Franc Kafka, Dvorac, Olgini planovi

 

Olgini planovi »Sad je trebalo opet naći ocu neko zanimanje za koje je on još bio sposoban, nešto što bi ga bar održavalo u uverenju da on nastoji skinuti krivicu s porodice. Tako nešto naći nije bilo teško, jer ma šta bilo, moralo je u osnovi imati smisla bar kao i sedenje pred Bertuchovim povrtnjakom, ali ja sam pronašla ipak nešto što je čak i u meni probudilo izvesne nade. Kad god bi se gore kod nadležnih ili kod pisara ili ma gde na drugom mestu poveo razgovor o našoj krivici, uvek bi se spominjala samo uvreda nanesena Sortinijevom kuriru, niko se nije usuđivao zadirati dalje. Dobro, rekla sam sebi, kad opste mišljenje, makar i prividno, ima u vidu samo uvredu kurira, onda je moguće, makar opet samo prividno, sve popraviti mireći se s kurirom. Kao što su rekli, nikakva dostava protiv nas nije bila podnesena, nikakvo službeno mesto nije još stvar uzelo u svoje ruke i, prema tome, kurir slobodno može oprostiti u svoje vlastito ime, a nešto više se i ne traži. Sve to, naravno, nije moglo imati neku presudnu važnost, bilo je samo varka i ništa drugo nije moglo ni biti, ali to bi oca razveselilo i moglo bi možda, na njegovo zadovoljstvo, priterati malo uza zid njegove mnogobrojne obaveštače koji su ga toliko mučili. Istina, trebalo je pre svega pronaći kurira. Kad sam ispričala ocu svoj plan, on se prvo jako ljutio, jer je bio postao vrlo tvrdoglav, -delom je verovao — to mu je došlo u glavu dok je bio bolestan da ga uvek mi sprečavamo da postigne krajnji uspeh: najpre je prestajanjem s pribavljanjem novca, sada zadržavanjem u krevetu; a delom više uopste nije bio sposoban shvatiti tuđe misli. Još nisam do kraja ni ispričala svoj plan, a on ga je već odbacivao. Njegovo je mišljenje bilo da treba i dalje čekati pred Bertuchovim povrtnjakom, i kako naravno nije više u stanju svakodnevno sam tamo odlaziti, mi bismo ga trebali u ručnim kolicima onamo voziti. Međutim, ja nisam popuštala i postupno se on pomirio s tom mišlju, smetalo mu je samo to što je u toj stvari potpuno zavisan o meni, jer samo sam ja onda videla tog kurira, on ga nije znao. Istina, jedan poslužitelj je sličan drugome, i ja nisam bila sasvim sigurna da ću onog prepoznati. Onda smo počeli odlaziti u Gospodski konak i tražiti ga među slugama koji su tamo dolazili. Doduše, to je bio Sortinijev sluga, a Sortini nije više dolazio u selo, ali gospoda često menjaju poslužitelje, verovatno se on može naći u grupi nekog drugog gospodina, a ako i ne bude licno pronađen, možda će drugi poslužitelj moći dati obavest o njemu. Naravno, zbog toga je trebalo biti svake večeri u Gospodskom konaku, a nas nigde nisu rado gledali, pa kako tek na ovom mestu; osim toga, mi se tamo nismo mogli ubrajati u goste koji troše. Međutim, pokaza se da nas ipak mogu upotrebiti: ti sam dobro znaš kakve je muke Frieda imala sa slugama, to su u osnovi mahom mirni ljudi koje je laka služba malo razmazila i otromila. ‘Daj Bože, da ti bude dobro kao jednom sluzi’, glasi jedna uzrečica činovnika, i zaista, što se tiče blagovanja, poslužitelji su stvarna gospoda u dvorcu, oni to znaju i ceniti, i u dvorcu, gde se ravnaju prema zakonima koji tamo važe, oni su mirni i dostojanstveni — s više strana mi je to potvrđeno — tragovi toga ponašanja nalaze se među slugama čak i ovdje, ali samo ostaci, inače oni se sasvim promijene s obzirom na to da zakoni dvorca ne važe za njih u potpunosti ovde u selu: to je divlji i nepristojan svet koji, umesto da se drži zakona, rukovodi se jedino svojim nezasitnim nagonima. Njihova drskost nema granica i sreća je za selo da samo po naredbi smeju napuštati Gospodski konak, ali u njemu samom mora se s njima izlaziti na kraj kako se može. Friedi je to padalo vrlo teško i zato je njoj dobro došlo što je mogla mene upotreiti za to da umirujem sluge. Već više od dve godine, bar dvaput svake nedelje, provodim ja noć sa slugama u staji. Ranije, dok je otac još mogao ići u Gospodski konak, on je spavao negde u sobi za šankom i čekao vesti koje ja ujutro rano trebam doneti. Vesti su bile oskudne. Traženog kurira ni do danas nismo pronašli, on mora biti još u službi kod Sortinija, koji ga visoko ceni, i morao je otići s njim kad se Sortini povukao u udaljenije kancelarije. Ostale sluge mahom ga nisu viđale isto onako dugo kao i mi, i kad neko tvrdi da ga je u međuvremenu ipak video, to se onda pokaže kao zabluda. Tako je, dakle, moj plan stvarno pretrpeo neuspeh, pa ipak ne potpuno, kurira nismo pronašli, ali ocu je odlaženje u Gospodski konak i noćenje tamo, a možda i sažaljenje prema meni, ako je on za to još bio u stanju, dokrajčilo njegovo zdravlje, i otada je on u ovom stanju u kojem si ga i ti video, pa ipak njemu je možda i bolje nego majci, čiji kraj svakog dana očekujemo, a koji se odgađa zahvaljujući samo.Amalijinim preteranim naporima. Ali ono što sam postigla u Gospodskom konaku, to je izvesna veza s dvorcem. Nemoj me prezirati kad ti kažem da se ja ne kajem zbog onog što sam činila. Kakva li velika veza s dvorcem može to biti? — pomislićeš ti možda. I bićeš u pravu, velika veza to nije. Doduše, ja sad poznajem poslužitelje, poznajem poslužitelje gotovo sve gospode koja su poslednjih godina dolazila u selo, i ako jednom dospem u dvorac, neću tamo biti nepoznata. Istina, to su samo poslužitelji koje poznajem u selu, u dvorcu oni su sasvim drukčiji, tamo nikog više ne poznaju, naročito ne onog s kojim su bili u selu, iako su se u staji stotinu puta zaklinjali da će se radovati ponovnom viđenju u dvorcu. Uostalom, ja sam već iskusila koliko malo znače sva ta obećanja. Ali to nije ono najvažnije. Vezu s dvorcem nisam uspostavila samo preko poslužitelja, već možda i još i tako što će neko odozgo ko promatra mene i ono što radim — a upravljanje velikim poslužiteljskim osobljem predstavlja za vlast nesumnjivo jedan izvanredno važan i vrlo ozbiljan deo posla — što će taj neko ko me promatra stvoriti o meni bolje mišljenje nego drugi, da će možda uvideti da se ja, istina na jedan žalostan način, ali ipak borim i za našu porodicu i da nastavljam očeve napore u tom pogledu. Kad se tako gleda, onda će mi se možda i oprostiti što od slugu primam novac i upotrebljavam ga za našu porodicu. I još nešto sam postigla, nešto što mi, istina, i ti pripisuješ kao keivicu.Ja sam od slugu doznala ponešto o tome kako se u službu dvorca može dospeti okolišnim putem, bez tegobnog i dugogodišnjeg javnog službenog postupka; doduše, ni tada se ne postaje javni službenik, već samo pritajeni, upola primljen, bez dužnosti i bez prava, naročito je zlo nemati dužnosti, ali se ipak postiže da čovek bude u blizini svega: mogu se uočiti i iskoristiti zgodne prilike, istina nisi službenik ali slučajno može iskrsnuti neki rad, odgovarajući službenik nije pri ruci, jedan poziv samo, pritrči se, i ono što se do tog trenutka nije bilo, postaje se: službenik. Istina, kad se javlja jedna takva prilika?

Neki put odmah, tek što si došao, tek što si se osvrnuo oko sebe, prilika je već tu, ne može svako imati dovoljnu prisutnost duha da je kao početnik odmah shvati, ali drugi put opet traje godinama, duze nego što bi trajao javni službeni postupak, a jedan tako upola primljeni ne može više biti primljen u službu javno, po propisima. Premišljanju ima, dakle, ovde mesta dovoljno; ali to još nije ništa kad se pomisli da je izbor pri javnom primanju vrlo strog i da je unapred odbačen neko ko je član kakve izvikane porodice; neko takav, na primer, podvrgne se tom postupku, godinama drhti kakav će biti ishod, sa svih strana, još od prvog dana, začuđeno ga pitaju kako se mogao usuditi na nešto tako bezizgledno, a on se ipak nada, jer kako bi inače živeo; međutim posle mnogo godina, možda je već i starac postao, on dozna da je odbijen, dozna da je sve izgubljeno i da je njegov život bio uzaludan. Istina, i ovde ima izuzetaka, i baš zato se čovek i namami tako lako. Događa se da na kraju budu primljeni baš izvikani ljudi, ima činovnika koji i protiv svoje volje miris takve divljači na prijemnom ispitu njuškaju u zraku, razvlače usta, okreću oči, takav jedan čovek, reklo bi se, neverovatno izaziva njihov apetit i oni se moraju čvrsto hvatati za zakonike da bi mu se oduprli. Neki put, istina, to ne pomogne tom čoveku da bude primljen, već doprinese samo beskrajnom oduženju službenog postupka, koji se onda uopste ne završi, već se naprosto prekine posle smrti tog čoveka. I zato je, kako zakonito primanje u službu tako i ono drugo, puno otvorenih i skrivenih teškoća, i vrlo je uputno sve dobro oceniti pre nego što se neko upusti u tako šta. Naravno, mi nismo propustili to učiniti. Barnabas i ja. Uvek kad bih se vratila iz Gospodskog konaka, mi bismo zajedno seli, ja bih pričala najnovije što sam doznala, danima smo to pretresali, i posao je ostajao u Barnabasovim rukama duze nego što je to bilo dobro. Tu možda leži moja krivica u onom tvom smislu. Ja sam ipak znala da se ne može mnogo polagati na pričanja slugu. Znala sam da mi nikad nisu bili voljni pričati o dvorcu, uvek su prebacivali razgovor na drugo, za svaku sam reč morala moljakati, a onda, kad bi uzeli maha, zapeli bi brbljati koješta, razmetali se, nadmašivali jedan drugog u izmišljanjima, tako da se u onom neprekidnom vikanju u kojem su jedan drugog smenjivali jedva mogao dokučiti pokoji mršavi nagoveštaj istine u onoj mračnoj staji. Međutim, ja sam Barnabasu pričala sve kako sam zapazila, a on koji još nije bio u stanju praviti razliku između istine i laži, i koji je zbog položaja naše porodive prosto žeđao za takvim stvarima, sve je upijao u sebe i gorio od želje da još dozna. I zaista, moj novi plan počivao je na Barnabasu. Kod slugu se ništa više nije moglo postići. Sortinijev kurir nije bio nađen i nikada neće niti moći biti pronađen. Sortini se, izgleda, a s njim zajedno i njegov sluga, sve više povlačio, njihova imena i njihov izgled sve više su padali u zaborav i ja sam ih često morala nadugačko opisivati, ne postižući time ništa osim da ih se drugi s mukom prisete, ali da osim toga ništa o njima ne mogu reći. A što se tiče mog života sa slugama, nije zavisilo o meni kako će se o tome suditi, mogla sam se samo nadati da će to biti shvaćeno onako kako je i bilo, i time je s naše porodice skinut jedan mali deo krivice, ali vanjske znakove toga ja nisam dobila. Ipak sam ostala pri tom životu jer nisam videla nikakvu drugu mogućnost da u dvorcu isposlujem nešto za nas. Međutim, za Barnabasa sam takvu jednu mogućnost videla. Iz pričanja slugu mogla sam zaključiti, ako sam bila tome sklona, a još kako sam bila, da neko ko je primljen u službu dvorca može vrlo mnogo učiniti za svoju porodicu. Istina, koliko je trebalo verovati tim pričanjima? To je bilo nemoguće utvrditi, ali da je verovatnog bilo vrlo malo, to je bilo jasno. Kad, na primer, meni neki sluga, kojeg ja više nikad neću videti ili kojeg ću jedva poznati ako ga ikad ponovno vidim, svečano obeća da će pomoći mome bratu da dobije nameštenje u dorcu, ili da će mu barem biti na usluzi, ako Barnabas na neki način dospe u dvorac, na primer da ga osveži — jer prema pričanju slugu događa se da se kandidati za nameštenje onesveste od dugog čekanja ili toliko ošamute da su propali ako se prijatelji za njih ne pobrinu — kad mi to i mnogo što drugo pričaju, onda su to možda opravdane opomene, ali obećanja davana uz to bila su potpuno prazna. Ne za Barnabasa; istina, ja sam ga opominjala da im ne veruje, ali već to što sam mu o tome pričala bilo je dovoljno da on bude pridobiven za moje planove. Moje primedbe nisu mnogo vredile, za njega je bilo glavno ono što sluge pričaju. I tako sam, zapravo, bila upućena na samu sebe, s roditeljima se osim Amalije niko nije mogao sporazumeti, a što sam ja više na svoj način počela provoditi očeve stare planove, to se više Amalija ograđivala od mene,ona sa mnom razgovara pred tobom i pred drugima, ali nikad više kad smo same, za sluge u Gospodskom konaku ja sam opet samo igračka za koju se besno naprežu da je razbiju, u dve godine ni jednu jedinu poverljivu reč nisam ni s jednim od njih izmenila, samo smicalice, laži i ludosti; ostao mi je, dakle, samo Barnabas, a Barnabas je bio još vrlo mlad. Kad sam tokom razgovora primetila u njegovim očima onaj sjaj koji one otada stalno imaju, uplašila sam se, pa ipak nisam prestala jer mi se činilo da je mnogo u pitanju. Istina, nisam imala velike premda iluzorne planove svoga oca, nisam imala onu odlučnost muškarca, zadržala sam se samo na pružanju isprike kuriru za nanesenu uvredu, i još sam htela da mi tu skromnost upisuju u zaslugu. Ali ono što sama nisam bila u stanju uspeti htela sam sada ostvariti preko Barnabasa, na drugi način i sigurno. Mi smo uvredili jednog jedinog kurira i oterali ga iz prednjih kancelarija, što smo mogli učiniti pametnije nego u osobi Barnabasa pružiti novog kurira koji će obavljati posao onog uvređenog i tako mu omogućiti da ostane u pozadini koliko god hoće, koliko mu je potrebno da zaboravi nanesenu uvredu? Istina, ja sam odmah zapazila da se uza svu skromnost ovog plana u njemu krije i razmetljivost i da se može stvoriti utisak kao da mi hoćemo diktirati vlasti kako treba uređivati pitanja osoblja, ili kao da mi sumnjamo u sposobnost vlasti da uredi onako kako je najbolje za nju, ili da već odavno nije to uredila pre nego što smo mi uopste mogli doći na pomisao da tu treba nešto učiniti. Pa ipak sam verovala da je nemoguće da me vlast toliko loše razume ili, ako bi to baš htela, onda da to namerno učini, to jest da unapred, bez bližeg ispitivanja, odbaci sve što ja činim. Tako ja nisam odustala, a Barnabasova ambicija učinila je svoje. U to vreme pripremanja Barnabas se bio toliko osilio da je njemu, budućem službeniku dvorca, obućarski posao izgledao odviše prljav, da se, šta više, usuđivao Amaliji proturečiti, i to principijelno kad mu ona kaže koju reč, što se, istina, događalo retko. Ja sam mu rado dopuštala to kratko zadovoljstvo, jer kao što se moglo predvideti, sa zadovoljstvom i zanosom bilo je svršeno još prvog dana kad je otišao u dvorac. Tada je počela ona tobožnja služba o kojoj sam ti već pričala. Začuđujuće je kako je Barnabas bez teškoća stupio prvi put u dvorac ili, tačnije, u onu kancelariju koji će, takoreći, postati njegova radna prostorija. Taj uspeh me je gotovo izbezumio i kad mi je to Barnabas uvečer, po povratku kući, šapatom priopćio, ja sam otrčala Amaliji, zgrabila je, pritisnula je u jedan kutak i ljubila je i grizla tako zubima da je ona od bola i straha plakala. Od uzbuđenja nisam mogla ništa reći, a i inače mi već odavno nismo razgovarale jedna s drugom, i sve sam odgodila za idući dan. Međutim, već idućeg dana ništa se više nije imalo reći. Sve je ostalo na tome što je postignuto tako na brzinu. Dve godine Barnabas je vodio taj jednolični život koji steže srce. Sluge nisu učinili ništa, ja sam Barnabasu dala jedno malo pismo u kojem sam ga preporučila pažnji slugu, podsećajući ih na dana obećanja, i Barnabas bi, kad god bi video nekog slugu, vadio pismo i pokazivao mu ga i, premda je Barnabas pokoji put nailazio i na sluge koji nisu mene poznavali i iako je takve to nemo podnošenje pisma — jer on se tamo gore nije usuđivao govoriti — moglo ljutiti, ipak je sramota da mu niko nije pomogao i predstavljalo je pravo olakšanje, koje smo mi, istina, već odavno mogli sami sebi pribaviti, kad je jedan sluga zgužvao i bacio u košaru za otpatke pismo koje mu je valjda već više puta poturano pod nos. Nešto mi pade na pamet da nam je pritom mogao i reći: ‘Vi imate običaj na sličan način postupati s pismima’. Ma koliko da je celo to vreme proteklo uprazno, ono je ipak bilo povoljno za Barnabasa, ako se tako može reći, jer je on pre vremena sazreo, pre vremena postao čovek, u ponečemu čak i preko mere ozbiljan i uviđavan. Mene često vrlo žalosti kad ga gledam i uspoređujem s mladićem koji je bio još pre dve godine. A pritom ja uopste nemam onu utehu i podršku koju bi mi on kao čovek možda mogao dati. Bez mene on svakako ne bi dospeo u dvorac, ali otkad je tamo, on je nezavisan o meni. Ja sam svakako jedina osoba prema kojoj je on poverljiv, ali i meni priča samo delić od onog što mu na srcu leži. Mnogo mi priča o dvorcu, ali iz njegovog pričanja, iz svih tih malih činjenica koje on prenosi ne može se ni izdaleka razumeti kako ga je sve to moglo toliko promeniti. Osobito se ne može razumeti zašto je on sada, kao čovek, tamo gore potpuno izgubio onu srčanost koju je kao dečko imao u tolikoj meri da nas je sve dovodio do očajanja. Istina, to besciljno stajanje i čekanje iz dana u dan i uvek iznova i bez ikakvih izgleda za promenu, to naravno mrvi čoveka i tera ga da sumnja, dok napokon ni za što drugo nije sposoban osim za to očajničko stajanje. Ali zašto ni pre nije pokazivao nikakav otpor? Osobito kad je ubrzo uvideo da sam ja bila u pravu i da tamo taštini nema mesta, ali da se zato ipak možda može popraviti položaj naše porodice. Jer tamo je sve — osim ćudljivosti poslužitelja — skromno, taština nalazi podmirenje u radu, i kako pritom sama stvar odnosi prevagu, taština se sasvim gubi, detinjastim željama tamo nema mesta. Istina, Barnabas je verovao, kao što mi je pričao, da jasno vidi koliko su veliki moć i znanje čak i ovih vrlo sumnjivih činovnika u čijoj se sobi smio zadržavati. Kako su oni diktirali brzo, poluzatvorenih očiju, kratkim pokretima ruku, kako su samo jednim pokretom prsta bez ijedne reči davali naloge poslužiteljima, koji su se u takvim trenucima, dišući teško, sretno smeškali, ili kako su pronalazili neko važno mesto u njihovim knjigama, a onda ih širom otvarali i kako su drugi pritrčavali, koliko je to u onoj teskobi moguće, i izvijali vratove da bi videli pronađeno. To i slično tome učinilo je da Barnabas dobije sjajno mišljenje o tim ljudima i on je imao dojam da bi se za našu porodicu moglo beskrajno mnogo postići kad bi oni skrenuli paznjj na njega te bi on s njima mogao progovoriti koju reč— ne kao neznanac, već kao kolega, iako podređene vrste. Ali, eto, tako daleko još se nije došlo i Barnabas se ne usuđuje poduzeti nešto što bi ga moglo tome približiti, premda on već točno zna da je sticajem nesretnih okolnosti u našoj porodici i pored svoje mladosti, izguran na odgovoran položaj staratelja porodice. A sada još da priznam i ovo poslednje: ti si došao pre nedelju dana. Čula sam kako je to neko spomenuo u Gospodskom konaku, ali nisam se za to zanimala; došao je jedan geometar, nisam čak ni znala šta je to. Ali iduće večeri Barnabas se vrati kući ranije nego obično — j a sam imala običaj u određeno vreme izaći mu u susret jedan delić puta — vide da je Amalija u sobi i zazva me zato na ulicu, pritisnu lice na moje rame i dugo plakaše. Postao je opet mali dečak od pre. Dogodilo mu se nešto čemu on nije bio dorastao. Kao da se iznenada pred njim otvorio celi jedan novi svet, a on nije u stanju podneti sreću i brige svega toga novog. A ništa mu se drugo nije dogodilo, osim što je dobio jedno pismo da ga tebi dostavi. Istina je, međutim, da je to bilo prvo pismo, prvi posao koji je on uopste dobio.«

Olga ucuti. Bila je tišina, osim što se s vremena na vreme čulo teško krkljavo disanje roditelja. K. reče onako uzgred, kao u dopunu Olgina pričanja: »Ja sam vas sebi pogrešno predstavio. Barnabas mi je predao pismo kao kakav stari, jako zaposleni kurir, a ti, isto kao i Amalija koja je tom prilikom bila složna s vama, ponašale ste se kao da su kurirska služba i pisma nešto samo onako uzgredno.« »Ti trebaš praviti razliku između nas«, reče Olga. »Zbog ta dva pisma Barnabas je ponovno postao sretno dete, uza sve sumnje koje ima u svoj poziv. Tu sumnju on zadržava za sebe i za mene, pred tobom, međutim, on smatra pitanjem časti da istupa kao pravi kurir, onako kako u njegovoj zamisli istinski kuriri postupaju. Tako sam mu, na primer, morala, iako je sad porasla njegova nada za dobivanje službenog odela, u roku od dva sata prepraviti hlače da barem koliko-toliko sliče na uske hlače službenog odela pa da se tako pojavi pred tobom koji se, naravno, u tom pogledu još lako možeš varati. Takav je Barnabas. Amalija, međutim, zaista omalovažava kurirsku službu i sada, budući da se čini kako je on postigao izvestan uspeh u njoj, kao što ona to može lako zaključiti po Barnabasu i meni, po našem zajedničkom sedenju i šaputanju, sad je ona još više omalovažava nego pre. Ona, dakle, govori istinu i uvek ćeš se varati ako u to sumnjaš. A ako sam ja, K., ponekad omalovažavala kurirsku službu, to nije bilo s namerom da tebe prevarim, već iz straha. Ta dva pisma koja su dosad prošla kroz Barnabasove ruke, to su prvi, iako još prilično sumnjivi znaci milosti koje je naša porodica dobila u poslednje tri godine. Taj preokret — ako je to preokret a ne varka, varke su češće od preokreta — stoji u vezi s tvojim dolaskom, naša sudbina je došla u izvesnu ovisnost o tebi, možda su ona dva pisma samo početak, Barnabasova delatnost možda će se razviti preko kurirske službe koja se odnosi na tebe — želimo se tome nadati dok god možemo; ali zasad se sve okreće samo oko tebe. Međutim, dok tamo gore moramo biti zadovoljni onim što nam dodele, ovde dole ipak valjda možemo sami nešto učiniti, što će reći: osigurati sebi tvoju blagonaklonost ili barem se sačuvati tvoje nenaklonosti ili, što je najvažnije, čuvati te koliko znamo i možemo da ne izgubiš vezu s dvorcem, od koje ćemo mi možda moći živeti. Kako najbolje sve to urediti? Da ti ne počneš sumnjati u nas kad ti se približimo, jer ti si ovdje stran i zbog toga prema svemu pun nepoverenja, pun opravdanog nepoverenja. Osim toga, nas naravno preziru i ti si pod uticajem mnijenja, posebno preko tvoje zaručnice. Kako da ti priđemo, a da, na primer, iako nam to nije namera, ne istupimo protiv tvoje zaručnice i time te ozlojedimo? A poruke, koje sam ja pomno čitala pre nego što si ih ti dobio — Barnabas ih nije čitao, to njemu kao kuriru nije dopušteno — na prvi pogled ne izgledaju jako važne, zastarele su, same umanjuju sebi važnost upućujući te na opstinskog načelnika. Kako se u tom pogledu trebamo držati prema tebi? Ako naglašavamo njihovu važnost, možemo sebe dovesti u sumnju da precenjujemo nešto što je očigledno nevažno i da, ističući ih, kao njihovi prenosioci, provodimo svoje ciljeve a ne tvoje, čime bismo mogli postići da same poruke u tvojim očima izgube na vrednosti i time te zavaramo, sasvim protiv naše volje. Međutim, ako pismima ne pridajemo dovoljnu važnost, isto tako možemo protiv sebe izazvati sumnju, jer zašto se onda toliko trudimo oko dostavljanja tih nevažnih pisama, zašto naše postupanje i naše reči protureče jedno drugom, zašto mi na taj način varamo ne samo tebe kojem su upućena, već i onog koji ih upućuje, jer on nam ih sigurno nije dao zato da ih mi omalovažavamo kod onog kojem su upućene! A između tih krajnosti držati sredinu, to jest pisma pravilno oceniti, nije uopste moguće; ona sama neprestano menjaju svoju vrednost, daju povoda bezbrojnim prosuđivanjima i na čemu će se čovek zadržati zavisi samo o slučaju, dakle i mišljenje je samo slučajno. A kad se u to još umeša i bojazan za tebe, onda se napravi opsta zbrka — pa ne trebaš suviše strogo uzimati moje reči. Kad, na primer, kao što se jednom već dogodilo, Barnabas dođe s vešću da si ti nezadovoljan njegovom kurirskom službom i pod utiskom prvog zaprepaštenja, a na žalost takođe i iz kurirske osetljivosti, ponudi da će napustiti tu službu, onda sam ja, naravno, da bih popravila pogrešku, u stanju varati, lagati, podvaljivati, činiti sve najgore, samo ako to pomaže. Ali to onda činim, barem ja u to verujem, isto onoliko zbog tebe koliko zbog nas.«

Neko zakuca. Olga pritrča vratima i otključa ih. Jedan tračak svetlosti iz fenjera dopre u pomrčinu. Kasni posetilac postavljao je pitanja šapatom i šapatom dobivao odgovore, ali nije se hteo zadovoljiti njima, već je nastojao ugurati se u sobu. Olga ga zasigurno nije više mogla zadržavati i zato pozva Amaliju, od koje je očigledno očekivala da će, kako se roditelji ne bi probudili, sve učiniti da ga otera. Zaista, Amalija odmah pritrča, gurnu Olgu u stranu, iziđe na ulicu i zatvori vrata za sobom. Ne prođe ni trenutak, a ona se već vrati, tako brzo je postigla ono što je Olgi bilo nemoguće.

K. onda doznade od Olge da je poseta bio namenjena njemu: to je bio jedan od pomoćnika koji ga je tražio po Friedinu nalogu. Olga ga je htela sakriti od pomoćnika, on može, ako hoće, posle priznati Friedi da je bio ovde, ali pomoćnik ga nije trebao pronaći. K. se složi s tim. Međutim, on dobi Olginu ponudu da tu provede noć i dočeka Barnabasa. Samu ponudu on bi možda već i prihvatio, jer noć je već bila poodmakla, a i činilo mu se da je on sada, hteo ili ne hteo, već toliko povezan s ovom porodicom da je prenoćište ovde, iako možda neugodno iz drugih razloga, s obzirom na tu povezanost najprirodnije koje u selu može naći; pa ipak on odbi jer ga je uplašila pomoćnikova poseta, nije mu bilo jasno kako su se to Frieda, koja je ipak znala što on hoće a što neće, i pomoćnici, koji su ga se naučili bojati, opet toliko zbližili da se Frieda nije ustručavala po njega poslati pomoćnika, uostalom samo jednog, dok je drugi svakako ostao kod nje. On upita Olgu ima li bič; ona to nije imala, ali je imala dobar štap od trske, on ga uze, a onda upita postoji li još jedan izlaz iz kuće; takav izlaz je postojao kroz dvorište, istina, moralo se preskočiti preko ograde susednog vrta i proći kroz taj vrt, dok se ne dođe na ulicu. K. je bio spreman na to. Dok ga je Olga vodila kroz dvorište prema ogradi, K. ju je pokušao na brzinu umiriti zbog njenih briga i rekao joj je da se on zbog njenih trikova kojima se služila pri pričanju nimalo ne ljuti, naprotiv, da je dobro razume i da joj zahvaljuje na poverenju koje ima u njega i koje je pokazala ovim pričanjem, i naloži joj da Barnabasa odmah pošalje u školu čim se vrati kući, pa makar još bila noć. Istina, poruke koje očekuje preko Barnabasa nisu njegova jedina nada, inače bi s njim loše stajalo, ali ipak ih se nikako ne želi odreći, on želi s njima računati, pritom ne misli zaboraviti ni na Olgu, jer sama Olga njemu je možda sad još važnija od Barnabasovih poruka, važna mu je njena srčanost, njena uviđavnost, njena bistrina i njeno žrtvovanje za porodicu. Kad bi trebao birati između Olge i Amalije, ne bi trošio mnogo vremena na razmišljanje. I on joj s puno srdačnosti stegne ruku dok se prebacivao preko ograde susednog vrta.

Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac, Moljakanja

 

Moljakanja 

»Međutim, što smo mi učinili? U stvari ono što je najgore, nešto zbog čega bi s mnogo više prava trebali biti prezirani nego što smo uistinu bili: mi smo izneverili Amaliju, odbacili smo poslušnost njenoj nemoj zapovesti, nismo mogli više tako živeti, nismo mogli živeti lišeni svake nade, i mi smo počeli svako na svoj način moljakati dvorac ili ga opsedati, da bi nam on oprostio. Istina, mi smo znali da nismo u stanju išta popraviti, znali smo takođe da je jedina naša veza s dvorcem koja nam je mogla pružiti nadu, veza sa Sortinijem, činovnikom koji je bio naklonjen našem ocu, ali da je baš ta veza sticajem okolnosti postala nepristupačna, pa ipak smo se dali na posao. Počeo je otac, počela su ona njegova besmislena potucanja, njegove besmislene posete načelniku, tajnicima, advokatima, pisarima; oni ga obično nisu primali, a kad je lukavstvom ili slučajem uspevao biti primljen — mi smo klicali od radosti na takvu vest i trljali ruke — ispraćali su ga što je moguće brže i nikad ga više nisu primali. A i bilo je lako odgovoriti mu, dvorcu je uvek sve lako. Sta hoće on zapravo? Sta mu se dogodilo? Sta hoće da mu se oprosti? Ko je i kad je neko iz dvorca njega makar i prstom dirnuo? Istina, on je osiromašio, izgubio mušterije, ali to su pojave svakodnevnog života, stvar prilika u zanatstvu, može li se dvorac brinuti za sve to? U stvari, dvorac se i brine za sve, ali on ne može tako grubo istupati protiv razvoja stvari, i to ni u kom drugom cilju već jedino da bi zaštitio interese jednog pojedinca. Treba li dvorac slati svoje činovnike, pa da oni trče za očevim mušterijama i silom ih vraćaju? Ali, uzvraćao je otac na to — mi smo kod kuće do sitnica pretresali te stvari i pre i posle, zbijeni u ugao kao da se krijemo od Amalije koja je, istina, sve primećivala ali nam nije smetala — ali, uzvraćao je otac na to, on se ne žali zbog osiromašenja, lako će on sve to nadoknaditi, sve je to sporedno, samo kad bi mu se oprostilo. Ali što mu se treba oprostiti? Odgovarali bi mu,nikakva dostava protiv njega ne postoji, bar još nije zavedena u protokolima, bar u onim protokolima koji su pristupačni advokatima. Prema tome, koliko se da utvrditi, protiv njega niti je išta preduzeto niti se sprema da se preduzme. Može li on navesti ikakav službeni akt usmeren protiv njega? To otac nije mogao. Ili je neki službeni organ izvršio neki prestup? O tome otac nije znao ništa. Prema tome, budući da ništa ne zna i ništa se nije dogodilo, šta onda hoće? Sto da mu se oprosti? U najboljem slučaju to što sada bez ikakvog razloga dosađuje službenim mestima, ali baš to je neoprostivo. Ali otac nije popuštao, on je tada još bio krepak, a onako po nevolji besposlen imao je dovoljno vremena na raspolaganju. ‘Ja ću oprati Amalijinu čast, neće još dugo trajati’, govorio je meni i Barnabasu po nekoliko puta dnevno, ali sasvim tiho, jer Amalija nije smela čuti; pa ipak to je govorio samo tako da Amalija čuje, jer u stvarnosti on uopste nije mislio na neko pranje časti, već samo na dobivanje oproštenja. Međutim, da bi dobio oproštaj morao je prvo ustanoviti krivnju, a službena mesta su mu baš krivicu poricala. Tako mu padne na pamet misao — i to je ipak govorilo da je duhovno već bio popustio — da od njega kriju krivicu zato što ne plaća dobro, naime do tada je plaćao samo propisanu taksu koja je bila, istina, bar za naše prilike, prilično visoka. Sad mu se činilo da treba više plaćati, što je sigurno bilo pogrešno, jer iako naša službena mesta, jednostavnosti radi i da bi se izbegla nepotrebna objašnjenja, primaju mito, time se ipak ništa ne može postići. Ali kako je to bila očeva nada, nismo ga hteli od toga odvraćati. Prodali smo što god smo imali — bile su to mahom sve neophodne stvari — samo da bismo ocu stvorili sredstva za njegova istraživanja, i dugo vremena imali smo svakog jutra to zadovoljstvo da je otac mogao zveckati s nekoliko novčića u džepu, kad je ujutro kretao od kuće. Istina, preko dana smo gladovali kod kuće i jedino što smo pribavljanjem novca postigli, to je da oca održavamo u nadi. Ali to nije bila nikakva dobit. Njega su ova moljakanja mučila, i ono što bi bez novca brzo dobilo zasluženi kraj, time se produžavalo. Budući da se podmićivanjem ništa izuzetno nije moglo učiniti, pokatkad bi neki pisar pokušao učiniti nešto bar prividno, obećavao bi da će stvar ispitati, negoveštao da su nađeni neki tragovi koji će dalje biti istraživani, istina ne po dužnosti već samo za ljubav ocu; otac, umesto da postane oprezniji, sve više je verovao. On bi se vratio kući s jednim takvim očigledno besmislenim obećanjem, kao da u kuću opet donosi blagostanje i sreću, i bilo je mučno gledati ga kako se iza Amalijinih leđa ceri i razrogačenim očima pokazuje na nju da bi nam stavio do znanja kako, zahvaljujući njegovim nastojanjima, neposredno predstoji spasenje Amalije, koje će najviše nju samu iznenaditi, ali da je sve to još tajna i da je trebamo dobro čuvati. To bi verovatno trajalo još vrlo dugo, da mi na kraju apsolutno nismo više bili u mogućnosti ocu pribavljati novac. Istina, u međuvremenu Brunswick je posle mnogih molbi primio Barnabasa da mu pomaže, ali samo pod uslovom da uveče po mraku dolazi po narudžbe i da završen posao opet po mraku vraća — treba priznati da je Brunswick time, što se tiče njegovog posla, zbog nas primio na sebe izvestan rizik, ali zato je plaćao Barnabasa vrlo malo — a Barnabas sve napravi bez greške — ipak Barnabasova nadnica jedva je dostizala da nas sačuva potpune gladi. Vrlo obazrivo i posle dugih priprema, rekli smo ocu da ga ne možemo više pomagati novčano, ali on to primi mirno. Nije više bio sposoban umom shvatiti bezizglednost svojih pothvata, ali su ga neprekidna razočaranja ipak umorila. Doduše, rekao je — više nije govorio onako jasno kao ranije, ranije se vrlo jasno izražavao — potrebno mu je još samo vrlo malo novca, danas ili sutra sve bi uspeo doznati, a eto, sad je sve propalo, nije uspeo samo zbog novca, i tako dalje, ali ton kojim je govorio pokazivao je da u sve to ni sam ne veruje. I odmah je napravio nove planove. Budući da nije uspeo dokazati krivicu i zbog toga službenim putem nije mogao ništa postići, morao se sada baciti isključivo na moljakanja i činovnicima se licno obraćati. Među njima je verovatno bilo i takvih s dobrim, milostivim srcem, koji, istina, u službenoj dužnosti nisu smeli činiti ustupke, ali zato će to učiniti izvan službe, kad ih čovek iznenadi u pogodnom trenutku.«

K., koji je sve dotle predano slušao Olgu, prekide njeno pričanje pitanjem: »A ti nisi smatrala da je to tako?« Istina, daljnje pričanje dalo bi mu odgovor, ali on je hteo to odmah doznati.

»Ne«, odgovori Olga. »O nekoj samilosti činovnika ili čemu sličnom ne može biti ni govora. Ma koliko da smo bili mladi i neiskusni, to smo ipak znali, znao je naravno i otac, ali on je to zaboravio, to kao i skoro sve drugo. On je smislio plan da se postavi na drum u blizini dvorca, tamo gde prolaze kočije s činovnicima, i da činovnicima kako bilo dostavi svoju molbu za oproštaj. Plan, iskreno govoreći, nimalo razuman, čak i kad bi se dogodilo ono nemoguće i možda doprla do ušiju nekog činovnika. Može li činovnik pojedinačno opraštati? To bi u najboljem slučaju mogla biti stvar celokupne vlasti, ali ni ona ne može opraštati, već samo suditi. Ali bi li uopste jedan činovnik, čak i kad bi sišao s kola i pozabavio se tom stvari, mogao dobiti pravu sliku o njoj na temelju toga što mrmlja otac, jedan bedan, umoran, ostareli čovek? Činovnici su vrlo učeni, ali ipak samo jednostrano, u svojoj struci činovnik po jednoj reči prozre celi smisao, ali u stvarima koje spadaju u nadležnost drugih odeljenja, satima mu možete objašnjavati, on će možda učeno kimati glavom, ali ni jednu reč neće razumeti. Sve je to, naravno, shvatljivo; treba pokušati samo jednu malu službenu stvar za koju ste zainteresovani, majušnu stvarčicu koju jedan činovnik završi dok okom trepne, treba samo pokušati temeljno proučiti jednu takvu stvar, pa će to biti posao za celi život i nikad neće biti završen. Međutim, da je otac i došao do nekog nadležnog činovnika, ovaj ipak bez prethodnog poznavanja akata ne bi mogao ništa završiti, naročito ne na drumu, jer njegovo nije da oprašta već samo da službeno završava stvari, i zbog toga, mogao ga je jedino uputiti na službeni put, a baš na tome putu otac nije uspeo apsolutno ništa postići. Kako je to već stajalo s ocem, kad je on hteo prodreti s ovakvim novim planom! Kad bi postojala ma kakva, makar i najbljeđa mogućnost te vrste, onda bi tamo na drumu vrvilo od molitelja, ali kako je to predstavljalo nemogućnost koja je morala biti jasna svakome s najosnovnijim školskim obrazovanjem, tamo je, naravno, bilo pusto. Međutim, možda je baš to jačalo nadu kod oca, jer on je tu nadu pothranjivao svim i svačim. U ovom slučaju to je i bilo vrlo potrebno; zdrav razum ne bi se uopste upuštao u takva duboka razmišljanja, on bi već na prvi pogled jasno shvatio da je to nemoguće. Kad se činovnici voze u selo ili iz sela u dvorac, to nisu vožnje iz zadovoljstva, njih čeka posao i u selu i u dvorcu, i oni se voze najbržim tempom. Njima ne pada na pamet gledati kroz prozor i vani tražiti one koji na njih čekaju s molbama, već su kola prepuna akata koje činovnici proučavaju.

Ali ja sam«, primeti K., »video iznutra jedne činovničke saonice u kojima nije bilo nikakvih akata.« Olgino pričanje otvorilo je pred njim jedan tako veliki, skoro nepojmljiv svet, da on nije mogao propustiti da ga ne dodirne svojim sitnim doživljajima, i da se tako što više uveri kako u postojanje tog sveta, tako i u svoj vlastiti.

To je moguće«, reče Olga, »ali onda utoliko gore, jer se onda činovnik bavi tako važnim predmetima da su akta odviše dragocena ili možda odviše obimna da bi ih nosili u kolima, a baš takvi činovnici voze se u galopu. U svakom slučaju niko od njih nema napretek vremena za oca. A pored toga, ima više prilaza u dvorac. Neko vreme je jedan u modi, onda obično svi voze tamo, neko vreme drugi, i sve se gura tamo. Po kojem pravilu se obavlja to smenjivanje, još nije utvrđeno. Neki put u osam sati ujutro svi se voze jednim putem, pola sata kasnije opet svi drugim, posle deset minuta trećim, pola sata zatim opet možda onim prvim i pri njemu ostanu celoga dana, ali promena je ipak moguća svakog trenutka. Istina, svi sporedni putevi koji vode iz dvorca spajaju se u blizini sela, ali tu već sva kola jure pomamnom brzinom, dok je u blizini dvorca tempo nešto umereniji.« Ali isto onako kao što je red vožnje neujednačen i ne može se predvideti, tako je i s brojem kola. Često ima dana kad se nijedna kola ne mogu videti, a zatim opet prolaze čitave povorke. E sad zamisli našeg oca u takvim okolnostima. U svom najboljem odelu — uskoro je ono postalo njegovo jedino — on svakog jutra odlazi od kuće, praćen našim blagoslovima. Malu vatrogasnu značku, koju on u stvari bespravno drži, ponese sa sobom da je prikači izvan sela, u samom selu se plaši da je nosi, iako je ona toliko mala da se jedva vidi s dva koraka daljine, ali ipak, po očevom mišljenju, ona je kao stvorena da na njega privuče pažnju činovnika. Nedaleko od prilaza dvorcu nalazi se jedan povrtnjak, on pripada nekom Bertuchu koji dvorcu isporučuje povrće; tamo, na uskom kamenom postolju željezne ograde, izabrao je otac sebi mesto. Bertuch je to trpeo, jer je ranije bio prijatelj s ocem i ubrajao se u njegove najvernije mušterije, on naime ima jednu malo sakatu nogu i verovao je da je jedino otac u stanju napraviti udobnu cipelu za njegovu nogu. Tamo je otac sedeo iz dana u dan, bila je to turobna kišovita jesen, ali otac je bio potpuno ravnodušan prema vremenu. Svako jutro u određeni sat, on bi bio na vratima i pozdravio bi nas pri polasku, uveče bi se vraćao — izgledalo je kao da je svakog dana postajao sve zgureniji — sav prokisao i bacio bi se u neki ugao. U prvo vreme nam je pričao svoje male doživljaje, na primer da mu je Bertuch iz sažaljenja i starog prijateljstva dobacio na ogradu jednu deku, ili da mu se činilo da je u kolima koja su prolazila poznao ovog ili onog činovnika, ili da ga je tu i tamo poznao poneki kočijaš i od šale ga zakačio bičem. Kasnije je prestao pričati takve stvari, očigledno se nije više nadao da će tamo išta moći postići, ali je ipak smatrao za svoju dužnost, za svoj pusti poziv da ide i tamo provede dan. Tada su počeli njegovi reumatični bolovi, zima se približavala, došli su prvi snegovi, kod nas zima rano počinje; i tako je on sedeo tamo prvo na kamenu mokrom od kiša, a zatim na snegu. Noću je stenjao od bolova, ujutro je ponekad bio nesiguran treba li ići, a onda bi se ipak svladao i išao. Mati bi se uhvatila za njega i nije ga puštala; on, valjda, postavši strašljiv zbog nogu koje više nisu bile poslušne, dopustio je majci da ga prati, i tako su i nju spopali bolovi. Mi smo često išli k njima, nosili im jelo, ili ih samo posećivali ili nastojali nagovoriti da se vrate kući; često smo ih zaticali tamo klonule, pribijene jedno uz drugo, na njihovu uzanom sedištu, zgurene pod jednim tankim pokrivačem koji je jedva bio dovoljan za dvoje, unaokolo samo siva magla i sneg, a nadaleko danima nigde jednog čoveka ili kola — kakav prizor, K., kakav prizor! I to sve tako dok jednog jutra otac nije više bio u stanju dići iz kreveta svoje ukočene noge, bio je očajan, i u lakom grozničavom bunilu činilo mu se da vidi kako su se baš tada gore kod Bertucha zaustavila kola, iz njih izašao jedan činovnik, prošao oko ograde tražeći oca i, ljut, vratio se u kola. Pritom je otac tako strahovito vikao da je izgledalo kao da hoće odavde činovniku tamo gore skrenuti pažnju na sebe i objasniti mu kako on nije kriv što je odsutan. A ta odsutnost je dugo trajala, on se tamo uopste više nije vraćao, nedeljama je morao ležati u krevetu. Amalija je uzela na sebe da ih oboje služi, neguje, sprema, preuzela sve, i tako je to s malim prekidima ostalo u stvari do danas. Ona poznaje lekovite trave koje stišavaju bolove, njoj spavanje gotovo nije ni potrebno, ona se nikad ne uplaši, ničeg se ne boji, uvek je strpljiva, ona obavlja sav posao za roditelje; dok smo se mi uznemireno šuljali unaokolo, ona je ostajala hladna i prisebna. A kad je najgore prošlo i otac se opet mogao izvući iz kreveta, s leve i desne strane obazrivo pridržavan, Amalija se odmah povukla i njega prepustila nama.«

Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac, Amalijina kazna

 

Amalijina kazna

»Međutim, ubrzo posle toga, stadoše nas zasipati pitanjima zbog te priče s pismom, dolazili su nam i prijatelji i neprijatelji, i poznati i nepoznati; niko nije ostajao dugo, najbolji prijatelji najpre su se gubili. Lasemann, inače uvek spor i dostojanstven, ušao je kao da hoće samo premeriti koliko je soba velika, bacio jedan pogled unaokolo i bio je gotov; sličilo je na kakvu strašnu dečiju igru kad je Lasemann počeo bežati, a otac, odvojivši se od ostalih ljudi koji su bili tu, trčao za njim sve do praga kuće i tu odustao od daljnjeg jurenja. Brunswick je došao i otkazao ocu posao; rekao je sasvim otvoreno da se hoće osamostaliti, pametan čovek, umeo je iskoristiti priliku. Mušterije su dolazile i s gomile u obućarnici uzimale obuću koju su bile donele na popravak; otac ih je najpre pokušavao odvratiti — mi smo mu u tome svi pomagali koliko smo mogli — ali posle ih je pustio i cuteći im pomagao u traženju. U knjizi narudžbi brisan je red po red, vraćene su zalihe koža koje su ljudi kod nas imali, dugovi su plaćeni, sve se odvijalo mirno, bez svađe, svi su bili zadovoljni da što pre i što potpunije prekinu svaku vezu s nama, makar pritom imali i gubitke, to nije bilo važno. I napokon, kao što se moglo i očekivati, pojavi se Seemann, predvodnik vatrogasaca. Kao da još gledam tu scenu: Seemann, veliki krupan čovek, ali malo poguren i s bolesnim plućima, uvek ozbiljan, čovek koji se nikad ne smeje, stoji pred ocem, kojeg neobično ceni, kojem je u poverenju ostavio mogućnost da postane njegov zamenik u vatrogasnom društvu, a sad mu treba priopstiti da ga društvo isključuje iz članstva i da mu treba oduzeti diplomu. Ljudi koji su se tada našli kod nas, ostavili su svoje poslove i tiskali se oko njih dvojice. Seemann nije u stanju ništa reći, samo lupka oca stalno po leđima, kao da hoće iz njega isterati reči koje on sam treba izreći a ne može ih naći. Pritom se stalno smeje, čime verovatno želi umiriti i sebe i sve druge, ali budući da se on ne ume smejati i niko ga još nikad nije čuo da se smeje, nikome ne pada na pamet pomisliti da je to smejanje. Međutim, otac je već toliko bio umoran i očajan zbog svega onoga što je doživeo toga dana, da nije bio u stanju nikom da pomogne, šta više izgledao je premoren da bi mogao shvatiti o čemu je u stvari reč. Mi smo isto tako bili očajni, ali kako smo bili mladi, nismo mogli verovati u jedan tako potpun slom, misleći stalno da će se u nizu posetilaca ipak naći neko ko će reći ‘Stoj!’ i usloviti da se celi tok stvari izmenj. Seemann nam se, u našoj naivnosti, učini kao stvoren za to. S napregnutim živcima čekali smo da iz tog neprekidnog smejanja izađu jasne reči. Šta je drugo moglo biti povod tom smehu nego glupa nepravda koja nam je nanesena? ‘Gospodine predvodniče, gospodine predvodniče, recite već jednom ljudima’, govorili smo mi u sebi i tiskali se oko njega, što je njega teralo samo da se čudnovato vrpolji. Napokon on poče govoriti ne da bi ispunio naše pritajene želje, već da bi odgovorio na uzvike hrabrenja ili negodovanja prisutnih ljudi. Još smo imali nade. On poče s velikom pohvalom ocu, nazva ga ponosom društva, nenadmašnim primerom za ugled podmlatku, neophodnim članom, čije bi istupanje dovelo društvo gotovo do raspadanja. Dotle je sve bilo lepo; da je samo tu završio! Ali on je nastavio govoriti. Međutim, rekao je, kad se društvo usprkos tome ipak odlučilo oca isključiti, onda će se sigurno shvatiti ozbiljnost razloga koji su društvo na to primorali. Možda do toga ne bi moralo doći da nije bilo sjajnih očevih uspeha na jučerašnjoj svetkovini, ali baš ti uspesi pobudili su naročitu pažnju službenih mesta; svi pogledi su sada upravljeni na društvo i ono sada mora voditi računa o svojoj čistoći još više nego dosad. Došlo je do nanošenja uvrede donosiocu pisma, i zbog toga društvo nije imalo drugog izlaza, i tako je on, Seemann, dobio tešku dužnost to da saopsti. Otac sigurno neće hteti otežavati mu još više tu dužnost. Toliko je Seemann bio zadovoljan što je uspeo to izgovoriti, da se ispunjen pouzdanjem zbog toga prestade rukovoditi preteranim obzirima, već pokaza na diplomu koja je visila na zidu i dade prstom znak da se skine. Otac klimnu glavom i krene je doneti, ali onako drhtavim rukama nije ju mogao skinuti s eksera; ja se popeh na stolicu i pomogoh mu. I od tog trenutka svemu je bio kraj. Onda je seo u jedan ugao, nije se više micao, ni s kim nije hteo više razgovarati, mi smo se morali sami snaći s ljudima kako smo znali i umeli.« »A gde tu ti vidiš uticaj dvorca?« upita K. »Reklo bi se da on još nije počeo delovati. To što si ti dosad ispričala, to su samo bezrazložna plašljivost ljudi, zluradost bližnjih, nepouzdana prijateljstva, ono što se svuda u takvim slučajevima javlja, a uostalom i izvjesno sitničarenje — bar tako se meni čini — od strane tvog oca. Jer ona diploma, šta je ona u stvari? Potvrda njegovih sposobnosti, a one su mu ostale, i ako su ga one činile nezamenljivim, onda utoliko bolje, i on je predvodniku njegovu ulogu zaista mogao učiniti mučnom samo na taj način što bi mu odmah posle druge izgovorene reči diplomu bacio pred noge. Naročito mi se čini karakteristično da ti uopste nisi spominjala Amaliju, Amaliju koja je napokon sve to skrivala, a koja je verovatno mirno stajala u pozadini i posmatrala celu pustoš.« »Ne, nije«, reče Olga, »nikoga se ne može prekoravati, niko ništa drugo nije mogao učiniti, sve je to već bio uticaj dvorca.« »Uticaj dvorca«, ponovi Amalija koja je neprimetno došla iz dvorišta, roditelji su već davno bili smešteni u postelju. »Raspredaju se priče o dvorcu? Još sedite zajedno? A ti si, K., hteo odmah otići, a evo već je deset. Zanimaju li te uopste te priče? Ima ljudi koji se hrane tim pričama, sednu zajedno, kao vas dvoje ovde, i onda se uzajamno nadmeću; ali ti mi ne izgledaš od tih ljudi.« »O da«, reče K., »baš sam i ja takav; šta više, izvesne osobe koje o takvim pričama ne vode računa već svu brigu prepuštaju drugima ne ostavljaju na mene veliki utisak.« »Lepo«, reče Amalija, »ali ljudi imaju različite interese; tako sam jednom slušala o jednom mladom čoveku koji je danju i noću sav bio obuzet mislima na dvorac, već su se plašili za njegovu sposobnost zdravog rasuđivanja, jer mu je sav razum bio u dvorcu. Na kraju se pokazalo da njemu nije bilo stalo do dvorca već samo do kćeri jedne čistačice ureda tamo, do nje je na kraju došao, i tako je opet sve bilo u redu.« »Verujem da bi mi se taj čovjek svideo«, reče K. »Da bi ti se taj čovek svideo«, reče Amalija, »u to sumnjam, ali valjda njegova žena. Ali uostalom neću vam smetati, idem spavati i moraću ugasiti svetlo zbog roditelja; oni, istina, odmah zaspu, ali već posle jednog sata s pravim spavanjem je gotovo i smeta im svaki tračak svetlosti.« I zaista, odmah zavlada pomrčina i Amalija se smesti negde na zemlju, pored kreveta roditelja. »Ko je taj mladi čovek o kojem je govorila?« upita K. »Ne znam«, odgovori Olga. »Možda Brunswick, iako se sve ne slaže s njim, a možda neko drugi. Nije lako nju tačno razumeti, jer se često ne zna govori li ironično ili ozbiljno. Mahom govori ozbiljno, ali zvuči ironično.« »Pustimo nagađanja!« reče K. »Nego, kako si ti došla toliko pod njen uticaj? Je li to bilo tako i pre velike nesreće? Ili tek posle? I kako to da ti nikad nisi imala želju otrgnuti se od njenog uticaja? I ima li ta tvoja zavisnost o njoj neku razumnu podlogu? Ona je najmlađa i kao takva treba slušati. Kriva ili ne, ona je donela nesreću porodici. Umesto da svakog dana iznova sve vas moli za oproštenje, ona diže glavu više nego svi drugi, ne brine se nizašto, već samo milostivo i koliko treba za roditelje, neće se ni u šta upuštati, kao što se sama izrazila, i kad napokon nešto s vama razgovara, onda je to ozbiljno ali zvuči ironično. Ili vas je ona možda osvojila svojom lepotom o kojoj ti po koji put govoriš? Vi troje ste istina vrlo slični, međutim ono po čemu se ona razlikuje od vas dvoje, to ne ide njoj u prilog; još kad sam je prvi put video, ja sam se uplašio od njena neugodnog pogleda. A zatim, ona je istina najmlađa među vama, ali to se ne primećuje na njoj, ona ima izgled onih žena bez dobi, koje gotovo nikad ne stare, ali koje skoro nikad nisu bile ni mlade. Ti je gledaš svaki dan i zato ne primećuješ tvrdoću njena lica. Zbog toga, kad razmislim, ne mogu smatrati ozbiljnom ni Sortinijevu naklonost prema njoj, možda je on onim pismom nije hteo zvati k sebi, već je samo kazniti.« »Neću razgovarati o Sortiniju«, reče Olga. »Kod te gospode u dvorcu sve je moguće, bila u pitanju najlepša ili najružnija devojka. Inače ti potpuno grešiš u pogledu Amalije. Vidiš, ja nemam nikakvog razloga tebe naročito pridobiti za Amaliju, a ako to ipak pokušavam, to činim samo zbog tebe. Amalija je na neki način uzrok naše nesreće, to stoji, ali čak i otac kojeg je ipak nesreća najteže pogodila i koji nikad nije bio umeren na rečima, najmanje kod kuće, čak ni otac ni u najgorim vremenima nikad nijednu reč prekora nije uputio Amaliji. I to nikako ne zato što bi on odobravao Amalijin postupak; kako bi ga i mogao odobravati, on koji obožava Sortinija; nije bio u stanju ni približno ga shvatiti, jer je bio spreman Sortiniju priložiti na žrtvu i sebe i sve što ima, istina ne onako kako se u stvarnosti i dogodilo, verovatno pod delovanjem Sortinijevog gneva. Verovatno Sortinijevog gneva, kažem, jer o Sortiniju ništa više nismo čuli; ako je i dotle bio povučen, otada kao da ga uopste nije bilo. A trebao si videti Amaliju u ono vreme. Mi smo svi znali da do neke izrične kazne neće doći. Samo su se povukli od nas. Ljudi ovde, kao i tamo u dvorcu. Ali dok smo primetiti da se ljudi povlače, neka promena u držanju dvorca uopste se nije mogla primetiti. Mi ni ranije nismo primećivali neku brigu dvorca, kako smo onda mogli primetiti promenu. To zatišje bilo je ono najgore. Mnogo gore negoli to što su se ljudi povlačili od nas, jer oni to nisu činili iz nekog uverenja, verovatno ništa ozbiljno protiv nas nisu imali, ovog današnjeg preziranja onda nije bilo, činili su to iz bojazni i čekali su samo da vide kako će se stvar dalje razvijati. Nismo se morali bojati ni nestašice, svi su nam dužnici platili, završni računi bili su povoljni po nas, a ako su nam bile potrebne živežne namirnice, rođaci su nam krišom pomagali, bilo nam je dobro jer je to bilo doba žetve, obradive zemlje, istina, nismo imali, a nisu nam dopuštali da radimo kod drugih, i zato smo prvi put u životu bili osuđeni na lenčarenje. I tako smo sedeli okupljeni pri zatvorenim prozorima na julskoj i avgustovskoj žezi. Događalo se nije ništa. Nikakav poziv, nikakva vest, nikakav izveštaj, nikakva poseta, ništa.« »Dobro«, reče K., »budući da se ništa nije dogodilo i nikakvu kaznu niste osećali, čega ste se onda plašili? Kakav ste vi to svet!« »Kako da ti to objasnim«, reče Olga. »Mi se nismo plašili onog što će doći, mi smo patili od onog što je bilo tu, mi smo se već nalazili usred izdržavanja kazne. Ljudi u selu čekali su samo da im dođemo, da otac ponovno otvori radionicu, da Amalija koja ume šiti vrlo lepe haljine, istina samo za najotmenije, opet dođe po posao, svim ljudima bilo je žao zbog postupanja prema nama. Kad je u selu jedna ugledna porodica sasvim odstranjena iz društva, onda svi trpe neku štetu od toga, oni su se od nas udaljili samo zato što su verovali da im je dužnost da to učine, ni mi ne bismo drukčije postupili na njihovom mestu. Pa oni nisu tačno ni znali što je bilo po sredi, samo se onaj kurir vratio u Gospodski konak, s rukama punim komadića papira. Frieda ga je videla kad je odlazio i, kad se vratio, progovorila s njim nekoliko reči i ono što je čula od njega odmah razglasila, ali opet ne iz nekog neprijateljstva prema nama već jednostavno iz dužnosti, kao što bi u sličnom slučaju svakome bila dužnost da tako postupi. Dakle, kao što sam već rekla, jedno sretno rešenje cele stvari bilo bi ono koje bi svet najpre pozdravio. Da smo se mi najednom pojavili s vešću da je sve uređeno, da je, na primer, sve bio samo jedan nesporazum koji je sada potpuno razjašnjen, ili čak da je učinjena greška ali da je sada okajana, ili — ljudi bi čak i to primili — da nam je pomoću naših veza u dvorcu pošlo za rukom stvar zataškati, sigurno bi nas svi opet primili raširenih ruku, bilo bi ljubljenja, grljenja, bilo bi slavlja, ja sam slično tome već nekoliko puta doživela u slučaju drugih. Pa ipak ni jedna takva vest nije bila potrebna; da smo mi samo izišli i ponudili se, obnovili stare veze, ne spominjući ni jednom rečju aferu s pismom, i to bi bilo dovoljno, svi bi rado pristali da ne pretresaju više tu stvar. Uistinu, ono što ih je odbilo od nas, pored straha, to je mučnost same stvari, naprosto o njoj ništa ne čuti, ništa ne govoriti, uopste ne misliti na nju, ni na koji način ne dolaziti u dodir s njom. Kad je Frieda celu stvar odala, nije to učinila da bi likovala, već da bi sebe i sve druge zaštitila od toga, da bi celoj zajednici skrenula pažnju da se ovde dogodilo nešto od čega se treba najbrižljivije čuvati i što dalje držati. Nismo tu mi bili u pitanju kao porodica, već sama stvar kao takva, a mi samo zbog stvari u koju smo se upleli. Dakle, da smo mi opet izašli u društvo, da smo pustili da prošlo padne u zaborav i da smo svojim ponašanjem pokazali da smo sve preboleli, svejedno na koji način, i javnost stekla uverenje da cela stvar, ma što da je inače bilo posredi, neće više postati predmet raspravljanja, i to bi sve bilo dobro. Svuda bismo naišli na staru susretljivost, i kad bismo mi stvar samo upola zaboravili, ljudi bi to razumeli i pomogli nam da je zaboravimo potpuno. Međutim, umesto svega toga mi smo sedeli kod kuće. Ne znam na što smo čekali, valjda na Amalijinu odluku, ona je onog jutra preuzela vodstvo u porodici i čvrsto ga je držala. Učinila je to bez ikakvih parada, bez zapovedanja, bez molbi, skoro isključivo cutnjom. Mi drugi, istina, imali smo se o mnogo čemu savetovati, neprestano se šaputalo od jutra do mraka, a češće bi me otac, obuzet iznenadnim strahom, zvao k sebi, i ja sam provodila do pola noći sedeći na rubu njegova kreveta. Ili bismo se ponekad šćućurili nas troje, ja i Barnabas, koji je u početku od svega tek ponešto razumevao i sav uzrujan stalno tražio objašnjenja, stalno ista, i on je dobro znao da njemu nije suđeno provoditi bezbrižne godine koje čekaju njegove vršnjake, tako smo sedeli zajedno — sasvim kao nas dvoje sada, K. — i zaboravljali da je noć prošla i opet svanulo. Majka je bila najslabija od svih nas, valjda i zato što ona nije trpela samo od zajedničke nesreće, već je patila i pojedinačnu nesreću svakog od nas, i tako smo s užasom zapažali na njoj promene koje su, to smo naslućivali, prethodile celoj našoj porodici. Njeno omiljeno mesto bio je krajičak jednog divana — nemamo ga već odavno, stoji u Brunswickovoj velikoj odaji — tamo je sedela, i — nije se moglo tačno razaznati šta je — dremala ili, sudeći bar po usnama koje su se micale, držala duge monologe. Po sebi je razumljivo da smo se mi stalno vraćali na slučaj s pismom, pretresali ga sa svim sigurnim pojedinostima i nesigurnim mogućnostima i nadmašivali se usmišljanju sredstava za dobro rešenje; sve je to bilo prirodno i neizbežno, ali nije bilo dobro, mi smo se sve više gubili u onom iz čega smo se hteli izvući. I što su nam tu pomagale sve te ideje koje su nam padale na pamet, ma koliko da su bile izvanredne! Ni jedna nije bila izvediva bez Amalije, sve su predstavljale samo predloge, lišene smisla već i stoga što nisu ni dolazili do Amalije, a ako bi i došli naišli bi samo na cutnju. Istina, ja danas srećom razumem Amaliju bolje nego tada. Ona je podnosila više nego svi mi; prosto je neshvatljivo kako je sve to podnosila i danas još živi među nama. Mati je verovatno patila za sve nas, patila jer ju je to snašlo, a i nije patila dugo, ne može se reći da ona ma u kom pogledu i danas pati, ali i onda ona nije bila sasvim pri sebi. Međutim, Amalija nije samo patila, već je bila u stanju i razumeti, celu stvar sagledati; mi smo gledali samo posledice, ona je videla bit, mi smo se nadali da će nam kakvo malo sredstvo pomoći, ona je znala da je sve već odlučeno, mi smo mogli šaputati, ona je samo cutala, ona je stajala oči u oči s istinom i podnela taj život onda kao što ga podnosi i danas. Koliko je u svoj toj nevolji nama bilo lakše nego njoj. Istina, mi smo morali napustiti svoju kuću, u nju se uselio Brunswick, nama su dodelili ovu krovinjaru, preneli smo ovamo svoju imovinu ručnim kolicama, u nekoliko puta, vukli smo ih Barnabas i ja, otac i Amalija gurali su straga, ovde nas je dočekala majka, koju smo još odmah na početku ovamo doveli, dočekala nas je sedeći na jednom sanduku, i stalno i tiho je cvilela. Ali ja se sećam da smo i za vreme samih napornih vožnji — koje su uz to predstavljale za nas i ponižavanje, jer svaki čas su nailazila kola onih koji su se vraćali sa žetve i koji bi zamukli i okrenuli glave kad su prolazili pored nas — sećam se da Barnabas i ja, čak i dok smo vukli kolica, nismo mogli a da ne govorimo o našim nevoljama i planovima i da bismo, zaneseni razgovorom, zastali, sve dok nas jedno očevo: ‘Ej!’ ne bi opet podsetilo na našu dužnost. Ali sva ta dogovaranja nisu ništa promenila naš život ni posle selidbe, samo što smo još počeli osećati i bedu. Pomoć od rođaka je prestala, naša sredstva bila su skoro potpuno iscrpljena, a u to vreme počeo se stvarati i onaj prezir prema nama koji i ti poznaješ. Primetili su da nemamo snage izvući se iz one afere s pismom, i to su nam mnogi uzeli za zlo. Nisu podcenjivali težinu naše nesreće, iako je nisu bliže znali, uviđali su da ni sami ne bismo bolje podneli iskušenje, ali utoliko im je izgledalo potrebnije da se od nas potpuno odvoje. Da smo uspeli izvući se, oni bi nas itekako cenili, ali budući da nismo uspeli, ono što su činili privremeno pretvorili su u stalno: isključili su nas potpuno iz svoje sredine. O nama se više nije govorilo kao o ljudima, ime naše porodice nije više spominjano; kad se moralo o nama nešto reći, nazivani smo po Barnabasu, najnevinijem među nama, čak i ova naša krovinjara došla je na loš glas, pa i ti, ako se zapitaš, moraćeš priznati da si i ti, kad si prvi put kročio nogom ovamo, mislio da shvatas opravdanost tog prezira. Kasnije kad su opet ljudi počeli dolaziti pokoji put, odlazili bi uvređeni na nas zbog sasvim beznačajnih sitnica, na primer zbog toga što ona petrolejska lampa visi tamo iznad stola. Gde bi inače visila ako ne iznad stola? — ali njima se to činilo nepodnošljivim. A i kad bismo mi lampu zakačili negde drugde, to ne bi menjalo njihovu zlovolju. Sve što bismo mi radili i imali služilo je podjednako za prezir.«

Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac , Amalijina tajna

Amalijina tajna

»Sudi sam«, reče Olga, »uostalom, zvuči sasvim jednostavno, ne može se odmah shvatiti kako je moguće da ima tako veliku važnost. U dvorcu postoji jedan visoki činovnik koji se zove Sortini.« »Čuo sam već o njemu«, reče K., »on je ucestvovao u mom postavljanju.« »To ne verujem«, reče Olga, »Sortini je vrlo malo poznat javnosti. Da ga nisi zamenio sa Sordinijem, napisano s ‘d’?« »Imaš pravo«, reče K., »to je bio Sordini.« »Da«, nastavi Olga, »Sordini je vrlo poznat, on je jedan od najvrednijih činovnika, o njemu se mnogo govori. Nasuprot njemu, Sortini je vrlo povučen i mnogima stran. Pre nešto više od tri godine videla sam ga prvi i poslednji put. To je bilo trećeg jula, prilikom jedne svetkovine vatrogasnog društva, na kojoj je ucestvovao i dvorac i priložio jednu novu vatrogasnu prskalicu. Sortini, koji se delom bavi i poslovima vatrogasne službe (ili je možda samo tu zamenjivao nekog — činovnici obično zastupaju jedan drugog i zato je teško znati nadležnost ovog ili onog činovnika), ucestvovao je prilikom predaje prskalice; bili su tu, naravno, i drugi iz dvorca, činovnici, poslužitelji, i Sortini je stajao sasvim otraga, kao što odgovara njegovom karakteru. To je jedan malen, slabašan, zamišljen gospodin; nešto što je uopste svima koji su ga videli palo u oči, bio je način na koji su se kod njega slagale bore lica — a bilo ih je mnogo, mada on svakako nije imao više od četrdeset godina — naime, sve bore pružale su se pravolinijski, svrstane lepezasto, preko čela ka korenu nosa; tako nešto ja dotle uopste nisam videla. Lepo, to je dakle bila ta svetkovina. Mi, Amalija i ja, radovale smo se zbog toga nedeljama unapred, praznične haljine bile su delomice obnovljene, naročito je Amalijina haljina bila lepa, bela bluza spreda kao naduvana, čipke jedan red za drugim, majka je posudila u tu svrhu sve svoje čipke; ja sam tada bila zavidna i plakala sam do pola noći uoči svetkovine. Tek kad je ujutro došla da nas vidi gazdarica gostionice Kod mosta...« »Gazdarica gostionice Kod mosta?« upita K. »Da«, odgovori Olga, »ona je bila naša velika prijateljica; dakle, ona je došla, morala je priznati da Amalija ima prednost nada mnom, i da bi me umirila posudila mi je svoju ogrlicu s češkim granatima. Kad smo zatim bile potpuno spremne, Amalija je stajala ispred mene, mi smo joj se svi divili i otac je rekao: ‘Pamtite šta vam kažem, Amalija će danas dobiti mladoženju’, tada sam, ni sama ne znam zašto, skinula ogrlicu, svoj ponos, i obesila je Amaliji oko vrata, i više joj nimalo nisam zavidela. Naprotiv, poklonila sam se pred njenom pobedom, kao što sam verovala da se svako mora pokloniti, možda nas je onda iznenadilo to što je ona izgledala drukčije nego obično, jer uistinu lepa nije bila, ali njen mrki pogled, koji je otada zadržala, prelazio je visoko preko nas, i svi smo se gotovo u doslovnom smislu neodoljivo klanjali pred njom. Svi su to primetili, pa i Lasemann i njegova žena, koji su došli da nas povedu.« »Lasemann?« upita K. »Da, Lasemann«, odgovori Olga. »Mi smo onda zaista bili vrlo dobro viđeni i svetkovina ne bi takoreći ni mogla početi bez nas, jer je moj otac bio treći rukovodilac vatrogasnog kursa.« »Zar je otac još bio tako krepak?« upita K. »Otac?« reče Olga, kao da ne razumije tačno. »Pre tri godine bio je još gotovo mlad čovek; on je, na primer, prilikom jednog požara u Gospodskom konaku trčećim korakom izneo na leđima jednog činovnika, teškog Galatera. Ja sam bila prisutna; to, istina, nije bio pravi požar, samo se suvo drvo pored peći počelo pušiti, ali Galater se uplašio, zvao je kroz prozor u pomoć, vatrogasci su došli i moj ga je otac izneo, mada je vatra već bila ugašena. Naravno, Galater se teško kreće, a u takvim slučajevima mora se biti oprezan. Ja sve to pričam samo zbog oca, otada nije prošlo više od tri godine, a pogledaj kako on tamo sedi!« K. tek sad primeti da se Amalija vratila u sobu, ali je bila daleko, kraj stola svojih roditelja, hranila je majku koja nije mogla pomicati reumatične ruke i pritom govorila ocu da se treba još malo strpiti zbog jela, odmah će doći i njega nahraniti. Ali njeno nagovaranje nije imalo uspeha, jer otac, nestrpljiv da dođe do svoje supe i svladavši svoju telesnu nemoć, pokušavao je supi čas srknuti kasikom, čas piti iz tanjira, i ljutito je gunđao kad mu ni jedno ni drugo nije polazilo za rukom:kasika bi bila prazna pre nego što bi stigla do usta, i nikad usta, već jedino opušteni brkovi utapali su se u supu, tako da je curilo i kapalo na sve strane samo ne u usta. »Zar su to tri godine napravile od njega?« upita K.; ali i dalje prema starima i celom tom uglu porodicnog stola nije osećao sažaljenje već samo zlovolju. »Tri godine«, reče Olga polako, »ili bolje rečeno nekoliko sati jedne svetkovine. Svetkovina je bila na jednoj livadi ispred sela, kraj potoka, već je bilo sveta kad smo stigli, došlo ib je dosta i iz susednih sela, sasvim smo bili pometeni od galame. Otac nas je, naravno, odveo najpre do vatrogasnog creva, smejao se od radosti kad ju je video, novo crevo činilo ga je sretnim, počeo ga je pipkati i objašnjavati nam, nije trpeo ni prigovore ni suzdržanost drugih; ako je bilo nešto za videti ispod morali smo se svi sagnuti i gotovo zavlačiti; Barnabas, koji se tada opirao da to učini, dobio je batine. Samo Amalija nije vodila računa o crevu , stajala je tu uspravno u svojoj lepoj haljini i niko joj se ništa nije usuđivao reći, ja sam joj s vremena na vreme prilazila i uzimala je ispod ruke, ali ona je cutala. Ni danas ne mogu sebi objasniti kako se to dogodilo da smo tako dugo ostale kraj pumpe, i tek kad se otac od nje odlepio primetili smo Sortinija, koji je bio naslonjen na jednu ruku iza pumpe. Istina, tada je bilo strahovito bučno, više nego što je to običaj na svetkovinama. Dvorac je, naime, vatrogascima poklonio i nekoliko truba, neku posebnu vrstu instrumenata, iz kojih su se s najmanje snage — i dete je to bilo u stanju — mogli izvlačiti divlji tonovi.Ko bi ih čuo poverovao bi da su Turci već tu, i nije bilo moguće naviknuti se na njih, jeza je podilazila pri svakom novom trubljenju. I budući da su to bile nove trube, svako ih je hteo okušati, a kako je bila narodna svetkovina, to su svakom i dopuštali. Baš oko nas, valjda ih je Amalija primamila, bilo je nekoliko takvih trubača. Zaista je bilo teško ostati pri zdravim čulima, i kad se još uz to, po očevom zahtevu, morala poklanjati sva pažnja pumpi, onda je to bilo najviše što se moglo očekivati, i eto zato toliko dugo nismo primetili Sortinija, koga i inače od ranije nismo poznavali. ‘Tamo je Sortini’, došapnu napokon — ja sam tu stajala — Lasemann ocu. Otac se duboko pokloni i uzrujano dade i nama znak da se poklonimo. Mada ga dotle nije poznavao, otac je oduvek cenio Sortinija kao stručnjaka u vatrogastvu i često kod kuće o njemu govorio, i zato nas je tada toliko iznenadilo i učinilo nam se vrlo značajno da sada Sortinija u stvarnosti vidimo. Međutim, Sortini nije o nama vodio računa—to nije bila osobina samo Sortinija, činovnici su se mahom pokazivali ravnodušni pred publikom — a bio je i umoran, samo ga je službena dužnost zadržavala ovde dole. Nisu baš najgori činovnici oni koji te svečane dužnosti podnose kao kakav naročit teret. Drugi činovnici i poslužitelji, kad su već bili tu, mešali su se s narodom, ali Sortini je ostao pored pumpe i svakog koji je pokušao da mu se približi s nekom molbom ili nekom laskavom rečju odbijao je cutnjom. Tako se dogodilo da je on primetio nas još kasnije nego mi njega. Tek kad smo se mi s poštovanjem duboko poklonili i otac pokušavao da nas ispriča, on je pogledao u našem pravcu, i gledao nas redom, jedno po jedno, umorno. Izgledalo je kao da uzdiše što je pored jednog lica uvek još jedno, dok ne dođe tako do Amalije, zbog koje mora da podigne pogled, jer ona je bila mnogo veća od njega. Tu se on kao zagrcnu, i skoči preko rukunice da bi bio bliže Amaliji. Mi smo u prvi mah to pogrešno shvatili i htedosmo mu, pod vodstvom oca, svi prići, ali nas on zadrža uzdignutom rukom i onda nam dade znak da odemo. To je bilo sve. Mi smo na račun toga mnogo zadirkivali Amaliju, govoreći joj kako je zaista našla mladoženju, i u svom neznanju bili smo vrlo raspoloženi zbog toga celo popodne. Amalija je, međutim, bila cutljivija nego ikad. Ona se do ušiju zaljubila u Sortinija, govorio je Brunsvvick, koji je uvek pomalo neotesan i nema razumevanja za takve prirode kao što je Amalija; ali ovaj put činilo nam se da je njegova primedba na mestu. Uopste, toga dana smo svi, osim Amalije, bili kao pomahnitali i ošamućeni, od slatkog vina iz dvorca, kad smo se oko ponoći vratili kući.« »A Sortini?« upita K. »Da, Sortini«, reče Olga, »Sortinija sam u toku svetkovine češće viđala u prolazu, sedio je na rukunici, s rukama prekrstenim na grudima, i tako ostao dok nisu došla kola iz dvorca da ga odvezu. Nije čak prisustvovao ni vatrogasnim vežbama, prilikom kojih se otac, baš u nadi da će ga Sortini gledati, naročito istaknuo ispred svih svojih vršnjaka.« »I ništa više o njemu niste čuli?« upita K. »Meni izgleda da ti mnogo uvažavaš Sortinija.« »Da, uvažavam«, reče Olga. »Da, a i čuli smo još o njemu. Idućeg jutra probudio nas je iz bunovnog sna jedan Amalijin uzvik. Drugi su opet ponovno legli, ali ja sam se potpuno razbudila i dotrčala Amaliji. Ona je stajala pored prozora i držala u ruci jedno pismo koje tek što joj je jedan čovek dodao kroz prozor; čovek je čekao odgovor pod prozorom. Amalija je pismo — bilo je kratko — već bila pročitala i držala ga u tromo opuštenoj ruci. Ja sam klekla pored nje i tako čitala pismo. Tek što sam pročitala, Amalija ga opet podiže, bacivši jedan kratak pogled na mene, ali više se nije mogla prisiliti da pismo čita, već ga podere, baci komadiće van čoveku u lice i zatvori prozor. To je bilo tog sudbonosnog jutra. Ja ga zovem sudbonosnim, ali svaki trenutak prethodnog popodneva bio je isto tako sudbonosan.« »A što je pisalo u pismu?« upita K. »Da, to još nisam ispričala«, reče Olga. »Pismo je bilo Sortinijevo, adresirano na devojku s ogrlicom od granata. Sadržaj ne mogu ponoviti. Tražio je da dođe u Gospodski konak, i to da Amalija odmah dođe jer se za pola sata Sortini mora odvesti. Pismo je bilo napisano najprostačkijim izrazima, koje dotle nikad nisam čula i samo onako u međusobnoj vezi upola razumela njihov smisao. Ko Amaliju nije poznavao i samo ovo pismo pročitao, morao bi devojku kojoj se neko usuđuje tako pisati smatrati nečasnom, makar da uopste nije ni dirnuta. Jer to nije bilo nikakvo ljubavno pismo, nijedne laskave reči u njemu nije bilo, šta više Sortini je očigledno bio ljut što ga je pogodio Amalijin pogled i zadržao od njegovih poslova. Mi smo to posle tako objasnili: Sortini je verovatno nameravao da se odveze u dvorac još iste večeri, u selu je ostao samo zbog Amalije, i ujutro, ljut što ni preko noći nije uspeo zaboraviti Amaliju, seo je i napisao pismo. Pismo je u prvi mah moralo izazvati ogorčenje i kod najhladnokrvnije, ali bi kasnije kod neke koja je drukčija od Amalije verovatno prevladao strah zbog ljutitog i pretećeg tona pisma; ali Amalija je ostala pri ogorčenju, jer ona ne zna za strah, ni kad je u pitanju ona, ni drugi. I dok sam se ja opet zavukla u krevet i ponavljala prekinutu završnu rečenicu: ‘Da odmah dođeš ili...’ Amalija je ostala na prozoru i gledala van, kao da očekuje još druge pismonoše i spremna ih otpratiti isto onako kao prvog.« »To su dakle činovnici«, reče K. s nelagodnošću, »i takvih tipova ima među njima. Što je učinio tvoj otac? Nadam se da se odlučno žalio protiv Sortinija na nadležnom mestu, ako već nije pretpostavio kraći i sigurniji put do Gospodskog konaka. Najgore u celoj toj stvari nije što je uvreda nanesena Amaliji, to se dalo lako ispraviti, ne znam zašto ti tome poklanjaš toliko pažnje; zašto je morao Sortini jednim takvim pismom osramotiti Amaliju za sva vremena, kako bi se to dalo zaključiti iz tvog pričanja, a baš to nije tačno, jer je Amaliji moglo lako biti pribavljeno zadovoljenje, i posle nekoliko dana celi slučaj pao bi u zaborav. Sortini nije osramotio Amaliju, već samog sebe. Dakle, ja sam se zgranuo na Sortinija, na mogućnost da dođe do takve zloupotrebe vlasti. Ono što u ovom slučaju nije uspelo, jer je bilo previše otvoreno rečeno i potpuno prozirno i imalo u Amaliji jednog nadmoćnog protivnika, u hiljadu drugih slučajeva, samo malo nepovoljnijih slučajeva, može potpumo uspeti a da to niko ne primeti, čak ni sama žrtva.« »Tiho«, reče Olga, »Amalija nas gleda.« Amalija je nahranila roditelje i sada se spremala majku razodenuti za spavanje; baš joj je bila odvezala suknju, uzdigla malo majčinu ruku, koju je držala oko svog vrata, svukla suknju i ponovno je blago spustila. Otac, stalno nezadovoljan time što je majka uvek prva podvorena — a što je očigledno bilo samo zbog toga što je majka bila još bespomoćnija od njega — pokušavao se svući sam, verovatno da bi kaznio kćer zbog njene tobožnje sporosti; ali iako je bio počeo s onim što je bilo najlakše i najnepotrebnije, naime s previše velikim papučama u koje su njegove noge bile uvučene, nikako nije uspevao stresti ih s nogu; ubrzo je morao od toga odustati, i mumljajući promuklo, opet se ukočio na svojoj stolici.

»Ti nisi shvatio ono što je presudno«, reče Olga, »možda ti imaš u svemu pravo, ali presudno je bilo to da Amalija nije otišla u Gospodski konak. To kako je ona postupila s donosiocem pisma moglo je još i proći, nekako bi se zabašurilo; ali zbog toga što nije otišla, bačeno je prokletstvo na našu porodicu, a prema tome i postupak prema donosiocu pisma postao je nešto neoprostivo, šta više za javnost, to je postalo najvažnije.« »Kako!« uzviknu K. i odmah spusti glas pošto Olga molećivo diže ruku. »Ti nećeš valjda, kao sestra, kazati da je Amalija trebala poslušati Sortinija i otrčati u Gospodski konak?« »Ne«, reče Olga, »Bog neka me sačuva takvog sumnjičenja, kako možeš takvo što i pomisliti? Ja ne poznajem nikoga ko bi bio u pravu više nego Amalija, ma što radila. Istina, da je otišla u Gospodski konak, ja bih joj isto tako dala za pravo, ali to što nije otišla, to je herojstvo. Što se mene tiče, ja ću priznati, ja bih otišla kad bih dobila takvo pismo. Ja ne bih bila u stanju podneti strah od onoga što će doći, to je mogla samo Amalija. Bilo je, naravno, više izlaza; neka druga, na primer, lepo bi se uredila i pričekala da izvesno vreme prođe i onda otišla u gostionicu i tamo doznala da je Sortini otišao, da se odvezao možda odmah pošto je poslao pismo, jer gospoda imaju promenljivu ćud. Ali Amalija nije to učinila, ni to, ni išta slično, ona je bila previše uvređena i odgovorila je bez okolišanja. Da se samo prividno odazvala pozivu, da je samo na vreme prešla prag Gospodskog konaka, nesreća bi mogla biti izbegnuta, mi imamo ovde vrlo mudre advokate koji su u stanju ni iz čega stvoriti sve što se želi, ali u ovom slučaju ni to povoljno ništa nije bilo dano, naprotiv, uz to je došlo obeščašćenje Sortinijeva pisma i vređanje donosioca.« »Ali o kakvoj nesreći ti govoriš?« reče K., »O kakvim advokatima ?Zar je uopste bilo moguće Amaliju optuživati, ili šta više kažnjavati zbog Sortinijeva zločinačkog postupanja?« »Jest«, reče Olga, »bilo je moguće. Istina, ne po nekom redovnom sudskom postupku i da kazna padne odmah, ali je ona bila kažnjena na drugi način, i ona i cela naša porodica, a kako je ta kazna teška, to valjda počinješ i ti uviđati. Tebi to izgleda nepravedno i strašno, ali to je potpuno usamljeno mišljenje u selu, ono je za nas vrlo povoljno i trebalo bi nam pružati utehu, i bilo bi tako da se ono ne zasniva očigledno na zabludama. Ja ti mogu to tako dokazati, oprosti ako pritom govorim o Friedi, ali između Friede i Klamma — svejedno kako se to posle završilo — dogodilo se nešto sasvim slično kao između Amalije i Sortinija, pa i ti nalaziš sada da je to u redu, iako ti je u početku možda izgledalo strašno. I to nije samo navika, navika ne može toliko da otupi čoveka kada je reč o prostom rasuđivanju, ne, to je odbacivanje zabluda.« »Ne, Olga«, reče K., »ja ne znam zašto ti uvlačiš Friedu u tu stvar, slučaj je ipak sasvim drukčiji, nemoj mešati stvari koje su u temelju različite, i pričaj dalje.« »Molim te«, reče Olga, »nemoj mi zameriti ako i dalje ostanem pri toj usporedbi, to je samo ostatak zabluda koje ti još imaš u pogledu Friede, kad smatraš da je trebaš braniti od te usporedbe. Nju ne treba braniti, već samo hvaliti. Kad uspoređujem oba slučaja, ja ne kažem time da su oni isti: u stvari, oni se odnose jedan prema drugom kao crno i belo, a belo je Frieda. Friedi se u najgorem slučaju može smejati, kao što sam ja na neprimeren način činila to u krčmi — posle sam se zbog toga mnogo kajala — ali čak ko se makar tu samo smeje, već je zlonameran ili pakostan, pa ipak smejati se može. Amaliju, međutim, mora prezirati svako ko s njom nije u krvnoj vezi. U tome su to dva iz temelja različita slučaja, kao što ti kažeš, ali su ipak i slični.« »Ali nisu slični«, ponovi K., vrteći zlovoljno glavom, »ostavi Friedu na miru, Frieda nije dobila tako divno pismo kao Amalija od Sortinija i Frieda je zaista volela Klamma, i ko to sumnja, može je pitati, ona njega i sada još voli.« »Ali zar u tome ima neke velike razlike?« upita Olga. »Misliš li ti da Klamm ne bi mogao isto tako pisati Friedi? Kad gospoda ustanu s pisaćeg stola, ona su takva, ne mogu se snaći u svetu, iz rastresenosti mogu govoriti najgrublje stvari, istina ne svi, ali mnogi. Pismo Amaliji poteklo je iz rastresenosti, stavljeno je na papir pri potpunom podcenjivanju stvarno napisanog. Šta mi znamo kakvim se mislima gospoda nose. Jesi li ti sam slušao ili čuo od drugih kakvim se tonom Klamm obraćao Friedi? Poznato je da je Klamm vrlo grub. Priča se da on satima ništa ne govori, a onda najednom kaže tako neku grubost da te jeza prođe. To se ne priča za Sortinija, kao što se uopste o njemu malo zna. U stvari, jedino što se o njemu zna, to je da ima ime slično Sordiniju: da nije te sličnosti imena on verovatno ne bi ni bio poznat. Čak i kao stručnjaka za vatrogasnu službu mešaju ga, izgleda, sa Sordinijem, koji je zaista stručnjak i koji iskorištava sličnost imena kako bi posebno dužnost ucestvovao na svetkovinama prebacio na Sortinija, da bi se on mogao neometano posvetiti svom poslu. Kad jednog takvog svetskog čoveka kao što je Sortini obuzme ljubav prema jednoj seoskoj devojci, onda to naravno sasvim drukčije izgleda nego kad se uzgred zaljubi jedan stolarski kalfa. Treba isto tako imati u vidu da između jednog činovnika i kćeri jednog obućara postoji velika klasna razlika koju treba premostiti; Sortini ju je pokušao premostiti na ovaj način, drugi bi se mogao poslužiti drukčijim. Doduše, kaže se da mi svi pripadamo dvorcu, da ne postoje klasne razlike i da se nema što premostiti, i verovatno je uglavnom tako, ali mi smo na žalost imali prilike videti da nije tako baš onda kad bi trebalo biti. U svakom slučaju, na temelju svega toga trebao bi ti Sortinijev način postupanja postati razumljiviji, manje neverovatan, i zaista, kad se usporedi s onim Klammovim načinom, on postaje mnogo razumljiviji i podnošljiviji, čak i onom koji je vrlo blisko umešan. Kad Klamm piše nežno pismo, ono deluje mučnije nego najgrublje pismo Sortinijevo. Trebaš me samo dobro razumeti, ja se ne usuđujem kritikovati Klamma, ja samo upoređujem, jer se ti protiv poredjenja buniš. Klamm se ponaša prema ženama kao kakav poručnik, naređuje da mu dođe čas ova čas ona, ni jednu ne drži dugo, i tako kao što im naređuje da dođu, naređuje im i da odu. Ah, Klamm se čak ne bi potrudio ni napisati pismo. I zar je onda u poredjenju i s tim i dalje odvratno kad jedan Sortini, koji živi sasvim povučeno i čiji je odnos prema ženama u najmanju ruku nepoznat, sedne i svojim lepim činovničkim rukopisom napiše jedno, istina, gadno pismo? I ako u tome ne postoji nikakva razlika u Klammovu korist, već naprotiv, treba li onda tu razliku pružiti Friedina ljubav? Ja mislim da je odnos žena prema činovnicima vrlo teško, odnosno vrlo lako oceniti. Tu uvek ima ljubavi. Nesretne činovničke ljubavi nema. U tom pogledu ne predstavlja nikakvu pohvalu kada se za jednu devojku kaže — pritom ja izdaleka ne govorim samo o Friedi — da se podala nekom činovniku samo zato što ga voli. Tačno je da ga voli i tačno je da mu se podala, ali za pohvalu tu nema ničeg. Međutim, Amalija nije volela Sortinija, primetićeš ti. Pa dobro, nije ga volela, ali možda ga je ipak i volela, ko može tu presuditi? Čak ni ona sama. Kako može verovati da ga nije volela kad ga je odbila tako odlučno kako valjda još nikad nijedan činovnik nije bio odbijen? Barnabas kaže da on još i danas koji put zadrhti od pokreta kojim je ona pre tri godine zalupila prozor. To je istina, i zbog toga joj se ne smeju postavljati pitanja. Ona je sa Sortinijem raskrstila i zna samo toliko; je li ga volela ili nije, s tim ni sama nije načisto. Mi međutim znamo da žene ne mogu drukčije nego voleti činovnike koji na njih bace oko; šta više, one činovnike vole i pre toga, ma koliko to poricale, a Sortini ne samo da je bacio oko na Amaliju nego je tada i preko rukunice preskočio kada je Amaliju ugledao, preskočio rukunicu svojim od sedenja za pisaćim stolom ukrućenim nogama. Ali Amalija je izuzetak, reći ćeš ti. Da, ona je to, ona je to i dokazala kada se usprotivila otići Sortiniju, a to je dovoljan izuzetak. Međutim, da ona pored toga još Sortinija nije ni volela, to bi već bio skoro previše veliki izuzetak, to se već više uopste ne bi moglo shvatiti. Mi smo svakako onog popodneva bili obuzeti slepilom, ali da se nama ipak tada činilo da primećujemo ponešto od Amalijine zaljubljenosti, svedoči ipak da nismo bili baš sasvim zaslepljeni. A kad se sve to poveže, kakva onda ostaje razlika između Friede i Amalije? Jedino ta da je Frieda učinila ono što je Amalija odbila učiniti.« »Može biti«, reče K., »ali glavna razlika za mene je u tome što je Frieda moja zaručnica, dok me Amalija zanima samo kao Barnabasova sestra, sestra kurira iz dvorca, i njena sudbina je možda upletena u službu Barnabasovu. Da je njoj neki činovnik naneo kakvu očajnu nepravdu, kao što je to meni u početku tvog pričanja izgledalo, to bi me više zanimalo, ali i tada mnogo više kao javna stvar nego kao licni bol Amalijin. Međutim, na temelju tvog pričanja cela slika se menja na jedan način, koji, istina, meni nije sasvim shvatljiv, ali ipak dovoljno uverljiv, jer si ti ta koja priča, i zato ću ja vrlo rado preći preko te stvari, jer ja nisam vatrogasac, i što se mene tiče Sortini! Ali, naravno, Frieda me se tiče, i meni je zato čudno kako ti, kojoj ja potpuno verujem i želim i dalje verovati, stalno pokušavaš okolišnim putem, preko Amalije, Friedu napadati i preda mnom je sumnjičiti. Ja neću reći da ti to činiš s namerom, ili šta više s lošom namerom, jer u tom slučaju ja bih već odavno morao otići. To ti ne činiš namerno, već okolnosti te navode na to. Iz ljubavi prema Amaliji ti želiš nju izdići iznad svih drugih žena, i kako u samoj Amaliji ne možeš naći dovoljno pohvalnog da posluži toj svrsi, pomažeš se time što druge žene omalovažavaš. Amalijin pothvat je neobičan, ali što ti više o tom pothvatu pričaš, to je teže presuditi je li on bio veliki ili mali, mudar ili luckast, herojski ili kukavički, Amalija drži svoje pobude zatvorene u svojim grudima i niko ih od nje neće otrgnuti. Frieda, naprotiv, nije učinila ništa neobično, ona se samo povela za svojim srcem, to je jasno svakom ko dobronamerno gleda na tu stvar, i to može svako proveriti, tu nema mesta ogovaranju. Ja međutim neću ni Amaliju omalovažavati, ni Friedu braniti, već ti samo hoću dati do znanja kakav je moj stav prema Friedi i da je svaki napad na Friedu ujedno napad na moju egzistenciju. Ja sam svojom voljom ovamo došao i svojevoljno se ovde ugnezdio, ali za sve što se otada zbilo, a pre svega za izglede svoje budućnosti — oni postoje, ma kako inače bili tmurni — za sve to imam zahvaliti Friedi, i to se ne može poreći. Doduše, ja sam ovde primljen za geometra, ali to je samo prividno, sa mnom su se igrali, terali me iz svake kuće, igraju se sa mnom i sada, ali to nije više tako jednostavno, ja sam u izvesnoj meri uhvatio korenje, a to već znači nešto, ma kako sve to bilo sitno, ja sad imam svoj dom, svoje mesto i stvaran posao, imam zaručnicu koja mi pomaže u službenim dužnostima kad imam druge poslove; ja ću se njome oženiti i postati žitelj ove opstine, ja imam osim službene i jednu privatnu vezu, iako još neiskorištenu, s Klammom. Može li se reći daje to malo? I kad ja k vama dolazim, koga vi pozdravljate? Kome ti pričaš istoriju svoje porodice? Od koga se ti nadaš da je u mogućnosti, makar samo majušnoj, nimalo verovatnoj mogućnosti, pružiti ti bilo kakvu pomoć? Sigurno ne od mene, geometra kojeg su pre nedelju dana Lasemann i Brunswick silom izgurali iz svoje kuće, već se tome nadaš od čoveka koji već ima izvestan uticaj, ali za taj uticaj ja trebam zahvaliti Friedi, koja je toliko skromna da zasigurno neće ni čuti ako je pokušaš ispitivati o tome. Pa ipak, po svemu tome izgleda da je Frieda u svojoj nevinosti učinila više nego Amalija u svojoj oholosti, jer vidiš, ja imam utisak da ti tražiš pomoć za Amaliju. I to od koga? Uistinu ni od koga drugog nego od Friede?« »Zar sam ja zaista tako ružno govorila o Friedi?« reče Olga. »Sigurno je da to nije bila moja namera i verujem da nisam to ni učinila, ali naš položaj je takav da smo se mi razišli s celim svetom, i čim se počnemo žaliti, to nas ponese i odnese ni sami ne znamo kamo. Ti si također u pravu, sad postoji jedna velika razlika između nas i Friede, i dobro je da ona jednom bude naglašena. Pre tri godine mi smo bile devojke iz građanskog staleža, a Frieda sluškinja u gostionici Kod mosta, mi smo prolazile pored nje ne udostojivši je ni jednog pogleda, sigurno je da smo bile ohole, ali smo tako bile odgojene. A kako to sada izgleda, mogao si videti one večeri u Gospodskom konaku: Frieda s bičem u ruci, a ja s gomilom sluga. Ali još je i gore. Frieda nas može prezirati, to odgovara njenom položaju, stvarni odnosi prisiljavaju je na to. Ali ko nas sve ne prezire! Ko god se odluči prezirati nas, odmah dođe u najviše društvo. Poznaješ li Friedinu naslednicu? Zove se Pepi. Ja sam je tek preksinoć upoznala, dosada je bila sobarica. U pokazivanju prezira prema meni ona sigurno nadmašuje i Friedu. Ona me je kroz prozor spazila, kad sam dolazila uzeti pivo, dotrčala je do vrata i zaključala ih, morala sam je dugo moliti i obećati joj vrpcu, koju sam nosila u kosi, pre nego što mi je otvorila. A kad sam joj onda dala vrpcu, ona ju je bacila u ugao. Pa lepo, neka me prezire, ja sam donekle i upućena na njenu blagonaklonost, i ona je konobarica u Gospodskom konaku; istina, ona je tamo samo privremeno i nema kvalitete koje su potrebne da bi stalno ostala na tom mestu. Trebalo bi samo čuti kako gostioničar razgovara s njom i onda usporediti to s načinom na koji je razgovarao s Friedom, ali to Pepi ne smeta da prezire i Amaliju, Amaliju čiji bi jedan pogled bio dovoljan da sićušnu Pepi sa svim njenim pletenicama i vrpcama očisti iz sobe brzinom koju ona, upućena samo na svoje debele nožice, nikad ne bi bila u stanju sama postići. Kakvo sam odvratno brbljanje o Amaliji morala opet juče od nje slušati, dok mi gosti nisu napokon prišli u pomoć, istina onako kako si ti već jednom video.« »Koliko si ti preplašena«, reče K., »ja sam samo hteo Friedu staviti na mesto koje joj odgovara, a ne ponižavati vas, kao što si ti sad shvatila. I po mom mišljenju vaša porodica ima nesto neobično, ja to nisam precutao; ali otkud to da to neobično daje povod za preziranje, ja to ne mogu shvatiti.« »Ah, K.«, reče Olga, »ono što me plaši, to je da ćeš i ti to razumeti. Zar ti nikako nije jasno da je Amalijino držanje prema Sortiniju dalo prvi povod za to preziranje?« »To je ipak vrlo čudno«, reče K., »zbog toga se Amaliji mogu diviti ili je osuđivati, ali prezirati je? A zatim, ako je, iz meni neshvatljivih razloga, Amalija zaista izložena preziranju, zašto se to preziranje proteže na sve vas, na celu nevinu porodicu? To, na primer, da Pepi pokazuje prezir prema tebi, zaista je previše i ja ću joj natrljati nos kad se vratim u Gospodski konak.« »Kad bi ti, K., hteo promeniti sve one koji nas preziru, onda bi to bio težak posao, jer sve potiče iz dvorca. Ja se još dobro sećam prepodneva koje je sledilo onom jutru. Brunswick, koji je tada bio pomoćnik kod nas, došao je kao i svakog drugog dana, otac mu je dodelio posao i poslao ga kući, mi smo sedeli za doručkom, svi su bili raspoloženi, izuzevši Amaliju i mene; otac je stalno pričao o svetkovini, imao je razne planove u pogledu vatrogasne službe, u dvorcu, naime imaju vlastito vatrogasno društvo, koje je takođe bilo poslalo svoje predstavnike na svetkovinu, s kojima se ponešto i diskutovalo, prisutna gospoda iz dvorca videla su što su u stanju naši vatrogasci, vrlo pohvalno se izrazili o postignutim rezultatima, usporedili ih s onim što su u stanju postići vatrogasci dvorca, i usporedba je bila u našu korist, govorilo se tako o potrebi reorganizacije vatrogasne službe dvorca, za to su potrebni instruktori iz sela, istina nekoliko ih je dolazilo u obzir, ali otac se ipak nadao da će izbor pasti na njega. O tome je baš tada govorio, i kako je njegov ljudski običaj da se za stolom raširi, sedeo je on tako, pokrivši rukama pola stola, i tako je kroz otvoren prozor gledao u nebo, njegovo lice je bilo mlado i ozareno nadom — nikad ga više takvog neću videti. A onda Amalija, s promišljenošću koju mi kod nje dotle nismo zapažali, reče da ne treba mnogo verovati tome što gospoda govore, gospoda imaju običaj u takvim prilikama kazati nešto povoljno, ali to ima malo ili nimalo važnosti, jer tek što je izgovoreno, a već je zauvek zaboravljeno, istina u idućoj prilici ljudi opet nasednu verujući njihovim lepim rečima. Matijoj zabrani da tako govori, otac se samo nasmeja njenom mudrovanju i sveznanju, ali onda zamucnu, kao da nešto traži, nešto čega se tek tada setio da ga nema; međutim, sve je ipak bilo tu, i on reče: ‘Brunsvvick je pričao o nekom kuriru i razderanom pismu i pitao me znamo li mi nešto o tome koga se to tiče i što je posredi’. Mi smo cutale, Barnabas, onda još mlad kao janješce, reče nešto iznimno glupo ili smelo, počesmo razgovarati o nečem drugom i stvar pade u zaborav.«

Nastavak: Romani u nastavcima

Dimitri Rouchon - Borie, Demon s Vučjeg brda

Inače ne volim govoriti o Vučjem brdu. Tamo se rodio Demon i tamo me zarobio. Ali da sve to moram precutati, bilo bi kao da mi je zauvek ukrao dušu, a još više kao da mi je oteo priču -

1 Otac je govorio na Vučjem brdu je oduvek tako kako je bilo njemu tako je i nama. Sada znam da je zauvek gotovo. Na Vučjem brdu sam odrastao i o tome ću vam pričati. Priča možda nije leps ali je moja i šta je tu je.

Inače ne volim govoriti o Vučjem brdu. Tamo se rodio Demon i tamo me zarobio. Ali da sve to moram precutati, bilo bi kao da mi je zauvek ukrao dušu, a još više kao da mi je oteo priču. Nadam se da ćete znati pokazati milost ili barem nešto tome slično jer ovo je moj govor i te moje reči su celo ovo vreme bile moj način da ja budem ja, a ne neko drugi. A kako zbog oca, zbog Demona, zbog majke i zbog svih ostalih dugo nisam išao u školu, u mojem shvatanju sveta fale neke kućice.

Ne znam kome pišem ovaj dnevnik. Možda samom sebi i onom što sam bio pre Demona.

2 Ljudi nemaju prvo sećanje. Ni Fridge koji spava tu kraj mene u ćeliji nema prvo sećanje. On kaze nemam pojma koji je to klinac i gladi gornju usnu ko da ima brkove, a nema ni jednu živu dlaku. Fridge je sa mnom u ćeliji koliko sam i ja s njim i ostalo mu je još deset-dvanaest godina, ali kaze da neće guliti toliko jer mu je advokat rekao da neće. Fridge se seća svačega ali nema pojma koje mu je prvo sećanje. Ko da bi iko bio tako lud da pamti kad mu je prva misao pala na pamet, a i koga briga zašto ju ne pamtimo, a onda opet ko zna možda je bolje sve zaboraviti da nam se ne bi previše stvari vrtelo po glavi.

Dok Fridge spava, ja pišem, jer on inače stalno nešto melje i hoće mi čitati preko ramena. Jednom sam mu pljunuo u uho. Pitao sam šefa za knjige iz biblioteke i dobio dozvolu da ih uzimam i čuvam kod sebe pa sada imam i rečnik i gramatiku za strance. Psihijatri su mi stalno govorili da pišem jer da je to terapija, a ja nisam znao pravo ni držati olovku u ruci a sad čak imam i pisacu masinu i ne moram se žuriti jer je direktor rekao da imam još taman toliko vremena.

Nisam uznemiren jer sam već osetio nešto slično večnosti kad sam se susreo s Demonom. Bio je to pad u ponor za koji znaš da nema dna čim si zakoračio u njega i znao sam da je deo mene već krenuo odavde i da više nije na zemlji barem ne onako kako se to misli za obične ljude. Neću reći da ja nisam običan čovek, samo hoću reći da u krvi nosim Demona i da je to isto kao kad bogovi siđu među nas samo što ovo nije bog nego djavo. Ne znam od čega je građen, ali već sam čuo oca kako ga zove, on nije imao pojma šta radi, a ja još nisam znao govoriti da mu to kažem. Sećam se da sam jednom dok sam bio mali kada su me pustili napolje udahnuti prirodu video kukuljicu iz koje će izići leptir pa sam osetio da sam i ja takva kukuljica ali da će iz mene izleteti jedna prljava i odurna priča i nisam se baš previše prevario.

Dok pišem, ne jedem baš puno pa Fridge uzme i moj tanjir a ja pišem i to mi je dosta ne volim zamastiti masinu, moram ga vratiti čistu, tako mi je rekao direktor.

Ne znam koliko sam spreman iznova proživeti Vučje brdo makar sam ga napustio ili je ono napustilo mene ja sam poput truloga stabla s korenjem duboko usađenim u močvari detinjstva. Psihijatar mi je rekao da se moram vraćati vraćati i vraćati baš tako je ponovio tri puta da se moram vraćati u prošlost dok ne pronađem sve što u meni stvara blokade. Baš sam se dobro nasmejao. Blokade. Ja se vraćam na ono što sam ja napravio. Blokade. Ali posle toga sam malo razmislio i pomislio da ne znam koga ću u trenutku smrti zateći s druge strane pa možda moram početi sanjati možda ne baš o pravom oprostu to bi bilo previše ali psihijatar je spominjao iskupljenje. Kako se piše iskupljenje, Fridge, a on mi odgovara odjebi. S Fridgeom ne možeš razgovarati.

Danas nisam išao napolje u šetnju jer ne moram svaki dan udisati sveži vazduh. Kako god okreneš ništa se neće promeniti ako ovde umrem od samoće ionako sam već na popisu za umiranje

Glupo je reći ali za Vučje brdo ispočetka nisam ni znao da je Vučje brdo jer sam živeo u kući na njemu i jer još nikad nisam bio napolju. Bili smo u kući i nismo znali da smo u njoj. Kažem mi jer ću vam morati pričati o braći i sestrama a to e to mi neće biti lako neće mi biti lako pričati o njima jer ne znam gde su oni danas i jer me peče tu duboko unutra ništa na svetu ne peče tako jako. Rodio sam se posle dvoje starijih i pre troje mlađih i uvek sam govorio da nas je pet jer mi je lakše računati kad sebe izostavim iz računice i u školi sam dok sam išao u školu imao kalkulator ali nisam računao nego samo pritiskao tipke danas se konačno znam njime služiti. Više nemam u čemu računati na porodicu to je prednost samoće.

Svima će vam se to činiti čudnim ali na početku nismo imali imena. Čemu? Nismo imali potrebe dozivati jedni druge pa se nismo nikako ni zvali. Očito smo znali naći jedni druge.

Silno sam se trudio iskopati prva sećanja i u nos mi se vraća jer nos je najvažniji od svega u nos mi se vraća jedino sećanje na toplinu koju sam osećao dok sam bio malen. Bilo je toplo jer se nikad nismo micali jedni od drugih bili smo celo vreme zalipepljeni jedni uz druge i šćućureni kao puhovi ili poljski miševi i još osećam miris svakoga od braće i sestara jer sam po nosu znao ko se stišće uz mene. U mojim slikama iz detinjstva nema ničega osim pokrivača bačena na pločice na podu u nekoj prostoriji u kojoj ležimo zbijeni jedni uz druge i u koju tu i tamo neko uđe ili se možda nešto dogodi ili nam možda neko nekad donese jesti ali sad se više ne sećam šta. Sve se uvek vraća na tu toplinu. Tako je bilo i bilo nam je vruće ali niko se nije žalio olakšati smo se išli u jedan kut prostorije tako je bilo na samom početku. Ne znam kada sam shvatio kako funkcioniraju vrata i ostatak kuće jer ako želim biti iskren prema samom sebi i stvarno zaroniti što dublje vidim svet ograničen na to klupko koje činimo svi mi zajedno i mislim da nikad nisam čuo nijednu jedinu reč nikad nikome nije pobegla ni jedna reč možda od straha. Ali veliki a ja sad ne mogu tačno reći ali mislim da su neki od nas već bili veliki veliki su već prošli kroz vrata i išli srati i pišati negde drugde samo što ja nemam pojma gde.

Nekad su sene u prostoriji rasle i stvarale muklu buku a nekad su urlale o nečemu što je imalo veze s pišalinom ili skoro uvek s posledicama koje bi donosila naša utroba. Trebalo mi je vremena da počnem razlikovati te sene i pohvatam njihove obrise i još više vremena da shvatim da su to ljudi i da su neki od njih moji roditelji.

Posle sam u životu sretao ljude koji su od samog početka imali oca i majku koji su ih voleli i slično čitao sam to u novinama pa sam mogao pokušati usporediti. Ali ja vam velim da se ne sećam da sam na početku viđao ljude. I nemam pojma kako su nas hranili ti likovi koji su se pojavljivali u našem gnezdu a valjda sam nešto tu i tamo ipak progutao jer bih inače umro ali znam da ne bih mogao prepoznati hranu ili reći što smo jeli jer je sve bila jedna zbrka.

Postoji trenutak u djpetinjstvu kada svako od nas progleda malo bolje pa su tako i moje oči malo po malo počele razlikovati bića u našem gnezdu i prepoznavati koje telo kome pripada. I bio sam tada sretan što mi više nije sve mutno i u isto vreme sam žaleo za tim svetom neraspoznatljivoga jedinstva u kojemu sam jedino mogao osećati da mi je toplo i da mi je hladno i da sam se opet ugrejao. Jednoga dana ugledao sam lice to je bila moja sestra i toga se dana sećam makar to nije moje prvo sećanje jer je to bilo prekrasno lice sa svetlim očima i ružičastim usnicama.

Kada sam tako malo po malo upoznao braću i sestre otkrio sam da je smotuljak koji mi stišće trbuh neko biće još puno slabije od mene a da je biće koje ide po vodu moj najstariji brat.

Kada su se sene pretvorile u moje roditelje već sam sve bolje razlikovao stvari i zvukove i krikove. Pa sam se počeo približavati vratima.

Približavanje vratima bio je instinktivni izazov koji sam osećao u želucu pa sam posjeo Smotuljak pokraj sebe i ostavio ga tako da se malo isplače onda sam ga dragao po glavi tako se opraštajući od njega i polako krenuo dalje. Bilo je mračno i tek sam posle shvatio da je to zato što roditelji nikad nisu otvarali kapke na prozorima i još mi je puno godina trebalo da mi do kraja u glavu sedne ideja da postoje dan i noć.

Ne pričam po redu. Ne bi ni znao. Svest je čudna biljka i za mene je ona bila to postupno buđenje u kojemu je soba postajala sve manja i manja. Ne znam kako bi to drukčije rekao bez obzira na sve što sam posle pročitao. Nije bilo ni ograda ni granica ničeg. I odjednom sam u glavi malog deteta video strop iznad zidova. Sena i urlici postajali su sve jasniji i jasniji sve dok na kraju nisam prepoznao čoveka koji mi je rekao mene ćeš zvati otac. I kada sam se potpuno približio vratima, prvi prvcati put, ona su se otvorila i neko mi je rekao evo sad ćeš videti mamu.

Ne mogu se praviti da je bilo drukčije ali ništa nisam razumeo i mislim da sam zaurlao a ako se prisilim zatvoriti oči skoro pa mogu videti tu ogromnu priprostu ženu u belkastoj spavaćici kose raspletene poput lijana i s osmehom kojemu je nedostajao pokoji zub. Želeo sam ponovno pronaći sestrino lice pa sam se otrgnuo a majka se izderala izvikujući neke reči i zvukove koje nisam razumeo a ja sam samo želeo pobeći natrag u gnezdo da se nikad više ne približim vratima.

3 Danas nisam išao van u šetnju jer ne moram svaki dan udisati sveži vazduh. Kako god okreneš ništa se neće promeniti ako ovde umrem od samoće ionako sam već na popisu za umiranje. Fridge ide napolje ali mora čuvati guzicu zbog onoga sranja s Eliottom koji je baš gadan kad malo popije a lepo sam rekao Fridgeu da se ne petlja s njim. Fridge baš nije najbistriji a ne zna ni razgovorom prikratiti vreme ali ja znam da je on dobar u duši kad ga noću ne opsedaju tajne ili ružne slike. Kad ga u snu progone ružne slike ujutro je drukčiji vidim mu to u očima i bojim se da mu se ne dogodi neko zlo. Nije da mi je baš jako stalo do njega ali nije ni da mi se živo jebe. Posle takvih napadaja Fridge zna biti svadljiv pa zuji oko drugih ko muha. Eliott mu je rekao prestani kružiti oko mene jebote. Ali Fridge je nastavio cirkusirati i pričati gluposti i onda je u jednom trenutku izvalio nešto što bi za nekoga moglo biti nepristojno. Eliott se raspalio ali je pazio da ne plane jer je već bio u samici a niko ne voli samicu čak ni kad više nemaš šta mrziti. Bojim se da su ostali zatvorenici protiv njega skovali neki plan jer Fridge nikad ne pazi. Rekao sam mu da mora paziti ali Fridge nikad ništa ne doživi ozbiljno.

Ja sam loše spavao jer su me mučile moje ružne slike sanjao sam majku a to nije dobro. Prvi put kada sam je video reagovao sam kako sam mogao. Danima nisam hteo prići vratima ali sam se ipak prisilio. Ne znam je li živela tamo iza njih ili se dogodilo slučajno ali opet me zaskočila na pragu u istoj onoj spavaćici. Uspeo sam videti dnevnu svetlost u toj nekakvoj prostoriji sličnoj hodniku i iz daljine je dopirala neka buka ali ja nisam znao šta je to. Bila je ogromna i rekla mi je e sad ćeš opet drečati pizdo mala a ja sam ju gledao onako kako čovek gleda u čudo i onda me odalamila bez ikakvog upozorenja. Ostao na nogama mislim da sam primetio da se u meni budi nešto novo nešto što uopste nije bilo ugodno ali u to vreme ja to nisam tako zvao. Suze su potekle same a mene je uhvatila panika od toga jer sam mislio da to ne smem raditi u tom delu gnezda. Majka je prasnula u smeh i rekla pogledajte kako izgleda živahno ovaj mali divljak.

Okrenuo sam se prema čoporu i stisnuo Smotuljak uz svoj trbuh ali on je već jako narastao pa je bio težak i hteo je otići proviriti kroz vrata ali sam ga zaustavio. Radili smo sve to bez ijedne reči jer mislim da smo u to vripeme znali samo mrmljati.

Bilo je toplo jer se nikad nismo micali jedni od drugih bili smo celo vreme zalepljeni jedni uz druge i šćućureni kao puhovi ili poljski miševi i još osećam miris svakoga od braće i sestara jer sam po nosu znao ko se stišće uz mene

Posle toga je sigurno prošlo puno vremena jer je gnezdo više ili manje nestalo i neko je otvorio kapke na prozorima koji se više nikad nisu zatvorili. Ja sam stalno bio u toj prostoriji ali dvoje najvećih su nestali tu i tamo bi se znali vratiti i onda bi opet nestali. Ja sam često gledao lice svoje sestre i držao ga među rukama ona nije ništa govorila a ja sam je samo gledao.

Češće sam sretao majku izlazio sam iz prostorije i ona me nekad znala zveknuti i grohotom se smejati. Celo je vreme imala istu haljinu i derala se da bi joj otac nekad mogao doneti i neki dar.

Često se motala oko njega i govorila moj čovjek ovo moj čovek ono. Jedan dan bi jecala bez suza a drugi bi ga opet hvatala za međunožje govoreći ovo je moj trofej ovo je moj trofej.

Oca dugo nije bilo a kad se vratio ja sam već imao dosta godina da mogu fino razlikovati stvari pa sam tako mogao videti sve crte njegovog lica a pogotovo oči. Oblačio se u crno i nosio je traperice a na nogama je imao bele čarape i natikače. Kosa mu je bila crna i sjajna i imao je brčiće baš kao i majka.

Trebalo mi je vremena da otkrijem hodnik i blagovaonicu i kuhinju, prvi put kad sam otišao predaleko prepao sam se da ću se izgubiti i da više nikad neću videti sestrino lice. Jedan dan nas je otac došao pogledati doneo je mačku bila je to mala mačka ali posle toga kuća je bila prepuna mačaka pa je na kraju svako od nas imao malo klupko na trbuhu jer smo već svi bili preveliki da bi nosili jedni druge a mačke su čuvale toplinu među nama makar su smrdele.

Majka se nekad znala baviti mojim sestrama pa im je češljala kosu govoreći da su princeze a onda bi im štipkala bradavice govoreći brzo će to narasti. Mene nije češljala ali jedan dan mi je rekla da smrdim ko tvor i pokazala mi mesto na kojemu je iz neke cevi tekla voda onda sam morao stati ispod te cevi i nasapunati se onda sam otišao do sestre da mi kaze da li lepo mirišem a ona je rekla da da. Ne znam da li je majka često boravila u toj prostoriji ali otac je stalno govorio da ničemu ne služi i da je njemu dosta češalj u džepu pa bi onda pljunuo na njega i zalizao kosu. Mislio sam da ću posle i ja tako.

Oba starija brata sve su češće odlazila od kuće a kada bi se vratili otac je kukao ko će ih sad hraniti i lokao crno vino iz flaša bez etikete. Bili su stariji ali ne previše i shvatio sam da se jedan od njih zove Michael a drugi Jonas jedan dan su se svađali i Jonas je Michaelu razbio nos pa im je otac obojici opalio šamar. Poslipe se više nikad nisu vratili a meni još nije jasno zašto.

Najvažnije razdoblje za sve nas kažem to a da nisam pitao braću i sestre ali slutim njihov odgovor bilo je kada smo otkrili stražnja vrata – ona koja su se otvarala prema vrtu. Sigurno zvuči neverovatno ali ja još osećam grubu travu pod bosim nogama i nevidljive kamenčiće koji mi bockaju nežnu kožu. Tamo nije bilo ničega neprijateljskog i ja sam gledao gore pa dole, sunce i nebo i boje i oblike i činilo mi se kao da i tamo postoji toplina gnezda i da i mi potičemo iz te iskonske topline u kojoj je sve nastalo. Izišao sam jednoga proletnoga dana otac je rekao da je proleće i tako sam to zapamtio. Stablo je bilo puno cvetova i tada sam se prvi put našao oči u oči s nečim tako lipepim i bojama koje su mi krale pogled. Vani sam se osećao dobro jer sam stajao na raspršenoj toplini u veličanstvenoj i ludoj maštariji – među stablima, biljem, kamenjem. Skupljao sam ih i gurao u džepove i gužvao i mislio da je to pesma sveta. Svaki je taj kamen za mene bio dragulj i satima sam zurio u potrazi za najslabašnijim sjajem i onda bi našao glatki oblutak koji ni jedan čovek na ovom svetu ne bi mogao s namerom tako lipepo oblikovati.

Teren oko kuće nije bio velik ali se spuštao prema dolini i nisi mogao videti ništa drugo osim stabala i proplanka i otac je rekao da je to Vučje brdo i ja sam to prihvatio makar nisam znao što su to vukovi.

Kad smo izlazili majka se derala da se ne približavamo stablima i govorila da bi mogli nestati jer tamo kruži neka pedofilska pederčina a ja nisam shvatao oko čega on to kruži ali sam mislio da je sigurno strašno kad se ona tako boji. Otac je govorio da preteruje i jednom ju je polio vodom od glave do pete i rekao baš se prava našla koja će o tome govoriti.

Tek sam puno godina posle shvatio o čemu se tu radi jer se jednoga dana prvi put pojavila neka odrasla osoba s kapom na glavi imao je sitne sjajne oči i izgledao je staro jer su mu ruke drhtale a otac mu je ponudio crno vino. Majka se sakrila s nama u gnezdu i govorila evo to je ta pedofilska pederčina i ne sme vas videti.

Onda je po nju došao otac rekao joj je da je došao sused što je tu je pa su se svađali a mislim da ju je sigurno premlatio jer je još danima imala crvene tragove na licu.

izvor