"Mati pirinča"
Rani Manika
Kad mi je bilo devetnaest godina, iz lifta Malezijske banke izjurio je jedan muškarac i rekao mi nešto najluđe što sam ikad čula.Tvrdio je u šali da me je ugledao kroz teleskop i zaljubio se u mene, ali u očima mu je bilo isto iznenađenje kakvo sam i ja osećala.Pomislila sam da je lud i ako ima skupo odelo,ali svejedno ipak sam mu dopustila da me časti sladoledom.
…”Dimpl” isprobao je moje ime na jeziku,a onda mi rekao da lepota zmije nije u tome što njen otrov može da ubije čoveka za nekoliko trenutaka,već što je bezruka i beznoga usadila strah od svoje vrste duboko u ljudski rod.Tako duboko u naše gene da ne možemo da mu priđemo i rađamo se sa strahom od njih. Nagonski.
Za trenutak sam bila prestravljena. Nagonski.
Nešto u meni je ostudenilo. Kao gromuljica sladoleda od jagode .Bog mi je šapnuo upozorenje, ali Luk se nasmešio, a osmeh mu je bio divan i potpuno mu je preobrazio lice. Zaboravila sam na upozorenje. Zaboravila sam kako su mu oči bile hladne i neprozirne dok je govorio. Kao zmijske.
ČOVEKU JE U PRIRODI DA ČEZNE ZA TAMNOM MJESEČEVOM STRANOM. ZNALA SAM DA MI JE TO USUD. SUĐENO JE DA ME DOBIJE. ”OSTANEŠ LI”, GOVORILE SU NJEGOVE OČI,” PRELIĆU TE U SEBE I VIŠE TE NEĆE BITI”. A IPAK NISAM POBEGLA. MOŽDA IZ ISTOG ONOG RAZLOGA IZ KOGA ŠEVA PEVA DOK LETI, PROPADA I PONIRE PROGONJENA KANDŽAMA GLADNOG KOPCA. MOŽDA SAM ODUVEK ŽELELA DA BUDEM U NEČIJOJ TUĐOJ KOŽI”…
Нема коментара:
Постави коментар