_________________________________
MI
Beleška 3. SAKO. ZID. TABLICA …
Imao sam prilike da čitam i čujem mnogo neverovatnog o onim vremenima (kada su ljudi živeli još slobodnom tj. neorganizovanom, divljem stanju. Ali najneverovatnije mi se uvek činilo baš ovo: kako je tadašnja, makar i embrionalna vlast, mogla dozvoliti da ljudi žive bez ičega nalik na našu Tablicu, bez obaveznih šetnji, bez tačnog rasporeda jela, kako je mogla dozvoliti da ustaju i odlaze na spavanje kada im dune u glavu; neki istoričari čak kažu da su u to doba na ulicama po svu noć gorela svetla, da su po svu noć ulicama hodali i vozili se ljudi.
Eto, to ja nikako ne mogu da razumem. Ma kako da je bio ograničen njihov razum, ipak su morali da shvate da je to bilo pravo, sveopšte ubijanje – samo lagano, iz dana u dan. Država ( humanost) branila je da se osudi na smrt pojedinac, a nije branila da se ubijaju milioni napola. Ubiti jednog, tj. smanjiti zbir ljudskih života za 50 godina – to je zločinački, a smanjiti zbir ljudskih života za 50 miliona godina – to nije zločinački. Pa zar to nije smešno? Kod nas će taj matematički moralni zadatak rešiti za pola minuta bilo koji desetogodišnji broj, a kod njih to nisu mogli svi njihovi Kantovi skupa ( zato što se nijedan Kant nije dosetio da izradi sistem naučne etike, tj. zasnovane na oduzimanju, sabiranju, deljenju, množenju).
......Svako jutro, sa šestotočkovnom tačnošću, jednog istog časa, jednog istog trenutka – mi, milioni, ustajemo kao jedan. U jednom istom času, jedinstveno milionski započinjemo posao – jedinstveno milionski ga završavamo. I slivajući se u jedinstvenomilionsko telo u jednoj istoj, Tablicom određenoj sekundi – prinosimo kašike ustima – u jednoj istoj sekundi izlazimo u šetnju i idemo u slušaonicu, u salu Tejlorovih egzersisa, odlazimo na spavanje.
Tablica množenja je mudrija, apsolutnija od drevnog Boga: ona nikada - shvatate li: nikada - ne greši. I ništa srećnije ne postoji od cifara koje žive po skladnim, večitim zakonima tablice množenja. Ni kolebanja, ni zabluda. Istina je jedna, i put istine je jedan; i ta je istina - dva puta dva, i taj istiniti put je - četiri. I zar ne bi bio apsurd kad bi ove srećno, idealno pomnožene dvojke - počele da misle o nekakvoj slobodi, tj. jasno - o grešci?...
...Mislio sam: kako se i moglo desiti da drevnim ljudima nije padala u oči sva apsurdnost njihove književnosti i poezije? Ogromna, veličanstvena snaga umetničke reči - traćila se potpuno uzalud. Prosto smešno: svak je pisao što mu padne na pamet. To je isto tako smešno i apsurdno kao i činjenica što je more kod drevnih ljudi puna 24 časa tupo udaralo o obalu, milioni kilogramometara sadržanih u talasima - odlazili su samo na zagrevanje osećanja kod zaljubljenih. Mi smo iz zaljubljenog šapata talasa dobili elektriku, od zverke koja štrca besnu penu napravili smo domaću životinju; a isto tako smo ukrotili i osedlali nekada divlju stihiju poezije. Sada poezija nije više bezočni slavujev zvižduk: poezija je - državna služba, poezija je - korist.
Naše čuvene "Matematičke None": zar bi mogli bez njih u školi tako iskreno i nežno da zavolimo četiri računske radnje? A "Trnje" - taj klasičan primer: Čuvari su trnje na ruži koje čuva nežni Državni Cvet od grubih dodira... Čije će kameno srce ostati ravnodušno kad vidi nevina dečja usta kako tepaju, kao molitvu:
Ružu zli dečko zgrabi.
Trn se u ruku zabi.
Nestaško - jao, jao,
plačući je otrčao.
A "Svakodnevne Ode Dobrotvoru"? Ko se neće, kad ih pročita, pobožno pokloniti pred samopožrtvovanim radom tog Broja nad Brojevima? A mučni, crveni "Cvetovi Sudskih presuda"? A besmrtna tragedija "Zakašnjenja na posao"? A priručna knjiga "Stanice o polnoj higijeni"? Čitav život, u svoj svojoj složenosti i lepoti - zauvek je iskovan u zlato reči.
Naši pesnici više ne lebde u sedmom nebu: oni su se spustili na zemlju; oni sa nama idu u korak uz zvuke strogog mehaničkog marša Fabrike muzičkih instrumenata; njihova je lira - jutarnje šuštanje električnih četkica za zube i stravičan tresak varnica Dobrotvorovoj Mašini, i veličanstveni eho himne Jedinstvenoj Državi, i intimno odzvanjanje kristalno-blistavog noćnog suda, i uzbudljiva lupnjava roletni koje padaju, i veseli glasovi najnovije kuvarske knjige, i jedva čujni šapat uličnih membrana.
Naši su bogovi ovde, dole, s nama - u Birou, u kuhinji, u radionici, u klozetu; bogovi su postali kao mi: ergo - mi smo postali kao bogovi. I mi ćemo, moji neznani planetarni čitaoci, doći k vama da bismo vaš život učinili božanstveno razumnim i tačnim, kao što je naš...
_____________________________________
“Sutradan sam se ja, D-503, javio Dobrotvoru i ispričao mu sve što mi je bilo poznato o neprijateljima sreće. Zašto li mi je ranije to moglo izgledati teško? Ne razumem. Jedino objašnjenje: moja predašnja bolest (duša). Uveče tog istog dana – za istim stolom sa Njim, sa Dobrotvorom – sedeo sam (po prvi put) u čuvenoj Gasnoj sobi. Doveli su onu ženu. U mom prisustvu je trebalo da da svoj iskaz. Ta je žena uporno ćutala i osmehivala se. Primetio sam da ima oštre i vrlo bele zube i da je to lepo. Onda su je uveli pod zvono. Lice joj je postalo veoma belo, a kako ona ima tamne i velike oči – bilo je to vrlo lepo. Kad su ispod zvona počeli da izvlače vazduh – ona je zabacila glavu, zatvorila oči; stisnute usne – to me je na nešto podsećalo. Gledala me je, grčevito se držeći za naslone fotelje – gledala je dok joj se oči nisu sasvim zatvorile. Onda su je izvukli, pomoću elektroda brzo povratili i ponovo stavili pod Zvono. To se ponavljalo tri puta – a ona ipak nije rekla ni reči. Drugi, koji su privedeni zajedno sa tom ženom, bili su časniji: mnogi od njih su počeli da govore još od prvog puta. Sutra će se svi oni popeti uz stepenice Dobrotvorove Mašine. Ne treba odugovlačiti jer je u zapadnim kvartovima još – haos, jauk, leševi, zveri, i na žalost, znatna količina brojeva je izneverila razum. Međutim, na 40. bulevaru je uspela montaža privremenog zida od visokovoltnih talasa. I ja se nadam da ćemo pobediti. Još više: ubeđen sam – mi ćemo pobediti. Jer razum mora da pobedi.”
__________________________________
“….Imao sam prilike da čitam i čujem mnogo neverovatnih stvari o onim vremenima kada su ljudi živeli još u slobodnom tj. neorganizovanom, divljem stanju. Ali najneverovatnije mi se uvek činilo upravo ovo: kako je tadašnja, makar i embrionalna vlast, mogla dozvoliti da ljudi žive bez ičega nalik na našu Tablicu, bez obaveznih šetnji, bez tačnog regulisanja rasporeda jela, kako je mogla dozvoliti da ustaju i odlaze na spavanje kad im dune u glavu; neki istoričari čak kažu da su u to doba na ulicama po svu noć gorela svetla, da se po svu noć ulicama hodalo i vozilo.Eto, to ja nikako ne mogu da razumem. Ma kako da je bio ograničen njihov razum, ipak su morali da shvate da je to bilo pravo, sveopšte ubijanje – samo lagano, iz dana u dan. Država (humanost) branila je da se osudi na smrt pojedinac, a nije branila da se ubijaju milioni napola. Ubiti jednog, tj. smanjiti zbir ljudskih života za 50 godina, – to je zločinački, a smanjiti zbir ljudskih života za 50 miliona godina – to nije zločinački. Pa zar to nije smešno? Kod nas će taj matematički moralni zadatak rešiti za pola minuta bilo koji desetogodišnji broj, a kod njih to nisu mogli – svi njihovi Kantovi skupa (zato što se nijedan Kant nije dosetio da izradi sistem naučne etike, tj. zasnovane na oduzimanju, sabiranju, deljenju, množenju).
A ovo – zar nije apsurd što je država (smela je sebe da nazove državom!) mogla da ostavi bez svake kontrole seksualni život. Ko je, kad je, i koliko je hteo… Potpuno nenaučno, kao životinje. I kao životinje su nasumice rađali decu. Zar nije smešno: poznavati voćarstvo, živinarstvo, ribarstvo (imamo tačne podatke da su oni sve ovo znali) i ne umeti doći do poslednjeg stupnja te logičke lestvice; detarstva. Ne dosetiti se naših Materinskih i Očinskih Normi. Tako je smešno, tako je neverovatno, da sam eto napisao, a plašim se: odjednom ćete me vi, nepoznati čitaoci, proglasiti za pakosnog šaljivca. Odjednom ćete pomisliti da prosto hoću da vam se podsmevam i da vam sa ozbiljnim izgledom pričam krajnje budalaštine….”
______________________________________
Beleška 7. DLAKA IZ TREPAVICA. TEJLOR. BUNIKA I ĐURĐEVAK
„ Oslobođenje“? Čudnovato: kako su u čovečijoj vrsti žilavi zločinački instinkti. Kažem svesno: „zločinački“. Sloboda i zločin su tako nerazdvojno povezani među sobom kao…kao kretanje aera i njegova brzina: brzina aera = 0, i on se ne kreće; sloboda čoveka = 0 i on ne vrši zločine. To je jasno. Jedino sredstvo da se čovek izbavi od zločina – to je da se izbavi od slobode .
______________________________________
Beleška 36.
Konspekt: PRAZNE STRANICE. HRIŠĆANSKI BOG. O MOJOJ MAJCI
…
- Dakle? Zašto ćutite? Tako je ili nije? Dželat?
- Tako je – pokorno sam odgovorio. I dalje sam jasno čuo svaku Njegovu reč.
- Pa šta onda? Vi mislite – bojim se ja te reči? A da ste pokušali nekad sa nje da zderete ljušturu i da pogledate šta je tamo unutra? Sada ću vam pokazati. Sećate li se: modri brežuljak, krst, gomila. Jedni – gore, poprskani krvlju prikucavaju telo uz krst; drugi – dole, poprskani krvlju gledaju. Ne čini li vam se da je uloga onih, gornjih – najteža, najvažnija?
Ta, da nije njih, zar bi bila režirana ovako veličanstvena tragedija? Njih je izviždala neprosvećena gomila: ali ih za to autor tragedije – Bog – mora još obilnije nagraditi. A zar hrišćanski, najmilosrdniji Bog ( koji lagano spaljuje na paklenoj vatri sve nepokorne – zar on nije dželat? I zar ima manje onih koje su hrišćani na lomačama spalili nego spaljenih hrišćana? Pa ipak – shvatate to – pa ipak su tog Boga vekovima slavili kao Boga ljubavi. Apsurd? Ne, naprotiv: krvlju ispisani patent za neiskorenjivu čovekovu razboritost. Čak on onda – kosmat – divalj onda je on shvatao: istinska, algebarska ljubav prema čovečanstvu jeste bezuslovno nečovečna, i nesumnjivo obeležje istine jeste njena surovost. Kao što je nesumnjivo obeležje vatre da spaljuje. Pokažite vatru koja ne žeže?...
__________________________________________
Beleška 40.
ČINJENICE. ZVONO. JA SAM UBEĐEN
Dan je. Vedro je. Barometar 760.
Zar sam ja, D-503, napisao ovih dvesta šezdeset i tri stranice? Zar sam ja nekada osećao – ili sam uobražavao da osećam ovo? Rukopis je moj. I dalje – isti taj rukopis, ali na sreću – samo rukopis. Nikakvog buncanja, nikakvih besmislenih metafora, nikakvih osećanja: samo činjenice. Zato što sam zdrav, što sam potpuno, apsolutno zdrav. Osmehujem se – ne mogu da se ne osmehujem. Iz glave su izvadili nekakav trn, u glavi je lako, prazno. Tačnije: nije prazno, nego nema ničeg stranog što bi smetalo osmehivanju ( osmeh je normalno stanje normalnog čoveka).
Takve su činjenice. Te iste noći su mog suseda koji je otkrio konačnost vasione, i mene, i sve one koji su bili sa nama – pohvatali, jer nismo imali uverenja o Operaciji – i odveli nas u najbližu auditoriju (broj auditorije mi je zbog nečeg poznat: 112). Ovde su nas privezali za stolove i podvrgli Velikoj Operaciji.
Sutradan sam se ja, D- 503, javio Dobrotvoru i ispričao mu sve što mi je bilo poznato o neprijateljima sreće. Zašto li mi je ranije to moglo izgledati teško? Ne razumem. Jedino objašnjenje: pređašnja moja bolest (duša).
Uveče istog dana – za istim stolom sa njim, sa Dobrotvorom – sedeo sam ( prvi put) u čuvenoj Gasnoj sobi. Doveli su onu ženu. U mom prisustvu je trebalo da da svoj iskaz. Ta je žena uporno ćutala i osmehivala se. Primeti sam da ima oštre i vrlo bele zube i da je to lepo.
Onda su je uveli pod zvono. Lice joj je postalo veoma belo, a kako ona ima tamne i velike oči – bilo je to vrlo lepo. Kada su ispod zvona počeli da izvlače vazduh – ona je zabacila glavu, zatvorila oči, stisnute usne – to me je na nešto podsećalo. Gledala me je grčevito se držeći za naslon fotelje – gledala je dok joj se oči nisu sasvim zatvorile. Onda su je izvukli, pomoću elektroda brzo povratili i ponovo stavili pod Zvono. To se ponavljalo tri puta – a ona ipak nije rekla ni reči. Drugi, koji su privedeni zajedno sa tom ženom, bili su časniji: mnogi od njih su počeli odmah da govore. Sutra će se svi oni popeti uz stepenice Dobrotvorove Mašine.
Ne treba odugovlačiti jer je u zapadnim kvartovima još uvek – haos , jauk, leševi, zveri i na žalost, znatna količina brojeva je izneverila razum.
Ali se na 40. bulevaru uspelo sa izgradnjom privremenog zida od visokovoltnih talasa. I ja se nadam- mi ćemo pobediti. Još više: ubeđen sam- mi ćemo pobediti. Jer razum mora pobediti.
__________________________________
...sad će sesti beli, mudri Pauk – Dobrotvor u beloj odori, koji nam je mudro svezao ruke i noge dobrotvornim mrežama sreće. Ali, evo završilo se to Njegovo veličanstveno silaženje s nebesa, bronca himne je ućutala, svi su seli....
'Čuvari su – trnje na ruži koji čuvaju nežni Državni cvetić od grubih dodira...
v....eć su tu, u našim redovima: oni odmah mogu otkriti numere koji padnu u zabludu i spasiti ih od daljnjih lažnih koraka, a Jedinu Državu od njih samih ...
...ona sliči na svoje ime: desetak centimetara niža od Majčinske Norme – zato je sva okruglasta i ružičasta O – usta – otvorena u susret svakoj mojoj reči. I još: okrugli, bucmasti nabori na zaprešću – kakvi bivaju kod dece ..
na kraju naše četvorke - nepoznata mi muška numera - nekako dvaput izvijena, poput slova S. Svi smo bili različiti
Na njegovoj znački je blesnulo: S-4711 (naravno, zašto je on od prvog trenutka bio za mene povezan sa slovom S: to je bio vizuelni utisak neregistrovan svešću)
“A između svojih prozračnih, kao od blistavog zraka satkanih zidova – živimo uvek na videlu,večno okupani svetlošću. Mi nemamo što skrivati jedni od drugih. K tome to još i olakšava težak zadatak i uzvišen trud Čuvara ...
“Na bulevaru sam se, prešavši na drugu stranu, osvrnuo: u svetlom, potpuno prožetom suncem, staklenom bloku kuće – tu i tamo videle su se tamnoplave, neprozirne kocke spuštenih roletna – kocke ritmičko taylorizirane sreće ...
Otvorio sam teška, škripava, neprovidna vrata – i mi smo u mračnom prostoru bez ikakvog reda ( to se kod njih nazivao “stan“). I sti onaj čudan “kraljevski“ muzički istrument – i divlje, neorganizovano, ludilo – kao tadašnja muzika – šarenilo boja i oblika ... izobličene epilepsijom, ne
uklapajući se ni u kakve jednadžbe – linije nameštaja... Teško sam podnosio taj haos ...
''Sunce .... nije bilo naše, pravilno raspoređeno po zrcalnoj površini uluca: bili su to nekakvi živi komadići, mrlje što neprestano trepere, zaslepljivale su oči, u glavi se vrtelo...
''I sve to se kreči, migolji, šušti, pod nogama baca se nekakvo čupavo klupko a ja skamenjen,ne mogu ni koraka – zato što pod nogama nije ravnina – shvaćate, nije ravnina – već nešto odvratno-meko, podatno, živo, zeleno, elastično ...
''Rukopis je - moj. I dalje - isti rukopis, ali - na sreću, samo rukopis. Nikakve groznice,nikakvih besmislenih metafora, osećaja: samo činjenice. Zato što sam zdrav, savršeno, potpuno zdrav. Smešim se – ne mogu, a da se ne smešim: iz glave su izvukli nekakav iver, u glavi je lako, prazno ...
'Drugi dan ja, D-503, javio sam se Dobrotvou i ispričao mu sve što mi je bilo poznato o neprijateljima sreće. Zašto mi se to ranije moglo činiti teškim? Neshvatljivo. Jedino objašnjene:moja prethodna bolest (duša).
Нема коментара:
Постави коментар