Yona Dureau,Položaj Žena u Izraelu

Yona Dureau Položaj Žena u Izraelu

Izraelska kultura i položaj žena

Položaj žena u Izraelu je uznemirujući. U tom pogledu sve su stranke složne. Izvor problema je prepoznat na različit način, prema političkim i verskim tendencijama. Za stranku Ša'as je nedostatak Tore izvor svih zala. Izgleda da je ta stranka uostalom sklona tome da lakše oprosti nasilje izišlo iz verskih redova: Ša'as predlaže, posredstvom jednog od svojih ministara, ublažavanje kazne roditeljima rahidim koji su tukli svojeete i koje je osudio jedan izraelski sud. Molba je odbijena. Za laičke stranke, izvor nasilja nad ženama je jedno viđenje žene promatrane velikim dijelom kroz položaj žene u židovstvu. Iako je neosporno da iskrivljeno shvaćanje židovskih izvora može dovesti do pojedinih slučajeva mačizma, međutim preterano je svesti nasilje nad ženama, gde bi izraelski mačizam tomu bio razlog. Mogla bi se napisati čitava knjiga o slici žene u današnjim izraelskim pesmama, a one su daleko od toga da temelje svoj svetonazor na osnovi Tore. Posle žene-dadilje, večne tešiteljice iz pesama Haima Moshea, “ T'ni li Yad”: “Daj mi ruku”, do najerotskijih pesama koje svode ženu na anonimni ljubavni užitak, “Ze kara halaila” ( “to” se /spolni čin/ dogodio noćas”), ili čak pesme koje pevaju žene, a koje nam šalju jednu zastrašujuću sliku položaja žene u paru, uvek u obrambenom stavu, morajući uvek bdeti nad tim da ne bude prevarena (“Ani roa leha baainaim, ani roa et hakol”: gledam te u oči i vidim sve”), slika savršene žene prema mišljenju svetovnog izraelskog muškarca nije sjajna, moramo to prihvatiti. NITI JEDNA današnja pesma ne dopušta joj partnersko mesto ravno muškarcu, gde bi oni ravnopravno davali jedan drugome.

Položaj žena i nasilje društava

Sociološke studije nisu nikad produbile pitanje nasilja društava u odnosu na položaj žene u tim istim društvima. A ipak, veza je očita, ako se malo osvrnemo na uske veze između psihičkog razvitka nekog deteta i njegove društvene ravnoteže, i slike žene koju joj vraća njeno okruženje.

Svako dete ima životnu potrebu da veruje da je plod ljubavi svojih roditelja. Tako jedna od osnovnih pogreški nekih roditelja sastoji se u tome da priznaju detetu da nije bilo željeno, da nije začeto iz ljubavi, da je plod nezgode. Ta vrsta izjave ima jedno od najrazornijih delovanja na psihički razvoj deteta, jer ga vraća na potpuno otsustvo slučajnosti njegovog vlastitog postojanja. Možemo razgovarati o vrednosti ovih tvrdnji, jer jedno od bitnih pitanja postavljenih psiholozima u slučajevima ženske sterilnosti je uloga koju je odigralo telo i psiha u začeću, i ako je istina da silovana žena svesno ne želi plod takvog odnosa, ali ostaje istina da je njeno telo želelo dete: židovske žene silovane u koncentracijskim logorima nisu nikada rodile. (Ova zadnja tvrdnja je naravno sporna, tvrde stručnjaci, ali zaslužuje biti uzeta u obzir).
Prema tome, izjaviti jednom detetu da je plod slučaja i da nije proizašao iz ljubavi svojih roditelja je oblik laži isto toliko kao psihičko ubistvo. Psiholozi, ali isto tako i rabini, svakodnevno uviđaju ostvarene štete takvih izjava.
U tom kontekstu, važno je razumeti da ta jasna i izričita tvrdnja je ponekad sama po sebi razumljiva za dete kad ono pripada društvu gde otac zlostavlja ženu, ili nekoj društvenoj skupini gde polni odnosi i brakovi nisu proizašli iz osećaja, nego su nametnuti tom skupinom, i događaju se obično prinudom. Uzmimo na primer najortodoksnije verske skupine, ili promatrajmo tradicionalno arapsko društvo, i zaključićemo u oba slučaja da je nasilje nerazdvojivo od društvene skupine, koja nalazi delom svoje temelje u predstavljanju sebe kao pojedinca, i na toj osnovi čak i odnos dvu roditelja. Životno je, dakle, shvatiti da je položaj žene u društvu odlučujući za budućnost tog istog društva. Drugim rečima, Izrael će ostati zauvek jedno apsolutno vrlo nasilno društvo, i to gde se stvaraju veze na silu u najmanjoj od društvenih ćelija, ako se položaj žene ne poboljša.

Uloga vlasti i žene

Vlada Ehuda Baraka bila je obećala pokretima za borbu za poboljšanje položaja žena u društvu jednak postotak žena i muškaraca u vladi. Od 32 ministra samo su dve žene bile izabrane. Ne radi se samo o nepoštivanju predizbornih obećanja. To je nažalost česta stvar. Taj je čin primer poruge s kojim vlada, kao očitovanje volje građana, drži ženu. Ne meri se do koje je tačke jedno društvo oblikovano unutrašnjom snagom slike koju mu šalje njegova vlada. Prezirući žene, Ehud Barak je pokazao da njegova vlada ustraje u izvesnom viđenju žene, i zbog toga dopušta takvo ponašanje.

Brojevi

Računa se da se u Izraelu premlaćuje 200.000 žena. Između 6-10 žena umiru u današnje doba svake godine zbog nasilja koje je izvršio njihov suprug. Broj silovanih žena penje se do 5000 prijavljenih silovanja (podvostručujemo naravno tu brojku da bismo dobili stvarni broj silovanja, jer izjava o silovanju uvek predstavlja dodatnu traumu koju podnosi žrtva). Ne povezujemo uvek te brojeve s agunma (aguna עגונה - napuštena, ostavljena žena, op. prev.), udanim ženama koje je muž napustio a ne mogu se preudati, zbog otpusnog dokumenta zvanog get (גט). Međutim, te pojave nam vraćaju istu sliku degradirane žene na neki način, nažalost, povezanu. Žena nema pravo odlučiti o svojoj sudbini u ova tri predstavljena slučaja, ona je svedena na propise koji se odnose na dite ili nekog korištenog predmeta, prema kojem se grubo postupa, i kog se napušta kad je volja za korištenjem nestala. Situacija je dakle katastrofalna kad gledamo brojke, ali takođe kvalitativno, psihički, za izraelski narod. Još nije prihvaćeno u kolektivnoj većinskoj svesti ove zemlje da jedna osoba rođena kao žena može biti pojedinac u punom smislu reči, obdaren razumom, voljom, samostalnošću, i da je dostojna poštovanja. Razlika polova se još nažalost meša sa nejednakošću polova, što je daleko od toga da je to gledište Tore za koju “jednakost” može značiti različitost.

Agune

Nameću se halahičke odrednice. Jedan Bet hadin s'farad (Sefardski verski sud) ne može, teoretski, prisiliti muža da da get svojoj ženi. Jedan bet ha din aškenaz (Aškenazki verski sud), u teoriji, može to, ako okolnosti zahtevaju. U nekim posebnim slučajevima, gde muž svojim delom pokazuje da nema nameru vratiti se u svoju kuću, izraelski batej hadin (Izraelski sudovi) imaju od 1995. godine pravo putem “hok hasankcia” (Zakon o kazni), mogućnost izvršiti pritisak na muža posredstvom izraelskog zakona, uzimajući na primer sve bankovne kartice muža, ili uzimajući mu auto, štaviše i da mu prekinu telefonsku liniju ako je nužno. Te kazne su uopšteno  govoreći vrlo delotvorne, ako se primene, i sprečavaju stvaranje situacija gde muž koristi svoje pravo geta da bi sprečio svoju bivšu ženu da počne ispočetka, dok on svoj život živi slobodno. Treba zabeležiti da primena hok hasankcia zavisi još puno o položaju bet hadin-a, i na primer, mogli smo zaključiti da od postanka tog zakona, bet hadin iz Tel Aviva ga je primenio samo dva puta dok onaj iz Haife ga je upotrebio više od šezdeset puta.
U drugim slučajevima, kada jedan od dva člana para napusti Izrael, bet hadin mora, ako ima mogućnost, napraviti sve što je u njegovoj moći, da prisili muža da se rastavi od žene, jer postoji očita opasnost od “mamzerut-a”, to jest nezakonitog deteta, (ako rastavljena žena od svoga muža, ima dete), i neospornog dokaza rastave para.
Do danas postoje slučajevi gde je muž prebeg mogao oženiti drugu ženu u Sjedinjenim Državama, a većina saveznih država u SAD dozvoljava rastavu u odsustvu žene. U slučaju kad je jedan od članova para francuski građanin, postoji pravni sporazum između Francuske i SAD-a, koji prisiljava SAD da daju obaveštenja o tom razvodu Francuskoj, u ovom slučaju, u Nantesu. Taj pravni sporazum nažalost ne postoji u Izraelu, a kao posledica toga je da su se mnogobrojne žene “rastavile” in absentia u SAD-u, dok ih židovski zakon smatra da su još uvek udate. Premda građanski brak ili rastava ne znače ništa u očima židovskog zakona, ostaje to da dokaz ponovnog braka muža je dovoljan da da izraelskim (sudovima) batej hadin pravo da prisili muža da da get (ali koji na svaki način ne će moći biti upotrebljen u njegovom odsustvu). Sada su neke organizacije za prava žena uložile napore da se postigne pravni sporazum sličan francuskom, koji bi prisilio SAD da prenese sva obaveštenja koja se tiču razvoda in absentia.

Pravo i silovanje

Situacija silovanih žena nije im ostavljala nikakvu nadu u prošlosti. Zakon i njegova primena bili su tako beskrupulozni, povoljni za muškarce, i koji su a priori smatrali da je silovana žena kriva zbog počinjenog incidenta, tako da je većina silovanja bila ritko prijavljivana policiji. Posle dve godine, borba izraelskih žena na pravnom polju i unutar Kneseta postigla je da svako silovanje mora slediti “oneš minimali”, minimalnom kaznom zatvora koja se ne može skratiti.

Mnogi su već pisali na temu žene u judaizmu. Izgledalo nam je važno, usporedno s pitanjem  položaja žene u Izraelu, da se podsetimo na propis za žene prema židovskim izvorima, i u suprotnosti s propisom koji joj može biti priznat, kada su ti izvori zaboravljeni ili degradirani. Setimo se najpre, izražavanja ženskosti u židovstvu, da je ženski rod daleko od povezivanja s nekim nižim oblikom ili preziranijim od muškog roda.
U najvažnijim molitvama, kao na primer u Birkat Hamazon, pronalazimo ženske i muške gramatičke oblike ujedinjene u izražavanju božanstva. Mudraci su objasnili te različite upotrebe posle talmudskog doba, precizirajući da su se ženski oblici odnosili na Olam Haba (svet koji dolazi, onaj svet), koji je duhovniji, dok su se gramatički oblici u muškom rodu odnosili na Olam haze (ovaj svet), više materijalan.

Kabala uči u tom istom smislu tj. da je svet stvorio Bog u dva vremena. Bezoblična tvar stvorena je iz ništavila, koje je bilo ženskog roda, a zatim je uobličeno i postaje muškog roda. Muški i ženski rod ponovno se pojavljuju prema istoj logici u redu sefira, jer najviše sefire među najnižim sefirama koje su dostupne čoveku također su zaharskog reda (muški rod), gde je muški rod proizišao iz emanacije jedne sefire, nekeva, ženskog roda. Traženje jedinstva zahara i nekeva, akronim: zon, za rekonstrukciju sefirotičkog jedinstva i vrednosti, nas uči u samom srcu najdražeg dela židovstva, nezamenjivom svojstvu dve krajnosti, koje nisu ovde da ih se stavi jednu iznad druge, nego da ih se sagleda kao različite i dopunjavajuće delove nužne za gradnju i za tikun (heb. poboljšanje, nap. prev.) sveta, i očito sreće.

Ta tematika muškog i ženskog ponovno se pojavljuje u određenom broju bitnih reči židovstva i prema nepromenjivoj logici gore navedenog iskaza. Ruah, vetar, duh, može biti muški ili ženski. Kise, sedalica, prestolje, može biti muškog ili ženskog roda. Kos, pehar, čaša, može biti muškog ili ženskog roda. Min haolam haba (min, heb. rod, op. prev.) rod «Haolam haba» će biti ženskog roda. Dok će Min haolam haze, rod «Haolam ha te» biti muškog roda.

Setimo se da su kerubini iz Arke bili i muški i ženski, i da je njihovo držanje licem uz lice simbolizovalo sklad između božanskog i ljudskog. Potsetimo da je taj sklad promišljen da se odražava u paru, jer slova koja razlikuju reč iš (čovek, muškarac, muž) i reč išá (žena) sačinjavaju reč ja, a to bi bio početak Božijeg imena (Jahve), dok zajednička slova koja ostaju kad sastavnice ove komplementarnosti nestaju, oblikuju onda reč eš, vatra.

Daleko smo od toga da tražimo zamenu prve neravnoteže drugom, stavljajući ženu iznad muškarca, kao što su drugi postavili muškarca iznad žene. Sadašnje zabrinjavajuće stanje u Izraelu je doista takvo da razara vatru (ženu), jer je komplementarnost negirana u prirodnom skladu para.

Jean Zacland, u svom delu «Za jednu etiku. Biće u ženskom rodu», proučio je ženskost u Tori, kao protivnost u konstruktivnoj napetosti s muškošću, napetosti kroz koju se izražava nastanak židovskog naroda kao monoteističkog. Tako dakle, prema njegovom mišljenju, Očevi nisu mogli odigrati svoju ulogu i ispuniti istorijsku dužnost koju im je poverilo božanstvo. Bez te dve krajnosti, nema napretka izvan barbarstva i dijalektike između autoriteta i velikodušnosti. Bez te dve suprotnosti nema razvitka jedne monoteističke kulture i naroda koji bi donosio taj monoteizam.

Žena i židovsko učenje
 

Žena je nadopuna muškarcu, što ne znači da muškarac može sebi dodeliti pravo da joj negira svaku misao, bilo kakvo razmišljanje, ikakvu samostalnost. Ako je žena zaista “ezra kenegdo”, pomoć protiv muškarca, prema Tori, tumači objašnjavaju da će žena biti nasuprot muškarcu (protiv njega) ako ne vlada sklad. Ona će biti pomoć, ali Tora nije nikad upisala tu pomoć u područje jedne kuhinje.

Žena, prema najizvornijem židovstvu Tore, može biti prorok kao i muškarac, i njezino proročanstvo ponekad nadilazi muškarčevo (kao na primjr Sara, za koju je rečeno da vidi budućnost). Tora nije dakle nikad opovrgavala ili smanjivala propis o inteligenciji ili ženskoj percepciji. To opažanje i inteligencija su često bili okvalificirani izrazom “ženska intuicija”, ali trebalo bi još jedanput moći s točnošću odrediti smisao koji su preci davali razlikama između ženskog i muškog intelektualnog senzibiliteta, da bi mogli usorediti tu definiciju s modernim izrazima o ženskoj intuiciji. Zna se na primjr da učenje gemare bolje odgovara muškom duhu, ali to ne znači da se i žena ne bi mogla tome posvetiti, ali da muškarac treba više takve vežbe od žene. Mnogobrojne verske institucije u Jeruzalemu podučavaju danas ženama gemaru. Brojke su toliko dojmljive da se može govoriti o fenomenu, kaže Jeruzalem Post nedavno. U samoj ustanovi Matan, osnovanoj pre dve godine, oko 2000 žema sada studira Talmud svake nedelje i to na nivou jednakoj rabinima iz bilo koje ješive. “Ezra kenegdo”, te se žene trude izvan sumnje postati one koje će u budućnosti biti najbolje družice u učenju svojem mužu, kao što je rav Kook poučavao: najbolji «haveh de hevrut», govorio je on, je uvek tvoja žena.

A što reći više, osim da slika jedne žene sposobne učiti, razmišljati, i napredovati sa svojim mužem na putu prema Tori nam zaista izgleda kao slika sklada i bolji temelj za mir, nego ona od neuravnoteženog para gde bi jedan od dva partnera bio samo tvorac materijalnog sveta, dok bi drugi bio oslobođen svake brige i zadubljen u učenje? Kakvu stvarnu razmenu možemo zamisliti u jednom takvom paru? Kakvu sliku žene toga para on ostavlja svojoj deci, osim slike žene nužno inferiorne muškarcu, jer sva naša kultura propoveda važnost Tore. Sigurno, dobre će duše nastojati odgovoriti da delo važi kao i učenje, i da majčina kuhinja vredi koliko i očevo učenje. Ostaje nam zaključak da takvo razmišljanje ne odgovara onome što čitavo društvo oseća. Zašto bi sledili jednu dihotomiju, koja je bila opravdana u prošlosti, podelom zadataka koji su odražavali jedan neizbežni društveni red, gde žene nisu imale mjsta. Bez odbacivanja zadaća, koje nameće majčinstvo, današnja židovska žena može, i hoće, učiti i mi ne možemo nego poželeti da se takav razvitak nastavi, da bi napokon omogućio još jače jedinstvo parova oko židovstva i njegovog smisla.