KATEGORIJE

15. 4. 2010.

UMBERTO ECO ..O ženama



Aleksander Dolgikh


Umberto Eco zna više o lepoti i ženama i od Klikovog ekspertnog tima!

             Jedini koji se usudi tvrditi da je lepota Monice Bellucci relativna
Tek što je u 'Istoriji lepote' na 400 stranica izneo šta misli, već je postao izbirljiv. Mona Lisa mu smrdi na transvestita, Rembrandtove žene mu imaju brkove, a Venera Milska mu je nekako pregolema. Je li Uta iz Naumburga naša sledeća Klik cura?


Gospodine Eco: pre nekoliko godina sam bio u vašoj kući u Milanu; holandski nogometaš Ruud Gullit još uvek stanuje iznad vas. Čini se da je to prirodni zakon da se bogati i lepi brzo nađu.


ECO -Raduje me da mislite da sam lep. No Gullita sam slabo viđao, ponekad bih ga sreo s tim njegovim rasta pletenicama u liftu. Stanujemo ovdje već 14 godina i obožavam pogled na gradsku utvrdu Sforza. I jako mi se sviđa ovako, biti okružen svim tim knjigama.

Navodno ih ima više od 30.000?



ECO-
Da i zato sam upravo tražio stan s dugačkim hodnicima. Doduše, na policama vlada sređeni nered. Nemam nikakve kartice ni kartoteke za knjige, no uvek tačno znam gde su mi najvažnije. Moja biblioteka mi je tako uzbudljiva kao nekima Pirellijev kalendar.Može li biblioteka biti uzbudljivija od Pirellijevog kalendara? Salvador Dali je našao kompromis!

Koja je po vama najlepša knjiga?


ECO- Ovoga trena Joyceov "Uliks", prvo izdanje. To mi je zadnji šoping. Dugo sam ga tražio, budući da postoji još samo 1000 primeraka. Prelepo mi je to kada držim knjigu u rukama. Nikakav film, nikakva fotografija ne može doseći tu radost, to bogatstvo koje osećam kada prelazim prstima po njenim stranicama. Sam taj tihi čin čitanja ima u sebi nešto uzvišeno, intimno što bih mogao usporediti sa seksualnošću. Sedim tako fino u ovom naslonjaču i jako mi se sviđa kako mi je uređen stan, tako svetao i...

Na zidu imate jedan vrlo čudan umetnički primerak: nebrojeni kistovi na zidu.


ECO-
I štA je tu čudno? Volim to. Isto kao i ovu Praksitelovu skulpturu. Zašto se smejete?


Zato što nije originalna!


ECO-
Naravno da nije original, pa? Nije iz 4. veka pre Hrista. Ona je vic, jeftina reprodukcija. Ponekad pogledam njeno lice i mislim da je jako lepo. Ima to umirujuće delovanje.


Što zapravo znači 'lepo'?


ECO- Dođite na moj seminar, dajte mi pola godine. Mislim da je Sokratova bista, iako prikazuje užasno ružnog čoveka, čudesno lepa. Ne mogu na ovo pitanje odgovoriti dok kažete keks.

Upravo ste napisali podeblju knjigu o istoriji lepote. Morate mi to moći reći!


ECO- Ne. Lepota je uvek pitanje vremena, epoha. Tizian ne bi znao što bi s Picassovom slikom, sigurno bi je smatrao strašno ružnom. Neki ljudi kupuju kič i žive sretno usred tog kiča koji je smatram nepodnošljivim. Što se kaže, svaki lonac nađe svoj poklopac.Jedna druga američka poslovica kaže: ne postoje ružni muškarci, samo siromašni.
U isto vreme istinito i profano. Naravno da bogati ljudi imaju priliku definiSati lepotu. Mogu sebi priuštiti stvari koje su retke, tražene, upravo u modi, žene koje odgovaraju trenutnim idealima lepote. U ljudskoj istoriji jaki i moćni su uvek uzimali ono što su želeli. No to još ne znači da estetski užitak odmah prelazi u seksualnu požudu. Najverovatnije nećete ovog trena poželeti otići s mojom ženom u krevet ako se ona sada pojavi na vratima.

No kada se pojavi Pirellijev kalendar, muškarcima odmah cure sline...


ECO-
Može biti, kao što je moguće da će se moji unuci za nekoliko godina držati za trbuh i umirati od smeha pri pogledu na taj kalendar i te čudne poze devojaka. Još uvek se sećam kako sam nakon rata listao neki magazin za koji sam mislio da je strašno uzbuđujući i mašta mi je radila ko luda. Nedavno sam još jednom bacio pogled na njega i nisam mogao shvatiti što su mi te slike nekada radile: bio je tako krotak, tako katolički čist. Tu i tamo bih video koji nožni list, početak dojke i to bi bilo to. Dosadno.


Zar nije lagano pokriveno uzbudljivije od stopostotne golotinje?


ECO- Verovatno. Ranije ste od žena mogli videti samo lice; a noge i ruke su bile pokrivene. Mislim da danas te stalne provokacije savršenim telima na televiziji i reklamama izazivaju u ljudima psihičke krize: depresije, frustracije, nemir koji izaziva hajka na nedostižnu savršenost


Šta vas je zapravo nateralo na to da napišete tu istoriju lepote, valcer od 400 stranica?


ECO- Lepota me zanima, fascinira. Pa diplomirao sam na estetici Tome Akvinskog.Tako debeli svećenik. Posve svejedno predavao on u Parizu, Orvietu, Rimu, uvek je morao raditi široki polukrug oko katedre da bi mogao početi s predavanjima.
Da, vrlo časni docent. Dakle, u šezdesetima sam počeo raditi na temi ljpote. Uglavnom sam skupljao slike, radio beleške - no od projekta nije bilo ništa.

I mi to godinama radimo u Kliku - skupljamo slike, a jednog dana će pasti i beleške. Nije da niste imali ništa od tog projekta lepote! Pa ipak ste se zaljubili u jednu jako lepu saradnicu.

ECO- Da, ali i ja sam bio prilično zgodan momak pa su me prijatelji pitali: Zar te nije strah oženiti Nemicu? A kada sam poželio kupiti nemački auto, mislili su da sam preterao! Nemački auto, pa nemačka žena! Na kraju sam kupio Citroën.


Citroën DS je nekada opevao i filozof Roland Barthes koji ga je nazvao božicom. Nešto kao da je auto posta moderni pandan gotičkim katedralama.



ECO-
To mi je malo prezanesenjački. Za futuristu Marinettija brzina je bila savršena lepota, lepša i od božice pobede Nike sa Samotrake. Za mene je auto jednostavno predmet koji me emocionalno ne dira. Lepota je uvek relativna.

A što je s Monicom Bellucci, Marilyn Monroe, Mona Lisom, koje slove kao apsolutno lepe?


ECO- To nije istina. To je samo zapadnjački pogled. A gde su japanski pisci koji slave tanke okserice Azijatkinja? To je prava erotika! Postoje i kulture koje vole napuhane i prevrnute usnice, produljene vratove, a neke od njih idu tako daleko da se ne libe ni zarezati i osakatiti i onda reći: lepo! Sledeća Klik cura - Uta iz Naumburga!


Drugačije rečeno: s kime biste najradite otišli na večeru - s Mona Lisom, Rembrandtovom ženom ili Venerom Milskom?



ECO- Ni sa jednom od njih. Lepota je uvek više od površine. Nisam baš siguran bih li s tim damama imao dovoljno tema za razgovor. Osim toga, Mona Lisa mi je malo sumnjiva, mogla bi biti i transvestit. Rembrandtovim ženama se mogu samo nasmejati, nekako mi imaju previše brkova. A što se one Venere tiče, ona mi je malo prejaka. Ako bih baš morao izići s nekom od tih žena iz istorije umetnosti, onda bi to bilo s Utom iz Naumburga.

Zašto baš s njom?


ECO - Zato što imam osećaj da mi se ta ranogotička skulptura s naumburške katedrale koju je stvorio neki nepoznati umetnik oko 1250. nekako obraća! Hm, zašto? Ta gracioznost kojom odiše, taj oval njenog lica, pa njen pogled koji ide u daljinu. Volim to. Inače sve na njoj deluje nekako harmonično - prava lepota.

Najviše je nesreća na svetu skrivila lepota, kaže aforističar Lichtenberg.



ECO- Naravno da lepota ima i svoju tamniju stranu, da ne kažemo razarajuću kvalitetu. Villon tako peva "La belle dame sans merci". Ta užasna lepota je u stanju naterati čoveka na neverovatne akcije


Kao recimo Helena koja je kriva za desetogodišnji rat u Troji?


ECO-
Helena je tada BILA utelovljenje nečeg što danas Bush utelovljuje naftom - eksplozivnu mešavinu. U toj borbi se, dakle, nije radilo o lepoti, već o moći i uticaju.

No kada je Menelaj hteo da ubije svoju nevernu Helenu, nije uspeo. Nekako su joj grudi bile prelepe i kada bi je čovek pogledao, morao je spustiti ruku.

ECO- Otkuda vam to?! Pa to je jedna priča koju je ispričao Homer. Homer je bio nadareni pripovedač koji je očito jako dobro znao kako postići efekt - a ta je epizoda tako savšreno ispričana da se urezala u memoriju nebrojenih generacija, samo zato što je tako lepa.


Ime kao da su mu smišljali u reklamnoj agenciji! Eco - Ex coelis oblatus - pao s neba
A što je s vama, gospodine Eco? I vi ste odabrali jako lepo ime, gotovo kao da ste angažovali neku reklamnu agneciju.


ECO - to je pre svega jedno praktično ime, budući da moram na svojoj turneji potpisati na hiljade knjiga. Možete zamisliti kako bi bilo mučno da se, recimo, zovem Montescalferi? No zato je stvoreno moje ime. Eco - Ex Coelis oblatus - pao s neba. Tako je jedan službenik nazvao mog dedu budući da je bio bezimeno siroče.

Postoji li, kada čovek baci neki istorijski sveobuhvatni pogled, neka epoha koja je proizvela toliko ružnih stvari kao naša?

ECO- Kako to mislite? Mislite na ove betonske mostove koji režu pejzaž? Višekatnice bez karaktera? Morate znati da niti ranije život u gradovima s kanalizacijom nije bio čisti užitak. Možda će za nekoliko stotina godine ljudi reći: super su ti betonski mostovi! Veličanstveni!


Mislite li ozbiljno? Danas tako neki umetnik nabaca stare delove automobila u neku sobu na Documenti u Kasselu, a posetiocu kažu: "Zanimljivo." No jedan Tizian zasigurno ne bi došao na ideju da nabaca okvire prozora na hrpu i kaže: leepa umetnost.


ECO- Može biti da je lepota malčice nestala iz umetnosti i da trenutno dominira estetika provokacije. No prisetite se samo s koliko je muke u srednjem veku crtano i slikano zlo i užasi. Npr. ružna čudovišta Hieronymusa Boscha.


U vašem novom romanu 'Tajanstveni plamen kraljice Loane' vaš junak i u ružnim stvarima vidi lepotu. Konkretnije rečeno, nakon što se olakša, promatra svoj proizvod i kaže: 'Lepa puževa arhitektura. Još se pari. Borromini.'


ECO-
Pa Borromini je bio barokni čovek i u 17.veku je stvorio predivne kupole za crkve, a moj se protagonist oseća blaženo malo zahvaljujući i njemu. Lepota je uvek zavisna o konkretnim situacijama. Npr. žedan čovek u pustinji će se baciti na izvor vode i on tada neće imati oko za lepotu


Možda su ljudi primetili da lepota sve više nestaje iz umetnosti pa su se bacili na svoja tela koja žele oblikovati?

ECO- Oduvek su se ljudi mučili na najluđe načine zbog nekih ideala lepote. Može biti da je danas kult savršenog tela malo porastao iz razloga što je sve u našoj okolini tako funkcionalno oblikovano. Tako da se na telo ne gleda više kao na dar prirode već kao na masu koja se može oblikovati.
Frajeri iz Burme obožavaju duge vratove, a u Etiopiji čavle u donjoj usnici

Kao npr. tetovažama koje su danas i više nego moderne?


ECO- Da, pogotovo leti čovek može videti jako puno mladih žena koje na svojim grudima nose tetoviranog tigra. Poštujem to iživljavanje fantazija i moda. Ja lično to mogu estetski odbiti, no činjenica je da istorijski gledano u dekadentnim vremenima preokupacija vlastitim telom raste. Ne bih hteo leći u krevet sa ženom koja je nalepše na svom telu nagrdila. Osim toga, stalno se pitam - zašto te žene ne misle na svoju budućnost? Sada je taj tigar još napet, no za nekoliko godina će biti nekako truo. Ne bih hteo ljubiti ženu s piercingom na jeziku.


Berlusconi je tako nedavno zategnuo lice.

ECO- Malo je nategnuo podočnjake, tako da deluje više 'tough', a ne plačljivo. No puno fatalnije nego taj sjaj površine je njegova faktička Moć: moć nad televizijom, ja to zovem De-facto-cenzura-režim. On je užasno moćan, dakle mora dobro izgledati. Vitalno. Fit

Možda su upravo Schwarzenegger i Berlusconi čista avangarda nove političke kulture: trijumf i vlast lepote. I John F. Kennedy je 1960. dobio izbore protiv Nixona jer je izgledao bolje i bio mlađi.


ECO- Da, tada je počelo biti važno jesi li ili nisi telegen. Ovog trenutka se razvija jedan demokratski model koji preti reprezentativnoj demokraciji. U Americi dve stranke koje kontrolišu privredu nude dva kandidata, a oni se jedino razlikuju u lepoti, gestama, brzini gestikulacije i inscenaciji, a ne i u programima. To što je jedan glumac tipa Schwarzenegger mogao postati guverner i to samo zato jer izgleda užasno sposobno na filmu, to je već jako sumnjivo. Možda su upravo Schwarzenegger i Berlusconi čista avangarda nove političke kulture: trijumf i vlast lepote. Pa to je skandal da lepši kandidat ima veće izglede, no s druge strane to je jako prirodno.


Zvučite malo pesimistično.


ECO-
Ne. Pa i u atenskoj demokraciji su vođe morale ostaviti fizički dojam. Već su tada visili na trgu i rugali se Sokratovoj ružnoći. Jedan filozof tipa Sartrea sme biti ružan, no ne i političar.

A šta je sa Schröderom? Nije baš da puca od lepote?


ECO- Mogao bih reći da se trudi. Danas vam se sve svodi samo na sjaj i upravo doživljavamo seksualizaciju politike. Lepota je danas postala važnija od reči.
No i reči mogu očarati.

Mislite na komunizam?


ECO- Sve su se evropske sile urotile u svetu bitku. Papa i car, francuski radikali i nemački policajci. Bubububumm. Zbilja žestoko. Kao Beethovenova Peta. Veličanstveni ritam, veličanstveni Marxov tekst, apokaliptični ton pomešan s ironijom. Nažalost, lepe reči ne mogu spasiti svet.

Nisu loše ni one reči s početka vašeg novog romana: 'Kako se zovete? Čekajte! Na vrhu mi je jezika!'


ECO- To mi je prilično brzo palo na pamet. Sviđa mi se. Junak je doživeo nesreću i izgubio je pamćenje.

Sada ćete sto posto zaurlati: Ne! Ovaj roman nije autobiografija!


ECO- Neću! Naravno da spominjem stvari koje sam lično doživeo. No nikada ne bih pisao o sebi. Čovek u autobiografiji nikada nije iskren.


No knjiga se čita kao da deda priča priče svojim unucima. A onda sam došao ja!


ECO-
U neku ruku ste u pravu. Vraćam se svojim iskustvima, obrađujem čak i sećanja svojih prijatelja. Počnem pisati, a onda me prošlost pretekne - muzika, stripovi moje mladosti. Kada sam završio, pomislio sam: Ovo je knjiga za moju generaciju. Inače to neće nikoga zanimati.


Čini se da je to bio prilično veliki zalogaj - ta političko-kulturna istorija Italije u tridesetim i četrdesetim godinama 20. veka.

ECO- Da, no knjiga se prodaje sasvim dobro. Mislim da ljudi žele nešto saznati o svojoj istoriji. Hteo sam reći - ja sam vam naime jedan profesor i to onaj koji nedeljom piše romane - što se sve događalo između ratova. Hoću reći, Joyce je pisao o Dublinu svoje mladosti, Thomas Mann o svojoj porodici iz Lübecka - i uvek bi se našlo publike.


Čini se da volite prošlost?

ECO- Rado živim s prošlošću. Sve sam sačuvao: svaku školsku zadaću, iskaznicu Balille, to vam je bila dečija fašistička organizacija, stripove koje sam tada čitao.>

Nije li to ipak neka vrsta autobiografije napisana sa slutnjom skore smrti.



ECO- Ma dajte! Ono što svaki dan potiskujemo je to da nas smrt može svakog trena susresti. Već za pet minuta mogu umreti. Spreman sam za smrt.
Umberto Eco (72), koji se 1980. proslavio 'Imenom ruže', pozira s jeftinom kopijom Praksitelove skulpture. Pa šta? Glavno da ga njegova glava smiruje kad se posvađa sa ženom!

Dve želje, piše u vašem romanu, ima svaki čovek - doživeti vlastiti sprovod i moći leteti.

ECO-Pa tako vam je to. Ako vidite vlastiti pogreb, onda znate da ste mrtvi. Još kao učenik sam se pripremio na smrt i napravio egzorcizme. Starenja se ne bojim, sve dok mi ova glava gore ne počne bulazniti. Čovek postaje opušteniji.

Da?

ECO- Da! Samo me jedna stvar čini nemirnim. Ako ćemo raditi fotke, hteo bih skinuti kravatu. To mi je, naime, naredila žena. Navodno ove prugice na kravati ne pašu uz košulju i sako.

Нема коментара:

Постави коментар