim sveskama poslednja stranica nije se razlikovala od prve, posebno lepe i uredne. Asja nije bila tako revnosna u učenju kao Ana: francuski glagoli, beskrajne palisade datuma i lepo napisane nepotrebne teoreme ulazili su na jedno uvo do pola prekriveno mekom, neuredno kovrdžavnom svetloplavom kosom, i dok je tanko zašiljenom olovkom crtala karikaturu podlog profesora istorije Semjona Afansjeviča – izlazili na drugo. Asja je bila živahna, vesela i zgodna gospođica, ali je niko osim Ane Markovne nije takvu zapamtio...   Smešno našminkana, pomalo trzajući glavom, Asja svuče sa sebe kaput boje kajsije prošiven crnim svilenim trakama, nekadašnji kaput Ane Markovne, koja joj je celog života poklanjala svoje stare stvari i odavno se pomirila sa tim da Asja njenu pristojnu odeću veoma vešto, ponekad samo jednim pokretom svojih spretnih ruku, pretvara u ludačke dronjke. Crne prišivene tračice oparale su se na nekoliko mesta i obrazovale petlje i mašnice i sve to zajedno ličilo je na duhovitit kostim za maskembal iz notne sveske.   Ispod zelene beretke na čelo su joj padale crne rese, nekakva meštavina koprene sa šiškama, a na usnama je stalno lebdeo nagoveštaj osmeha spreman da nestane svakog trenutka ili da se pretovori u laskavo kikotanje. - Uđi, Asja – srdačno i važno propusti Ana Markovna rođaku u trpezariju. Na kauču prekrivenom ćilimom ležao je Grigorij Venjaminovič, muž Ane Markovne. Nije se osećao dobro, vratio se ranije sa fakulteta i ostavio dva časa predavanja svog sjajnog kursa iz histologije veoma pametnom, ali prilično nemarnom asistentu. Čim je ugledao Asju, uz kisleo «hm», upitao je kako je i ne dočekavši odgovor udaljio se u susednu spavaću sobu zatvorivši za sobom dvokrilna staklena vrata. - Griša se ne oseća dobro – objasni Ana Markovna njegovo neočekivano prisustvo i odlazak iz sobe. - Svratila sam na minut, Anječka. U Petrovskom prolazu prodaju kineske termose. Kupila sam nekoliko – slaga ona u trenutku. – Mnogo su lepi. Sa ptičicama. Da kupim i tebi?  - Ne, hvala. Imam jedan i on mi, hvala bogu, ne treba.  U njenoj glavi termos je bio vezan za odlaske u bolnicu, ne za izlete van grada. - Kako je Iročka? – upita Asja za unučicu.                 Nije morala svaki put da izmišlja pitanja, pitala je redom za sve članove prodice, a Ana Markovna bi obično odgovarala kratko, ponekad bi se zanosila i ubacivala u svoje odgovore pojedinosti predviđene za malo važnije sagovornike. Ovoga puta prvo pitanje je bilo pravi pogodak jer je Iročka prethodnog dana objavila da se udaje i cela porodice, nepripremljena za tako nešto, bila je uzbuđena i pomalo ogorčena. Ana Markovna krene veoma opštirno da priča o tom događaju i da jasno razlaže njegove pozitivne i negativne strane. - Dečak je dobar, zajedno su još od gimnazije, on je isto tako na drugoj godini, na Vazduhopolovnom smeru. Dobro uči, ne izgleda rđavno, samo je strašno visok, mršav, u Irku je zaljubljen do ušiju, zove je svaki dan po pet puta, muzikalan je mada nikad nije išao u muzičku, dođe, sedne za pijanino i po sluhu odsvira svaku melodiju. Ali, porodica mu je, shvataš... – Asja značajno klimne glavom – veoma prosta. Otac mu je nastojnik, invalid. Kažu da voli i da popije. – Kod tih reči Asja se prilično umesno zakikota, a Ana Markovna produži: - Ali majka je pristojna žena. Veoma čestita. Četvoro dece, dva starija dečaka na fakultetu, mlađi, blizanci,dečak i devojčica, božanstveni... – Za Anu Markovnu su sva deca bez razlike bila božanstvena. – videla sam ih: čisti, uredni, vaspitani. Serjoškinu majku poznajem odavno, bila je sekretar u Iročkinoj školi. U svakom slučaju, za nju ništa loše ne mogu da kažem. On je, naravno, još mlad, ni kuće ni kućišta, njih oboje treba još dugo vući na grbači, ali nie u tome stvar. Griša smatra da oni treba da žive sami. U iznajmljenom stanu! Shvataš? Irka treba da uči, a moraće da juri po prodavnicama, da kuva, pere, doći će i dete... napustiće fakultet! To sebi nikada ne bih oprostila! Najzad se Ana Markovna doseti da Asja ne mora baš sve to da zna. Ali Asja je sedela i uivala na crnoj hrastovoj stolici, naslonivši narumenjeni obraz na ruku i srećno se smeškala, nestrpljivo žmirkala, tražeći pauzu između reči Ane Markovne, da bi na to: - Anječka, neka žive kod mene! - Šta ti pada na pamet?! - ozbiljno odseče ova i zamisli dugačku Asjinu sobu u Pjatnickoj na kraju zavojitog hodnika, pored kuhinje. To je pre starinarnica nego stan. Svi zidovi izbušeni ekserima raznih veličina, bez ikakvog reda, na jednom visi muški kaput, na drugom bluza, na trećem razglednica ili snopić trave. Smrad nepodnošljiv, pravo boravište ludaka i na sve strane još hrpe starih novina, prema kojima je Asja osećala posebnu sklonost. Ana Markovna se zasmeja – kako je samo mogla ozbiljno na to i da pomisli? Asja na smeh odgovori poslušnim smeškom, pa upita: - A što da ne? Imam i paravan. I doručak bi im spremala. Neka budu kod mene. - Neka ih, sami će se snaći. Iročka, na kraju krajeva, ima roditelje. Neka se zamisle bar jednom u životu, a on navikao da sve u životu dobije na gotovo, roditelji su se neprimetno sveli na jednog zeta koga nisu mnogo voleli u familiji... Hajde, Asja, da popijemo čaj – predloži Ana Markovna i vikne kroz otvorena vrata: - Nina, pristavite, molim vas, čajnik!... A šta ima kod tebe novo, Asja? – upita učtivo i nezainteresovano Ana Markovna. - Eto, juče sam bila kod Berte. Hoće da kupi Matijasu kaput, a ovaj neće. U gostima im je Raja iz Lenjingrada. Pokazivala je fotografije svojih unučica. - A koliko im je godina? – zainteresova se Ana Markovna. - Jedna je velika, devojka za udaju, a drugoj je negde oko dvanaest. - Ma šta kažeš? Kad su već uspele tako da porastu? Naklapale su tako one o svakodnevnim glupostima, Ana Markovna pokroviteljski, sa osećanjem ispunjenja rođačkog duga, a Asja prostodušno i brižno. Kućna pomoćnica Nina, prava lepotica sa dugom ravnom kosom preko ramena i dve šnalice iznad slepoočnica, uđe sa čajnikom i spusti ga na podmetač. Dame su nastavile da razgovaraju na francuskom što je Ninu dovodilo do pritajenog besa. Bila je ubeđena da je gazdarica kritikuje na jevrejskom. - Naša nova kućna pomoćnica. Veoma dobra devojčica. Dusjina rođaka, iz njenog sela. Ostavila nam ju je u nasledstvo posle udaje – prasnu u smeh Ana Markovna. - Baš je lepa – zadivljeno ju je gledala Asja. - Da, - ponosno se odazva Ana Markovna – prava ruska lepotica. Ana Markovna je umela vešto da udešava život devojaka sa sela, svojih kućnih pomoćnica. Pohađale su večernje škole u koje ih je ona stalno upisivala, išle na nekakve kurseve, zatim se udavale i dolazile u goste o praznicima zajedno sa decom i muževima. Čaj su pile iz luksuznih tamnoplavih šoljica. U ružičastim tanjirićima od nekakavog neobičnog stakla, tako da su delovali kao okrnjeni, Ana Markovna je poslužila zeleno slatko od ogrozda, skuvano po posebnom receptu, koje je smatrala svojim specijalitetom. - Kako ti je lepo slatko! – oduševi se Asja. - Sećaš li se naših časova domaćinstva? - Kako da ne. Držala ih je Lidija Grigorjevna Salova lično. Ja sam bila najgora od svih – sa neprimerenim ponosom potvrdi Asja. - Sećaš se, uvek smo na njen imendan pekle tortu... - Da, da – prihvati Ana Markovna shvativši da je već izgubila mnogo vremena – spremila sam ovde nešto za tebe. Evo, spavaćica, malo ćeš je zakrpiti, još je dobra, rukavice od kamilje dlake, Grišine, i još neke sitnice – nastavi ona izbegavajući ponižavajuće pojedinosti jer je na stolici bila složena hrpica zakrpljenih ženskih trikoa... Praistorijska torbica sa velikom kopčom u obliku kornjače brzo proguta svu tu manufakturu zajedno sa četiri kolača zamotana u salvetu i teglom soljene ribe. Njihov jednočasovni susret bližio se kulminacjiji i raspletu. Ana Markovna je ustala, otišla u spavaću sobu, zveckala tamo ključevima od ormana i ubrzo donela ranije pripremljen sivi koverat sa velikom novčanicom od sto rubalja duginih boja, naravno ondašnjih, ne sadašnjih. - To je za tebe, Asjenjka – svečanim tonom joj je predavala koverat. Asja, koja je bila mnogo više od Ane Markovne, crvenela je kao dete i saginjala se da bi događaj dobio pravu meru: ona, mala Asjenka prima poklon od svoje velike i starije sestre. Koverat je uzimala obema rukama, pretrpana torba visila je na iskrivljenom ručnom zglobu i ona je pokušavala da je istovremeno skine sa ruke, otvori i ubaci u nju veliki koverat... Poseta jer bila završena. Ana Markovna isprati gošću u predsoblje, srdačno, njišući se, poljubi je u narumenjeni obraz, a Asja se, uz osećaj olakšanja koji pomalo vređa njenu iskrenu ljubav i bezmerno poštovanje prema daljoj rođaci, sjuri gotovo skakućući sa prvog sprata, lakim, tankim nogama odleprša po Dolgorukovskoj do Sadovog prstena i tačno posle četrdeset minuta nađe se u Kostjanskoj uličici kod svoje prijateljice Maruske Fomičeve. Na rasklimatani sto naslonjen uz vlažni zid ona istovari bogate poklone. Zastavši na trenutak kod rukavica od kamilje dlake, izvadi i njih, a ispod hrpice zakrpljenog veša gurne veliki sivi koverat. - Nemoj, nemoj, Asja Samojlovna, mnogo me maziš – mrmljala je smežurana poluparalizovana starica. A Asja Šafran, naša luckasta rođaka, sijala je od sreće.

---

Ljudmila Ulickaja, Siromašni rođaci, Paideia, Beograd, 2005