26.01.2013.

Roger Zelazny







Devet prinčeva u Amberu
 
Počinjalo je okončavati, nakon nečega što mi se činilo gotovo kao cela večnost.
Pokušao sam micati nožnim prstima, uspeo. Ležao sam na bolničkom krevetu a noge mi behu u gipsu, ali još uvek sam ih imao.
 
Čvrsto stisnuh oči, pa ih otvorih, triput.
Soba se smirila.
Đavolu, gde sam ?
 
A potom se magla polako razderala i meni se vratilo nešto od onoga što se naziva sećanjem. Setih se noći i bolničarki i inekcija. Svaki put kad bi se stvari počele malo bistriti, pojavio bi se neko i s neč m me piknuo. Tako je to bilo. Da. Sad sam se, doduše, osećao na pola pristojno. Moraće prestati.
Zar ne?
Napadne me jedna misao: Možda i neće.
Pojavi se prirodna sumnjičavost u pogledu čistoće svih ljudskih motiva i sedne mi na prsa. Bili su me prenatrpali narkoticima, iznenada shvatih. Bez nekog pravog razloga, sudeći po tome kako sam se osećao, iz nimalo razloga da sad prestanu, ako su bili plaćeni da nastave s tim. Dakle, budi miran i ostani omamljen, reče glas mog najgoreg, premda mudrijeg, 'ja'.
Pa tako i učinih.
Nekih desetak minuta kasnije kroz vrata proviri bolničarka, a ja sam, naravno, još uvek pilio klade. Otišla je.
Dotad sam već rekonstruirao ponešto od onoga što se desilo.
Doživeo sam nekakvu nesreću, bledo sam se sećao. Šta se dogodilo kasnije još uvek beše u magli; a o onome što je bilo pre nisam imao pojma. Ali prvo sam bio u bolnici, a tek onda su me doveli ovamo, setih se. Zašto? Nisam znao.
Kako bilo da bilo, noge su mi bile prilično dobro. Dovoljno dobro da izdrže moju težinu, premda nisam znao koliko je vremena......
čitaj dalje 

____________________________________



Amber je (budimo savremeni) Otac svih gradova, jedina Stvarnost, oduvek i zauvek nepromenjena. Okružen je Senkama, odrazima podložnim promenama pod uticajem izabranih. Amberom vlada Oberon, otac jedne, ne mnogo blagorodne, gomile prinčeva i princeza koja lunja unaokolo po Senkama u potrazi za zadovoljstvima (ovozemaljskim), međusobno se svađa, mrzi i spletkari i tako utucava svoje vreme. Ko je tu dobar a ko ne – teško je reći. Podela nije striktna pa će žanrovski čistunci biti zbunjeni – ali i to je deo igre.
Jednog dana netragom nestaje veliki Tata. Šta sad? Ko će biti novi gazda? Kako su svi voljni, obrazuju se nove koalicije i borba se zahuktava.
U tom trenu, iz amnezije, vekovne, gde ga je, još dok je bio ’padre padrone’, smestio braca Erik, sada glavni pretendent na presto, budi se naš junak, Korvin, jedan u osnovi jako dobar dečko. Budi se na našoj, savremenoj, Zemlji koja je za njega samo zgodna Senka (a mi verovali da smo jedina stvarnost). Iz prve upavši u gužvu do guše, Korvin će krenuti ka svom, bazičnom, cilju: tronu Ambera, sa nešto osvete, onako usput. Prvo će, uz pomoć brata mu Rendoma, povratiti pamćenje, pa sklopiti savez sa bratom (mu) Blejzom i krenuti u boj protiv brace (mu) Erika. Na žalost, svoju, propašće, i biti, kao i drugi mitski junaci, oslepljen i utamničen, a Erik će se krunisati za kralja.
No, Korvinu će izrasti, kako to već i treba, nove oči pa će pobeći u svoju staru, omiljenu Senku –Avalon, a sve da bi sakupio novu vojsku. Međutim, nešto novo pomrsiće mu konce: Crni put sa svojim čudovištima za koje je Korvin isprva, mislio da su podukt njegove moćne kletve pa mu se zato u glavi pričinjavaše „od savesti trube“. Ispostaviće se, ipak, da je to Zlo dublje, da potiče negde iza Vrata Haosa, a cilj mu je sadržan u rečenici retke konciznosti: „Amber mora biti uništen!“.Korvin će (šta će, da bi vladao nečim to mora i da postoji) pridružuje odbrani rodne grude u bici u kojoj braca Erik gine a Zlo, zakratko, biva odbijeno.
I tako Korvin posta kralj. Ali dokle, pitanje je sad? Uskoro će saznati da su čudovišta dozvala braća-saveznici ali im se Zlo otelo, da je neko ubica, da neko hoće da ga ubije (ovo saznaje na teži način, u susretu sa bodežom), tajanstvena Dara će mu reći da je samo duh mrtvog čoveka, biće izgubljen u Senci stvorenoj usred Ambera, sve će mirisati na propast i... biće kraj treće knjige. Preostale dve objaviće, kao i ove tri, i kao i sve
 
 
(osim „Aleje prokletstva“) u nas prevedene Zelaznyjeve knjige, Boban Knežević u svojoj ediciji „Znak Sagite“.
III.
Kad autor kaže da se pišući prijatno relaksirao to ne treba uzimati (zdravo-za-gotovo) kao preporuku. Piscu su čudna sorta, ’ima gi razni’.
Kad Zelazny to kaže stvari stoje otprilike ovako: sve deluje kao da je gravitacija oslabila, priča teče lako, bez, takočesto u fantastici prisutne pompeznosti, koja je valjda tamo da bi svemu dala dozu teške važnosti i smrtne ozbiljnosti. Ovde, u Amberu i okolini, ljudi se mnogo ne tremiraju: zlo, čudovišta, smrt – šta-je-tu-je, ispuše po jedan sveprisutni duvan, nategnu iz boce, ili boca, isuču mač i obodu konja koji, na kraju, sve prihvata sa svojom konjskom filozifsko-ropskom mudrošću jer, i onako ga niko ništa ne pita. I bude šta bude.
A Zelazny se zabavlja. Gotovo možete osetiti kako mu se neka ideja dopada, pa je mazi i pazi, a preko nekih delova teksta prelazi sa lakom dosadom, kao preko praznog puta, koji je potrebno odgiljati samo zato što je s one strane nova ulica-ideja.
Sve to stvara lažnu aromu strip egzibicije, potenciranu još i uplitanjem piščevih omiljenih motiva, prisustvo kojih, u ovom slučaju, samo pojačava efekat.
Otkačeni svetovi takav su motiv. A šta je pogodnije za slobodno, objašnjenjima neopterećeno – čemu je Zelazny sklon – slikanje svetova od Senki koje svako (ko može) pravi po svojim idejama, dodaje i oduzima kad/ako/šta mu se hoće. Čista radost.
Na tako postavljenu pozornicu on pušta svog omiljenog junaka: jednom rođeni, nikako (ili, bar, jako teško, osim ako je načisto ukokan) smrtni Čovek (da li baš? ili je to ipak lokalni Bog-šegrt) koji živi vekove i vekove, sa kuferima punim znanja i sećanja i stavovima više-manje savremenim). Frojdbi već znao šta bi rekao o Zelaznyjevoj fascinaciji ovim i ovakvim priručnim supermenom (Šta ćeš, svako ima svoje slabosti). Ono što je važno, za nas, je da takav mačo tip, makar i sa sumnjivim arhetipskim štofom, ipak solidno funkcioniše u ovoj pričici (bar u do sad nam dostupnim delovima, a i za ostatak ne treba brinuti, snaći će se već nekako obojica, i Korvin i Zelazny).
I još (samo) jedna piščeva sklonost ovde je očita. S vremena na vreme on daje oduška svom oduševljenju sopstvenom maštom pa prati ideje i gomila reči ne misleći na sirote čitaoce i njihove (ne)sposobnosti totalnog uživljavanja. Ali, i to je Zelazny, zar ne?
I tako on gura li gura, neopterećen, u svom, velikom-malom, u strip epizode podeljenom, igranju idejama, dosetkama, žanrom, čarolijama, kartama, svima posebno i, onako, na gomilu. Drugo izdanje „Devet prinčeva...“svedoči da je dosta nas, ovde, koji ga (ipak) pratimo. Novi još pristižu.
Pridružite se.
(1991)


______________________________________

 
 
 

Нема коментара:

Постави коментар