23.07.2018.

Kazuo Ishiguro, Ne daj mi nikada da odem ( II deo )




nastavak

Drugo poglavlje 

Taj smo razgovor vodile jedne ugodne ljetne večeri, sedeći na malenom balkonu njene sobe u oporavilištu. Prošlo je nekoliko meseci nakon njenog prvog doniranja, a sad kad je prošlo ono najgore, uvek sam tempirala vreme svojih večernjih poseta tako da možemo pola sata ili više provesti onde, promatrajući kako sunce zalazi iza krovova. Moglo se videti mnogo običnih i satelitskih antena, a katkad, u daljini, blistavu crtu mora. Donela bih mineralnu vodu i kekse, te bismo onde sedele i razgovarale o svemu što bi nam palo na pamet. Centar za oporavak u kojem se Ruth tada nalazila bio je jedan od meni najdražih, te n bih imala baš ništa protiv da i ja onde završim. Sobe za oporavak su malene, ali dobro osmišljene i udobne. Sve je, zidovi, pod, prekriveno blistavim belim pločicama, a njihova se čistoća održava tako savršeno da vam se, kad prvi put uđete onamo, čini da ste ušli u dvoranu ogledala. Naravno, najčešće ne vidite svoj odraz, ali gotovo vam se čini da ga vidite. Kad
podignete ruku, ili kad se neko na krevetu uspravi u sedeći položaj, možete osetiti taj bledi pokret senki na pločicama svuda oko vas. U svakom slučaju, Ruthina soba u tom centru također je imala velika klizna staklena vrata, pa je s kreveta lako mogla gledati van. Čak i dok joj je glava počivala na jastuku, videla je veliki deo neba, a ako je bilo dovoljno toplo, mogla se do mile volje nauživati svežeg zraka samo izlaskom na balkon. Volela sam je onde posećivati, volela sam naše razgovore tokom celog leta i rane jeseni, dok smo zajedno sedele na balkonu, pričale o Hailshamu, Seoskoj kući, o svemu što bi nam palo na pamet.

- Želim reći - nastavila sam - kad smo bili te dobi, kad smo, recimo, imali jedanaest godina, zapravo nas uopšte nisu zanimale tuđe pesme. Ali sećaš se Christy? Christy je bila slavna po svojoj poeziji i svi smo mi u njoj videli svoj uzor. Čak se ni ti, Ruth, nisi usudila nametati Christy. I sve zato jer smo mislili da je sjajna u poeziji. Ali mi nismo ništa znali o poeziji. Nije nam bilo stalo do toga. Baš je čudno.
    Ali Ruth nije shvatila što želim reći, ili je to možda namerno izbegavala. Možda je čvrsto odlučila da će nas se svih sećati kao da smo bili sofisticiraniji no što smo zapravo bili. Ili je možda osetila kamo vode moje reči, a nije želela da pođemo u tom smeru. U svakom slučaju, uzdahnula je i rekla:

- Svi smo mislili da su Christyne pesme tako dobre. No pitam se kakvima bi nam se danas činile. Volela bih da ih ovde imamo nekoliko, rado bih videla šta bismo mislile. - Zatim se nasejala i rekla: - Još uvek imam nekoliko pesama Petera B. Ali to je bilo mnogo kasnije, kad smo bili u osmom razredu. Zacelo mi se sviđao. Ne znam zašto bih inače kupila njegove pesme. Histerično su budalaste. On je samog sebe tako ozbiljno doživljavao. Ali Christy, ona je bila dobra, sećam se da jest. Čudno je kako je trenutno prestala pisati pesme kad se počela baviti slikanjem. A u tome nije bila ni izbliza tako dobra.
   No vratiću se na Tommyja. Ono što je Ruth tada rekla u našoj spavaonici nakon gašenja svetla, o tome kako je Tommy sam kriv za sve svoje probleme, verovatno je sažetak mišljenja većine ljudi u Hailshamu u ono vreme. Ali kad je to rekla, palo mi je na pamet, dok sam onde ležala, da cela ta ideja o tome da se on namerno ne trudi postoji još iz vremena kad smo bili u mlađim razredima. Tada sam shvatila, osetivši nekakvu hladnoću, da Tommy proživljava ovo što proživljava ne samo nedeljama ili mesecima, već godinama.
     Tommy i ja smo ne tako davno razgovarali o tome, a njegova verzija o tome kako su počele njegove nevolje potvrdila je ono što sam te večeri mislila. Prema njegovim rečima, sve je počelo jednog poslepodneva na satu umetnosti gospođice Geraldine. Do tog je dana, rekao mi je Tommy, uvek prilično uživao u slikanju. Ali toga dana na satu gospođice Geraldine, Tommy je naslikao jedan akvarel, slona koji stoji u visokoj travi, i to je bio početak svega. Napravio ga je, tvrdio je, kao neku vrstu šale. Mnogo sam ga ispitivala o tome, pa pretpostavljam da je to bilo poput mnogih drugih stvari u toj dobi: nemaš neki jasan razlog, jednostavno to učiniš. Napraviš nešto jer misliš da ćeš nekoga nasmejati, ili jer želiš videti hoće li izazvati nemir. Kad te kasnije pitaju za objašnjenje, čini se da nema nikakvog smisla. Svi smo činili takve stvari. Tommy to nije baš tako ni kazao, ali uverena sam da se tako dogodilo. U svakom slučaju, naslikao je svog slona, a to je bila baš takva slika kakvu bi napravilo tri godine mlađe dete. Trebalo mu je manje od dvadeset minuta i doista je izazvao smeh, ali ne onakav kakav je očekivao. Uprkos tome, možda ni do čega ne bi dovelo, pretpostavljam da je u tome velika ironija; da toga dana gospođica Geraldine nije držala nastavu.

      Gospođica Geraldine bila je svima omiljeni staratelj, kad smo bili te dobi. Bila je blaga, tiha, i uvek vas je tešila kad vam je to trebalo, čak i kad ste nešto loše napravili, ili vas je izgrdio neki drugi staratelj. Ako vas je ikad sama morala izgrditi, danima nakon toga pružala vam je obilje dodatne pažnje, kao da vam nešto duguje. Bilo je loše za Tommyja što je toga dana gospođica Geraldine držala sat umetnosti, a ne, recimo, gospodin Robert ili lično gospođica Emily, glavna starateljica, koja je često predavala umetnost. Jedno od njih dvoje izgrdilo bi Tommyja, on bi se mogao smijuljiti, a najgore što bi ostali mislili je da je reč o neuspeloj šali. Možda bi ga neki učenici čak smatrali pravim klovnom. Ali budući da je gospođica Geraldine bila gospođica Geraldine, nije bilo tako. Umesto toga, svi se silama trudila ljubazno i s razumevanjem posmatrati sliku. Verovatno je pretpostavila da
Tommyju preti opasnost od zadirkivanja ostalih, pošla je previše daleko u suprotnom smeru, doista pronašavši nešto za pohvalu i pokazujući to razredu. Tako je počela odbojnost.

- Nakon što smo izišli iz prostorije - sećao se Tommy - tada sam ih prvi put čuo šta pričaju. I bilo im je svejedno hoću li ih ja čuti.

      Moja je pretpostavka da je neko vreme pre nego je naslikao slona Tommy imao osećaj da zaostaje, da je posebno njegovo slikanje slično onomu što rade učenici mnogo mlađi od njega, a to je prikrivao kako je najbolje znao, namernom izradom detinjastih slika. Ali nakon slike slona, sve je izišlo na videlo, a sad su svi pratili kako bi videli šta će sledeće napraviti. Čini se da se neko vreme ipak trudio, ali tek što bi nešto započeo, svuda oko njega čulo bi se podrugljivo smejuljenje. Zapravo, što se više trudio, to su njegovi napori izazivali više smeha. Zato se Tommy uskoro vratio svojoj prvobitnoj obrani, te je stvarao radove koji su se doimali namerno detinjastima, radove koji su pokazivali da mu je posve svejedno. Odonda je situacija postajala sve gora i gora. Neko je vreme morao da trpi  jedino za vreme satova umetnosti, premda je to bilo dovoljno često mi smo u mlađim razredima imali mnogo satova umetnosti. No tada se to proširilo. Izostavljali su ga iz igara, dečaci nisu željeli da sede kraj njega na večeri, ili su se pretvarali da ne čuju ako bi on nešto rekao u spavaonici nakon gašenja svetla. U početku nije bilo tako nemilosrdno. Mogli su proći meseci bez ikakva incidenta i on bi pomislio da je sve to iza njega, a tada bi nešto učinio, ili bi jedan od njegovih
neprijatelja, poput Arthura H., sve ponovno pokrenuo.

       Nisam sigurna kad su počeli veliki izlivi besa. Koliko se sećam, Tommy je oduvek bio poznat po svojim ispadima, čak i u predškolskoj dobi, ali me uveravao da su počeli tek nakon što se zadirkivanje uvelike pogoršalo. U svakom slučaju, ti su izljivi besa zapravo izazivali ljude, sve su pogoršali, a otprilike u vreme o kojem govorim, leto nakon šestog razreda, kad smo imali trinaest godina, tada je proganjanje doseglo vrhunac.
       Zatim je sve prestalo, ne preko noći, ali prilično brzo. Tada sam, kao što sam rekla, pažljivo pratila situaciju, pa sam videla znakove pre većine ostalih.
    Počelo je razdobljem, možda od mesec dana ili malo dužim, kad su se psine redovito nastavljale, ali Tommy nije izgubio živce. Katkad sam videla da je blizu, ali je nekako useo da se kontroliše; u drugim bi situacijama bez reči slegnuo ramenima, ili bi se ponašao kao da ništa nije opazio. U početku su te reakcije izazivale razočaranje; možda su ljudi čak bili uvređeni, kao da ih je izneverio. Zatim je, postupno, ljudima dosadilo i neslane su šale postale mlitave, sve dok jednog dana nisam shvatila da već više od nedelju dana niko ništa nije pokušao.
      To samo po sebi možda ne bi bilo toliko značajno, ali opazila sam i druge promene. Sitnice, kao što je činjenica da su Alexander J. i Peter N. hodali s njim dvorištem prema igralištima, a sva su trojica posve prirodno čavrljala; suptilna, ali jasna razlika u glasovima ljudi kad bi se spomenulo njegovo ime. Tada smo jednom, pri kraju poslepodnevnog odmora, u skupini sedeli na travi posve blizu južnog igrališta gde su dječaci, kao i obično, igrali svoj fudbal. Učestvovala sam u razgovoru, ali sam posmatrala Tommyja koji je, opazila sam, bio u samom središtu igre. U jednom mu je trenutku neko postavio nogu, a kad se podigao, namestio je loptu kako bi sam izveo slobodan udarac.
      Dok su se dečaci raširili naokolo u iščekivanju, videla sam Arthura H., jednog od njegovih glavnih mučitelja, nekoliko metara iza Tommyja, kako ga počinje oponašati, izvodeći budalastu verziju načina na koji je Tommy stajao kraj lopte, s rukama na bokovima. Pažljivo sam posmatrala, ali niko od ostalih nije se obazirao na Arthura. Sigurno su ga svi videli, jer su svi pogledi bili usmereni na Tommyja, u očekivanju njegova šuta, a Arthur je bio tačno iza njega, ali niko nije bio zainteresovan. Tommy je šutnuo loptu preko trave, igra se nastavila, a Arthur H. više ništa nije pokušao.
     Bila sam zadovoljna takvim razvojem događaja, ali i i zbunjena. Nije bilo nikakvih
uočljivih promena ii Tommyjevu radu, mišljenje o njegovoj »kreativnosti« bilo je nisko kao i
uvek. Shvatala sam da je uveliko pomogao izostanak besnih ispada, ali bilo je teže odrediti
šta je bio ključni faktor. Bilo je nečega u samom Tommyju, način na koji se držao, kako je
gledao ljude u lice i govorio na svoj otvoreni, dobroćudni način, što je bilo drukčije nego
ranije, a to je pak promenilo držanje onih oko njega. Međutim, nije bilo jasno što je dovelo
do svega toga.
     Bila sam zbunjena i odlučila ga malo ispitati kad sledeći put budemo mogli nasamo
razgovarati. Uskoro mi se ukazala prilika, kad sam stajala u redu za ručak i opazila ga
nekoliko mesta ispred sebe u redu.
     Pretpostavljam da bi to moglo zvučati čudno, ali u Hailshamu red za ručak bio je jedno
od boljih mesta za privatan razgovor. To je imalo nekakve veze s akustikom u velikoj
dvorani; sav onaj žamor i visoki stropovi značili su da, ukoliko govorite tihim glasom, stojite
sasvim blizu jedno drugoga i proverite jesu li si susedi zadubljeni u vlastiti razgovor, imate
dobre šanse da vas niko neće čuti. U svakom slučaju, nismo baš imali previše izbora. »Tiha«
mesta često su bila najgora jer je uvek postojala verovatnost da će neko proći dovoljno
blizu da vas čuje. A čim izgledate kao da se pokušavate iskrasti kako biste na miru
razgovarali, činilo se da su svi to za nekoliko minuta osjetili, pa niste imali nikakve šanse.
Dakle, kad sam opazila Tommyja nekoliko koraka ispred sebe, mahnula sam mu neka dođe
do mene; pravilo je bilo da u redu ne smete nikoga preskakati da biste došli napred, ali se
smelo ići unatrag. Prišao mi je ushićeno se smešeći, te smo trenutak zajedno stajali bez
mnogo reči; ne zbog nelagode, već zato što smo čekali da nestane svako zanimanje što ga je
možda pobudio Tommy vraćanjem unatrag. Tada sam mu rekla:
  - Doimaš se mnogo sretnijim ovih dana, Tommy. Čini se da je situacija za tebe mnogo
bolja.
- Ti sve opažaš, zar ne, Kath? - To je rekao bez ikakva sarkazma. - Da, sve je u redu.
Dobro se snalazim.
- Dakle, šta se dogodilo? Jesi li otkrio Boga ili tako nešto?
- Boga? - Tommy je trenutak ostao bez reči. Potom se nasmejao i rekao: - O, shvatam.
Govoriš o tome da se ja... više onako ne razbesnim.
- Ne samo o tome, Tommy. Preokrenuo si situaciju u svoju korist. Posmatrala sam te.
Zato pitam.
      Tommy je slegnuo ramenima. - Malo sam odrastao, valjda. A možda su i svi ostali
odrasli. Ne može se iste stvari raditi celo vreme. Postane dosadno.
     Ništa nisam rekla, ali sam ga nastavila promatrati sve dok se nije kratko nasmijao i
rekao: - Kath, tako si znatiželjna. Dobro, pretpostavljam da nešto ipak jest. Nešto se dogodilo.
Ako želiš, reći ću ti.
  - Pa, hajde, reci. - Reći ću ti, Kath, ali ne smeš pričati naokolo, u redu? Pre dva meseca razgovarao
sam s gospođicom Lucy. Nakon toga, osećao sam se mnogo bolje. Teško je objasniti. Ali nešto je rekla, i sve mi se činilo mnogo lakšim.
- Dakle, što je rekla?
- Pa... Stvar je u tome, moglo bi zvučati čudno. U početku je meni tako zvučalo. Rekla je, ako ne želim bili kreativan, ako me to doista ne zanima, da je to sasvim u redu. U tome nema ničeg lošeg, rekla je.
- To ti je rekla?
Tommy je kimnuo, ali ja sam se već okretala na drugu stranu.
- To su besmislice, Tommy. Ako kaniš igrati glupe igrice, ja nemam strpljenja za to.

    Bila sam istinski ljutita jer sam mislila da mi laže, i to baš kad sam zavredila njegovo
poverenje. Opazivši devojčicu koju sam poznavala nekoliko koraka iza sebe, pošla sam k njoj, ostavivši Tommyja da onde stoji. Videla sam da je zbunjen i potišten, ali nakon meseci što sam ih provela zabrinjavajući se zbog njega, osećala sam se izdanom i bilo mi je svejedno kako se on oseća. Čavrljala sam sa svojom prijateljicom, mislim da je to bila Matilda, što sam vedrije mogla, te sam jedva pogledala prema njemu za celo vreme stajanja u redu.
     Ali dok sam nosila tanjir do stola, Tommy mi je prišao iza leđa i brzo rekao: - Kath, nisam te pokušavao zadirkivati, ako to misliš. Tako se dogodilo. Ispričaću ti sve o tome Ako mi pružiš priliku.
- Nemoj govoriti gluposti, Tommy.
- Kath, ispričaću ti o tome. Biću kod jezerca nakon ručka. Ako dođeš tamo, ispričaću ti.

Prekorno sam ga pogledala i udaljila se bez reči, ali sam već, pretpostavljam, počela razmišljati a mogućnosti da on ipak nije izmislio ono o gospođici Lucy. Kad sam sela kraj svojih prijateljica, već sam pokušavala smisliti kako ću se kasnije iskrasti do jezerca a da ne pobudim ničiju radoznalost.

Treće poglavlje 

Prvi deo 
izvor

Нема коментара:

Постави коментар