WYSTAN HUGH AUDEN

KO JE KO

Jeftina biografija sve činjenice daće:
Da ga je otac tukao, da je pobegao, u dane
Mladosti s čim se borio, zbog kojih dela će
Najvećom figurom svog doba da postane.
Da je išao u rat, u lov, u ribe, radio noći cele,
Premda s vrtoglavicom, peo se na nove planine, dao
Ime jednome moru – zadnji istraživači čak vele
Da je zbog ljubavi gorko, ko vi ili ja, plakao. >
Uza sve časti, uzdisaše za onim koji,
Kažu zblanuti kritičari, ostade u zemlji,
Da radi vešto poslove male u kući,
I ništa drugo: da mirno sedi zviždućući,
Il da čeprka po vrtu, odgovara mu na veoma
>Duga i divna pisma. Ni jedno ne postoji.

Zaustavite sve časovnike, telefon iskopčajte,
Sprečite psa da laje: sočnu kosku mu dajte,
Stišajte klavire i, uz prigušenu bubnja lupu,
Iznesite les, žalobnici neka su na okupu.
Nek avioni kruže ječeći iznad glave,
Porukom On Je Mrtav nek iškrabaju plavet,
Krep-mašne oko belog vrata stavite javnim golubima,
Nek crne pamučne rukavice svaki saobraćajac ima.
On je bio moj Sever, moj Jug, moj Zapad i Istok,
Moja radna sedmica, nedjeljni odmor i, stog,
Moje podne, moja ponoć, moj govor, moj poj je bio.
Mišljah ljubav će bit večna, al sam se prevario.
Zvezde nisu sada potrebne: sve njih utrnite,
Spakujte mesec, dogola sunce skinite;
Prolijte nekamo okean, neka se šuma zbriše,
Jer ničem dobrom ništa ne može da vodi više.


JESENJA PESMA



Sad brzo pada lišće, i neće
Dadiljino trajati cveće;
Dadilje primi grobna tmina,
Al dalje idu dečija kolica.
Komšije, šaptom s leve strane
I desne, pravi ushit nam brane;
Na kolenima samotnim, jake
I napuštene, lede se šake.
Tik iza nas, na tragu nama,
“Joj“ viču mrtvi u stotinama;
Prekorno dignute ruke su njine
U stavovima što ljubav hine.
Usukani, kroz opljačkanu
Šumu, trolovi, s grdnjom, hranu
Jure, i ćute slavuj i sova,
Nema dolaska anđelova.
Gorja zvanoga Umesto eno,
Jasnog, al nikad osvojenog,
S hladnih potoka slapovitih
Neće mu niko, sem u snu, piti.



DANCE MACABRE



Zbogom, vi saloni uljuđeni tako,
Profesorsko umno gde i zašto, s frakom
Diplomato, prepun samosvesne pompe,
Sada rešavaju stvari plin i bombe.
Dela za klavira dva, priče blistave
Gde džin je razuman, i vile se slave,
Slike, pomasti, krti porculani,
Grančicu masline na tavan pohrani.
Jer Đavo se pobuni, prekršivši reč,
Dinamitom put svoj iz apsa probije,
Iz rupe gde njegov Tata bacit dade
Buntovnog anđela, izgnanik ustade.
On vani izađe, ko gripe zaraza,
Stoji pokraj mosta, čeka pokraj gaza,
Ko guska il galeb nad glavom nam leta,
Skrit je u kredencu i ispod kreveta.
Uzima oblike što najbolje kriju
Plam mržnje sred plavih i krupnih očiju:
Čas tepa u vidu bebe iz kolica,
Čas u tramvaj uđe ko mila bakica.
Čas limar, čas lekar – jer je vešt bez mere
Da ozbiljna zvanja po volji izbere,
Princ je u plesanju, divno hokej igra,
Tajnovit ko biljka, surov poput tigra.
Ako trijumfije, draga, znaš u koju
Jamu sramote će uvuć ljubav tvoju;
Ukrašće mi tebe, draga, to je jasno,
Ukrasti i kosu odrezati krasnu.
Milioni već zlu svom nisu izbegli,
Ko golubi, čari zmijskoj mu podlegli;
Na zemlji stotine stabala se suši,
Sekira sam, zato moram da ih rušim.
Jer ja sam Srećnik, najzad valja reći,
Lakomisleni sam razmažen Sin treći;
Jer pisano mi je da na Đavola vodim
Hajku, i od ljudstva zemlju oslobodim.
Ponašanje ljudsko svet je horora,
Sedeća Sodoma i glatka Gomora;
Moram preuzeti brigu oko vatre
Tečne da gradove ljudske čežnje satrem.
Pa kupnja, prodaja, jedenja, pijenja,
Neverne mašine, i neverna mnenja,
Divni tupoglavci, svaki od njih budi
Iznova bolje ambicije ljudi.
Doćiću, kazniti, bićeš mrtav, Đavole,
Debeli kavijar na hljeb ću da mažem,
Katedralu ću si dići dom da imam
Sa usisivačem u sobama svima.
Na paradi kola platinska voziću,
Lice će mi sjati, zvan Zvezdom biću,
U zvona zvoniću i danju i noću,
Niz dugu ulicu premet pravit hoću.
Džon Mali, Džon Dugi, uz Petra i Pavla,
Jadni mali Horace samo s loptom, đavla
Da smaknu, u letnje jutro što se plavi,
Doručak svoj, sto će i igru ostavit.
Jer naredba, truba, gnev, doboš i moć i
Slava kažu vama da morate doći,
Zinuće grobovi da vas u se prime,
I sa zemlje smrtni greh speru time.
Ribe su ćutljive u dubokom moru,
Nebo sija nalik božićnome boru,
Na Zapadu zvezda viče da ljudski je
Pa zbogom, vi, kuće crvenih tapeta,
Zbogom, plahte s toplog, za dvoje, kreveta,
Zbogom zide s pticom koja sam je kras,
To je zbogom, draga, zbogom za sve vas.

KAD JEDNO VEČE IZAĐOH

Kad jedno veče izađoh,
Niz Bristol Strit se skitah,
Svetina na pločniku
Bje polje zrelog žita.
I kraj prepune reke
Čuh pesmu ljubavnika
Pod lukom stanice:
“Ljubav ne konča nikad.
„Voleću te, draga, sve dok se
Afrika i Kina ne spoje,
Reka goru ne preskoči,
Losos ulicom ne zapoje.
“Voleti, sve dok ne sviju more
I obese ga da se suši
I sedam zvezda ne zakriče,
Ko divlje guske u tmuši.
“Godine će kao zečevi,
Da trče, jer Cvetak
vekova u rukama nosim
I prvu ljubav sveta“.
Ali zujati i zvoniti su
Stale svi časovnici grada.
“O nek te vreme ne prevari,
Vreme nećeš da svladaš.
“U jazbinama snomorice,
Gde Pravdu vidiš nagu,
Vreme vreba iz senke
Kašlje kad ljubiš dragu.
“U glavobolji i grižnji život
Bledi iscurio je.
Vreme sutra ili danas
Ima mušice svoje.
“U mnogu zelen-dolinu se
Grozni snegovi sruče;
Vreme ples tanan kida
I blistavi luk gnjurčev.
“O uroni ruke u vodu,
Do članaka ih spusti,
Gledaj, gledaj u lavor,
Pitaj se šta propusti.
“Glečer u kredencu kuca,
Pustinja jeca u krevetu,
Puklina u čajnoj šolji otvara
Uzak put k onom svetu.
“Gde prosjak žrebom stekne novac,
Džeka* čar Diva svlada,
Ko krin beli Dečko je Bukač,
A Džil na leđa pada.
“O gledaj, gledaj u ogledalo,
U svoj jad: život slovi
Kao blagoslov, a ti nikog
Ne možeš blagoslovit.
“O stani, stani na prozor
Dok suza prlji i vrca;
Volećeš komšiju s grbom
Iz svog grbavog srca“.
Otišli ljubavnici,
Kasno je, kasno veče;
Ćasovnike ne čuješ, a reka
Duboka dalje teče.
novembar 1937


*Imena Džek i Džil su pozajmljena iz dečije pesmice Džek i Džil: “Jack and Jill went up the hill, / To fetch a pail of water; /Jack fell down and broke his crown / And Jill came tumbling after.(Džek i Džil pošli uz breg / Da donesu čabar vode / Džek je pao i slomio teme/ A Džil se srušila potom”).



ONAJ KOJI VIŠE VOLI



Znam sasvim dobro, zvezde gledajući,
Do njih da je, mogu u pakao ući,
Al ravnodušnosti najmanje se treba –
Ljudske il zverinje – bojat ispod neba.
Kako bi nam bilo da njin plamen krije
Strast za nas koju niko kadar nije
Uzvratiti? Jednake ljubavi a ko li
Nema, nek sam onaj koji više voli.
Mada sam poštovalac (tako mislim barem).
Zvezda koje ni za šta ne mare,
Ne mogu reći sada, dok se pale,
Da su mi strašno ceo dan manjkale.
Bude li nestanak il smrt svih zvezda
Naučiću da u prazni gledam bezdan
I mrak mu totalni ćutim uzvišenim

 Mada to uzet vremena će meni PODELA* Nepristran bar bio je kad je došao radi svoje misije, nikad nije video zemlju koju pozvali su ga da deli je između dva naroda, fanatično posvađana, s nepomirljvim bogovima, a različita im hrana. „Vreme je“, dobio je upute u Londonu, “kratko. Odveć je kasno Za međusobna pomirenja i razumne pregovore i, jasno, Jedino rešenje jeste separacija. Vicekralj misli, i njegov dopis to vam daje na znanje, Bolje je da vas u njegovu društvu viđaju što manje, Te za vas imamo drugi aranžman. Četvoricu vam sudija Možemo dati, dva Muslimana i dva Indusa, da se s njima Konsultujete, ali končana odluka vaša biti ima“. Zatvoren u samotnu palaču, s policijom što noću i danomice
Patrolira baštama da drži podalje najamljene ubice,
Latio se zadatka kojim je udes miliona rešen.
Od mapa kojim je raspolagao svaka zastarela beše,
A Popis Stanovništva gotovo izvesno netačan, ali nije
Imao vremena da ga proveri, ni vremena za inspekcije
Spornih oblasti. Klima je užasno vruća bila,
I dizenterija napadima konstantno ga je gnjavila,
Ali za sedam nedelja sve je svršeno, granice je odredio,
I kontinent, za bolje ili gore, podeljen je bio.
Sledeći dan je otplovio za Englesku, gde je stvar mogao zatim
Brzo zaboraviti, što dobar pravnik mora. Nije hteo da se vrati,
Iz straha, govorio je svom Klubu, da bi ga mogli upucati.
maj 1966


*Junak ove pesme je istorijska ličnost – engleski pravnik Sir Cyril Radcliffe. Njega je britanska vlada 1947. poslala da predsedava Komisiji za granice zaduženoj za podelu indijskog potkontinenta na Indiju i Pakistan. Iako mu 1966. godine, kad je pesma nastala, nisu bili dostupni svi istorijski izvori, Auden je verodostojno preneo situaciju u kojoj se našao Sir Cyril. Tu su i pojedinosti kao što je napad dizenterije, bez sumnje sasvim zaslužen.



STIHOKLEPSTVO JEDNOG PENZIONERA

Nije naša Zemlja planet koji ove
69-te svoj mogu da zovem,
To jest, svet koji meni snagu daje
Podalji od moga bića haos da je.
Edenski pejzaži moji, klima njina,
Iz edvardovskog su doba tvorevina
Kada kupatilo dosta bi uzelo
Automobili i avioni
Strojevi korisni jesu, al profani,
A mašinerija, u mom snu snivana,
Ili vodom il je parom pokretana.
Sijalica, koju ne mogu da volim,
Razum zahteva da joj se privolim,
Ali poštovanja imam mnogo više
Za plinsku svetiljku s terase stubišne.
U bici duhove porodične svladah,
Al u vrednost im ne sumnjah nikada,
Njin je Protestantski Radni Moral, lično
Mislim, simpatično nešto. I praktično.
Kada su parovi plesali, udvoje
Pevali, dugove imati bilo je
Nemoralno: ja ću, dokle smrt ne hrupi,
Da u gotovome plaćam sve što kupim.
narodni molitvenik1 za koji smo znali
hiljadu šesto šezdeset druge su izdali:
Mada dobre biti pridike umiju,
Pravi had reforme liturgije kriju
Seks beše, naravno – on je to uvek –
Zamamnija no sve druge misterije,
Al pornografija manihejska, vala,
Na kioscima se nije prodavala.
Tad Govor beše učtiv: Umeća tu je
Bilo, ko kad učiš da ne podriguješ,
Ili prdiš: ne znam šta je gore od njih –
Ili Anti-Roman, ili Stih Slobodni.
Doktori nauka, oni što do kraja
shvate mit i simbol, nisu moja raja.
U ljude od pera što, barem se nadam,
Za bolje od sebe pišu, ja ti spadam.
I ko Popustljivost2 proglasiti sme
U obrazovanju uspehom? Zdravije
Beše u razredima gde, ako i silom,
Grčki i latinski jezik me učilo.
Iako taj izraz mislim da ne stoji,
Generacijski jaz ako postoji,
Kog kriviti? Stare ili mlade, one
Da nauče jezik maternji nesklone?
No Ljubav ko stanje nije, zacelo,
Bilo niti en vogue3 niti zastarelo,
I ja, priznam, prave prijatelje imam
Da pričam i jedem sad i ovde s njima.
Ja otuđen? Glupost! Tačno je, naime,
Da se ko zakleti4 građanin, što s time
Na čarkanja je primoran, sve veća,
Najviše sa Stvarnim kod kuće osećam.
maj 1969


1 narodni molitvenik (Book of Common Prayer), čija je prva verzija objavljena 1549. godine, u doba početaka protestantizma u Engleskoj, i danas je glavni molitvenik anglikanske crkve kojoj je pesnik pripadao.


2 Popustljivost – aluzija na novi, blaži tretman u odgoju dece koji je postao vladajuća pedagoška teorija i praksa u SAD i drugim zapadnim zemljama od pedesetih godina prošlog veka naovamo.


3 En vogue (fr.) – u modi.


4 Zakleti građanin (sworn citizen) – aluzija na pesnikovo američko državljanstvo.