10.04.2012.

Umberto Eko: Šetnje kroz fiktivne šume






ČUDAN SLUČAJ ULICE SERVANDONI


U disertaciji moje studentkinje Lukresije Eskudero, koja se bavi izveštavanjem argentinske štampe o ratu na Foklandskim - Malvinskim ostrvima, nalazi se sledeća priča.

Trideset prvog marta 1982. godine, dva dana pre nego što se argentinska vojska iskrcala na Malvine i dvadeset pet dana pre nego što su na Foklandska ostrva stigle Britanske snage za specijalne zadatke, list Klarin, koji izlazi u Buenos Ajresu, objavio je zanimljivu vest: izvesni londonski izvor navodno je tvrdio da je Britanija poslala nuklearnu podmornicu "Super" u južnu oblast Južnog Atlantika. Britansko Ministarstvo inostranih poslova odmah je dalo izjavu da nema nikakav komentar povodom te "verzije", pa je argentinska štampa zaključila da, ako su britanske vlasti okvalifikovale tu vest kao "verziju", to znači da je odnekle procurila ozbiljna i tajna vojna informacija. Prvog aprila, kada su Argentinci bili na korak od iskrcavanja na Malvine, Klarin je izvestio da je "Super" u stvari brod od 45 000 tona nosivosti koji ima posadu od 97 specijalno obučenih ronilaca.

     Britanske reakcije koje su potom usledile bile su prilično dvosmislene. Jedan vojni stručnjak izjavio je da bi slanje podmornica na atomski pogon bilo prihvatljivo. Dejli telegraf je nagovestio da ima mnogo informacija o čitavoj stvari, tako da su se, malo-pomalo, glasine pretvorile u činjenice. Argentinski čitaoci su bili šokirani tim događajem a štampa je pokušala da zadovolji njihova prozna očekivanja držeći ih u neizvesnosti. Informacije koje su objavljene navodno su dobijene direktno od argentinske vojne komande, pa je "Super" postala "ona podmornica koju su engleski izvori locirali u Južnom Atlantiku". Četvrtog aprila podmornica je već bila viđena u blizini obala Argentine. Britanski vojni izvori i dalje su izjavljivali da nemaju nameru da otkrivaju lokacije svojih podmornica, što je očigledno samo potvrdilo opšte uverenje da se engleske podmornice nalaze negde - a to je, naravno, bilo sasvim tačno.

     Nekoliko evropskih novinskih agencija takođe je javilo 4. aprila da se "Super" sprema da zaplovi ka južnim morima na celu Britanskih snaga za specijalne zadatke. Da je to bilo tačno, podmornica koja je viđena u blizini obala Argentine ne bi mogla da bude "Super" ali ovim je, umesto da bude pobijena, samo pojačana kontradikcija u vezi sa podmornickim sindromom.

     Petog aprila, novinska agencija DAN objavila je da se "Super" nalazi na 250 kilometara od Foklanda-Malvina. Sva ostala sredstva informisanja prenela su tu vest i počela da opisuju karakteristike podmornice i njenu neverovatnu snagu. Šestog aprila, argentinska mornarica je u blizini tog arhipelaga ugledala pomenutu podmornicu kojoj se naredne nedelje pridružila njena sestra, podmornica "Orakl". Osmog aprila, francuski dnevnik Mond pomenuo je ta dva plovna objekta, a Klarin je citirao francuski izveštaj pod dramatičnim naslovom "Da li je stigla podmornička flota?" Dvanaestog aprila, podmornicka flota se ponovo pojavila a Klarin najavljuje dolazak sovjetskih podmornica u južna mora.

    Ova priča govori ne samo o prisustvu podmornice "Super" (koje se uzima zdravo za gotovo) već isto tako o dijaboličnim sposobnostima Britanaca koji su uspeli da sačuvaju tajnu o svom prisustvu. Osamnaestog aprila, jedan brazilski pilot spazio je podmornicu "Super" u blizini obala Santa Katarine i fotografisao je, ali je slika bila nejasna zbog oblačnog vremena. Ovde imamo još jedan efekat magle (treći u okviru ovih predavanja, ako se sećate), koji su ovog puta direktno stvorili čitaoci da bi održali neophodnu neizvesnost priče. Izgleda kao da se nalazimo na pola puta između Ravne zemlje i Antonionijevog Uvećanja.

    Dvadeset drugog aprila, kada su Britanske snage za specijalne zadatke zaista bile na osamdeset kilometara od mesta gde će se odvijati vojne operacije, Klarin je obavestio svoje čitaoce da se podmornica, koja je navodno patrolirala u vodama Malvina, vratila u Škotsku. Dvadeset trećeg aprila, škotski list Dejli rekord otkrio je da, u stvari, podmornica "Super" nije ni isplovljavala iz svoje britanske baze. Argentinske novine morale su da pronađu drugi prozni žanr, prelazeći sa ratnih filmova na đpijunske romane, tako da je dvadeset trećeg aprila Klarin trijumfalno objavio da je prevara britanskih snaga otkrivena.

     Ko je izmislio tu Žutu podmornicu? Da li su to uradile britanske tajne službe da bi podrile moral Argentinaca? Da li je to delo argentinske vojne komande koja je želela da opravda svoj čvrsti stav? Da li je to učinila britanska štampa? Ili argentinska štampa? Ko je imao koristi od tih glasina? Mene ne interesuje taj aspekt priče. Mene zanima način na koji je čitava priča, u kojoj su sve strane učestvovale, izrasla iz neproverenih glasina. Svi su sarađivali u stvaranju Žute podmornice zato što je ona bila fascinantan fiktivni lik čija je priča bila pripovedački uzbudljiva.

   U ovoj priči, to jest, u stvarnoj priči fiktivne konstrukcije, ima mnogo naravoučenija. Pre svega, ona pokazuje da mi stalno dolazimo u iskušenje da život oblikujemo prema pripovednim obrascima (ali to će biti tema mog sledećeg i poslednjeg predavanja). Drugo, ona pokazuje snagu egzistencijalnih pretpostavki. U svakom iskazu u kome se spominju lična imena ili određeni opisi, pretpostavlja se da čitalac ili sluđalac uzima zdravo za gotovo postojanje entiteta o kome se neđto tvrdi. Ako mi neko kaže da nije mogao da dođe na sastanak jer mu je supruga bila bolesna, moja prva reakcija je da poverujem u postojanje te supruge. Tek kasnije, ako slučajno otkrijem da je dotični neoženjen, mogu da zaključim da je lagao. Mežutim, do tog trenutka, zbog toga đto je njegova supruga stvorena u okviru diskursa samim činom njenog spominjanja, ja nemam razloga da smatram da ona ne postoji. To je tako prirodna sklonost normalnog ljudskog bića da ako pročitam tekst koji počinje rečima: "Kao đto svi znaju, sadađnji kralj Francuske je ćelav" (uzimajuci u obzir da je opštepoznato da je Francuska republika i da se ja ne bavim filozofijom jezika nego da sam običan čovek), neću krenuti da konsultujem Tablice istine već ću odlučiti da ukinem svoju nevericu i smatraću da je taj diskurs fiktivan i da se verovatno radi o prici iz doba Šarla Ćelavog. Postupam tako zato što je to jedini način da pripišem postojanje, u bilo kom svetu, entitetu koje taj iskaz stvara.

    Isto se dogodilo i sa našom podmornicom. Kada je ona jednom ušla u diskurs sredstava za masovnu komunikaciju, podmornica je tu i ostala, a s obzirom da se pretpostavlja da novine govore istinu o stvarnom svetu, ljudi su dali sve od sebe da podmornicu ugledaju.

    U delu Ma che cose njuesto amore od Akila Kampanile (onog izvanredno duhovitog pisca koga sam citirao u svom prvom predavanju), postoji lik po imenu Baron Manuel koji, da bi olakšao svoj tajni život preljubnika, stalno govori svojoj ženi i ostalima da mora da posećuje i pomaže izvesnom Pasotiju, svom dragom prijatelju, koji je hrončcni bolesnik i čije se zdravlje tragično pogoršava kako se ljubavne veze Barona Manuela dalje komplikuju. Pasotijevo prisustvo u romanu tako je opipljivo da, iako i autor i čitalac znaju da on ne postoji, u jednom trenutku svi (drugi likovi, naravno, ali i čitalac) očekuju da se on fizički pojavi na sceni. Tako se Pasoti iznenada pojavljuje, nažalost, samo nekoliko minuta pošto je Baron Manuel (kome se smucčio sopstveni preljubnički život) saopđtio da je ovaj umro.

  Žutu podmornicu su stvorili mediji i ćim je stvorena svi su u nju poverovali. Šta se dešava kada u fiktivnom tekstu autor stvori, kao deo stvarnog sveta (koji je pozadina fiktivnog sveta), nešto što ne postoji u stvarnom svetu? Kao što se možda sećate, to se dogodilo En Redklif koja je stvorila maslinjake u Gaskonji.

   U prvom poglavlju Tri musketara, D"Artanjan stiže u Pariz i ubrzo nalazi smeštaj u Ulici Fosoajer, u kući Gospodina Bonasjea. Kuća Gospodina De Trevija kuda on odmah zatim kreće, nalazi se u Ulici Vje Kolombje (Poglavlje 2). Tek u sedmom poglavlju saznajemo da Portos stanuje u istoj ulici kao i da Atos stanuje u Ulici Feru. Danas Ulica Vje Kolombje ide severnom stranom sadašnjeg trga Sen-Silpis, Ulica Feru izlazi na isti trg sa južne strane, ali u dobu koje se opisuje u Tri musketara taj trg još nije postojao. Gde živi ona povučena i tajanstvena ličnost po imenu Aramis? To saznajemo u Poglavlju 11 u kome otkrivamo da on stanuje na uglu Ulice Servandoni; ako pogledate kartu Pariza (slika 12) primetićete da je Ulica Servandoni prva ulica paralelna sa Ulicom Feru sa istočne strane. Ovo jedanaesto poglavlje se zove "L"Intrigue se noue" ("Zaplet se komplikuje"). Iako je Dima, naravno, imao nešto drugo na umu, nama je zaplet počeo da se komplikuje sa tačke glediđta onomastike i gradskog planiranja.

Jedne noći, posle posete Gospodinu De Treviju u Ulici Vje Kolombje, D"Artanjan (kome se ne žuri da stigne kući i koji želi da se prođeta da bi mogao da se bavi nežnim mislima o svojoj voljenoj Gospođi Bonasje) vraća se kćci "najdužim putem", kako nam se saopđtava u tekstu. Međutim, mi ne znamo gde je Ulica Fosoajer i ako pogledamo mapu danađnjeg Pariza nećemo je pronaći. Sledimo, zato D"Artanjana koji "razgovara sa noći i smeđi se zvezdama" (vidi sliku 13).

   Ako čitamo Dimin tekst gledajući u mapu iz sedamnaestog veka, videćemo da D"Artanjan ide Ulicom Sers-Midi (koja se u to vreme, kako Dima primećuje, zove Sas-Midi), ulazi u uličicu koja se nalazila na mestu današnje Ulice Asas i koja se bez sumnje zvala Ulica Karm, da bi zatim skrenuo levo "jer se Aramisova kuća nalazi između Ulice Kaset i Ulice Servandoni". Pođto je izađao iz Ulice Karm, D"Artanjan verovatno ide preko neke poljane do manastira Bosonogih Karmelićanki, seće Ulicu Kaset, ulazi u Ulicu Mesje (danasnju Mezjer), nekako prelazi Ulicu Feru (tada poznatu kao Ulica Fero) u kojoj stanuje Atos, ali ta mu pomisao ne pada na pamet (jer D"Artanjan zaneto luta kao svaka zaljubljena osoba). Ako se Aramisova kuća nalazi između Ulice Kaset i Ulice Servandoni, trebalo bi da je u Ulici Kanive (mada očigledno Ulica Kanive jođ uvek nije postojala 1625. godine). Ali njegova kuća bi trebalo da se nalazi tačno na uglu Ulice Servandoni (na našoj mapi "Rue?") jer bađ preko puta kuće svog prijatelja D"Artanjan vidi nepoznatu priliku kako izlazi iz Ulice Servandoni (kasnije u romanu saznajemo da je to Gospođa Bonasje).

Avaj, naš empirijski citalac će svakako biti dirnut spominjanjem Ulice Servandoni jer je u njoj živeo Rolan Bart, ali Aramis nikako nije mogao biti dirnut s obzirom da se radnja romana događa 1625. godine; firentinski arhitekta Đovani Nikolo Servandoni koji je rođen 1695, projektovao je fasadu crkve Sen-Silpis 1733, a ulica je dobila ime u njegovu cast tek 1806. godine.

  Iako je Aleksandar Dima znao da se Ulica Sers-Midi tada zvala Sas-Midi, pogrešio je u pogledu Ulice Servandoni. Ta činjenica ne bi imala nikakvog značaja da se tiče samo Dime kao empirijskog autora. Ali sada kad taj tekst postoji, mi poslušni čitaoci moramo da sledimo njegova uputstva i nalazimo se u jednom potpuno stvarnom Parizu, istovetnom kao Pariz iz 1625. godine izuzev činjenice da se u prvom pojavljuje jedna ulica koja u njemu nije mogla da postoji.

  Kao što vam je poznato, logičari i filozofi jezika često su diskutovali o problemu ontolođkog statusa fiktivnih likova (kao i o fiktivnim predmetima i događajima), pa stoga nije besmisleno zapitati se šta znači kada se kaze "r je istinito" kada je r rečenica koja se ne odnosi na stvarni već na fiktivni svet. U mom prethodnom predavanju, međutim, dogovorili smo se da se pridržavamo mišljenja koje je u najvećoj meri zdravorazumsko. Kakav god da je vađ filozofski stav, rekli biste da je u fiktivnom svetu Konana Dojla Serlok Holms neženja; kad bi Holms u jednoj od tih priča rekao Votsonu da rezerviđe vozne karte jer putuje sa Gospođom Holms da uhvati Doktora Morijartija, bilo bi nam svakako bar malo neprijatno. Dozvolite mi da upotrebim jedan vrlo grubi pojam istinitosti: nije tačno da Holms ima ženu kao đto nije tačno da se Empajer stejt bilding nalazi u Berlinu, i tačka.

    Ali da li je sa podjednakim ubeđenjem moguće tvrditi da nije tačno da Aramis stanuje na uglu Ulice Servandoni? Naravno, možemo da tvrdimo da sve dolazi na svoje mesto samo ako izjavimo da u mogućem svetu knjige Tri musketara Aramis stanuje na uglu izvesne Ulice H i da se ta ulica samo greškom empirijskog autora zove Servandoni dok se u stvari verovatno zvala drugacije. Kit Donelan nas je ubedio da ako čovek pogrešno veruje i tvrdi da je Džons ubio Smita, onda će taj čovek kad god pomene Smitovog ubicu uvek misliti na Džonsa iako je Džons nevin.

    Cela stvar je, međutim, mnogo komplikovanija. Gde se nalazi Ulica Fosoajer u kojoj stanuje D"Artanjan? Ta ulica je postojala u sedamnaestom veku a danas ne postoji iz vrlo jednostavnog razloga: stara Ulica Fosoajer bila je ona koja se danas zove Ulica Servandoni. Tako (1) Aramis stanuje u ulici koja nije bila poznata pod tim imenom 1625. i (2) D"Artanjan stanuje u istoj ulici kao i Aramis ali to ne zna. D"Artanjan se zaista nalazi u vrlo čudnoj ontološkoj situaciji: on veruje da u njegovom Parizu iz 1625. postoje dve ulice sa dva različita imena dok u stvari postoji samo jedna ulica sa jednim imenom. Mogli bismo da kažemo da greška ovakvog tipa nije nemoguća. Ljudi su vekovima verovali da se pored obala Indije nalaze dva velika ostrva Cejlon i Taproban pa su ih kartografi iz đesnaestog veka nacrtali; uskoro je utvrđeno da je to udvajanje bilo posledica maštovitog tumačenja opisa mnogih putnika i da u stvarnosti postoji samo jedno ostrvo. Slično tome, verovalo se da se zvezda Zornjača razlikuje od Večernjače (zvali su ih Hesperus i Fosforos), ali one su u stvarnosti jedno isto nebesko telo, to jest, Venera.

      Pa ipak, situacija u kojoj se nalazi D"Artanjan nije ista. Mi, zemaljska bića, posmatramo dva entiteta - Hesperus i Fosforos - izdaleka, u dva različita doba dana, tako da je razumljivo što smo pogrešili ili još uvek grešimo verujući da se radi o dva različita entiteta. Ali kad bismo bili stanovnici Fosforosa ne bismo nikako mogli da verujemo u postojanje Hesperusa, jer ga niko nikada ne bi video da svetli na nebu. Problem Hesperusa i Fosforosa zaokuplja Fregea i druge zemaljske filozofe ali ne postoji za filozofe sa Fosforosa, ako ih ima. Kao empirijski autor koji je očigledno pogrešio, Dima je u istoj situaciji kao i zemaljski filozofi. Ali D"Artanjan je, u svom mogućem svetu, u položaju filozofa sa Fosforosa. Ako se nalazi u ulici koja se danas zove Servandoni, on mora da zna da se nalazi u Ulici Fosoajer, u kojoj stanuje. Prema tome, kako može da misli da je u drugoj ulici, u onoj u kojoj stanuje Aramis?

Kad bi Tri musketara bio naučno-fantastični roman (ili primer samoponištavajuće književnosti), ne bi bilo nikakvog problema. Ja bih lako mogao da napišem priču o svemirskom navigatoru koji odlazi sa Hesperusa prvog januara 2001. i stiže na Fosforos prvog januara 1999. Moja priča bi omogućila postojanje paralelnih svetova u kojoj postoji praznina od dve godine. Jedna od tih planeta se zove Hesperus; ima milion stanovnika i kralja po imenu Sten Lorel. Druga se zove Fosforos; njenih stanovnika je milion manje jedan (Sten Lorel ne postoji na Fosforosu koji je republika) i potpuno su isti kao stanovnici na Hesperusu (imaju ista imena, iste osobine, iste lične sudbine, iste porodične veze). Ili bih mogao da zamislim da svemirski navigator putuje unazad u vremenu i stiže na nekadašnji Hesperus, u doba kada se ovaj zvao Fosforos, samo pola sata pre nego što su njegovi stanovnici odlučili da mu promene ime.

   Međutim, jedan od osnovnih fiktivnih sporazuma u svakom istorijskom romanu sastoji se u tome da koliko god se izmišljenih likova uvede u priču, sve drugo mora, manje ili više, da odgovara onome što se zaista dogodilo u to doba u stvarnom svetu.

    Jedno dobro rešenje naše zagonetke moglo bi biti sledeće: s obzirom da po nekim mapama izgleda da se, bar 1636. godine, Ulica Fosoajer od jednog svog dela ka jugu zvala Ulica Pje de Bis, onda D"Artanjan stanuje u Ulici Fosoajer a Aramis u Ulici Pje de Bis. D"Artanjan, koji misli da su to dve ulice jer imaju različita imena, zna da stanuje u ulici koja je produžetak Aramisove ulice i samo gređkom veruje da se Aramisova ulica zove Ulica Servandoni umesto Ulica Pje de Bis. Zađto da ne? Možda je upoznao nekog Firentinca po imenu Servandoni, pradedu arhitekte Sen-Silpis pa ga je sećanje prevarilo.

   Ali u tekstu se ne kaže da je D"Artanjan stigao u ulicu "za koju misli" da je Ulica Servandoni. U tekstu se kaže da je on stigao u ulicu za koju bi čitalac trebalo da poveruje da je Ulica Servandoni. Kako možemo da rešimo ovu veoma zabrinjavajuću situaciju? Tako što ćemo prihvatiti pomisao da sam ja do sada karikirao rasprave o ontologiji fiktivnih likova. Ono što nas u stvari interesuje nije ontologija mogućih svetova i njihovih stanovnika (problem dostojan postovanja u raspravama modalne logike) već položaj čitaoca.

   To što znamo da Holms nije oženjen znamo iz sage o Holmsu, odnosno iz fiktivnog korpusa. Nasuprot tome, činjenicu da Ulica Servandoni nije mogla da postoji 1625. godine možemo saznati samo iz Enciklopedije; ali informacije iz Enciklopedije su, s tačke glediđta tekstualnog sveta, nevažna ogovaranja. Ako za trenutak razmislite o tome, to je isti tip problema koji je postavio vuk u "Crvenkapi". Mi kao empirijski čitaoci vrlo dobro znamo da vukovi ne govore, ali kao uzorni čitaoci mi se moramo složiti da živimo u svetu u kome vukovi ipak govore. Prema tome, ako prihvatimo činjenicu da u šumi postoje vukovi koji govore, zašto ne bismo mogli da prihvatimo da je u Parizu iz 1625. postojala Ulica Servandoni? Jer to je ono što u stvarnosti prihvatamo i što ćete vi opet prihvatiti ako ponovo pročitate Tri musketara, čak i posle mojih otkrića.

U svojim knjigama Granice Tumacenja i Tumacenje i preterivanje u tumacenju, insistirao sam na razlici izmedju tumacenja teksta i upotrebe teksta ali sam rekao da nije zabranjeno upotrebiti tekst za sanjarenje. U ovom predavanju "upotrebio" sam Tri musketara da bih sebi priustio uzbudljiv izlet u svet istorije i erudicije. Moram da priznam da sam mnogo uzivao u setnji ulicama Pariza trazeci one ulice koje je Dima pomenuo i pregledajuci planove grada iz sedamnaestog veka (koji su svi, uzgred receno, izuzetno netacni). Sa fiktivnim tekstom mozete da radite sta god hocete. Ja sam se sa uzivanjem uneo u ulogu paranoicnog citaoca i proveravao da li je Pariz iz sedamnaestog veka odgovarao Diminom opisu.

Ali ja se u toj igri nisam ponasao kao uzorni citalac, niti cak kao obican empirijski citalac. Da biste znali ko je bio Servandoni morate znati mnogo o umetnosti, a da biste znali da se Ulica Fosoajer zvala Ulica Servandoni morate posedovati veliku kolicinu vrlo usko specijalizovanog znanja. Dimin tekst, koji se putem stilskih signala predstavlja kao popularan istorijski roman, ne moze polagati pravo na tako prefinjenog citaoca. Prema tome, od Diminog uzornog citaoca ne ocekuje se da zna te nevazne pojedinosti - da se 1625. Ulica Servandoni zvala Ulica Fosoajer - tako da on moze zadovoljno nastaviti da cita.

Da li smo ovim resili sve probleme? Ni u kom slucaju. Zamislimo da je Dima naterao D"Artanjana da ode iz kuce De Trevijevih, koja se nalazi u Ulici Vje Kolombje, i krene Ulicom Bonapart (koja je vec postojala u to vreme: ona je sekla pod pravim uglom Ulicu Vje Kolombje i bila je paralelna sa Ulicom Feru, ali se tada zvala Ulica Por de Fer). Ali, ne, to bi vec bilo previse. U tom slucaju bismo ili besno zavrljacili knjigu ili pokusali da je ponovo procitamo, ubedjeni da smo pogresili prihvatajuci ulogu uzornog citaoca istorijskog romana. Jer onda ocigledno ne bi moglo da bude rec o istorijskom romanu vec o onim pricama koje se zovu uhronijske - dogadjaju se u istorijskom vremenu koje je okrenuto naglavacke - i gde se Julije Cezar bori u dvoboju sa Napoleonom a Euklid napokon uspeva da dokaze Fermatovu teoremu.

Zasto ne mozemo da prihvatimo da D"Artanjan ide Ulicom Bonapart a mozemo da prihvatimo da ide Ulicom Servandoni? To je ocigledno: zato sto svi znaju da je nemoguce da je Ulica Bonapart postojala u sedamnaestom veku dok skoro niko ne zna da nije mogla da postoji ni Ulica Servandoni; cak ni Dima to nije znao.

Zato se nas problem ne tice toliko ontologije likova koji zive u fiktivnim svetovima koliko formata Enciklopedije uzornog citaoca. Uzorni citalac koga predvidja roman Tri musketara veoma voli istorijske rekonstrukcije (pod uslovom da nisu previse strucne) i zna ko je bio Bonaparta. On ima tek nejasnu ideju o razlici izmedju vladavine Luja H¶¶¶ i Luja H¶· tako da mu autor daje puno informacija i na pocetku i tokom price jer citalac nema nameru da kopa po francuskim nacionalnim arhivima da bi video da li je u to vreme stvarno postojao Grof De Rosfor. Da li bi citalac takodje trebalo da zna da je u to doba Amerika vec bila otkrivena? U tekstu se ne kaze da nije niti se podrazumeva da jeste, ali mozemo pretpostaviti da bi citalac bio zaprepascen kada bi D"Artanjan u Ulici Servandoni sreo Kristifora Kolumba. Ja samo pretpostavljam "da bi trebalo". Ima citalaca koji bi svakako bili spremni da poveruju da je Kolumbo bio D"Artanjanov savremenik jer ima citalaca za koje je sve "proslost" sto nije sadasnjost, tako da za njih proslost zaista moze biti veoma neodredjena. Jer, kako smo vec rekli, tekst pretpostavlja da citalac poseduje Enciklopediju odredjenog formata ali je veoma tesko utvrditi kog formata bi ona trebalo da bude.

Prvi primer koji mi pada na um je roman Fineganovo bdenje koji predvidja, trazi i zahteva da uzorni citalac bude obdaren beskrajnim enciklopedijskim znanjem, koje je vece od znanja empirijskog autora Dzejmsa Dzojsa, citaoca koji je u stanju da otkrije aluzije i semanticke veze cak i tamo gde su one izmakle paznji empirijskog autora. U stvari, tekst pretpostavlja (kao sto je Dzojs rekao) postojanje "idealnog citaoca koji pati od idealne nesanice". Dima nije ocekivao citaoca kao sto sam ja - jer bi ga takav citalac samo nervirao - koji proverava gde se nekada nalazila Ulica Fosoajer. Dzojs je, naprotiv (iako je suma u Fineganovom bdenju potencijalno beskrajna tako da iz nje ne mozete da izadjete ako jednom u nju udjete), zeleo citaoca koji u svakom trenutku moze da izadje iz sume i razmislja o drugim sumama, o beskrajnim sumama univerzalne kulture i intertekstualnosti.

Mozemo li da kazemo da svaki knjizevni tekst stvara takvog uzornog citaoca, toliko slicnog Borhesovom "Funesu Memorijusu" ? Svakako da ne mozemo. Citalac "Crvenkape" ne mora da zna ko je Djordano Bruno ali citalac Fineganovog bdenja svakako mora. Prema tome, koji format Enciklopedije "normalno" prozno delo zahteva da imamo?

Rodzer Senk i Piter Cajlders omogucavaju nam, u svojoj knjizi Kognitivni kompjuter, da se priblizimo tom problemu sa druge tacke gledista. Koji format Enciklopedije bi trebalo dati masini da bi ona mogla da pise i (razume) basne slicne Ezopovim?

U programu "Tale-Spin" oni su poceli sa malom Enciklopedijom; kompjuteru je receno kako - u skladu sa datim nizom problematicnih situacija - neki medved moze da napravi plan da dodje do meda.

U prvim kompjuterskim pokusajima Medved Dzo je pitao Pticu Irvina gde bi mogao da nadje med a Irvin mu je odgovorio da "ima jedna kosnica u hrastu". Ali u jednoj od prvih prica koje je stvorio kompjuter, Medved Dzo se uvredio jer je pomislio da mu Irvin nije odgovorio. U stvari, u njegovom enciklopedijskom znanju nedostajala je informacija da ponekad mozete oznaciti mesto gde se nalazi hrana pomocu metonimije, odnosno imenovanjem izvora umesto same hrane. Prust je hvalio Flobera sto je napisao da se Gospodja Bovari primakla kaminu, zato sto nije smatrao za potrebno da svojim citaocima saopsti da joj je bilo hladno. Stavise, Flober je uzeo zdravo za gotovo da ce njegovi citaoci znati da kamin proizvodi toplotu. Nasuprot njemu, Senk i Cajlders su shvatili da u radu sa kompjuterom moraju biti izriciti, pa su ga snabdeli informacijama u vezi sa odnosom izmedju hrane i njenog izvora. Ali kada je Ptica Irvin ponovio da se u hrastu nalazi kosnica, Medved Dzo je otisao do hrasta i pojeo celu kosnicu. Njegova Enciklopedija je jos uvek bila nekompletna: trebalo je da mu se objasni razlika izmedju izvora kao posude u kojoj se nalazi hrana i izvora kao predmeta ishrane; jer "ako ste gladni, bice dovoljno da pronadjete frizider "samo ako znate da hranu treba da potrazite u njemu a ne da pojedete njega. Nista od ovoga nije bilo ocigledno masini".

Jos jedan nepredvidjeni dogadjaj desio se kada je masini receno kako da koristi neka sredstva da bi ostvarila neke ciljeve (na primer, "ako lik zeli neki predmet, onda on ima mogucnost da se cenjka sa vlasnikom tog predmeta"). A onda se desilo sledece:

Medved Dzo je ogladneo. Pitao je Pticu Irvina gde da nadje med. Irvin je odbio da mu kaze, pa mu je Dzo ponudio crva ako mu ovaj kaze gde ima meda. Irvin se slozio. Medjutim, Dzo nije znao gde ima crva pa je pitao Irvina koji nije hteo da mu kaze. Onda je Dzo ponudio da mu donese crva ako mu Irvin kaze gde ih ima. Irvin se slozio. Ali Dzo nije znao gde ima crva pa je pitao Irvina koji nije hteo da mu kaze. Onda je Dzo ponudio da mu donese crva ako mu Irvin kaze gde ih ima...

Da bi kompjuter izbegao ovu zamku receno mu je da "ne daje liku cilj ako ga ovaj vec ima "to jest, ako je vec bezuspesno pokusao da ga ostvari nego da pokusa nesto drugo". Ali cak je i ovo uputstvo stvorilo probleme jer je ono bilo u raskoraku sa prethodnom informacijom - na primer, "Ako je lik gladan i vidi hranu, on ce hteti da je pojede. Ako lik pokusa da dobije hranu i ne uspe, njemu ce pozliti zbog nedostatka hrane."

Evo price koju je kompjuter izmislio. Lisac Bil video je Gavrana Henrija kako sedi na grani i u kljunu drzi parce sira. Bil je bio gladan i ocigledno mu se jeo sir pa je ubedio Henrija da pocne da peva. Henri je otvorio kljun i sir je pao na zemlju. Posto je sir bio na zemlji, Bil ga je pogledao i, u normalnim okolnostima, trebalo je da pozeli da ga pojede. Ali kompjuter je imao uputstvo da liku ne daje isti cilj dva puta, tako da Bil nije mogao da utoli glad pa se razboleo. Utoliko gore po Bila. Ali sta se desilo sa Gavranom Henrijem?

Gavran Henri video je sir na zemlji i hteo je da ga pojede ali je znao da je on vlasnik sira. Bio je posten prema sebi pa je odlucio da se ne prevari i ne odustane od sira. Nije ni pokusao sebe da prevari, nije bio ni takmicarski raspolozen prema sebi, ali se setio da se nalazi u polozaju dominacije nad sobom tako da je odbio da sebi dsir. Nije mogao da nadje dobar razlog zbog koga bi sebi dao sir "ako bi to uradio, izgubio bi sir, pa je sebi ponudio crva ako sebi dsir. To je zvucalo fer ali nije znao gde da nadje crva. Onda je rekao sebi, "Henri, da li znas gde ima crva?" Ali, naravno, on nije znao pa je... "i tako dalje.

Covek stvarno mora mnogo da zna da bi mogao da cita basne. Ali koliko god su Senk i Cajlders morali da se muce uceci svoj kompjuter nisu morali da mu kazu gde je Ulica Servandoni. Svet Medveda Dzoa uvek je bio mali svet.

Da bi citao knjizevno delo covek mora da ima nekog pojma o ekonomskim kriterijumima koji vladaju u fiktivnom svetu. Kriterijumi nisu u njemu, ili tacnije, kao u svakom hermeneutickom krugu, njihovo postojanje mora da se pretpostavi cak iako pokusavate da o njima donesete zakljucke na osnovu teksta kao dokaza. Zbog toga citanje lici na opkladu. Vi se kladite da cete biti verni sugestijama glasa koji ne saopstava izricito to sto nagovestava.

Vratimo se Dimi i pokusajmo da ga citamo kao da smo citaoci vaspitani na Fineganovom bdenju, to jest, kao da smo ovlasceni da nalazimo dokaze, tragove, aluzije i semanticke kratke spojeve u citavom tekstu. Pokusajmo da preteramo u tumacenju Tri musketara.

Covek bi mogao da pretpostavi da imenovanje Ulice Servandoni nije bilo greska vec trag ili aluzija - da je Dima ostavio to ime na margini teksta da bi citaoce drzao budnim. On je zeleo da citaoci shvate da svaki knjizevni tekst sadrzi u sebi sustinsku kontradikciju samo zato sto toliko pokusava da dovede do podudaranja fiktivnog i stvarnog sveta. Dima je hteo da dokaze da je svaka knjizevnost samoponistavajuca. Naziv poglavlja "Zaplet se komplikuje" odnosi se ne samo na ljubavne veze D"Artanjana ili kraljice vec na samu pripovednost.

Na ovom mestu, medjutim, na scenu stupaju ekonomski kriterijumi. Rekli smo da je Nerval zeleo da citalac rekonstruise njegovu pricu, a to mozemo da kazemo zato sto u tekstu Silvije postoji obilje vremenskih signala. Tesko je poverovati da su ti signali slucajni; tesko da bi bila slucajnost da se jedini precizni datum u knjizi nalazi bas na njenom kraju, upravo zato sto nas ta cinjenica poziva da ponovo procitamo novelu i ponovo otkrijemo sled dogadjaja u prici koji je pripovedac izgubio a koji mi jos nismo pronasli. Medjutim, svi vremenski signali koji su razbacani kroz ceo Nervalov tekst pojavljuju se u sustinski vaznim trenucima zapleta, bas onda kada citalac pomisli da se izgubio. Ti signali funkcionisu kao priguseni ali ipak vidljivi semafori na raskrsnicama u magli. Nasuprot njima, svako ko trazi anahronizme kod Dime naci ce ih mnogo, ali nijedan od njih nece biti na strateski vaznom mestu. U Poglavlju 11 pripovedacev glas se koncentrise na D"Artanjanovu ljubomoru, na dramu koju nista ne bi promenilo bez obzira kojim se ulicama on kretao. Zaista, citalac bi mogao da primeti da se celo poglavlje bavi zamenom identiteta: prvo vidimo priliku koju zatim identifikujemo kao Gospodju Bonasje; ona potom razgovara sa nekim za koga D"Artanjan misli da je Aramis a mi kasnije otkrivamo da je neka zena. Na kraju tog poglavlja Gospodja Bonasje ce biti u drustvu jednog muskarca za koga D"Artanjan misli da je njen ljubavnik a koga posle prepoznajemo kao Lorda Bakingema, kraljicinog ljubavnika... Zasto ne bismo pomislili da je zbrka oko ulica namerna, odnosno da funkcionise kao znak i alegorija za zbrku oko lju- di kao i da postoje suptilne paralele izmedju te dve vrste nesporazuma?

Odgovor glasi da, u toku celog romana, slucajeve zamene identiteta prate iznenadna prepoznavanja, kao sto je uobicajeno u popularnim romanima devetnaestog veka. D"Artanjan stalno na licima nepoznatih ljudi u prolazu prepoznaje zloglasnog coveka iz Mena; puno puta pomisli kako je Gospodja Bonasje neverna da bi zatim otkrio kako je cedna poput andjela. Atos ce za Miledi pomisliti da je An de Brej sa kojom je godinama bio ozenjen dok nije otkrio da je ona pocinilac zlocina. Miledi ce u dzelatu iz Lila prepoznati brata coveka koga je ona upropastila. I tako dalje. Anahronizam koji se tice Ulice Servandoni, medjutim, ne prati nikakvo otkrice tako da Aramis i dalje u njoj stanuje do kraja romana a verovatno i posle. U skladu sa pravilima spijunskih romana iz devetnaestog veka, ako nastavimo da pratimo trag koji vodi Ulicom Servandoni naci cemo se u corsokaku.

Do sada smo se bavili zabavnim mentalnim eksperimentima, pitajuci se sta bi se dogodilo da nam je Nerval saopstio da kociju nije vukao konj, da je Reks Staut postavio Aleksanderplac u Njujork i da je Dima naterao D"Artanjana da skrene u Ulicu Bonapart. Dobro, uzivali smo u toj igri, kao sto to ponekad rade i filozofi; ali ne smemo zaboraviti da Nerval nikada nije rekao da kociji nedostaje konj, da Staut nikada nije postavio Aleksanderplac u Njujork i da D"Artanjan nikad nije skrenuo u Ulicu Bonapart.

Enciklopedijsko znanje koje se trazi od citaoca (postavljaju se granice na potencijalno beskonacnu velicinu maksimalne Enciklopedije koju niko od nas nikada nece imati) ograniceno je knjizevnim tekstom. Verovatno bi Dimin uzorni citalac trebalo da zna da Bonaparta nije mogao imati ulicu sa svojim imenom 1625. godine, tako da Dima i ne pravi takvu gresku. Od istog citaoca se verovatno ne ocekuje da zna ko je bio Servandoni pa Dima sebi moze da dozvoli da ga spomene na pogresnom mestu. Knjizevni tekst pretpostavlja neko znanje koje bi citalac trebalo da ima i uspostavlja druga. U pogledu svega ostalog tekst ostaje nedorecen ali nas, naravno, ne obavezuje da istrazujemo celu maksimalnu Enciklopediju.

Tacan format Enciklopedije koji tekst zahteva od citaoca ostaje pitanje pretpostavke. Otkriti taj format znaci proniknuti u strategiju uzornog autora, sto ce reci, otkriti ne figuru na tepihu vec pravilo po kome se mogu otkrivati mnoge figure na fiktivnom tepihu.

Sta je naravoucenije ove price? To je cinjenica da knjizevni tekstovi priskacu upomoc nasoj metafizickoj uskogrudosti. Mi zivimo u velikom lavirintu stvarnog sveta koji je veci i slozeniji od sveta Crvenkape. To je svet cije staze jos uvek nismo u potpunosti istrazili i ciju globalnu strukturu nismo u stanju da opisemo. U nadi da pravila igre postoje, covecanstvo se vekovima pitalo da li postoji autor (ili autori) tog lavirinta. Razmisljali su o Bogu, ili bogovima, kao da su empirijski autori, pripovedaci ili uzorni autori. Ljudi su se pitali kakvo bi moglo biti to empirijsko bozanstvo: da li ima bradu, da li je On ili Ona ili Ono, da li je rodjeno ili je oduvek postojalo, pa cak (u nase vreme) i da li je mrtvo. Uvek se tragalo za Bogom kao Pripovedacem, u utrobi zivotinja, u pticijem letu, u zbunju koje gori, u prvoj recenici Deset bozjih zapovesti. Medjutim, neki su ljudi (ukljucujuci filozofe, naravno, ali isto tako i pripadnike mnogih religija) trazili Boga kao Uzornog Autora, to jest, Boga kao Pravilo Igre, kao Zakon po kome ce jednog dana lavirint sveta biti moguce razumeti. Bozanstvo je u tom slucaju nesto sto moramo da otkrijemo u isto vreme kada otkrijemo zasto se nalazimo u lavirintu kao i put koji nam je namenjen u njemu.

U svom post skriptumu Imenu ruze, rekao sam da volimo detektivske price zato sto one postavljaju ista pitanja kao filozofija i religija: "Ko je to uradio?" Ali to je metafizika za citaoca prvog nivoa. Citalac drugog nivoa ima vece zahteve: kako da identifikuje (pretpostavi) ili cak kako da stvori Uzornog Autora da bi njegovo citanje imalo smisla? Stiven Dedalus se pitao: Ako covek koji nasumicno rezbari u drvetu stvori lik krave, da li je taj lik umetnicko delo? I ako nije, zasto nije? Danas, posto smo formulisali politiku redi-mejda (readdz-made), znamo odgovor: da je uobicajeni oblik umetnicko delo ako uspemo da u pozadini zamislimo stvaranje autorove strategije. To je ekstremni slucaj u kome postati dobar citalac automatski znaci postati dobar autor.

Ali upravo taj ekstremni slucaj divno izrazava tu neraskidivu vezu, tu dijalektiku, izmedju autora i uzornog citaoca.

U toj dijalektici moramo slediti uputstvo koje daje prorocanstvo iz Delfa: upoznaj sebe. Jer kako nas podseca Heraklit, "Bog cije je prorocanstvo dato u Delfima ne govori i ne skriva vec nagovestava kroz znake", znanje koje trazimo je neograniceno jer pretpostavlja oblik stalne zapitanosti.

Takva zapitanost, iako potencijalno beskonacna, ogranicena je skracenim formatom Enciklopedije koju zahteva knjizevno delo, ali mi nismo sigurni da li je stvarni svet, zajedno sa beskonacnoscu svojih mogucih svetova, beskonacan i ogranicen ili konacan i neogranicen. Medjutim, postoji jos jedan razlog zbog koga se u knjizevnosti osecamo metafizicki udobnije nego u stvarnosti. Postoji zlatno pravilo na koje se oslanjaju kriptoanaliticari i razbijaci sifri a to je da se svaka tajna poruka moze desifrovati pod uslovom da se zna da je poruka. Problem sa stvarnim svetom je u tome, sto su se ljudi od iskona pitali da li poruka postoji, i ako postoji, da li ima smisla. U fiktivnim svetovima, mi bez ikakve sumnje znamo da oni imaju poruku i da iza njih stoji entitet autora kao stvoritelja, kao i da se on nalazi u njima u vidu niza uputstava za citanje.

Tako je nase traganje za uzornim autorom surogat onog drugog traganja, u toku kojeg Slika Oca bledi u Magli Beskraja a mi nikada ne prestajemo da se pitamo zasto ima necega umesto da nema nicega.
_________________

Нема коментара:

Постави коментар