Gi de Mopasan, nepoznata priča

Danas na sve gledate mračno, majstore dragi“.

“Uvek gledam tako, sinko moj, a i vi ćete za nekoliko godina gledati kao i ja. Život je brdo. Čovek se penje gleda vrhunac i ćuti se sretnim; ali kad stigne gore odjednom spazi padinu i kraj koji se zove SMRT ! Uspinje se sporo ali se silazi brzo. U vašoj je dobi čovek radostan. Nada se koječemu, što se međutim nikad ne ostvari. U mojoj se dobi neočekuje više ništa…….. osim smrti“.

“Dođavola, od vaših me reći podilaze trnci“.

“Ne, vi me danas ne razumete, ali ćete se jednom setiti onoga što vam sad govorim. Osvane jedan dan, znate, mnogo pre vremena, dan kad je gotovo sa smehom, kako se kaže, jer čovek u svemu što promatra vidi smrt. Ah, vi čak ne razumete ni tu reč, ne razumete što znači smrt. U vašim godinama ona ne znači ništa. U mojim je godinama stravična. Jest, čovek je shvati odjednom, a da nezna ni zašto ni zbog čega, i tada sve u životu menja obličje.
    Ja je već petnaest godina osećam kako me nagriza baš kao da je u meni neki glodavac. Čutio sam malo-pomalo, mesec po mesec, sat po sat, gde me uništava kao ruševnu kuću. Toliko me je izobličila da ne poznajem sam sebe. Više u meni i nema ništa od mene, od onog veselog, svežeg i snažnog čoveka kakav sam bio u tridesetoj godini. Doživeo sam da mi je obelila crnu kosu i to kako znalaćki i opako sporo! Oduzela mi čvrstu kožu, mišice, zube, celo moje negdašnje telo, ostavivši mi samo ojađenu dušu koju će također doskora dograbiti.
     Jest, smrvila me prokletnica, polagano i strašno, časak po časak, razorila mi telo. I sad osećam kako umirem, u svemu što radim. Svakim joj se korakom bližim, svaki pokret, svaki dah požuruje njenu odvratnu rabotu. Disati, spavati, piti, jesti, putovati, sanjati, sve što god radili znači umirati. Oh, pojmiće te !
     Pomislite samo na četvrt sata, videćete je. Šta vi očekujete? Ljubav? Još nekoliko poljubaca i postaćete nemoćan. A šta onda? Novac? Šta će vam? Da plaćate žene? Jeli to nešto? Da se prežderavate, odebljate i cele noći urlate od napada uloga? I šta još preostaje? Slava ? Čemu će vam ona kad je ne možete ubrati u obliku ljubavi? A šta onda? Na kraju je opet smrt.
       Ja je sad već vidim tako blizu da često poželim ispružiti ruku kako bih je odgurnuo. Prekrila je zemlju i ispunila uzduh. Svugde je nalazim. Zgnječene životinjice na putu, lišče koje opada, seda dlaka na prijateljevoj bradi, sve mi to kida srce i govori: “Evo je“ ! Ona mi kvari sve što radim, sve što vidim, što jedem i što pijem, sve što volim, mesečinu, sunčev izlazak, morsku pučinu, lepe reke, i zrak letnih večeri što je tako ugodan za udisanje.
    I niko se nikada ne vraća, nikad………Čuvamo odlevke kipova, matrice koje uvek iznova otiskuju iste predmete; ali moje telo, moje lice, moje misli, moje želje nikada neće uskrsnuti. A svejedno će se roditi milioni, milijarde bića kojima će se nos, oči, čelo, obrazi i usta jedva za koji kvadratni centimetar razlikovati od mojih i koji će imati dušu kao i ja, a da se ja ipak neću povratiti, a da, štaviše nijedan delić u kome bi se mene moglo poznati, neće uskrsnuti u tim bezbrojnim i različitim stvorenjima, toliko različitim iako skoro potpuno istim.
     Za šta da se uhvatimo ? Kome da uputimo očajnički zov ? U šta bi smo mogli verovati ? Sve su vere ograničene, odvratno glupe u svojoj detinjastoj poučnosti i svojim sebičnim obećanjima. Jedino je smrt pouzdana.
      Mislite o svemu tome mladiću, mislite o tome cele dane, mesece i godine i doživeće te život na drugi način. Pokušajte se osloboditi svega što vas sputava, učinite taj nadljudski napor da još živ napustite vlastito telo, sve što vas zanima, vaše misli i celo čovečanstvo, kako bi ste pogledali preko, i shvatićete kako su beznačajne raspre romantičara i naturalista ili diskusije o budžetu. A osetićete i grozovit jad očajnika. Koprcaćete se gubeći se i utapajući u neizvesnosti. Zvaćete “u pomoć“ na sve strane i niko vam neće odgovoriti. Pružaćete ruke, zazivaćete da vas izbave, vole, teše, spase; a niko neće doći.
      Zašto mi toliko patimo ? Zato što smo zacelo rođeni da živimo više telesno, a manje duhovno; ali, zbog toga što mislimo, nastao je nesklad između stepena našeg povećanog razuma i neizmenjenih životnih uslova. Pogledajte prosečne ljude: ne snađu li ih velike nevolje, oni su zadovoljni i ne pate zbog sveopšte nesreće. Kao što je i životinje ne osećaju.
      Ja sam propao čovek. Nemam ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, ni žene, ni dece, ni Boga. 

      I dometnu pošto je malo pošutao: Imam samo stihove.

      "Oženite se prijatelju moj, vi ne znate što znaći u mojoj dobi živeti sam. Danas me samoća ispunja groznom teskobom; ta samoća u stanu, naveče kraj vatre, onda mi se čini da sam sam na zemlji, stravično sam, ali okružen nejasnim opasnostima, koječim neznanim i užasnim, a pregrada što me deli od suseda koga ne poznam, udaljuje me od njega koliko i od zvezda koje vidim kroz prozore. Spopadne me neka vrsta groznice, groznice od bola i straha, a mir odaje me užasava. Kako je duboka i žalosna tišina sobe u kojoj živi samac. Ta tišina ne obuhvata samo telo nego i dušu, a kad pokučstvo zapucketa, streseš se do dna duše, jer se nikakvu zvuku ne nadaš u tom sumornom stanu."

     Još jednom zaćuta pa dometnu:

"Kad čovek ostari ipak bi lepo bilo imati decu."

Stigoše do polovine ulice. Pesnik zastade pred visokom kućom, rukova se s Duroyom i reće mu: "Zaboravite mladiću celo ovo staračko naklapanje i živite kako dolikuje vašim godinama; Zbogom!"

 

I isčezneu u mrku hodniku.

Duroy nastavi put zgrčena srca. Činilo mu se kanda mu je neko pokazao jamu punu kostura, neizbežnu jamu, u koju jednoga dana mora pasti. I promrmlja:

- Do đavola, u njega sigurno nije veselo. Ne bih hteo imati mesto na balkonu odakle bih promatrao smotru njegovih misli…“

___________________