Juditi Gautier
Ave, Dea: Moriturus te salutat.
Smrt su i lepota dve stvari jake
što u sebi nose mrak i plavet sjajnu;
sestre su, jednako plodne i opake,
istu zagonetku kriju, istu tajnu.
O žene, pogledi, kose plave, crne,
sjajte, ja mrem! Sjaj, ljubavi i draži!
O blistave ptice iz dubrave tmurne!
O biserje što ga val mije i vlaži!
Gospo, nas smo dvoje bliži po sudbini,
neg što se po licu mom i vašem čini:
u očima vašim svemirski je žar,
a u mojoj duši zvezdan ponor vreba;
oboje, Judito, susedi smo neba,
vi, jerbo ste lepi, a ja jer sam star.
____________________________________
Kontemplacije na rubu beskrajnog
Znaj da sve pozna svoj zakon, svoj cilj, svoj put;
Da – od zvezda do majušnog prama – neizmernost osluškuje,
Da u svemu što je stvoreno postoji svest;
I da bi i uho moglo imati svoje vizije,
Jer su stvari i biće jedan veliki dijalog.
Sve govori:
Vazduh što struji i morska lasta što brodi valom,
Stabljika travke, cvet, klica, element,
Zar si univerzum drukčije zamišlj'o?
Zar smatraš da Bog, pomoću kojeg oblik izlazi iz mnoštva,
Sazdao ih zato da se nikad ne oglase: mračnu šumu,
Buru, potok što valja crni nanos,
Strahovitu hrid u talasima, životinju u planini,
Mušicu, šibljak, trnjak na kojem raste kupina,
I da ništa nije stavio u taj večni žubor?
Smatraš li da bi voda rečna i drveće šumsko,
Kad ne bi imali šta reći povisili svoj glas?
Ne čini li ti se da je vetar morski svirač na flauti?
Zar smatraš da bi okean, koji se nadima i koji se hrve,
Bio zadovoljan da otvara svoju čeljust danju i noću zato
Da bi duvao uprazno penušave šumove,
I zar bi rikao, pod uraganom koji besni,
Kad njegova rika ne bi značila govor?
Smatraš li da grobnica, obučena u zelenilo i noć,
Nije ništa drugo do samo ćutanje?
I zamišljaš li da duboka kreacija, koja sastavlja
Svoj romor od drhtanja ljiljana i ruža,
Da bi ga pomešala s valima, s pirkanjem plavog neba,
Ne zna šta kaže kad govori s Gospodom?
Smatraš li da je to samo jedan smušeni jezik?
Smatraš li da sva ogromna priroda samo muca,
I da bi se Gospod, u svojoj neizmernosti,
Posvetio, zadovoljstva radi, na veki vekova, tome
Da sluša mucanje gluvonemog?
Ne, sve govori svojim glasom, i sve ima svoj miris;
Sve je u beskrajnosti neka stvar koja se obraća nekom;
Misao ispunjava divotnu gužvu.
Gospod nije sazdao nijedan šum, a da mu nije pridružio glas.
Sve, kao ti, ječi, ili peva kao ja;
Sve govori. I sada, čoveče, znaš li zašto
Sve govori? Dobro slušaj. To je zato što vetrovi, talasi, plamenovi,
Drveće, trske, hridi, sve to živi!
Sve je to dušama ispunjeno!
___________________________________
Pesnik poljem ide
Pesnik poljem ide. Gleda i, bez reči,
Divi se; i sluša: lira u njemu zveči.
Videć gde dolazi, cveće pred kojim
Rubin tamni, cveće koje bojam' svojim
Sjaj potamnit može repa paunova,
Cvetići od zlata i modri cveći mali
Dočekuju njega lica misaona
Il koketna, i vratom dok su njihat stali,
Ko da stoji cika: "Gle nam miljenika!"
Pun svetla, sene i žamora živih,
Puk veljih stabala, koji u šumi živi:
Svi ti starci: tise, lipe i javori,
Časni hrasti, vrbe s borama na kori,
Brest s crnim granjem: teški od mahovine,
Ko ulemi kad se pokaže muftija,
Onome, što ide, dubok poklon čine;
Glava od lišća i brada od bršljana se svija
K zemlji. I dok čela sjaj mu promatraju,
"On je! Sanjar!" ide Šapat po svem gaju.
prevod: Nazor
__________________________________
SEJAČ
Sedim na pragu, ispod luka,
I gledam, suton dok već pada,
Kraj dana što još obasjava
Poslednje čase ljudskog rada.
Po njivama od noći mokrim'
Promatram starca, gde korača
U dronjcima, i pregrštima
Buduću žetvu u brazde baca.
Visoki njegov lik se crni
Nad radnjam krupnim. Osetiti
Veru mu možeš u korisni
Beg dana, koji samo hiti.
On ide amo i tamo, i baca
Seme po uvek široj njivi;
Otvara šaku i opet seje . . .
A, gledeć u nj, ja, svedok sivi,
Još razmišljam, dok krila sene
- Što, uz šum neki, sveđ je jača
Produžuju do samih zvezda
Svečanu gestu tog sejača.
prevod: Nazor
________________________________
TRUBLJE MISLI
Trubite, bez, prestanka trubite, o trublje Mislil
Kad Jozua, taj sanjar i prorok, ljut, hodo
Okolo grada i, trubeć u trublju, narod vodo
Za sobom, prvi put ga kralj uz smeh gledo; drugi
Put poruku mu posla: "Zar ti bi htio sada
Od vetra trublje tvoje da grad moj u prah pada?"
Jozue kada maknu naroda red se dugi
Sa zavetnim kovčegom, siđoše niza stube
Deca da, uz rug, pljuju na kovčeg i na trube.
U četvrtome hodu, žene na zidinama
Sedele, i smejale se, i prele, i stenama
Na porod Aronov se bacahu sa visoka.
A peti put kad Jozua okolo grada prođe,
Na zid slepac svaki i svaki bogalj dođe,
Pa buka nasta kao da riče divlja stoka.
A šestog puta, gore, na kulu od granita,
Gde oro gn'jezdo gradi, i takva joj je kamu
Čvrstoća da grom zalud strelom se u nju hita,
Vrati se kralj, i smeh mu iz puna grla prasnu,
I reče: "Ti Židovi muziku prave krasnu";
Pa, oko njega, starci što sede s njime u hramu
Da većaju predveče, u hihot udariše.A sedmog puta, sve se zidine razvališe.
prebod: Nazor
________________________________
Stella
Na žalu sam jedne ja zaspao noći.
Vetar me probudi; otvorivši oči,
Videh, izišavši iz bunila svoga,
Danicu što u dnu neba dalekoga
Kroz belinu nežnu, neizmernu sjaše.
Odnoseć nevreme bura odmicaše.
Pahuljom oblaci postajahu sivi.
Sjaj to beše jasni, što misli, što živi;
Stišavao udar vala je u hride;
Kanda duša neka kroz biser se vide.
Uzalud još noćne vladale su tmine,
Božji osmeh užga nebeske visine.
Vršak je jarbola svetlost posrebrila;
Na crnomu brodu bela jedra bila;
Jato galebova, stojeć na strmini,
Pozorno gledalo zvezdu u daljini
Ko nebesku pticu iz iskre rođenu;
Okean, ko narod, motreć sjajnost njenu,
Bučeć posve tiho, k njoj se primicao
Ko u strahu da je ne bi odagnao.
Neiskazana ljubav rosila iz zraka.
Do nogu mi tresla vlat se trave svaka,
Ptice su čavrljale usred svojih gnezda;
Cvet mi uzbuđen reče: sestra mi je zvezda.
I dokle svoj veo podizahu sene,
Čuh glas što sa zvezde stizaše do mene:
-Ja sam ona zvezda, koja prva hodi,
U koju u grobu veruju, što vodi.
Sijah vrh Sinaja, sijah vrh Tajgeta;
Stena sam ognjena, zlatna, odapeta,
Ko iz praćke Božje, na crn obraz tmuše.
Ja podižem snova svet koji je srušen.
O narodi, ja sam plamna poezija.
Blistah vrh Dantea, blistah vrh Mojsija.
Ljubav za mnom lava okeana tera.
Stižem. Nek ustaju krepost, hrabrost, vera!
Mislitelji, dusi, na tornjeve hajte!
Otvor’te se veđe, a zenice sjajte,
Zemljo, buni brazdu, žiće, vrevu vrati,
Na noge, spavači! – onaj što me prati,
Što me šalje poput prethodnice svoje,
Anđeo Sloboda, div Prosveta to je!
________________________________
Šetnja
O, ljubavi, budimo srećni. Dođi, sedi
U senu što izgleda kao suton bledi.
Koračajmo polako. Opusti se. Kloni.
Sad, kad nema nikoga, ti se sa mnom skloni
Iza gustih živica u to vrelo žito.
Što ne mogu četiri zida dići hitro
U tom kutku nevinom, kao čudom nekim!
Priroda je uhoda sa korakom mekim;
Sakrijmo se; ne veruj muku što nas rubi;
Čuj kako ti kolena žarka duša ljubi,
Jer ja sam samo duša, duša što ti tepa;
No duša je sposobna da u kandže ščepa
Ženu, i odnese je, i da svet potresa
Tajanstvenim poklikom orla sa nebesa
I zloslutnim čekanjem zveri koja reži.
Što je divno postići cilj kome se teži,
Slušati stišavanje blage opomene,
Opiti se tajnama dragim što rumene
Milo lice! Slatko je obećanje njeno
Što za tren razmišljanja biće povučeno!
Povučeno? Nikako. Biće još i jače…
Sakrijmo se. Grana se izdajnički mače.
Uvek se saznavalo gde i kad se kriju
Eshil i Megarila pitomih očiju,
I bilo bi odato njihovo šaptanje,
Jer je oleandrima tad drhtalo granje.
Нема коментара:
Постави коментар