Nobelova nagrada za nauku, postoji još od 1901 godine i od tada je 476 naučnika primilo ovo priznanje u oblastima fizike, hemije i medicine/fiziologije.Od svih ovih naučnika 12 su bile žene(0,02 % ). Među njima samo su 2 žene dobile nagradu za fiziku, 3 za hemiju a 7 za medicinu/fiziologiju !!
"U ne tako davnoj prošlosti mnoge nepravde učinjene su prema ženama naučnicima samo zato što su bile žene ili iz nacionalnih razloga. Mileva Marić - Einstein uspostavila je relaciju između mase i energije u vidu formule E = m c ^2; Lise Meitner je istu prva eksperimentalno potvrdila; Cecilia Payne dokazala njenu primenivost u Suncu i zvezdama; a Rosalind Franklin identifikovala dupli heliks DNA i ključno pitanje nastanka života na zemlji. Sudbinski, svima je uskraćena zaslužna slava samo zato što su bile žene ili po nacionalnom pitanju, a Nobelove nagrade uzeli su im njihovi najbliži muški saradnici"(Dr Simo Jelača).
Hemijska veza
Slobodan Bubnjević
Francusko-poljska naučnica i verovatno najpoznatija hemičarka svih vremena Marija Kiri, svoju drugu Nobelovu nagradu dobila je pre tačno sto godina. No za razliku od Ajnštajnove čudesne 1905. i Galilejeve 1609, koje su bile povod obeležavanja Međunarodnih godina fizike i astronomije, 1911. za madam Kiri nije bila godina uspeha, već period – najmučnijih iskušenja
Brisel, 1911. godine. Na prvoj Solvejevoj konferenciji okupljaju se najveći naučnici dvadesetog veka. Za istim stolom o prirodi sveta raspravljaju Albert Ajnštajn, Ernest Raderford, Anri Poenkare i još dvadeset imena koja će sva ući u tabelu osnovnih mernih jedinica i gotovo sve udžbenike prirodnih nauka. Neke od diskusija na ovoj istorijskoj konferenciji, one o radioaktivnosti, vodi jedina žena među 23 naučnika – Marija Sklodovska Kiri (1867–1934).
Madam Kiri, najpoznatija Francuskinja epohe, u to doba je već otkrila dva hemijska elementa i objasnila prirodu radioaktivnosti. Mada se učesnici slažu da joj je zdravlje očevidno narušeno, njen ugled je nesumnjiv. Čini se da će nakon Solvejeve konferencije biti još veći. Pre no što se konferencija završila, Mariji Kiri stiže telegram iz Stokholma u kome je obaveštavaju da je dobila i drugu Nobelovu nagradu – za hemiju.
Nobelov komitet u obrazloženju nagrade navodi da priznanje dodeljuje za "otkriće elemenata radijuma i polonijuma, kao i za izolovanje radijuma i izučavanje prirode ovog zadivljujućeg elementa". Time Marija Kiri postaje prvi naučnik koji je Nobela dobio dva puta, da bi sve do danas ostala jedina žena koja ga je osvojila za dve razlitičite oblasti, za hemiju i fiziku.
Međutim, odmah nakon ovih vesti, Marija Kiri dobija još jedan telegram – iz Pariza joj javljaju da sva pariska štampa piše o njoj. Ali tema francuskih novina nije njeno poslednje naučno priznanje, već ljubavna afera sa Polom Lanžvenom, pariskim fizičarem koji takođe učestvuje na konferenciji u Briselu. Nakon ove vesti, slavna hemičarka pada u očajanje i napušta Solvejevu konferenciju kako bi dve svoje kćerke poslala daleko od vesti o aferi, u Poljsku.
Sa Lanžvenom je u vezi bila već godinu dana, a ceo slučaj je dostojan kakve naivne melodrame – intimna pisma Marije Kiri ukrao je brat Lanžvenove supruge, koja ih je, iz osvete, prosledila štampi. Ceo Pariz danima sa slašću čita kako najpametnija žena na svetu poručuje svom ljubavniku da ga "grli svom svojom nežnošću", kao i kako ga sumnjiči u napadima ljubomore i malodušnosti.
U to doba, bilo je prošlo pet godina od smrti njenog slavnog muža Pjera Kirija, koji je stradao u saobraćajnoj nesreći. Njih dvoje su decenijama bili najpoznatiji naučni par na svetu. Zajedno su istraživali radioaktivne elemente i 1903. godine podelili prvu Nobelovu nagradu koja im je dodeljena za fiziku. Takođe, oboje su bili otrovani radijacijom, ali su svoje tegobe, ne znajući za pogubne efekte radijuma, pripisivali neprekidnom zamoru i nervnim rastrojstvima.
Gospođa Kiri je Pjerovu smrti vrlo teško podnela. No, nastavila je istraživanja uporedo odgajajući dve kćerke, Irenu i Evu. Kako piše Barbara Goldsmit u knjizi Opsesivni genije (Heliks, 2006), u tom teškom periodu Lanžven joj postaje blizak prijatelj dajući joj podršku da prebrodi tragediju. No, budući da je Lanžven već oženjen, javnost nije blagonaklono dočekala aferu čija glavna tema neće biti on, već gospođa Kiri.
Desničarska štampa koja ju je osam godina ranije lansirala kao nacionalnu heroinu sada se prisetila da je Marija Kiri rođena u Poljskoj. Osvanuli su naslovi o poljskoj veštici, ali i o Jevrejki koja rastura francuske brakove, što je posebna besmislica s obzirom na to da ona uopšte nije jevrejskog porekla. No, Mariji Kiri sa svih strana stižu poruke da napusti Francusku. Veza sa Lanžvenom se raspada, a dotadašnji prijatelji je napuštaju.
Naklonost desničarske štampe Marija Kiri je zapravo izgubila nekoliko meseci pre toga. Početkom 1911. godine se, naime, kandidovala za članstvo u akademiji nauka, koje joj je odbijeno sa obrazloženjem da članovi Francuske akademije mogu biti svi izuzev žena.
Nakon afere sa ljubavnim pismima, slučaj je narastao do razmera Drajfusove afere, a zabeleženo je i više pretnji, kao i razbijenih prozora na njenoj laboratoriji. Rulja je želela da svog heroja vidi u blatu. "Ova divna žena dovedena je dotle da tumara poput opkoljene zveri", piše Žan Peren, jedan od retkih naučnika koji nije podlegao opštoj kampanji protiv Marije Kiri.
Bizarna završnica ove paklene godine stigla je upravo iz Stokholma – uoči dodele Nobelove nagrade, jedan od članova komiteta šalje joj pismo i predlože da bi, s obzirom na okolnosti, najbolje bilo da ne dolazi na svečanu dodelu. Međutim, Marija Kiri sa kćerkom Irenom ipak putuje na ceremoniju na kojoj se, kako je zabeleženo, nisu pominjala "privatna pitanja" – dok od švedskog kralja prima Nobelovu medalju i plaketu, Marija Kiri deluje srčano i sveže.
Naredne mesece će provesti u pariskim bolnicima i sanatorijumima, ali će, posle svega, iz ove godine izaći jača nego ikad. Osnovaće Institut za radijum u Parizu i jedan sličan njemu u Varšavi, u Poljskoj. U Prvom svetskom ratu pružiće značajan doprinos u lečenju ranjenika. U nauci će sa novim Raderforovim modelom atoma njena otkrića postati još značajnija.
Danas je Marija Kiri simbol Francuske.
Ona istovremeno predstavlja žene u nauci, a njeno ime nosi i vrlo važan program za stipendiranje studijskih boravaka mladih naučnika širom Evrope. No, najpre, Marija Kiri je naučnica koja simbolizuje hemiju pa Međunarodna godina hemije zato i proslavlja sto godina Marijine Nobelove nagrade. Ima izvesne originalnosti, ako ne i hrabrosti, što taj svetski jubilej nije vezan za neko od njenih otkrića u separaciji hemijskih elemenata, nego za doba u kome je jedna usamljena žena branila svoj integritet naučnika i čoveka od medijskih grabljivaca.
Vladimir Ajdačić
" U jednoj oronuloj šupi i omanjem dvorištu u ulici Lomon, u Parizu, pre nešto više od sto godina započela je nadljudska borba Marije Sklodovske-Kiri i njenog supruga Pjera, tada već poznatog fizičara, sa tonama uranijumove rude, zvane pehblenda. Ruda je, naime, ukazivala na to da se u njoj, pored uranijuma, mora nalaziti još neki radioaktivni element. U potragu za njim dali su se Marija i Pjer.
U radničkoj bluzi, punoj prašine i mrlja od kiselina, usred dima koji joj je štipao oči i grlo, raščupane kose Marija je u dvorištu radila đavolski težak posao. Mešala je po čitave sate, kutlačom većom od nje same, hemijsku materiju koja je ključala u kazanu, pretakala je u posude, dodavala novu rudu — i tako dan za danom skoro pune četiri godine! Po vrelom suncu i ciči zimi borila se da iz pehblende izdvoji nepoznatu materiju neobične moći zračenja.
Posle 45 meseci natčovečanskih napora, na granici životne snage, iz dve tone rude Marija dobija 100 miligrama čiste soli novog hemijskog elementa — radijuma. Taj element, koji je ona pronašla s Pjerom, zračio je oko 3,5 miliona puta jače od uranijuma!
Vest o ovom otkriću zapanjila je svet. U neverici, naučnici su pohrlili Kirijevima da se sopstvenim očima uvere u moć radijuma, koji poput aždaje iz bajki bljuje strašnu vatru — radioaktivno zračenje — na sve strane. Čudili su se molbi Marije i Pjera da dođu kod njih u šupu baš noću. I tek bi na vratima njihove od drveta sklepane laboratorije — šupe shvatili zašto u gluvo doba, a ne po danu, treba prići ovom čudu nad čudima.
Majušna količina radijumove soli, koja se nalazila u staklenoj posudici na stolu usred šupe, sijala je u mraku kao sićušno sunce, kao dragi kamen u kome gori vatra.
Desetog decembra iduće, 1903. godine, Švedska akademija nauka dodeljuje Nobelovu nagradu za fiziku, najveše priznanje koje jedan naučnik može da dobije, Anriju Bekerelu za otkriće prirodne radioaktivnosti i Mariji Sklodovskoj-Kiri i Pjeru Kiriju za otkriće radijuma.
Tri godine kasnije Marija će izgubiti voljenog supruga, koji je nastradao pod točkovima konjske zaprege. Ostavši sama sa dvoje male dece i naukom, kojoj je pripadala celim svojim bićem, ona nastavlja neumorno da radi i otkriva još jedan radioaktivni element. Njemu daje ime polonijum, u čast svoje rodne zemlje Poljske.
Marija Sklodovska-Kiri, poznatija kao madam Kiri, za svoj doprinos nauci 1911. godine dobija Nobelovu nagradu za hemiju. Ovenčana dvema Nobelovim nagradama ona postaje i do naših dana ostaje najčuvenija žena naučnik svih vremana.
Jedna od pionirki radioaktivnosti, madam Kiri umire od posledica prekomernog ozračavanja 1934. godine. Da je poživela samo godinu dana duže, doživela bi i tu radost da prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za hemiju za 1935. godinu, koju su za otkriće veštačke radioaktivnosti dobili njena kći Irena Žolio-Kiri i Irenin suprug Frederik Žolio-Kiri.
Do sada to predstavlja jedinstven slučaj. Tri Nobelove nagrade pripale su članovima iste porodice, porodice Kiri. Marija, Pjer, Irena i Frederik biće još dugo četiri sjajne zvezde na nebu nauke u sazvežđu kome bismo mogli nadenuti ime „radioaktivnost“.
BIOGRAFIJA
Marija Kiri je od malena cenila obrazovanje i kao dete izdvajala se iznad druge dece. Sa 5 godina Marija je naučila da čita i piše, slušajući svoju sestru kako uči azbuku. Od početka svog školovanja bila je brilijantan đak, a na kraju srednje škole je i nagrađena zlatnom medaljom za uspeh. Međutim, njena domovina, Poljska, je tada bila pod Ruskom dominacijom, i žene nisu mogle da pohađaju univerzitet. Kako je njena želja za obrazovanjem bila jaka, Marija Kiri (tada Sklodovska) je našla rešenje i ubrzo se povezala sa grupom mladih ljudi koji su organizovali svoje studije u neobaveznoj organizaciji koja se zvala Pokretni univerzitet.
Godine 1891. otišla je u Pariz da živi sa svojom sestrom i upisala studije matematike, fizike i hemije na Sorboni. Studije na Sorboni završila je kao najbolji student, i to kao prva u klasi fizike i hemije, i druga u klasi matematike.
Svog budućeg supruga, Pjera Kirija, koji je tada bio student doktorskih studija u Bekerelovoj laboratoriji, upoznala je 1894. godine i odmah sledeće godine se i udala za njega, nakon što je Pjer odbranio svoj doktorat.
Svoja prva istraživanja počela je pod uticajem Bekarela, koji je 1896. godine otkrio da soli urana emituju zrake koji su veoma prodorni kao i x-zraci. Podstaknuta ovim otkrićem, Marija Kiri je odlučila da se u okviru svoje doktorske disertacije bavi proučavanjma uranijumovih zraka. Dokazala je da ovo zračenje potiče iz samog atoma. Nastavila je zatim svoja sistematska proučavanja radioaktivnih supstanci, posebno urana i došla do otkrića da uranski smolinac ima četiri puta jače zračenje od elementarnog urana, što ju je navelo na zaključak da su prisutni i neki drugi elementi. Raznim istraživanjima došla je do otkrića da je ovakva aktivnost uranijumovih jedinjena karakteristična i za neke druge materije (torijum) i odlučila da tu pojavu nazove radioaktivnost. Njen suprug, Pjer Kiri je bio zaintrigiran njenim otkrićima i odlučio je da joj se pridruži.
Bračni par Kiri je 1898. godine otkrio postojanje novog elementa. Novotkriveni element su nazvali “polonijum“, u čast Marijine domovine Poljske. Par meseci kasnije objavili i druge rezultate svojih istraživanja i postojanje još jednog elementa. Zbog njegove velike radioaktivnosti nazvali su ga “radijum“. Do ovog otkrića su došli posle mukotrpnog rada u laboratoriji koja je bila smeštena u jednoj šupi i velikog istraživanja u kome su preradili 8 tona uranijumove rude, i tek su 1902. godine izolovali jednu desetinu grama radijuma.
Radijum
Godine 1900. imenovana je za predavača fizike na Normalnoj školi za devojke u Sevru. Tada je prvi put uvela metod predavanja zasnovan na obrazovnim eksperimentima.
Kruna svih istraživanja došla je 1903. godine. Pjer Kiri, Marija Kiri i Anri Bekerel dobili Nobelovu nagradu za fiziku, kao priznanje za izvanredne zasluge ostvarene u oblasti radioaktivnosti. Tako je gospođa Kiri postala prva žena koja je nagrađena od strane Švedske kraljevske akademije nauka.
Iste godine Marija je doktorirala na Univerzitetu u Parizu i postala prva žena u Francuskoj koja je dostigla taj akademski stepen. Nakon ovih uspeha, usledila su priznanja i od drugih evropskih država.
Bračni par Kiri nije došao samo do otkrića o novim elementima, već i o uticajima radioaktivnosti na ćelije. Došli su do jednog važnog otkrića – da se bolesne, kancerogene ćelije izložene radijaciji mnogo brže unište nego zdrave. Da bi omogućila rad ove, prve laboratorije na svetu, koja je vršila eksperimente tretmanom kanceroznih ćelija radioaktivnim supstancama, tražila je pomoć i drugih zemalja, a SAD su bile jedna od zemalja od kojih je dobila dragocenu pomoć. Predsednik Harding joj je u ime žena Amerike, darovao za njen institut 1 gram radijuma, koji je za nju bio “nebrojeno puta dragocenijeg od zlata”.
Ovo otkriće je imalo ogromnu ulogu u narednim istraživanjima i razvoju terapija za lečenje mnogih oblika kancera. Radiološka terapija je i danas glavna terapijska metoda u lečenju kancerogenih oboljenja.
Nakon što je 1906. godine nesrećnim slučajem postala udovica, Marija Kiri je zamoljena da preuzme mesto profesora na Univerzitetu umesto svog pokojnog supruga. Tako je postala prva žena profesor na Sorboni.
Nastavila je da naporno i predano radi, i 1910. godine je uz pomoć svojih kolega izolovala čist metal radijum. Nagrada za sva istraživanja i otkriće hemijskih elemenata radijuma i polonijuma, za izolovanje radijuma i proučavanje prirode tog elementa i njegovih jedinjenja, stigla je već naredne godine u vidu još jedne Nobelove nagrade. Ovog puta je to bila Nobelova nagrada za hemiju. Tako je Marija Kiri postala prvi naučnik sa dve Nobelove nagrade. Dobitkom druge Nobelove nagrade otvorila su joj se vrata za nove profesionalne prilike. Uz njenu pomoć i podršku osnovan je Institut za radijum (sada Institut Kiri) u Parizu 1914. godine i Marija Kiri je bila njegov prvi direktor.
Mobilna radiografija u ratu
Daljim istraživanjima shvatila je da rendgenski zraci mogu da pomognu da se lociraju strani objekti u telu i tako olakša rad hirurga. Tokom Prvog svetskog rata, Marija Kiri se uz pomoć svoje ćerke Irene, koju je takođe uključila u svoje naučne aktivnosti, posvetila razvoju medicinske primene radiografije. Osmislila je vozilo koje je služilo za radiografisanje, i koje su slali na front da pomogne ranjenim vojnicima. Vozilo je postalo poznato kao “mali kiri”, kako je od milja zvano. Marija Kiri ga je lično dovozila do linije fronta. Vozila su bila opremljena radonom, radioaktivnim gasom dobijenim iz radijuma, koji je Marija lično sakupljala i smeštala u gasne tube.
U vreme kada se Marija Kiri bavila istraživanjima štetni efekti radijacije još uvek su bili nepoznati, tako da je bračni par Kiri vršio istraživanja bez ikakve zaštite od radioaktivnih supstanci. Govorilo se čak da je Marija Kiri volela lepu plavozelenu svetlost kojom su supstance svetlele u mraku, pa da je čak nosila epruvete sa radioaktivnim izotopima u svom džepu i držala ih u fioci radnog stola. Intenzitet radioaktivnosti kome su supružnici Kiri bili izloženi bio je toliko visok da se njihova laboratorijska oprema, knjige i beleške još uvek smatraju previše opasnim za rukovanje.
Marija Kiri je umrla od leukemije 4. jula 1934. godine. Sahranjena je na groblju u Skou pokraj svog supruga Pjera. Odajući počast njihovim dostignućima, 1995. Francuzi su premestili njihove ostatke u pariski Panteon
Нема коментара:
Постави коментар