24.02.2021.

John Green, Gradovi na papiru ( 28,29,)



      U ponedeljak ujutro, nakon što sam tri duga sata proveo uz osamsto reči iz Ovidija, prolazio sam školskim hodnikom osećajući se kao da će mi mozak iscuriti kroz uši. Ali dobro sam ga napisao. Dobili smo sat i po za ručak da razbistrimo glave pre sledećeg pisanog ispita toga dana. Radar me čekao kod moga ormarića. 

      “Španski sam potpuno sprčkao”, rekao je. 
      “Siguran sam da si ga dobro napisao.” Bio je on bistar dripac. Upao je na Darmouth s izdašnom stipendijom. 

     “Stari, nemam pojma. Na usmenom delu sam svako malo zakunjao. Ali slušaj ovo, pola noći proveo sam radeći taj program. Program je mrak. Uneseš kategoriju – geografski  pojam ili neku životinjsku vrstu – i onda možeš pročitati po nekoliko prvih rečenica više stotina članaka sa Sverečnika, a sve to na jednoj stranici. Ono, recimo da pokušavaš pronaći određenu vrstu zeca, ali zaboravio si kako se zove. Možeš pročitati početke članaka o svakoj od dvadeset jedne vrste zečeva na istoj stranici, i to, ono, za tri minute.” 

       “To si radio noć pre završnih ispita?”

       “Da, znam, znam što hoćeš reći. U svakom slučaju, mejlaću ti ga. Luda stvar za štrebere.” 

     Onda se pojavio Ben. “Kunem se Bogom, Q, Lacey i ja smo se dopisivali do dva ujutro i igrali se na onoj stranici thelongwayround. I nakon što smo isprobali sve moguće rute kojima je Margo mogla poći iz Orlanda do onih pet tačaka, shvatio sam da sam celo vreme bio u zabludi. Ona nije u Orlandu. Radar je u pravu. Pojaviće se na dan dodele diploma.” 
      “Zašto?” 
    “Zato što je tajming savršen. Vožnja od Orlanda do New Yorka pa preko planina do Chicaga i onda do Los Angelesa i nazad do Orlanda traje tačno dvadeset tri dana. Osim toga, iako je to totalno retardirana fora, sasvim je u Margoinu stilu. Navedeš sve da misle kako si ukokala samu sebe. I stvoriš oko sebe veo misterija, tako da privučeš svačiju pažnju. A onda, upravo u trenutku kada interes počne slabiti, pojaviš se na dodeli diploma.”

    “Ne”, rekao sam. “Nema šanse.” Sada sam kužio Margo bolje nego pre. Volela je pažnju. To sam znao. Ali vicevi nisu bili smisao njena života. Nije se palila na jeftine trikove. 

     “Kažem ti, buraz. Očekuj je na dodeli diploma. Biće onde.” Odmahnuo sam glavom. Kako je svima odmor za ručak bio u isto vreme, kantina je bila puna kao kutija šibica, pa smo iskoristili pravo maturanata i odvezli se do Wendy’sa. Nastojao sam da ostanem usredotočen na nadolazeći ispit iz matematike, ali počela me mučiti misao da možda ima još niti u ovoj priči. Ako je Benova teorija o putu dugom dvadeset tri dana tačna, onda je to zaista zanimljivo. Možda je to ono što je planirala u svojoj crnoj beležnici , dugo i samotno putovanje cestom. Iako ta ideja nije objašnjavala sve, priličila je planeru kakav je bila Margo. Ipak, nisam osećao da sam joj išta bliže. Bilo je ionako dovoljno teško odrediti tačku na poderanom komadiću karte, a još puno teže ako se tačka pritom pomiče.


                                                        * * *

       Nakon dugog dana završnih ispita, povratak ugodnoj nedokučivosti “Pesme o meni” bio je gotovo olakšanje. Došao sam do čudnog dela pjesme – nakon osluškivanja i slušanja ljudi, a onda i zajedničkog putovanja s njima, Whitman počinje postajati oni. Ono, doslovno ih nastanjuje. Priča priču o kapetanu koji je spasio sve putnike na brodu osim sebe. Pesnik može ispričati priču, kaže on, jer je sam postao kapetan. Pa piše: “Ja sam taj čovek... patio sam... bio sam tu.” Nekoliko stihova dalje postaje još jasnije da Whitman više ne treba osluškivati da bi postao neko drugi: “Ja ne pitam ranjenika kako se oseća... ja sam postajem ranjenik.”

        Odložim knjigu, okrenem se na bok i zurim kroz prozor koji je uvek stajao između nas. Nije dovoljno samo videti je ili čuti je. Da bih pronašao Margo Roth Spiegelman, moram postati Margo Roth Spiegelman.
       A učinio sam mnogo toga što bi i ona učinila: spojio sam jedan sasvim nespojiv par za matursku veče. Ugasio sam plamen kastinskih ratova. Počeo sam se osećati ugodno u štakorima naseljenoj kući duhova, gde je Margo na miru kovala svoje planove. Gledao sam. Osluškivao sam. Ali nisam mogao postati ranjenik.

        Sutradan sam na jedvite jade rešio pismene ispite iz fizike i politike, a onda sam u utorak do dva ujutro dovršavao svoj završni esej iz engleskoga o Moby Dicku. Ahab je ispao heroj, tako sam odlučio. Nisam imao posebnog razloga da tako odlučim – pogotovo kada se uzme u obzir da knjigu nisam ni pročitao – ali zauzeo sam njegovu stranu, pa sam u skladu s time i argumentovao. 

     Zbog skraćene ispitne nedelje  sreda je za nas bila zadnji dan nastave. Nije bilo lako lunjati uokolo i oteti se osećaju prolaznosti: poslednji put stojim ispred dvorane za probe, u seni toga hrasta koji je generacijama zaklanjao štrebere iz orkestra. Poslednji put s Benom jedem pizzu u kantini. Poslednji put sedim u školi i ukočenom rukom drljam esej u plavu beležnicu. Poslednji put pogledavam na sat. Poslednji put vidim Chucka Parsona kako mi ide ususret sa zlobnim cerekom na licu. Bože, počinjem osećati nostalgiju i za Chuckom Parsonom. Nešto nezdravo raste u meni. 
      Mora biti da se i Margo ovako osećala. Isplaniravši sve tako pedantno, dobro je znala trenutak rastanka, ali čak ni ona, verujem, nije mogla biti potpuno imuna na ovaj osećaj. Imala je ona ovde lepih dana. A poslednjeg se dana teško sećati onih loših, jer, ovako ili onako, ovde je bio njen život, kao i moj. Grad jest bio loman kao papir, ali sećanja nisu. Sve ono što nam se ovde dogodilo, sva ona ljubav i jad i prijateljstvo i nasilje i prkos, sve je to počelo bujati u meni. Ovi belo obojeni betonski zidovi. Moji beli zidovi. Margoini beli zidovi. Toliko smo dugo bili zatvoreni u njima, zaglavljeni u njihovu želucu kao Jona.

      Tokom dana više sam se puta uhvatio kako razmišljam o tome da je možda baš taj osećaj bio razlog zbog kog je smislila tako zakučast i precizan plan: čak i kada želiš otići, rastanak je uvek težak. Potrebne su pripreme, i možda je onaj boravak u trgovačkom centru i beleženje plana bio oblik intelektualne i emocionalne vežbe – Margoin način da zamisli takvu sudbinu. 

      Ben i Radar organizovali  su maratonsku probu orkestra da budu sigurni da će rasturiti “Pomp and Circumstance” na dodeli diploma. Lacey mi je ponudila prevoz, ali ja sam odlučio isprazniti svoj ormarić jer nisam želeo još jedanput dolaziti i ponovo osećati kako se gušim u ovoj nastranoj nostalgiji. 

     Moj je ormarić bio netaknuto odlagalište – dopola kanta za smeće, otpola spremište za knjige. Sećam se kad je Lacey otvorila Margoin ormarić, unutra su udžbenici bili uredno složeni kao da se idućeg dana vraća na nastavu. Dogurao sam kantu za smeće do reda ormarića i otvorio svoj. Prvo sam s vrata odlepio fotku na kojoj se Radar, Ben i ja nešto kreveljimo. Spremio sam je u ruksak i započeo mučan posao kopanja po godinu dana gomilanom smeću – žvakaća umotana u otrgnuti papirić iz beležnice, penkale bez tinte, masne salvete – i bacanja svega toga u smeće. Sve vreme po glavi mi se motala misao, ovo nikad više neću raditi, nikada više neću biti ovde, ovo nikada više neće biti moj ormarić, Radar i ja se nikada više nećemo dopisivati ceduljicama na satu matematike, nikada više na hodniku neću sresti Margo. Bilo je ovo prvi put u mome životu da mi se toliko toga više nikada neće dogoditi. 

      U jednom trenutku svega je toga bilo previše. Nisam se više mogao osloboditi osećaja koji je postao nepodnošljiv. Zakopao sam ruke duboko u ormarić i povukao sve – i fotografije i beleške i knjige – u kantu za smeće. Otišao sam ostavivši ormarić otvoren. Dok sam prolazio pored dvorane za probe, kroza zidove sam čuo prigušene zvukove “Pomp and Circumstance” marša. Samo sam produžio. Vani je bilo vruće, ali ne tako vruće kao obično. Bilo je podnošljivo. 

       Koliko god bila paralizirajuća i uznemirujuća sva ta “nikada više”, konačni odlazak bio je savršen. Kristalno čist. Najčišći mogući oblik oslobađanja. Sve što je bilo važno, osim jedne bezvezne fotografije završilo je u smeću, ali osećaj je bio dobar. Počeo sam trčati, želeći se što više udaljiti od škole. 

     Tako je teško otići – samo dok ne odeš. U tom trenutku to postane najlakša jebena stvar na svetu. 

     Dok sam trčao, prvi put sam osetio da postajem Margo. Znao sam: ona nije u Orlandu. Nije ni u Floridi. Kad jednom odeš, osećaj odlaska postaje sve bolji. Da sam imao auto, umesto što sam išao peške, ni ja se ne bih zaustavljao. Otišla je i neće se vratiti, ni na dodelu svedočanstva ni radi ičeg drugog. U to sam bio siguran. 
      Odlazim, a taj odlazak mi pričinja toliku radost da znam da se više nikada neću vratiti. Ali što sledi? Hoću li odsada uvek odlaziti iz svakog mesta u koje stignem, skitati se na večnom putovanju? 
       Nekih pola kilometra do Jefferson Parka Ben i Radar prošli su pored mene. Opazivši me, Ben je uz škripu kočnica zaustavio LGLP nasred Lakemont Streeta, ne obazirući se na saobraćaj, i ja sam otrčao do auta i uskočio. Hteli su do mene da igramo Uskrsnuće, ali morao sam reći ne, jer bio sam joj bliže nego ikada pre.

29


     U sredu noć i celi četvrtak pokušavao sam upotrebiti svoje nove spoznaje kako bih otkrio pravo značenje tragova koje sam imao – nekakvu vezu između karte i turističkih vodiča, ili bar vezu između Whitmana i karte koja bi mi omogućila da shvatim njezin plan putovanja. No nekako sam sve više osećao da je možda bila i previše ponesena zadovoljstvom odlaska da bi, kao u bajci, ostavila suvisao trag od krušnih mrvica. A ako je to bio slučaj, onda bi ova karta, za koju nije bila predvidela da ćemo je pronaći, mogla biti naša najbolja šansa da dođemo do nje. No ni jedno mesto na karti nije bilo prikladno označeno. Čak je i rupicom označeni Catskill Park, koji me zainteresovao kao jedina lokacija koja nije bila u blizini velikoga grada, bio prevelik i prenaseljen da bi se u njemu pronašla jedna osoba. “Pesma o meni” aludirala je na mesta u New York Cityju, ali onde je previše lokacija da bi se sve mogle istražiti. Kako zabosti ekser u tačku na karti kad se čini da se tačka kreće od jednog grada do drugog?

        U petak ujutro već sam bio ustao i prelistavao turističke vodiče, kad su mi roditelji ušli u sobu. Retko kada su mi oboje ulazili u sobu istovremeno, pa sam osetio titraj mučnine jer možda su nosili vesti o Margo – a zatim sam se setio da je danas dan dodele diploma. 
     “Spreman, komp?”
     “Da. Hoću reći, nije to tako velika stvar, ali biće veselo.”
     “Samo jedanput se maturira”, rekla je mama. 
      “Da”, rekao sam. Seli su na krevet nasuprot meni. Primetio sam da razmenjuju poglede i smijulje se. “Šta je?” pitao sam. 
     “Pa, želimo ti predati poklon za maturu”, rekla je mama. “Zaista smo ponosni na tebe, Quentine. Ti si najveće postignuće naših života i ovo je tako veliki dan za tebe, i mi smo – ti si tako sjajan mladi čovek.”

      Nasmejao sam se i spustio pogled. A onda mi je tata pokazao neki mali poklon umotan u plavi papir. 

     “Ne”, rekao sam i zgrabio mu ga iz ruke. 
    “Samo napred, otvori ga.” 
     “Ne može biti”, rekao sam gledajući ga. Bio je veličine ključa. Težio je kao ključ. Kad sam protresao kutiju, nešto je unutra klepetalo poput ključa. 
    “Samo ga otvori, srećo”, požurivala me mama. 

     Razderao sam ukrasni papir. KLJUČ! Proučio sam ga detaljno. Fordov ključ! Nijedan od naših automobila nije bio Ford. “Kupili ste mi auto?!”

     “Da, jesmo”, rekao je tata. “Nije sasvim nov – ali tek su mu dve godine i ima pređenih samo trideset dve hiljade kilometara.” Skočio sam i oboje ih zagrlio.          
    “Znači moj je?” 
    “Da!” gotovo je povikala mama. Imao sam auto! Auto! Vlastiti! 

     Odlepio sam se od roditelja i, jureći kroz dnevnu sobu, vikao “Hvala vam hvala  hvala vam hvala vam hvala vam hvala vam”, a onda sam širom rastvorio ulazna vrata, obučen samo u staru majicu kratkih rukava i bokserice. I zaista, pred kućom je, ukrašen na vrhu ogromnom plavom mašnom, bio parkiran Fordov kombi. 

     Poklonili su mi kombi. Mogli su odabrati bilo koji auto, a izabrali su kombi. Kombi. O Bože Automobilske Pravde, zašto me kinjiš? O kombi, ti kamenu oko mog vrata! Ti si moj Kainov beeg! Ti tužna zveri s visokim krovom i malo konjskih snaga! 

     Okrenuo sam se prema njima s izrazom lica čoveka koji je kadar sve podneti. “Hvala vam hvala vam hvala vam!” rekao sam, iako bez sumnje više nisam zvučao onako potpuno izvan sebe, sada kada sam se totalno pretvarao. 

     “Pomoglo je u odabiru što smo znali koliko voliš voziti moj”, rekla je mama. Ona i tata sijali su od zadovoljstva – očito uvereni da su mi poklonili auto mojih snova. “Sjajan je za vozikanje po okolici s prijateljima!” dodao je tata. Kad samo pomislim da su ti ljudi specijalisti za analizu i tumačenje ljudske psihe. 

     “Slušaj,” rekao je tata, “trebali bismo ubrzo krenuti ako hoćemo uhvatiti dobra mesta.” 

       Nisam se još bio ni istuširao ni obukao, ništa. Dobro, to što nameravam staviti na sebe teško da se može nazvati oblačenjem, ali ipak. “Ja ne moram biti onde pre pola jedan”, rekao sam. “Malo se moram, ono, srediti.” 

      Tata se namrštio. “Čuj, stvarno želim imati dobar pogled da mogu napraviti nekoliko fot...” 

      Prekinuo sam ga. “Mogu jednostavno doći SVOJIM AUTOM”, rekao sam. “Mogu se dovesti SAM u SVOM AUTU.” Osmehnuo sam se široko.

     “Da, jasno!” rekla je moja mama uzbuđeno. I kakav je to vražji problem – auto je auto, na kraju krajeva. Vožnja vlastitog kombija svakako je korak napred u odnosu na vožnju tuđega. 
      Vratio sam se zatim za komp i obavestio Radara i Lacey (Ben nije bio onlajn) da imam svoj kombi.

SVERJEČNIKOVIĆ96: To je zapravo vrlo dobra vest. Mogu li svratiti i staviti frižider u tvoj prtljažnik? Trebam voziti roditelje na dodelu diploma i ne želim da vide. 

QUENTINUSKRSNUĆE: Naravno, nije zaključan. Frižider za šta? 

SVERJEČNIKOVIĆ96: Pa, kako niko na mom tulumu nije pio, ostalo je 212 piva i mi ih prebacujemo u Laceynu kuću za večerašnji tulum.

 QUENTINUSKRSNUĆE: 212 piva?

 SVERJEČNIKOVIĆ96: To mora da je velik fižider.

        A onda se i Ben pojavio onlajn, VIČUĆI kako je već istuširan i gol i samo još treba navući togu i staviti kapu. Naklapali smo tako o našoj goloj dodeli diploma. Nakon što su se svi odjavili da bi se pripremili, ušao sam pod tuš i stao uspravno, tako da mi je voda prskala ravno u lice. Počeo sam razmišljati dok je voda prskala po meni. New York ili Kalifornija? Chicago ili Washington? Sada bih i ja mogao poći, pomislio sam. Imam svoj auto, baš kao i ona. Mogao bih posjetiti svih pet mjesta s karte, a ako je i pronađem, bit će to zabavnije od još jednog uzavrelog ljeta u Orlandu. Ali ne. To bi trebalo biti kao provaljivanje u SeaWorld. Potreban mi je besprijekoran plan, koji treba biti izveden briljantno, a onda – ništa. Onda je to samo običan SeaWorld, ali mračniji. Ona mi je rekla: zadovoljstvo nije činiti stvari; zadovoljstvo ih je planirati. 

      I upravo sam o tome razmišljao dok sam stajao pod tušem: o planiranju. Ona sjedi u malom trgovačkom centru sa svojom bilježnicom i planira. Možda planira putovanje cestom i koristi se kartom da si predoči rute. Ona čita Whitmana i podcrtava “Skitam se na vječnom putovanju”, jer baš je to ono što voli zamišljati da čini, jedna od onih stvari koje voli planirati. 

    No je li to ono što zaista voli činiti? Ne. Zato što Margo zna tajnu odlaska, tajnu koju sam tek nedavno otkrio: odlazak ostavlja dobar i čist osećaj samo ako napuštaš nešto važno, nešto što ti je bilo bitno. Kad iščupaš život zajedno s korenjem. Ali to ne možeš napraviti sve dok tvoj život ne pusti korenje. 

     Kad je otišla, otišla je zauvek. Ali ne mogu verovati da je otišla da bi večno putovala. Otišla je, bio sam u to siguran, na neko mesto – mesto gde može ostati toliko dugo da joj to postane važno, dovoljno dugo da bi joj sledeći odlazak pružio isto tako dobar osećaj kao i prethodni. Postoji neki deo sveta, daleko odavde, gde niko ne zna što “Margo Roth Spiegelman” znači. A Margo sedi u tom delu i škraba u svoju crnu beležnicu. 

     Voda se počela hladiti. Nisam još takoreći ni taknuo sapun, ali izašao sam ispod tuša, omotao peškir  oko pojasa i seo za računalo. 

    Iskopao sam Radarov mejl s onim njegovim programom za Sverečnik i skinuo plug-in. Zaista je bio vrlo kul. Onda sam upisao poštanski broj za središte Chicaga, kliknuo na “mesto” i zadao radijus od trideset kilometara. Ispljunuo je stotinu rezultata, od Navy Piera do Deerfielda. Na zaslonu se pojavila prva rečenica svakog od tih unosa pa sam idućih pet minuta proveo čitajući ih. Ništa se nije isticalo. Zatim sam pokušao s poštanskim brojem u blizini (Mitski)I Parka u New Yorku. Manje rezultata ovaj put, osamdeset i dva, poređanih po datumima kad je određena stranica na Sverečniku kreirana. Počeo sam čitati.

       Woodstock, New York, grad je u okrugu Ulster u državi New York, možda najpoznatiji po tome što je prema njemu nazvan Woodstock koncert (vidi Woodstock koncert) iz 1969., trodnevni festival na kojem su nastupali umetnici poput Jimija Hendrixa i Janis Joplin, a koji je zapravo održan u susednome gradu.

        Lake Katrine malo je jezero u okrugu Ulster u državi New York, koje je često posećivao Henry David Thoreau.

       The Catskill Park prostire se na 2830 kvadratnih kilometara u gorju Catskill, a zajedničko je vlasništvo savezne države i lokalnih samouprava, od čega 5% pripada gradu New Yorku, koji velik deo vode dobiva iz rezervoara koji su delom u tom parku.

        Roscoe, New York, naselje u državi New York, koje prema poslednjem popisu ima 261 kuću.

        Agloe, New York, fiktivno je naselje, to jest grad na papiru, koje je u ranim 1930-im izmislila kompanija Esso i umetnula ga u turističke karte kao neku vrstu mišolovke za kršitelje autorskih prava ili grad na papiru.

        Kliknuo sam na link i on me odveo do celog članka, koji se dalje nastavljao ovako:


       Smešten na raskršću dvaj neasfaltirana puta, nešto severnije od Roscoa u državi New York, Agloe je bio zamisao kartografa Otta G. Lindenberga i Ernesta Alpersa, koji su mu i dali ime spojivši u anagram svoje inicijale. Zamke za kršitelje autorskih prava pojavljuju se u kartografiji već stoljećima. Kartografi izmišljaju fiktivne znamenitosti, ulice i naselja i kradom ih smeštaju u svoje karte. Ako se nepostojeći objekt nađe na karti drugog izdavača, onda je jasno da je plagirao originalnu kartu.  Zamke za kršitelje autorskih prava katkad se nazivaju i ključnim zamkama ili ulicama i gradovima na papiru (vidi također fiktivni unosi). Iako tek neznatan broj kartografskih korporacija priznaje njihovo postojanje, autorskopravne zamke uobičajena su pojava i na suvremenim kartama. 

    Tokom 1940-ih Agloe se počeo pojavljivati na kartama koje su tiskale i druge kompanije. Esso je sumnjao da je rieč o kršenju autorskih prava i pripremio je nekoliko sudskih tužbi, no u međuvremenu je neki nepoznati stanovnik sagradio “Trgovinu mešovitom robom Agloe”, baš na raskršću koje se pojavljivalo na Essovim kartama. 

      Zgrada, koja još uvek onde stoji (potreban izvor), jedina je građevina u Agloeu i nastavlja se pojavljivati na mnogim kartama i tradicionalno se belježi s brojem stanovnika – nula.

    Svaki unos u Sverečnik sadrži i podstranice gde možete pogledati sve priloge koji su se ikada pojavili na toj stranici i diskusije članova Sverečnika u vezi s temom. Stranica o Agloeu nije bila uređivana gotovo godinu dana, ali bio je onde nedavni komentar anonimnog korisnika na stranici za diskusije:

Za vašu Informaciju, ko god da Ovo uređuje – Populacija agloea biće zapravo Jedan do 29.  u Podne.

                                       ******


        Odmah sam prepoznao stil proizvoljnog pisanja velikih slova. Pravila o pisanju velikog slova tako su nepravedna prema rečima u sredini rečenice. Grlo mi se stegnulo, ali nekako sam se prisilio da se smirim. Komentar je bio ostavljen pre petnaest dana. Ležao je tamo celo vreme, čekajući na mene. Gledao sam na sat na kompjuteru. Imao sam nešto manje od dvadeset četiri sata. 

     Prvi put tokom poslednjih nedelja činila mi se potpuno i nesumnjivo živom. Bila je živa. Bio sam tako dugo usredotočen na pronalaženje njezina boravišta, nastojeći da se udaljim od opsesivnog pitanja je li živa ili ne, da sam izgubio predodžbu koliko sam prestravljen bio do sada, ali, moj Bože, bila je živa. 

       Skočio sam, pustio ručnik da padne na pod i nazvao Radara. Ugnezdio sam telefon u prevoju vrata, dok sam navlačio bokserice, a zatim i kratke hlače. “Znam što znače gradovi na papiru! Imaš li pri ruci svoj dlanovnik?” 

      “Da. Ali, stari, zaista bi trebao biti ovde. Baš se spremaju da nas poređaju.” 

      Čuo sam Bena kako viče u telefon: “Reci mu da mu je bolje da bude gol!” 

     “Radare”, rekao sam, nastojeći prenijeti važnost svoga otkrića. “Potraži stranicu o Agloeu, New York. Jesi li našao?” 

     “Da. Čitam. Čekaj trenutak. Vau. Vau. To bi moglo biti ono što je na karti bilo označeno kao Catskill.” 

     “Da, tako mislim. Prilično je blizu. Idi sad na stranicu s komentarima.”

      “. . .” 

      “Radare?” 

     “Isuse Kriste!”

      “Da, znam, znam!” viknuo sam. Nisam čuo njegov odgovor jer sam oblačio košulju, ali kad sam ponovo stavio telefon na uho, čuo sam da razgovara s Benom. Prekinuo sam vezu. 

      Pokušao sam na internetu naći upute za vožnju od Orlanda do Agloea, ali taj sustav karata nije znao za Agloe, pa sam umesto toga potražio Roscoe. Pri prosečnoj brzini od 100 kilometra na sat, javljao je kompjuter, putovanje bi trajalo devetnaest sati i četiri minute. Bilo je dva i petnaest. Imao sam na raspolaganju dvadeset jedan sat i četrdeset pet minuta. Isprintao sam upute i za sobom zaključao ulazna vrata.

      “Mesto je udaljeno devetnaest sati i četiri minute”, rekao sam u mobilni. Zvao sam Radarov mobilni, ali javio se Ben.

        “I što ćeš učiniti?” upitao je. “Ideš avionom?”

       “Ne, nemam dovoljno novca, a osim toga esto je udaljeno nekih osam sati od New Yorka. Voziću.”

       Odjednom je Radar ponovo uzeo telefon. “Koliko traje putovanje?” 

       “Devetnaest sati i četiri minute.” 

      “Prema čijem izračunu?”

       “Prema Googleovim kartama.” 

      “Glupost”, kazao je Radar. “Nijedan od tih kartografskih programa ne uračunava gradske gužve. Zvaću te natrag. I požuri. Moramo stati u vrstu za koji trenutak!”

       “Ja ne dolazim. Prevelik gubitak vremena”, rekao sam, ali govorio sam u prazno. Radar me nazvao minutu kasnije. “Ako voziš u proseku sto kilometara na sat i ne zaustavljaš se, i uzmeš u obzir prosečne  gužve, vožnja će ti trajati dvadeset tri sata i devet minuta. Stići ćeš nešto posle jedan popodne, što znači da ćeš, kako god bilo morati stvoriti još vremena.”

      “Šta? Ali to... “

      Radar je rekao: “Ne bih htieo kritikovati, ali možda bi osoba koja hronično kasni trebala prihvatiti mišljenje osobe koja uvek stiže na vreme. Ali trebao bi doći ovamo barem na sekundu, inače će ti roditelji pošiziti kad se ne pojaviš na proziv svog imena, i također, nije da je to najvažnije, ili tako šta, ali samo kažem – sve je naše pivo u tvom autu.” 

      “Jasno ti je da za to nemam vremena”, odgovorio sam. Ben se približio telefonu. 
       “Nemoj biti šupak. Potrošićeš samo pet minuta.”

       “Okej, može.” Nagazio sam gas do daske i ispalio kombi u smeru škole. Bolje je ubrzavao nego mamin, ali tek neznatno. Stigao sam na parkiralište ispred gimnastičke dvorane za tri minute. Nisam parkirao, već sam kombi zaustavio nasred parkirališta i iskočio. Dok sam sprintao prema gimnastičkoj dvorani, ugledam tri lika u maturskim togama kako trče prema meni. Vidieo sam Radarove suhonjave crne noge oko kojih je lamatala toga, a uz njega Bena u tenisicama bez čarapa. Lacey je bila odmah iza njih. 

      “Pokupite pivo”, rekao sam dok sam protrčavao pokraj njih. “Moram razgovarati s roditeljima.” 

       Porodice maturanata sediele su raširene po čitavim tribinama pa sam nekoliko puta trčao gore-dole preko košarkaškog igrališta dok nisam opazio mamu i tatu negde na pola tribina. Mahali su mi. Trčao sam uz stepenice  preskačući po dve istovremeno, tako da sam bio malo bez daha kad sam kleknuo pokraj njih i rekao: “Okej, dakle neću (udisaj) biti na dodeli, jer (udisaj) mislim da sam našao Margo i (udisaj) moram odmah krenuti, ali imaću mobilni uključen (udisaj) i molim vas ne ljutite se na mene, i još jedanput hvala na autu.” 

      Mama me uhvatila za zapešće i rekla: “Šta? Quentine, o čemu to govoriš? Uspori.” 

     Rekao sam: “Idem u Agloe u državi New York, i moram krenuti odmah sada. To je čitava priča. Okej, moram ići. U stisci sam s vremenom. Imam mobilni sa sobom. Okej, volim vas.” 

      Morao sam se otrgnuti iz njezina laganog stiska. Pre nego što su uspeli išta reći, odskakao sam niz stepenice i zasprintao natrag prema kombiju. Bio sam već unutra, ubacio u brzinu i lagano ubrzavao, kad sam pogledao u stranu i video da Ben sedi na suvozačevu mestu. 

     “Uzmi pivo i kidaj iz auta!” viknuo sam. 

     “Idemo s tobom”, rekao je. “Zaspaćeš ako pokušaš voziti toliko dugo.” 

     Okrenuo sam se, a na stražnjim sedalima bili su Lacey i Radar, oboje s mobilnim na uhu. “Moram javiti roditeljima”, objasnila je Lacey. “Hajde, Q. Kreni kreni kreni kreni kreni.”





John Green, Gradovi na papiru ( nastavci : Romani u nastavcima



Нема коментара:

Постави коментар