Mirko Kovač, Vino u književnosti

Oduvek se u književnim birtijama rado ćaskalo o piscima i njihovim porocima. Ko je znao više zgoda iz poročnog života nekog pisca, taj je bio jači stručnjak za književnost.

Velika su književna imena ušla u legendu po pijančenju; ta je legenda postala neodvojiva od njihova dela. Napijalo se u svim epohama i valjda još od prve pisane reči. Pisci su cugali iz gušta ili poze, radi okrepe duše, u slavu boeme, sledeći književnu tradiciju pića, oponašajući jedni druge, iz očaja ili zavisnosti, lečeći ljubavne jade ili kakve druge boljke, iz bunta i straha od smrti, u begu od samoće ili u jadu emigracije. Cugalo se iz ko zna kojih sve razloga, mističnih, duševnih, samoubilačkih, porodičnih, seksualnih. Ili, da bi se slobodom takvog izbora sablaznilo buržuja. Da bi se potisnuo osećaj krivice, stvarne ili fiktivne; osećaj greha prema voljenim osobama. Da bi se plakalo i sećalo, da bi se “zidale kule u zraku”. Da bi se zaboravilo. Ali svaki je od tih cugaroša nastojao definisati barem dve stvari: zašto piše i zašto pije. Na oba pitanja ostalo je mnogo proturečnih odgovora.

Pili su i religiozni pesnici i mistici, uvereni da se vinom slavi Božja ljubav. Hleb je telo, vino kao krv je duša. Napijanje je umakanje hleba u vino, sjedinjenje (coniunctio); o tome jedinstvu Jung je natuknuo u svojoj alkemiji. I sam Jung je posezao za čašom. Pisao je u uspomenama da vino potiče vizije i predviđanje budućih događaja. Piti znači učestvovati u misnom obredu izbavljenja duše. Hleb namočen vinom sv. Ambrozije nazivao je medikamentom.

Koliko sam puta čuo vinopije kako nakon prve čaše s ufanjem i olakšanjem izgovaraju da je svaki gutljaj lek za dušu, melem na uboje i rane života. Pijem, jer me boli duša. U pohvalama vinu rabe se pojmovi kao što su pričest, krv Isusova, misno vino. “Vinom se utoljuje žeđ za vinom”, tako zvuči jedan stih religioznoga engleskoga pesnika R. S. Thomasa koji je bio sveštenik i notorna pijanica. Vele da je ušao u legendu po bljuvanju pre nego bi započeo redovničke dužnosti u velškim seoskim župama.

Matoš tvrdio da talenti niču u krajevima bogatim vinovom lozom. Kralj boema Tin Ujević smatrao je piće slobodom i maštao o malim fontanama vina, o vinoskocima umesto vodoskoka. On veli: “Vino razvezuje jezik, dariva blistave govorničke teme, stvara rečitost. U vinu je sveta iskra. Vino i nadahnuće, to je jedan pojam; rečitost, duh i poezija izlaze iz vina.” Taj pesnički genij znao je reći da je poezija izašla iz boce, kao što su ljubavi i strasti izašle iz bačvi i vinskih podruma. Tin je rekao: “Mi smo kroz naraštaje umirali s čašom u ruci.”

Ali pisci su i drugde umirali otrovani alkoholom i uglavnom mladi. Američki pisac F. S. Fitzgerald umro je od posledica pića u svojoj četrdeset četvrtoj godini. Slavni Edgar Allan Poe, sa super kombinacijom narkotika i alkohola, umro je u svojoj četrdesetoj. Nemački pisac, najpoznatija ispičutura svoga vremena, E. T. A. Hoffmann umro je u četrdeset šestoj godini. Slavni Jack London, koji je pisao o alkoholnom beznađu, umro je sa četrdeset godina. I Konstanty Gálczyński, posebna  pesnička pojava u poljskoj književnosti, umro je mlad. Czeslaw Milosz pisao je o njegovim kafanskim ludostima, o lečenju u sanatoriju za alkoholičare. U jednom sanatoriju, veli Milosz, tako se nametnuo da je uspeo napijati i lečnike i pacijente, pa su priređivali biciklističke utrke po bolničkim hodnicima.

Dugačka je lista pijanih pisaca, a priča često tragična. Tragično je završio i veliki pisac Malcolm Lowry, pijanacc koja zauzima najviše mesto na lestvici pisaca-alkoholičara, autor poznatog romana “Ispod vulkana”, za koji je Maurice Blanchot rekao da je “pijana Božanstvena komedija” našega vremena. U studiji o piscu Clarisse Francillon veli da je Lowry bio vitalan, energičan, izuzetne fizičke snage, radan, sposoban za askezu – sve to na jednoj strani, a na drugoj osoba u vlasti demona, manijak koji se “leluja na rubu provalije”, bruka od koje se strepilo na javnim mestima. Piti ili ne piti, to je pitanje koje je opsedalo i razdiralo nesretnoga Lowryja. Kada ga je prijatelj zatvorio u svoj stan u New Yorku da bi dovršio rukopis jedne svoje knjige, sakrio je sve zalihe pića, a kada je došao u posetu, zatekao je raspoloženog Malcolma koji je rekao: “Popio sam ti svu kolonjsku vodu.” Douglas Day napisao je kratku biografiju toga velikog pisca u kojoj na jednom mestu veli da je Lowry bio “toliko natopljen alkoholom, da se to više nije moglo iscediti ni isceliti”. Pio je u ogromnim količinama. Znao je za tren oka, nadušak, iskapiti bocu bilo kakvog pića. Svoga psihijatra uveravao je da pije stoga što je plagijator u književnosti i što ima mali penis. Jednom je rekao: “Stajati pijan uz šank, najlepši je prizor čovekova postojanja.”
 
U romanu “Ispod vulkana”, po kojemu je slavni John Huston snimio film 1984. (igraju Albert Finney i Jacqueline Bisset), potekle su najbolje stranice ikada napisane o alkoholičaru, maestralno nijansirane u liku Geoffreya Firmina. Hajde, barem neka vajda od autorova besomučnog napijanja. Danilo Kiš je voleo reći da je za mamurluk najdelotvorniji lek samoubistvo. Taj lek izabrao je i Malcolm Lowry; ubio se alkoholom i jakom dozom barbiturata. Na njegovu zaraslu grobu u mestu Ripe, u južnoj Engleskoj, stoji epitaf koji je sam sročio, verovatno u pijanom stanju. Između ostalog piše: “Noćobdija on je bio i uvek mnogo pio / u gabuli dok je bio, čas ga smrtni pohodio.” Faulkner je umro od  srca,  službeno , a legenda kaže da je bio trešten-pijan i da je pao s konja. Njegova je omiljena izreka bila: “Dobar burbon leči sve boli.” Hemingway je počinio samoubistvo na vrhuncu slave; imao je 63 godine. Ubio se lovačkom puškom. Pokraj njega bile su dve prazne boce viskija i jedna tek načeta boca džina. Poslednjih godina svoga života nije se treznio. U knjizi uspomena “Pokretni praznik” Hemingway je šarmantno pisao o šankovima u pariškim bistroima. Ima onde zgodan detalj kako mu je dosađivao James Joyce i svaki put se olešio od pića, pa je “pijanu irsku mrcinu” često morao nositi na leđima. Ta zgoda priključuje još jednog pijanca u ovu ediciju slavnih.

Cela je istorija književnosti jedna beskrajna točionica. Točilo se onde pića i duha, a da se to dvoje nije uzajamno potiralo. Dakle, u toj pivnici lokalo se i ločući satiralo do “rastrojstva svih čula”, kako je Arthur Rimbaud najradije definisao pesništvo. On je propagirao pijanstva kao stimulans za ulazak u mistično, u “dijalog sa senama”. Od pića je načinio filozofiju i vlastitu poetiku. Tin Ujević divio se Rimbaudu ponajviše stoga što je rano “zabatalio pisanje” i posvetio se švercanju oružja i droge. I Matoš je također bio fasciniran Rimbaudovim životom, koji je bio “poetičniji od poezije”. Da, boema fascinira. Onda nije čudo što je Tin rekao: “Pijem da bi mi se ljudi divili.” Kako je samo Baudelairea rasrdio Brillat-Savarin koji je u svojoj “Filozofiji ukusa” napisao o vinu samo to da se pravi od ploda vinove loze, a ni reči o njegovim čarobnim svojstvima, o tome “intelektualnom zlatu”. Baudelaire ga je ismejao i nazvao “slavnim glupanom”, a njegovu  knjigu “lažnim remek-delom” i “bljutavim testom”.

Baudelaire je tvrdio da može čuti govor vina, jer ono zbori dušom. Ono obaveštava onoga ko ga uzima da će možda u želucu napraviti darmar, ali kad se popne u mozak, tu će izvesti najlepšu igru. “Iz našeg sedinjenja rodiće se poezija”, peva vino tajanstvenim jezikom. Baudelaire žali one koji tu pesmu nikad nisu čuli. Samo vino “svakodnevno ponavlja svoja dobročinstva”, sve ostalo je pretvorno. Onda se nađu idioti i osuđuju čoveka koji “pijući vino ispija genijalnost”.

Ako ponekada pijem, onda najradije pijem crno vino. Prija mi blatina iz podruma obitelji Buntić, vinogorje mostarskog kraja. I Krleža je rado pio blatinu, ali s merom. Jednom smo, negde sredinom sedamdesetih, Danilo Kiš, Predrag Matvejević i ja, bili s njim na ručku u Šumskom dvoru u Zagrebu. Kako nam je bio domaćin, naručio je blatinu, uprkos Kišovu insistiranju da pijemo neko slovensko vino. “Šta ti znaš o vinima, pijanico”, rekao je na onaj svoj simpatično osorni način, zapravo vrlo nežno, jer mu je Kiš bio posebno drag.

S Kišom sam prijateljevao nekih tridesetak godina, ali on nije bio pijanica. Istina, znao se itekako naroljati, bez uživanja u piću. Pio je samo u društvu, štimunga radi, “tek da bi se neprilagodljiv prilagodio”, kako je sam znao reći. Pokatkad je pravio skandale, ali je uglavnom bio veseo; pevao je, svirao gitaru, udvarao se ženama i šarmirao. Moj drugi bliski prijatelj, Borislav Pekić, veliki prozni pisac, pio je kao smuk. Unatoč krhku zdravlju, tamanio je žestoka pića s čudesnom izdržljivošću. Mogao je piti nekoliko dana za redom, bez jela i spavanja. U pijanstvu ga je krasila lucidnost i izuzetni smisao za humor. U Sarajevu, negdje 1966., nosio sam ga mrtvog-pijanog od bara hotela Evropa do Centrala. I dok sam ga vukao onako dugačkog, promrmljao je smejući se: “Sada je na tvojim leđima teret srpske književnosti!”

“Samo hulje piju mlijeko”, tako je govorio veliki vinopija Charles Baudelaire.
Mirko Kovač (Feral Tribune, 03. 11. 2001.)

Aleksandar Ćirić:Istina o vinu,

Stoka i prostaci sigurno se neće složiti, taman i da uvažavaju autoritet latinskog jezika i pameti. Svakako precenjene, uostalom – osim u jednoj stvari: Rimljani su od kultivisanja, proizvodnje i trgovine vinom načinili prvo i pravo svetsko tržište, čak i ako zanemarimo to što se gotovo sva starorimska tehnologija vina primenjuje i dan-danas. Ali mudrosti o vinu su opšta mesta. Valjda najpoznatija, in vino veritas (est) pripisuje se Pliniju Starijem, mada bi on možda rekao da je to samo prevod grčkog en oino aletheia iz nekog Alkejevog stiha. Čistunci su smatrali da i ovde treba umešati vodu, pa na in vino veritas, istini u vinu, dodaju in aqua sanitas, u vodi je zdravlje. Iskusni Kinezi kažu da „posle vina izleće istina“, a na drugom kraju sveta, u Vavilonu, smatrali su da „kada dođe vino, odlaze tajne“. Stari Germani važne skupove držali su pijančeći – na varvarski način, pijući čisto vino, bez mešanja s vodom – jer su verovali da se pod dejstvom vina ne može uverljivo lagati.

Onaj Plinije ugušio se u pepelu posmatrajući i diktirajući svoja zapažanja o erupciji Vezuva 79. godine, pa tako nije saznao da će ta katastrofa uništiti kampanjske vinograde i za dugo onemogućiti proizvodnju veoma cenjenih lokalnih vina. To bi ga bez sumnje rastužilo, kao jednog od prvih rimskih vinopisaca. U Prirodnoj istoriji on računa da na svetu ima oko 80 različitih vina koja po svojoj plemenitosti, nobilia, zaslužuju da se tu ubroje, a Italija u tom računu učestvuje s dve trećine. Na drugom mestu iste knjige kaže da se može nabrojati 195 vrsta dobrih vina, a ako bi se sva uzela u obzir, bilo bi ih skoro dvostruko više. Niko nikada nije poznavao sva vina, smatra Plinije, osim filozofa Demokrita, koji je mislio da je svet načinjen od sitnih nedeljivih čestica, atoma. A osim po tom učenju upamćen je po neobičnoj vedrini i sklonosti smehu – mada se nigde ne kaže da te osobine duguje vinu.

Sudbina je htela, mada se može reći i kako je reč o istorijskoj pravdi, da najstarije sačuvano vino ili, tačnije, ono što je od njega preostalo posle oko dve hiljade godina ležanja – proba baš jedan Francuz. Istražujući olupinu nečega što je početkom nove ere bilo trgovački brod nakrcan amforama s vinom, Jacques-Ives Cousteau je krajem pedesetih godina prošlog veka s morskog dna u blizini Marseja, nekadašnje grčke Masilije, izvukao nekoliko celih amfora. U jednoj se, ispod olovom zalivenog poklopca s trade mark oznakom vinarskog trgovca, našlo nešto malo onoga što Grci danas proizvode i piju pod imenom retsina, vino s ukusom borovine. Nekada je taj ukus poticao od neželjenog mešanja smole kojom su impregnirane amfore za transport; danas, šmek se postiže namernim dodavanjem smole, po posebnim receptima koji se, dakako, čuvaju kao porodična i poslovna tajna.

Cousteau nije potrošio mnogo reči na opisivanje ukusa tog arheološkog vina, ako je nekog ukusa bilo, kao što verovatno nije gubio vreme ni na ritual degustacije. Misli se na onu proceduru pripreme nepca, nosa i grla, muljanje gutljaja po ustima, koncentrisano zatvaranje očiju i, eventualno, gutanje. Većina degustatora gutljaj na kraju pljune, bacajući u očaj obične „ljubitelje dobre kapljice“; u Cousteauovom slučaju slobodno se može reći da bi tako ispljunuo i ukus dve hiljade godina. Što bi svakako bila šteta bez obzira na bljutavost. Jer, ipak, mora da ima nešto i u svesti o starosti i pitanju o onome što proteklo vreme ostavlja u ukusu vina, sad svejedno da li „subjektivnom“ ili „objektivnom“. Takođe, i pitanju koje se za ovu priliku može napisati u obliku: kakav ukus ima vreme?

Retsina je obično jeftino „belo stono“ vino sa stanovišta ravnodušnih, onih što su suviše često u pravu da bi se to moglo zanemariti. Sa stanovišta „znalaca“ nema ga nigde na popisima belih, lakih, aperitivnih ili bilo kakvih pažnje vrednih vina. Za razliku od pomenutih znalaca, standardna pravila znaju za malo razlika (crno : belo, lako : teško, slatko : kiselo i slično); malo rafiniranija klasifikuju ih na vrste za praktičnu upotrebu, a specijalistička tvrde da svaka etiketa komplikuje tj. poskupljuje život onog ko se svojim znanjem i umećem razmeće pred zvanim i nezvanim gostima. Svi pomenuti pravilnici s posebnom sladostrasti bave se opisom onog što zovu bouquet vina, a to znači: onim što se ne može opisati.

Lako je piti retsinu zato što je hladna, ne zato što je kao turista uvek dobijate prehlađenu, nego zato što joj je takav ukus, tanak kao ona nit o kojoj visi ceo svet, miris – eukaliptus, kedar, omorika, smreka, jela, bor... I tečnost, opisiva samo kao blagost vode žednom. Ovo poslednje trebalo bi da znači: kao onom ko, na kraju žeđi ili sna, ima vremena. A onaj ko ima vremena za retsinu isto je što i onaj kome je na raspolaganju večnost i ne pridaje mnogo značaja sopstvenom uživanju.

Bouquet retsine dolazi sam, doslovno kao duh iz boce, najbolji drug onog što će se jednom pojaviti kao uspomena. A sad nešto sasvim drukčije. Hiljade ljudi stekle su najviša stručna zvanja i odgovarajući ugled istražujući psihosocijalne posledice urbanizacije svodljive na kategoriju planiranih stambenih blokova i naselja. Nije mi poznato – što, naravno, ništa ne mora da znači – to da se, osim evidentiranjem porasta stopa neuroza, kriminaliteta i društvene patologije uopšte, neko bavio pitanjem vrste i veličine osakaćenosti generacija koje se rađaju, odrastaju, žive i umiru u zgradama bez dvorišta, tavana i podruma. Jer na pomenuta tri mesta može se rasporediti cela osnova nečijeg života. U dvorištu na koje ovog trenutka mislim – usred centra Beograda, uostalom – nalazio se jedan bunar bez dna. Ispod tankog sloja zemlje, kad se ukloni kamena ploča, otvorio bi se pogled u najcrnji zamislivi mrak. Posle tog detinjeg otkrića dvorište nikada više nije bilo isto. Stanovnici zgrade kasnije podignute na tom mestu verovatno nemaju pojma nad kakvom strašnom prazninom žive.

Što se tavana i podruma tiče, Freud je ponešto rekao o njihovom simboličkom značenju. U stvarnosti, strah koji se od njih može osećati ne mora da je u vezi s komplikovanom shemom međuodnosa delova ili slojeva ljudske duše. Na tavanu ili u podrumu tajna se lako poistovećuje s blagom, bez obzira na to da li u toploj tavanskoj prašini ili hladnoj podrumskoj memli leže svežnjevi starih novina, neupotrebljive, nepotrebne ili stvari nepoznate namene, decenijama zaustavljeni zidni časovnici, zaključani ormani puni knjiga ili sanduci s neutrošenim lekovima davno preminulih ljudi. Noćne more deteta koje svake večeri treba da zaspi ispod tavana krcatog gipsanim poprsjima nekada slavnog sveta i iznad podrumskih svodova sazidanih na rimskom temelju pretvaraju se, s vremenom, u nostalgiju i jasan, mada neodređen bol zbog nestanka svih tih svetova.  Sretniji, kao Cousteau, dobiju ili otkriju sretnu priliku. Moj prijatelj je tako, pre desetak godina, u svom podrumu pronašao dva balona i pedesetak prašnjavih boca.  Kopanje po porodičnom predanju i uspomenama dovelo je do zaključka da se radi o vinu zapečaćenom 65 godina ranije, povodom rođenja njegove majke. Otvarano je na njenom krštenju, potom venčanju i krštenju njenog sina, sad već pre četrdeset godina. Strah da je u međuvremenu vino propalo pojačavala je činjenica da je preživelo Nemce, Ruse (!) i generacije nametnutih stanara koje su kroz kuću prolazile tokom više od pola veka.

Ta strašna dilema – ima li vreme ukus ili ga je izgubilo – tada je rešena. Otvorene su jedna boca belog i jedna crnog. A, u stvari, tek pošto je sipano u čaše, videlo se na šta pisci misle kad kažu da je nešto boje ćilibara, odnosno rubina. Njihovu bi boju trebalo odmeravati vinom. A ukus? Predajem se, ne umem da ga opišem. Ili, tačnije, reč je o mešavini uzbuđenja i iščekivanja od kog čovek blago treperi pre otvaranja, dok sipa, kad se prihvata tanušne kristalne nožice, dok prepoznaje ukus tečnosti koja se preko jezika, pod nepcem, razliva i klizi niz grlo.

To uzbuđenje i taj ukus vremena ostaje, bio sam siguran pri prvom gutljaju. Isto kao dvorišta, podrumi, tavani i uspomene na ono što se, koliko god ponavljano, događa samo jednom u životu.

E, sad: ne mislim da su Cousteauovo ili iskustvo mog prijatelja nužan uslov uživanja u vinu, kao što ni savršeno znanje svega što se o vinu može znati nije uslov da se u njemu uživa. Naprotiv. Retsina je jeftino industrijsko vino koje od pedigrea ma samo starost načina na koji se pravi. Banatski rizling je po tom kriterijumu isto: jeftino belo stono čija je jedina dragocena osobina što je uvek isto, jer prostije ne može biti. Zato je dobro, s njegovim ukusom kvasca, kao što je to retsina s njenim ukusom smole.
O AUTORU
Aleksandar Ćirić (1950) Novinar nedeljnika Vreme. Autor scenarija za igrani film Slučaj Harms. Priredio izbor tekstova Vreme uživanja, autor knjige Igre u Olimpiji

Biblija o vinu

Biblija ili Sveto pismo uz sve poznate atribute, od kojih je temeljni onaj da je u njoj sadržana reč božja, svojevrstan je dokument koji govori i o vinogradarstvu i vinarstvu, lozi i vinu.
U 39 biblijskih knjiga Staroga zaveta (od ukupno 46) i u 10 knjiga Novoga zaveta (od 27 uvrštenih u Bibliju) reč vino javlja se oko 235 puta, reč vinograd 145, loza 45, grožđe 44, grozd (kao cvat koji nije nužno uvek cvat vinove loze) 18, a vinogradar 10 puta.

Kazali smo da se reč vino spominje oko 235 puta zbog toga što se, zavisno od prevodioca i još više od jezika na koji je Biblija prevedena, pojedine reči menjaju. Tako se npr. mešina ili meh može prevesti i kao vinska posuda iz kozje kože ili, pak, od kože izrađena posuda za vino i sl. pa to menja broj spominjanja reči vino
.
Najčešće se reč vino spominje u doslovnom značenju. To je slučaj kada se o vinu govori u obredu žrtvovanja (Knjiga Izlaska 29;40, Levitski zakonik 23;12, Knjiga Brojeva 15;5,7,10, 28;7,14, Druga knjiga o Samuelu 16;1 i dr.), ili kao piću koje se daruje i s kojim se časti gosta (Prva knjiga o Samuelu 1;24, 10;3, 16;20, 25;18,). Vino se opisuje kao piće za okrepu umornih (Druga knjiga o Samuelu 16;2, Prva knjiga Letopisa 12;41), ali i kao uzročnik pijanstva (Knjiga Postanka i dr.).

Uz zabelešku kada se valja suzdržavati od vina (Levitski zakonik 10;9, Knjiga Brojeva 6;3, Suci 13;4,7,14 i dr.) ili kada ga je dopušteno piti (Knjiga brojeva 6;20 i dr.), reč vino se spominje i kada se govori o brizi za njegovo čuvanje (Letopis I 9;29) i u mnogim drugim primerima, npr. prilikom očeva blagoslova sinu (Knjiga Postanka 27;28) uz molitvu da Bog bude milostiv i da pošalje rosu s neba od koje zavisi obilje hleba, vina i ulja.

U svim navedenim i drugim primerima Biblija odvraća ljude od zlouporabe vina, jer pijanstvo isključuje iz Kraljevstva Božjega. Ta Sveta knjiga obiluje savetima za treznost i onda kada to izričito ne navodi, osuđujući pijanstvo, preporučujući vino samo ako se uzima s punom treznošću. Tada ono služi i za lečenje (Luka, 10;34) i tada se ono preporučuje kao zamena za vodu (Pavle Timoteju; "Ubuduće ne pij samo vode, već uzimaj pomalo vina, zbog želudca i svojih čestih slabosti!" Timotej 5;23).
Biblija je i svojevrstan zbornik različitih književnih vrsta pa je valja i sa te, literarne strane, vrednovati i posmatrati. Uz naglašen pesnički izraz spomenimo i još jedan književni oblik - basnu. U Jotamovoj basni, priči s moralnom poukom (razne biljke među kojima i) loza postaje simbolom ljudskih vrlina. Taj deo što se odnosi na lozu glasi: "Tad rekoše stabla lozi: Budi nam kraljem! Odgovori im loza: Zar da se odreknem vina što veseli bogove i ljude da bih vladala nad drugim drvećem"(9;13).

  Zajedništvo je utelovljena potreba čoveka, a vino je jedno od uslova takvog okupljanja. I Isus je njegovao zajedništvo i pio je vino što je bio povod da od svojih protivnika bude osuđivan. Zato im Hrist odgovara "Dođe Ivan Krstitelj: niti jede hleba, niti pije vina, a vi velite: "Ima zlog duha!" Dođe Sin Čovečji: jede i pije, a vi velite: "Gle izelice i pijanice, prijatelja carinika" (Luka, 7;33, 10;34). Iz apostolskih evanđelja (dobrih vesti) saznajemo za Hristova čudesa, od kojih su upravo najveća u vezi s vinom. Prvo je ono kada je u Kani galilejskoj pretvorio vodu u vino (Evanđelje po Ivanu, 2;3,9,10, 4;46).
Najdrastičniji trenuci  Hristova života opisuju se u druženju s učenicima kada izriče poruku "Uzmite i jedite, ovo je telo moje... Uzmite i pijte, ovo je krv moja... Ovo činite na moju uspomenu (Luka, 22;20). Taj se "spomen-čin" Hristova otkupiteljskog dela kao element Novog saveza između Boga i ljudi sklopljenog na brdu Kalvarija, a "potvrđenog" Hristovom krvlju (nasuprot Starom savezu sklopljenom preko Mojsija na brdu Sinaj i "potvrđenog" krvlju obrednih životinja) simbolički obnavlja kod euharistije. Prilikom tog najsvečanijeg čina hrišćanskog kulta (prinošenja žrtve zahvalnice što se zove misa), voda koja se ulieva u vino, označava Hristovu ljudsku narav, a vino njegovo božanstvo.

  Reč vino, kao pojam u doslovnom smislu, pisci biblijskih knjiga upotrebljavaju i u mnogim drugim prigodama. Tako se u spisima Nehemijinim (Druga knjiga o Makabejcima) govori ovako: "...ja ću ovim završiti svoju istoriju. Ako sam je dobro i vešto sastavio, ispunila mi se želja. Ako li slabo i osrednje, učinio sam što sam mogao. Jer kao što je štetno piti samo vino ili samu vodu, dok je vino pomešano s vodom tečnije, tako se i pravilno raspoređen prikaz sviđa ušima onih koji knjigu slušaju".
 
Uz tek nekoliko navedenih primera spominjanja reči vina u doslovnom smislu, kažimo da se ono vrlo često spominje i u prenesenom značenju kako bi se lepotom poetskog iskaza upečatljivije naglasile pojedine poruke i događaji. Kao primer neka nam posluže ovi citati:

"Ne idi stazom opakih i ne stupaj putem zlikovca...jer jedu hleb opačine i piju vino nasilja" (Mudre izreke, 4;17), zatim

"Pade veliki Babilon koji vinom srdžbe i vinom svoga bluda napoji sve narode" (NZ, Otkrivenje, 14;8), ili

"On gazi tesak vina uskipelog gneva" (Otk. 19;15).

  Pisci biblijskih knjiga osim vina, za svoje simbolično izražavanje koriste i druge pojmove, pa se npr. Izrael poistovećuje s trsom i vinogradom koji je Bog zasadio i od kojeg se očekuje plod što će "bogovima i ljudima" donositi radost (Suci, 9;13) s tim da plod vinograda donosi radost čovekovu srcu, a plod čoveka-vinograda radost Bogu.