Aleksandar Ćirić:Istina o vinu,

Stoka i prostaci sigurno se neće složiti, taman i da uvažavaju autoritet latinskog jezika i pameti. Svakako precenjene, uostalom – osim u jednoj stvari: Rimljani su od kultivisanja, proizvodnje i trgovine vinom načinili prvo i pravo svetsko tržište, čak i ako zanemarimo to što se gotovo sva starorimska tehnologija vina primenjuje i dan-danas. Ali mudrosti o vinu su opšta mesta. Valjda najpoznatija, in vino veritas (est) pripisuje se Pliniju Starijem, mada bi on možda rekao da je to samo prevod grčkog en oino aletheia iz nekog Alkejevog stiha. Čistunci su smatrali da i ovde treba umešati vodu, pa na in vino veritas, istini u vinu, dodaju in aqua sanitas, u vodi je zdravlje. Iskusni Kinezi kažu da „posle vina izleće istina“, a na drugom kraju sveta, u Vavilonu, smatrali su da „kada dođe vino, odlaze tajne“. Stari Germani važne skupove držali su pijančeći – na varvarski način, pijući čisto vino, bez mešanja s vodom – jer su verovali da se pod dejstvom vina ne može uverljivo lagati.

Onaj Plinije ugušio se u pepelu posmatrajući i diktirajući svoja zapažanja o erupciji Vezuva 79. godine, pa tako nije saznao da će ta katastrofa uništiti kampanjske vinograde i za dugo onemogućiti proizvodnju veoma cenjenih lokalnih vina. To bi ga bez sumnje rastužilo, kao jednog od prvih rimskih vinopisaca. U Prirodnoj istoriji on računa da na svetu ima oko 80 različitih vina koja po svojoj plemenitosti, nobilia, zaslužuju da se tu ubroje, a Italija u tom računu učestvuje s dve trećine. Na drugom mestu iste knjige kaže da se može nabrojati 195 vrsta dobrih vina, a ako bi se sva uzela u obzir, bilo bi ih skoro dvostruko više. Niko nikada nije poznavao sva vina, smatra Plinije, osim filozofa Demokrita, koji je mislio da je svet načinjen od sitnih nedeljivih čestica, atoma. A osim po tom učenju upamćen je po neobičnoj vedrini i sklonosti smehu – mada se nigde ne kaže da te osobine duguje vinu.

Sudbina je htela, mada se može reći i kako je reč o istorijskoj pravdi, da najstarije sačuvano vino ili, tačnije, ono što je od njega preostalo posle oko dve hiljade godina ležanja – proba baš jedan Francuz. Istražujući olupinu nečega što je početkom nove ere bilo trgovački brod nakrcan amforama s vinom, Jacques-Ives Cousteau je krajem pedesetih godina prošlog veka s morskog dna u blizini Marseja, nekadašnje grčke Masilije, izvukao nekoliko celih amfora. U jednoj se, ispod olovom zalivenog poklopca s trade mark oznakom vinarskog trgovca, našlo nešto malo onoga što Grci danas proizvode i piju pod imenom retsina, vino s ukusom borovine. Nekada je taj ukus poticao od neželjenog mešanja smole kojom su impregnirane amfore za transport; danas, šmek se postiže namernim dodavanjem smole, po posebnim receptima koji se, dakako, čuvaju kao porodična i poslovna tajna.

Cousteau nije potrošio mnogo reči na opisivanje ukusa tog arheološkog vina, ako je nekog ukusa bilo, kao što verovatno nije gubio vreme ni na ritual degustacije. Misli se na onu proceduru pripreme nepca, nosa i grla, muljanje gutljaja po ustima, koncentrisano zatvaranje očiju i, eventualno, gutanje. Većina degustatora gutljaj na kraju pljune, bacajući u očaj obične „ljubitelje dobre kapljice“; u Cousteauovom slučaju slobodno se može reći da bi tako ispljunuo i ukus dve hiljade godina. Što bi svakako bila šteta bez obzira na bljutavost. Jer, ipak, mora da ima nešto i u svesti o starosti i pitanju o onome što proteklo vreme ostavlja u ukusu vina, sad svejedno da li „subjektivnom“ ili „objektivnom“. Takođe, i pitanju koje se za ovu priliku može napisati u obliku: kakav ukus ima vreme?

Retsina je obično jeftino „belo stono“ vino sa stanovišta ravnodušnih, onih što su suviše često u pravu da bi se to moglo zanemariti. Sa stanovišta „znalaca“ nema ga nigde na popisima belih, lakih, aperitivnih ili bilo kakvih pažnje vrednih vina. Za razliku od pomenutih znalaca, standardna pravila znaju za malo razlika (crno : belo, lako : teško, slatko : kiselo i slično); malo rafiniranija klasifikuju ih na vrste za praktičnu upotrebu, a specijalistička tvrde da svaka etiketa komplikuje tj. poskupljuje život onog ko se svojim znanjem i umećem razmeće pred zvanim i nezvanim gostima. Svi pomenuti pravilnici s posebnom sladostrasti bave se opisom onog što zovu bouquet vina, a to znači: onim što se ne može opisati.

Lako je piti retsinu zato što je hladna, ne zato što je kao turista uvek dobijate prehlađenu, nego zato što joj je takav ukus, tanak kao ona nit o kojoj visi ceo svet, miris – eukaliptus, kedar, omorika, smreka, jela, bor... I tečnost, opisiva samo kao blagost vode žednom. Ovo poslednje trebalo bi da znači: kao onom ko, na kraju žeđi ili sna, ima vremena. A onaj ko ima vremena za retsinu isto je što i onaj kome je na raspolaganju večnost i ne pridaje mnogo značaja sopstvenom uživanju.

Bouquet retsine dolazi sam, doslovno kao duh iz boce, najbolji drug onog što će se jednom pojaviti kao uspomena. A sad nešto sasvim drukčije. Hiljade ljudi stekle su najviša stručna zvanja i odgovarajući ugled istražujući psihosocijalne posledice urbanizacije svodljive na kategoriju planiranih stambenih blokova i naselja. Nije mi poznato – što, naravno, ništa ne mora da znači – to da se, osim evidentiranjem porasta stopa neuroza, kriminaliteta i društvene patologije uopšte, neko bavio pitanjem vrste i veličine osakaćenosti generacija koje se rađaju, odrastaju, žive i umiru u zgradama bez dvorišta, tavana i podruma. Jer na pomenuta tri mesta može se rasporediti cela osnova nečijeg života. U dvorištu na koje ovog trenutka mislim – usred centra Beograda, uostalom – nalazio se jedan bunar bez dna. Ispod tankog sloja zemlje, kad se ukloni kamena ploča, otvorio bi se pogled u najcrnji zamislivi mrak. Posle tog detinjeg otkrića dvorište nikada više nije bilo isto. Stanovnici zgrade kasnije podignute na tom mestu verovatno nemaju pojma nad kakvom strašnom prazninom žive.

Što se tavana i podruma tiče, Freud je ponešto rekao o njihovom simboličkom značenju. U stvarnosti, strah koji se od njih može osećati ne mora da je u vezi s komplikovanom shemom međuodnosa delova ili slojeva ljudske duše. Na tavanu ili u podrumu tajna se lako poistovećuje s blagom, bez obzira na to da li u toploj tavanskoj prašini ili hladnoj podrumskoj memli leže svežnjevi starih novina, neupotrebljive, nepotrebne ili stvari nepoznate namene, decenijama zaustavljeni zidni časovnici, zaključani ormani puni knjiga ili sanduci s neutrošenim lekovima davno preminulih ljudi. Noćne more deteta koje svake večeri treba da zaspi ispod tavana krcatog gipsanim poprsjima nekada slavnog sveta i iznad podrumskih svodova sazidanih na rimskom temelju pretvaraju se, s vremenom, u nostalgiju i jasan, mada neodređen bol zbog nestanka svih tih svetova.  Sretniji, kao Cousteau, dobiju ili otkriju sretnu priliku. Moj prijatelj je tako, pre desetak godina, u svom podrumu pronašao dva balona i pedesetak prašnjavih boca.  Kopanje po porodičnom predanju i uspomenama dovelo je do zaključka da se radi o vinu zapečaćenom 65 godina ranije, povodom rođenja njegove majke. Otvarano je na njenom krštenju, potom venčanju i krštenju njenog sina, sad već pre četrdeset godina. Strah da je u međuvremenu vino propalo pojačavala je činjenica da je preživelo Nemce, Ruse (!) i generacije nametnutih stanara koje su kroz kuću prolazile tokom više od pola veka.

Ta strašna dilema – ima li vreme ukus ili ga je izgubilo – tada je rešena. Otvorene su jedna boca belog i jedna crnog. A, u stvari, tek pošto je sipano u čaše, videlo se na šta pisci misle kad kažu da je nešto boje ćilibara, odnosno rubina. Njihovu bi boju trebalo odmeravati vinom. A ukus? Predajem se, ne umem da ga opišem. Ili, tačnije, reč je o mešavini uzbuđenja i iščekivanja od kog čovek blago treperi pre otvaranja, dok sipa, kad se prihvata tanušne kristalne nožice, dok prepoznaje ukus tečnosti koja se preko jezika, pod nepcem, razliva i klizi niz grlo.

To uzbuđenje i taj ukus vremena ostaje, bio sam siguran pri prvom gutljaju. Isto kao dvorišta, podrumi, tavani i uspomene na ono što se, koliko god ponavljano, događa samo jednom u životu.

E, sad: ne mislim da su Cousteauovo ili iskustvo mog prijatelja nužan uslov uživanja u vinu, kao što ni savršeno znanje svega što se o vinu može znati nije uslov da se u njemu uživa. Naprotiv. Retsina je jeftino industrijsko vino koje od pedigrea ma samo starost načina na koji se pravi. Banatski rizling je po tom kriterijumu isto: jeftino belo stono čija je jedina dragocena osobina što je uvek isto, jer prostije ne može biti. Zato je dobro, s njegovim ukusom kvasca, kao što je to retsina s njenim ukusom smole.
O AUTORU
Aleksandar Ćirić (1950) Novinar nedeljnika Vreme. Autor scenarija za igrani film Slučaj Harms. Priredio izbor tekstova Vreme uživanja, autor knjige Igre u Olimpiji

Biblija o vinu

Biblija ili Sveto pismo uz sve poznate atribute, od kojih je temeljni onaj da je u njoj sadržana reč božja, svojevrstan je dokument koji govori i o vinogradarstvu i vinarstvu, lozi i vinu.
U 39 biblijskih knjiga Staroga zaveta (od ukupno 46) i u 10 knjiga Novoga zaveta (od 27 uvrštenih u Bibliju) reč vino javlja se oko 235 puta, reč vinograd 145, loza 45, grožđe 44, grozd (kao cvat koji nije nužno uvek cvat vinove loze) 18, a vinogradar 10 puta.

Kazali smo da se reč vino spominje oko 235 puta zbog toga što se, zavisno od prevodioca i još više od jezika na koji je Biblija prevedena, pojedine reči menjaju. Tako se npr. mešina ili meh može prevesti i kao vinska posuda iz kozje kože ili, pak, od kože izrađena posuda za vino i sl. pa to menja broj spominjanja reči vino
.
Najčešće se reč vino spominje u doslovnom značenju. To je slučaj kada se o vinu govori u obredu žrtvovanja (Knjiga Izlaska 29;40, Levitski zakonik 23;12, Knjiga Brojeva 15;5,7,10, 28;7,14, Druga knjiga o Samuelu 16;1 i dr.), ili kao piću koje se daruje i s kojim se časti gosta (Prva knjiga o Samuelu 1;24, 10;3, 16;20, 25;18,). Vino se opisuje kao piće za okrepu umornih (Druga knjiga o Samuelu 16;2, Prva knjiga Letopisa 12;41), ali i kao uzročnik pijanstva (Knjiga Postanka i dr.).

Uz zabelešku kada se valja suzdržavati od vina (Levitski zakonik 10;9, Knjiga Brojeva 6;3, Suci 13;4,7,14 i dr.) ili kada ga je dopušteno piti (Knjiga brojeva 6;20 i dr.), reč vino se spominje i kada se govori o brizi za njegovo čuvanje (Letopis I 9;29) i u mnogim drugim primerima, npr. prilikom očeva blagoslova sinu (Knjiga Postanka 27;28) uz molitvu da Bog bude milostiv i da pošalje rosu s neba od koje zavisi obilje hleba, vina i ulja.

U svim navedenim i drugim primerima Biblija odvraća ljude od zlouporabe vina, jer pijanstvo isključuje iz Kraljevstva Božjega. Ta Sveta knjiga obiluje savetima za treznost i onda kada to izričito ne navodi, osuđujući pijanstvo, preporučujući vino samo ako se uzima s punom treznošću. Tada ono služi i za lečenje (Luka, 10;34) i tada se ono preporučuje kao zamena za vodu (Pavle Timoteju; "Ubuduće ne pij samo vode, već uzimaj pomalo vina, zbog želudca i svojih čestih slabosti!" Timotej 5;23).
Biblija je i svojevrstan zbornik različitih književnih vrsta pa je valja i sa te, literarne strane, vrednovati i posmatrati. Uz naglašen pesnički izraz spomenimo i još jedan književni oblik - basnu. U Jotamovoj basni, priči s moralnom poukom (razne biljke među kojima i) loza postaje simbolom ljudskih vrlina. Taj deo što se odnosi na lozu glasi: "Tad rekoše stabla lozi: Budi nam kraljem! Odgovori im loza: Zar da se odreknem vina što veseli bogove i ljude da bih vladala nad drugim drvećem"(9;13).

  Zajedništvo je utelovljena potreba čoveka, a vino je jedno od uslova takvog okupljanja. I Isus je njegovao zajedništvo i pio je vino što je bio povod da od svojih protivnika bude osuđivan. Zato im Hrist odgovara "Dođe Ivan Krstitelj: niti jede hleba, niti pije vina, a vi velite: "Ima zlog duha!" Dođe Sin Čovečji: jede i pije, a vi velite: "Gle izelice i pijanice, prijatelja carinika" (Luka, 7;33, 10;34). Iz apostolskih evanđelja (dobrih vesti) saznajemo za Hristova čudesa, od kojih su upravo najveća u vezi s vinom. Prvo je ono kada je u Kani galilejskoj pretvorio vodu u vino (Evanđelje po Ivanu, 2;3,9,10, 4;46).
Najdrastičniji trenuci  Hristova života opisuju se u druženju s učenicima kada izriče poruku "Uzmite i jedite, ovo je telo moje... Uzmite i pijte, ovo je krv moja... Ovo činite na moju uspomenu (Luka, 22;20). Taj se "spomen-čin" Hristova otkupiteljskog dela kao element Novog saveza između Boga i ljudi sklopljenog na brdu Kalvarija, a "potvrđenog" Hristovom krvlju (nasuprot Starom savezu sklopljenom preko Mojsija na brdu Sinaj i "potvrđenog" krvlju obrednih životinja) simbolički obnavlja kod euharistije. Prilikom tog najsvečanijeg čina hrišćanskog kulta (prinošenja žrtve zahvalnice što se zove misa), voda koja se ulieva u vino, označava Hristovu ljudsku narav, a vino njegovo božanstvo.

  Reč vino, kao pojam u doslovnom smislu, pisci biblijskih knjiga upotrebljavaju i u mnogim drugim prigodama. Tako se u spisima Nehemijinim (Druga knjiga o Makabejcima) govori ovako: "...ja ću ovim završiti svoju istoriju. Ako sam je dobro i vešto sastavio, ispunila mi se želja. Ako li slabo i osrednje, učinio sam što sam mogao. Jer kao što je štetno piti samo vino ili samu vodu, dok je vino pomešano s vodom tečnije, tako se i pravilno raspoređen prikaz sviđa ušima onih koji knjigu slušaju".
 
Uz tek nekoliko navedenih primera spominjanja reči vina u doslovnom smislu, kažimo da se ono vrlo često spominje i u prenesenom značenju kako bi se lepotom poetskog iskaza upečatljivije naglasile pojedine poruke i događaji. Kao primer neka nam posluže ovi citati:

"Ne idi stazom opakih i ne stupaj putem zlikovca...jer jedu hleb opačine i piju vino nasilja" (Mudre izreke, 4;17), zatim

"Pade veliki Babilon koji vinom srdžbe i vinom svoga bluda napoji sve narode" (NZ, Otkrivenje, 14;8), ili

"On gazi tesak vina uskipelog gneva" (Otk. 19;15).

  Pisci biblijskih knjiga osim vina, za svoje simbolično izražavanje koriste i druge pojmove, pa se npr. Izrael poistovećuje s trsom i vinogradom koji je Bog zasadio i od kojeg se očekuje plod što će "bogovima i ljudima" donositi radost (Suci, 9;13) s tim da plod vinograda donosi radost čovekovu srcu, a plod čoveka-vinograda radost Bogu.

 

Slobodan Tišma

 

 

Bernardijeva soba

"Iako me je fudbal interesovao, ja se nisam mnogo upuštao u diskusije, uglavnom sam ćutao i slušao koliko sam imao strpljenja, dok najzad nije sve to počelo da me nervira. O politici da ne govorim. Nisam mogao da shvatim da nešto može toliko da okupira ljudsku pažnju, da bude toliko važno u nečijem životu. Ipak, s vremenom, nešto treće je sve više postajalo predmet razgovora, bio je to asteroid, zapravo teorija katastrofe, pretnja od udara asteroida u Zemlju. Eto, na našu sreću ili nesreću, postojao je taj svemir koji je bio surova uteha za sve ljudske gluposti. Pretnju od atomske bombe, zapravo, strepnju od atomske bombe, te tehnološke starudije, koja je presduno obeležila moje detinjstvo, zamenila je pretnja, tj. strepnja od asteroida. Možda je to bila najava kraja rata na Zemlji i početak ujedinjenja zemaljskih neprijatelja protiv zajedničkog neprijatelja iz svemira. Uostalom, taj asteroid je mogao biti i neka stravična bomba, poslata sa neke nama nepoznate planete, bomba koja bi definitivno uništila ljudsku rasu i ovaj rajski vrt u kome smo živeli. Možda nam je tako sam Bog pretio zbog svih opačina koje su činjene i koje se i dalje čine u stalnom ratu između ljudi."

 

Samo prost svet ne može da živi bez politike. Ne može bez stalne svadje."

"Ako neko stupi u pesnika nekog stan, neka zna da nameštaj ima nadmoć."

"Najveći problem svakog čoveka je njegova nepostojanost, njegova nedoslednost, nesposobnost da se u nečemu istraje. Otud ta stalna kuknjava, griža savesti."

"Plavi koverat je ukazivao na neku neminovnost, na nešto gde lični stav ili lična odluka ne predstavljaju bog zna šta."

"Ali svežina mladosti, zapravo sama mladost... Ah, to je sve! Neprolazna mladost na kauču u decembarsko nedeljno popodne. Rodili smo se samo zbog tog časa."

"Zverao bih okolo, posmatrao bih profile, profili su mi oduvek bili interesantniji od anfasa, profil mnogo više govori o čoveku. Nosevi! Čovek je nos, svaki čovek se pretvara u svoj nos, ta linija nosa je zadivljujuća. Čovečanstvo je kolekcija noseva! Kolekcija ili korekcija? Neshvatljivo mi je da neko operiše sopstveni nos. Operisati psihološki profil? Izgleda da sve više ljudi pribegava toj estetskoj operaciji, iako to nema veze sa estetikom."

"Greška je pobuna, subverzivna delatnost, najintimnija, najličnija stvar: grešiti spram samog sebe, stalno se samodestruirati. Bez toga nema užitka, nema postojanja."

"Treba pomoći ljudima da ostvare svoje želje, svoje snove, zašto da ne, da uživaju, pa bilo kakvi da su, dobri ili zli, pošteni ili pokvareni. Opšti društveni uspeh je sudbina svih, svi na neki način učestvuju u tom svetskom procesu afirmacije, tom velikom "DA" životu i postojanju. Dakle, slava ti nikad ne gine, makar da niko neće nikad čuti za tebe. Iako, ime je važno, treba prihvatiti ime drugog čoveka i podržati ga, sakriti se iza njega i uzvisiti ga."

Kratke priče i duge pesme

Bio je lep decembarski dan. Sedeli smo u dnevnoj sobi i jeli kolače. Mislim da se radilo o re-form torti. Mama je plela, uvek je petljala nešto sa tim pletivom.

Iako sam oženjen, sa svojih šezdeset godina još uvek živim kod mame. Tu je i moja starija sestra koja se nikad nije udavala. (Ja i žena imamo već veliku ćerku, ali moja žena, takođe, živi kod svoje majke.) Tim porodičnim vrtom u kome sam proveo život promicale su samo žene, na primer, žena-leto ili žena-jesen, u sjajnim magičnim haljinama vode me za ruku kao dečaka – nisam nikada odrastao. Uvek sam izbegavao muškarce. Moj otac je bio pristojan čovek, relativno o.k, ali ja nikada nisam ostvario kontakt sa njim, zbog čega je on stravično patio, možda je i umro do kraja zbog toga. Nisam nikada hteo da tražim od njega bilo šta. Ako bi mi nešto trebalo, zamolio bih uvek mamu da traži za mene. Često se radilo o najbezazlenijim sitnicama – ključevima od auta ili parama za bioskop. Naša porodica je, inače, oduvek bila veliki poklonik opere. Svake subote, još dok sam bio dečak, išli smo u pozorište da slušamo/gledamo neku operu. Uglavnom je to bio italijanski repertoar: Verdi, Pučini, Doniceti, Maskanji. Naša pažnja se najviše usmeravala na arije ili na horske partije koje smo posle pevali kod kuće i to svakodnevno, na primer, hor Jevreja iz Verdijeve opere „Nabuko“. Komšiluk je verovatno mislio da smo poludeli. Inače, bili smo okruženi siromašnim svetom kome opera nije značila ništa, čak im je ta muzika, čini mi se, bila nešto krajnje odvratno. Moja mržnja prema muškom svetu možda vuče korene i od toga što su me vršnjaci, uglavnom dečaci, često kinjili zbog te pasije, iako je, moram priznati, bilo i onih koji su pokazivali izvesno interesovanje za taj, njima dalek i tuđ svet. Smatrali su me gospodičićem, skorojevićem, ali te kvalifikacije nisu imale skoro nikakvog smisla kada smo mi bili u pitanju – mi smo bili samo malo čudna porodica. Otac je bio pravnik, predsednik suda, veoma ugledan, međutim, insistirao je da živimo u sirotinjskom kraju Ujvideka i to iz čiste solidarnosti sa sirotinjom. Govorio je uvek da bi ga bilo sramota da se odseli bilo kud. U našoj zgradi su uglavnom stanovali niži opštinski činovnici, podoficiri, zanatlije. Ali štrčali smo, bilo je jasno da nam tamo nije mesto i to pre svega zbog tih čudnih navika, inače smo živeli skromno, nismo se razbacivali.

Nebo se rumeni od sunčevog zalaska. U sobi je polumrak, ali još ne palimo svetlo. Kažem mami: „Da li se sećaš kada je tata počeo da uzima morfijum?“

„Mislim da je to bilo posle prvog napada bubrežnog kamenca, nije bio spreman da trpi bolove, onda je to bilo sasvim legalno – lekar mu je prepisao.“

„Ali kako je dobio kamen u bubregu, otkud mu to?“

Mama nastavlja: „Kada je bio mladić, ujeo ga je na ulici pas, nije bilo seruma protiv besnila, pa su mu davali neke bapske lekove, đavolje eliksire i od toga su mu izgleda propali bubrezi. No, sve se to nekako poklopilo, mislim na to uzimanje morfijuma, i sa onim slučajem kada je osudio nekog provalnika na smrt zbog dvostrukog ubistva.“

Uključim televizor. Naravno, odmah idem na muzički kanal „Mezzo“. Puštaju neku Vagnerovu operu: hor tevtonskih vitezova poje. Sjajni muževi, opasani mačevima, sa svojom čašću, sa svojom odanošću. Koja oholost? Njihova reč… njihova zakletva… odvratno. Isključim televizor.

Vidim tatu kako zateže ružičasto gumeno crevo oko nadlaktice koja je bela i zgužvana kao papirni salvet. U nabreklu žilu zabada iglu, a zatim pada na kauč, šapuće: „Koje blaženstvo, koja milost.“ Radio je to naočigled svih nas, nije imao strpljenja da sačeka, da se negde skloni a i trebao mu je kauč da se odmah baci na njega. Ne shvatam kakvo je to blaženstvo ubosti se iglom u ruku. Jesti tortu, to da, to je blaženstvo, taj prvi zalogaj zaherice ili Puškinove, uz ariju „Alfin son tua“ (Konačno sam tvoja), to je suština života, živeti za taj tren. O Mother!

Mama je stvarno bila maher za torte, ako je nešto umela, to je umela, da pravi te mistične tvorevine čije je kušanje budilo neverovatan spektar doživljaja. Kada bih uzeo taj prvi zalogaj, uvek bih pomislio, zapravo, bio bih u dilemi ko koga kuša, torta mene ili ja tortu. Kakvo uzbuđenje! Jedeš nešto i osećaš kako te to razlaže, menja ti strukturu, oboji te, preokrene ti spektar, iz plave pređeš u ljubičasto, ili se vratiš u zeleno.

I pored sveg tog odijuma prema muškom svetu, ne mogu da kažem da nikada nisam imao muškarca za prijatelja. Imao sam, ali uvek sa velikim oprezom. Kako je vreme prolazilo, te veze su se obično tanjile, odnosi su se hladili i adio, do kraja, ti ljudi kao da nisu ni postojali. Ipak, sećam se nekih prijatelja sa velikim prezirom, svaki je imao svoje bedne trenutke i od toga mi je bilo muka. Pomislio bih nekada i na njihove očeve koje sam takođe poznavao, čije su samo blede kopije oni bili, svi su bili mrtvi, umirali su sa pedesetak godina, međutim, majke su bile još uvek žive, kao da nikada nisu ni umirale. Svi oženjeni muškarci su, u stvari, mrtvi, oslepljeni, kastrirani. Gde je nestala njihova čast? Svaka žena sahrani, pardon, htedoh reći, hrani svog muža na svoj način, daje mu da jede ovo ili ono, ili šta on već traži, više onoga, manje ovoga, u stvari, truje ga. Hrana je droga, pogotovo za one koji jedu samo ono što je belo ili crveno, ili plavo kao Lord Berners ili Erik Sati. Svaki muž jede hranu mrtvih, već peva u donjem svetu. Ako je muškarac grubijan, nasilnik, žena to može lako da reši hranom i da ga pretvori u bubicu. Ipak, malo žena to danas zna. Pametni se zato i dan-danas bave politikom, da ne bi jeli kod kuće, za svaki slučaj.

Pitam mamu po ne znam koji put, pošto sam pojeo poslednji komad torte, koji je bio dan u nedelji kada sam se rodio. Njen odgovor je uvek: ponedeljak. Kako ponedeljak, kada kompjuter kaže da je bio utorak. Možda sam se ja ipak rodio 13. maja, a ne 14. ili nju sećanje vara. Možda neće da prizna da su prijavili matičaru 14. iako sam se rodio 13. To je valjda, zbog baksuza, svi su sujeverni, primitivni, svi vračaju. Znam svakako da je problem bilo ime, kako ću se zvati. Ocu je bilo sasvim svejedno, ali mama i očeva mati su se zakrvile. Mama: Ponedeljnik, baba: Uftornik. Na kraju je ispalo: Nik ili Nikolas, kao rep, tako su me svi zvali.

Mama me sažaljivo gleda preko pletiva, kaže: „Imaš još jedan šnit diplomatske u frižideru, uvijen je u staniol.“

„Auuu!“

Skočim do frižidera, otvaram vrata, na tacni, u polutmini svetluca, kao nikl zaboravljenih klizaljki, to parčence uvijeno u staniol. O pohezijo! Vraćam se. Mama upali lampu u uglu. Otvaram staniol, osetim taj miris – čar retorte.

Tatino omiljeno jelo je, pak, bila ajnpreh supa, bio je vodeni tip i obožavao je tečnost. Jednostavno, nalivao se, a to se onda presipalo. Sada mi je jasno zašto su propali njegovi bubrezi – od prekomernog uzimanja tečnosti. Njegov slučaj je bio potvrda onog drevnog pravila da je karakter sudbina i tu se ništa nije moglo. Posle bubrega verovatno su mu propali i testisi, pošto sam mu ja bio poslednje dete, iako je želeo još dece, pouzdano znam. U njegovoj pojavi bilo je nešto neodređeno, kao da nije bio dobro fokusiran, ličio je na neku baricu ili fleku – razliven. Takve su mu bile i oči, velike i vodnjikave, plave. Da li sam ja ličio na njega, da li sam ja bio njegova kopija? Pitam to mamu.

„Što si stariji sve više ličiš na njega“, kaže mama. „Ne, ovaj, htela sam reći da sve manje ličiš na njega.“

„Hm! U nekom smislu, moglo bi se reći da smo bili na istom pravcu, samo smo se kretali u suprotnim smerovima”, objašnjavam joj njenu omašku.

Oližem staniol u kojem je bila torta, osećam metal pod zubima kao nikl klizaljki zaboravljenih. Setim se ljubičastog staniola od salon-bombona sa novogodišnje jelke, beše to jedne davne zimske večeri u Ujvideku – moj fatum je bio šećer, šećer i skrob, dakle, bela boja. Kao i sada da čujem tatu kako me preklinje: „Taj šećer će te ubiti!“ Zubi su mi bili potpuno uništeni karijesom. Tatini bubrezi, moji zubi. Da li je tu bilo mamine krivice? Ne. Njeni postupci su samo bili odgovor na zahteve koje je postavljala priroda, karakter. Ona nije ništa remetila, samo je udovoljavala. Ako želiš ajnpreh supu, izvoli, ako želiš tortu, slatko, izvoli. I to koliko god želiš – tri, četiri tanjira supe ili celu tortu za doručak. To prekoračenje mere je prirodna stvar, bez toga nema ništa. Ako ne jedem dok mi ne pozli, nisam ništa uradio, kao da nisam ni jeo. Prevejana gospa la Cucina koja prelazi preko travnjaka u proleće kada je on zelen ili u jesen kada je sparušen, svejedno. U svakom slučaju, mora da pređe, da prekorači, da prespe, da rasipa. Sada shvatam: morfijum je tatu savršeno razvejavao posle stravične kontrakcije, posle grča izazvanog bolom. Sećam se da je govorio u bunilu kako je u vejavici, kako vidi oblake konfeta koje padaju po glavama devojčica. A opet ta glad, ta žeđ. Ali zašto? Pa, taj prvi zalogaj je dovoljan, tu je sve, ostalo je ponavljanje. Adam je sam zagrizao jabuku. Čemu to istrajavanje? Najesti se, napuniti se, nasititi se, povraćati – kakav je smisao toga ili kakva je to potreba? Nema to veze sa mnom, sa tatom. Da li ima veze sa mamom? Možda. Ali ona skoro da nikada nije ništa jela, bila je uvek mršava kao kostur. Gledam te njene suve koščate ruke koje uvek nešto rade. Pletu, kuvaju, peru, ribaju…

Odjednom, kvrc! Nestade struje. Pogledam kroz prozor, ceo kvart je u mraku. Znači, u pitanju je neki teži kvar, nisu osigurači. „Kako sad da nađem sveću?“ kaže mama.

Posle par minuta oči nam se navikavaju na tminu. Vidim maminu tamnu konturu kako sedi u fotelji. Ispred nje, na taburetu, u mraku, svetlucaju odložene igle od pletiva.

„Da li imaš negde neko parčence čokolade ili bilo šta slatko?“ pitam je. „Negde imam, ali kako sada da to pronađem?“

Ćutimo u mraku, vreme se ne pomera, sve kao da stoji. Šta da je još pitam? Ne znam. Da li je moguće, možda mi se pričinilo, čujem kako neko peva ariju, nešto veoma poznato. Taj glas dopire sa ulice. Prilazim prozoru, dole u mraku, ispred kuće, stoji neki čovečuljak i peva: „Dalla sua pace“ (Od tvoga spokoja). Neverovatno! Stojim tako neko vreme i slušam ga. On povremeno diže ruke prema zimskom nebu koje je puno zvezda i kao da se meni obraća. Vratim se na kauč. Čujem mamu kako tiho hrče, zaspala je. Sada krenem u potragu za onim parčetom čokolade. Otvaram ladice, šuškam, rijem, prevrćem. Odem nekako po mraku u kuhinju, najzad, u jednoj komodi, pronađem parčence crne čokolade. Spustim se u fotelju, pored mame, dok mi se u ustima topi slatkogorka čar i polako utonem u san.

(Preporuka: dalje ne čitati)

Sanjam kako sam postao student nekog koledža iako sam mator, i u snu imam šezdeset godina. To je, u stvari, nekakva škola sporog čitanja i brzog pisanja, ili obrnuto. Zakasnim na školski autobus. Pojavi se neki umetnički impresario, homoseksualac, obučen je kao renesansni knez. Preziva se Jezikić, na njegovoj identifikacionoj kartici, koja mu visi na grimiznoj pelerini, piše da je po nacionalnosti Skrob. On mi pomogne da nekako dođem do koledža. Nalazim se u nekoj sali koja je podeljena na četiri boksa, ja ulazim u krajnji desni. Tu me čeka moja profesorka fizičke kulture sa još jednim studentom. Ona je mlada, kaže mi da se preziva Dajč. Taj student mi onda pokazuje opremu, dres koji moram i ja da nabavim. To je drap majica sa tamnoplavim štraftama na ramenima, na zadnjoj strani piše crnim slovima: AC „Milan“. To mi se ne dopada. Ja sam očekivao da će pisati: FC „Valencia“. Kažem im da to nije primereno mojim godinama, da me je sramota, da bih ja želeo da nosim jednostavnu belu majicu i crni šorc. Međutim oni su neumoljivi, pravila su pravila.

Odjednom: TRAS! Probudim se. Došla je struja i sijalica u lampi, u uglu, je eksplodirala. Mama se, takođe, prenula. Napolju sve blešti, a mi još uvek sedimo u mraku. Mama kaže:

„Sanjala sam nešto strašno.“

„Šta si sanjala?“

„Sanjala sam da smo svi mi…“

Počnem da se smejem kao lud, ne mogu da se zaustavim, kažem joj: „Znaš šta, mama, sad stvarno moram da idem, već je prilično kasno.“ Sjurim se niz stepenište. Na sreću, ne sretnem nikog. Uskočim u stari prašnjavi „vartburg“ i sa probušenim auspuhom koji ispušta oblake dima tutnjim bulevarom na drugi kraj grada, ženi u zagrljaj.

P.S.

Šta je mama sanjala, šta mi je rekla da je sanjala?

 

 

 

KRALJ ŠUME
ILI
POKUŠAJ PRLJANJA"Mesečina.
Osećam kako me čereči kao Dionisa
U svim pravcima
Ali kako, šta je Mesečina
Pogled na svet, gluposti
I ko je on, u stvari
Da li sam ga, možda, lično poznavao
Kao nekog Kineza

Svakog jutra u životu svakog muškarca, ili skoro svakog, postoji jedan trenutak opasan po život, to je jutarnje oblačenje pantalona. Nagla promena položaja tela uzrok je fatalnih padova. Oko deset hiljada muškaraca dnevno u svetu završi svoj život na ovakav način.

Stan je bio, očigledno, napušten u velikoj žurbi. No, ipak se ne bi moglo reći da se tu dogodilo nešto strašno, da je bio poprište bilo kakvog sukoba.

Zovem se Socek, ali moje pravo ime je Teneka itd. Dakle, pošto je završio karijeru operskog pevača u malom provincijskom pozorištu (pevao je manje role u Verdilijevim i Pulcinelijevim operama), povukao sam se iz javnog života u skrovitost svog malog stana, u intimu svog unutrašnjeg prostora ispunjenog sećanjima i razmišljanjem. Ona zverka u njemu, koja je i te kako umela da blesne na sceni, neretko i da oduševi, kao da je oslabila, počela je da se gasi, što je bio znak da je moje vreme prošlo i da treba da oslobodim prostor scene za nove, mlade pevače. Iako je znao da peva i glavne role, na primer u "Kotki" ili "Mondenima", neke su mi bile i nuđene u određenim trenucima karijere, nikada se nisam otimao za njih, one ga nisu privlačile. Majstorski sam umeo da uobličim male uloge, što nije bilo za potcenjivanje i u tome je iskreno uživao. Takođe sam znao da pevam i role iz nekih Valdnerovih opera koje, na žalost, pozorište nije imalo na repertoaru.

Kada se najzad povukao u skromni ambijent svog malog samačkog stana koji se, inače, nikada nije zaključavao i koji je bio uvek otvoren za svakog namernika, od sveg predašnjeg događanja ostala je samo potreba, čak nužda, održavanja pevačke kondicije i postepenog smanjivanja kapaciteta pluća. Ali ni psihološki momenat nije bio zanemarljiv. Nagli prestanak pevanja bio je koban za mnoge pevače, čak pre nego jutarnje oblačenje pantalona. I zato sam svaki dan u određeno vreme, prateći se na malom raštimovanom harmonijumu, pevao deo repertoara, ili bar svaki drugi dan, ne bih li nekako očuvao zdravlje. Obično je to radio prepodne kada je većina stanara odsutna. Za nevolju, bejah okružen starijim svetom koji je vreme, uglavnom, provodio kod kuće. U početku se niko nije bunio, ali, do kraja, zidovi, ipak, behu pretanki. Počelo je sa kuckanjem, nastavilo se sa snažnijim udaranjem u plafon, da bi se završilo sa zvonjenjem na vratima i gromoglasnim negodovanjem.

Baš sam pevao ariju Kalvarosija kad neko leže na zvonce. U pitanju je bio jedan kapetan u penziji koga sam, inače, već imao prilike da vidim na nekoj svadbi kako podvriskuje i puca iz revolvera. Samo iz obzirnosti, ne iz straha, obustavih svaku dalju vežbu.

Razmišljao je šta da radi, kako da reši problem, nikako nisam smeo prestati sa pevanjem. Mogao je da vežba u pozorištu, ali tamo mi se više nije išlo. Dobar deo dana, pogotovo ako bi bilo lepo vreme, provodio je u šetnji, Dunav mi je bio blizu kuće. Voleo je da posmatra sa keja skupine vrba i topola kako obrubljuju priobalne proplanke. Jednog lepog prolećnog jutra osmelih se da siđem na samu obalu, da stupim u gaj topola koje su se uzdizale iz vode, a između kojih je vijugala isprana bela peščana staza. Nade se tako nenadano u zelenom zamku i skoro spontano zapeva ariju Kurnemanta iz prvog čina "Slepca - vilenjaka". Problem je bio rešen na najsrećniji način: ovde sam mogao da pevam arije do mile volje, u ovim veličanstvenim dvoranama punim zlatnozelene svetlosti. Zelenilo, vegetacija, pogotovo, drveće je uvek bilo nešto što ga je fasciniralo - život u Zelenom. Začuđene ptice su me posmatrale iz bujnih krošnji u rano jutro ili večernji smiraj, već kada bih držao predstavu, predstavu u kojoj je imao glavnu ulogu, hteo ne hteo, sam na sceni u derilijumu Zelenila.

Zanesen, nikada nisam pomislio da bi to mogao biti nečiji stan, log, da se tu, možda, ne krije neka veća zver. Ali jedne večeri, dok se voda odbleskivala između crnih vlažnih stabala, ugledah neko čudno stvorenje, nekog ogromnog čoveka u zelenom odelu kako me posmatra sa jedne uzvisine. Veliko mesnato lice sa sitnim crvenim očima cerilo se u mom pravcu. U trenutku prekinuh pevanje i nastavih svojim putem. Bio sam iznenađen, ali se brzo pribrah, pošto je to, ipak, bilo nešto sa čim sam, izgleda, u podsvesti računao. Bilo je sve to isuviše lepo da bi moglo da potraje. Prilično zabrinut sam proveo to veče kod kuće. No, ipak sam odlučio da nastavim da odlazim u šumu, ali da pazim: pevaću samo kada sam siguran da tamo nema nikoga. Međutim, sutradan, kada sam otišao u šumu, onaj čovek je opet bio tamo. Sada je to bila činjenica sa kojom sam morao da računam. Bilo je to nešto što se moralo trpeti, jer pravo na gaj on je polagao isto kao i ja. Jednostavno, nisam se osvrtao na njega, špartao bih stazicom gore-dole, jedino bih prestao da pevam kada bih ga ugledao. On me je, svakako, pratio, čuo bi izdaleka neku ariju i to bi ga veoma čudilo i vređalo kao nešto njegovom prostom uhu potpuno nepoznato i neprijatno. U početku, verovatno, beše radoznalost a onda mržnja, iako je bio moguć i obrnut sled.

Jednog jutra, međutim, napravih veliku grešku. Dok sam pevajući hodao kroz gaj, primetih ga dosta kasno, predhodnu noć sam loše spavao i refleksi mi nisu baš najbolje radili. Umesto da nastavim da hodam ne obracajući pažnju, pošto sam bio iznenaden blizinom tog ogromnog tela, ja se trgoh, učinih dva koraka unazad i sklonih se iza jednog stabla. Beše to veoma nesmotren postupak. Uvredih ga, sujeta divljeg čoveka beše dirnuta i već sledećeg trenutka čuo sam ga kako sikće i psuje preteći da će me ubiti kao psa koji mu pogani svojim zavijanjem teritoriju, njegovu domaju. Situacija je bila opasna, nisam imao nikakve šanse protiv te telesine i zato pružih korak u pravcu keja, ne trkom, jer bi me bilo sramota, ali žurno.

Sa odlascima u šumu bilo je gotovo, a samim tim i sa pevanjem. Jasno je bilo da tamo nije imao više šta da traži. Svojom nesmotrenošću uvredio si možda jedinog prijaptelja i on te je oterao sa scene. Povukao si se u skrovitu toplinu svog stančića. Izlazio sam samo ujutru, tek da kupiš, da kupiš da ljubiš, osnovne potrepštine, hleb, mleko i novine koje više nije ni čitao, ali sam nastavio redovno da ih kupujem po nekoj glupoj navici. Bacao ih je bilo gde, tako da je ceo stan bio već zatrpan njima. U maloj biblioteci koju si nasledio od oca pronašao sam neku knjigu o jogi, zapravo priručnik. Učinilo mu se da tu leži rešenje tvog problema, pa sam pristupio izučavanju materije da bi uskoro počeo i sa praktičnim vežbama. Pevanje si sasvim zapustio, već sam zaboravio pojedine arije, na primer, nikako nije mogao da se seti arije Kerontiusa, koju sam, inače, veoma voleo. Ipak, šetao si se ponekad u večernjim časovima kvartom prisećajući se nekih rola. Tiho je pevušio da me neko ne čuje, u stahu da ne krene priča po pozorištu da si poludeo. I tako, šetajući se jedne večeri ugledah mog prijaptelja ispred neke kafane kako ispija hektolitre piva, čitava vojska flaša beše naređana na stolu za kojim je sedeo. Bogme, trebalo je napuniti tu bačvu bez dna. Nekom drugom prilikom si ga, opet, video kako se pijan valja kvartom pevajući i pritom psujući političare, a i carevo ime je spominjao. Naime, u to vreme, zemlja je bila u ratu sa susedima i već je izgubila neke teritorije. Interesantno je bilo i to da me on prilikom tih susreta, uopšte, nije prepoznao, ili se samo pravio da me ne primećuje, kao da uloge behu zamenjene. Pomislio sam da bi mogao ponovo da odeš do šume, da on, možda, tamo više i ne boravi. Padalo ti je čak i to na pamet da je ona prilika u gaju, možda, neko priviđenje, moja halucinacija, što ga je malo brinulo, ili, pak, neki demon koji nema nikakve veze sa ovim čovekom ispred gostionice, da su to dva sasvim različita stvora. Ipak, sličnost je bila neverovatna. Ako je u pitanju bila samo halucinacija, onda si mogao slobodno da ideš u gaj, što me je radovalo. S druge strane, ako je to bila istina, to priviđenje je moglo da mi se javi opet i to bilo gde, čak i u skrovitom kutku njegovog stančića. Nikada, međutim, nisi pomislio da ja sam imam bilo šta zajedničko sa tom utvarom, sa tim demonom ili čovekom, šta li je već bio. On tako ogroman i nezajažljiv, provaljen kao bure bez dna, bio je sušta suprotnost tebi koji si pre ličio na neku grancicu nego na ljudsko stvorenje, o demonu da i ne govorim.

Ako se, pak radilo stvarno o demonu, o prijaptelju, a verovao sam da takva bića postoje, onda je bilo bolje da u gaj više ne zalazim. Ipak, jednog jutra, pošto sam se dobro naspavao, okuražih se i krenuh u pravcu keja. Izdaleka, Dunav je izgledao planetarno. Talasi su se valjali peneći pod naletima košave. Nebo, čisto i azurno, ogledalo se u vodi tako da se Dunav, zaista, plavio kao u čuvenom Brandsovom valceru. Spustih se sa keja u šumu. Gaj me je šumeći pozdravljao. Mlado lišće je treperilo propuštajući zlatnozelenu prasvetlost. Nevinost vrba i tavna monumentalnost topola zaokruživali su prostor pun ptičijeg pevanja u koji uđoh malo napet, alu se uskoro opustih pošto ne beše nigde nikog. Kretao sam se belom peščanom stazom između stabala pored same vode, čas penjući se na proplanke, čas spuštajući se u udoline. Kad najzad dodoh do stabla u koje sam davno nekad urezao krst za koji sam samo ja znao i koji je mogao da zapali čitav svet, zapevah pesmu iz "Dečakovog čarobnog brega", pardon - iz "Dečakovog čarobnog štapa": Šta mi govori Poriroda? Bejah potpuno opijen radošću, skladom trenutka u kom se nađoh. Tonuo sam u duboke lage, da bih se zatim tremolima uzdizao do najviših tonova senčeći ih falsetima. Talasao sam se kao voda pod naletima severoistočnjaka, najdražeg mi od svih vetrova. I u tom času najuzvišenije čistote i sklada, nešto iznenada dunu sipajući nerazumljive reči i cepajući mi odeću. Obuze me strava, poslednjim atomima snage se otrgoh i ugledah prijapteljevo mesnato debelo lice kako se kezi peneći, lice iskrivljeno od besa i vetra. Pokušavao je da me raskomada čupajući mi ruke i noge, glavu, međutim, nekim čudom u šakama su mu ostajali samo delovi odeće, mantil, sako, prsluk, šešir, tako da, na kraju, ostadoh samo u košulji boje trule višnje koja je bila već prilično izbledela od pranja i iskrzana od nošenja. Tako tanak i klizav migoljio sam mu se iz ruku kao gušter, ali on je uporno nasrtao u nameri da me ponovo dohvati. Povremeno taj košmar bi prelazio u skladan, čak graciozan ples dva tela prilično asimetrična po proporcijama i obliku, koja kao da su u tom trenutku postajala jedno. Vrteći se između crnih mokrih stabala u tempu valcera, zanosno smo klizili s jednog na drugi kraj šume. I to je potrajalo, to smenjivanje rata i ljubavi, haosa i harmonije. Najzad, gubeći snagu i tražeći predah, prijaptelj bi se povlačio dva-tri koraka unazad, kao da uzima zalet, pa bi ponovo navalio, ali ja sam, dobro nakokan adrenalinom, sad već potpuno nag bežao velikom brzinom uz padinu prema keju. Bio je isuviše trom da bi me stigao.

Posle ovog užasnog događaja još više se osamio, skoro da nisam izlazio iz stana, vežbao je jogu i sve manje jeo. Uskoro dode do intervencije oružanih snaga susednih zemalja i carstvo pade pod okupaciju. Ferdinand sa svitom pobeže u Ameriku gde dobi azil. Vremena su zbilja bila teška. Ipak, kao stariji čovek, bio sam pošteđen fronta, a i malo toga mu je bilo potrebno, pošto sam dobar deo dana obično provodio u meditaciji. Jednog jutra, tako sedeći na klozetu, mučen teškim zatvorom, a što beše posledica gladovanja, da prekrati vreme, dohvati neke stare novine iz ugla i ugledam ... šta?

SINGLICA bez etikete ili slava mladosti

Video sam hrpu singlica ostavljenih pored nekog kontejnera za đubre", to bi bio početak, prva rečenica. Krenuo sam prema kompjuteru da otvorim novi fajl ali sam se zaustavio, pomislio sam da je ipak bolje da uzmem hemijsku olovku iz tašne i da rukom počnem da pišem. Ali kada sam zavukao ruku u tašnu, našao sam hemijsku rastavljenu na proste činioce, što me je zbunilo. Možda je trebalo da se vratim kompjuteru i da ukucam prvu rečenicu ali sam ipak pokušao da sastavim hemijsku - bezuspešno, rasula se i delovi su se otkotrljali pod sto. Đubre! Dakle, da ne bude zabune, sve ovo ukucavam direktno u ćivot svete Ursule, baš koješta. Moram stalno da dajem mašinama razna imena kao životinjama, tako ih se, valjda, manje plašim. Već sam zaboravio šta sam imao na pameti - prva rečenica koja mora da bude udarac i to dobar, akord iz koga će da se rascveta čitava priča. Ali kompjuter je kontejner za đubre, za otpad, za reči koje su đubre, uostalom, kao i ta olovka iz koje je trebalo da isteknu slova. Da li sam video sebe kao nekog klošara koji pretura po tom kontejneru? Reči su stvari koje završavaju u kontejneru ili pored njega, baš kao i ove singlice koje je neko ostavio u nadi da će nekom ipak poslužiti za nešto.
 
Ali kako su se singlice mogle upotrebiti ako sam bio vlasnik jednog gramofona, te starudije, na kom su se mogle slušati samo longplej ploče, dakle, na 33 obrtaja ali ne i na 45, koliko je potrebno za singlice. No, mogao sam da ih slušam i na 33 obrtaja. Baš me je zaintrigiralo šta je na njima, kakva je muzika u pitanju, ako je uopšte bila muzika. Etikete behu spale, kiša ih je pokvasila, odlepile su se i nekud odšetale ostavljajući gole crne diskove sa upisanim tajanstvenim glasovima, nečujnim zvucima, glasovima koji su sad bili za čitavu oktavu niži, tako da su ženski glasovi postajali muški a muški se pretvarali u nerazumljivo brujanje. Ma, kakvu oktavu, oni su svakako bili dublji ali su, takođe, mogli da budu i viši, histerični, vrišteći. Sve je samo pitanje brzine, broja obrtaja. U svakom slučaju, to su neki drugi glasovi, ne oni koji su zapisani u vinilu. Stojim i dalje pred gomilom crnih diskova. Okolo je sve mokro od dugotrajne kiše. Smrad iz kontejnera se širi ali mi to ne smeta, ne žurim se nikud. Da li me uopšte interesuje šta je na tim pločama? Neka neverovatna muzika, zvuci koji će se pretvoriti u druge zvukove, u šumove, zatim nestaće i sve će se promeniti. Ali reči me danas, zaista, malo interesuju, dosadne reči koje se rvu grčko-rimskim stilom, koje se boksuju kao miteseri, kao nepojmljivi pupoljci zla. Reči u rečenici su kao rogovi u vreći, da upotrebim jednu ruralnu metaforu, ruralnu i infernalnu. A, u stvari, sve reči su iste, pošto je svaka rečenica ćorsokak, tj. rečenica je rupa bez dna, tako da reči propadaju. Ili priča, koliko me interesuje priča, šta ona može još da mi priušti - ono famozno: "Neka nam se ispriča ta priča, neka nam se kaže šta se s njim zbilo." Ali i to me malo interesuje, znam, sve priče su ispričane. Sve priče samo prepričavaju stare dobro poznate priče. Neko, pak, baš to i hoće - da čuje dobro poznatu priču, u stvari, da je sam sebi ispriča, baš kao što smo u detinjstvu voleli da slušamo istu priču po stoti put.

2.

Sećam se davne zimske večeri u Ujvideku kada sam dobio batine od oca zbog jedne singl-ploče. Iako je bio van sebe od besa, kontrolisao se, samo je prislanjao svoje dlanove na moje obraze vičući: "Ovo su šamari, razumeš, šamari, tučem te!" Ali to je bilo dovoljno iako nije ništa bolelo, bila je to uvreda koju mu nikada nisam oprostio. Da li? Zapravo, voleo bih da sam mu oprostio ali nisam siguran da jesam, i to me muči. Prošlo je već više od četrdeset godina kako trune na katoličkom groblju sent Mikloš Panthađi na Futoškoj cesti, moj otac, nesuđeni operski pevač, a ja još uvek nosim u sebi bol, tu sramotnu ranu koju mi je zadao u zabludi. Dapače, raspao se već dole, nadgrobna ploča je naprsla od mraza i pukotina se proširila izlokana panonskim pljuskovima. Ali i sad kao da ga stvorim kako se predveče zatvara u devojačku sobicu iza kuhinje i peva ariju Kavaradosija iz "Toske", ili ariju oca iz "Travijate", ono kad Alfredov otac moli Violetu da odbije Alfredovu ljubav, da se žrtvuje.

Imao sam običaj krišom da ga posmatram. Jednom sam ga video kroz odškrinuta vrata kako plače pošto je otpevao ariju Kavaradosija. Ili nešto mnogo delikatnije: kroz ključaonicu od kupatila činilo mi se kao da ga vidim kako izvodi neke neobične pokrete nadnoseći se nad lavabo, a možda je samo vodio raspravu sa sopstvenim likom u ogledalu pri tom mlatarajući rukama. No, sve je to bila, najverovatnije, moja pubertetska uobrazilja. Sa desne strane, pored lavaboa, nalazila se velika barokna peć sa kazanom za vodu, a sa leve bide pored kojeg je bila klozetska šolja na koju sam još kao dečak imao običaj da se penjem i da gledam kroz prozorčić u otvor svetlarnika u koji su stanari nabacali svakojakog đubreta koje se nikako nije moglo ukloniti, pošto nije postojao ulaz, ili je postojao ali je bio zamandaljen i niko nije mario za njega. Nivo đubreta je s vremenom rastao, tako da se moglo očekivati da jednog dana dospe i do prvog sprata gde je bio naš stan, što se, naravno, nikad nije dogodilo. I sam sam povremeno bacao kroz prozorčić razne sitnije predmete. Svaki put kada bih bacio pogled u otvor svetlarnika, slika bi bila drugačija, konfiguracija đubreta se menjala iz dana u dan, što je bilo zanimljivo. Kiša i sneg su, takođe, istrajno natapali đubre koje je povremeno, što bi se reklo, radilo, tako da se širio težak vonj. No, u svakom slučaju, svetlarnik je bio tajanstveno mesto koje je naročito privlačilo moju pažnju, mračni stožer oko koga se okretalo dnevno-noćno biće kuće i u koji su se poput đubreta slivali iz stanova krici i šaputanja, razni razgovori, pesma, svađe i plač, seksualna vriska i šumovi pražnjenja i prosipanja, slažući tako utvarno tresetište kao sam temelj postojanja.

Pre neki dan kada sam došao kući posle napornog posla, J. me je dočekala sva uplakana, uspaničeno je zavapila: "Dragica je nestala!" Dragica je mače koje smo pokupili sa ulice mesec dana ranije.

"Kako nestala?" - "Nema je, bojim se da je skočila u svetlarnik, zaboravila sam da zatvorim prozorčić u predsoblju."

Onda počinje pomeranje ormana koji je prislonjen tik uz prozorčić tako da se on može tek odškrinuti ali dovoljno da se mačka provuče, pa pentranje na isti taj orman i buljenje u otvor. I u ovom svetlarniku je puno đubreta koje su stanari nabacali, raznih stvari, predmeta za svakodnevnu upotrebu i za svakodnevno trenutno i definitivno odbacivanje. Čini mi se kao da u hrpi vidim neku šapicu kako se pomera ili je to traka paučine koja se vijori na vazdušnoj struji. Čas je to stvarno šapica, čas paučina, nikako ne mogu da utvrdim šta je posredi. J. se takođe penje na orman, gleda ali ni ona nije sigurna da li je to Dragičina šapica ili neka krpa koja leluja. Kao da čujemo mjaukanje, vapaj za pomoć. A onda nam se opet čini da je to neko škripanje koje dolazi iz susednog stana ili kao plač neke bebe.

"Kako da joj pomognemo?" - "Ne znam."

Da li se može ući u svetlarnik iz podruma? Ali ova zgrada nema podrum, bez temelja je. Možda u ovaj svetlarnik uopšte nema pristupa. To je neki zatvoren prostor, okovan zidovima, u koji kada se propadne, nema izlaza. Postoje samo prozorčići za svetlo, za poglede. Strašno. Svašta tamo skapava, rupa je to bez dna koja se stalno pomera, koja hoda levo-desno.

 

Antonio Tabucchi,Pismo nimfe Kalipse Odiseju, kralju Itake

 

Ljubičasti su i nabubreni pehari cvetova s Ogigije, kao pűti tajne; kratke i mlake kišice poje sjajno zelenilo šuma; nikakva zima ovde ne zamućuje vode potokâ.

Protekao je tek drhtaj usana od tvoga odlaska koji se tebi čini tako davnim, i tvoj glas koji mi s mora kaže zbogom i dalje nanosi bol mom božanskom sluhu u ovom mom neprolaznom sada. Gledam svakoga dana sunčeva kola što nebom jure i pratim njihovu putanju prema tvome Zapadu; gledam svoje ruke nepromenive i bele; grančicom povlačim crtu po pesku kao meru zaludna brojanja; potom brišem. hiljade sam takvih znamenja nacrtala i izbrisala, isti je pokret, isti pesak, i ja sam ista. I sve.

Ti, naprotiv, živiš u meni. Tvoje su ruke postale koščate, zglobovi izraženiji, jedre plave žilice što su se granale na poleđini dlana sve su više poput čvornatih konopa tvoje lađe; i ako se dete njima igra, plavi konopi beže pod kožom i dete se smeje i odmerava spram tvoga dlana majušnost svoje ručice. Tad ga spuštaš s kolena i vraćaš na zemlju jer je u tebi probudilo spomen iz dalekih godina, i sena ti je prostrujala licem: ali ono te veselo zove i galami oko tebe i ti ga iznenada ponovno uzimaš i postavljaš ga  na sto ispred tebe: nešto se duboko i neizrecivo dešava i dokučuješ, u prenošenju pűti, srž vremena.

Ali od koje je tvari sazdano vreme? I gde se ono stvara, kad je sve predodređeno, nepromenljivo, jedinstveno? Noću gledam prostore među zvezdama, vidim prazninu bez međa; i ono što vas smrtnike satire i odnosi, tu je samo časak neprolazan, bez početka i kraja.

Oh, Odiseju, kad bi se moglo pobeći iz toga večna zelenila! Slediti lišće koje požutelo pada i živeti s njime časak! Znati se smrtnom.

Zavidim ti na tvojoj starosti, i želim je: takav je oblik ljubavi koju ćutim za tebe. I snivam neku drugu sebe, staru, sedu i onemoćalu; sanjam kako mi snaga ponestaje, kako sam svakim danom sve bliže Velikom krugu u koji sve uvire i gde se sve okreće; kako raspršujem atome što čine ovo žensko telo koje Kalipsa nazivam. No, ostajem tu, pogleda uprta u more što se diže i spušta, ćuteći se slikom njegovom, i bolno trpim umor koji me pritišće i koji nikada neće biti ublažen – praznu stravu večnoga.

s talijanskog preveo Mario Kopić





Violetti e turgidi come carni segrete sono i calici dei fiori di Ogigia; piogge leggere e brevi, tiepide, alimentano il verde lucido dei suoi boschi; nessun inverno intorbida le acque dei suoi ruscelli.
E’ trascorso un battere di palpebre dalla tua partenza che a te pare remota, e la tua voce, che dal mare mi dice addio, ferisce ancora il mio udito divino in questo mio invalicabile ora. Guardo ogni giorno il carro del sole che corre nel cielo e seguo il suo tragitto verso il tuo occidente; guardo le mie mani immutabili e bianche; con un ramo traccio un segno sulla sabbia – come la misura di un vano conteggio; e poi lo cancello. E i segni che ho tracciato e cancellato sono migliaia, identico č il gesto e identica č la sabbia, e io sono identica. E tutto.
Tu, invece, vivi nel mutamento. Le tue mani si sono fatte ossute, con le nocche sporgenti, le salde vene azzurre che le percorrevano sul dorso sono andate assomigliando ai cordoni nodosi della tua nave; e se un bambino gioca con esse, le corde azzurre sfono sotto la pelle e il bambino ride, e misura contro il tuo palmo la piccolezza della sua piccola mano. Allora tu lo scendi dalle ginocchia e lo posi per terra, perché ti ha colto un ricordo di anni lontani e un’ombra ti č passata sul viso: ma lui ti grida festoso attorno e tu subito lo riprendi e lo siedi sulla tavola di fronte a te;: qualcosa di fondo e di non dicibile accade e tu intuisci nella trasmissione della carne, la sostanza del tempo.
Ma di che sostanza č il tempo? E dove esso si forma, se tutto č stabilito, immutabile, unico? La notte guardo gli spazi fra le stelle, vedo il vuoto senza misura: e ciň che voi umani travolge e porta via, qui č un fisso momento privo di inizio e di fine.
Ah, Odisseo, poter sfire a questo verde perenne! Potere accompagnare le foglie che ingiallite cadono e vivere con esse il momento! Sapermi mortale.
Invidio la tua vecchiezza, e la desidero: e questa č la forma d’amore che sento per te. E sogno un’altra me stessa, vecchia e canuta, e cadente; e sogno di sentire le forze che mi vengono meno, di sentirmi ogni giorno piů vicina al Grande Circolo nel quale tutto rientra e gira; di disperdere gli atomi che formano questo corpo di donna che io chiamo Calipso. E invece resto qui, a fissare il mare che si distende si ritira, a sentirmi la sua immagine, a soffrire questa stanchezza di essere che mi stre e che non sarŕ mai appagata – e il vacuo terrore dell’eterno.

Paradoksi istorije i žensko pitanje

Jasna Tkalec

 

Jedna od vesti je početkom 2014 bila je da se »najmoćnija žena« evropske politike, nemačka kancelarka, polomila na skijanju i da će morati mirovati nekoliko nedelja. Za tu ženu, koju proklinju narodi gotovo cele južne Evrope, a blagosiljaju Nemci, jer su najmanje osetili tešku i dugotrajnu ekonomsku krizu, ne može se kazati da svoj neporeciv politički uspeh i ogroman uticaj na evropska i svetska ekonomska kretanja ima zahvaliti svojim izuzetnim fizičkim ili psihičkim osobinama. Ona je doduše doktor nauka sa područja fizike, no to se u žustrim raspravama o financijskim politikama EU odavno zaboravilo, kao i to da je ta žena, dok još nije bila otežala godinama, bila istaknuti omladinski rukovodilac u Istočnoj Nemačkoj, da je kao mlada omladinska funkcionerka ne samo dobro govorila ruski jezik, nego i prisustvovala kongresima u Moskvi, da je kćerka protestantskog pastora koji je prebegao iz Zapadne u Istočnu Nemačku (danas kažu po zadatku, da se pobrine za ugnjetenu braću, a moglo je biti i iz iluzija, koje je verojatno brzo izgubio), da je po religiji protestantkinja, iako najveće političke uspehe njena stranka, u tesnoj koalciji sa CSU, odnosno u savezu s  njom, dobila upravo u katoličkoj Bavarskoj; da je rastavljena i živi u drugom braku, kao i to da je svog prethodnika na čelu partije, Kohla, vešto potopila, kao u igri »podmornice«. Sve je to zabašureno i gotovo nikad se ne piše o prošlosti prve žene stranke hrišćanskih demokrata u ujedinjenoj Nemačkoj, koja čvrsto veruje u sve dogme tako zvane Čikaške ekomske škole i u neprikosnoveni suverenitet tržišta, izmišljotinu jednog Austrijanca, begunca od Hitelerovog režima. Nju nimalo ne zbunjuju posledice Hayekovih ekonomskih postavki, primenjene već od Tacherove i Regana, ni to što one neminovno i munjevito dovode do goleme polarizacije stanovništva na bogate i siromašne, tako da je Reganovo razdoblje u Sjedinjenim Državama bilo okarakterisano kao»revolucija bogatih protiv siromašnih«. Posledice finacijskog kapitalizma, koji je, kažu, zamenio industrijski, jesu uspostavljanje dužničkog ropstva nad zemljama i građanima bednih  ili upropaštenih južnih i istočnih evropskih država, koje su godinama, po rečima kancelarke, živele iznad svojih mogućnosti, a sad se usuđuju protiviti ili tražiti odgađanja i odugovlačenja vraćanja dugova, koje su napravili rasipnošću i neradom. Pa valjda njihove dugove neće platiti nemački narod, rezonuje kancelarka, kad svaka nemačka domaćica zna da se »ne može živeti iznad mogućnosti« i tvrdi da su se Nemci uvek disciplinovano držali te maksime, zato sada ne kane ispaštati za druge.

 

 

Evropa i banke

 

S

 

 

Središnja Evropska Banka nalazi se u Nemačkoj i ona je na usluzi EU, ali ne i pojedinim državama i manjkovima nastalim »razbacivanjem« u njihovom budžetu. Središnja Evropska Banka trudi se oko smanjivanja postotka za posuđeni novac, opet bankama, nikako državama i otuda jedan od korena krize, koja tako teško pogađa radno stanovništvo EU. Mario Draghi, bivši direktor Talijanske Nacionalne Banke, koji je sad na ključnom mestu u Središnjoj Evropskoj Banci, ne uspeva ispraviti tu tešku situaciju, jer banke jeftino dobijeni novac od Središnje Evropske Banke (po stopi čak od 0,25%) upucavaju u vlastite minuse i u bankovne špekulacije,a ne u privredu i proizvodnju malih i srednjih poduzeća, proizvođača robe i poslodavaca gomila radnika, okosnicu privrednog tkiva mediteranskih evropskih zemalja te privrede ostaju i dalje na suhom, bez dotoka sredstava, pa boljitka nema, dok Merkelova i njezin ministar ekonomije i dalje ostaju tvrdi i nefleksibilni.

 

Posledice:

-katastrofalno ekonomsko, političko i društveno stanje u Grčkoj, Italiji, Španiji, Portugalu itd.

 

-Očajni radnici svaki dan na cesti, trgovi ispunjeni rabioznim manifestacijama propale i pauperizovane srednje klase, uz nestanak sitnih poduzetnika-industrijalaca ne samo od infarkta, već jer su podigli ruku na sebe, pošto se osećaju krivim zbog propasti vlastitih firmi i izdaje »familijarne tradicije«,

 

-mlada generacija, koja ne nalazi ništa za što bi se čvrsto uhvatila leti od jednog do drugog privremenog zaposlenja, od grada do grada i čak od zemlje do zemlje, u grčevitoj borbi da se održi na površini i zgrabi od života, što se ugrabiti dade. Na kraju se sve pretvara u divljačku trku prema ničemu!

 

Politički potresi u svim tim upropaštenim zemljama i nove zbunjujuće snage na političkoj šahovskoj ploči morale bi zabrinuti EU, ali ona ostaje rob utvrđenog idejnog pravca te svojih dogovora i deklaracija, visokoparnim izrazimai lepo formulisanih ciljeva, čiji očiti debakl ukazuje na jaz između papirnatih odluka i realnosti života. Za tu dramatičnu ili tragičnu stvarnost, koja pogađa sve šire slojeve stanovništva i sve mlađe dobne grupe, evropska birokracija je slepa, kao što je i Merkelova, iako žena, potpuno neosetljiva za ogromne žrtve, koje takva politika EU žanje.

 

 A ipak, danas se na najistaknutijim političkim mestima kao i na čelu svetske banke nalaze žene za koje se smatra da su nežnije i senzibilnije od muškaraca. Verovatno je i to jedno od opštih mesta, koje se u praksi pokazuje drugačijim.

 

Tamna strana dana

 

 

 

Istina je da kroz gotovo celu historiju ljudskog roda žene ostaju tamna strana života, s malo tragova, o kojoj se retko i nedovoljno govori. Žene ulaze u istoriju samo u njenim dramatičnim trenucima ili ako se u posebnom svetlu ističu od pokoljenja neznanki o čijim životima se ne zna ništa; njihova imena nisu zabeležena, a i kad jesu, retko su to pismeni tragovi iz pera tih žena – najčešće su o njima govorili muškarci. Međutim ljudski je rod sastavljen od dva pola i bez žena – roditeljki, čuvara i prenosnica kulture – ne bi ga uopšte ni bilo. Iako bezimene, žene su stvarale i odgajale generacije, preneosile civilizaciju, predavale kulturu. Rimske Vestalke[1], koje su čuvale večnu vatru, samo su simbol žena, koje su očuvale vatru Rima, a to znači život i kulturu večnog grada, rađale i podizale nove generacije. Uz to je gotovo svaka menjala sebe i pokoljenje koje je podizala, kroz čitavu istoriju. [2]

Ima neke goleme nepravde, ali i golemih preterivanja, kad se o tim važnim protagonistkinjama tamne strane dana govori samo sa stanovišta prećutkivanja od strane istorije. Jer i one su istom doprinosile, podižući i usađujući takva shvatanja u vlastiti porod – sinove i kćeri – prenoseći i gajeći u njima one iste vrednosne skale i onaj poredak, koji ih je činio podložnima i gurao u hstorijski mrak. I one su kroz istoriju bile robovi, što ljube vlastite lance. Postoji dosta podudarnosti između sveta ugnjetenih i sveta žena. Kažu, da nema podanika, ne bi bilo ni silnika; da žene nisu prihvatale takav svoj položaj, njega bi bilo nemoguće održati milenijima. [3]

 

 

Za inat feminizmu

 

 

 

Međutim, pretpostaviti da je neko dobar i hvale vredan samo zato što potiče iz redova ugnjetenih, ili zato što je žena, jednako je apsurdno, kao pretpostavljati da je neko ispravna ličnost samo zato što pripada ovom ili onom više ili manje napaćenom ili ugnjetenom narodu. Uostalom, svi narodu smatraju svoju istoriju važnom i mučeničkom u odnosu na druge, i to je jedan od kamena spoticanja istinskog internacionalizma. I u feminističkim viđenjima često se na žene gleda isključivo kao na žrtve, kao na ponižene i uvređene ili kao na slabiju stranu ljudske zajednice.No i one, koje nemaju riči u istoriji, one pred kojima bezdušna civilizacija zatvara vrata, ipak nalaze načina da u nju uđu i ostave vlastiti trag . To svedoče retke junakinje koje je istorija zapamtila.

 

Prva je pesnikinja Safo, čije pesme ostaju primer izvrsne poezije, uprkos toga što su pripisane o neprirodnim ljubavima na otoku Lezbosu. No da li je onakvo držanje žena, odnosno položaj žena i odnos prema njima u grčkoj odnosno antičkoj kulturi bio prirodan? I zašto su žene antičkog doba bile obožavane i poštovane jedino kao božice, a kao stvarne žene nisu uživale društveno uvažavanje ni kao majke porodice ni kao hetere? Da li je to u istinskom životu bilo baš sasvim tako, da li je njihova uloga bila baš toliko beznačajna, moguće je sumnjati i zbog slučaja Ksantipe, zle i jezičave Sokratove žene!?

Moral se menjao razvojem i bogaćenjem država i društava, a žene su i dalje ulazile u istoriju kao žrtve ljubavi kao Kleopatra, ili pak kao razvratnice kao Mesalina, kao nedostižni ideali trubadura i inspiratorke genijalnih pesnika kao Beatrice ili Laura ili pak kao osloboditeljeke vlastite zemlje kao Jeanne d’Arc – devica Orleanska – koja je ostavila vreteno u rodnoj Touraini i stavila se na čelo vojske te pobedila Engleze i obrnula ratnu sreću u korist Francuske, ali je bila izdana[4] i predana neprijateljima te spaljena na lomači.

 

 

Na lomačama

 

 

 

Lomača je najčešća kazna za žene, koje su se usuđivale raditi ono što ženama nije bilo dozvoljeno. Jedna od optužbi Jeanne d’Arc u XV veku bila je i ta, što je nosila muško odelo. Kasnije će Georges Sand u XIX veku zgražati javnost pojavljujući se odevena kao muškarac. Anita Garibaldi, koja je pratila sve do vlastite smrti muža vojskovođu u ratnim pohodima, nikad to nije činila, a tek se krajem dvadesetog veka odeća muškaraca i žena počinje sve manje razlikovati, odnosno žene počinju masovno nositi hlače kao i muškarci, dok muške suknje ne nailaze na prihvaćanje široke publike, uprkos ponovljenih pokušaja modnih kreatora. Modni performansi govore mnogo o položaju žena i o muško-ženskim odnosima. Drugi znak o tome, koji nikad ne laže, je jezik. Kurtizan (courtisan) znači jedino dvorjanina, a kuritizana je izdržavana žena. Kazati za nekog da je javni čovek, znači da je poznata ličnost, dok je javna žena uvek sinonim za drolju.

 

Za vreme divljanja Inkvizicije kao veštice su spaljivane ne samo babe već i devojke, pa čak i deca. U Nemačkoj, u gradu Meissenu 1756[5] spaljene su kao opasne veštice dve devojčice, jedna od sedam, a druga od pet godina.

Ukoliko bi se žene u Srednjem veku upustile u nedopuštene veze, ljubavnike bi im posekli ili uškopili (Abelard i Heloiza), a njih zatvarali u samostane, gde su bile žive zakopane. Nisu to činili samo prestupnicama, već i plemićkoj deci, da se ne rasparčavaju imanja. Osim poznatog Hamletoveog povika: »Ofelijo, idi u manastir!« ostala je i potresna Diderotova knjiga »La religieuse« (Opatica) o lomljenju i zatvaranju jedne mlade duše.

 

Sa Renesansom mnogo se toga izmenilo, ali ne uvek na bolje. Treba se setiti Boccacciovih priča, koje dokazuju koliko je malo slobode u tom preporodu i procvatu umetnosti i znanja ostajalo ženama: muški osećaji prema njima opisani su i opevani, a šta su mislile i želele te lepotice, velike dame ili velike jadnice, vladarke i zaštitnice umetnika i pesnika, a ipak žrtve, možemo samo nagađati, jer one retko pišu, a kad i pišu, iz njihovih stereotipnih izraza jasno je vidljiva jedino ljubav prema vlastitoj deci i dužna ljubav prema suprugu i gospodaru[6].

 

S Reformacijom i Kontrareformacijom još se jedan jad sručio na žene. Inkvizicija ih je mučila i spaljivala kao krivoverne, jednako kao i muškarce. Štoviše, osumnjičene za herezu, još češće su spaljivane ili utapljane kao veštice, jer se i sam sudski proces sastojao od kušnje bacanju u vatru ili vodu. To nemilosrdno obaranje na žene bilo je rašireno u svim krajevima Evrope. U Severnoj Italiji, gde se širila valdeška hereza, spaljivali su pripadnice valdeške veroispovesti i veštice ne samo u Piemontu već i u selima susedne Ligurije, u pozadini Genove, verovatno da spreče širenje krivoverja. Lomače odnosno javna spaljivanja žena veštica Inkvizicija je, nakon torturom dobijenih priznanja, upriličavala tokom celog XVI i XVII veka. U Triori, jednom od najlepših mesta Ligurije, u XVI veku, spaljivanja mladih devojaka optuženih da su veštice i čedomorke, poprimila su masovni karakter[7].

 

Vek svetla

 

 

 

 

Osamnaesti vek dovešće ipak do smanjenja sudskih procesa u kojima se tako naširoko primenjivala tortura i javna smaknuća na najokrutnije načine. Prosvetitelji i njihovi napisi te odeći, koje su enciklopedisti i njihove misli izazvali širom Evrope i sveta dovešće do dizanja glasa protiv tih sramotnih i nasilnih običaja i sudskih praksi, koje su brukale ljudski rod. Na prestolima mnogih država naći će se žene, koje su se, kako je vek svetla napredovao, različito ponašale u različitim zemljama. I njihove nežne duše i meka srca puna ljubavi majčinske, supružničke ili naprosto ženske, ukoliko se bile moćne vladarke, nisu ispoljile više samilosti od muškaraca, iako su, svakako, imale sasvim drugačiji senzibilitet.

 

Kćeri Marije Terezije Marie Antoinette i Maria Carolina bile su udate za evropske vladare. Sirotu i naivnu Mariju Antoanetu udali su sasvim mladu za Luja XVI, koji je platio ne samo sve svoje greške, nego i greške svojih predaka. Kada je došla s austrijskog dvora, mlada je princeza po francuskoj dvorskoj etiketi bila javno svučena i odevena u francusko rublje i francuske haljine, što je simbolično značilo da odbacuje ono što je bila dotada i postaje francuskom suverenkom. Isprva zbunjena krutom dvorskom etiketom i mužem, koji je imao više smisla za čitanje knjiga i miran život, no za dvorske razonode, pokazivala je sputanost i strah, no kad se snašla u novoj sredini, bacila se na lude provode i posećivala ne samo dvorske zabave nego i ono što bi se danas nazivalo noćnim životom Pariza. Ludovala je za skupim nakitom te kad su joj kazali kako narod nema hleba  odgovorila je čuvenu glupost, po kojoj je ušla u historiju:»Pa dajte mu kolača!«. Ta krhka ženica porculanske puti učvrstila je svoj položaj i ugled, kad je napokon kralju uspela roditi sinčića, a to je potrajalo, jer kralj nije baš bio revan u supružanskim dužnostima, a njena veza sa groficom Lamballe smatrana je neprirodno prisnom. Iako lakomislenog ponašanja i vesele naravi, bila je kao i njena sestra Marija Carolina, napuljska kraljica, sklona ženskim ljubavnim vezama.

 

Ljubavnica Caroline bila je čuvena lepotica lady Hamilton[8], kasnije Nelsonova velika ljubav, jedna od najslavnijih žena svoga vremena, koja je nakon Nelsonove smrti završila u Londonu u dužničkom zatvoru, a po oslobađanju, prešla je u Francusku i umrla u bedi.

 

U vreme Francuske revolucije kraljevski je par bio zatvoren te nakon pokušaja bega osuđen na smrt. Držali su ih odvojeno, a sirotu Mariju Antoanetu obuzeo je neopisiv užas kad je, kažu, videla kako narod ispred zatvora pleše karmanjolu, a momak koji je vodio igru, na koplje je nataknuo glavu kraljičine intimne prijateljice, Mme Lamballe, kako bi je zatočena kraljica videla, a od stidnih dlaka giljotinirane dvorjanke napravio sebi brkove.[9]

 

Žene iz naroda za vreme terora pratile su s interesom suđenja, pa se sa sudskih klupa premeštale na današnji Place Concorde, jednako pletući, i gledale kako radi giljotina. Tako su se uskoro u košaru ispred te sprave skotrljale i glave kraljevskog para, ali ne pre no što su Mariju Antoanetu optužili za incestnu vezu sa vlastitim šestogodišnim sinom, što je sirotu kraljicu sasvim izbezumilo. Penjući se pod giljotinu spoticala se, pa su je morali pridržavati i hrabriti.

 

»Imajte hrabrosti, gospođo!« kazao joj je samilosno krvnik.

 

Stefan Zweig je o toj nesretnoj kraljici austrijskog porekla napisao potresan roman u kojem je u potpunosti stao na stranu vlastite zemljakinje, a ne francuskih revolucionara.

 

Revolucija je 1799 buknula i na Napuljskom dvoru pa je kraljevski par morao pobeći na Siciliju, ali izuzetne i zakašnjele revolucionare iz Napulja nisu prihvatile ni gomile siromašnih i neukuh lazarona ni naravno crkva, koja je na lazarone imala presudan uticaj, pa je napuljska revolucija slomljena pomoću lazarona i sanfedista (verske organizacije Santa Fede, koja je okupljala razbojnike), a francuske trupe, koje su se nalazili u luci, sramno su predale napuljske revolucionare vlastitim dželatima.

Među njima bila je i jedna žena, Eleonora Pimentel de Fonseca[10], veoma obrazovana žena-pesnik, koja je obešena zajedno sa svima drugima, s tom razlikom, što joj je pre vješanja oduzeto donje rublje, kako bi napuljski puk, koji se nalazio ispod visoko podignutih vješala, mogao uživati u morbidnom i lascivnom prizoru, vireći pod suknje obešene. Kažu da su zadnje reči Eleonore Pimentel bile neuslišena molba zatvorskoj čuvarici da joj nađe bilo kakvu krpu, da pokrije intimne delove tela.

 

I u strašnim događajima i na strašnim mestima, kao što su zatvori i smaknuća, ruka mučitelja i krvnika uvek teže pogađa žene i gore ih sramoti nego muškarce. A da se i ne govori o deci, koja još i danas negde borave u zatvoru, uz majke zatočenice.

 

Na carskom dvoru barbarske zemlje

 

 

 

Na ruskom dvoru  osamnoaesti vek je vek velikih misli i još veće okrutnosti videlo dve žene – carice: Jelisavetu, naslednicu Petra Velikog i Katarinu Veliku. Kakve su one bile kao vladarke?

 

Jelisaveta se paranoično bojala trovanja, zato navodno nikad nije dve noći spavala u istoj sobi, ni dva puta oblačila istu haljinu: bila je puna čudnih manija, ali je ukinula smrtnu kaznu, čim je stupila na prestolje. Kad je umrla, iz Sibira su se vratila čitava gomila ljudi i žena, koje je carica tamo proterala, svi kao mutavci[11].

Jelisaveta je naredila da im se pre proterivanja odseku jezici. Ipak, uvodila je reforme i ostavila za sobom izvrsnu ustanovu, koja je bila u funkciji sve do Revolucije – prostranu zgradu, koja je služila kao porodilište i sirotište za nezakonitu decu. Svaka žena, bez obzira na svoj socijalni status, dobila je priliku da tamo dođe u visokom stupnju trudnoće i da se incognito porodi. Cela vojska seljanki živela je i izdržavala porodicu od službe dojilja u ovom neobičnom Jelisavetinom zavodu, a deca su isto tako brižno negovana i čuvana sve do godinu i po dana, kad su, odbijena od sise, odnošena porodicama udomitelja na dalji privremeni boravak, uz državni novac. No kako se radilo o siromašnim porodicama u udaljenim i zapuštenim mestima, često postotak na ovaj način »spašene« siročadi nije bio baš visok.[12]

 

Jelisaveta ipak nije bila tako meka srca kad se radilo o njenim interesima. Carevića Ivana VI, još jednog od potomaka Petra Velikog, koji je vladao samo dve godine kao dete (1740-1741), dala je zatvoriti u strašnu tvrđavu Šlisenburg i tamo je nesretni Ivan VI ostao od ranog detinjstva sve do svoje 23 godine. Naime, pošto je caricu Jelisavetu nasledio njen sin, car Petar III, kojem je imperatorka izabrala ženu Nemicu u maloj pribaltičkoj državici te nakon što je umrla, posle dvadeset godina vladanja – nesretni carević Ivan VI ni tad nije bio oslobođen!

 

 

 

Kao Jelisavetina izabranica u Rusiju dolazi osoba, koja će postati Katarina II ili Katarina Velika, a bila je poreklom iz Štetina u Pomeraniji, neznatne nemačke kneževine, rođena od majke kneginje Sofije Auguste i oca kneza Anhalt-Zerbsa. Carica Jelisaveta dovodi jedva petnaestogodišnju nemačku kneginjicu (rođenu 1729) u Rusiju i pošto je ova prešla na pravoslavnu veru, ženi je 1744 za sina Petra. Pošto Jelisaveta umire (tek 1761), njen sin, imperator Petar III nije pokazao dovoljno smisla za vladanje. Kažu da je više je voleo svirati violinu, a bio je i impotentan do neke male operacije, dok je Katarina, koja ga je vrlo brzo počela varati s gardijskim oficirima, žarko želela postati ruska carica. I pre rođenja zakonitog carevića Pavla Prvog – oca Aleksandra Prvog, opisanog od Tolstoja u »Rau i miru« kako ratuje s Napoleonom, – Katarina je već bila majka jednog nezakonitog sina, a njen ljubavnik, knez Orlov, odlučio je da ubije navodno nesposobnog imperatora Petra III.[13]

 

Stara carica Jelisaveta umire 1761, a državni udar, u kojem joj ljubavnici snahe divljački ubijaju sina, zbiva se već 1762. Zločin su planirali braća Orlovi i zajedno s njima izvršili dvorski oficiri. Katarina II napokon je postala carica i širila granice Rusije na zapad i na jug, spretno baratajući žezlom, generalima i zločinima, a priča se da je imala nezajažljive seksualne apetite i to do najkasnijih godina, kad su joj ljubavnici postajali snažni seljački sinovi, koji su se uspeli do najviših položaja i titula, a uz to dobijali od Katarine i velike novce.[14]

 

Godine 1762 u času ubistva Katarinog muža, imperatora Petra III, jedan se plemić setio nesretnog zatočenika strašnog Šliselburga, carevića Ivana VI i pohitao da ga oslobodi, ali su po Katarininom nalogu, oficiri smesta sasekli tek oslobođenog carevića starog svega dvadeset i tri godine

.

Deset godina nakon zavere u kojoj joj je ubijen muž, došlo je do Pugačovljeve bune. Navodno se razbojnik Pugačov narodu predstavljao kao nastradali car Petar III. Uhvaćeni Pugačov morao je biti rapščerečen, ali je Katarina prekinula tu užasnu egzekuciju i zadovoljila se odrubljivanjem glave.

Slavni Poljak Ponijatovski bio je jedan od njenih prvih i voljenih miljenika, da bi ona, pošto ga je odbacila, u nekoliko ratova opustošila Poljsku, srušila poljsko prestolje i konačno je pretvorila u rusku pokrajinu. Katarina Velika putovala je i na Krim, koji je za nju osvojio njen najveći pouzdanik i verni pomoćnik Potemikin. On je za Katarinino putovanje i prolazak uređivao čuvena »Potemkinova sela«, prekrasnog izgleda, iako se radilo o pukoj dekoraciji i vešto postavljenim kulisama.

 

 

 

Pa ipak, ta razuzdana žena, kako je opisuju istoričari, ne samo da je bila zaštitnica umetnika i profinjenih stvaralaca, već je na svom dvoru ugošćavala enciklopediste, Diderota i Voltairea, dopisivala se s njima, primala gotovo sve istaknute ljude svoga vremena, pa i čuvenog ljubavnika Casanovu i varalicu Cagliostra, koji je damama u Sankt Peterburgu, a možda i carici, prodavao napitke i pomade za večnu mladost i lepotu.

 

No Katarinini planovi bili su daleko ambiciozniji. Kao carica Katarina nije bila ni glupa ni neobrazovana. Nameravala je u Rusiji izdati Enciklopediju francuskih prosvetitelja i prihvatila je mnoge njihove ideje. 1767 piše Instrukcije, vlastiti politički credo. Čitanje enciklopedista ulilo joj je nova shvatanja te je sačinila, ako ne Ukaz, koji u Rusiji ima vrednost zakona, a ono izvesno Predloženije, u kojem se govorio da svi ljudi treba da budu slobodni. Sazvala je na savetovanje sve staleže društva te su na tom skupu seljaci imali jednako pravo govoriti kao i plemići, a kako nije mogla osloboditi kmetove, jer bi je vlasititi oficiri posekli, pledirala je i pomagala osnivanje neke vrste seoskih zadruga, gde su seljaci zajednički radili i bili relativno slobodni, iako su ustvari bili njezino odnosno državno vlasništvo.

Bila je to konkretna posledica njenog dopisivanja sa Voltaireom, Rousseauom, Diderotom i D’Alambertom. Sanjala je o onom što nije mogla ni smela učiniti: o slobodi naroda i oslobađanju od kmetstva i zato su je istoričari kroz dva veka ocrnili na sve moguće načine kao nezasitnu ninfomanku. Nešto istine bilo je i u tome, jer se Katrina Velika u potrazi za ljubavlju nije zaustavljala ni sa više šezdeset godina. Među mnogobrojnim ljubavnicimao našao se i neki Srbin Zorić, ali Katarina je žalila jedino za umrlim knezom Lanskim. Veliko je razočaranje za nju bilo, kad je švedski kralj Gustav IV odbio, da se oženi Katarininom unukom, pod izgovorom da nije protestantkinja, dok je ustvari Gustava IV zgranula raspusnost dvora i Katarinina ljubavna veza sa dva grubijana, braćom Zubov.

 

Kad je Katarina umrla, ljubavnik Zubov puzao je pred imperatorom Pavlom I i preklinjao da ga ovaj poštedi, ne samo zbog avanture s caricom, nego i zbog ogromnog grabeža državnog novca. Imperator Pavle se smilovao i oprostio mu. Nije mogao ni sanjati da će ga, jedva šest godina kasnije, u dvorskoj uroti, uz ostale, ugušiti taj isti Zubov. Mladom Aleksandru Prvom, koji je plakao za vreme izvršenja tog strašnog čina, urotnicu su doviknuli: »Ne cmizdrite! Idite carevati!«.

 

A Katarina je, uprkos svim olajavanjima, nakon smrti ostavila modernizovanu zemlju, moćnu vojsku, dobro stanje prosvete. Akademijom nauka predsedavala je mlada žena, caričina miljenica, kneginja Daškova, štampa je ohrabrena, a cenzura svedena na usputne primedbe. Za ono vreme nije to bilo malo.

 

Žene i nova pokoljenja

 

 

 

O ulozi žena u historiji moglo bi se govoriti mnogo- no jedno je očito. Žene nisu bile bolje, a i nisu ni mogle biti bolje od vremena u kojem su živele i stvarale ili vladale, jer su i one morale usvojiti sva shvatanja i sve predrasude vlastitog doba.[15] Morale su sebi izboriti mesto u društvu i to ne uvek lojalnim sredstvima.

Talijanska glumica Monica Vitti interpretirajući film: »Lopuža Tereza« objasnila je svoju nesvakidašnju ulogu u tom filmu, ostvarenu prema stvarnoj biografiji neke žene, koja je život provela između kaznenih zavoda i zavoda za duševno poremećene:

 

»Zar žene, kao i moja lopovica Tereza, nisu morale od muškaraca na neki način ukrasti odnosno oteti sve što imaju i sve što su postigle?«.

 

Nepravični i nemogući uslovi života nagone na nelojalne i bezobzirne načine borbe i zato se žene ne mogu optužiti za neku posebnu podmuklost ili pokvarenost. Upotrebljavale su sve što su umele i znale, kako bi one bar posredno došle do izražaja, kad to nisu mogle direktno kao muškarci.[16] Uhvaćene ili okrivljene, čak i od istorije, uvek su plaćale skuplje i prolazile gore od muškaraca. Nikad im ništa nije opraštano, a za slavu su morale platiti najvišu cenu. Prve žene lekarke, naučne radnice ili inžinjeri krčile su put i plaćale porugom i sudskim procesima cenu za drskost, što su se odvažile na muška zvanja.[17] Osvetljene jakom svjtlošću, ukoliko poznate i slavne, ili u dubokoj seni ubitačnih repetitivnih poslova za sitne naknade, žene su radnice od pamtiveka.

 

One su uostalom uvek bile tu i uvek su tu, skutrene u tamnoj strain istorije i života, iz koje proizlaze nova pokoljenja, što stvaraju budućnost. Bilo bi jako važno, da žene roditeljke i odgojiteljke, instinktivnije i senzibilnije, kažu, od muške polovice sveta, brže i bolje shvate mogućnosti menjanja života i ljudi i odnosa među njima, a to znači i menjanja sveta. Dovoljna bi bila i jednostavna istina, koju je već znala i pokušala na neki način napisati i ozakoniti Katarina Velika: svi se ljudi rađaju slobodni i, što je još važnije, jednaki.

 

Oko te jednakosti i slobode, njezinog značenja i dosega te načina realizacije u stvarnosti, čovečanstvo lomi koplja, prepire se i bori rečju i svim oružjima, već dva i po veka, a ti bi se pojmovi morali usisati s majčinim mlikom.[18] To postavlja pred žene zahtev, da osim pukih dojilja i hraniteljica, budu i društveno osvešćena bića, a kako se vidi, to nije baš najčešći slučaj.[19]

 

Ni u revolucijama XX veka, koje su vođene u ime potlačenih, za jednakost i ravnopravnost, žene opet nisu dobile ulogu protagonistkinja. Žena sa čedom u jednoj i srpom i klasom u drugoj ruci uz vlastitog druga, koji nosi crvenu zastavu i s pesmom kroči u novi život, stereotip je neprestano ponavljan u figurativnoj umetnosti i na plakatima gotovo svih zemalja real-socijalizma, od SSSR-a do Albanije. Socijalističke revolucije formalno su izjednačile žene i muškarce, ali ih je od istinske jednakosti još delio povelik razmak, kao što je i između promovisanih ideala i životne realnosti neretko postojao ambis. Julija Voznesenska, autorica »Ženskog Dekamerona« ruga se kako su za rođenje deteta sovetske žene od države dobijale po 5 rubalja mesečno.

 

O patnjama žena dekabrista, supruga političkih zatvorenika ili onih čiji su muževi završili u gulazima ili su i same postale logorašice nacističkih ili staljinističkih koncentracionih logora postoji ogromna literatura, književna i istorijska, a još je otvorena rasprava da li je XX vek bilo »kratko« ili »dugo«. Sigurno je, da odnevši milionske žrtve, ono nije svojim užasima nimalo poštedelo žene. Paradoksom istorije, i žene su u svemu tome aktivno učetsvovale.

Za vreme Rezolucije Imformbiroa Ana Pauker, visoki rukovodilac rumunske komunističke partije, najostrvljenije je napala Tita i jugoslovenske komuniste. Muž Ane Pauker i sam je nekoliko godina ranije nestao u staljinističkim čistkama.

U poslednjem zakašnjelom procesu protiv okorelih sledbenika Iinformbiroao u Jugoslaviji, gotovo tri decenije nakon izbijanja sukoba Tito-Staljin, majka jednog uhapšenika iz Crne Gore, nakon čitanja presude, uzviknulla je:»Sretni ti lanci, sine!«

 

Bertolt Brecht napisao je tridesetih godina minulog veka u Nemačkoj: »Veče je. Bračni parovi odlaze u postelju. Mlade žene porodiće siročad«.

Zar bi danas ti stihovi morali biti prepravljeni u:»Mlade žene porodiće očajnike«? A da to ne bude tako, zavisi od žena[20] jednako koliko i od muškaraca ovoga vremena. Ništa se ne daje i ne dobija bez borbe.

 

 

---

[1]  Vestalke su bile devojke iz „boljih“ odnosno patricijskih porodica i dužnost čuvarica vatre mogle su vršiti samo do tridesete godine. Kasnije su se vraćale u familiju i mogle su se i udati. Ako bi neka Vestalka zatrudnila za vreme svoje službe čuvarice vare, kažnjavana je time što su je živu zakopali.

 

[2] Lydia Sklevicky: K antropologiji žene , poglavlje1. Priroda i  kultura –ahistorijski razvojni entiteti? Prema Sherry B  Ortner»Is Female to Male as Nature to Culture« u Woman, Culture& Society, M. Zimbalist Rosaldo and Luise Lampher,e Eds.,Staford University Press, California, 1978 . U Revija za sociologiju, Zagreb, br.1/2 st, 29-39-1980.

 3“Ukoliko se partija ne bori za »intelektualnu i moralnu reformu« ona postupa u interesu protivničkih klasa, jer ne uzdiže potlačene s najnižeg nivoa svesti do uloge klase antagonističke kapitalizmiu“ –Porodična etika u Gramscijevoj viziji radničke partije, Jasna Tkalec,časopis »Žena«, str. 55-57 Zagreb, 1985.

 

[4] Nakon neuspelog oslobađanja Pariza i opsade Compiègna Jeanne je uhvaćena pred vratima tog grada i prodana Englezima za svotu od d 10.000 livara.

[5] Andrej Makin, ,Voljena žena, Paideia, str. 58.

 

[6] Vidjeti knjigu Marie Bellonci; Lucrezia Borgia, Edizioni. Mondadori,

 

[7] Oriana Fallaci Un cappello pieno di cigliege (Šešir pun trešanja), Rizzoli, str. 535.

 

[8] Gilbert Sinoué: Lady Hamilton, Neri Pozza Editore, Vicenza,2005.

 

[9] Maria  Antonietta Macciocchi  Duemila anni di felicità, (Dvije hiljade godina sreće)  Arnoldo Mondadori Editore, 1983.(Naslov potiče iz zdravice predsednika Maoa u Kini delegaciji Talijanskih žena KPI).

 

[10]  Maria Antonietta Macciocchi, Cara Eleonora,  (Draga Eleonro), Rizzoli, 1991. Vidi na istu temu Enzo Striano, Il resto di niente (Ostatak ničega), Avagliano editore, 2002.

[11] Andrej Makin, Voljena žena, Pajdeja, 2013.

 

[12] Henri Troyat. Le muscovite

 

[13] Andrej Makin, Voljena žena, Paideia, str. 16 i dalje…

 

[14]  Aleksej Tolstoj: Hod po mukama, Kosmos, str. 15, Beograd 1945.

 

[15] Viktor Šklovskij, C’era una volta,  (Bijaše jednom), Il Saggatore, Bari,1968 i 1994.

[16] O odnosima među ženama, koji su slični odnosima u logorima ili zatvorima i na svim onim mestima gde nema ravnopravnosti ni slobode… u nekoliko navrata pisala je osamdesetih godina i Nadežda Ler Sofronić.

 

[17] Poznati je skandal sa Marie Curie u tako zvanoj «aferi Langevin«. Nakon smrti nesretnim slučajem Pierrea Curiea,  aprila 1906, Marie Curie seli s decom iz Pariza  u Sceaux, gde organizuje  školu-kooperativu. Održava isprva prijateljsku vezu sa svojim učenikom i kolegom Paulom Langevinom. Nesretan u braku, Paul se poverava Marie Curie i s njom razmenjuje intimnu prepisku. Tih su se pisama dokopale godine 1911 novine i napravile neizmeran skandal. Ministar prosvete pretio je da će najuriti iz Francuske bivšu »poljsku studenticu, koja razbija francuski brak«. Do isterivanja Marie Curie i sudskog procesa nije ipak došlo, jer je Langevinova žena odustala od tužbe, a u jesen te iste -1911 godine – Marie Curie dobila Nobelovu nagradu za hemiju.

 

[18] Vidi Gérard Mauger »ETUDIANTS, OUVRIERS, TOUS UNIS!«(Eléments pour l’histoire des avatars d’un mot d’ordre), Les Temps Modernes, Mai 1977, br. 370, str. 179-197.-

 

[19] Jasna Tkalec »Dolazak i događaj feminizma«, Naše teme, 21,/77/5  str.1160-1167.

 U fusnoti članka stoji: Ovaj članak je nastao na osnovu kritičkog čitanja studije Edgara Morina; Dolazak i događaj feminizma, objavljene u knjizi Punoletna žena u kojoj su pored Morinove studije objavljenje i studije Nicolasa Benoita i Bernarda Paillarda, a izdao ju je  CLUB DE L’OBUS –Editions de Seuil 1973 godine

 

 Vidii još Jasna Tkalec »O konačnom rješenju ženskog pitanja«, Naše teme, 27/78/1 str. 187-189

 

[20] Roza Luxemburg pisala je Klari Zetkin: »Là où il y a de grandes choses, là où le vent souffle au visage, je vais me tenir au plus fort de l’orage…« (»Tamo, gde se događaju velike stvari, gde vetar duva u lice, nalaziću se baš usred oluje…«). Les Temps Modernes, mai 1977, br. 370, str. 1876