Sir Arthur Conan Doyle, Tvorac Sherlocka

Kao i nedostižni Sherlock Holmes, njegova najpoznatija kreacija, Sir Arthur Conan Doyle je bio čovek mnogih proturečnosti. Kao naučno obrazovan, verovao je u magiju i vile. Kao advokat za pravednije zakone o razvodu, verovao je kako bi ženama trebalo biti uskraćeno pravo glasa. Kao humanista koji se identifikuje s potlačenim narodima, nepokolebljivo je branio engleski kolonijalizam na najagresivniji mogući način. Sanjao je da postane ozbiljan istorijski  pisac, ali je, ipak, najviše zapamćen po pričama koje je on sam smatrao šundom! Kao potomak pragmatične, žestoko zaštitničke majke i oca sanjara, Conan Doyle je postao čovek sa neverojatnim samopouzdanjem, i neumorni samo-promotor koji je također zadržao i neke posebne detinje nevinosti tokom čitavoga života.

Skromniji početak Arthura Conana Doylea nije predviđao njegov uspeh u budućnosti. Rodio se 22. maja 1859. godine u katoličkoj porodici srednje klase u Londonu, a odrastao je na ulicama Edinburgha, daleko od svojih uspešnih ujaka i deda, koji su se kretali u krugovima londonske intelektualne elite. Njegov slavni deda, John Doyle, izmislio je umetnost političke karikature. Najstariji sin Johna Doylea, također imena John, isto tako je postao dobro poznati karikaturista, a drugi sin, Richard, započeo je svoju karijeru kao uspešan animator za „Punch“ (raniji magazin posvećen političkoj satiri), a završio ju je kao poznati ilustrator knjiga. Druga dva sina su također bila uspešna na različitim područjima.


Arthurovi roditelji, Mary Foley Doyle i Charles Altamont Doyle, preselili su se iz Londona u Škotsku, nadajući se kako će Charles unaprediti svoju karijeru u arhitekturi. Kako je nasledio porodični umetnički talenat, Charles je započeo rad s nadom u uspeh, ali nikad nije ostvario svoje snove. Padom u depresiju i alkoholizam, Charles Doyle je postao udaljen otac i suprug, toliko odvojen od stvarnoga života da je život skončao u ludnici Sa znatnom ljubavlju prema ocu, njegov sin Arthur kasnije je rekao: „Život moga oca bio je ispunjen tragedijom neostvarenih mogućnosti i nerazvijenih talenata.“

Kao jedini aktivan roditelj, Mary Doyle je imala jak uticaj na Arthura, najstarijeg živućeg sina od sedmero dece, ulivajući u njega ljubav viteških romansi i čvrstu veru u engleski kodeks časti. Pod uticajem majke dečak je napamet naučio i recitovao porodično  stablo, pretka po pretka. Kada bi ostao sam, Arthur je voleo da čita američke priče o avanturama „Divljeg Zapada“, posebno one Breta Hartea i Thomasa Maynea Reida, irskog imigranta u SAD koji je napisao „The Scalp Hunters“ (1851), omiljenu knjigu mladog Arthura. Kao odrasla osoba, Conan Doyle je osetio da najviše zvanje koje kao pisac može doseći je stvaranje dobro istraženih istorijskih romansi idealizirajući britansku istoriju.

Za njegovoga ranog obrazovanja, roditelji su ga poslali u strogu isusovačku školu. Uprkos spartanski strogoj disciplini, Arthur je bio odličan. Kada je napustio isusovce, Mary Doyle je vršila pritisak na njega da upiše medicinu na Univerzitetu u Edinburghu. Arthur se složio, no više iz praktične želje za pouzdanom strukom, nego iz strasti za materijom.

Do toga vremena, Charles je već izgubio svoj posao, a porodica se susrela s poteškoćama plaćanja školarine. Stanar zvani Bryan Charles Waller, postao je porodični zaštitnik, koji je u to vreme u potpunosti uzdržavao Mary, Charlesa i njihovu decu.

Na Univerzitetu je Arthur otkrio kako mu je rad težak i dosadan. Puno više zabave pronalazio je u igranju sportova, u čemu je bio odličan, nego u slušanju predavanja u velikim, krcatim predavaonicama. Mnogo zanimljivije od predavanja bilo mu je opisivanje ekscentričnih osobina njegovih instruktora. Među njegovim profesorima bio je i, čovek za kojeg je kasnije Conan Doyle priznao kako mu je poslužio kao inspiracija za Sherlocka Holmesa, dr. Joseph Bell. Dr. Bell je poučavao svoje studente o važnosti promatranja koristeći sva svoja osetila kako bi dobili tačnu dijagnozu. Uživao je impresionirajući studente pogađanjem profesije osobe na osnovu samo nekoliko indikacija, kombinovanjem deduktivnog i induktivnog zaključivanja, kao što je to radio i Holmes. Iako su Bellove metode fascinirale Conana Doylea, njegova hladna ravnodušnost prema pacijentima odbila je mladog studenta od medicine. Nešto od te hladnoće pronašlo je i svoj put u karakter Sherlocka Holmesa, posebno u ranijim pričama.


U periodu kada je stekao svoju lekarsku diplomu, isplivala je kod Conana Doyleova kriza vere, koja se pojavila još u danima kada je boravio kod isusovaca. Objavio je svojim ujacima kako se okrenuo od organizirane religije, šokirajući ih duboko i prouzrokujući prekid njihove potpore. Odbivši praktikovati  porodičnu religiju, Conan Doyle je bio prisiljen napraviti vlastiti put u medicinskoj struci, bez financijske pomoći i pisma preporuke uticajnih ljudi. Bio je nesigurni agnostik, međutim, i iako se nadao kako će čisti racionalizam zauzeti mesto njegove religije, to se nije nikada dogodilo. Oko 1880. godine počeo je pohađati seanse, i do kraja svoga života ostao je gorljivi spiritist.

Kao čovek nemirna duha koji je voleo avanture i telesne aktivnosti, Conan Doyle je koristio svaku priliku da putuje. Razvio je zanimanje za fotografiju i objavio par članaka o tome. Kako bi zaradio nešto dodatnog novca tokom studiranja medicine, zaposlio se kao pomoćnik profesora na kratkim putovanjima u Afriku i na Antarktik. Također je počeo pisati kratke priče za prodaju, bazirane na pustolovnim pričama koje je voleo u detinjstvu, kao i na njegovim iskustvima iz „prve ruke“. Nakon diplomiranja, borio se da odradi medicinsku praksu, budući da si nije mogao priuštiti da kupi jednu. Iako sputavan siromaštvom i nedostatkom društvenih poznanstava Conan Doyle je postigao skroman uspeh u medicini. Njegov brak iz 1885. s Louise Hawkins, sestrom preminuloga pacijenta, osigurao mu je mali dopunski prihod kojim je podigao životni standard.

Godine 1886. Doyle je završio prvi roman o Sherlocku Holmesu, „A Study in Scarlet“. Nakon nekoliko odbijanja, bio je prisiljen prodati prava na roman zauvek za 25 funti, kako bi bio uvršten u Beatonove Božićne Godišnjake iz 1887, prazničnu zbirku, koja je često bivala rasprodana, ali obično nije privlačila mnogo pažnje nacionalnih medija. Rad je ponovno objavljen 1889, i još mnogo puta kasnije, ali Conan Doyle više nikada nije zaradio ni penny od toga. „Sign of the Four“, drugo delo o Holmesu i Watsonu, također je ostvarilo mali, ali nipošto briljijantan, uspeh.

Tokom pisanja ranih priča o Holmesu, Doyle je također započeo s, kako je on smatrao, svojim najvažnijim delom: viteškim, istorijskim romanima baziranima na britanskoj istoriji; u prvom redu tu su „Micah Clark“, „Sir Nigel“ i „The White Company“. Iako su ti romani hvaljeni na sve strane, nijedan od njih nije stvorio „pomamu“ koju je uzrokovala prva serija kratkih priča o Sherlocku Holmesu i Johnu Watsonu, koje su objavljivane u The Strand Magazineu iz 1891. godine. Uprkos njihovom neodoljivom uspehu, Conan Doyle nikada nije ni pomišljao kako će ove priče biti osnovica njegove književne ostavštine.

Nakon pisanja tri serije od po dvanaest priča o Holmesu, te primivši nečuven iznos od 1.000 funti za poslednji tucet, Conan Doyle je postao „do smrti zasićen“ popularnim detektivom, te ga je odlučio ubiti u priči iz 1893, „The Final Problem“. Conan Doyle je smatrao priče o Holmesu lakom prozom, dobrom za zarađivanje, ali osuđenom na zaborav, takozvani književni ekvivalent nezdravoj hrani. „Ne mogu ga oživeti, čak ni kad bih hteo, bar ne još godinama“, napisao je prijatelju koji ga je molio za uskrsnuće Holmesa, „jer sam toliko predoziran njim, i osećam prema njemu isto što i prema pâté de foie gras (testenina koja se sprema s jetrom od guske ili čak patke, u svinjskoj masti s lukom, gljivama, često i tartufima – smatra se delikatesom) kojih sam jednom pojeo previše, tako da me i sam spomen tog imena učini bolesnim i dan danas“. Žestoka reakcija javnosti na Holmesovu smrt šokirala je Conana Doylea. Ljudi su nosili crne trake oko ruke, i pisali mu pisma molbe ili čak pretnje. Ipak, prošlo je devet godina pre nego što je pokleknuo pred mišljenjem javnosti i vratio Holmesa.

Treći roman o Holmesu, „The Hound of the Baskervilles“, pojavio se u devet delova The Strand Magazinea, tokom 1901./02, ali je bio predstavljen kao stari slučaj iz Watsonovih evidencija, nastalih pre Holmesove smrti. Conan Doyle se nije predomislio oko uskrsnuća Holmesa sve do 1903. kada piše „The Empty House“. Nastavio je, nevoljno, pisati priče o Holmesu sve do 1927. godine, tri godine pre vlastite smrti.

Conan Doyle je postao važna javna ličnost, kandidujući se dva puta (neuspešno) za Parlament. Imenovan je vitezom zbog svojih zasluga stečenih u Burskom ratu, što kao autor ohrabrujuće, pro-ratne knjige, što kao volonter, brinući se za britanske vojnike ranjene na bojištu. Također je učestvovao u nekoliko stvarnih misterija, gde je iskoristio Holmesove metode i svoj status poznatog autora, kako bi oslobodio dva nepravedno zatvorena čoveka.

Prvi Svetski rat nije poštedeo ni  porodični svet Conana Doylea. Kao i mnogi drugi, i on je izgubio bliske članove  u sukobima. Arthurovi šogor i nećak poginuli su u borbi, dok je epidemija gripe uzela njegovog brata Innesa i najstarijega sina Kingsleya, već oslabljene ratnim ranama. Tokom rata, uspeo je biti imenovan promatračem za vanjske poslove, ali je zadržan daleko od strahota koje su se odvijale na zapadnom frontu, zbog straha da bi mogao otkriti javnosti stvari o kojima je vojska radije ćutala. Čak je i Sherlock služio Engleskoj u ratu. U priči koju je Conan Doyle nameravao izdati kao zadnju o Holmesu, „His Last Bow“, objavljenoj 1916, Holmes nadmudruje nemačkog špijuna.

Conan Doyle je pronašao utočište od ratnih strahota, i čvrsto ga se držao. Početkom 1916. javno se proglasio spiritistom, a tokom sledećih nekoliko godina učinio je spiritizam središtem svoga života pišući o toj temi, i putujući širom sveta zagovarajući svoje ideje. Nikada se ne bojeći kako će dobiti negativnu ocenu, Conan Doyle je 1922. napisao knjigu pod nazivom „The Coming of the Faires“, u kojoj brani verodostojnost dve mlade devojke koje su tvrdile kako se se međusobno fotografisale sa stvarnim vilama i vilenjacima.

Potkraj njihovog života, a dosta dugo posle Doyleove smrti, devojke su priznale kako su koristile papirne izreze za vile na fotografijama. Zanimljivo, vlastiti Conanov ujak Richard je izmislio, u svojoj knjizi o ilustracijama, tipičan prikaz vile kao devojčice sa krilima vilin konjica u finoj tankoj haljini! Bez obzira koliko je puta Conan Doyle bivao izmanipulisan od strane medija, što se sve na koncu pokazivalo neistinama i izmišljotinama, on je nastavio verovati u spiritizam. Slavni američki mađioničar Harry Houdini napravio je projekat kako bi pokušao uveriti Conana Doylea u njegove pogreške, ali sve što je uspeo napraviti je uništiti njihovo prijateljstvo. Houdini je video spiritizam okrutnim, jer je davao ljudima lažnu nadu; dok je Conan Doyle, koji je već patio od ozbiljne srčane bolesti, želeo verovati kako je smrt samo nova velika avantura. Borio se sa svojim slabostima, te pokušavao pisati i putovati kao i pre. Umro je u 71. godini, duboko siguran u svoja spiritistička uverenja.

Osobine Conana Doylea kao lekara, pisca i vernika u nadnaravno objedinjene u jedno stvorile su priče o Sherlocku Holmesu koje volimo čitati i danas. Doyleova fascinantna mašta u kombinaciji s njegovim usavršavanjem, stvorila je ideje koje su oblikovale moderne misterije i žanr naučne fantastike. Jedan je od prvih koji je predvideo opasnost od podmornica u ratovanju, napisavši priču o Sherlock Holmesu na tu temu. Njegova priča „The Lost World“ je predak Jurskog Parka, i još mnogih drugih filmova. Još jedna njegova priča, „The Ring of Thoth“, je verovatno izvorna priča filma iz 1932. „The Mummy“ s Borisom Karloffom. Medicinski članak iz 1883. nazvan „Život i smrt u krvi“, koji opisuje imaginarno putovanje mikroskopskog promatrača kroz ljudsko telo, predvideo je osnovnu ideju filma „Fantastic Voyage“. Doyleova najdugovečnija ideja je, međutim, sam Sherlock Holmes, koji se nastavio razvijati i u našem vremenu, kroz dela drugih pisaca i režisera, uzimajući oblike koje čak ni njegov tvorac nikada nije mogao da zamisli.

S engleskog preveo Krešo Ban
izvor 

Originalni izvor: http://sherlockholmes.stanford.edu/

John Walsh, fenomen 007

Negde sredinom veljače 1952. godine Ann Rothermere je u svoj dnevnik upisala sledeće: »Jutros je Ian počeo pisati knjigu. Vrlo dobra stvar.« Ona je s četrdesettrogodišnjim Ianom Flemingom u to vreme boravila u njegovoj vikendici Goldeneye na Jamaici, i to je bilo vreme kada su se upravo trebali venčati nakon duge, petnaestogodišnje veze. Tri su stvari Fleminga poticale na kreativnost. Prva od njih bila je Ann, trudna s njihovim drugim detetom, i Fleming je znao da će mu se život iz korena promeniti — barem utoliko što je bio svestan toga da odgajanje deteta zahteva nekakve oblike zarade. Druga je primer njegova starijeg brata Petera Fleminga, istraživača, koji je napisao i vlastiti roman The Sixth Column (satira o službama sigurnosti) i posvetio ga — izrugujući se? — Ianu. Treća je stvar dugogodišnja Flemingova ambicija da piše špijunske knjige u kojima će se odražavati njegove ratne pustolovine iz vremena rada u mornaričkoj obaveštajnoj službi.

Njegova se rutina dok je pisao nije menjala. Ustajanje, plivanje kod grebena, doručak u vrtu (kajgana i kava Blue Mountain), odlazak u radnu sobu (dnevni boravak), zatvaranje vrata i vanjskih prozorskih kapaka, otvaranje rolo pisaćeg stola, pisanje na stroju marke Imperial tri sata (otprilike 2000 reči dnevno), prestanak u podne, ručak, dremanje, vraćanje u radnu sobu u 5.00 sati posle podne, gde je čitao i prepravljao svoje stvaralačke pokušaje, odlaganje rukopisa u donju levu ladicu stola, čašica pića. To je činio svaki dan tokom četiri nedelje i do 18. marta završio knjigu pod nazivom Casino Royale.
U drugom paragrafu te knjige uveo je novo ime u kulturni leksikon zapadnog sveta: »James Bond je odjednom osetio umor. Oduvek je znao kada je njegovu telu ili umu dosta i uvek se za tim povodio. To mu je pomoglo izbeći stanje ustajalosti i otupljenja oseta što navodi na pogreške.« I u toj čudnovatoj depersonalizaciji sebe — toj sićušnoj vinjeti čoveka koji se prema svom telu odnosi kao prema stroju koji se mora pažljivo održavati — rođen je celi fenomen Bonda.

Fleming je nameravao napisati ukupno 14 knjiga o Bondu i većinu ih je napisao tokom boravka u Goldeneyeu, u sledećih 12 godina pre svoje apsurdno rane smrti u 56–oj godini. Dve godine pre smrti i prije 40 godina računajući od ovog septembra, u Velikoj Britaniji je emitovan prvi film o Bondu, Dr. No. Taj je film najavio radikalnu novu klimu nemoralnog i okrutnoga hedonizma u sivom polumraku špijunske drame i ništa više nije bilo isto.

Za nas školarce sredinom šezdesetih, svet Jamesa Bonda bio je san svakog dečaka, svet eksplozija, jurnjave automobilima, glamura, opasnih (ali glupavih) zlikovaca, uglađenih stranih kriminalaca i junaka koji je leteo mlaznjakom, jurio pod morem u minijaturnim podmornicama i trčkarao naokolo držeći se za ruke s prelepom, poslušnom Girl Friday u bikiniju ili kratkoj haljinici, koju je na kraju i poljubio dok se istodovremeno obraćao svojim nadležnima uz dozu bezobrazluka.

Filmovi o Jamesu Bondu obeleženi su kao filmovi A kategorije, što je značilo da su seks i nasilje svedeni na ljubakanje i tučnjavu šakama, ali 'kvocijent' akcije bio je fenomenalan: moglo se čuti da producenti teže tomu da pronađu nešto nepredvidivo i do tada neviđeno čime će oduševiti publiku gladnu specijalnih efekata, željnu čuda. A ti su filmovi bili i prepuni igračaka; kako li smo samo mi, 11–12–godišnjaci, s golemim oduševljenjem razgovarali o svakoj pojedinosti Bondova Aston Martina, s neprobojnim staklima, oštricama na gumama, raketnim lanserima i (ah, koje li radosti!) sedištem na izbacivanje; kako li smo samo hitali u kupovinu svih tih sitnica koje su se pojavile uz prikazivanje Thunderballa u kinima i delomično tim istim igračkama nadomestili razočaranje činjenicom da je veći deo filma sniman pod vodom.

Mogli biste pomisliti da su filmaši snosili odgovornost za to što su za Bondom poludeli dečaci (budući da su knjige očito bile namenjene odraslima); ali u tom je miljeu uvek bilo nečeg detinjastoga — kao što je to i sam autor jednom priznao. »James Bond je intimna fantazija autora«, rekao je jednom novinarima 1963. godine. »A fantazija po definiciji nije stvarni život. Ona je zapravo sindrom Waltera Mittyja — grozničavi snovi autora o onome što je on mogao biti — bum, bum, bum, cmok, cmok, tako nešto. To je ono što se može očekivati od adolescentskog uma — a to je ono što ja upravo i posedujem.« Ali je li tu bilo ičega više u bondovskoj industriji od čistoga glupavog bežanja od stvarnosti i adolescentskih erotskih fantazija? Ako se vratimo knjigama, možemo li prepoznati »snažni, stalni moralni okvir« za koji Kingsley Amis tvrdi da u njima pronalazi? Možemo li razumeti što je pisac Michael Baldwin mislio kada je govoreći na emisiji BBC–ja pod nazivom The World of Books nakon Flemingove smrti rekao: »U području eskapističke književnosti, on nadaleko nadilazi Buchana. Njemu je ravan Stevenson, autor Otoka s blagom i Otmice, a i sam je Fleming blizu tomu da nam ponudi nešto dublje alegorično negoli ijedna od tih knjiga, nešto po važnosti mnogo bliže Neobičnom slučaju Dr. Jekylla i Mr. Hydea«?

Baldwin verojatno aludira na javni rat između Dobra i Zla, koji knjige o Bondu ne podupiru, modernu inačicu viteške balade, u kojoj vitez u sjajnom oklopu protera zmaja i stekne pravo na ljubavnu igru s lepom damom. Raymond Chandler je taj imidž viteza lutalice prisvojio u svojim romanima o Marloweu, gde je sveznajućem junaku, koji nije pokazivao nikakvo poštovanje nikome i ničemu osim novčanici od 20 dolara i petoj čaši bourbona, radije omogućio da otkrije istinu nego da se bori sa silama zla.

U obratu koji sledi, Bonda jedva prepoznajemo kao dobrog momka. Možemo ga hrabriti kao engleskog agenta koji se bori protiv loših stranih momaka (svi su Bondovi junaci stranci; čak je i Sir Hugo Drax u Moonrakeru Nijemac), ali on nije primer moralnog junaka. Jedna stvar koju Fleming neprestano ponavlja, na kojoj opsesivno insistira u opisivanju Bonda, jest njegova okrutnost. Njegovo je lice dok spava, kako je to prikazano u knjizi Casino Royale, »šutljiva maska, ironična, brutalna i hladna«. Kada atraktivnoj Tatiani, iz From Russia With Love (Iz Rusije s ljubavlju) pokažu Bondov dosije, »ona oprezno pogleda to privlačno, nemilosrdno lice. »Kada Bond nekoga ljubi, on to ne čini tako što jednostavno napući usnice i nada se najboljem; a, ne, »Njegove se usne nemilosrdno obrušiše na njezine. »Možemo pretpostaviti da autor nije baš bio naklonjen svom bezobraznom operativcu; ali je jasno da je Fleming volio okrutnost. Dok Granta, golemog ubojicu, masira gola devojka, kazuju nam da »postoji nešto okrutno takvim tankim, pomalo napućenim usnicama«. Jasno je da oba lika u ovoj igri trebaju posedovati neku izraženu okrutnu crtu — i Bondova šefica, »M«, uvek se opisuje kao osoba s »hladnim« ili »bezizražajnim« očima. Čini se da je jedan od uslova za karijeru u specijalnim službama da budete kao od brda odvaljen siledžija i na taj način dajete odraz svojih neprijatelja, staloženih i hladnih čak i dok planiraju globalno osvajanje. Muškarci kao što je Dr No, glupavi negativac kinesko–nemačkog porekla, koji kvrca po svojim kontaktnim lećama proizvodeći zvuk dink–dink i govori: »One sve vide«, kao da je android.

Kada su oba neprijatelja hladni, okrutni, bezizražajni i nemilosrdni, jedino što se u njihovu rivalstvu može meriti jest efektivnost. Knjige o Bondu ne govore, kao što ćete i sami otkriti, o užasnim muškarcima koji prete da će uništiti pristojno društvo, i čije planove osujećuje intervencija zdravoga, demokratičnoga, prijateljski nastrojenoga, pristojnog momka s liberalnim nazorima.
Nemojmo zaboraviti da su one napisane uglavnom u seni tek završenog rata. Šezdesetih je liberalizam još uvek bio udaljen jednu celu deceniju i celi jedan svet. James Bond iz ranih knjiga nije Connery ili Moore; on je po svojem stajalištu bliži onoj vrsti likova koju igra Jack Hawkins na zapovedničkom mostu razarača — zapovednika Kraljevske mornarice, tankih usana, od malo reči, željan jasnih naredbi i direktne akcije, koji se uopšte ne obazire na moralne aspekte svojih akcija, koji jedva čeka da uđe na područje neprijatelja, ispusti svoje podvodne mine i zbriše. Otresiti neženja koji jedva čeka da završi poslove.

Jedan od Flemingovih najsjajnijih trenutaka u ratu (bio je lični pomoćnik admiralu Johnu Godfreyu, prethodniku lika »M« u zgradi admiralata i postao je stručnjak za podvodna uništenja) bila je operacija pod nazivom Mincemeat (mleveno meso). U toj vežbi u propagandne svrhe, koja je bila izvedena kako bi se Nemcima odvratila pažnja od nadolazeće invazije saveznika na Siciliju, vojska se poslužila ljudskim lešom koji je predstavljao utopljenoga mornaričkog oficira čije je telo bilo izbačeno na špansku obalu i koji je nosio »tajne dokumente«, što su trebali zavarati neprijatelja. Fleming je nadgledao operaciju (koju je posle pretočio u film The Man Who Never Was, gde je veliku pažnju poklonio uverljivim pojedinostima, npr. stavljajući utopljeniku u džepove pozorišne karte i ljubavna pisma. Bio je to klasičan primer transformacije ljudskog tela u efektan stroj sa svrhom zavaravanja neprijatelja.

Efektivnost je snažna vrlina u Flemingovim knjigama. Znati što treba napraviti u bilo kojoj situaciji — od stampeda otrovnih pauka u ključajućem ventilacijskom otvoru (Dr No) do izvrtanja pravila u golfu (Goldfinger) — čini vas dobrim. Održavanje vlastitog tela jakim i spremnim za borbu dobra je stvar. Hraniti se »jednostavnom celovitom hranom« (tako Bond opisuje večeru koja se sastoji od kavijara, pečenog rognons de veau s pommes soufflées i malinama sa šlagom) je izuzetno dobra stvar. I dok iščitavate Bondov kanon, primećujete da je Fleming opsednut stvarima koje život čine boljim. Nisu to samo automobili, oružje i tehničke naprave, rakete, sistemi mučenja i planovi pljačke Fort Knoxa već sve što ima veze s uživanjem u životu. On i sam život pretvara u robu. On pretvara Bonda — tako hladno, nemilosrdno  — u stroj, koji je isto tako poželjan i lep kao i njegov Bentley s 4. 5 l. Za njegove čitatelje, njegovo je veliko postignuće bilo to što je Bond postao zaštitnim imenom — zajedno s marmeladom Franka Coopera iz Oxforda i njegovim cigaretama marke Morland (mešavina balkanskih i turskih cigareta s trostrukom zlatnom crtom). Zaštitno ime koje možemo isprobati, kupiti i u njemu uživati, kao u odelu Williama Hunta.

Za lenog čitatelja, knjige o Jamesu Bondu imaju neki površinski sjaj koji je privlačan kao video MTV–ja. Imena! Fleming je bio briljantan u stvaranju imena. Le Chiffre, Largo, Drax, Mr Big, Dr No, Scaramanga, Smersh, Sceptre, Tee–Hee, Oddjob, Vesper, Domino, Honeychile, Mary Goodnight... Čak su i naslovi pojedinih poglavlja šokantni i uzbudljivi: »Tabela Z«, »Dugi vrisak«, »Kako pojesti devojku«, »Disco Volante«. Fleming je trebao biti marketinški savetnik za davanje zaštitnih imena, a ne trošiti vreme radeći za novine i u bankarstvu (nakon rata postao je strani urednik novina Kemsley dok ih nisu preuzeli Thomsonovi 1959. godine).

Kao pisac bio je puno bolji no što su to mislili kasniji kritičari. Strašno ga je zamaralo posedovanje formule kojom je pisao (uvodni događaj, Bond posećuje »M« i »Q–a«, leti za Jamaicu, susreće devojke, susreće negativca, upoznaje ubicu, itd.), pa  je stoga davao veću slobodu u pripovedanju kako bi isprobao nove stvari. U From Russia With Love (Iz Rusije s ljubavlju) Bond se ne pojavljuje sve do 11. poglavlja, jer Fleming pripoveda dugu, detaljnu priču o tome kako Sovjeti obučavaju irskog psihopata. U Goldfingeru, igra golfa proteže se kroz četiri spora poglavlja, ali ni u jednom trenutku ne postaju dosadna. U knjizi Špijun koji me je voleo, njegovoj najsmelijoj eksperimentalnoj, ali i najlošijoj knjizi, pripoveda iz perspektive ženskog lika, Vivienne Michel, koja objašnjava kako je bila oteta. On čini grozne stvari sa svojom kreacijom–strojem — Bond puši 70 cigareta dnevno i pije kao najveća propalica, opeče se, istuku ga i pojedu krokodili, oženi se, ubije svoju ženu, čak i postaje nestala osoba, navodno mrtva negde u Japanu, tako da The Times može objaviti obavest o smrti.

Flemingov se karakter pisca čini kapricioznim, nepredvidivim, spremnim na rizike i pripremanje iznenađenja, manjkavim u pogledu razmatranja i predugim u pogledu davanja opisa kako određene stvari funkcioniraju. Iznimno je dobar u provociranju sadizma i korupcije najjednostavnijim sredstvima (njegov opis Rose Klebb, mučiteljice Smersha, s poprskanom kutom i malom stoličicom za kampiranje, trijumf je užasa). I svatko tko je tijekom puberteta čitao Jamesa Bonda setiće se seksualnih scena iz From Russia With Love (Iz Rusije s ljubavlju) i Live And Let Die (Živi i pusti umrijeti), i kako su se one svodile samo na one 'uvodne' stvari — dekolte i gaćice, ogrlice i hulahopke — i kako su grudi uvek garantovale upotrebu barem četiri prideva i kako su se žene, iako su se pojavljivale kao mlade devojke, u baby–doll spavaćicama, češće ponašale kao bahate ljubavnice s »robovlasničkim« pretenzijama. Želele su, prema Flemingovu razumevanju psihologije na adolescentski način, da ih posluži najbolji stroj koji postoji.

I već 50 godina čitateljska i filmska publika veruje u pustolovnu fantaziju — gde se sučeljavaju dobro i zlo kao oblici mašinerije za stvaranje ljudskih bića, i gde jedno drugo žele pobediti u nemilosrdnoj utakmici. Nije to topla estetika, ali deluje već pola veka.

izvor