16.05.2018.

Kazuo Ishiguro, Ne daj mi nikada da odem





PRVO POGLAVLJE


Zovem se Kathy H. Imam trideset jednu godinu i već sam jedanaest godina negovateljica. Znam da to zvuči dovoljno dugo, ali zapravo žele da nastavim još osam meseci, do kraja ove godine. To će biti gotovo tačno dvanaest godina. Sada znam da činjenica da sam tako dugo  ne mora značiti da me smatraju izvrsnom u tom poslu. Ima nekoliko doista dobrih negovatelja kojima su nakon samo dve ili tri godine rekli da je dovoljno. I mogu se setiti barem jednog negovatelja koji je taj posao obavljao svih četrnaest godina, premda je bio posve beskoristan. Dakle, ne pokušavam se hvalisati. No s
druge strane, zasigurno znam da su zadovoljni mojim radom, a sve u svemu, i ja sam zadovoljna.         Moji su se donori uvek oporavljali mnogo bolje no što se očekivalo. Njihovo vreme oporavka bilo je impresivno, a jedva da je bilo koji od njih klasifikovan kao »uzrujan«, čak ni pre četvrte donacije. U redu, sad se možda ipak hvalim. No to mi mnogo znači, sposobnost da dobro obavljam svoj posao, posebno onaj deo o tome da moji donori ostaju »smireni«. Razvila sam neku vrstu instinkta o donorima. Znam kad se treba zadržati uz njih i tešiti ih, kad ih ostaviti nasamo; kad slušati sve što žele reći, a kad jednostavno slegnuti ramenima i reći im neka se priberu. U svakom slučaju, ne tvrdim da sam po bilo čemu posebna. Poznajem negovatelje, koji trenutno rade, a jednako su dobri bez ičije hvale. Ako ste vi jedan od njih, mogu razumeti kakvu biste zavist mogli osećati, zbog mog
jednosobnog stana, mog automobila, i povrh svega, zbog načina na koji mogu birati koga ću
negovati. Osim toga ja sam pohađala školu Hailsham, što je katkad samo po sebi dovoljno da
te ljudi popreko gledaju. Kathy H., kažu, ona može birati i uvek bira svoje: ljude iz Hailshama ili iz neke druge privilegovane ustanove. Nije ni čudo da ima tako sjajan uspeh. Ja sam to dovoljno često čula, pa sam sigurna da ste vi čuli još češće, a možda u tome ima nečega. Ali ja nisam prva kojoj je dopušteno birati, a sumnjam da ću biti poslednja. U svakom slučaju, dala sam svoj doprinos  negovanju donora odgojenih na svakakvim mestima. Imajte na umu da ću, kad završim, za sobom imati dvanaest godina ovoga posla, a samo su mi tokom poslednjih šest dopustili da biram.

     A zašto i ne bi? Negovatelji nisu strojevi. Trudiš se i daješ sve od sebe za svakog donora, ali to te na kraju iscrpi. Ne poseduješ bezgranično strpljenje i energiju. Kad ti se pruži prilika da biraš, naravno, biraš one slične sebi. To je prirodno. Ni slučajno ne bih mogla ovoliko izdržati da sam prestala na svakom koraku saosećati sa svojim donorima. I u svakom slučaju, da nikad nisam počela birati, kako bih se nakon svih tih godina uopšte ponovno zbližila s Ruth i Tommyjem?
       No u današnje je vreme, naravno, preostalo sve manje i manje donora kojih se sećam, pa zapravo i nisam baš tako mnogo birala. Kao što kažem, posao je mnogo teži ako nemate onu dublju vezu s donorom, a premda će mi nedostajati negovateljski rad, nekako mi se čini da je u redu što ću koncem godine završiti s tim poslom.
      Ruth je, usput rečeno, bila tek treći ili četvrti donor kojeg sam dobila po vlastitom izboru. U to joj je vreme već bio dodeljen negovatelj, i sećam se da sam se morala malo potruditi oko toga. No na koncu sam uspela, a čim sam je ponovno ugledala, u onom oporavilištu u Doveru, sve naše nesuglasice, premda nisu u potpunosti nestale, ipak se nisu doimale ni približno onako važnima kao sve ostalo: kao što je činjenica da smo zajedno odrasle u Hailshamu, činjenica da smo znale i sećale se nekih stvari koje nikom drugom nisu bile poznate. Mislim da sam otad počela tražiti svoje donore među ljudima iz prošlosti, a kad god sam mogla, među ljudima iz Hailshama.
     Bilo je trenutaka tokom godina kad sam nastojala zaboraviti na Hailsham, kad sam govorila sebi da se ne bih smela toliko osvrtati unatrag. No tada je stigao trenutak kad sam se jednostavno prestala opirati. To je moralo imati veze s jednim donorom kojega sam jednom negovala, tokom svoje treće godine rada kao negovateljice; radilo se o njegovoj reakciji kad sam spomenula da sam iz Hailshama. Upravo je prošao kroza svoje treće doniranje, koje nije dobro prošlo, te je zasigurno znao da neće uspeti. Jedva je disao, ali je pogledao prema meni i rekao: - Hailsham. Kladim se da je to bilo krasno mesto. - Idućeg jutra, kad sam nešto pričala kako bih skrenula njegove misli sa svega toga, i pitala gde je on odrastao, spomenuo je neko mesto u Dorsetu, a njegovo se lice iskrivilo u neku posve novu vrstu grimase. Tada sam shvatila kako očajnički želi zaboraviti na to mesto. Umesto toga, želeo je slušati o Hailshamu.
     Stoga sam mu tokom narednih pet ili šest dana pričala o svemu što je želeo znati, a on je onde ležao, prikopčan na sve moguće aparate, dok mu se na licu pojavljivao blag osmeh. Pitao me o velikim i o malim stvarima. O skrbnicima, o tome kako je svako od nas ispod kreveta imao vlastitu škrinju za raznorazne sitnice, o nogometu, o bejzbolu, o stazi što je vodila s vanjske strane glavne kuće, oko svih njezinih zakutaka, o jezercu za patke, o hrani, o pogledu iz Umetničke sobe što se za maglovitih jutara pružao preko polja. Katkad bi tražio da neprestano ponavljam neke stvari; raspitivao bi se o nečemu što sam mu ispričala prethodnoga dana kao da mu to uopšte nisam spomenula. »Jeste li imali sportski paviljon?« »Koji je skrbnik tebi bio najdraži?« U početku sam mislila da je reč o lekovima, ali sam tada shvatila da mu je um posve bistar. Zapravo nije želeo samo slušati o Hailshamu, želeo se sećati Hailshama, baš kao da je to bilo njegovo vlastito detinjstvo. Znao je da je blizu skončanju, pa je zato to radio: tražio je da mu sve opisujem kako bi mu se sve to doista useklo u pamćenje, pa će se možda tokom besanih noći, uz lekove, bolove i iscrpljenost, zamagliti linija između mojih i njegovih sećanja. Tada sam prvi put shvatila, doista shvatila, koliko smo sreće imali, Tommy, Ruth, ja, i svi ostali.

*

      Dok se sada vozim naokolo, još uvek vidim ponešto što me podseća na Hailsham. Možda prođem kraj maglom zastrtog polja, ili u daljini opazim deo velike kuće dok se spuštam u neku dolinu, čak i posebno raspoređene jablane na nekoj padini, te pomislim:
»Možda je to! Našla sam ga! Ovo doista jest Hailsham!«
     Zatim shvatim da je to nemoguće i nastavim voziti, a moje misli pređu na nešto drugo. Osobito su tu oni paviljoni. Svuda ih vidim kako stoje na udaljenom kraju igrališta, malene bele montažne kuće s nizom prozora smeštenim neprirodno visoko, gotovo tik ispod strehe.
Mislim da su ih mnogo izgradili u pedesetima i šezdesetima, kad su verovatno i našu postavili. Ako prođem kraj jednog takvog paviljona, promatram ga što je moguće duže, a jednog ću dana tako imali sudar, ali ipak to radim. Nedavno sam vozila pustim područjem Worcestershirea i ugledala jedan kraj terena za kriket, a bio je tako sličan našem u Hailshamu da sam okrenula automobil i pošla bolje pogledati.
      Obožavali smo naš sportski paviljon, možda zato jer nas je podsećao na one slatke malene kolibe što su ih ljudi imali u slikovnicama. Sjećam se kad smo bili u mlađim razredima, pa smo preklinjali naše skrbnike da sledeći sat održe u paviljonu umesto u običnoj prostoriji. Nakon toga, kad smo bili u šestom razredu, kad smo ušli u trinaestu godinu života, paviljon je postao mesto gde smo se mogli skrivati sa svojim najboljim prijateljima, kad smo se želeli maknuti od ostalih iz Hailshama.
        Paviljon je bio dovoljno velik da ondje borave dve zasebne skupine bez međusobnog ometanja; leti se na verandi mogla zadržavati i treća skupina. No u idealnim okolnostima zapravo ste vi i vaši prijatelji želeli celi paviljon samo za sebe, pa je često dolazilo do nadmudrivanja i prepirki. Skrbnici su im uvek govorili neka se ponašamo civilizovano po tom pitanju, ali u stvarnosti vam je trebalo nekoliko jakih ličnosti u skupini kako biste imali šanse zauzeti paviljon tokom odmora ili slobodnog razdoblja. Ni ja nisam bila baš povučeni tip, ali pretpostavljam da smo paviljon onako često imali za sebe zapravo zahvaljujući Ruth. Obično bismo se rasporedile po stolicama i klupama; bilo bi nas pet, odnosno šest ako bi došla i Jenny B.; te bismo s užitkom tračale. Postojala je vrsta razgovora do koje je moglo doći jedino kad ste bili skriveni u paviljonu; mogle smo raspravljati o nečemu što nas je
zabrinjavalo, ili bismo se mogle valjati od smeha, ili se besno posvađati. Uglavnom je to bio način opuštanja uz najbliskije prijatelje.
      Onog poslepodneva o kojem sad razmišljam, stajale smo na stolcima i klupama, gurajući se uz visoke prozore. Tako smo dobro videle severno igralište gde se okupilo dvanaestak dečaka s naše godine i iz sedmog razreda da bi igrali fudbal. Sijalo je sunce, ali je ranije toga dana zasigurno padala kiša jer se sećam odsjaja sunca na blatnjavoj travi.
     Neko je rekao da ne bismo trebale tako otvoreno zuriti, ali gotovo se uopšte nismo pomaknule unatrag. Zatim je Ruth rekla: - Uopšte ništa ne sumnja. Pogledajte ga. Doista ni u što ne sumnja.
      Kad je to rekla, pogledala sam je i potražila znakove neodobravanja onoga što će dečki učiniti Tommyju. No Ruth se u idućoj sekundi nasmejala i rekla: - Idiot!
     Shvatila sam da je za Ruth i ostale prilično nevažno ono što će dečaci učiniti; nije bitno odobravamo li mi to ili ne. U tom se trenutku nismo natisnule na prozore jer smo uživale u pomisli da ćemo videti kako ponovno ponižavaju Tommyja, nego zato što smo čule za tu najnoviju zaveru pa nas je nekako neodređeno zanimalo šta će se događati. Mislim da u tim danima nismo bile previše zainteresovne za ono što su dečaci među sobom radili. Za Ruth, za ostale, sve je bilo tako nepristrano. I svi su izgledi da je tako bilo i za mene.
       Ili me možda sećanje vara. Možda sam čak i tada, dok sam gledala kako Tommy trči po tom igralištu, s neskrivenim oduševljenjem na licu jer su ga ponovno primili u svoje redove, te je trebao igrati igru u kojoj je bio tako dobar, možda sam ipak osećala bol. Međutim, tačno se sećam kako sam opazila da Tommy nosi plavu polo majicu što ju je prošlog meseca kupio na Rasprodaji, onu kojom se tako ponosio. Sećam se da sam pomislila: »Doista je glup kad u tome igra fudbal . Uništiće se, a kako će se onda osećati?« Glasno sam rekla, nikomu određenom: - Tommy ima svoju majicu. Svoju najdražu polo majicu.
     Ne vjerujem da me iko čuo jer su se svi smejali Lauri, velikom klaunu u našoj grupi, koja je oponašala izraze što su se pojavljivali na Tommyjevu licu dok je trčao, mahao, dozivao, driblao. Ostali su se dečaci kretali igralištem na onaj namerno tromi način kao što čine dok se zagrijavaju, ali je izgledalo đa Tommy, u svojem uzbuđenju, već daje sve od sebe. Rekla sam, ovoga puta glasnije: - Biće mu jako mučno ako uništi tu majicu. - Sad me Ruth čula, ali je zasigurno pomislila da sam to rekla kao neku šalu jer se mlitavo nasmejala, a zatim je i sama dala neku duhovitu primedbu.
       Tada su dečaci prestali šutirati loptu naokolo i okupili se na sredini igrališta. Prsa su im se lagano uzdizala i spuštala dok su čekali da počne biranje ekipa. Dva kapetana momčadi bila su iz sedmog razreda, premda su svi znali da je Tommy bolji igrač od bilo koga s te godine. Bacali su novčić da vide ko će prvi birati, a zatim se onaj koji je pobedio zagledao u skupinu dečaka.
    - Pogledajte ga - rekao je neko iza mene. - Posve je uveren da će njega prvog izabrati. Samo ga pogledajte!
      Tommy je u tom trenutku doista delovao nekako komično, a to vas je navodilo da pomislite, pa, da, ako je tako budalast, zaslužuje ono što će ga snaći. Svi su se drugi dečaci pretvarali da ignorišu postupak biranja, glumeći da im je svejedno kad će doći na red. Neki su tiho međusobno razgovarali, neki su vezivali vezice na cipelama, a drugi su samo zurili u svoje noge dok su gazili po blatu. Ali Tommy je željno gledao u dečaka iz sedmog razreda, kao da je ovaj već prozvao njegovo ime.
       Laura je svoju predstavu izvodila za celo vreme biranja ekipa, oponašajući sve različite izraze Tommyjeva lica: vedra usrdnost na početku; zbunjena zabrinutost nakon što je svaki kapetan izabrao četiri igrača, a on još uvek nije bio prozvan; povređenost i panika kad je počeo shvatati što se zapravo događa. Ja, međutim, nisam neprestano pogledavala Lauru jer sam promatrala Tommyja; znala sam što ona radi jer su se ostale stalno smejale i poticale je. Kad je Tommy ostao sam onde stajati, a svi su se dečaci počeli smijuljiti, čula sam kako Ruth kaže:
    - Dolazi. Čekajte. Sedam sekunda. Sedam, šest, pet...
Nije stigla do kraja. Tommy je počeo gromoglasno vikati, a dečaci, koji su se sad već otvoreno smejali, potrčaše prema južnom igralištu. Tommy je učinio nekoliko koraka za njima; teško je reći je li nagonski krenuo u besan lov za njima ili ga je obuzela panika jer su ga onde ostavili. U svakom slučaju, uskoro se zaustavio i stajao onde, besno zureći za njima, grimizna lica. Tada je počeo vrištati i vikati; besmislena zbrka psovki i uvreda.

    Dotad smo sve već videle mnoge Tommyjeve provale besa, pa smo sišle sa stolaca i raširile se po prostoriji. Pokušale smo započeti razgovor o nečem drugom, ali Tommy je neprestano vikao, a premda smo u početku samo okretale očima i pokušale ga ignorisati, na koncu smo se, verovatno punih deset minuta nakon što smo se prvi put maknule od prozora, opet vratile onamo.
     Ostali dečaci više nisu bili na vidiku, a Tommy više nije pokušavao svoje izlive uputiti u nekom određenom smeru. Samo je besneo, mašući rukama i nogama, na nebo, na vetar, na obližnji stub ograde. Laura je rekla da možda »vežba Shakespearea«. Neko drugi je primetio da svaki put kad nešto vikne podigne nogu s tla i prema van, »poput psa koji piša«. Zapravo, i sama sam opazila tu kretnju nogom, ali meni je upalo u oči da svaki put kad nogom opet lupi o tlo, samog sebe poprska blatom. Razmišljala sam o njegovoj dragocenoj majici, ali je bio predaleko da bih videla ima li na njoj mnogo blata.
    - Mislim da je to pomalo okrutno - rekla je Ruth način na koji ga uvek pređu. Ali sam je kriv. Kad bi naučio ostati smiren, ostavili bi ga na miru.
   - I dalje bi ga zadirkivali - rekla je Hannah. - Ciraham K. je jednako raspaljive ćudi, ali svi su zbog toga još oprezniji s njim. Razlog iz kojeg su se okomili na Tommyja je taj što je on lenčina.
      Tada su sve odjednom govorile, o tome kako Tommy nikad čak ni ne pokušava biti kreativan, o tome kako nije dao ništa čak ni za Proletnu razmenu. Pretpostavljam da je svaka od nas u toj fazi potajno želela da iz kuće dođe neki skrbnik i odvede ga. Premda nismo učestvovale  u ovom poslednjem planu za izazivanje Tommyja, ipak smo zauzele dobre pozicije za promatranje, te smo počele osećati krivicu. Ali na vidiku nije bilo skrbnika, pa smo samo nastavile razmenjivati razloge zašto je Tommy zavredio sve što ga je snašlo. Kad je Ruth pogledala na sat i rekla kako misli da bismo se trebale vratiti u glavnu kuću, premda još imamo vremena, niko joj nije proturečio.
      Tommy je još uvek galamio kad smo izišle iz paviljona. Kuća se nalazila s naše leve strane, a kako je Tommy stajao na igralištu ravno ispred nas, nismo mu se morale približiti. U svakom slučaju, bio je okrenut na drugu stranu pa se činilo da nas uopšte nije registrovao. Kad su moje prijateljice pošle duž ruba igrališta, ja sam ipak polako krenula prema njemu. Znala sam da će to zbuniti ostale, ali sam nastavila hodati, čak i kad sam čula kako mi Ruth nestrpljivo šapće neka se vratim.
     Pretpostavljam da Tommy nije navikao da ga neko prekida dok besni, jer je njegova prva reakcija kad sam mu prišla bila da se na sekundu zagleda u mene, a zatim nastavi kao i ranije. Doista je bilo kao da vežba Shakespearea, a ja sam se popela na pozornicu usred njegove predstave. Čak i kad sam rekla:
    - Tommy, tvoja lepa majica. Posve ćeš je zaprljati - ničim nije pokazao da me čuo.
     Stoga sam ispružila ruku i spustila je na njegovu. Kasnije su drugi mislili da mu je to bila namera, ali ja sam bila prilično sigurna da nije bilo namjerno. Mahao je rukama naokolo i nije mogao znati da ću ja ispružiti svoju ruku. U svakom slučaju, kad je podigao ruku, odgurnuo je moju i udario me po licu. Uopšte me nije zabolelo, ali sam se zgranula, Lio i većina devojčica iza mene također.
     Činilo se da je Tommy tek tada postao svestan ....ne, ostalih, sebe, činjenice da se nalazi na tom igralištu, kako se ponašao, te se zagledao u mene, pomalo budalasto.
   - Tommy - rekla sam, prilično strogo. - Majica ti je puna blata.
   - Pa što? - progunđao je. No dok je to govorio, pogledao je dole i opazio smeđe mrlje, jedva se suzdržavši da panično ne vikne. Zatim sam videla dii se na njegovu licu pojavilo iznenađenje zbog činjenice da ja znam što on oseća za tu majicu.
  - Nemaš razloga za zabrinutost - rekla sam pre nego je tišina mogla postati ponižavajuća za njega. - Opraće se. Ako sam ne uspeš to skinuti, samo je odnesi gospođici Jody.
     Nastavio je proučavati svoju majicu, a potom je mrzovoljno rekao: - To ionako nema nikakve veze s tobom.
    Činilo se da je odmah požalio zbog te poslednje primedbe i skrušeno me pogledao, kao da očekuje da ću mu reći nešto utešno. No dotad mi ga je već bilo dosta, osobito s obzirom na činjenicu da nas devojčice promatraju, kao i ko zna koliko drugih s prozora glavne kuće. Stoga sam slegnula ramenima, okrenula se i pridružila svojim prijateljicama.
      Ruth me zagrlila dok smo se udaljavale. - Barem si ga navela da se smiri - rekla je. - Jesi
li dobro? Divlja životinja.



DRUGO POGLAVLJE


     Sve se to dogodilo veoma davno, pa sam možda nešto pogrešno zapamtila; no koliko se
sećam, to što sam onog poslepodneva prišla Tommyju bilo je deo faze kroz koju sam otprilike u to vreme prolazila, nešto o tome da sam kompulsivno samoj sebi postavljala izazove, te sam uglavnom zaboravila na to kad me Tommy nekoliko dana kasnije zaustavio.
     Ne znam kako je bilo onde gde ste vi bili, ali u Hailshamu smo se gotovo svaku nedelju morali podvrgavati nekom obliku zdravstvene kontrole, obično u sobi 18 na samom vrhu kuće, kod stroge medicinske sestre po imenu Trisha, ili Vranino Lice, kako smo je zvali. Tog sunčanog jutra jedna grupa nas penjala se središnjim stubištem do nje da nas pregleda, dok je druga grupa, s kojom je upravo završila, silazila. Dakle, stubište je odzvanjalo od buke, a ja sam se penjala stubama spuštene glave, samo sledeći pete osobe ispred sebe, kad se začuo glas u mojoj blizini:  - Kath!
     Tommy, koji se kretao s grupom koja je silazila, stao je nasred stubišta, a na licu mu je sijao veliki smešak, što me odmah razdražilo. Pre nekoliko godina možda, ako bismo naleteli na nekoga koga nam je bilo drago videti, tada bi naš izraz lica bio takav. No sad smo već imali trinaest godina, a ovo je dečak koji je susreo devojčicu u doista javnoj situaciji. Poželela sam reći: » Tommy, zašto ne odrasteš? « No obuzdala sam se i umesto toga rekla: -Tommy, napravio si zastoj. Kao i ja.
     Pogledao je prema gore i doista, skupina na odmorištu iznad već se zaustavljala. Na trenutak se doimao uspaničeno, a zatim se stisnuo uza zid kraj mene, pa su se ostali mogli progurati uz nas. Tada je rekao:
       - Kath, svuda sam te tražio. Želeo sam ti reći da mi je žao. Mislim, doista, doista mi je žao. Sigurno te nisam mislio  udariti neki dan. Ni u snu ne bih udario devojčicu, a čak i kad bih, tebe nikad ne bih udario. Iskreno, iskreno mi je žao.
    - U redu je. Dogodilo se slučajno, to je sve. - Kimnula sam mu i okrenula se da ću poći dalje. No Tommy je vedro rekao:
    - Majica je sad u redu. Sve se opralo.
    - To je dobro. - Nije te bolelo, je li? Kad sam te udario?
     - Naravno. Fraktura lubanje. Potres mozga, sve. Čak bi i Vranino Lice to mogla opaziti. To jest, ako ikad stignem gore.
    - Ali ozbiljno, Kath. Ne ljutiš se, zar ne? Strašno mi je žao. Stvarno. Na koncu sam mu se nasmešila i bez ironije rekla: - Gledaj, Tommy, bio je nesretan slučaj i sad je sto posto zaboravljen. Ni najmanje ti ne zameram.
    Još uvek se doimao nesigurnim, ali sad su se iza njega gurali neki stariji učenici, govoreći mu neka krene. Na brzinu mi se nasmešio i potapšao me i to ramenu, kao što bi možda učinio mlađem dečaku, te nastavio silaziti stubištem. Kad sam se počela penjati, čula sam ga kako viče odozdo: - Vidimo se, Kath!
      Sve mi je to bilo pomalo neugodno, ali nije izazvalo zadirkivanje ili ogovaranje; a moram priznati, da nije bilo tog susreta na stubištu, verovatno se tokom narednih nekoliko nedelja ne bih toliko zanimala za Tommyjeve probleme.
     Lično sam videla nekoliko incidenata. No uglavnom sam čula o njima, a kad bi se to dogodilo, ispitivala sam ljude sve dok ne bih dobila više ili manje potpunu priču. Bilo je još besnih ispada, na primer kad je Tommy navodno prevrnuo dve klupe u sobi 14, prosuvši sav sadržaj po podu, a ostatak je razreda, nakon što su svi pobegli na odmorište, zabarikadirao vrata kako bi ga sprečili da izađe. Jednom mu je gospodin Christopher morao stegnuti ruke iza leđa kako bi ga sprečio da napadne Reggieja D. tokom fudbalskog treninga. Svi su također mogli videti da Tommy jedini nije imao partnera kad su dečaci iz šestog razreda odlazili trčati.
      Bio je dobar trkač, te bi brzo stvorio prednost od deset, petnaest metara između sebe i ostalih, možda misleći da će to prikriti činjenicu da niko ne želi trčati s njim. Zatim su tu gotovo svakoga dana bile glasine o neslanim šalama što su ih priređivali na njegov račun. Mnogo toga bilo je uobičajeno, čudne stvari na njegovom krevetu, crv u njegovim žitaricama, ali nešto od toga zvučalo je besmisleno zlobno: kao ono kad je neko njegovom četkicom za zube očistio zahod, pa ga je čekala s čekinjama punim govna. Njegova veličina i snaga, a pretpostavljam i taj lako zapaljivi karakter, značili su da niko nije pokušao pravo fizičko maltretiranje, ali koliko se sećam, do tih je incidenata dolazilo još najmanje dva meseca. Mislila sam da će pre ili kasnije neko početi govoriti da je sve otišlo predaleko, ali situacija se nije popravljala i niko ništa nije rekao.
       Ja sam jednom pokušala govoriti o tome, u spavaonici nakon gašenja svetla. U starijim razredima bilo nas je šest u jednoj spavaonici, pa se onde nalazila samo naša malena skupina, te smo često najintimnije razgovore vodile dok smo ležale u mraku pre spavanja. Onde se moglo razgovarati o stvarima o kojima ni u snu ne biste nigde drugde pričali, čak ni u paviljonu. Tako sam jedne večeri spomenula Tommyja. Nisam mnogo rekla; samo sam ukratko iznela što mu se događalo i primetila da to baš nije pošteno. Kad sam završila, neka čudna tišina kao da je visila u zraku, a ja sam shvatila da svi čekaju Ruthin odgovor, što bi se obično događalo kad god bi neko spomenuo nešto nezgodno. Čekala sam, a tada sam čula uzdah s Ruthine strane sobe, i ona je rekla:
    - Imaš pravo, Kathy. Nije lepo. Ali ako želi da to prestane, mora promeniti vlastito ponašanje. Baš ništa nije imao za Proletnju razmenu. Ima li štogod za sledeći mesec? Kladim se da nema.
       Sad bih malo trebala objasniti o Razmenama što smo ih održavali u Hailshamu. Četiri puta godišnje, u proleće, leti, u jesen i zimi, održavala se neka vrsta velike prodajne izložbe svega onoga što smo stvarali tokom tri meseca od prošle Razmene. Slike, crteži, lončarija; sve moguće »skulpture« izrađene od onoga što je trenutno bilo u modi, preoblikovane limenke, možda, ili čepovi boca zalepljeni na karton. Za svaku stvar što ste je priložili, dobivali ste razmenske bonove; skrbnici su odlučivali koliko bonova zavređuje vaše remek- delo; zatim, na dan Razmene, uzimali ste svoje bonove i »kupovali« ono što vam se sviđalo. Vredelo je pravilo da smete kupovati samo radove učenika s vlastite godine, ali ipak smo imali dovoljno materijala za biranje jer je većina nas znala biti prilično plodna tokom tromesečnog razdoblja.
      Dok sad razmišljam o tome, mogu shvatiti zašto su Razmene postale tako važne za nas. Za početak, to je bio naš jedini način, osim Rasprodaja; Rasprodaje su bile nešto drugo i na to ću se kasnije vratiti; da stvorimo zbirku lične imovine. Ako ste, recimo, želeli ukrasiti zidove oko svoga kreveta, ili ste hteli nešto nositi naokolo u svojoj torbi i staviti na klupu dok ste hodali od jedne do druge prostorije, onda ste to mogli naći na Razmeni. Sada također shvaćam kako su Razmene imale suptilniji učinak na sve nas. Kad malo razmislite o tome, činjenica da smo zavisili jedni o drugima kad je reč o izradi predmeta koji bi mogli postati vaše lične  dragocenosti, to mora delovati na vaše međusobne odnose. Sve ono s Tommyjem bilo je tipično. Kako su na vas gledali u Hailshamu, koliko su vas voleli i poštivali, uveliko je zavisilo o tome koliko ste dobri u »stvaranju«.
     Ruth i ja često smo se prisećale tih stvari pre nekoliko godina, dok sam je negovala u oporavilištu u Doveru.
   - Sve je to deo onoga što je Hailsham činilo tako posebnim - jednom je rekla. - Način na koji su nas ohrabrivali da vrednujemo radove jedni drugih.
   - Istina - rekla sam. - Ali katkad, kad sad razmišljam o Razmenama, mnogo mi se toga čini pomalo čudnim. Poezija, na primer. Sećam se da smo smeli predati pesme umesto crteža ili slike. Čudno je bilo što smo svi mi mislili da je to u redu, mislili smo da ima smisla.
   - Zašto ne bi imalo smisla? Poezija je važna. - Ali govorimo o radovima devetogodišnjaka, smešnim kratkim stihovima, pogrešno napisanima, u beležnicama za vežbu. Potrošili bismo naše dragocene bonove na beležnicu punu tih pesama umesto na nešto doista lepo......


Нема коментара:

Постави коментар