Robert Desnos

U NOĆI

Uvuci se u tvoju senku
skriven u noći.
Pratiti tvoj hod
tvoju sen na prozoru.
Ta senka u oknu si ti, to nije druga, to si ti
Ne otvaraj taj prozor iza čijih zavesa se krećeš
Zatvori oči.
Hteo bih ti zatvoriti usnama svojim
Ali se prozor otvara i vetar
vetar čudno njiše plamen
i zastavu
uvija svoje bekstvo svojim ogrtačem
Prozor se otvara to nisi ti
Znao sam.

________________________

VRELA NOĆI

Vrela noći se svetlošću kupaju.
To je reka gde stalno svi ti
Kameni konji i kobile staju
Njišteći piti.
Toliko vekova teškog rada da li
Svršiće najzad umorom što smekša kamenje?
Toliko znoja, toliko suza palih
jesu li opravdanje za san na nasipu ?
Na nasipu gde netom se razbila
reka što ide put noćnih tama,
gde misao je sanja poništila.
To je zvezda što ide za nama.
Putem unatrag, u smeru obratnome,
Zvezdo, poslušna, nas sledite,
i dođite, iz naše ruke jedite,
najzad Gospodarka udesu svome
i četiri neprijateljska počela k tome.
<1936>

Prev. Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas

________________________


SUTRA

Star sto hiljada leta, hoću li snage imati
Još da čekam, o sutra, nada te predoseća.
Vreme, bolan starac s mnogim uganućima,
Devet ujutro, devet uveče – može ječati.

No živimo u bdenju meseci već suviše,
Bdijemo da se svetlost i vatra ne utuli,
Govor tih nam, a uvo na mnogi zvuk se ćuli
Što brzo, ko u igri, ugasne i gubi se.

No, iz dubine noći, još svedočimo skoru
Veličanstvenost dana, sve što donosi na dar.
Ne spavamo li, to je stog što vrebamo zoru
Da napokon dokaže da živimo u sada.
<1942>

Prev. Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas

________________________

SREDINA PUTA

Postoji jedan određeni trenutak u vremenu
Kad čovek dosegne tačno polovinu svog života,
Delić sekunde,
Kratkotrajni odeljak vremena brži od pogleda,
Brži od vrhunca ljubavnih nesvestica,
Brži od svetlosti.
I čovek je osetljiv na taj trenutak.
Duge avenije među krošnjama
Produžuju se prema kuli gde drema jedna dama
Čija je lepota otporna na poljupce, na godišnja doba,
Kao zvezda na vetar, kao stena na talase.
Jedan drhtavi brod uranja i urla.
Na vrhu jednog stabla klepeće zastava.
Jedna žena lepo očešljana, ali čarape joj padaju na cipele
Pojavljuje se na uglu ulice,
Ushićena, drhtava,
Štiteći rukom zastarelu svetiljku koja dimi.
I još jedan pijani nosač peva na uglu mosta,
I još jedna ljubavnica grize usne svog ljubavnika,
I još jedna latica ruže pada na prazan krevet,
I još tri zidna sata zvone u isto vreme
S nekoliko minuta razmaka,
I još jedan čovek koji prolazi ulicom okreće se
Jer su uzviknuli njegovo ime,
Ali ne zove njega ta žena,
I još jedan ministar u svečanom odelu,
Kom neprijatno smeta kraj košulje koji mu je zaglavljen između pantalona i gaća,
Otvara sirotište,
I još jedan kamion koji ide punom brzinom
U praznim ulicama noći,
I još se jedan požar pali na šestom spratu jedne kuće
Što plamti u središtu tihog i ravnodušnog grada,
I još jedan čovek čuje pesmu
Odavno zaboravljenu i ponovo će je zaboraviti,
I još mnoge stvari,
Mnoge druge stvari koje čovek vidi u jednom određenom trenutku u sredini svog života,
Mnoge druge stvari koje se dugo odvijaju u najkraćem
od najkraćih trenutaka na zemlji.
Predoseća tajnu te sekunde, tog delića sekunde,
Ali kaže: "Oterajmo mračne ideje",
I tera mračne ideje.
A šta bi mogao reći,
A šta bi mogao učiniti
Bolje?
<1934>

Prev. Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas

________________________


PESME TAJANSTVENOJ

I

(1926.)

Toliko sam sanjao o tebi
Da si već izgubila svoju stvarnost.
Ima li još vremena da dosegnem do tvog živog tela
i da ljubim na tvojim usnama rađanje
glasa koji mi je drag.
Toliko sam sanjao o tebi
da se moje ruke, navikle da grleći tvoju senku
sklapaju prazne na mojim grudima ,
možda neće ni moći
saviti oko stvarnih oblika tvoga tela.
I da ću pred stvarnim izgledom onog što me proganja
i vodi već danima i godinama,
postati nesumnjivo i ja samo jedna senka.
O sentimentalna nedoumice!
Toliko sam sanjao o tebi da možda više nije ni vreme
da se probudim. Stojeći spavam izložen telom
svim spoljnim izgledima života i ljubavi,
i tebi jedinoj, koja još nešto znači za mene,
teže ću moći da dodirnem čelo i usne,
nego bilo koje usne i bilo koje čelo na koje budem naišao.
Toliko sam sanjao o tebi,
toliko koračao, razgovarao, spavao sa tvojom zamišljanom slikom
da mi možda ni ne ostaje više ništa drugo,
do da budem samo slika između slika, i sto puta više
senka nego senka koja se šeta i koja će se šetati
veselo po sunčaniku tvoga života.



II

(1945.)

Toliko sam puta sanjao o tebi,
Toliko lutao, toliko govorio,
Toliko voleo tvoju senku,
Da mi više ništa nije ostalo od tebe.

Ostaje mi samo da budem senka među senkama,
Da budem sto puta više senka nego senka,
Da budem samo senka koja će dolaziti
I ponovo navraćati u tvoj život pun sunca.

____________________________

GOLUBICA IZ NOJEVOG KOVČEGA


Neka je proklet
Otac neveste
Kovača koji je sakovao sekiru
Kojom je drvoseča oborio hrast
Od kojega je sadeljana postelja
U kojoj se rodio pra-pra-predak
Čoveka koji je terao kola
U kojima je tvoja majka
Prvi put srela tvoga oca!

_____________________________


GLAS


Glas koji dolazi iz daleka
Da ne dopire čak ni do uva,
Glas kao doboš al pokriven,
Dopire, ipak, jasno do nas!

I ako je kao da dolazi iz groba,
Govori samo o letu i proleću:
Budi u telu čudnu neku sreću
I pali na usnama osmehe.

Slušam ga! Da, da, to je ljudski glas,
Prodire kroz huku života i borbe,
Tresak gromova i šum brbljanja.

A vi? Vi ga ipak ne čujete?
On kaže: Muka neće dugo trajati!
On kaže: Srećno vreme nije daleko!

Zar mu ne čujete bar samo eho?

____________________________

PESMICA O ULICI BANJOLE

Sunce ulice Banjole
Nije kao neko drugo sunce.
I ono se kupa u oluku
I češlja starom kovom
Baš kao svako drugo sunce.
Ali kad greje moje rame
Ono je baš to i nikakvo drugo.
Sunce ulice Banjole
Goni svoje dvokolice
I dalje od kapija dvorova;
To sunce, sunce ni lepo ni ružno,
To sunce smešno i zadovoljno,
To sunce zime i proleća,
Sunce ulice Banjole.
Ne, ono nije kao drugo!

_____________________________

REZEDA

- Gde raste divni cvetić rezeda?

- Da nije na severu negde
U zemljama snega i leda?
Da joj nije rodni kraj Kanada?
Gde jesen i zima tako dugo vlada?...
Onda su sigurno krajevi Turkestana,
Gde je tako tihi smiraj dana,
Ili doline Jermenije,
Ili daleke Australije?

- Ah, nije, nije, nije,
Mili moj Bane,
Vidim, zaboravio si,
Ko da nije bilo lane...

- Pa gde i koji kraj zemlje
Taj cvetak krasi?

- Rezeda raste na našoj terasi...

________________________________

TOLIKO SAM SANJAO O TEBI

Toliko sam sanjao o tebi,
Da gubiš svoju realnost.
I da li je još uvek čas da dostignem to
živo tielo, i da poljubim na tim usnama
rađanje glasa, što mi je tako mio?

Toliko sam sanjao o tebi,
Da se moje ruke, naviknute da grle tvoju senu,
Spoje na mojim grudima, ne bi li možda osetile
Obrise tvoga tela,
I da sam, pred stvarnom pojavom onoga, što me
tako muči i upravlja sa mnom već danima
i godinama, postao bez sumnje sena.

O, osećanja neodlučnosti!
Toliko sam sanjao o tebi, da je bez sumnje
Prošlo već vreme mog buđenja.
I ja sada spavam stojeći s telom izloženim
Svim pojavama, ljubavi i života,
I da bih tebi, o jedina, koja i danas za mene
još uek nešto značiš,
Mogao teže dodirnuti čelo i usne,
Negoli bilo koje usne i bilo koje čelo.

Toliko sam sanjao o tebi,
toliko hodao, govorio i spavao sa tvojom senom,
da mi više ništa ne preosta, a možda i zato,
da postanem prikaza među tim prikazama
i sena sto puta više nego sena, koja se šeće
i šetaće se radosno
po sunčanom satu tvoga života.

1936

__________________________


VELIKI PESNIKOVI DANI

Učenici svetlosti svagda su izumevali tamu tek malo neprozirnu.
Reka nosi maleno žensko telo i to je znak da je kraj blizu.
Udovica u venčanici pogrešila je sprovod;
svi prekasno stižemo na svoj grob.
Lađa od puti zaglibila se na maloj plaži.
Kormilar poziva putnike da ćute.
Talasi nestrpljivo iščekuju bliže Tebi o moj Bože.
Kormilar poziva talase da govore. Oni govore.
Noć pečati svoje boce zvezdama i bogati se na izvozu.
Grade se velike trgovačke ispostave za prodaju slavuja.
Ali ne mogu zadovoljiti želju Kraljice Sibira da ima belog slavuja.
Engleski komodor se kune da ga se više neće uhvatiti noću da bere žalfiju među nogama kipova od soli.
Tim povodom mala soljenka Cerebos ustaje s mukom na svoje tanke noge. Sipa mi u tanjir to koliko mi ostaje da živim.
Čime se može nasoliti Tihi okean.
Stavićete na moj grob pojas za spasavanje.
Jer nikad se ne zna.
<1926>

Prev. Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas