Druga glava
što priča o prvom pohodu na koji je sa svoje postojbine krenuo bistri don Quijote.
Pošto je dakle sve uredio i spremio, ne htede oklevati da učini što je naumio; strašila ga misao da će zatezanjem nahuditi svetu, jer je nakanio tegobe uklanjati, krivice ispravljati, nepravde zatirati, neredu doskakivati i zla dela osvećivati. I tako, ne javljajući nikome svoju nakanu i krijući se, jednoga se jutra pre zore, a bio je jedan od najsparnijih srpanjskih dana, oboruža svom svojom bojnom opremom, zajaše Rocinanta, natakne na glavu skrpani šljem, nadene na ruku štit, zgrabi koplje, te izjaše iz dvorišta kroza stražnja vrata u polje, silno zadovoljan i veseo što vidi da mu se tako lako započeo izvršivati dobri naum. No tek što je ispao u polje, zaokupi ga strahovita misao koja ga je malne odvratila od započetoga pothvata. Setio se on da još nije primljen među vitezove, te po viteškom zakonu ne može i ne sme dići oružje ni na kojega viteza; a sve da i jest, morao bi kao novi vitez nositi samo svetlo oružje, [37] bez znamenja na štitu, dokle god ga junaštvom ne stekne. Te ga misli uskolebaju u naumu, ali kako mu je ludost bila jača od ikoje razložitosti, smisli on da će upriličiti neka njega oviteži ko mu drago, na koga naiđe, po primeru mnogih drugih koji su tako učinili, kao što je čitao u knjigama koje su ga zaludele. A što se tiče svetloga oružja, nakan je, čim dospe, oružje tako očistiti da bude sjajnije i belje od hermelina.[38] S tim se smiri i nastavi svoj put, udarajući onamo kamo je konja volja, jer to i smatra pravim načinom za pustolovine.
Jaše tako naš novi novcati pustolov putem, razgovara sa sobom i veli: »Dok bude jednom na svet izdana istinita istorija mojih slavnih dela, nema sumnje da će mudrac koji ih bude opisivao ovako započeti i pričati prvi moj pohod u ranu zoru: ,Tek što je rumeni Apolon po licu daleke i prostrane zemlje razastro zlaćane niti svoje krasne kose, i tek što sitne, šarene ptičice umiljatim jezicima, slatkom i medenom harmonijom pozdraviše osvit rujne zore, koja ustaje iz meke postelje ljubomornoga muža, te se kroz vrata i balkone manchanskoga obzorja javlja smrtnicima, kadli slavni vitez don Quijote od Manche ustade s dangubnoga perja, zajaha slavnoga konja Rocinanta i krenu na put niz drevno i čuveno[39] Montielsko polje. «
I doista je tim poljem jahao.
A onda nadoveže: »Sretna li doba i sretna li veka kad se izdaju na svet slavna moja junačka dela, vredna da budu salivena od mjedi, isklesana u mramoru i naslikana na slikama, da budućnosti ostane uspomena. Oj ti mudri čarobniče, bio ko bio, komu je suđeno da budeš letopisac ove neobične istorije! Molim te, nemoj zaboraviti mojega dobroga Rocinanta, svagdanjega druga mojega na ovim mojim hodovima i putovima!« Onda opet započne, kao da je zbilja zaljubljen: »Oj princezo Dulcinejo, vladarice ovoga zaljubljenoga srca! Jako si mi nažao učinila što si me otpravila i odbila me s krutim jadom i naredila mi da se ne javljam pred licem tvoje krasote. Smiluj se, gospodarice, i seti se ovoga pokornoga srca koje od ljubavi za tebe toliku muku muči.«[40]
Uz to je nizao putem još druge ludorije, sve onako kako su ga njegove knjige naučile, i povodio se, koliko god može, za jezikom tih knjiga. A jahao je tako polagano, i sunce je tako naglo i s tolikom žegom pripeklo da bi mu jamačno ispržilo mozak, kad bi ga još bilo.
Jahao je gotovo ceo taj dan, i ništa se nije dogodilo što bi vredelo pripovedati, te je očajavao, jer mu je želja da što pre skobi koga na kome bi okušao jakost svoje junačke ruke. Ima pisaca koji vele da mu se prva pustolovina pružila u klancu Lápice;[41] drugi vele: kod vetrenjača; ali ono što je meni pošlo za rukom iznaći i što je zapisano u manchanskim letopisima, kazuje da je jahao ceo taj dan, a kad se poče noćati, iznemogoše i kljuse i on i malne skapaše od gladi. Obazre se na sve strane neće li ugledati kakav dvor ili kakvu pastirsku kolibu, da se skloni i da namiri mnogu svoju potrebu, i opazi nedaleko od puta kojim jaše krčmu. Kao da mu je sinula zvezda i kao da ga ne dovodi u trem, nego u dvore spasenja. Pohiti onamo i stigne krčmi baš kad će se zanoćati.
Na vratima zatekne on dve devojke, seke hoćke, koje putuju u Sevilju s mazgarima. Svratili se oni noćas u krčmu da onde predane. Kako se našem pustolovu sve što god misli, vidi i što mu se utvara pričinja zgodom koja se zbiva onako kako je on čitao, i krčma mu se, čim ju je opazio, učini dvorom sa četiri kule i s vršcima od blistava srebra, pa je tu i most koji se uzdiže, i dubok rov, i sve čime su takvi gradovi opravljeni. Kad se približi krčmi koja mu se učinila dvorom, pritegne malko uzde Rocinantu, jer se ponadao da će kakav patuljak iskrsnuti navrh kule i javiti trubom da se vitez približuje dvoru. Ali kad razabra da onde zatežu i da Rocinante navaljuje u staju, dojaše on krčmi do vrata. Tu opazi one dve razuzdanice, i njemu se učini da su dve krasote gospođice ili umiljate dame koje se dvoru pred vratima šetaju. Uto se slučajno dogodi da svinjar potera sa strništa krdo svinja (koje se, da prostite, tako zovu) i zatrubi u rog, da se svinje skupe. I odmah se don Quijotu pričini ono što želi, to jest da to patuljak objavljuje sada tim znakom njegov dolazak. Jako zadovoljan priđe dakle krčmi i damama, ali kad one ugledaju onako oboružana čoveka, s kopljem i sa štitom, poplaše se i nagnu bežati u krčmu. No don Quijote, koji im po bežanju razabra strah, odigne vizir od lepenke, otkrije svoje suho, zaprašeno lice, te progovori uljudnim i smirenim glasom:
— Ne bežite, milostive gospođice, i ne bojte se nikakva zazora, jer viteškom redu u koji se i ja brojim, niti dolikuje niti je posao da ikomu zazor čini, a pogotovu takvim uzvišenim devicama kakve se vi jasno ukazujete.
Gledaju ga devojke i zaviruju, da mu razaberu lice, koje je zakriveno lošim vizirom; ali kad začuju da ih krsti devicama, što im se nikako ne slaže sa zanatom, ne mogoše se suspregnuti, nego prasnuše u toliki smijeh da se don Quijote ražestio i rekao:
— Krasoti jako dolikuje uljudnost, a dalje, velika je ludost smejati se ni zbog čega. Ali ja vam to ne velim zato da se razjadite ili ozlovoljite, jer moja je volja jedino da vam na službu budem.
Taj govor, nerazumljiv tim gospama, i nepodobna pojava našega viteza još jače potakne njima smeh, a njemu ljutinu, i još bi i gore bilo da nije u taj čas izišao krčmar, čovek jako debeo i zato jako miroljubiv. Kad on spazi onu nakaznu spodobu, opremljenu onakvom neskladnom bojnom opremom: uzdama, kopljem, štitom i oklopom, gotovo da se i sam pridružio devojačkom veselju i prasnuo u smeh. Ipak se poboja tolike gomile oružja, te odluči da mu uljudno odgovori, i reče ovako:
— Gospodaru viteže, ako vaša milost traži noćište, u ovoj ćete krčmi, osim postelje (jer postelje nema nijedne), sve drugo naći u preobilju. Kad don Quijote vide poniznost zapovednika ove tvrđave, jer tako mu se prividio krčmar i krčma, odgovori:
— Meni je, gospodine kaštelane, sve po volji, jer oružje je nakit meni, a borba je odmor moj... [42]
Kad je nazvan kastelanom, pomisli krčmar da ga je onaj okrstio tako jer mu se učinio kastiljanskim poštenjakom,[43] a on je Andalužanin, i još s obale sanlúcarske, nikako manji lupež od Kaka, ni manji obešenjak od đaka ili paža.[44] Odgovori on dakle:
— Prema tomu je vaše perje tvrda stena, a vaš san je večno bdenje. Kad je tako, izvolite samo odsesti, jer u ovoj će vam kući biti pouzdano zgode i prilike da ne spavate i celu godinu dana, a kamoli jednu jedincatu noć.
Tako reče i pridrža stremen, a don Quijote sjaha s velikom tegobom i mukom s konja, kao čovek koji ceo dan nije okusio jela.
Odmah naredi krčmaru neka se valjano pobrine za njegova konja, jer ovo je najbolje stvorenje koje na svetu hleba jede. Pogleda krčmar konja, i ne učini mu se baš onakav kako ga don Quijote hvali, pa ni napolak. Odvede ga u staju i vrati se da vidi šta zapoveda gost. A njemu devojke, koje su se već izmirile s njim, skidaju bojnu opremu. Svukle mu oklop s prsiju i s ramena, ali nikako ne znaju i ne mogu da istave oklop na vratu ni da mu skinu nepodobni šlem, privezan zelenim uzicama; čvorovi se nisu mogli razrešiti, nego treba da se preseku. Ali on ne htede ni za što pristati, i šlem mu ostane svu noć na glavi, tako da se smešnija i neobičnija slika ne može ni zamisliti.
A dok su mu one skitnice i pohotnice skidale bojnu opremu, sve je mislio da su to neke otmene gospođe i dame iz onoga dvora, te im je govorio nadasve uljudno:
»Nigda nije vitez bio
Tako služen od gospođa,
Košto beše don Quijote,
Kada iz svog sela dođe:
Gospe dične dvore njega,
Dvorkinjice paze konja[45]
ili Rocinanta, jer to je, gospođe, mojemu konju ime, a don Quijote od Manche ime je meni. Nisam se doduše kanio odati ko sam, dokle god me ne odaju moja junačka dela u vašoj službi i za vašu korist, ali sam morao u ovakvoj prigodi primeniti tu staru romancu o Lanzarotu, i zato ste mi pre vremena saznali ime. No kucnuće čas kada će mi vaša gospodstva zapovediti, i ja ću poslušati, a hrabrost moje ruke dokazaće koliko sam željan služiti vama.«
Devojke, koje ne bijahu navikle slušati slične govore, ne odsloviše, nego ga samo zapitaše bi li prezalogajio štogod.
— Bih ja što mu drago — dočeka don Quijote — jer mislim da bi mi i trebalo.
Slučajno je bio petak i u svoj je krčmi bilo samo nekoliko obroka ribe koju u Kastilji zovu oslić, u Andaluziji bakalar, u drugim krajevima treska, a opet u drugima pastrmica. Zapitaju ga bi li možda izvoleo pastrmice, jer drugom ga ribom ne mogu ponuditi.
— Ako ima mnogo pastrmica — odgovori don Quijote — mogu one biti zajedno jedna pastrma; jer ako mi dadu osam reala u sitnu novcu, isto mi vredi kao osam reala u komadu. Šta više, moglo bi s tim pastrmicama biti kao s teletom, koje je bolje od krave, ili s jaretom, koje je bolje od jarca. No bilo kako mu drago, neka se odmah donese; jer muka je i teret oružje, i ne možeš ga nositi ako ne paziš na utrobu.
Da bude na svežem zraku, postave mu sto krčmi pred vrata, a krčmar mu donese obrok bakalara, loše nakvašena i još gore skuvana, i hleb crn i prljav kao i njegovo oružje. Smešno ga je gledati kako jede. Šlem nije skinuo, a vizir mu je navučen, te ne može ništa k ustima prineti, nego mu mora kogod davati i baš u usta metati. U toj mu potrebi pomaže jedna od onih gospođa. Ali pićem ga napojiti ne mogoše, i ne bi ni mogli, da nije krčmar izdubio trsku, pa mu jedan kraj turio u usta, a u drugi lio vino. Sve je to strpljivo primao, samo da mu ne rastrgaju uzice na šlemu. U to slučajno krčmi stigne svinjski štrojač; najavi on svoj dolazak i zaduvne četiri-pet puta u trskovu sviralu, a time sasvim uveri don Quijota da je u nekom slavnom dvoru, da ga služe uz muziku, da je bakalar pastrma, da je crni hleb beli, da su bludnice dame, da je krčmar dvorski kaštelan, i po tome rasudi da se u dobar čas odlučio krenuti. No sve ga je jače morilo što nije ovitežen, jer dok nije u viteški red primljen, misli da se po pravu ne sme ni u kakav junački posao upuštati.
Treća glava
u kojoj se pripoveda kako je don Quijote zgodno ovitežen.
Moren dakle takvim mislima, požuri se on sa svojom oskudnom večerom, kakva se već dobije u krčmi, a kad je dovečerao, zovne krčmara, zatvori se s njim u staju, klekne preda nj i progovori:
— Hrabri viteže, odavle gde klečim, ne ustajem ja dokle god se vaša dobrota ne privoli da me obdari milošću za koju vas želim zamoliti, a biće vama na diku i svemu ljudskome rodu na korist.
Kad krčmar vide svojega gosta gde pred njim kleči, i začu šta on govori, zagleda se zbunjen u njega ne znajući ni šta bi učinio ni šta bi mu rekao. Navali na njega neka ustane, ali on ni za šta ne htede, dokle god mu nije obećao da će ga obdariti milošću za koju ga moli.
— Tome sam se, gospodaru, od velikodušja vašega i nadao — dočeka don Quijote; — evo dakle za koju sam vas milost zamolio, a vaša mi je plemenitost obećala: milost da sutra izjutra ovitežite mene. Noćas ću ja u kapeli vašega dvora odstojati stražu pod oružjem, a sutra će se, kako rekoh, izvršiti što toliko žudim: da mognem, kako se priliči, na sve četiri strane sveta ići tražeći junačke zgode, za korist onih koji su u nevolji, jer to je zadaća viteštvu i skitnicima vitezovima, a takav sam i ja, te za takvim junaštvima ginem.
Krčmar je, kako rekosmo, priličan obešenjak bio i već je nešto naslutio da mu gost nije sasvim pri pameti. A kad ga je čuo šta sada govori, konačno se uveri. Zato, da bi noćas bilo smeha, odluči pristati uza šalu. Reče mu dakle da je posve pravo što želi i moli; takva se nakana priliči i prirodna je ovakvim otmenim vitezovima kakvim se on čini, a po naočitom liku i jest. Kaza kako se i sam za mladih dana bavio tim časnim poslom, te je obišao mnoge krajeve po svetu tražeći junačkih zgoda, a nije propustio ni sušionice ribe u Malági, ni naselja Riaránska, ni Compás u Sevilji, ni tržište u Segoviji, ni Oliveru u Valenciji, ni Rondillu u Granadi, ni obalu u Sanlúcaru, ni Potro u Córdobi, ni vinare u Toledu,[46] ni druga mesta na kojima je iskušao brzinu svojih nogu i veštinu svojih ruku, te počinio mnogu nepravicu, predobio udovicu mnogu, načeo poneku devicu, prevario pokoje nedoraslo čeljade i konačno se upoznao s gotovo svim velikim i malim sudovima, koliko god ih ima u svoj Španiji; naposletku se, veli, sklonio u ovaj svoj dvor, te živi tu od imanja svojega i tuđega i prima svakoga skitnika viteza kojega god porekla i stanja bio, sve zato što ih silno voli i što oni, za nagradu njegovoj dobroj volji, dele s njim što god imaju. Reče mu i to da u ovom svojem dvoru nema nikakve kapele u kojoj bi mogao pod oružjem odstojati stražu, jer je kapela srušena da bude nova sagrađena; ali kad je potreba, može se, zna on, odstojati straža gde mu drago, te bi je mogao noćas odstojati u kojem dvorskom dvorištu; a sutra će se, ako Bog da, izvršiti ceremonije koje trebaju, pa će on biti ovitežen, i još tako da na svem svetu ne bi mogao biti ovitežen bolje.
Zapita ga ima li sa sobom novaca. Don Quijote odgovori da nema ni pikule, jer u istorijama skitnika vitezova nije nikada čitao da je ijedan novac sa sobom nosio. Na to mu odvrati krčmar da se vara: sve ako to i ne piše u istorijama, ne piše zato što se njihovim piscima nije činilo nužnim pisati o nečem što je tako jasno i potrebno kao to da moraš poneti novac i čiste košulje, i stoga ne smeš suditi da vitezovi nisu te potrepštine sa sobom nosili. On smatra dakle pouzdanim i dokazanim da su svi skitnici vitezovi, kojih su tolike knjige pune i prepune, nabijene kese nosili, da im bude novaca ako ustreba, a isto su tako nosili košulje i škatuljicu punu masti da njome vidaju rane koje im budu zadane, jer na poljima i pustolinama, gde se bore i dopadaju rana, nema im svagda ko bi ih lečio, manj da im je prijatelj koji mudrac čarobnjak, te im on odmah upomoć priskakuje i vazduhom im na oblaku dovodi devojku ili patuljka, s posudicom takva snažna napitka te čim gutnu kap, ozdravljuju od svake rane i svakog uboja, kao da ga nije ni bilo.
Ali kad nisu imali toga, starodrevnim je vitezovima svagda bio navičaj da su im perjanici opskrbljeni novcima i drugim potrepštinama, kao što je svilac i melem, da se leče. A kad bi se dogodilo da ovakav vitez nema perjanika (no to je malo i retko bivalo), sam bi vitez sve to nosio sa sobom u maloj torbici na konjskim sapima, tako te bi se činilo da je u njoj štogod važno. Jer ako ne bi bilo s takva razloga, skitnicama vitezovima ne dolikuje nositi torbaka. Zato mu savetuje, premda bi mu kao viteškomu posinku svojemu, što će mu nabrzo biti, mogao i zapovediti, neka odsad ne kreće na put bez novaca i bez spomenute zalihe, pa će videti kako će mu na korist biti kad se i ne nada.
Don Quijote obeća da će učiniti sasvim onako kako ga svetuje. Uglave dakle odmah da će odstojati oružanu stražu u velikom dvorištu uz krčmu. Don Quijote skupi sve svoje oružje, metne ga na valov kraj studenca, nadene na levicu štit, prihvati koplje i silno se dostojanstveno uzšeta pred valovom. On se uzšeta, a uto se i noć uhvati.
Krčmar pripòvedi svima koji se zatekoše u krčmi kako mu je budalast gost, te kako odstojava oružanu stražu, iščekujući da bude ovitežen. Začude se oni takvoj neobičnoj budalaštini te odu da ga vide iz prikrajka i ugledaju ga kako se čas mirno šeta, čas opet u koplje podupire, a oči upire u oružje i ne može da ga se nagleda. Noć se sasvim unoća, ali takva jasna mesečina zasine da bi se mogla takmiti sa suncem, u kojega svetlost zaima. Tako oni sve jasno razabiru što god novi taj vitez čini. Onda naspije jednom od onih mazgara u krčmi da ode i napoji svoje mazge. Treba sada maknuti oružje don Quijotovo, koje leži na valovu, ali kad on spazi mazgara gde prilazi, zavikne u sav glas:
— Ej ti, bio ko bio, smioni viteže koji prilaziš oružju najjunačnijega skitnika viteza što se ikad mačem opasao! Pazi šta činiš, i ne diraj mi oružja ako ne želiš glavom platiti smionost!
Mazgar ne htede mariti za te reči (a bolje mu beše hajati za njih, da izmakne nevolji), nego zgrabi oružje za remenje i odbaci ga daleko od sebe. Kad to vide don Quijote, podiže oči k nebu, svrnu misli (kako se čini) na svoju vladaricu Dulcineju i reče:
— Budi meni, vladarice moja, na pomoći u ovoj prvoj uvredi i pogrdi koja stiže ove grudi, tebi podčinjene: ne uskraćuj mi milost i zaštitu u ovome prvom odlučnom boju.
Te i još druge takve reči izreče, te odbaci štit, odiže obadvema rukama koplje i njime opatrnu mazgara tako silno po glavi da se krvav svalio na zemlju, pa da ga je još jednom zviznuo, ne bi mu trebalo lekara da ga leči. Pošto je to uradio, skupi svoje oružje i uzšeta se opet, isto onako mirno kao i dotle. Malo zatim drugi mazgar, ne znajući šta se dogodilo (jer je onaj prvi još onesvešten bio), dođe s istom onakvom nakanom, da napoji mazge. Ali kad on priđe da ukloni oružje i raskrči valov, don Quijote ne progovori ni reči i ne zamoli milost ni u koga, nego i opet odbaci štit, i opet diže koplje, te maznu i toga mazgara više nego triput po glavi, ali koplje se ne razmrska, nego glava mazgarova puče četiri puta. Na tu se halabuku slete sav svet iz krčme, a među njim i krčmar. Kad to vide don Quijote, nadjenu štit na levicu, položi desnicu na mač i reče:
— Oj vladarice krasote, snago i jakosti oslabljenoga srca mojega! Kucnuo je čas da svrneš uzvišene oči na ovoga tvojega roba viteza, koji se danas nada veličajnomu junačkomu delu.
Time se, učini mu se, toliko ojunačio da ne bi ni korak uzmaknuo sve da navale na njega svi mazgari ovoga sveta. Kad one ranjenike videše drugovi njihovi kakvi su, obasuše don Quijota izdaleka kamenjem, a on se, koliko god mogaše, štitio štitom, ali se od valova ne smede udaljiti, da mu oružje ne bude bez obrane. Krčmar se uzvika neka ga se okane, jer im je već rekao da je gost lud, pa ga kao luđaka ni sud ne bi osudio, sve da ih redom pobije. Don Quijote uzvikao se još jače, te ih krsti neverama i izdajnicima, a gospodaru zamka veli da je hulja i prostačina, kad dopušta da tako postupaju sa skitnicima vitezovima; samo dok on bude ovitežen, platiće mu, da zapamti neverstvo svoje.
— A za vas, podla i kukavna fukaro, ja ne hajem: bacajte, prilazite, dolazite, zlostavljajte me, koliko god možete; videćete već kako ću vam odmastiti za budalaštinu i drskost.
To izreče toliko odrešito i srčano da je silan strah spopao napadače. I tako oni malo zbog toga, malo po krčmarovu savetu, prestanu bacati kamenje. A on ih pusti da uklone ranjenike, i uzme opet s onim istim mirom i spokojem odstojavati oružanu stražu kao dotad.
Ne svide se krčmaru gostove budalaštine, te on odluči sve prekratiti i odmah ga ovitežiti zlosretnim viteškim redom, dok ne bude još gore bede. Pristupi mu dakle, ispriča se što je taj prosti svet onako obezobrazio s njim, jer on nije o tom ni sanjao; no zato su oni za drzovitost čestito kažnjeni. Reče mu, kako mu je već rekao, da u zamku nema kapele, ali za ono što se još mora učiniti i ne treba kapela. Kad ko hoće da bude ovitežen, glavno je, koliko on zna viteški ceremonijal, udar po zatiljku i po ramenu, a to se može izvršiti i nasred polja. Što se pak tiče oružane straže, dovoljno je odstražiti dva sata, a on je eto odstojao više od četiri. Sve mu to poveruje don Quijote i odgovori mu da ga je ovoga časa voljan poslušati, pa neka izvrši sve što god brže može, jer ako bude opet napadnut, pošto već bude ovitežen, neće u zamku nikomu požaliti glave, a samo će onima oprostiti život koje domaćin odredi, i njemu u čast.
Tako opomenut i preplašen, donese krčmar odmah knjigu u koju zapisuje slamu i ječam što ih daje mazgarima. S njim iziđu one dve spomenute devojke, dečak ponese ugorak sveće, i vajni kaštelan priđe don Quijotu i zapovedi mu neka klekne. Uzme čitati iz svoje beležnice, kao da govori kakvu pobožnu molitvu, a nasred čitanja digne ruku i odvali don Quijotu čestit udarac po vratu, onda ga njegovim vlastitim mačem ploštimice mazne svojski po ramenu. Uz to je vazda mrmljao kroza zube, kao da čita obrednu molitvu. Pošto je to učinio, naredi jednoj od onih dama neka mu opaše mač, a ona to izvrši s velikom veštinom i bistrinom, jer nije šala susprezati smeh uza svaku toačku te ceremonije; ali junačka dela novoga viteza, koja već videše, suzbiše im smeh. Opasujući ga mačem, reče čestita gospođa:
— Bog vam dao, milostivi gospodaru, da budete sretan vitez i da vam se posreći u bojevima.
Don Quijote zapita je kako se zove, da zna u budućnosti komu duguje zahvalnost za iskazanu milost, jer je nakan odeliti njoj jedan deo slave koju će steći junaštvom svoje ruke. Ona mu s velikom poniznošću odgovori da se zove Tolosa, a kći je nekoga krpe rodom iz Toleda, koji živi u čatrljama u Sancho Bienayi; ona mu je voljna poslužiti što god poželi, i smatrati ga gospodarom. Don Quijote odvrati joj neka njemu za ljubav i za volju pridene svojemu imenu don i neka se prozove doña Tolosa. Ona mu obeća, a druga mu devojka natakne ostrugu, i on razvede s njom gotovo isti razgovor kao i s onom koja mu je pripasala mač. Zapita i nju za ime, a ona mu odgovori da se zove Molinera (mlinarica), jer je kći čestita mlinara iz Antequere. I nju zamoli don Quijote neka imenu pridene don i neka se prozove doña Molinera, te i njoj ponudi svoju službu i naklonost.
Pošto su dakle navrat-nanos dokončane ceremonije, nikada još donde viđene, nije mogao don Quijote dočekati čas kada će se vinuti na konja i poteći da traži pustolovine. Osedla odmah Rocinanta i uzjaše, zagrli domaćina, te hvaleći mu što ga je ovitežio, nagovori mu takva čudesa da se to ne može ni pogoditi ni iskazati. A krčmar, samo da mu se nosi iz krčme, odgovori na njegov govor isto tako rečito, iako sa manje reči, pa ne ištući plaću za ugošćenje, pusti ga neka ide s milim Bogom.
Četvrta glava
Šta se dogodilo našemu vitezu kad je krenuo iz krčme.
Beše pred zoru kad don Quijote krenu iz krčme, tako zadovoljan, sretan i veseo da mu je od radosti pucao kolan na konju. Ali na pamet mu padnu saveti krčmarovi, kako je potrebna zaliha koja se sa sobom nosi, posebno novci i košulje, te odluči vratiti se kući i onde se opskrbiti svime, pa i perjanikom, jer kani za perjanika uzeti suseda svojega, seljanina, koji je siromah i ima dece, ali je vrlo zgodan za perjaničku službu u viteza. S tom mišlju navrne Rocinanta k selu, a Rocinante, kao da već oseća pašu, pojuri onamo tako voljno te se činilo da i ne dodiruje nogama zemlju.
Ne prođe daleko, kad mu se učini da se iz šumske guštare, tamo s desne strane, čuje nečiji glas kako jadikuje. Čim to začu, progovori:
»Hvala nebesima na milosti koju mi iskazuju kad mi ovako brzo daju priliku da mognem izvršiti što mi je dužnost po zvanju, i da uberem plod svojih dobrih nakana. Jamačno je to glas kakva potrebnika ili potrebnice, kojoj treba moja dobrota i pomoć.«
Potegne uzde i svrne Rocinanta onamo odakle mu se čini da dopire glas.
Tek što je nekoliko koračaja ušao u šumu, opazi kobilu privezanu za hrast, a za drugi hrast privezana dečaka od nekih petnaest godina, gola do pojasa. Taj se dečak uzvikao, a ima i zašto, jer ga neki krepki seljanin neprestance mlati remenom, a kad god ga ošine, kori ga i upućuje te mu govori:
— Jezik smiri, a oči raširi!
A dečak odgovara:
— Neću više nikada, gospodaru! Tako mi muke Isusove, neću više to učiniti. Obećavam da ću odsad bolje paziti na stado.
Kada don Quijote razabra što tu biva, progovori rasrđena glasa:
— Neusrdni viteže, ne dolikuje hvatati se ukoštac s onim koji se ne može braniti. Nego uzjašite konja i prihvatite koplje — a uistinu je bilo prislonjeno koplje uz hrast za koji je povodcem svezana kobila — pa ću vam ja pokazati da je kukavština što vi činite.
Kad seljanin ugleda nad sobom tu spodobu, optrpanu oružjem, kako mu se razmahuje kopljem ispred lica, pomisli da je poginuo, te odgovori dobrostivim rečima:
— Gospodaru viteže, taj dečak koga ja kažnjavam, u mojoj je službi i čuva mi kao ovčar stado ovaca što imam u tom kraju. Tako je nemaran da mi svaki dan nestaje po ovca. I jer ga ja kaštigujem za nemarnost i obešenjaštvo, veli on da ja to činim od škrtosti, samo da mu ne platim plaću koju mu dugujem, a tako mi Boga i duše, laže.
— Kako preda mnom smeš izustiti reč »laže«, ti prosta huljo? — zavikne don Quijote. — Tako mi sunca koje nam sija, raskomadaću ja tebe ovim kopljem na komadićke. Da si ga odmah isplatio bez ijedne reči! Ako nećeš, tako mi Boga, koji je gospodar nad nama, ovoga ću te časa smlaviti da ti ni traga ne bude. Odvezuj ga odmah!
Seljanin obori glavu i bez ijedne reči odreši ovčara, koga sada don Quijote zapita koliko mu duguje gospodar. Ovčar odgovori da mu duguje za devet meseci, po sedam reala mesečno. Don Quijote sračuna i pronađe da je to u svemu šezdeset i tri reala, te zapovedi seljaninu neka ovoga časa plati ako neće da pogine od njegove ruke. Zaplašeni se seljanin zabogma i mestom na kojem stoji i zakletvom kojom se zakleo (a zakleo se ničim još nije) da nisu toliki novci, jer se moraju odračunati i odbiti tri para cipela koje mu je dao, i jedan real, što mu je dvaput puštana krv kad je bolovao.
— Sve ti to dobro navijaš — odvrati mu don Quijote; — ali cipele i puštanje krvi neka se odračuna za bubotke kojima si ga bez krivice izubijao. Ako je on razderao kožu na cipelama koje si ti platio, ti si mu razderao kožu na telu. A ako mu je brico puštao krv kad je bolovao, ti si mu je puštao zdravomu. Po tome on dakle tebi ne duguje ništa.
— Nevolja je, gospodaru viteže, što ja nemam novaca sa sobom. Neka Andrés pođe sa mnom mojoj kući, i ja ću mu isplatiti sve do reda.
— Da ja opet odem s njim? — odvrati dečak. — Zlo i naopako! Neću ja, gospodaru, ni za što, jer ako on mene uhvati sama, izbiće me na mrtvo ime.
— Neće — odvrati don Quijote; — dovoljno je da ja naredim, i on će poslušati. Čim se on meni zakune po zakonu viteškog reda, koji je primio, oslobodiću ga obećanja i zagarantovati tebi da će ti platiti.
— Promislite, milostivi gospodaru, šta govorite — reći će dečak; — moj gospodar nije vitez i nije nikakav viteški red primio, nego je on bogati Juan Haldudo, žitelj quintanarski.
—Svejedno — odgovori don Quijote; — Haldudi mogu biti vitezovi, jer svako je sam svoje sreće kovač.
— Istina je — reče Andrés — ali ko je ovome mom gospodaru skovao sreću, kad on meni krati moju plaću, moj znoj i moju muku?
— Ne kratim ja tebi, brate Andrése — odvrati seljanin; — privoli se samo da pođeš sa mnom, a ja se kunem svim viteškim redovima koliko god ih na svetu ima da ću te isplatiti do reala, i još biranim novcima.[48]
— Volja vas ne birati — odvrati don Quijote; — samo mu isplatite u realima, i ja ću se zadovoljiti. Ali pazite da učinite kako ste prisegli, jer ako ne učinite, kunem vam se onom istom zakletvom da ću se vratiti i potražiti vas i kazniti, a pronaći ću ja vas sve ako se sakrijete bolje od guštera. A želite li znati ko vam ovo zapoveda, pa da uzmorate još jače prionuti i obećanje izvršiti, znajte da sam ja junački don Quijote od Manche, osvetnik krivdi i nepravicâ. Ostajte s Bogom i ne smećite s uma što ste obećali i zakleli se, da vas ne stigne kazna kojom sam vam zapretio.
Tako reče, obode Rocinanta i za tili čas odjuri od njih. Poprati ga seljanin očima, a kad vide da je izmaknuo iz šume i nestao, okrenu se ovčaru Andrésu te mu reče:
— Hajde, sinko, da ti platim što ti dugujem, kako mi je zapovedio onaj osvetnik krivicâ.
— Kunem vam se — odvrati Andrés — kako god vi naumili izvršiti zapovest toga čestitoga viteza, koga Bog hiljadu godina poživio, on je, tako mi svetoga Roka, takav junak i pravedan sudac da će se vratiti i sve izvršiti što je rekao!
— I ja se kunem — odgovori seljanin — ali kad te toliko volim, želim povećati dug, da ti povećam i platu.
Zgrabi ga za ruku, ponovno ga priveza uz hrast, i izmlati ga na mrtvo ime.
— Hajde sada, gospodiću Andrése — govorio je seljanin — zovni osvetnika krivicâ, da vidiš hoće li osvetiti ovo. Samo mi se čini da još nisam dokončao posao, jer me snalazi volja da te živa oderem, kako si se i bojao.
Naposletku ga odreši i pusti da pođe tražiti svojega suca, pa neka mu on izvršuje osudu koju je izrekao. Andrés jadan i zlovoljan ode, kunući se da će potražiti junačkoga don Quijota od Manche i pripovediti mu sve redom što se dogodilo, pa će mu gospodar ljuto iskihati sve. Ali uza sve to ode on plačući, a gospodar ostade smejući se. Tako je dakle osvetio krivicu junački don Quijote. Sav zadovoljan tom zgodom, uveren da je najsretnije, uzvišeno, započeo svoja viteška dela, silno uživajući u samom sebi, jaše on ka svojemu selu i govori tihano:
»Uistinu se možeš zvati sretnom iznad sviju koje god žive na zemlji, oj krasoto nad krasotama, Dulcinejo od Tobosa, jer tebi je sudbina dosudila, da svakoj tvojoj volji i hiru bude podvrgnut i pokoran ovakav junačan i slavan vitez kao što jest i kao što će biti don Quijote od Manche, koji je, kako sav svet zna, jučer ovitežen, a danas je doskočio najvećoj nepravdi i krivici koju je nepravednost smislila i okrutnost počinila: danas sam oteo bič iz ruke nemilosrdnoga neprijatelja koji je bez ikakva uzroka šibao onoga nežnoga dečaka.«
U to stigne na put koji se rašlja na četiri strane, i odmah mu padnu na pamet raskrsnice gde se skitnici vitezovi zamišljaju kojim bi putem udarili. Da učini poput njih, zastane časkom, ali nakon premišljanja pusti Rocinantu uzde i preda svoju volju volji svoga konja, a taj udari onamo kamo je odmah namerio, ravno svojoj staji.
Pošto je projahao otprilike dve milje, naiđe don Quijote na skupinu ljudi, toledskih trgovaca, kako je kasnije doznao, koji putuju u Murciju da kupuju svilu. Šestorica su, sa suncobranima, a uz njih su četiri sluge na konjima i tri mazgarska momka pešaka. Čim ih don Quijote spazi, odmah pomisli da je tu nova pustolovina, a kako je nakan da se u svim zgodama, koliko god može, povodi za onim što je čitao u svojim knjigama, učini mu se to baš lepom prigodom da izvrši što je namislio. S pristalom se otmenošću i srčanošću upre dakle čvrsto u stremen, uperi koplje, zakrili štitom prsa, stane nasred puta i počeka da mu stignu oni skitnici vitezovi, jer za takve ih je smatrao i cenio. A kad se primaknuše da ga mogu videti i čuti, zaviknu don Quijote iza glasa i reče im nabusito:
— Neka sav svet stane, ako sav svet ne bude priznao da na svem svetu nema krasnije gospe nego što je carica od Manche, neprispodobiva Dulcinea od Tobosa!
Na te reči zastanu trgovci, a kad promotre neobičnu spodobu onoga koji govori, razaberu odmah, i po spodobi i po rečima, da je taj gospodin mahnit. Ali htedoše i da vide što će mu ono priznanje koje traži, te će jedan od njih, podrugljivac i veliki domišljan, reći:
— Gospodaru viteže, mi ne znamo ko je ta čestita gospođa koju spomenuste, nego vi nama pokažite nju, pa ako je zbilja takva krasotica kako rekoste, drage ćemo volje i bez ikakve sile priznati istinu koju od nas tražite.
— Da ja vama nju pokažem — odvrati don Quijote — kakva bi vam dika bila priznati istinu koja je tako jasna? U tome i jest važnost, da vi, premda je niste ni videli, morate verovati, priznavati, tvrditi, zaklinjati se, braniti je; a ako nećete, izlazite mi na megdan, vi nepokorni i obesni ljudi! Istupajte jedan po jedan, kako viteški zakon naređuje, ili svi četimice udarite kako je običaj i sramotan posao ljudima vašega soja! Evo izglédam i iščekujem vas. uzdajući se u pravicu, koja je uz mene.
— Gospodaru viteže — odgovori trgovac — molim vašu milost u ime sviju nas knezova, koji smo ovde, nemojte da opterećujemo svoju savest priznajući ono što nikada nismo videli ni čuli, pogotovu gde bi to bio zazor caricama i kraljicama u Alcarriji i Extremaduri, nego se udostojte pokazati nam kakvu god sliku te gospođe, sve ako je slika malena koliko pšenično zrno, jer po sitnu se gata krupno; a ja mislim da smo se već toliko privoleli njoj, te ćemo mi, sve ako joj je na slici jedno oko škiljavo a iz drugoga joj oka kaplje rumenica i sumpor, ipak reći da je krasna koliko god želite, samo da ugodimo vašoj milosti.
— Ne kaplje njoj, gade odurni — odvrati don Quijote razjaren — ne kaplje njoj, velim, ono što ti kažeš, nego joj nežno kaplje ambra i bizam, a nije ona ni škiljava ni nakriva, nego ravna kao vreteno na Guadarrami. Ali ćeš ljuto okajati veliku klevetu kojom si opao onakvu krasotu kakva je u moje vladarice.
Tako reče, te spusti koplje i s tolikim besom i ljutinom pojuri na čoveka koji mu je ono rekao, te bi taj smioni trgovac nastradao da nije, na sreću njegovu, Rocinante na po puta posrnuo i pao.
Rocinante pade, a gospodar mu se dobrano otkotrlja niz polje. Htede ustati, ali ne može nikako, jer mu smeta koplje, štit, ostruge i šlem, a teška je starinska bojna oprema. Muči se on tako, hteo bi ustati, a ne može, te govori: — Ne bežite, ljudi kukavice; pričekajte, ropske duše; jer nisam se ja ovamo izvalio po svojoj krivici, nego po krivici mojega konja.
Jedan od mazgarskih momaka, koji se onde nađoše, a nije baš bio dobroćudan, ne otrpi kad začu tolike pogrde od onoga jadnika što leži, nego mu uzvrati u rebra. Pojuri k njemu, zgrabi mu koplje, razlomi ga u komadićke, te ga jednim ulomkom, unatoč oklopu, izmlati kao vola u kupusu. Uzviču se gospodari na njega, neka ga ne bije toliko i neka se okani, ali se momak već razjario te ne htede odustati dok nije bes izdovoljio i srce iskalio. Pograbi on još i druge ulomke koplja i sasvim ih razmrska na jadniku što leži. Ali don Quijote, koliko god pljušte po njemu udarci, ne suspreže jezik, nego preti i nebu i zemlji i razbojnicima, jer za razbojnike ih smatra.
Umori se momak, i trgovci udare svojim putem, za kojega su imali prilike da se dosita napričaju o izmlaćenom jadniku, a ovaj, kad vide da je sam, opet pokuša hoće li moći ustati. Ali kad nije mogao dok je bio zdrav zdravcat, kako bi mogao sada, ovako izbijen i razbijen? A ipak je zadovoljan, jer to smatra za pravu nevolju skitnika viteza, te svu krivicu pridaje svojemu konju. No ustati ne može jer mu je sve telo izubijano.
prevod: Iso Velikanović i Josip Tabak
Нема коментара:
Постави коментар