10.05.2010.

RATKO PETROVIĆ














Slučajno sam ugledala njegove tekstove i dopala mi se njegova jednostvanost i  neposrednost. 


Dobrodošla,
u ulicu Gorkih Jagoda... broj pet!
Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i
Mrtvih Nadanja,
stanujem ja.

Svako jutro, odem do ćoška
Bulevara Prevara.
Tu kupim novine -
"24 časa života manje".

Pogledam oglase,
rubrika "Nadanja",
ali ništa novo...
Čak se i staro razgrabilo!

Oko podne,
sednem u park,
pokraj reke Sećanja,
i gledam kako otiču
nabujale misli...

Popodne je moje vreme,
kada ručam u restoranu
"Prvi poljubac".
Odmah je tu, na trgu Ironije.

Pitam koji je danas dan
crno-belog kelnera...
(Pošto znam koji je specijalitet,
kog dana na meniju...)

"Koji je danas dan...?!"
reče kelner...
"Mislim gospodine, da je danas
Patetični dan!"

"Bože!
Zakleo bih se da je danas
Očajni dan!
Kako prođe nedelja!"

Za Patetični dan,
obično je na meniju
"teška Glupost,
filovana s divljom ljubomorom"

"Moje omiljeno!"
- pomislih.
"Još nešto gospodine?!"
bio je ljubazan kelner.

"Možda... preliv od intriga,
s jednom toplom, sočnom laži!?"
"Mogu li Vam preporučiti
samosažaljenje uz to?!"

"Ko kuva danas?!"
pitah.
"Đavo, čini mi se...
ili Vaša bivša!
Ako joj je počela smena?!"

"Daj! 'Ajde!"

"A, za desert?!"

"Možda neki bol,
u predelu grudi?!"

"Naravno gospodine... Sve za Vas!"

___________________

APRIL ( ODLOMAK )

Plači:
Žensko si.
Ako.
Plači kad treba
i malo kad ne treba.
Samo nemoj da preteruješ.
Jer sigurno da dolazi
vreme neželjenog plakanja.
Uštedi po koju suzu
za tad.
I par njih odvoji
onako sa strane,
za mene.

Ne mora da budu
nešto prevelike,
ni prevše bistre,
ali odvoji ih
baš za mene,
i nek su od srca...
Pa, kad krenem na put,
da ponesem
more iz tvojih očiju,
i da znam:
Ima u jednoj kapi,
većih bura i oluja,
nego u Okeanu.

_________________

POUKA



Ako si težak
to ne znači da si i stabilan.
Vetar,
može počupati
ogromno drvo
iz korena.
Ako mu se tako hoće.
Dok će
malena vlat trave,
od snage istog vetra
ostati nedirnuta.
Nepočupana.
Ako si jak
to ne znači da si i neuništiv.
Velika usijana stena
na rubu pustinje
će se hladiti u noći,
stezati, sažimati...
A potom će se
kada je obljubi hladnoća
pustinjskog zagrljaja,
ona prosto raspolutiti,
raspasti, na najsitnije
parčiće kvarca.
Dok će se
maleni kaktus
iz iste te hladnoće,
samo dobro
napojiti.
I biće spreman
da se
zdravo zeleno ceri
ceo sutrašnji dan
Suncu u lice.
Ogroman je problem
kada je čovek veći iznutra
nego spolja...
Jer, ljudi imaju granice u očima,
sa olako podmitljivim
stražarima...
Nauči da stvari
gledaš
po tome kako dišu,
i ne slušaj
šta govore,
već traži
šta su nam prećutale.
Nauči da stvari
ljubiš tamo gde im
je srce,
a ne gde su im
spojevi usana,
i tek tada će te se dotaći
skroz.
Nauči da grliš
ramenima
a ne šakama.
Ramenima se
više obuhvata.
Zaboravi svoje
ime i prezime.
Ti se zoveš onako
kako te zovu
ljudi koji te vole.
Preraspodeli.
Ti si figura od stakla.
I te kamenice pesnica,
što bacaju na tebe,
lome te u krtu parčad
i prave
na hiljade malenih zvezdi
da večeras
sijaju od mesečine:
(kao) još jedno
Sazvežđe Bola.
Ne boj se.
Preraspodeli svoje zvezde.
Sudari svoje svetove
i sazvežđa sa nekim.
Ako ste osuđeni na haos,
nek zasija haos sudara zvezda
u vama - najjače. Najšarenije.
Ako ne umeš da se
snađeš u postojanju,
budi sa nekim,
najlepši, najspektakularniji
primer snalaženja
u svetovima nepostojanja.
U svetovima gde stvari postoje
tek kada ih se setiš i dosetiš.
I gde stvari ožive
tek kada ih se dotakneš.
Takvi svetovi se prenose dodirom.
Uzmi svoju ljubav za ruku
i povedi je.
Siguran sam da sasvim dobro
umeš i to.
_________________________________________


PAHULJICE


Doći će hladne noći, ledene kiše,
i vetrovi što cvile, vetrovi što pate.
Osetićeš kako u tebi samoća diše,
plakaćeš kroz najtanje somotske sate.
Poletećeš tad u ove pesme, bilo kamo
i nisi se nadala, da će na kraju ispasti,
kako bila si pahulja malena samo
u nečijim usputnim smetovima strasti.
A umesto uspavanke za svoje nemirne sne,
grcaj pesmu, koju si dosad pevala,
znam ja dobro, znam ja baš sve,
al’ sama si birala, sama si snevala...
I kad je već tako, dajem ti... evo!
privi noćas ovu pesmu uz svoje grudi,
pisanu, dok sam te dečački snev’o...
sama si birala mila, pa sada sama i budi

______________________________________________

POMILOVANJE

Nisam imao vremena da spašavam svet,
i uvek sam bio slepi putnik na oblacima ljubavi.
Bio sam samo još jedna kap u moru stranaca i čudaka
sa onih strmih i stenovitih obala u magli,
s kojih je teško otploviti ceo.
Iako sam shvatio da su mi ruke i noge samo misao
na mene niko nije pomislio,
nikom nisam ni na pamet pao.
Ja sam verovao da ima tih malenih leptira
koji će leteti i u mojoj magli zbunjenosti,
i svako sam veče pevao uspavanku,
jednom belom gradu nesanice,
gore, nad ušćem, u duetu s jednim pijanim pesnikom
i pod kišom zvezda padalica...
Dolazili su i drugi...
Ulaznica - sto osmeha
ulaznica - ljubav
ulaznica - pijanstvo
ulaznica - patnja...
Ali ne!
Što je više ljudi oko mene
ja sve više vidim koliko sam sam!
Jer, svi su oni nečim povezani!
Svi oni lako mogu da se uklope jedni u druge...
Iako se, možda, i po prvi put tek vide!
I šta mi ostaje od onih sto osmeha?!
Podsmeh!
Šta mi ostaje od ljubavi?!
Zabluda!
Od pijanstva - mamurluk!
Od patnje ostaje...
Sve! Da
Ona i dalje ostaje cela!
I ostavljaju me prijatelji pred kućom,
i ja biram da prvo prošetam,
jer su me dovoljno ostavljali do sada!
Bolje se vratiti sam,
posle počasnog kruga,
nego biti,
na bilo koji način ostavljen!
Ja ne tražim sunčanu stranu ulice!
S te strane uvek bije sunce u oči
i nikada ne možeš realno gledati na stvari
Ali tražim da me neko izvuče iz ove tame,
iz ove dubine koju sam iskopao u sebi
tražeći način da se prilagodim ovom svetu
ovom svetu koji te potapše po ramenu
a onda kad se okreneš ka njemu
on ti okrene leđa
tužan umem da budem i zbog bolesnih pasa
i ptica slomljenih krila
i zbog, na prevaru posečenih breza
i blesav mogu da budem zbog jednog proleća
ili jednog pogleda, rukovanja, smeška
i blesav sam, sam od sebe...
Bez nekog velikog razloga.
Zato, poštedi me makar ovaj put!
Makar ti!


_____________________________________

TROMB

ne plašim se visine, već sedenja na ivici
- nemam više živaca za to
ne plašim se ostavljanja, već čekanja
nema više prostora u grudima
za tako nešto
sve se steglo u iščekivanju,
utrnulo
tromb iščekivanja
koji pliva ka srcu
totalno zagušenje
premalo je vremena
čak i da želiš sad
da stigneš
ravna linija
________________________________________

SAMO SMO MISAO

Čovek je samo misao.
Ono što je fizički, zaista se tiče
samo njega.
Da stari, da ga boli, i da oseća.
Ti ne možeš doživeti moju fizičku bol,
u trenutku kada me boli.
Da, zagrlićeš me - i to će činiti
da mi sve bude lakše.
Podnošljivije.
Da me smiri makar malo.
Mada, moja bol će ti biti
neugodnost i patnja - opet misli,
a ne zaista bol.
I bolje je tako - kad boli,
da boli samo jednog.
A drugom to samo da bude
ružna misao
Ali ti možeš osetiti moje emocije.
Ponekad u potpunosti, nekad
kad im se prepustiš istinski
čak i jače, lepše...
Jer za tebe su, samo za tebe,
i stoga ih možeš osetiti
i jače od mene samog.
Kako?!
Narandža ne oseća svoj ukus
iako je puna sopstvenog soka.
Već ga osete samo one usne
kojima je bila namenjena.
Ali, koliko god da si kadra za to,
nekad i manje... to me ipak teši.
Makar i da me samo nazireš.
Makar tračak pravog mene ćeš
uspeti da shvatiš, dodirneš
i upleteš u svoju zamisao,
koja u tvom svetu
predstavlja mene.
Biti realno shvaćen
makar i komadić,
u nečijem ličnom,
neponovljivo drugačijem
i na divan način nerealnom svetu,
veruj mi, mnogo je.
Tada znaš da si postojao.
Da postojiš.
Ja sam tako premalo
i tako premnogo u istom
momentu.
Vasiona misli i osećanja
svetova čitavih, sa centrom
u jednom - mravu.
Sve zavisno od toga
postaneš li me svesna.
Od toga,
uspevam li da zaista živim?
Da sinem?
Ili sam samo prirodni, nagonski
biomehanizam.
Koji je gladan. Koji se plaši.
Koji deli i zloupotrebljava svoju
platformu za snove - sa životinjom.
Kada sam čovek? Kada sam živ?!
Ja živim kad te ljubim. Tada sam najviše
što mogu biti.
Kad te ne ljubim - ja sam premalo.
Čak i kada sam dobar - a ne ljubim te,
ja sam premalo toga.
A u tvojim očima?
Od čega zavisi šta ću to biti?!
Ja sam samo tvoja subjektivna percepcija
nekakve pojave.
Dakle, u nemilosti sam.
Dolazim li u pravom trenutku?!
Da li mi je glas dublji, plići?!
Jesam li čudan, ili je moja čudnost
po tvojim standardima normalnost?
U nemilosti sam...
previše toga kod tebe mora da se poklopi.
To je često nemoguće.
Poklapanje ukalupljenog tražiš.
Ja sve mogu, sem da stanem u maleno.
Čovek je samo misao.
U svakome različita misao.
Zato su neki poljupci
značajniji od drugih.
Jer je neko u nama postao
lepa misao.
Lepša od drugih.
Dakle,
ono što ću biti
zavisi isključivo
od toga kakva sam
pomisao u tebi...
 
adresa web sajta : " Dobrodošli .."

________________________________________

 
ARHIVA KNJIŽEVNOST
 

1 коментар: