Povodom odlaska Ursule K. Le Guin (21. oktobar 1929 – 22. januar 2018) objavljujemo prevod njenog predavanja “Operating Instructions” iz 2002, objavljenog u jednoj od njenih poslednjih knjiga “Words Are My Matter: Writings About Life and Books, 2000-2016 / Reči su moja stvar: Zapisi o životu i knjigama, 2000-2016”.
Jedan pesnik je imenovan za ambasadora. Jedan dramski pisac je izabran za predsednika. Građevinski radnici stoje u redu zajedno s kancelarijskim šefovima da bi kupili novi roman. Odrasli traže moralno vođstvo i intelektualni izazov u pričama o majmunima ratnicima, jednookim divovima i ludim vitezovima koji ratuju s vetrenjačama. Smatra se da je pismenost početak a ne kraj…
… Možda u nekoj drugoj zemlji, ali ne u ovoj. U Americi se imaginacija shvata kao nešto što može poslužiti kada se pokvari televizor. Poezija i dramski komadi nemaju veze s praktičnom politikom. Romani su za studente, domaćice i druge ljude koji ne rade. Bajke su za decu i primitivne narode. Pismenost je potrebna zato da bismo mogli da čitamo uputstva za upotrebu.
Ja mislim da je uobrazilja najkorisniji alat kojim ljudska vrsta raspolaže. Važniji od našeg naspramnog palca na ruci. Mogu da zamislim život bez oba palca, ali ne i bez imaginacije.
Čujem glasove odobravanja. „Da, da!“, viču oni – „stvaralačka uobrazilja je izvanredno korisna za biznis! Cenimo kreativnost, čak je i nagrađujemo!“ Na tržištu reč kreativnost danas označava proizvođenje ideja koje sa mogu primeniti u praktičnim strategijama uvećavanja profita. Izvitoperavanje njenog značenja traje tako dugo da ta reč teško može pasti na niže grane. Više je ne upotrebljavam; prepuštam je kapitalistima i profesorima da je zloupotrebljavaju do mile volje. Ali imaginaciju ne dam.
Imaginacija nije sredstvo za sticanje novca. Nema je u rečniku pravljenja profita. Ona nije oružje, mada su iz nje potekla sva oružja i mada od nje zavisi njihova upotreba ili neupotreba, što, uostalom, važi i za sve drugi alatke i njihove upotrebe. Uobrazilja je fundamentalni način mišljenja, suštinsko sredstvo postajanja i ostajanja ljudskim bićem. Ona je alat uma.
Zato moramo naučiti da je koristimo. Deca imaju imaginaciju kao što imaju telo, intelekt, jezičku sposobnost: sve ono što ima suštinski značaj za njihovu ljudskost i što treba da nauče da koriste, i to dobro. Učenje, obuka i praksa otpočinju u detinjstvu i treba da se nastave kroz ceo život. Mladim ljudskim bićima je potrebno da vežbaju uobrazilju kao i sve druge važne životne veštine, telesne i mentalne, koje su im neophodne za rast, zdravlje, sposobnost i radost. Ta potreba postoji sve dok je um živ.
Kada decu podstiču da slušaju i uče književnost svog naroda ili, u pisanim kulturama, da je čitaju i razumeju, njihova uobrazilja dobija ogroman deo vežbe koja joj je potrebna.
Ništa drugo ne može tako dobro da posluži, čak ni druge umetnosti. Mi smo brbljiva vrsta. Reči su krila na kojima lete i intelekt i imaginacija. Muzika, ples, likovne umetnosti i sve vrste zanata imaju ključni značaj za ljudski razvoj i blagostanje, i uvek je korisno savladati neku umetnost ili veštinu; ali za obučavanje uma da se odlepi od neposredne stvarnosti i da joj se vrati obogaćen novim razumevanjem i novom snagom nema ničeg boljeg od pesme i priče.
Pomoću priče svaka kultura samu sebe definiše i uči svoju decu kako da budu ljudi i pripadnici svog naroda – Hmong, !Kung, Kvečua, Francuz, Kalifornjanin… Mi smo oni koji su stigli u Četvrti svet… Mi smo nacija Jovanke Orleanke… Mi smo sinovi Sunca… Mi smo došli iz mora… Mi smo narod koji živi u središtu sveta.
Narod koji ne živi u središtu sveta, onako kako su to definisali i opisali pesnici i pripovedači, ne oseća se dobro. Središte sveta je tu gde ti živiš. Tu gde možeš da dišeš. Tu gde znaš kako se šta radi, kako se šta ispravno, dobro radi.
Dete koje ne zna gde je središte – gde je dom, šta je dom – vrlo se loše oseća.
Dom nisu mama i tata, i seka, i bata. Dom nije ono mesto gde ti uvek otvaraju vrata. To uopšte nije mesto. Dom je nešto imaginarno.
Dom nastaje kad ga zamisliš. On je stvaran, stvarniji od bilo kog drugog mesta, ali ne možeš do njega doći ako ti tvoji – ko god oni bili – ne pokažu kako da ga zamisliš. Oni ne moraju biti tvoja rodbina. Oni možda nikad nisu govorili tvoj jezik. Možda su mrtvi već hiljadu godina. Možda su samo reči odštampane na papiru, aveti glasova, senke umova. Ali oni mogu da ti pokažu put do kuće. Oni su tvoja ljudska zajednica.
Svako mora da nauči kako da zamisli svoj život, da ga izmisli, da ga predstavi u uobrazilji. Potrebno je da nas neko pouči tim veštinama; potrebni su nam vodiči da nam pokažu kako se to radi. Inače će naše živote zamišljati drugi ljudi.
Ljudi su se uvek okupljali u grupe da bi zajedno zamišljali najbolji život i pomagali jedni drugima da ga ostvare. Najvažniji zadatak ljudske zajednice je da obezbedi saglasnost o tome šta nam je potrebno, kakav je život vredan življenja, šta želimo da naša deca uče, kao i da nam omogući saradnju u učenju i poučavanju kako bismo mogli da idemo putem koji smatramo najboljim.
Male zajednice sa snažnom tradicijom obično nedvosmisleno znaju kojim putem žele da idu, i njihovi pripadnici vešto prenose to znanje. Ali tradicija može da kristališe uobrazilju do te mere da je pretvori u okoštalu dogmu i zabrani nove ideje. Veće zajednice kao što su gradovi otvaraju ljudima prostor da zamišljaju alternative, da uče od ljudi različitih tradicija i da izumevaju sopstvene načine života.
Ali kako ima sve više alternativa, oni koji preuzimaju zadatak poučavanja nailaze na slabašan društveni i moralni konsenzus o tome šta treba da poučavaju – šta nam je potrebno, kakav bi život trebalo da bude. U naše doba velikih populacija, stalno izloženih reprodukovanim glasovima, slikama i rečima u službi komercijalnog i političkog profita, ima suviše ljudi koji žele i mogu da nas zamisle, prisvoje, oblikuju i kontrolišu pomoću zavodljivih i moćnih medija. Ne možemo očekivati da dete sâmo prokrči put kroz tu džunglu.
U stvari, niko ne može sam mnogo da uradi.
Detetu je potrebno, svima nam je potrebno da nađemo druge ljude koji su zamislili život tako da to za nas ima smisla i da nam dopušta izvesnu slobodu – i da te ljude slušamo. Ne da ih pasivno slušamo, već da ih čujemo.
Slušanje je zajednički čin koji zahteva prostor, vreme i pažnju.
Čitanje je sredstvo slušanja.
Čitanje nije tako pasivno kao slušanje i gledanje. To je radnja: nešto što radiš. Čitaš svojim tempom, sopstvenom brzinom; nema neprestane, nesuvisle, brbljive, bučne jurnjave i graje medija. Primaš ono što želiš da primiš, ne ono čime te saleću tako brzo, snažno i glasno da ne možeš da se odbraniš. Kada čitaš priču, nešto ti se govori, ali ti se ništa ne prodaje. I mada smo obično sami kad čitamo, povezani smo s drugim umovima. Niko nam ne ispira mozak, ne vrbuje nas i ne iskorišćava; udruženi smo činom imaginacije.
Ne vidim zašto mediji ne bi stvorili sličnu zajednicu komunikacije, onako kao što je to često uspevalo pozorištu u nekadašnjim društvima, ali očigledno je da oni to ne čine. Toliko su u vlasti reklamiranja i profitiranja da i najbolji ljudi koji u njima rade, pravi umetnici, čak i ako su odoleli pritisku da se prodaju, bivaju udavljeni beskrajnom jurnjavom za nečim novim, preduzetničkom gramzivošću.
Najveći deo književnosti i dalje odoleva vrbovanju prosto zato što su te knjige napisali ljudi koji više nisu živi, koji po definiciji nisu gramzivi.
A mnoge žive pesnike i romanopisce, mada njihovi izdavači seku vene za bestselerom, i dalje manje motiviše želja za zaradom, a više želja da rade ono što bi verovatno radili besplatno kada ne bi morali da zarađuju, to jest da upražnjavaju svoju umetnost – da nešto naprave dobro, baš kako treba. U poređenju s drugim stvarima knjige su, začudo, i dalje poštene i pouzdane.
Naravno, to ne moraju biti „knjige“, ne mora biti mastilo na hartiji, već može biti treperenje elektronike na dlanu. Nesuvislo i komercijalizovano, crvotočno od pornografije, reklame i blebetanja, elektronsko izdavaštvo onima koji čitaju ipak nudi snažno novo sredstvo aktivne zajednice. Nije važna tehnologija. Važne su reči. Deljenje reči. Pokretanje uobrazilje čitanjem reči.
Pismenost je važna zato što književnost jeste uputstvo za upotrebu. Najbolji priručnik koji imamo. Najkorisniji vodič za zemlju u koju smo došli kao posetioci, za život.
Iz knjige “Words Are My Matter: Writings About Life and Books, 2000-2016 / Reči su moja stvar: Zapisi o životu i knjigama, 2000-2016”.
Prevela: Slavica Miletić
izvor
Нема коментара:
Постави коментар