Kazuo Ishiguro, Ne daj mi nikada da odem, analiza

U svim svojim romanima Išiguro se bavi svevremenim temama ljubavi, lične slobode i sreće, osvrćući se pri tom na prelomne životne odluke, nezaustavljivo proticanje vremena i nepouzdanost sećanja. U većini svojih romana on takođe razrađuje ideju da navike, obrasci ponašanja i društvene uloge u krajnjoj liniji definišu čovekovo biće. Upravo ova ideja poslužila je kao potka za njegov roman Ne daj mi nikada da odem, mada joj on ovoga puta pristupa sa novog stanovišta, praveći svojevrstan izlet u svet distopijske književnosti. Uprkos tome što ovaj roman za Išigura predstavlja promenu u žanrovskom smislu, budući da se nikada pre toga nije oprobao u žanru distopije, on ostaje veran svom stilu i dominantnim temama koje su obeležile njegova prethodna dela. U ovom poglavlju ćemo, stoga, pokušati da detaljnije razradimo aspekte Išigurove distopijske vizije u romanu Ne daj mi nikada da odem, ukazujući na njene najznačajnije specifičnosti i uspostavljajući vezu između distopije i istorije.

1. Distopija kao alternativna istorija

      Prve distopije nastale su u trenutku kada je čovek uvideo svu uzaludnost pokušaja da stvori idealno društvo, nakon što se svaka težnja ka utopiji, pre ili kasnije, izjalovila i pretvorila u svoju mračnu stranu. Dvadeseti vek pokazao je kako čovek, u svojim nastojanjima da napravi raj na Zemlji, zapravo vrlo lako može da napravi pakao. Užas i strahota svetskih ratova, razorno dejstvo nuklearnog i biohemijskog naoružanja, genetski inženjering, globalno zagrevanje, uništavanje šuma i prirode uopšte, okretanje ispraznim vrednostima potrošačkog društva – sve to doprinelo je razvoju distopijske književnosti i pojavi dela u kojima pisci lucidno i surovo upozoravaju na ogromni destruktivni potencijal takvog ponašanja. Otuda ni ne čudi što je u ovakvim literarnim pokušajima zloupotreba nauke ubrzo postala „omiljeni motiv distopijske slike budućnosti“ (Đergović-Joksimović, 2009: 141). Ovakvi primeri u književnim delimaizuzetno su brojni, a u Išigurovom romanu Ne daj mi nikada da odem, kao što smo već nagovestili, u pitanju je zloupotreba genetskog inženjeringa i mogućnosti kloniranja ljudi. Kazuo Išiguro nas, naime, još jednom, na izuzetno potresan način, podseća da „nauka sama po sebi nije ni dobra ni zla, već da uvek od ljudi zavisi kako će naučna dostignuća biti primenjena“ (Đergović-Joksimović, 2009: 141).

     Distopija nas, međutim, u kontekstu ovog rada, zanima i kao svojevrsna alternativna istorija. Naime, alternativno društvo prikazano u Išigurovom romanu možemo posmatrati i kao zastrašujuću, ali realno ostvarivu viziju puta kojim se čovečanstvo zaputilo. Drugim rečima, ono što je Išiguro zamislio u svom romanu u nekom trenutku, hipotetički gledano, moglo bi postati naša stvarnost. Moglo bi postati istorija. Razvijajući ovu ideju dalje, dolazimo do toga da klonovi, kao pripadnici tog društva, budući iskorišćeni na najbrutalniji mogući način, pripadaju podređenoj, ugnjetenoj klasi, čime se uspostavlja paralela sa nekim ranijim vremenima. Kakve god da su specifičnosti određenog istorijskog perioda, princip je u osnovi uvek isti – klasa koja vlada (u ovom slučaju, to su „normalni“ ljudi) i klasa kojom se vlada (ovde u vidu klonova).

     Još nešto može biti zanimljivo kada je reč o distopiji i alternativnom društvu. Naime, u ostalim Išigurovim romanima odnos istorije i fikcije bio je relativno jednostavniji: ti romani, kao dela fikcije, obrađivali su izvesne teme oslanjajući se na istorijsku pozadinu, manje ili više prilagođenu potrebama romana, ali uglavnom uz poštovanje činjenica. U ovom romanu, međutim, odnos istorije i fikcije se drastično menja, i to u korist fikcije, zahvaljujući tome što je društvo koje Išiguro opisuje
distopijsko, alternativno, dakle u svojoj suštini – fiktivno. Drugim rečima, u romanu Ne daj mi nikada da odem, fiktivnost je dvostruka. Na spoljašnjem nivou, roman je fikcija, ali i na unutrašnjem nivou, istorija koja služi kao okvir priče takođe je fiktivna (za razliku od ostalih romana u kojima se istorijska pozadina bazira na događajima koji su se zaista odigrali i time obeležili 20. vek), zbog čega ovaj roman zauzima posebno zanimljivo mesto u analizi u okviru ove disertacije. Stoga ćemo se, za početak, u narednom segmentu posvetiti specifičnostima Išigurove distopijske vizije u ovom romanu, odnosno alternativnoj istoriji koju ona predstavlja.

2. Specifičnosti Išigurove distopijske vizije


    Ne daj mi nikada da odem je roman koji se može posmatrati u kontekstu mnogobrojnih distopijskih vizija koje su obeležile 20. vek. Međutim, to nikako ne znači da ovaj roman čitaocima ne donosi ništa novo. Naprotiv, Išigurova vizija itekako je jedinstvena po mnogo čemu, te ćemo u ovom poglavlju pokušati da ukažemo barem na neke od specifičnosti koje ovaj roman čine inovativnim i dragocenim. Ono što svakako upada u oči pažljivom čitaocu, ali i čitaocu kome je žanr distopijske književnosti i naučne fantastike dobro poznat, jeste da u Išigurovom romanu nema grozomornih detalja, krvi ni sakaćenja. I upravo u tome leži jedinstvenost
          Išigurove vizije, odnosno ono što njegovo delo izdvaja od ostalih distopija. Sve što čitalac dobija jesu naznake, indirektne, ali itekako snažne. Iako se nijednog trenutka ne opisuju konkretni detalji kloniranja, kao ni doniranja organa, čitalac naslućuje kakve se strahote kriju iza cele priče, pri čemu ovakva neizvesnost samo dodatno pojačava efekat groze koji Išiguro želi da postigne. U svom članku o Išigurovom romanu Ne daj mi nikada da odem, koji je pod sugestivnim nazivom „Vrli novi svet“ (“Brave New World”) objavljen u časopisu Slejt (Slate Magazine), Margaret Etvud (Margaret Atwood) ukazuje na ovaj nedostatak fizičke dimenzije, odnosno plastičnih opisa, uključujući konkretne opise izgleda klonova, onoga što oni jedu, mirisa koje oni osećaju, i slično (Atwood, 2005). Umesto toga, Keti se koncentriše na brojne i detaljne opise pejzaža, što je, prema mišljenju Etvudove, rezultat njene podsvesne želje da se distancira od tela, koje, sa razlogom, doživljava kao ranjivo, te da se fokusira na spoljašnji svet. Tako nam Išiguro, u svom stilu – stilu vrhunskog pisca, daje tačno onoliko koliko je potrebno da se zapitamo o humanosti svojih postupaka i o putanji kojom se čovečanstvo zaputilo, ni detalj više, ni detalj manje.

      Osnovna ideja ovog romana je, kao što smo već donekle i razjasnili u prethodnom poglavlju, etički problem kloniranja. Kao i uvek kod Išigura, poruka je suptilno utkana u priču. Ništa nije napadno, ni prenaglašeno, a roman nudi dirljivu, ljudsku priču o slobodi, ljubavi i prijateljstvu. Pitanje koje se pri tom postavlja jeste koliko daleko čovek može otići u naučnom i tehnološkom razvoju, a da ne ugrozi svoju ljudskost. Moglo bi se reći da je ovo pitanje prvi put postavila Meri Šeli u svom čuvenom romanu Frankenštajn, kojim je zasnovala čitav mit o kreatoru koji zloupotrebljava svoje moći. Za razliku od njenog romana, međutim, u kome se stvoreno čudovište sveti svome tvorcu, klonovi u Išigurovom romanu daleko su i od same pomisli na bilo kakvu pobunu i osvetu.

     Klonovi su, naime, tipični stanovnici distopijskog društva – kod njih nema nikakve volje za pobunom, nema revolucije (čak ni u najavi), već je, umesto toga, opšteprisutno pasivno prihvatanje situacije. Reč je o svojevrsnom fatalizmu, odnosno mirenju sa sudbinom, što ističe i Zorica Đergović-Joksimović u svojoj studiji Utopija – Alternativna istorija, kada kaže da se distopija svojim pesimističkim tonom „približava tragediji, ali i svojevrsnom šopenhaurovskom fatalizmu“ (Đergović-Joksimović, 2009: 142). Sa druge strane, u pitanju je i isticanje nepromenljivosti poretka u represivnom društvu. U prvi plan je stavljena tragična i frustrirajuća nemoć pojedinca naspram
društvene mašinerije (nama već tako dobro poznata iz primera Vilsona Smita, Džona Divljaka i Fredovice

      Zašto se klonovi ne pobune? Šta je to što ih sputava? U 1984. postoji strah od fizičke torture, u Vrlom novom svetu stanovnici su komplikovanim medicinskim metodama uslovljeni od rođenja, odnosno nepromenljivo ukalupljeni, dok u romanu Ne daj mi nikada da odem naizgled ne postoji ništa što glavne likove sprečava da pobegnu u bolje sutra. Naravno, ako izuzmemo ispiranje mozga od ranog detinjstva i pripreme od malih nogu za definisanu „ulogu“ u društvu. Ipak, to nije dovoljno uverljivo, pošto i dalje ne postoji ništa što ih fizički sputava ). Drugim rečima, ne postoji ništa što klonove fizički razlikuje od ostalih ljudi, a ako uzmemo u obzir njihovo obrazovanje i lepe manire, jasno nam je da bi se oni vrlo lako mogli uklopiti u masu. Prilikom posete umetničkoj galeriji, recimo, tokom svog izleta u Norfolk, Keti, Tomi i Rut vode savršeno učtiv razgovor sa vlasnicom, i čini se da je jedino što ih sputava njihovo sopstveno (usađeno?) osećanje nepripadanja i abnormalnosti. Kako navodi Puhner, nakon što su internalizovali svoj status klonova i „duplikata“, oni pitomo prate put koji taj status podrazumeva (Puchner, 2008: 40). Robovi navike, čak i kada počnu da žive u Izbama, gde uživaju znatno veću slobodu, klonovi je vrlo retko koriste. Sem pomenutog izleta u Norfolk, Keti i njeni prijatelji retko napuštaju Izbe, provodeći dane u ispraznim razgovorima, književnim debatama i šetnjama po okolnim poljima. Sve ovo još jednom potvrđuje činjenicu da stanovnici Išigurovog sveta – klonovi – nisu fizički ograničeni niti zarobljeni. Umesto toga, oni su zarobljenici sopstvenog (ispranog) uma. Kako navodi Zorica Đergović- Joksimović, „[k]izijevska metafora o ispiranju mozga sasvim je realna i uobičajena slika u distopijama, čija se okrutnost, osim ostalog, ogleda i u posezanju za svakovrsnim tehnikama i metodama kroćenja ljudskog duha.“ (Đergović-Joksimović, 2009: 145). Zanimljivo je da u jednom trenutku, u razgovoru sa Keti, prisećajući se izvesnih događaja koji su obeležili njihovo odrastanje, Tomi izlaže svoju teoriju, nesvestan koliko je blizu istine:

Tomi je smatrao kako je moguće da su vaspitači, tokom naših godina u

Hejlšamu, vrlo pažljivo i smišljeno birali vreme kada će nam šta reći, tako

da smo uvek bili previše mali da potpuno razumemo poslednju stvar u

koju bi nas upućivali. No, ipak, prihvatali smo je na izvesnom nivou, tako

da bi ubrzo ona bila u našoj glavi, a da mi nikad nismo istinski razmislili o

njoj.243 (Išiguro, 2009: 85)

     I mada već u narednoj rečenici Keti odbacuje čitavu ideju kao „teoriju zavere“, Išigurova nedvosmislena namera jeste da nagovesti po kakvom manipulativnom principu zapravo funkcioniše sistem odgajanja klonova. Ovako pasivno ponašanje klonova još je neverovatnije kada se setimo da ih jedna od vaspitačica, gospođica Lusi, otvoreno upozorava (zbog čega kasnije dobija otkaz i napušta Hejlšam) na to da je njihov život predodređen i da ne bi valjalo da gaje lažne nade o tome kojim će se profesijama baviti u budućnosti: „Vi ste stigli na ovaj svet sa određenom svrhom i vaša budućnost, svih vas, određena je. […] Potrebno je da to zapamtite. Kako biste imali pristojan život, treba da znate ko ste i šta vam predstoji, svakom od vas.“244 Margaret Etvud u romanu Sluškinjina priča sugeriše da ljudi svesno trpe represiju u totalitarnom društvu i da su spremni da na neki način zaborave na sve ono što im je uskraćeno dokle god im se još uvek dozvoljavaju sitne slobode: „Zaista je zapanjujuće na šta se sve ljudi mogu navići, dokle god postoji bar neka naknada.“ (Išiguro, 2009: 84). 245

       Međutim, postoji još nešto – da bi znali šta je pravi život, oni moraju da ga osete, ali s obzirom da su od rođenja odgajani u specijalnim uslovima i u strogoj izolaciji, gde im je servirano samo ono što bi vaspitači procenili prikladnim i, u krajnjoj liniji, bezopasnim, klonovi iz Išigurovog romana ne znaju šta je pravi život, već ga samo naslućuju. Na sličnoj ideji zasniva se i razvoj zajednice u Republici Džilead (da se još jednom osvrnemo na roman Margaret Etvud) – prva generacija žena još uvek se seća kako je izgledalo disati punim plućima, imati slobodu kretanja, govora i misli, a ne biti sveden isključivo na reproduktivnu funkciju. Režim im ne može izbrisati sećanja na to vreme, ali zato već naredna generacija takva sećanja neće imati, te će svoje dužnosti prihvatiti voljno. Drugim rečima, pripadnici te generacije neće želeti stvari koje ne mogu da imaju (Atwood, 1996: 127), odnosno stvari kojih nisu ni svesni da postoje, što je upravo slučaj sa klonovima u Hejlšamu.


3. Kloniranje


     Zahvaljujući suptilnom Išigurovom pristupu i namernom izostavljanju referenci na kloniranje, čitalac tek oko polovine romana počinje da razaznaje da đaci u Hejlšamu nisu obični đaci, već klonovi odgajani za potrebe doniranja organa. Povremeni nagoveštaji javljaju se tek ponegde, dok se tek u Dvadeset drugom poglavlju, pri kraju romana, objašnjava, iako ponovo indirektno i bez zalaženja u detalje, kako je zamišljen i sprovođen čitav projekat kloniranja, koji su se problemi pri tome javljali, po čemu je Hejlšam bio specifičan i zašto je na kraju zatvoren.

      Budući da im je tokom odrastanja i školovanja u Hejlšamu praktično uskraćeno saznanje o tome šta ih čeka kada odrastu, te da su o tome imali samo nejasnu predstavu, klonovi zapravo otkrivaju jezive pojedinosti svoje sudbine tek kada postanu negovatelji, odnosno, nešto kasnije, donatori organa. Tako u Trećem delu romana Keti postaje negovateljica i iz njene perspektive saznajemo o oporavilištima u kojima borave klonovi koji su prošli donaciju, o uslovima boravka, kao i o odnosu sestara i lekara prema klonovima. Između ostalog, Keti opisuje oporavilište u Kingsfildu, koje je nekada, kako kaže, bilo namenjeno „običnim porodicama“ (Išiguro, 2009: 220), a kome je kasnije promenjena namena. Jasno je da su donacije i sve što ih prati glavna tema među klonovima, te tako Keti mnoge stvari saznaje iz razgovora sa nekadašnjim prijateljima i kolegama koje sreće, kao i sa klonovima koje neguje. Mnogi od njih „okončavaju“ (eng. complete) već posle druge donacije. Kako Rut kaže, „to se dešava mnogo češće no što nam oni ikad saopšte“246, iako Keti želi da veruje da se to ipak ne događa previše često jer „oni zaista vode računa u poslednje vreme“247 (Išiguro, 2009: 227, kurziv pridodat).
Upadljiva je ova neodređena referenca na njih, „normalne“ ljude, lekare, naučnike, zvaničnike koji su pokrenuli program kloniranja, sa kojima klonovi nemaju nikakav kontakt i prema kojima osećaju strahopoštovanje.

        Ovde treba primetiti da se Keti, u funkciji naratora, čitaocu konstantno obraća kao nekome koga poznaje, ko pripada njenom svetu i ko je – što je možda najvažnije – upućen u detalje priče, tako da ih ona ne mora izričito navoditi. Na ovaj način, Išiguro elegantno izbegava zamku preteranog detaljisanja, intrigira čitaoca, ali mu ostavlja dovoljno mesta da sam donese zaključke. Tako, primera radi, Keti na jednom mestu kaže: „Kao što verovatno znate, većina davalaca dobija zasebnu sobu posle treće donacije...“248 249 (Išiguro, 2009: 239, kurziv pridodat), a zatim nastavlja sa opisom sobe koju je Tomi dobio u svom oporavilištu. Ova rečenica, izgovorena usputno, još jednom
efektno ukazuje na licemerje ljudi, koji će sirote klonove iskasapiti kako bi im uzeli organe, ali im zato velikodušno, i to tek posle treće donacije (koju polovina neće ni dočekati), dati zasebnu sobu. Išiguro u svojoj satiri licemerne ljudske prirode ide korak dalje, navodeći kako se davalac na četvrtoj donaciji, čak i ako je do tada bio neomiljen, prihvata sa „posebnim uvažavanjem“, i kako „čak i lekari i medicinske sestre svesrdno učestvuju u tome: davalac po četvrti put bi otišao na pregled i ljudi u belim mantilima bi ga sačekali sa osmehom i rukovali se sa njim“

    Kako smo već napomenuli, jedan od razloga što Išigurova distopijska vizija deluje toliko sablasno i zastrašujuće jeste njegov suptilni pristup uz mnoštvo nagoveštaja i odsustvo jezivih detalja. Tako od Keti saznajemo da među klonovima kruže glasine o tome šta se dešava posle četvrte donacije: (Išiguro, 2009: 280).

Vi ste čuli iste priče. O tome kako možda posle četvrte donacije, čak i ako

si tehnički gotov, ostaješ pri svesti na neki način; kako onda otkrivaš da ti

predstoji još donacija, mnogo njih, s druge strane te linije; kako više nema

oporavilišta, negovatelja, drugova; kako ne preostaje ništa drugo do da

pratiš svoje preostale donacije, dok te ne isključe sa priključaka. To su

stvari za filmove strave i ljudi najčešće ne žele da razgovaraju o tome. Ne

žele ljudi u belim mantilima, negovatelji – a obično ni davaoci.251 (Išiguro,

2009: 281)

      Ostali detalji u vezi sa kloniranjem zapravo su samo pretpostavke koje iznose klonovi tokom svog odrastanja, a naročito tokom boravka u Izbama. Logično je da ih od svega najviše zanima i muči pitanje od koga su nastali, odnosno čija su kopija: „Osnovna ideja u teoriji o mogućima bila je jednostavna i nije izazivala velika sporenja. Ona se sastojala približno u ovome. Budući da je svako od nas umnožen u nekom trenutku od normalne osobe, svako od nas mora imati model koji tamo negde nastavlja sa svojim životom. To bi značilo, barem u teoriji, da biste mogli pronaći osobu od koje ste umnoženi.“252 (Išiguro, 2009: 143). Naravno, sve i ostaje na nivou teorija, kako Keti naglašava, a klonovi često ne mogu da usaglase mišljenja oko toga kako bi model trebalo da izgleda: „Neki su mislili da bi trebalo da gledate u osobu dvadeset do trideset godina stariju od vas... [...] Drugi su kao objašnjenje nudili to da su za modele korišćeni ljudi na vrhuncu snage i zdravlja i da zbog toga postoji verovatnoća da su tih godina.“253 (Išiguro, 2009: 143). Uprkos tome, želja da se pronađe model, iako potisnuta, ostaje jaka, te je tako nekoliko poglavlja u romanu posvećeno upravo traganju za Rutinom „mogućom“, dok slične brige ima i Keti, koja, zbunjena svojom probuđenom pubertetskom seksualnošću, pokušava da nađe svoj model među devojkama sa slika u
erotskim časopisima. Ovde dolazimo i do drugog važnog aspekta, naime bolnog ubeđenja većine klonova da su zapravo nastali od najnižih slojeva ljudi. Razočarana posle neuspele potrage za svojom „mogućom“, na zgražavanje ostalih, Rut to i otvoreno kaže:


Svi mi to znamo. Mi smo umnoženi od šljama. Narkomana, prostitutki,
pijanica beskućnika, skitnica. Robijaša, možda, samo ako nisu psihopate.
Od takvih mi potičemo. Svi mi to znamo, i onda zašto to ne kažemo? [...]
Ako hoćete da tražite „moguće“, ako to hoćete da uradite kako treba, onda
pogledajte u slivnik. Gledajte u kante za smeće. Pogledajte u klozetsku
rupu, tu ćete otkriti odakle svi potičemo.254 (Išiguro, 2009: 170)

         Nakon što čuju glasine da parovi koji su istinski zaljubljeni mogu da dobiju „odlaganje“ donacija (eng. deferral) na nekoliko godina, Keti i Tomi pronalaze svoje nekadašnje vaspitače iz Hejlšama, zloglasnu Madam i gospođicu Emili. U razgovoru sa njima, na kraju romana, Keti i Tomi se konačno suočavaju sa surovom istinom o svom unapred utvrđenom i nepromenljivom životnom putu, dok istovremeno Išiguro čitaocu pruža uvid u istorijski aspekat alternativnog, futurističkog sveta koji je osmislio. Ovo je još jedno tipično mesto u distopijskoj literaturi, a budući da je to ujedno i jedino mesto u romanu na kome se direktno predočava istorijska pozadina kloniranja (a da nisu u pitanju pretpostavke i teorije samih klonova), ono zavređuje nešto duži citat:

Ali moraš pokušati da to sagledaš istorijski. Posle rata, u ranim pedesetim,
kada su veliki proboji u nauci tako brzo pratili jedan drugi, nije bilo
vremena za preispitivanje, za postavljanje razboritih pitanja. Najednom su
se otvorile tolike nove mogućnosti pred nama, toliki načini da se izleče do
tada neizlečiva stanja. Svet je to najpre primećivao, najviše želeo. I dugo
vremena je ljudima više odgovaralo da veruju kako se ti organi pojavljuju
niotkuda, ili u najboljem slučaju da nastaju u nekakvom vakuumu. Da,
jeste bilo rasprava. Ali do trenutka kada su ljudi pokazali zabrinutost
za...za đake, do vremena kada su počeli da se zanimaju za to kako ste
odgajani, da li je uopšte trebalo da dolazite na svet, do tada je bilo
prekasno. Nije bilo načina da se proces vrati. Kako možete tražiti od sveta
koji je počeo da smatra rak izlečivim, kako da tražite od takvog sveta da
se ostavi leka, da se vrati mračnom dobu? Nema vraćanja. Ma kako da je
vaše postojanje za ljude neprijatno, za njih je preovlađujuća briga kako da
njihova sopstvena deca, njihovi supružnici, njihovi roditelji, njihovi
prijatelji ne umru od raka, cerebralne paralize, srčanih bolesti.


    U ovom razgovoru, gospođica Emili postepeno otkriva istoriju čitavog projekta,bističući ulogu Hejlšama, koji je „smatran svetlim uzorom, primerom kako možemo humanije i bolje obavljati stvari”256 (Išiguro, 2009: 260). Kako ona navodi, posle zatvaranja Hejlšama, „širom zemlje, u ovom trenutku, đaci se podižu u žalosnim uslovima“257, a stvari će se samo pogoršavati (Išiguro, 2009: 262). Kako bi dala dodatnu težinu svojim rečima, ona konkretno spominje takozvane državne „domove“ u kojima se odigravaju stvari zbog kojih đaci iz Hejlšama, kada bi ih videli, danima ne bi
mogli da spavaju (Išiguro, 2009: 267). Vođe projekta Hejlšam, gospođica Emili i Madam (Mari-Klod), posle godina uloženih u humanije podizanje klonova imaju samo uspomene i, kako kažu, svest da su im pružile bolji život nego što bi ga inače imali. One ne osećaju ni trunku griže savesti. Naprotiv, ponosne su na ono što su postigle: „Što se mene tiče, ma kakva da su razočaranja, ja se zbog toga ne osećam tako loše. Mislim da ono što smo postigli zaslužuje izvesno poštovanje. Pogledajte vas dvoje. Vi ste ispali dobri.“258

       Govoreći o počecima kloniranja, gospođica Emili spominje druge ustanove slične Hejlšamu – Dom Glenmorgen i Zadužbinu Sonders, i navodi da su zajedno oni prerasli u „mali, ali veoma glasan pokret“ koji je dovodio u pitanje to „kako se program donacija u celini vodi“ (Išiguro, 2009: 258).
259 (Išiguro, 2009: 263). Odmah potom, onda dodaje:

Što je još značajnije, mi smo pokazali svetu da je moguće, ako se đaci
podižu u humanom kulturnom okruženju, da odrastu u osećajna i
inteligentna bića kao i sva obična ljudska bića. Pre toga, svi klonovi –
ili đaci kako smo mi više voleli da vas zovemo – postojali su samo da bi
snabdevali medicinsku nauku. U prvo vreme, posle rata, vi ste uglavnom to
bili za većinu ljudi. Tajnovite stvari iz epruvete.260 (Išiguro,
2009: 263, kurziv u originalu)

      Objašnjavajući dalje istoriju celog projekta, gospođica Emili (da ironija bude veća, čini se da ona, budući jako slaba i u kolicima, od medicinskih dostignuća nije imala koristi) navodi da je kasnih sedamdesetih njihov pokret bio na vrhuncu uticaja, da su organizovani veliki događaji širom zemlje, na koje su dolazili ministri, biskupi, razni slavni ljudi, te da su velika sredstva ulagana u brojne fondove (Išiguro, 2009: 263). Međutim, projekat je ubrzo potom propao i to zbog izvesnog skandala sa naučnikom Morningdejlom, koji gospođica Emili nekoliko puta spominje (Išiguro, 2009: 260, 262, 264, 265). Morningdejl je, kako ona objašnjava, želeo da ljudima „pruži mogućnost da imaju decu izrazitih sposobnosti. Nadmoćnu inteligenciju, nadmoćne telesne sposobnosti, takve stvari.“261 (Išiguro, 2009: 265). Kada je njegov rad razotkriven, to je imalo velikog uticaja na atmosferu u vezi sa kloniranjem i stavilo tačku na projekat Hejlšam, pošto su se ljudi podsetili straha i rezervisanosti prema klonovima, koje su oduvek imali. Kako gospođica Emili dodaje: „Jedna je stvar stvarati đake, kao što ste vi, za program donacija. Ali generacija stvorene dece koja će zauzeti mesto u društvu? Dece očito nadmoćne u odnosu na nas? O, ne. To je prepalo ljude. Oni su ustuknuli pred tim.“262

       Kako gospođica Emili dalje kaže, iako duboko u sebi svesni da ono što rade nije u redu, ljudi su pribegli jednostavnom rešenju – trudili su se da o tome ne misle. A čak i ako su mislili, trudili su se da ubede sebe kako klonovi nisu „sasvim kao ljudska bića, pa da zato nije važno“ (Išiguro, 2009: 266).Iz njihove perspektive, možda i jeste donekle razumljivo da su, vodeći se time da cilj opravdava sredstva, odlučili da nešto, odnosno nekoga, žrtvuju kako bi spasili ljudske živote. Ali kolika je cena plaćena za te živote? I postoji li ikakvo opravdanje za ovakvu nehumanost? Na kraju krajeva, svaki ljudski život ima ograničen vek trajanja, hteli mi to da priznamo ili ne, a veštačko produžavanje tog života uzimanjem nekog drugog centralna je moralna dilema u distopijskom društvu ovoga romana. Nažalost, ona zaokuplja i društvo u kome živimo i u kome smo svakoga dana sve bliži zastrašujućoj Išigurovoj viziji.

4. Mesto i vreme radnje

Nakon što smo se pozabavili pojmom distopije i pokušali da objasnimo vezu između distopije i istorije, ali i objasnimo čitav projekat kloniranja onako kako je on
predstavljen u romanu, vratićemo se na aspekat u kome se direktnije uočava veza između fikcije i istorije, a to je prostorni i vremenski okvir romana.

U prethodnim romanima Išigurovi junaci vraćaju se u prošlost. Kroz njihova sećanja oživljava se period između dva svetska rata, zatim sam Drugi svetski rat i
posledice koje je ostavio po živote običnih ljudi, ali i period posle velikog rata. Drugi svetski rat i u ovom romanu igra ulogu, iako posrednu. On se, naime, javlja u ulozi
istorijske prekretnice, odnosno označava trenutak posle koga je počeo nezaustavljivi tehnološki, naučni i medicinski razvoj čovečanstva. Budući, dakle, da ima ovakvu
simboličnu ulogu, na Drugi svetski rat u romanu postoji tek jedna direktna, ali usputna referenca: „...gospođica Lusi nam je držala čas engleskog. Bavili smo se poezijom, ali
smo nekako skrenuli razgovor na vojnike u Drugom svetskom ratu koji su bili zarobljeni u logorima.“264 Ovde se svakako nameće mučno poređenje sa samim klonovima koji su na nešto suptilniji, ali ništa manje nehuman način takođe zarobljeni unutar granica internata.

U Išigurovim romanima mesto radnje varira, od posleratnog Japana (pri čemu najveći značaj ima Nagasaki, zbog na njega bačene atomske bombe), preko neimenovanog grada u centralnoj Evropi, do Londona i Šangaja. U ovom romanu, međutim, iako je radnja smeštena u alternativnu Englesku, još jednom poruka nije vezana za konkretnu lokaciju, već je univerzalnog karaktera. Išiguro se ovoga puta bavi savremenom istorijom i problemima modernog društva. Umesto da se ponovo vrati u prošlost, ovoga puta on ostaje manje-više u sadašnjem trenutku, praveći svojevrstan izlet u alternativno, distopijsko društvo devedesetih godina 20. veka.

I u ovom romanu postoji veliki broj toponima, odnosno referenci na stvarne gradove i oblasti Engleske (Dorset, Vusteršir, Dover, Oksfordšir, Darbišir, Glosteršir,
Norfolk, Viltšir, Dartmur). Zanimljivo je da ovde, za razliku od Ostataka dana, gde su stvarni i fiktivni toponimi bili izmešani, sva spomenuta mesta, uključujući i ona manja,
poput gradića Kromera ili Mečlija (Išiguro, 2009: 142, 150), zaista postoje. Međutim, sam Hejlšam, internat u kome su klonovi odgajani, nije tačno lociran, već se kaže samo
da se nalazi negde u centralnoj Engleskoj265, te da je verovatno izgrađen pedesetih ili šezdesetih godina 20. veka (Išiguro, 2009: 10). Keti na par mesta navodi da je tokom
godina često mislila da je naišla na njega, ali da se uvek ispostavljalo da su to neka druga zdanja koja liče na njega:

Podsetiću vas da, iako kažem da ga nikad nisam tražila, ja ga ponekada
otkrivam, kada putujem na razne strane, iznenada pomislim da sam spazila
neki njegov deo. Ugledam sportski paviljon u daljini i ubeđena sam da je to
onaj naš. Ili spazim niz topola na horizontu pored velikog hrasta i ubeđena
sam na trenutak da se približavam Južnom igralištu sa druge strane.266
(Išiguro, 2009: 287–288)

Što se tiče vremenskog okvira, iako na samom početku romana postoji odrednica: „Engleska, kasne devedesete“ (“England, late 1990s”)267, i sve ukazuje upravo na taj period – đaci u internatu slušaju kasete na vokmenu i kasetofonu, gledaju filmove na video-plejeru – čitalac postepeno uviđa da su stvari malo komplikovanije od toga. Kako kaže Malen, ovaj roman, objavljen 2005. godine, zapravo najavljuje preispitivanje života koje vodimo u sadašnjem trenutku, odnosno u savremenom dobu. Iako je većina Išigurovih romana bila smeštena daleko od savremene Britanije, ovde se čini da se pisac polako približava sadašnjosti. Ovo, međutim, kako dodaje Malen, nije ništa više od neophodne iluzije na početnim stranicama, pošto nas roman zapravo udaljava od istorijske realnosti koju prepoznajemo (Mullan, 2009: 104).

5. Istorija, fikcija, naracija, jezik


Uloga jezika, kao ključnog aspekta naracije, a samim tim i fikcije, takođe se može pratiti kao relevantna tema u svim Išigurovim romanima. Povezanost jezika i
istorije ogleda se u njenom tekstualnom karakteru. Drugim rečima, jezik se javlja kao sredstvo oblikovanja istorije, što može dovesti i do raznih manipulacija, za šta drastičan
primer nalazimo, recimo, u Orvelovoj 1984. U Išigurovim romanima se, u nešto blažem vidu, jezik javlja kao sredstvo za pravljenje distance i izvrtanje istine u svoju korist,
odnosno na svojevrstan način, sredstvo za manipulisanje ličnom istorijom.

Što se tiče jezičkog aspekta, Išigurov roman Ne daj mi nikada da odem nedvosmisleno je obeležen licemerjem, koje se ogleda u nemogućnosti da se stvari nazovu pravim imenom, jer su kao takve isuviše zastrašujuće. Umesto toga, pribegava se eufemizmima, jer se tako lakše zaboravlja prava priroda situacije. Primera radi, umesto da ih nazivaju klonovima, što oni zapravo i jesu, vaspitači uporno i bez izuzetka koriste termin „đaci“, što priznaje i gospođica Emili na kraju romana u svom jedinom iskrenom razgovoru sa Keti i Tomijem: „...svi klonovi – ili đaci kako smo mi više voleli da vas zovemo – postojali su samo da bi snabdevali medicinsku nauku.“268*** (Išiguro,2009: 263, kurziv u originalu). Kada neko od klonova, nakon dve, tri ili četiri donacije, umre, kaže se da je „okončao“. A klonovi koji brinu o drugim klonovima koji su prošli operaciju i donirali neki od organa, nose elegantan naziv negovatelji, odnosno negovateljice. Išiguro, kroz priču Keti H. ne samo da stvara jedan poseban, sumoran i zastrašujući svet, jednu posebnu distopijsku viziju bliske budućnosti čovečanstva, već to prati i odgovarajućim specifičnostima u jeziku pripovedača. Time još jednom staje rame uz rame sa velikanima distopijske književnosti – setimo se samo Hakslijevog prijemčivog, ali satiričnog jezika koji karakteriše potrošačko društvo Vrlog novog sveta, ili mračnog, manipulativnog jezika Orvelove 1984.

Opravdanje, dakle, koje pred sobom imaju stanovnici Išigurovog alternativnog sveta (previše sličnog našem da bi to bilo slučajno) jeste da se zahvaljujući kloniranju i
doniranju organa spašavaju ljudski životi i da se ne može nazad u mrak prethodnog perioda, što gospođica Emili, kako smo već videli, objašnjava na samom kraju romana.
Svesna je toga i Madam, koja se setno priseća dana kada je videla malenu Keti dok igra uz svoju omiljenu pesmu „Ne daj mi nikada da odem“269:

Kada sam vas posmatrala kako igrate onog dana, videla sam nešto drugo.
Videla sam novi svet kako se brzo približava. On je naučniji, efikasniji, da.
Više je lekova za stare bolesti. To je vrlo dobro. Ali to je grub, svirep svet.
I videla sam devojčicu s čvrsto stisnutim očima kako privija uz grudi
starovremeni svet, onaj za koji je u srcu znala da ne može opstati, i ona ga
je držala i molila je da joj ne da nikada da ode.270 (Išiguro, 2009: 273,
kurziv pridodat).

     Iako dirnute sudbinom sirotih klonova, ni gospođica Emili ni Madam ne mogu za njih učiniti ništa više no ponuditi još jedno, nimalo utešno, objašnjenje: „Shvatam […] da može izgledati kao da ste puki pioni u igri. Postojala je određena klima i sada je nestala. Morate prihvatiti da se nekada tako stvari dešavaju o ovom svetu. Mnjenje ljudi, njihova osećanja idu sad u jednom smeru, sad u drugom. Dogodilo se tako da ste odrastali u određenom trenutku u tom procesu.“271 (Išiguro, 2009: 268). Iako zvuči surovo, stvari se zaista tako dešavaju i u Išigurovom alternativnom svetu, ali i u ovom našem, što zapravo i jeste poruka ovog romana. Baš kao i velikani distopijske književnosti, i Išiguro u svom romanu, doduše na nešto suptilniji i, reklo bi se, indirektniji (ali podjednako efektan) način, upozorava čitaoce na opasnosti koje vrebaju modernog čoveka u svetu nekontrolisanog naučnog, tehnološkog i medicinskog razvitka. U dobu koje obeležava dehumanizacija zaboravljene su osnovne vrednosti – izgubilo se ono što čoveka čini čovekom.

      Roman Ne daj mi nikada da odem jedinstven je po mnogo čemu. Osim što se razlikuje od ostalih Išigurovih dela, zahvaljujući specifičnostima koje Išiguro unosi u svoju distopijsku viziju, on se razlikuje i od ostalih dela ovog žanra. Za nas je, u kontekstu istorije i fikcije, izuzetno zanimljiv, iako nema toliko dodirnih tačaka sa istorijskim događajima i ličnostima kao prethodni Išigurovi romani o kojima smo govorili. U njemu je, naime, istorija alternativna. To je istorija distopijskog društva u kome je posle Drugog svetskog rata, naučni, tehnološki i medicinski razvoj uzeo maha i kao krajnji rezultat imao kloniranje, kao redovnu praksu zarad dobijanja organa za presađivanje. To je istorija distopijskog društva u kome „normalni“ ljudi zaziru od onoga što su stvorili, ali eventualne etičke nedoumice rešavaju tako što o njima ne razmišljaju. To je istorija distopijskog društva ispričana iz perspektive jednog od tih „stvorenja“, kome je život darovan samo da bi mu prerano bio oduzet i kome je od detinjstva usađivana ideja o predodređenoj sudbini od koje nema odstupanja. To nije samo istorija tog distopijskog društva. To je, isto tako, istorija svih nedužnih stvorenja prekasno svesnih nepravde koja im je učinjena.

autor:
Zlata. D lukić

ISTORIJA I FIKCIJA U ROMANIMA
KAZUA IŠIGURA

izvor_ PDF

• Ishiguro Kazuo, Nedaj mi nikada da odem ( I deo )  
• Ishiguro Kazuo, Nedaj mi nikada da odem (II deo ) 

Kazuo Ishiguro, Ne daj mi nikada da odem ( II deo )

nastavak

Drugo poglavlje 

Taj smo razgovor vodile jedne ugodne ljetne večeri, sedeći na malenom balkonu njene sobe u oporavilištu. Prošlo je nekoliko meseci nakon njenog prvog doniranja, a sad kad je prošlo ono najgore, uvek sam tempirala vreme svojih večernjih poseta tako da možemo pola sata ili više provesti onde, promatrajući kako sunce zalazi iza krovova. Moglo se videti mnogo običnih i satelitskih antena, a katkad, u daljini, blistavu crtu mora. Donela bih mineralnu vodu i kekse, te bismo onde sedele i razgovarale o svemu što bi nam palo na pamet. Centar za oporavak u kojem se Ruth tada nalazila bio je jedan od meni najdražih, te n bih imala baš ništa protiv da i ja onde završim. Sobe za oporavak su malene, ali dobro osmišljene i udobne. Sve je, zidovi, pod, prekriveno blistavim belim pločicama, a njihova se čistoća održava tako savršeno da vam se, kad prvi put uđete onamo, čini da ste ušli u dvoranu ogledala. Naravno, najčešće ne vidite svoj odraz, ali gotovo vam se čini da ga vidite. Kad
podignete ruku, ili kad se neko na krevetu uspravi u sedeći položaj, možete osetiti taj bledi pokret senki na pločicama svuda oko vas. U svakom slučaju, Ruthina soba u tom centru također je imala velika klizna staklena vrata, pa je s kreveta lako mogla gledati van. Čak i dok joj je glava počivala na jastuku, videla je veliki deo neba, a ako je bilo dovoljno toplo, mogla se do mile volje nauživati svežeg zraka samo izlaskom na balkon. Volela sam je onde posećivati, volela sam naše razgovore tokom celog leta i rane jeseni, dok smo zajedno sedele na balkonu, pričale o Hailshamu, Seoskoj kući, o svemu što bi nam palo na pamet.

- Želim reći - nastavila sam - kad smo bili te dobi, kad smo, recimo, imali jedanaest godina, zapravo nas uopšte nisu zanimale tuđe pesme. Ali sećaš se Christy? Christy je bila slavna po svojoj poeziji i svi smo mi u njoj videli svoj uzor. Čak se ni ti, Ruth, nisi usudila nametati Christy. I sve zato jer smo mislili da je sjajna u poeziji. Ali mi nismo ništa znali o poeziji. Nije nam bilo stalo do toga. Baš je čudno.
    Ali Ruth nije shvatila što želim reći, ili je to možda namerno izbegavala. Možda je čvrsto odlučila da će nas se svih sećati kao da smo bili sofisticiraniji no što smo zapravo bili. Ili je možda osetila kamo vode moje reči, a nije želela da pođemo u tom smeru. U svakom slučaju, uzdahnula je i rekla:

- Svi smo mislili da su Christyne pesme tako dobre. No pitam se kakvima bi nam se danas činile. Volela bih da ih ovde imamo nekoliko, rado bih videla šta bismo mislile. - Zatim se nasejala i rekla: - Još uvek imam nekoliko pesama Petera B. Ali to je bilo mnogo kasnije, kad smo bili u osmom razredu. Zacelo mi se sviđao. Ne znam zašto bih inače kupila njegove pesme. Histerično su budalaste. On je samog sebe tako ozbiljno doživljavao. Ali Christy, ona je bila dobra, sećam se da jest. Čudno je kako je trenutno prestala pisati pesme kad se počela baviti slikanjem. A u tome nije bila ni izbliza tako dobra.
   No vratiću se na Tommyja. Ono što je Ruth tada rekla u našoj spavaonici nakon gašenja svetla, o tome kako je Tommy sam kriv za sve svoje probleme, verovatno je sažetak mišljenja većine ljudi u Hailshamu u ono vreme. Ali kad je to rekla, palo mi je na pamet, dok sam onde ležala, da cela ta ideja o tome da se on namerno ne trudi postoji još iz vremena kad smo bili u mlađim razredima. Tada sam shvatila, osetivši nekakvu hladnoću, da Tommy proživljava ovo što proživljava ne samo nedeljama ili mesecima, već godinama.
     Tommy i ja smo ne tako davno razgovarali o tome, a njegova verzija o tome kako su počele njegove nevolje potvrdila je ono što sam te večeri mislila. Prema njegovim rečima, sve je počelo jednog poslepodneva na satu umetnosti gospođice Geraldine. Do tog je dana, rekao mi je Tommy, uvek prilično uživao u slikanju. Ali toga dana na satu gospođice Geraldine, Tommy je naslikao jedan akvarel, slona koji stoji u visokoj travi, i to je bio početak svega. Napravio ga je, tvrdio je, kao neku vrstu šale. Mnogo sam ga ispitivala o tome, pa pretpostavljam da je to bilo poput mnogih drugih stvari u toj dobi: nemaš neki jasan razlog, jednostavno to učiniš. Napraviš nešto jer misliš da ćeš nekoga nasmejati, ili jer želiš videti hoće li izazvati nemir. Kad te kasnije pitaju za objašnjenje, čini se da nema nikakvog smisla. Svi smo činili takve stvari. Tommy to nije baš tako ni kazao, ali uverena sam da se tako dogodilo. U svakom slučaju, naslikao je svog slona, a to je bila baš takva slika kakvu bi napravilo tri godine mlađe dete. Trebalo mu je manje od dvadeset minuta i doista je izazvao smeh, ali ne onakav kakav je očekivao. Uprkos tome, možda ni do čega ne bi dovelo, pretpostavljam da je u tome velika ironija; da toga dana gospođica Geraldine nije držala nastavu.

      Gospođica Geraldine bila je svima omiljeni staratelj, kad smo bili te dobi. Bila je blaga, tiha, i uvek vas je tešila kad vam je to trebalo, čak i kad ste nešto loše napravili, ili vas je izgrdio neki drugi staratelj. Ako vas je ikad sama morala izgrditi, danima nakon toga pružala vam je obilje dodatne pažnje, kao da vam nešto duguje. Bilo je loše za Tommyja što je toga dana gospođica Geraldine držala sat umetnosti, a ne, recimo, gospodin Robert ili lično gospođica Emily, glavna starateljica, koja je često predavala umetnost. Jedno od njih dvoje izgrdilo bi Tommyja, on bi se mogao smijuljiti, a najgore što bi ostali mislili je da je reč o neuspeloj šali. Možda bi ga neki učenici čak smatrali pravim klovnom. Ali budući da je gospođica Geraldine bila gospođica Geraldine, nije bilo tako. Umesto toga, svi se silama trudila ljubazno i s razumevanjem posmatrati sliku. Verovatno je pretpostavila da
Tommyju preti opasnost od zadirkivanja ostalih, pošla je previše daleko u suprotnom smeru, doista pronašavši nešto za pohvalu i pokazujući to razredu. Tako je počela odbojnost.

- Nakon što smo izišli iz prostorije - sećao se Tommy - tada sam ih prvi put čuo šta pričaju. I bilo im je svejedno hoću li ih ja čuti.

      Moja je pretpostavka da je neko vreme pre nego je naslikao slona Tommy imao osećaj da zaostaje, da je posebno njegovo slikanje slično onomu što rade učenici mnogo mlađi od njega, a to je prikrivao kako je najbolje znao, namernom izradom detinjastih slika. Ali nakon slike slona, sve je izišlo na videlo, a sad su svi pratili kako bi videli šta će sledeće napraviti. Čini se da se neko vreme ipak trudio, ali tek što bi nešto započeo, svuda oko njega čulo bi se podrugljivo smejuljenje. Zapravo, što se više trudio, to su njegovi napori izazivali više smeha. Zato se Tommy uskoro vratio svojoj prvobitnoj obrani, te je stvarao radove koji su se doimali namerno detinjastima, radove koji su pokazivali da mu je posve svejedno. Odonda je situacija postajala sve gora i gora. Neko je vreme morao da trpi  jedino za vreme satova umetnosti, premda je to bilo dovoljno često mi smo u mlađim razredima imali mnogo satova umetnosti. No tada se to proširilo. Izostavljali su ga iz igara, dečaci nisu željeli da sede kraj njega na večeri, ili su se pretvarali da ne čuju ako bi on nešto rekao u spavaonici nakon gašenja svetla. U početku nije bilo tako nemilosrdno. Mogli su proći meseci bez ikakva incidenta i on bi pomislio da je sve to iza njega, a tada bi nešto učinio, ili bi jedan od njegovih
neprijatelja, poput Arthura H., sve ponovno pokrenuo.

       Nisam sigurna kad su počeli veliki izlivi besa. Koliko se sećam, Tommy je oduvek bio poznat po svojim ispadima, čak i u predškolskoj dobi, ali me uveravao da su počeli tek nakon što se zadirkivanje uvelike pogoršalo. U svakom slučaju, ti su izljivi besa zapravo izazivali ljude, sve su pogoršali, a otprilike u vreme o kojem govorim, leto nakon šestog razreda, kad smo imali trinaest godina, tada je proganjanje doseglo vrhunac.
       Zatim je sve prestalo, ne preko noći, ali prilično brzo. Tada sam, kao što sam rekla, pažljivo pratila situaciju, pa sam videla znakove pre većine ostalih.
    Počelo je razdobljem, možda od mesec dana ili malo dužim, kad su se psine redovito nastavljale, ali Tommy nije izgubio živce. Katkad sam videla da je blizu, ali je nekako useo da se kontroliše; u drugim bi situacijama bez reči slegnuo ramenima, ili bi se ponašao kao da ništa nije opazio. U početku su te reakcije izazivale razočaranje; možda su ljudi čak bili uvređeni, kao da ih je izneverio. Zatim je, postupno, ljudima dosadilo i neslane su šale postale mlitave, sve dok jednog dana nisam shvatila da već više od nedelju dana niko ništa nije pokušao.
      To samo po sebi možda ne bi bilo toliko značajno, ali opazila sam i druge promene. Sitnice, kao što je činjenica da su Alexander J. i Peter N. hodali s njim dvorištem prema igralištima, a sva su trojica posve prirodno čavrljala; suptilna, ali jasna razlika u glasovima ljudi kad bi se spomenulo njegovo ime. Tada smo jednom, pri kraju poslepodnevnog odmora, u skupini sedeli na travi posve blizu južnog igrališta gde su dječaci, kao i obično, igrali svoj fudbal. Učestvovala sam u razgovoru, ali sam posmatrala Tommyja koji je, opazila sam, bio u samom središtu igre. U jednom mu je trenutku neko postavio nogu, a kad se podigao, namestio je loptu kako bi sam izveo slobodan udarac.
      Dok su se dečaci raširili naokolo u iščekivanju, videla sam Arthura H., jednog od njegovih glavnih mučitelja, nekoliko metara iza Tommyja, kako ga počinje oponašati, izvodeći budalastu verziju načina na koji je Tommy stajao kraj lopte, s rukama na bokovima. Pažljivo sam posmatrala, ali niko od ostalih nije se obazirao na Arthura. Sigurno su ga svi videli, jer su svi pogledi bili usmereni na Tommyja, u očekivanju njegova šuta, a Arthur je bio tačno iza njega, ali niko nije bio zainteresovan. Tommy je šutnuo loptu preko trave, igra se nastavila, a Arthur H. više ništa nije pokušao.
     Bila sam zadovoljna takvim razvojem događaja, ali i i zbunjena. Nije bilo nikakvih
uočljivih promena ii Tommyjevu radu, mišljenje o njegovoj »kreativnosti« bilo je nisko kao i
uvek. Shvatala sam da je uveliko pomogao izostanak besnih ispada, ali bilo je teže odrediti
šta je bio ključni faktor. Bilo je nečega u samom Tommyju, način na koji se držao, kako je
gledao ljude u lice i govorio na svoj otvoreni, dobroćudni način, što je bilo drukčije nego
ranije, a to je pak promenilo držanje onih oko njega. Međutim, nije bilo jasno što je dovelo
do svega toga.
     Bila sam zbunjena i odlučila ga malo ispitati kad sledeći put budemo mogli nasamo
razgovarati. Uskoro mi se ukazala prilika, kad sam stajala u redu za ručak i opazila ga
nekoliko mesta ispred sebe u redu.
     Pretpostavljam da bi to moglo zvučati čudno, ali u Hailshamu red za ručak bio je jedno
od boljih mesta za privatan razgovor. To je imalo nekakve veze s akustikom u velikoj
dvorani; sav onaj žamor i visoki stropovi značili su da, ukoliko govorite tihim glasom, stojite
sasvim blizu jedno drugoga i proverite jesu li si susedi zadubljeni u vlastiti razgovor, imate
dobre šanse da vas niko neće čuti. U svakom slučaju, nismo baš imali previše izbora. »Tiha«
mesta često su bila najgora jer je uvek postojala verovatnost da će neko proći dovoljno
blizu da vas čuje. A čim izgledate kao da se pokušavate iskrasti kako biste na miru
razgovarali, činilo se da su svi to za nekoliko minuta osjetili, pa niste imali nikakve šanse.
Dakle, kad sam opazila Tommyja nekoliko koraka ispred sebe, mahnula sam mu neka dođe
do mene; pravilo je bilo da u redu ne smete nikoga preskakati da biste došli napred, ali se
smelo ići unatrag. Prišao mi je ushićeno se smešeći, te smo trenutak zajedno stajali bez
mnogo reči; ne zbog nelagode, već zato što smo čekali da nestane svako zanimanje što ga je
možda pobudio Tommy vraćanjem unatrag. Tada sam mu rekla:
  - Doimaš se mnogo sretnijim ovih dana, Tommy. Čini se da je situacija za tebe mnogo
bolja.
- Ti sve opažaš, zar ne, Kath? - To je rekao bez ikakva sarkazma. - Da, sve je u redu.
Dobro se snalazim.
- Dakle, šta se dogodilo? Jesi li otkrio Boga ili tako nešto?
- Boga? - Tommy je trenutak ostao bez reči. Potom se nasmejao i rekao: - O, shvatam.
Govoriš o tome da se ja... više onako ne razbesnim.
- Ne samo o tome, Tommy. Preokrenuo si situaciju u svoju korist. Posmatrala sam te.
Zato pitam.
      Tommy je slegnuo ramenima. - Malo sam odrastao, valjda. A možda su i svi ostali
odrasli. Ne može se iste stvari raditi celo vreme. Postane dosadno.
     Ništa nisam rekla, ali sam ga nastavila promatrati sve dok se nije kratko nasmijao i
rekao: - Kath, tako si znatiželjna. Dobro, pretpostavljam da nešto ipak jest. Nešto se dogodilo.
Ako želiš, reći ću ti.
  - Pa, hajde, reci. - Reći ću ti, Kath, ali ne smeš pričati naokolo, u redu? Pre dva meseca razgovarao
sam s gospođicom Lucy. Nakon toga, osećao sam se mnogo bolje. Teško je objasniti. Ali nešto je rekla, i sve mi se činilo mnogo lakšim.
- Dakle, što je rekla?
- Pa... Stvar je u tome, moglo bi zvučati čudno. U početku je meni tako zvučalo. Rekla je, ako ne želim bili kreativan, ako me to doista ne zanima, da je to sasvim u redu. U tome nema ničeg lošeg, rekla je.
- To ti je rekla?
Tommy je kimnuo, ali ja sam se već okretala na drugu stranu.
- To su besmislice, Tommy. Ako kaniš igrati glupe igrice, ja nemam strpljenja za to.

    Bila sam istinski ljutita jer sam mislila da mi laže, i to baš kad sam zavredila njegovo
poverenje. Opazivši devojčicu koju sam poznavala nekoliko koraka iza sebe, pošla sam k njoj, ostavivši Tommyja da onde stoji. Videla sam da je zbunjen i potišten, ali nakon meseci što sam ih provela zabrinjavajući se zbog njega, osećala sam se izdanom i bilo mi je svejedno kako se on oseća. Čavrljala sam sa svojom prijateljicom, mislim da je to bila Matilda, što sam vedrije mogla, te sam jedva pogledala prema njemu za celo vreme stajanja u redu.
     Ali dok sam nosila tanjir do stola, Tommy mi je prišao iza leđa i brzo rekao: - Kath, nisam te pokušavao zadirkivati, ako to misliš. Tako se dogodilo. Ispričaću ti sve o tome Ako mi pružiš priliku.
- Nemoj govoriti gluposti, Tommy.
- Kath, ispričaću ti o tome. Biću kod jezerca nakon ručka. Ako dođeš tamo, ispričaću ti.

Prekorno sam ga pogledala i udaljila se bez reči, ali sam već, pretpostavljam, počela razmišljati a mogućnosti da on ipak nije izmislio ono o gospođici Lucy. Kad sam sela kraj svojih prijateljica, već sam pokušavala smisliti kako ću se kasnije iskrasti do jezerca a da ne pobudim ničiju radoznalost.

Treće poglavlje 

Prvi deo 

• Ishiguro Kazuo, Ne daj mi nikada da odem, analiza 

Kazuo Ishiguro, Ne daj mi nikada da odem ( I deo )

PRVO POGLAVLJE


Zovem se Kathy H. Imam trideset jednu godinu i već sam jedanaest godina negovateljica. Znam da to zvuči dovoljno dugo, ali zapravo žele da nastavim još osam meseci, do kraja ove godine. To će biti gotovo tačno dvanaest godina. Sada znam da činjenica da sam tako dugo  ne mora značiti da me smatraju izvrsnom u tom poslu. Ima nekoliko doista dobrih negovatelja kojima su nakon samo dve ili tri godine rekli da je dovoljno. I mogu se setiti barem jednog negovatelja koji je taj posao obavljao svih četrnaest godina, premda je bio posve beskoristan. Dakle, ne pokušavam se hvalisati. No s
druge strane, zasigurno znam da su zadovoljni mojim radom, a sve u svemu, i ja sam zadovoljna.         Moji su se donori uvek oporavljali mnogo bolje no što se očekivalo. Njihovo vreme oporavka bilo je impresivno, a jedva da je bilo koji od njih klasifikovan kao »uzrujan«, čak ni pre četvrte donacije. U redu, sad se možda ipak hvalim. No to mi mnogo znači, sposobnost da dobro obavljam svoj posao, posebno onaj deo o tome da moji donori ostaju »smireni«. Razvila sam neku vrstu instinkta o donorima. Znam kad se treba zadržati uz njih i tešiti ih, kad ih ostaviti nasamo; kad slušati sve što žele reći, a kad jednostavno slegnuti ramenima i reći im neka se priberu. U svakom slučaju, ne tvrdim da sam po bilo čemu posebna. Poznajem negovatelje, koji trenutno rade, a jednako su dobri bez ičije hvale. Ako ste vi jedan od njih, mogu razumeti kakvu biste zavist mogli osećati, zbog mog
jednosobnog stana, mog automobila, i povrh svega, zbog načina na koji mogu birati koga ću
negovati. Osim toga ja sam pohađala školu Hailsham, što je katkad samo po sebi dovoljno da
te ljudi popreko gledaju. Kathy H., kažu, ona može birati i uvek bira svoje: ljude iz Hailshama ili iz neke druge privilegovane ustanove. Nije ni čudo da ima tako sjajan uspeh. Ja sam to dovoljno često čula, pa sam sigurna da ste vi čuli još češće, a možda u tome ima nečega. Ali ja nisam prva kojoj je dopušteno birati, a sumnjam da ću biti poslednja. U svakom slučaju, dala sam svoj doprinos  negovanju donora odgojenih na svakakvim mestima. Imajte na umu da ću, kad završim, za sobom imati dvanaest godina ovoga posla, a samo su mi tokom poslednjih šest dopustili da biram.

     A zašto i ne bi? Negovatelji nisu strojevi. Trudiš se i daješ sve od sebe za svakog donora, ali to te na kraju iscrpi. Ne poseduješ bezgranično strpljenje i energiju. Kad ti se pruži prilika da biraš, naravno, biraš one slične sebi. To je prirodno. Ni slučajno ne bih mogla ovoliko izdržati da sam prestala na svakom koraku saosećati sa svojim donorima. I u svakom slučaju, da nikad nisam počela birati, kako bih se nakon svih tih godina uopšte ponovno zbližila s Ruth i Tommyjem?
       No u današnje je vreme, naravno, preostalo sve manje i manje donora kojih se sećam, pa zapravo i nisam baš tako mnogo birala. Kao što kažem, posao je mnogo teži ako nemate onu dublju vezu s donorom, a premda će mi nedostajati negovateljski rad, nekako mi se čini da je u redu što ću koncem godine završiti s tim poslom.
      Ruth je, usput rečeno, bila tek treći ili četvrti donor kojeg sam dobila po vlastitom izboru. U to joj je vreme već bio dodeljen negovatelj, i sećam se da sam se morala malo potruditi oko toga. No na koncu sam uspela, a čim sam je ponovno ugledala, u onom oporavilištu u Doveru, sve naše nesuglasice, premda nisu u potpunosti nestale, ipak se nisu doimale ni približno onako važnima kao sve ostalo: kao što je činjenica da smo zajedno odrasle u Hailshamu, činjenica da smo znale i sećale se nekih stvari koje nikom drugom nisu bile poznate. Mislim da sam otad počela tražiti svoje donore među ljudima iz prošlosti, a kad god sam mogla, među ljudima iz Hailshama.
     Bilo je trenutaka tokom godina kad sam nastojala zaboraviti na Hailsham, kad sam govorila sebi da se ne bih smela toliko osvrtati unatrag. No tada je stigao trenutak kad sam se jednostavno prestala opirati. To je moralo imati veze s jednim donorom kojega sam jednom negovala, tokom svoje treće godine rada kao negovateljice; radilo se o njegovoj reakciji kad sam spomenula da sam iz Hailshama. Upravo je prošao kroza svoje treće doniranje, koje nije dobro prošlo, te je zasigurno znao da neće uspeti. Jedva je disao, ali je pogledao prema meni i rekao: - Hailsham. Kladim se da je to bilo krasno mesto. - Idućeg jutra, kad sam nešto pričala kako bih skrenula njegove misli sa svega toga, i pitala gde je on odrastao, spomenuo je neko mesto u Dorsetu, a njegovo se lice iskrivilo u neku posve novu vrstu grimase. Tada sam shvatila kako očajnički želi zaboraviti na to mesto. Umesto toga, želeo je slušati o Hailshamu.
     Stoga sam mu tokom narednih pet ili šest dana pričala o svemu što je želeo znati, a on je onde ležao, prikopčan na sve moguće aparate, dok mu se na licu pojavljivao blag osmeh. Pitao me o velikim i o malim stvarima. O skrbnicima, o tome kako je svako od nas ispod kreveta imao vlastitu škrinju za raznorazne sitnice, o nogometu, o bejzbolu, o stazi što je vodila s vanjske strane glavne kuće, oko svih njezinih zakutaka, o jezercu za patke, o hrani, o pogledu iz Umetničke sobe što se za maglovitih jutara pružao preko polja. Katkad bi tražio da neprestano ponavljam neke stvari; raspitivao bi se o nečemu što sam mu ispričala prethodnoga dana kao da mu to uopšte nisam spomenula. »Jeste li imali sportski paviljon?« »Koji je skrbnik tebi bio najdraži?« U početku sam mislila da je reč o lekovima, ali sam tada shvatila da mu je um posve bistar. Zapravo nije želeo samo slušati o Hailshamu, želeo se sećati Hailshama, baš kao da je to bilo njegovo vlastito detinjstvo. Znao je da je blizu skončanju, pa je zato to radio: tražio je da mu sve opisujem kako bi mu se sve to doista useklo u pamćenje, pa će se možda tokom besanih noći, uz lekove, bolove i iscrpljenost, zamagliti linija između mojih i njegovih sećanja. Tada sam prvi put shvatila, doista shvatila, koliko smo sreće imali, Tommy, Ruth, ja, i svi ostali.

*

      Dok se sada vozim naokolo, još uvek vidim ponešto što me podseća na Hailsham. Možda prođem kraj maglom zastrtog polja, ili u daljini opazim deo velike kuće dok se spuštam u neku dolinu, čak i posebno raspoređene jablane na nekoj padini, te pomislim:
»Možda je to! Našla sam ga! Ovo doista jest Hailsham!«
     Zatim shvatim da je to nemoguće i nastavim voziti, a moje misli pređu na nešto drugo. Osobito su tu oni paviljoni. Svuda ih vidim kako stoje na udaljenom kraju igrališta, malene bele montažne kuće s nizom prozora smeštenim neprirodno visoko, gotovo tik ispod strehe.
Mislim da su ih mnogo izgradili u pedesetima i šezdesetima, kad su verovatno i našu postavili. Ako prođem kraj jednog takvog paviljona, promatram ga što je moguće duže, a jednog ću dana tako imali sudar, ali ipak to radim. Nedavno sam vozila pustim područjem Worcestershirea i ugledala jedan kraj terena za kriket, a bio je tako sličan našem u Hailshamu da sam okrenula automobil i pošla bolje pogledati.
      Obožavali smo naš sportski paviljon, možda zato jer nas je podsećao na one slatke malene kolibe što su ih ljudi imali u slikovnicama. Sjećam se kad smo bili u mlađim razredima, pa smo preklinjali naše skrbnike da sledeći sat održe u paviljonu umesto u običnoj prostoriji. Nakon toga, kad smo bili u šestom razredu, kad smo ušli u trinaestu godinu života, paviljon je postao mesto gde smo se mogli skrivati sa svojim najboljim prijateljima, kad smo se želeli maknuti od ostalih iz Hailshama.
        Paviljon je bio dovoljno velik da ondje borave dve zasebne skupine bez međusobnog ometanja; leti se na verandi mogla zadržavati i treća skupina. No u idealnim okolnostima zapravo ste vi i vaši prijatelji želeli celi paviljon samo za sebe, pa je često dolazilo do nadmudrivanja i prepirki. Skrbnici su im uvek govorili neka se ponašamo civilizovano po tom pitanju, ali u stvarnosti vam je trebalo nekoliko jakih ličnosti u skupini kako biste imali šanse zauzeti paviljon tokom odmora ili slobodnog razdoblja. Ni ja nisam bila baš povučeni tip, ali pretpostavljam da smo paviljon onako često imali za sebe zapravo zahvaljujući Ruth. Obično bismo se rasporedile po stolicama i klupama; bilo bi nas pet, odnosno šest ako bi došla i Jenny B.; te bismo s užitkom tračale. Postojala je vrsta razgovora do koje je moglo doći jedino kad ste bili skriveni u paviljonu; mogle smo raspravljati o nečemu što nas je
zabrinjavalo, ili bismo se mogle valjati od smeha, ili se besno posvađati. Uglavnom je to bio način opuštanja uz najbliskije prijatelje.
      Onog poslepodneva o kojem sad razmišljam, stajale smo na stolcima i klupama, gurajući se uz visoke prozore. Tako smo dobro videle severno igralište gde se okupilo dvanaestak dečaka s naše godine i iz sedmog razreda da bi igrali fudbal. Sijalo je sunce, ali je ranije toga dana zasigurno padala kiša jer se sećam odsjaja sunca na blatnjavoj travi.
     Neko je rekao da ne bismo trebale tako otvoreno zuriti, ali gotovo se uopšte nismo pomaknule unatrag. Zatim je Ruth rekla: - Uopšte ništa ne sumnja. Pogledajte ga. Doista ni u što ne sumnja.
      Kad je to rekla, pogledala sam je i potražila znakove neodobravanja onoga što će dečki učiniti Tommyju. No Ruth se u idućoj sekundi nasmejala i rekla: - Idiot!
     Shvatila sam da je za Ruth i ostale prilično nevažno ono što će dečaci učiniti; nije bitno odobravamo li mi to ili ne. U tom se trenutku nismo natisnule na prozore jer smo uživale u pomisli da ćemo videti kako ponovno ponižavaju Tommyja, nego zato što smo čule za tu najnoviju zaveru pa nas je nekako neodređeno zanimalo šta će se događati. Mislim da u tim danima nismo bile previše zainteresovne za ono što su dečaci među sobom radili. Za Ruth, za ostale, sve je bilo tako nepristrano. I svi su izgledi da je tako bilo i za mene.
       Ili me možda sećanje vara. Možda sam čak i tada, dok sam gledala kako Tommy trči po tom igralištu, s neskrivenim oduševljenjem na licu jer su ga ponovno primili u svoje redove, te je trebao igrati igru u kojoj je bio tako dobar, možda sam ipak osećala bol. Međutim, tačno se sećam kako sam opazila da Tommy nosi plavu polo majicu što ju je prošlog meseca kupio na Rasprodaji, onu kojom se tako ponosio. Sećam se da sam pomislila: »Doista je glup kad u tome igra fudbal . Uništiće se, a kako će se onda osećati?« Glasno sam rekla, nikomu određenom: - Tommy ima svoju majicu. Svoju najdražu polo majicu.
     Ne vjerujem da me iko čuo jer su se svi smejali Lauri, velikom klaunu u našoj grupi, koja je oponašala izraze što su se pojavljivali na Tommyjevu licu dok je trčao, mahao, dozivao, driblao. Ostali su se dečaci kretali igralištem na onaj namerno tromi način kao što čine dok se zagrijavaju, ali je izgledalo đa Tommy, u svojem uzbuđenju, već daje sve od sebe. Rekla sam, ovoga puta glasnije: - Biće mu jako mučno ako uništi tu majicu. - Sad me Ruth čula, ali je zasigurno pomislila da sam to rekla kao neku šalu jer se mlitavo nasmejala, a zatim je i sama dala neku duhovitu primedbu.
       Tada su dečaci prestali šutirati loptu naokolo i okupili se na sredini igrališta. Prsa su im se lagano uzdizala i spuštala dok su čekali da počne biranje ekipa. Dva kapetana momčadi bila su iz sedmog razreda, premda su svi znali da je Tommy bolji igrač od bilo koga s te godine. Bacali su novčić da vide ko će prvi birati, a zatim se onaj koji je pobedio zagledao u skupinu dečaka.
    - Pogledajte ga - rekao je neko iza mene. - Posve je uveren da će njega prvog izabrati. Samo ga pogledajte!
      Tommy je u tom trenutku doista delovao nekako komično, a to vas je navodilo da pomislite, pa, da, ako je tako budalast, zaslužuje ono što će ga snaći. Svi su se drugi dečaci pretvarali da ignorišu postupak biranja, glumeći da im je svejedno kad će doći na red. Neki su tiho međusobno razgovarali, neki su vezivali vezice na cipelama, a drugi su samo zurili u svoje noge dok su gazili po blatu. Ali Tommy je željno gledao u dečaka iz sedmog razreda, kao da je ovaj već prozvao njegovo ime.
       Laura je svoju predstavu izvodila za celo vreme biranja ekipa, oponašajući sve različite izraze Tommyjeva lica: vedra usrdnost na početku; zbunjena zabrinutost nakon što je svaki kapetan izabrao četiri igrača, a on još uvek nije bio prozvan; povređenost i panika kad je počeo shvatati što se zapravo događa. Ja, međutim, nisam neprestano pogledavala Lauru jer sam promatrala Tommyja; znala sam što ona radi jer su se ostale stalno smejale i poticale je. Kad je Tommy ostao sam onde stajati, a svi su se dečaci počeli smijuljiti, čula sam kako Ruth kaže:
    - Dolazi. Čekajte. Sedam sekunda. Sedam, šest, pet...
Nije stigla do kraja. Tommy je počeo gromoglasno vikati, a dečaci, koji su se sad već otvoreno smejali, potrčaše prema južnom igralištu. Tommy je učinio nekoliko koraka za njima; teško je reći je li nagonski krenuo u besan lov za njima ili ga je obuzela panika jer su ga onde ostavili. U svakom slučaju, uskoro se zaustavio i stajao onde, besno zureći za njima, grimizna lica. Tada je počeo vrištati i vikati; besmislena zbrka psovki i uvreda.

    Dotad smo sve već videle mnoge Tommyjeve provale besa, pa smo sišle sa stolaca i raširile se po prostoriji. Pokušale smo započeti razgovor o nečem drugom, ali Tommy je neprestano vikao, a premda smo u početku samo okretale očima i pokušale ga ignorisati, na koncu smo se, verovatno punih deset minuta nakon što smo se prvi put maknule od prozora, opet vratile onamo.
     Ostali dečaci više nisu bili na vidiku, a Tommy više nije pokušavao svoje izlive uputiti u nekom određenom smeru. Samo je besneo, mašući rukama i nogama, na nebo, na vetar, na obližnji stub ograde. Laura je rekla da možda »vežba Shakespearea«. Neko drugi je primetio da svaki put kad nešto vikne podigne nogu s tla i prema van, »poput psa koji piša«. Zapravo, i sama sam opazila tu kretnju nogom, ali meni je upalo u oči da svaki put kad nogom opet lupi o tlo, samog sebe poprska blatom. Razmišljala sam o njegovoj dragocenoj majici, ali je bio predaleko da bih videla ima li na njoj mnogo blata.
    - Mislim da je to pomalo okrutno - rekla je Ruth način na koji ga uvek pređu. Ali sam je kriv. Kad bi naučio ostati smiren, ostavili bi ga na miru.
   - I dalje bi ga zadirkivali - rekla je Hannah. - Ciraham K. je jednako raspaljive ćudi, ali svi su zbog toga još oprezniji s njim. Razlog iz kojeg su se okomili na Tommyja je taj što je on lenčina.
      Tada su sve odjednom govorile, o tome kako Tommy nikad čak ni ne pokušava biti kreativan, o tome kako nije dao ništa čak ni za Proletnu razmenu. Pretpostavljam da je svaka od nas u toj fazi potajno želela da iz kuće dođe neki skrbnik i odvede ga. Premda nismo učestvovale  u ovom poslednjem planu za izazivanje Tommyja, ipak smo zauzele dobre pozicije za promatranje, te smo počele osećati krivicu. Ali na vidiku nije bilo skrbnika, pa smo samo nastavile razmenjivati razloge zašto je Tommy zavredio sve što ga je snašlo. Kad je Ruth pogledala na sat i rekla kako misli da bismo se trebale vratiti u glavnu kuću, premda još imamo vremena, niko joj nije proturečio.
      Tommy je još uvek galamio kad smo izišle iz paviljona. Kuća se nalazila s naše leve strane, a kako je Tommy stajao na igralištu ravno ispred nas, nismo mu se morale približiti. U svakom slučaju, bio je okrenut na drugu stranu pa se činilo da nas uopšte nije registrovao. Kad su moje prijateljice pošle duž ruba igrališta, ja sam ipak polako krenula prema njemu. Znala sam da će to zbuniti ostale, ali sam nastavila hodati, čak i kad sam čula kako mi Ruth nestrpljivo šapće neka se vratim.
     Pretpostavljam da Tommy nije navikao da ga neko prekida dok besni, jer je njegova prva reakcija kad sam mu prišla bila da se na sekundu zagleda u mene, a zatim nastavi kao i ranije. Doista je bilo kao da vežba Shakespearea, a ja sam se popela na pozornicu usred njegove predstave. Čak i kad sam rekla:
    - Tommy, tvoja lepa majica. Posve ćeš je zaprljati - ničim nije pokazao da me čuo.
     Stoga sam ispružila ruku i spustila je na njegovu. Kasnije su drugi mislili da mu je to bila namera, ali ja sam bila prilično sigurna da nije bilo namjerno. Mahao je rukama naokolo i nije mogao znati da ću ja ispružiti svoju ruku. U svakom slučaju, kad je podigao ruku, odgurnuo je moju i udario me po licu. Uopšte me nije zabolelo, ali sam se zgranula, Lio i većina devojčica iza mene također.
     Činilo se da je Tommy tek tada postao svestan ....ne, ostalih, sebe, činjenice da se nalazi na tom igralištu, kako se ponašao, te se zagledao u mene, pomalo budalasto.
   - Tommy - rekla sam, prilično strogo. - Majica ti je puna blata.
   - Pa što? - progunđao je. No dok je to govorio, pogledao je dole i opazio smeđe mrlje, jedva se suzdržavši da panično ne vikne. Zatim sam videla dii se na njegovu licu pojavilo iznenađenje zbog činjenice da ja znam što on oseća za tu majicu.
  - Nemaš razloga za zabrinutost - rekla sam pre nego je tišina mogla postati ponižavajuća za njega. - Opraće se. Ako sam ne uspeš to skinuti, samo je odnesi gospođici Jody.
     Nastavio je proučavati svoju majicu, a potom je mrzovoljno rekao: - To ionako nema nikakve veze s tobom.
    Činilo se da je odmah požalio zbog te poslednje primedbe i skrušeno me pogledao, kao da očekuje da ću mu reći nešto utešno. No dotad mi ga je već bilo dosta, osobito s obzirom na činjenicu da nas devojčice promatraju, kao i ko zna koliko drugih s prozora glavne kuće. Stoga sam slegnula ramenima, okrenula se i pridružila svojim prijateljicama.
      Ruth me zagrlila dok smo se udaljavale. - Barem si ga navela da se smiri - rekla je. - Jesi
li dobro? Divlja životinja.



DRUGO POGLAVLJE


     Sve se to dogodilo veoma davno, pa sam možda nešto pogrešno zapamtila; no koliko se
sećam, to što sam onog poslepodneva prišla Tommyju bilo je deo faze kroz koju sam otprilike u to vreme prolazila, nešto o tome da sam kompulsivno samoj sebi postavljala izazove, te sam uglavnom zaboravila na to kad me Tommy nekoliko dana kasnije zaustavio.
     Ne znam kako je bilo onde gde ste vi bili, ali u Hailshamu smo se gotovo svaku nedelju morali podvrgavati nekom obliku zdravstvene kontrole, obično u sobi 18 na samom vrhu kuće, kod stroge medicinske sestre po imenu Trisha, ili Vranino Lice, kako smo je zvali. Tog sunčanog jutra jedna grupa nas penjala se središnjim stubištem do nje da nas pregleda, dok je druga grupa, s kojom je upravo završila, silazila. Dakle, stubište je odzvanjalo od buke, a ja sam se penjala stubama spuštene glave, samo sledeći pete osobe ispred sebe, kad se začuo glas u mojoj blizini:  - Kath!
     Tommy, koji se kretao s grupom koja je silazila, stao je nasred stubišta, a na licu mu je sijao veliki smešak, što me odmah razdražilo. Pre nekoliko godina možda, ako bismo naleteli na nekoga koga nam je bilo drago videti, tada bi naš izraz lica bio takav. No sad smo već imali trinaest godina, a ovo je dečak koji je susreo devojčicu u doista javnoj situaciji. Poželela sam reći: » Tommy, zašto ne odrasteš? « No obuzdala sam se i umesto toga rekla: -Tommy, napravio si zastoj. Kao i ja.
     Pogledao je prema gore i doista, skupina na odmorištu iznad već se zaustavljala. Na trenutak se doimao uspaničeno, a zatim se stisnuo uza zid kraj mene, pa su se ostali mogli progurati uz nas. Tada je rekao:
       - Kath, svuda sam te tražio. Želeo sam ti reći da mi je žao. Mislim, doista, doista mi je žao. Sigurno te nisam mislio  udariti neki dan. Ni u snu ne bih udario devojčicu, a čak i kad bih, tebe nikad ne bih udario. Iskreno, iskreno mi je žao.
    - U redu je. Dogodilo se slučajno, to je sve. - Kimnula sam mu i okrenula se da ću poći dalje. No Tommy je vedro rekao:
    - Majica je sad u redu. Sve se opralo.
    - To je dobro. - Nije te bolelo, je li? Kad sam te udario?
     - Naravno. Fraktura lubanje. Potres mozga, sve. Čak bi i Vranino Lice to mogla opaziti. To jest, ako ikad stignem gore.
    - Ali ozbiljno, Kath. Ne ljutiš se, zar ne? Strašno mi je žao. Stvarno. Na koncu sam mu se nasmešila i bez ironije rekla: - Gledaj, Tommy, bio je nesretan slučaj i sad je sto posto zaboravljen. Ni najmanje ti ne zameram.
    Još uvek se doimao nesigurnim, ali sad su se iza njega gurali neki stariji učenici, govoreći mu neka krene. Na brzinu mi se nasmešio i potapšao me i to ramenu, kao što bi možda učinio mlađem dečaku, te nastavio silaziti stubištem. Kad sam se počela penjati, čula sam ga kako viče odozdo: - Vidimo se, Kath!
      Sve mi je to bilo pomalo neugodno, ali nije izazvalo zadirkivanje ili ogovaranje; a moram priznati, da nije bilo tog susreta na stubištu, verovatno se tokom narednih nekoliko nedelja ne bih toliko zanimala za Tommyjeve probleme.
     Lično sam videla nekoliko incidenata. No uglavnom sam čula o njima, a kad bi se to dogodilo, ispitivala sam ljude sve dok ne bih dobila više ili manje potpunu priču. Bilo je još besnih ispada, na primer kad je Tommy navodno prevrnuo dve klupe u sobi 14, prosuvši sav sadržaj po podu, a ostatak je razreda, nakon što su svi pobegli na odmorište, zabarikadirao vrata kako bi ga sprečili da izađe. Jednom mu je gospodin Christopher morao stegnuti ruke iza leđa kako bi ga sprečio da napadne Reggieja D. tokom fudbalskog treninga. Svi su također mogli videti da Tommy jedini nije imao partnera kad su dečaci iz šestog razreda odlazili trčati.
      Bio je dobar trkač, te bi brzo stvorio prednost od deset, petnaest metara između sebe i ostalih, možda misleći da će to prikriti činjenicu da niko ne želi trčati s njim. Zatim su tu gotovo svakoga dana bile glasine o neslanim šalama što su ih priređivali na njegov račun. Mnogo toga bilo je uobičajeno, čudne stvari na njegovom krevetu, crv u njegovim žitaricama, ali nešto od toga zvučalo je besmisleno zlobno: kao ono kad je neko njegovom četkicom za zube očistio zahod, pa ga je čekala s čekinjama punim govna. Njegova veličina i snaga, a pretpostavljam i taj lako zapaljivi karakter, značili su da niko nije pokušao pravo fizičko maltretiranje, ali koliko se sećam, do tih je incidenata dolazilo još najmanje dva meseca. Mislila sam da će pre ili kasnije neko početi govoriti da je sve otišlo predaleko, ali situacija se nije popravljala i niko ništa nije rekao.
       Ja sam jednom pokušala govoriti o tome, u spavaonici nakon gašenja svetla. U starijim razredima bilo nas je šest u jednoj spavaonici, pa se onde nalazila samo naša malena skupina, te smo često najintimnije razgovore vodile dok smo ležale u mraku pre spavanja. Onde se moglo razgovarati o stvarima o kojima ni u snu ne biste nigde drugde pričali, čak ni u paviljonu. Tako sam jedne večeri spomenula Tommyja. Nisam mnogo rekla; samo sam ukratko iznela što mu se događalo i primetila da to baš nije pošteno. Kad sam završila, neka čudna tišina kao da je visila u zraku, a ja sam shvatila da svi čekaju Ruthin odgovor, što bi se obično događalo kad god bi neko spomenuo nešto nezgodno. Čekala sam, a tada sam čula uzdah s Ruthine strane sobe, i ona je rekla:
    - Imaš pravo, Kathy. Nije lepo. Ali ako želi da to prestane, mora promeniti vlastito ponašanje. Baš ništa nije imao za Proletnju razmenu. Ima li štogod za sledeći mesec? Kladim se da nema.
       Sad bih malo trebala objasniti o Razmenama što smo ih održavali u Hailshamu. Četiri puta godišnje, u proleće, leti, u jesen i zimi, održavala se neka vrsta velike prodajne izložbe svega onoga što smo stvarali tokom tri meseca od prošle Razmene. Slike, crteži, lončarija; sve moguće »skulpture« izrađene od onoga što je trenutno bilo u modi, preoblikovane limenke, možda, ili čepovi boca zalepljeni na karton. Za svaku stvar što ste je priložili, dobivali ste razmenske bonove; skrbnici su odlučivali koliko bonova zavređuje vaše remek- delo; zatim, na dan Razmene, uzimali ste svoje bonove i »kupovali« ono što vam se sviđalo. Vredelo je pravilo da smete kupovati samo radove učenika s vlastite godine, ali ipak smo imali dovoljno materijala za biranje jer je većina nas znala biti prilično plodna tokom tromesečnog razdoblja.
      Dok sad razmišljam o tome, mogu shvatiti zašto su Razmene postale tako važne za nas. Za početak, to je bio naš jedini način, osim Rasprodaja; Rasprodaje su bile nešto drugo i na to ću se kasnije vratiti; da stvorimo zbirku lične imovine. Ako ste, recimo, želeli ukrasiti zidove oko svoga kreveta, ili ste hteli nešto nositi naokolo u svojoj torbi i staviti na klupu dok ste hodali od jedne do druge prostorije, onda ste to mogli naći na Razmeni. Sada također shvaćam kako su Razmene imale suptilniji učinak na sve nas. Kad malo razmislite o tome, činjenica da smo zavisili jedni o drugima kad je reč o izradi predmeta koji bi mogli postati vaše lične  dragocenosti, to mora delovati na vaše međusobne odnose. Sve ono s Tommyjem bilo je tipično. Kako su na vas gledali u Hailshamu, koliko su vas voleli i poštivali, uveliko je zavisilo o tome koliko ste dobri u »stvaranju«.
     Ruth i ja često smo se prisećale tih stvari pre nekoliko godina, dok sam je negovala u oporavilištu u Doveru.
   - Sve je to deo onoga što je Hailsham činilo tako posebnim - jednom je rekla. - Način na koji su nas ohrabrivali da vrednujemo radove jedni drugih.
   - Istina - rekla sam. - Ali katkad, kad sad razmišljam o Razmenama, mnogo mi se toga čini pomalo čudnim. Poezija, na primer. Sećam se da smo smeli predati pesme umesto crteža ili slike. Čudno je bilo što smo svi mi mislili da je to u redu, mislili smo da ima smisla.
   - Zašto ne bi imalo smisla? Poezija je važna. - Ali govorimo o radovima devetogodišnjaka, smešnim kratkim stihovima, pogrešno napisanima, u beležnicama za vežbu. Potrošili bismo naše dragocene bonove na beležnicu punu tih pesama umesto na nešto doista lepo za ukrašavanje prostora oko naših kreveta. Ako nam se tako sviđala nečija poezija, zašto jednostavno nismo posudili beležnicu te osobe i prepisali ono što nam se sviđa? No sećaš se kako je bilo. Došlo bi vreme Razmene, a mi bismo onde stajali kolebajući se između pesama Susie K. i onih žirafa što ih je Jackie običavala izrađivati.

-Jackiene žirafe-rekla je Ruth, nasmejavši se.-Bile su tako lepe. Nekad sam imala jednu.

nastavak....

• Ishiguro Kazuo, Ne daj mi nikada da odem, analiza