PAPRATNJAK NA VISU
Eh, kad sam mlad bio i lakokrok pod krošnjom jabuke,
Uz kuću što igra-peva, i srećna ko trava što se zeleni,
Noć nad klisurom zvezdana,
Vreme dopuštalo da vriskam, pentram se
Zlatan do vrhunca njegovih očiju,
Otmen međ taljigama eto me princ od jabukova grada,
I jednom van veka, ja, lord, a drveće i lišće, za mnom,
Tragovi cvetića i zrnevlja
Niz tok svetlosti pod vatrom zaspalim.
I kako sam bio zelen i bezbrižan, slavan međ ambarjem
Srećnoga dvorišta, i pevao jer farma je dom moj
U suncu što sam jednom ja mlado,
Vreme mi dopusti šalu, i da budem
Zlatan u milosti od njegovih moći,
I zelen i zlatan bejah lovac i pastir, i taoci
Uz rog moj pevahu, lisice na visu lajahu, čujno, studeno
I sabat tiho dozvanjaše
U šljunku strujica svetih...
Završni stihovi pesme Papratnjak na visu uklesani su na Memorijalnoj steni Dilanu u parku (sa velški čudnim imenom) Cwmdonkin, blizu njegovog mesta rođenja:
Ruka što potpisa papir sruši grad;
Vladarski prsti namet na zrak udariše
,Dvostruko već je mrtvih, zemlja prepolovljenja;
Tih pet kraljeva i kralja usmrtiše.
Tu moćnu ruku spušteno vodi rame,
Zglobove prstiju već zgrčio je kreč;
Pero je guščje dovršilo umorstvo
Koje dovrši reč.
Potpisa ruka ukaz i ognjicu rodi,
Dođoše skakavci, nasta vreme glada;
Velika to je ruka što ovlaš, potpisom,
Čovekom može da vlada.
Mrtvace broje tih pet kraljeva no neće
Ublažit čelo ni smekšat skorenu ranu;
Ta ruka milost daje ko ruka što nebom vlada;
Nemaju ruke suza da im kanu.
SJAJ SE LOMI GDE SUNCE NE SIJE
Sjaj se lomi gde sunce ne sije;
Gde more se ne miče, a vode u srcu
U plimama se biju;
I slomljene sablasti s kresnicom u glavi,
Od sjaja stvari,
Kroz meso bruse se gde meso kost ne krije.
U bokovima sveća
Mlado će seme zgrijati, seme vremena sažgat;
Gde seme se ne miče
Plod se čovekov razrasta u zvezde,
Ko smokva blistav;
Kad voska nema, luč će stenj pokazat.
Iza očiju prolomiće se zora;
Od lobanje i prstiju, vetrena će krv
Lizati poput mora;
Bez zabrana, bez kolja, izlevi nebesa
U stapkama će brizgati
I ljubiti u smehu ulje suza.
U dupljama zaobliće noć
Ko mesec paklinast, granicu globusa;
Dan ozari kost;
Gde studen nije, zderaće oluja
Ruho od zime;
Mrena tad proletnja na kapcima visi.
Sjaj će na tajnoj baštini se slomiti,
Na vrhu misli gde misli mirišu u kiši;
Kad razum umre
Tajna će tla kroz oči nići,
Krv se u sunce dići,
A iznad pustih zemljišta zastaće zora.
SNAGA KOJA CVET KROZ ZELEN STAPKU GONI
Snaga koja cvet kroz zelen stapku goni
Zelenu dob mi goni;
koren stablu rušiI mene krši.
A ja sam nem da svitoj ruži zborim
Od iste groze zimljive da moja mladost gori.
Snaga koja vodu kroz klisuru tera
Krv crvenu mi tjera; potok suši,
Moju u vosak gruša.
A ja sam nijem da svojem žilju kažem
Da gorski vrutak sišu ista usta.
Ruka što vodu kovitla u mlaki
Meša živi pesak; veže vetru dah
I jedro mi puni.
A ja sam nem obešenom prozborit
Da krvnik svoje vapno od moje gline tvori.
Usne vremena pripijaju se k česmi;
Ljubav kaplje i skuplja se, no pala krv
Ozledu će utišati.
A ja sam nem da vetru progovorim
Da vreme nebo oko zvezda riše.
I nijem sam reći ljubavi
u grobu
Da ponjavom mi plazi isti svijen crv.
Fern Hill
Jer mlad i lagan, pod granama jabuka,
A kuća radosna, ja sretan ko zelena trava,
Noć nad dolinom zvezdana,
Dalo mi vreme da se penjem
Zlatan u radosti njegova oka,
I čašćen među kolima, princ gradova jabuka
Jednom sam gospodski imao lišće i stablo,
Trag od ječma i cveća
Niz svetlosne reke bez vetra.
Jer mlad i bezbrižan, čuven među senicama,
A sretna dvorišta, pevah jer selo mi dom,
U suncu što je jednom mlado,
Dalo mi vreme igru i da budem
Zlatan u milosti njegova toka,
I zelen i zlatan, pastir i lovac, telad
Pevala uz moj rog, brdske lisice lajale čisto i ledno
A sabath sporo zvonio
U šljunku svetih brzaca.
Celog je sunca to ljupko trajalo, senokoše
Ko kuća visoke, pev dimnjaka, zrak,
Igra ljupka, vodena, vatra ko trava zelena,
A noću pod priprostim zvezdama
U san jahao, sove odnašale selo,
Celog sam meseca slušao, blažen kraj sjaja, ćukove
Gde lete s plasnicama, konje
Što sevaju u mrak.
I budan zatim, a selo od rose belo
Ko putnik se vratilo, s petlom na ramenu:
Sve je ko Adam i devica sjalo,
Nebo se opet skupljalo
I sunce zaoblilo u taj isti dan.
Tako je moralo biti nakon rođenja prvog sjaja
Na prvom vrtložnom mestu, vrući začarani konji
Iz rzavih izlazili staja
Prema poljima hvale.
I čašćen od lisica i fazana, a kuća radosna
Pod novim oblacima, sretan koliko je srca,
A sunce se novo na novo rađa,
Put mi je bezbrižan išao,
Želje mi jurile visokom ko kuća travom,
I nisam se brinuo, igre mi ko nebo plave, da vreme
Okreće raspevano i daje tek jednom takvu jutarnju pesmu
Pre no deca zlatna i zelena
Proslede iz njeg van milosti.
Nisam se brinuo, dani mi beli ko janje, da vreme
Za senu ruke me vodi ambaru lastavica,
U mesecu što uvek raste,
Ni da ću jašući u san
Čuti kako s visokim poljanama leti
Probuditi se jer selo iz zemlje bez dece beži.
No mlad i lagan, u milosti njegova toka,
Dalo mi vreme da umirem zelen
Iako pevah u lancima ko more.
Preveo Nikica Petrak
POSLE POGREBA
(u spomen Anni Jones)
Posle pogreba, jecave hvale, jauci,
Vetar što stresa uši ko jedra, prigušen topot,
Kuckanje zavrtnja u blatnoj stopi groba,
Vjeđe zasenjene i zubi u crnini,
Oči slinave, rukavi slanih kapi,
Jutrom udarac lopatom što tera san
I stresa dečaka očajnog gde seče svoje grlo
U mraku kovčega i suho lišće sipa,
Što lomi jednu kost do sjaja s ruhom suca,
A nakon slave čkalja, vremena gustih suza,
U izbi s lisicom punjenom, u izbi s paprati uvelom,
Ja stojim, sam, u ime ove uspomene
U jecav sat s mrtvom zgrbljenom Annom
Kojoj je srce zapretano jednom ko česma pljuštalo
Spženim svetom Walesa i svako sunce utapalo,
(Pa nek je za nju to čudovišna slika i slepo
U hvali preterana; smrt joj je bila tiha kap;
Ne bi mi dala da poplavi me slava
I plima njenog srca; duboko nema bi legla
I njenom skršenom telu ne bi trebalo vrača).
Ali ja, Annin bard, na uspravljenom ognjištu,
Sva mora zovem na službu, da krepost joj šutljivu
Žamore ko zvona na bovi ponad raspjevanih glava,
Da sijaju papratne zidove lisičijih šuma,
Da ljubav joj ljuljaju i poju u smeđem hramu,
Blagoslove duh sa četiri ukrštene ptice.
Meso je imala blago ko mleko, no kip što stremi u nebo
Divljih grudiju, blažene lubanje diva,
Iz nje sad klešem u izbi s mokrim oknom
Dok kuća žestoko nariče i godina dok se svija
.Poznam joj dlanove oljuštene, ponizne jetke ruke,
I znam da leže u veri zgrčene, njen istanjeni
Šapat u vlažnoj reči, pamet sada već praznu
I šaku njenog lica priljubljenu uz bol,
Tu isklesanu Annu, sedamdeset leta kamena.
Ruke od mramora natopljene oblacima, ta velika
Prepirka odsečnim glasom, gest i psalam,
Nek huje zauvek sa mnom nad njenom rakom
Sve dok se pluće lisici ne gane dok ne zagrca Ljubav
A gizdava paprat ne položi seme na crni prag.
RAZGOVOR MOLITVI
Razgovor molitvi što će tek ih reći
Dete kad se leči i čovek što se penje
Do ljubavi umiruće u visokoj sobi,
Jedno ne mari kome u snu se okreće
A drugi, pun suza jer ona će umreti,
U tami se miču na zvuk za koji znaju
Da dići će se nebu sa zelenog tla,
Od čoveka na stubama i deteta do kreveta.
A zvuk što će ga reći dvema molitvama
Za san u mirnoj zemlji, za ljubav što umire,
Biće ista bol. Kog će molitve ublažiti?
Hoće li dete usniti bez brige, čovek jecati?
Razgovor molitvi što će tek ih reći
Mrtvom je i živom, i čovek na stubama
Večeras, ne umiruću, već živu i vruću
U nežnosti vatre nać će ljubav u visokoj sobi.
I dete što ne mari kome molitva se penje
Potonut će u tugu duboku kao raku
I videti tamnog oka val, u očima sna,
Gde vuče ga stepenicama.
I smrt neće gospodstva imati.
I smrt neće gospodstva imati.
Mrtve će gole u jedno prožimati
Sa čovekom u vetru pod zapadnom lunom;
Kad izbele im čiste kosti, kad ne bude ih više,
Zvezde će imati pod laktom i stopom;
Polude li kako, u zdravlju će biti,
U moru potopljeni iz mora će izrasti;
Izgubljeni ljubavnici, ljubav neće pasti;
I smrt neće gospodstva imati.
I smrt neće gospodstva imati.
U vijugama mora, oni što već dugo
Počivaju, neće umreti šuplje;
Na mukama svijeni, kad tetive im prasnu,
Na kotač nabijeni, neće da se skrše;
Veru u rukama kad im prepolove,
Jeze jednoroge kada ih probodu;
Razneseni svuda, tad neće popucati;
I smrt neće gospodstva imati.
I smrt neće gospodstva imati.
Pri sluhu im galeb nek više ne kriči
Il vali da se bučno na žalima lome;
Gde cvet je cvao neka više cvat
Ne diže glavu prema mlazovima kiše;
Pa jesu li mahniti i posvema mrtvi,
Tratinom kucaju glave ovih bića;
Dok sunce ne padne suncu će se lomiti,
I smrt neće gospodstva imati.
NE ODLAZI TIHO U TU BLAGU NOĆ
Ne odlazi tiho u tu blagu noć,
Gori i bunca starost na kraju dana.
Žesti se, besni, dok svetlost se gasi!
Iako mudri shvatiše: tama je pravedna,
Jer rečma munju nisu razgranali, ipak –
Ne odlaze tiho u tu blagu noć.
Dobri poslednjim nariču drhtajem
Nad krhkim delima u zelenoj uvali:
Žeste se, besne, dok svetlost se gasi.
Divljaci sunce love, opevaju mu let.
Kad kasno saznaju da su ga ražalostili,
Ne odlaze tiho u tu blagu noć.
(Preveo Srba Mitrović)
Trezveni pred smrt, sumračnim pogledom
Vide: i slepčeve oči gore i raduju se,
Pa se žeste, besne, dok svetlost se gasi.
A ti, moj oče, u tužnim visinama gore:
Kuni me, blagoslovi, tim gorkim suzama!
Ne odlazi tiho u tu blagu noć!
Žesti se, besni, dok svetlost se gasi!
ODBIJANJE DA SE OŽALI SMRT U POŽARU JEDNOG DJETETA U LONDONU
Nikad pa sve dok čovek neće biti
Ko ptica zver i cvet
Što plodi se i ponizna dok tama
Tišinom ne kaže prolom zadnjeg sjaja
A tihi sat
Ne dođe s mora što se propelo u ormi
Sve dok ne moram opet ući
U obli cion kapi vodeU sinagogu jednog klasa žita
Ja neću molitI senu zvuka
Ni sijati svoje slano seme
U najmanji prodol kostreti da plačem
Veličanstvo izgaranja ove dečije smrti
Neću umoriti
Ljudskost njenog hoda s tom teškom istinom
Oskvrnuti neću zastajanje daha
S još nekom
Elegijom mladoj nevinosti.
Duboko s prvim mrtvima leži kćer Londona,
Odevena u stare prijatelje,
U zrna mimo veka, tamno žilje svoje majke,
Potajno kraj vode što ne žali,
Kraj vode Temze koja nosi.
Jer poslije prve smrti, druge više nema
PRE NO KUCNUH
Pre no kucnuh da put me pusti
Sa tečnom rukom po utrobi tapšah,
Bez obzira jer bijah ko voda
Što Jordan stvori kod mog doma;
Mnethinoj kćeri bijah brat
I sestra crvu od začeća.
Bio sam gluh za proleće i leto,
Suncu ni mesecu nisam ime znao,
Pod oklopom mesa tutnjavu sam čuo,
Rastopljen oblik što sam bio,
Olovno zvežđe, čekić kišovit
Sa svoje kupole što zaliva ga otac.
Poruke zime ja sam tako znao,
Strelastu tuču, detinjast sneg.
Vetar je snubok mojoj sestri bio,
Ko rosa paklena backo se u meni;
Istočna klima žilama je tekla,
Nepočet još i dan i noć sam znao.
Nedočet još, pretrpeo sam:
Mučila snova ljiljanske su kosti
U živu savijala brojku,
I meso seckano da pređe crtu
Gorkih žučnjivih križeva na jetri,
Trnjavog grmlja u skvrčenu mozgu.
Znalo je grlo žeđ pre nego tkanje
Kože i žilja uokolo vrela
Gde reč i voda tvore smesu
Neumitnu dok krv ne stane;
Srce je ljubav znalo, trbuh glad,
Miris ličinke poznavao je stamen.
Vreme izbaci moje stvorenje smrtno
Da luta ili da ga guta more
Da upozna soli pustolovne
Plima što nikad ne dodirnu žal.
Ja što bijah bogat bogatiji postah
U gutljajima vina što ga daje dan.
Rođen od sablasti i puti, nisam bio
Ni utvara ni čovek, samo smrtan duh
Kad satrlo me pero smrti.
I sasvim smrtan bijah,
Do zadnjeg dugog daha što mom ocu
Prenese glas od umirućeg spasa.
U krstu i klanjanju vi pred oltarima,
Spomenite se mene i smilovanje njemu
Koj uze moju put i kost za štit
A mojoj majci prevari utrobu
ostale pesme
izvor
Нема коментара:
Постави коментар