Thomas Piynchon, Duga gravitacije ( od 132 do 157 )

 

https://archive.org/details/gravitysrainbow0000unkn/page/250/mode/2up

Bilo je rano jutro. Izašao je sam na mokru ulicu od cigle. Na jugu su baražni baloni, surfrideri na jutarnjim grebenima, blistali su, ružičasti i biserni, u izlasku sunca.

Opet su oslobodili Slotropa, vratio se na ulicu, sranje, poslednja prilika za Sekciju 8 i uprskao je. . . .

Zašto ga nisu zadržali na odeljenju za lude onoliko dugo koliko su rekli da hoće - zar nije trebalo nekoliko nedelja? Bez objašnjenja - samo "Živeo!" i luk ga šalje nazad u taj ACHTUNG. Kenosha Kid, i taj Crouchfield Westward-man i njegov pomoćnik Whappo bili su celi njegov svet ovih poslednjih dana. . . Bilo je još problema koje je trebalo rešiti, avantura koje još nisu završene, prisila i golemih poslova koje je trebalo sklopiti, nalog starice da vrati svoju svinja kući preko stale. Ali sad, grubo, evo opet onog "London."

Ali nešto je drugačije. . . nešto je . . . promenjeno. . . ja ne želim kukati, narode, ali—pa, na primer, skoro bi se mogao zakleti da ga prate, ili barem posmatraju. Neki od repova su prilično glatki, ali druge može uočiti, u redu. U božićnoj kupovini juče u tom Woolworthu, uhvatio je određeni par očiju u obliku perli u odeljenju za igračke, pored gomile borbenih aviona od balsa drveta i En-fielda za malu decu. Nagoveštaj postojanosti onoga što se pojavljuje u retrovizoru njegovog Humbera, bez boje ili modela koji može odrediti, ali nešto što je uvek prisutno unutar sićušnog okvira, navelo ga je da počne da proverava druge automobile kada krene na jutarnji posao . Čini se da stvari na njegovom stolu u ACHTUNG-u nisu tamo gde su bile. Devojke su pronašle izgovore da ne pridržavaju dogovorenih termina. Oseća da je nežno odvojen od života koji je živeo pre odlaska u Svetu Veroniku. Čak i u filmovima uvek je neko iza njega i pazi da ne priča, zvecka papirom, ne smeje se preglasno: Slothrop je bio na dovoljno filmova da može odmah uočiti takvu anomaliju.

Kućica u blizini Grosvenor Squarea počinje sve više da liči na zamku. On provodi svoje vreme, često cele dane, obilazeći East End, udišući užegli vazduh Thamsside, tražeći mesta koja sledbenici možda neće pratiti. Jednog dana, baš kada je ulazio u usku ulicu sa starim zidovima od cigala i oivičenom prodavačima, on čuje kako ga zovu - i hubba hubba šta je ovo onda, evo nje sve u redu, plava kosa se vijori u izdajničke znake, beli klinovi zveckaju po kaldrmi, ljupki paradajz u uniformi medicinske sestre, a zove se, uh, pa, oh—Darlene. Bože, Darlen je. Ona radi u bolnici Svete Veronike, živi u blizini u kući gospođe Quoad, dame koja je davno udovica i otkako pati od niza bolesti starosti- zelenkast, teter, kibe, ljubičaste, im-posthumes i bademi u ušima, nedavno dodir skorbuta. Dakle, u potrazi za limetima za svoju gazdaricu, voće koje počinje trčati i izlevati se iz njene slamnate korpe i žutozeleno se kotrlja natrag niz ulicu, mlada Darlene trči u svojoj dojiljeskoj kapi, njezine grudi su mekane brane za ovaj sastanak na sivom gradskomm moru.

"Vratio si se! Ah Tyrone, vratio si se" suza ili dve, obe su skliznule dole skupljajući citruse, škrobna kaki haljina je zveckala, čak i neobično šmrcanje Slotropovog nosa.

"To sam ja ljubavi..."

Tragovi guma u bljuzgavici su se pretvorili u biserni, blagi biserni. Galebovi polako krstare uz visoke ciglene zidove okrugle bez prozora.

Gospođa Quoad je gore tri mračna leta, a kupola dalekog St. Paula kroz kuhinjski prozor vidljiva je u dimu pojedinih popodneva,a sama dama sedi sićušna u roze plišanoj stolici u dnevnoj sobi pored bežične mreže, slušajući harmonikarski bend Primo Scale. Izgleda dovoljno zdravo. Na stolu je, međutim, njena zgužvana maramica od šifona: pernate mrlje krvi u zavojima i van njih poput cvetnog uzorka.

„Bila si ovde kada sam imao onu užasnu svakodnevnu muku“, priseća se Slotrop, „onog dana kada smo skuvali čaj od pelina,“ sasvim sigurno, sam ukus se sada probijao kroz njegove đonove cipela, vodeći ga sa sobom. Vracaju se zajedno. . . mora da je van njegovog sećanja. . . cool čist enterijer, devojka i žena, nezavisno o njegovom stenografiji zvezda. . . ++ 80 devojaka izbledelih lica, vetrovitih obala kanala, čuvara kreveta, rastanaka sa autobuskih stanica, kako se može očekivati ​​da će se on sećati? Ali ova soba je nastavila da razjašnjava: deo onoga kom je bio u njoj ljubazno je ostao, ćutao je izvan njegovog uma mesecima, prekrivene zrnastim senkama masnoćom zamagljene tegle sa začinskim biljem, bombonima, začinima, svim Compton Mackenzie romanima na polici, stakleni ambrotipovi njenog pokojnog muža Austina noćno zaprašeni unutar pozlaćenih okvira na kaminu gde je prošli put docekao i pojavio se, Mihaelmanske tratinčice su pozdravljene i raspršene iz male vaze u Sevru, koju su ona i Ostin pronašli zajedno jedne davne subote u prodavnici u ulici Wardour. ..

. "Bio je moje dobro zdravlje", često kaže. "Od kada je preminuo, skoro sam postala prava veštica, u čistoj samoodbrani." Iz kuhinje dopire miris sveže isceđene limete. Darlene ulazi i izlazi iz sobe, traži različito bilje, pita gde je gaza, "Tyrone pomozi mi malo da dohvatim to - ne pored nje, visoki lonac, hvala ljubavi" - nazad u kuhinju sa škrobom, bljeskom ružičaste boje. "Ja sam jedina koja ima sećanje ovde", uzdiše gospođa Quoad. "Mi pomažemo jedni drugima, vidite." Ona iznosi iza jedne kretonskr kamuflaže veliku zdelu sveća. "Sada", kaze Slotropu. "Ovde: vinski žele. Predratni su."

"Sad se sećam tebe - onog koruptivnog u Ministarstvu snabdevanja!" ali on zna, od prošlog puta, da mu sada nikakva galantnost ne može pomoći. Nakon te posete, napisao je kući Nalline: „Englezi su pomalo čudni kada je u pitanju način na koji stvari imaju ukus, mama. Oni nisu kao mi. Možda je to zbog klime. Oni idu za stvarima o kojima mi nikada ne bismo ni sanjali. Ponekad ti se okrene stomak, momče. Pre neki dan sam jeo jednu od ovih stvari koje zovu 'vinski žele.' To je njihova ideja o slatkišima, mama. Smisli način da nahraniš tog Hitlera i kladim se da će rat biti gotov! Sada se opet zateče kako proverava ove rumene želatinozne predmete, klimajući glavom, nada se ljubazno, gospođi Quoad. Na njima su u bareljefu ispisana imena različitih vina.

"Samo malo mentola," gospođa Quoad ubaci jedan u usta."Ukusno."
Slothrop konačno odabere jednu na kojoj piše Lafitte Rothschild i ugura je u svoja usta. "O da. Da. Mmm. Odlično je."
"Ako zaista želite nešto neobično, probajte Bernkastler Doktor. Oh! Zar mi niste vi doneli te divne američke ljigave stvari od bresta, okusa javora s dozom sasafrasa..."

"Klizavi brest. Jeepers, žao mi je, Jučer sam potrošio sve moje rezerve"

Darlene dolazi sa loncem za kuvanje na pari i tri šoljice na poslužavniku. "Šta je to?" Slotrop malo brzo, evo.

"Ti zapravo ne želiš znati, Tyrone."

Sasvim tačno”, nakon prvog gutljaja, poželevši da je upotrebila još soka od limete ili nečeg da ubije osnovni okus, koji je užasno gorak. Ovi ljudi su stvarno ludi. Bez šećera, naravno.h. Posegne u zdelu za slatkiše, dođe do crne, rebraste kapljice sladića. Izgleda sigurno. Ali baš kada je zagrizao, Darlene mu je uputila, i to, neobičan pogled, sjajan trenutak za ovu devojku. "Oh, mislio sam da smo se davno ešili svih onih..." bezbrižnih, Gilbert & Sullivan ingenioznih stvari - davno pre" na toj tački Slothrop nailazi na ovaj centar tečnosti koji se kapa, koji ima ukus majoneze i kore pomorandže.

"Uzeo si poslednje moje iznenađenje od marmelade!" uzvikuje gospođa Quoad, nakon što je sada magičnom brzinom proizvela pastelno zelenu poslasticu u obliku jajeta, svuda načičkanu neparelom od lavande. "Samo zbog toga neću ti dozvoliti da uzmeš nijednu od ovih čudesnih krema od rabarbare." U njena usta ide, cijela stvar.

"Dobro mi služi", Slothrop, pitajući se šta misli pod ovim, pijuckajući biljni čaj da ukloni okus bombona od majoneze - ups, ali to je greška, zar ne, evo mu se usta još jednom pune užasnom pustošom od alkaloida, celim putem nazad do mekog nepca gde se zariva. Darlene, čisto slavujevo saosećanje, daje mu tvrdu crvenu bombon, oblikovan kao stilizovana malina. . . mm, koja, začudo, ima čak i ukus maline, iako ne može da otkloni tu gorčinu. Nestrpljivo je zagrize, i na delu zna, jebeni idiote, još jednom ga je pokudio, izlije mu na jezik najstrašnija kristalna koncentracija Jeez, mora da je čista dušična kiselina, "Oh, milost, to je stvarno kiselo, " jedva da može izgovoriti reči da je tako nabreknut, upravo ono što je Hop Harrigan povukao da natera Tenk Tinkera prestati svirati svoju okarinu, otrcani trik tada i duplo vredniji koji dolazi od stare dame koja bi trebala biti jedan od nasih saveznika, sranje ne moze ni da vidi da mu je u nosu i sta god da je nece se rastvoriti, samo ide dalje mučeći svoj smežurani jezik i škripajući poput brušenog stakla među kutnjacima. Gospođa Quoad je u međuvremenu zauzeta probanjem, zalogaj po fini zalogaj, petit four od trešnje i kinina. Ozareno gleda mlade ljude preko zdele sa slatkišima. Sloptrop zaboravljajući, ponovo poseže za čajem. Sada nema gracioznog izlaza iz ovoga. Darlene je s police donela još par-tri teglice slatkiša, i sada se uranja, poput putovanja u središte neke male, neprijateljske planete, u ogromnu bombonu kroz omotač čokolade do snažnog eukaliptusa- aromatizirani fondant, konačno u jezgro od neke vrlo žilave gumi arabike grožđa. Izvadi komadić ovoga između zuba i neko vreme bulji u njega. Ljubičaste je boje.

"Sada ste shvatili!" Gospođa Quoad mašući mu mramornim konglomeratom od korena đumbira, butterscotcha i semena anisa, "vidite, morate uživati i u tome kako izgleda. Zašto su Amerikanci tako impulsivni?"

"Pa," mrmljajući, "obično ne postajemo komplikovaniji od Hershey barova, vidite...

"Oh, probaj ovo", viče Darlene,hvatajući se za grlo i ljuljajući se do njega.

"Bože, mora da je stvarno nešto", sumnjivo uzimajući ovu gadnu smećkastu novinu, tačnu repliku ručne bombe tipa Mills, polugu, iglu i sve ostalo, jedan u nizu patriotskih bombona koji se stavlja prije šećera bio tako oskudan, uključujući i, on no-dees, koji je zavirivao u teglu, patronu .455 Webley sa zelenim i ružičastim prugama, potresna bomba od šest tona od neke plave želatine sa srebrnim mrljama, i bazuka od sladića.

"Hajde onda", Darlene ga zapravo uzima za ruku sa bombonom i pokušava mu ga gurnuti u usta. "Samo, znate, gledanje na to, onako kako je gospođa Quoad predložila."

"I nije pošteno stiskati, Tyrone."

Ispod svoje tamarind glazure, Millsova bomba se ispostavlja kao slatki pepsin-aromatizirani nugat, prepun oštrih ušećerenih bobica kockica, i centar žvakaće gume od kamfora. To je neizrecivo grozno. Slotropova glava počinje da se vrti od isparenja kamfora, oči mu beže, jezik mu je beznadežan holokaust. Cubeb? Nekada je pušio te stvari."Otrovan..." u stanju je da grakće.

"Pokažite malo kičme", savetuje gospođa Quoad.

"Da", Darlene kroz omekšane listove karamele, "zar ne znaš da je rat u toku? Evo, ljubavi, otvori usta."

Kroz suze to ne vidi dobro, ali čuje kako gospođa Quoad preko stola govori "Njam, njam, njam", a Darlene se kikoće. Ogroman je i mekan, poput belog sljeza, ali nekako - osim ako mu sada nešto ozbiljno nije u redu s mozgom - ima okus džina.

"Šta je," pita on debelo. "Džin marshmallow," sez Mrs. Quoad. "Awww..."

"Oh, to je ništa, uzmi jedno od ovih..." njegovi zubi, u nekom perverznom refleksu, krckaju sada kroz tvrdu kiselu ljusku ogrozda u mokro prskanje neprijatnosti, nada se da je tapioka, mali glutenski komadići nečega sve zasićeno klinčićima u prahu.

"Još čaja?" Darlene predlaže. Slotrop žestoko kašlje, nakon što je udahnuo nešto od tog punjenja karanfilića. "Gadan kašalj", gospođa Quoad nudi limenku one najmanje verodostojne engleske kapi za kašalj, Meggezone. "Darlene, čaj je divan, osećam kako mi skorbut nestaje, stvarno mogu."

Meggezone je kao da ste opasani u glavu švajcarskim Alpima. Ledenice od mentola odmah počinju da rastu iz Slotropovih usta. Polarni medvedi traže nokat na nogama - drži ledene grozdove alveolarnog grožđa u plućima. Previše ga bole zubi da bi disao, čak i kroz nos, čak, olabavljene kravate, sa nosom dole u vratu njegove maslinasto-sive majice. Isparenja benzoina prodiru u njegov mozak. Glava mu lebdi u oreolu leda.

Čak i sat vremena kasnije, Meggezone još uvek traje, duh mente u vazduhu. Slothrop leži s Darlene, Odvratna engleska bušilica za slatkiše je stvar prošlosti, a njegove prepone sada su na njenom toplom dupetu. Jedini slatkiš koji nije probao - jedan koji je gospođa Kvoad uskratila - bio je Rajska vatra, ta čuvena poslastica visoke cene i proteanskog ukusa - jedna "slana šljiva", druga "veštačka trešnja". . . "zašećerene ljubičice". . . "Worcestershire sos". . . "začinjena slatka". . . bilo koji broj sličnih opisa, pozitivnih, kratkih - koji nikada ne prelaze dve reči - koji liče na opise otrova i iscrpljujućih plinova koji se nalaze u priručnicima za obuku, a "slatko-kiseli patlidžan" je možda najduži do sada. Rajska vatra danas je operativno ugašena, a 1945. jedva da se može naći: sigurno nigde među suncem obasjanim radnjama i uglačanim izlozima Bond Streeta ili opustošene Belgravije.

Ali s vremena na vreme pojavi se na površinu, na mestima gde se obično prodaje druga roba osim slatkiša: u miru, nazad u velikim staklenim posudama danima zamagljenim, zajedno sa predmetima poput njih, ponekad samo jedan slatkiš na celu teglu, gotovo skriven u ambijentalnom turmalinu isecenom u nemačkom zlatu, izrezbarenom ebanovini štandovi za prste iz prošlog veka, klinovi, ventili, navojni okovi od opskurnih muzičkih instrumenata, elektronske komponente od smole i bakra koje je rat, u svom proždrljivost, stalno grickajući unos, još nije pronašao i zalizala natrag u svoju tamu. . . . Mesta na kojima se motori nikada ne približavaju dovoljno da bi bili glasni, a napolju duž ulice ima drveća. Unutrašnje sobe i starija lica se razvijaju pod svetlom koje pada kroz krovni prozor, žuti, kasnije tokom godine. . . .

Jureći preko nule između budnosti i spavanja, njegov polumlaki penis još uvek u njoj, a njihove nemoćne noge savijene pod istim uglom. . . Spavaća soba uranja u vodu i hladnoću. Negde sunce zalazi. Taman dovoljno svetla da vidi tamnije pege na njenim leđima. U salonu gospođa Quoad sanja da se vratila u vrtove u Bournemouthu, među rododendrone, i iznenadnu kišu, Austin plače. Dodirnite joj grlo, Veličanstvo. Touch! i Yrjö — pretendent, ali pravi kralj, jer je vrlo sumnjiva grana porodice uzurpirala presto 1878. tokom intriga oko Besarabije — Yrjö u staromodnom ogrtaču sa zlatnim galonima koji sijaju na rukavima, savijajući se prema njoj u kiša da je zauvek izleči od Kraljevog zla, izgledajući tačno kao on u rotogravuri, njegova ljupka Hrisoula na korak-dva iza ljubazno, ozbiljno čeka, oko njih grmlja kiša, kraljeva bela ruka bez rukavice savija se poput leptira da dodirne udubinu grla gospođe Quoad, čudesni dodir, nežno... . . dodir . . .

Munja—

A Slotrop zeva "Koliko je sati?" a Darlene pliva iz sna. Kada, bez upozorenja, prostorija bude puna podneva, zaslepljujuće belo, svaka dlaka joj izvire s potiljka, jasna kao dan, dok ih potres mozga zabije, zveckajući zgradu do jadnih kostiju, udarajući u zastor, nestalo je sve do bele i crne rešetke karata žalosti. Iznad glave, sustižući, nalet rakete dolazi do otoka, uzdignuta ekspresno dole, daleko u zvonku tišinu. Vanjsko staklo se lomi, duge, disonantne činele duž ulice. Pod se trzao kao potresen tepih, a s njim i krevet. Slotropov penis je porastao, bolan. Darlene, koja se iznenada probudila, sa srcem koje je jako brzo lupalo, dlanovima i prstima u bolu od straha, ovaj hardon se činio razumnim delom bele svetlosti, glasnog praska. U trenutku kada je eksplozija prestala do snažnog crvenog treperenja na senci, počela je da se pita. . . o njih dvoje zajedno... ali sad se jebu, i šta to ima veze, ali zaboga zašto ovaj glupi Blitz ne bi bio dobar za nešto?

A ko je to, kroz pukotinu u narandžastoj hladovini, pažljivo diše? Gledate? A gde, čuvari mapa, stručnjaci za nadzor, kažete da će pasti sledeći?

*************

Već prvi dodir: govorio je nešto zlobno, pomalo uobičajenog meksičkog samoprekora - ah, ne znaš me ja sam stvarno gad. "Ne", otišla je da stavi prste na njegove usne, "ne govori to..." Kad je stigla, bez razmišljanja ju je uhvatio za zglob, odmaknuo joj ruku, čista odbrana - ali je nastavio držati, za zglob. Gledali su se oči u oči, i nijedno nije htelo odvratiti pogled. Rodžer je prineo njenu ruku svojim usnama i potom je poljubio, još uvek posmatrajući njene oči. Pauza, njegovo srce oštro udaru o prednji deo grudi. . . "Ohh..." zvuk je izleteo iz nje, a ona je prišla da ga zagrli, potpuno puštena, otvorena, drhteći dok su držali jedno drugo. Kasnije mu je rekla da je prišla čim ju je uzeo za zglob te noći. I prvi put kada je dodirnuo njenu pičku, stisnuo Jessicinu mekanu pičku kroz njene gaćice, drhtanje je ponovo počelo visoko u njenim bedrima, sve više, preuzimajući je. Došla je dva puta pre nego što je kurac službeno stavljen u pičku, a to je oboma važno iako nijedno nije shvatilo zašto.

Međutim, kad god se to dogodi, svetlo za njih uvek postane jako crveno.

Jednom su se sreli na kasi: nosila je crveni džemper sa kratkim rukavima, a njene gole ruke sijale su crveno pored bokova. Nije bila našminkana, prvi ju je video takvu. Hodajući do auta, ona uzima njegovu ruku i stavlja je, na trenutak, lagano između svojih pokretnih nogu. Rogerovo srce se ukočilo i dolazi. To je zaista takav osećaj: oštro na gore do nivoa kože u V oko njegove središnje linije, prekrivajući njegove bradavice. . . to je ljubav, to je neverovatno. Čak i kada ona nije tu, nakon sna, na licu na ulici koje bi protiv slučaja moglo biti Jessicino, Rodžer to nikada ne može kontrolisati, on je u njenom stisku.

O Beaveru, ili Jeremyju, kako ga zove njegova majka, Roger se trudi da ne misli više nego što mora. Naravno muči se oko tehničkih stvari. Ona nikako ne može – zar ne? – da radi iste stvari sa Jeremyem. Da li Jeremy ikada poljubi njenu pičku, na primer? Da li bi ta drolja stvarno, posegne li okolo dok se jebu - i gurne nestašni prst, u njegovu englesku ružu, u Jeremyjev šupak? Stani, prestani s ovim (ali da li mu ona puše kurac? Da li je ikad imao svoje uobičajeno drsko lice između njenih ljupkih zadnjica?) nema koristi, ovde je vreme mladalačke ludosti i bolje ti je da si gore u Tivoliju i gledaš Mariju Montez i Jona Halla, ili tražis leoparde ili pekarije u zoološkom vrtu Regents Park, i pitas se hoće li padati kiša pre 4:30.

Vreme koje su Roger i Jessica proveli zajedno, ukupno zbrojeno, i dalje iznosi samo sate. I sve njihove izgovorene reči na manje od jednog prosečnog SHAEF memoranduma. I nema šanse, prvi put u njegovoj karijeri, da statističar može učiniti da ove brojke nešto znače. Zajedno su dugačko sučelje kože, teče znoj, blizu dok se mišići i kosti pritiscu, jedva da je reč iza njenog ili njegovog imena.

Osim svih njihovih preokrenutih filmskih dijaloga, scenarija koje smišljaju kako bi igrali sami za sebe u noćima kada Bofors kuca na vrata o njeno nebo, a njegov vetar pevuši među petljama bodljikave žice dole duž plaže. Hotel Mayfair. "Mi smo na mlazni pogon, zar ne, kasnimo samo pola sata."

"Pa," Wrens i NAAFI devojke, mlade udovice s dragim kamenjem koje gledaju u stranu, "sigurna sam da ste dobro iskoristili vreme." "Ja verujem da ste uzele dovoljno vremena, da ga dobro iskoristite sa nama."

"Dovoljno vremena za nekoliko zadataka“, odgovara on, detaljno gledajući u svoj sat, nošen u stilu Drugog svetskog rata na unutrašnjoj strani zgloba, „i do sada, rekao bih, potvrđena je trudnoća ili dve, ako ne i zaista...

"Ah, " ona bezvoljno skače (ali naviše, ne na), "to me podseća..."

"Jaaaaa!" Rodžer se vrti nazad ka biljci u saksiji, među blistavim saksofonima Rolanda Peacheyja i njegovog orkestra koji sviraju "There, I Said It Again," i zgrče se.

"Dakle, to ti je na umu. Ako je um reč koju želim."

One zbunjuju sve. Izgledaju tako nevino. Ljudi odmah žele da ih zaštite: cenzurišući se od govora o smrti, poslu, dvoličnosti kada su Rodžer i Džesika tamo. Sve su to nestašice, pesme i drugari,filmovi i bluz. . .

Sa kosom zavučenom na uši, mekom bradom u profilu, izgleda samo 9 ili 10 godina, sama pored prozora, trepće u sunce, okreće glavu na svetlom pultu, uplakana, dečije crvenkasto naborano lice koje se sprema zaplakati , ide oh, oh . . .

Jedne noći u tamnom, hladnom zaklonu, njihovog kreveta,ljuljajuci se tamo-amo, lizao je Jessicu dok spava. Kada je osetila kako joj prvi topli udisaji dodiruju usne, zadrhtala je i zaplakala kao mačka. Činilo se da su dva-tri tona zvučala zajedno, promuklo, ukleto, kovitlaju se sa pahuljama koje se pamte oko noći. Drveće napolju sirio je vetar, van vidokruga kamioni su zauvek jurili ulicama i putevima, iza kuća, preko kanala ili reka, iza jednostavnog parka. Oh, i psi i mačke su izašli da tapkaju po sitnom snegu... "...

....fotografije, da i scene, nastavljaju da bljeskaju unutra, Roger. Same po sebi, mislim da ih ne pravim... "Sjajni roj njih prolazi pored niskog izotoničnog svetlucanja stropa. On i ona leže i dišu otvorenih usta. Njegov mekani penis slini oko njenog bedra, nizbrdo, najbliže Jessici. Noćna soba uzdiše, da uzdise, uzdah staromodna komična soba, o, ja sam beznadežan, rođen kao šaljivdžija koji se nikada ne menja, flertuje kroz okvir ogledala u nečemu na zelene pruge, s pantalonama i naboranim — u međuvremenu iako je čudno, većina današnjih soba pevuši, znate, poznato je i po tome da one "dišu", da čak i čekaju u tihom iščekivanju a to bi trebala biti prilično zlokobna tradicija ovde, dugačka vitka stvorenja, teški parfemi i ogrtači u sobama koje je napala ponoć, probijena spiralnim stepenicama, pergolama s plavim laticama, ambijent u kojem niko, ma koliko bio isprovociran ili van dodira, moj draga mlada damo, nikada, ne uzdahne. Nije urađeno.

Ali ovde. Oh, ova mlada dama. Checked gingham. Oštre obrve, podivljale. Crveni somot. Jednom je u usudu skinula bluzu, krećući se na magistralnom putu blizu Lower Beedinga.
"Bože moj, ona je poludela, šta je ovo, zašto svi dolaze kod mene?"

"Pa, ha, ha", Jessica vrti kravatu svoje vojne bluze kao striptizeta, "ti uh, rekla si da se bojim. Zar ne. Nazvala me 'kukavička, kukavička krema" ili tako nešto, ' Sećam se—“ Bez grudnjaka, naravno, ona ga nikad ne nosi.

"Pogledaj," besno iskosa, "znaš li da možeš biti uhapšen? Nema veze", samo mu je palo na pamet, evo, "Ja ću biti uhapšen!"

"Sve će kriviti tebe, la, la." Donji zubi vire u osmehu zlobne devojke. "Ja sam samo malo nevino jagnje i ovo..." ispruživši malu ručicu, udara svetlo iz svetlih dlaka ispod pazuha, njene male grudi su slobodno poskakivale, " ova grabulja Roger! ovde, ova grozna zver! čini me da izvedem, ovo ponižavajuće, .

U međuvremenu, najgigantskiji kamion koga je Rođer video u životu, manevrisao je u blizini, čelično tresuci podrucje čelik, a sada ne samo vozač, već i nekoliko — pa, onih što lice na užasne. . . patuljke, u čudnim operetskim uniformama zapravo, neka vrsta centralnoevropske vlade u egzilu, svi nekako nagurani u visoko postavljenu kabinu, svi gledaju dole, svađaju se kao prasići na krmači za poziciju, oči izbuljene, tamnocrvene, iz usta curi pljuvačka, gledaju spektakl-igru Jessice Swanlake skandalozno golih grudi, sam sebe očajnički pokusava da uspori i stane iza kamiona - osim što se sada, iza Rodžera, pritiskajući ga, zapravo, brzinom identičnom onoj kamiona, pojavio, o sranje, automobil vojne policije. Ne može da uspori, a ako ubrza, zaista će postati sumnjičavi.

. . . "Uh, Jessie, molim te, obuci se, zurno, da li bi voleo?" Praveći predstavu tražeći njegov češalj koji je, kao i obično, izgubljen, ... Vozač ogromnog, glasnog kamiona sada pokušava da privuče Rodžerovu pažnju, a drugi patuljci se gomilaju na prozorima i zovu: „Hej! Hej! " emitujući masni, grleni smeh. Njihov vođa govori engleski sa nekim tečnim, neizrecivo gadnim evropskim naglaskom. Mnogo namiguje i gura i tamo gore: "Meester! Ay, zhu! Wet a meeneh', eh?" Više smeha. Roger u retrovizoru vidi lica engleskih policajaca ružičasta od čestitosti, crvene oznake kako se naginju, ljuljaju, savetujući se, oštro se okrećući s vremena na vreme kako bi zurili ispred sebe u par u Jaguaru koji se ponaša tako—“Šta rade oni, Eagbnns možes li ti to videti"?

"Izgleda da su muškarac i žena, gospodine."

"Dupe." I izlazi sa crnim dvogledom.

Kroz kišu. . . zatim kroz sneno staklo, zeleno od večeri. A ona sama u stolici, sa staromodnom kapom na sebi, gledajuci na zapad preko pokrivača Zemlje, pakleno crvenog na rubovima, a dalje u smeđim i zlatnim oblacima. . . .

A onda, iznenada, noć: prazna stolica za ljuljanje osvetljena je plavom bojom krede - da li je to mesec, ili neka druga svetlost s neba? samo tvrda stolica, sada prazna, u vrlo vedroj noći, i ovo hladno svetlo koje silazi. . . .

Slike idu, cvetaju, unutra i van, neke divne, neke jednostavno groze. . . ali ona se ušuškala ovde sa svojim jagnjetom, svojim Rogerom, i kako joj se odjednom sviđa linija njegovog vrata pa - zašto je tu baš tu, potiljak kao dečak od deset godina. Ona ga ljubi gore-dole kiselim slanim dometom kože koji ju je tako obuzeo, uzeo svoju noćnu svetlost duž ove visoke tetive, ljubi ga kao da poljupci teku dahom i nikad ne prestaju.

Jednog jutra – nije je video oko dve nedelje – probudio se u svojoj pustinjačkoj ćeliji u „Beloj poseti” sa ukočenim, bolnim kapcima i dugom bledo smeđom kosom zapetljanom u ustima. To nije bila njegova dlaka. Nije moglo biti ničije osim Jessicine Ali nije moglo biti - nije je video. Par puta je šmrcnuo, a zatim kihnuo. Jutro se razvilo kroz prozor. Boleo ga je desni očnjak. Razmotao je dugu kosu, prošaranu slinom, zubnim kamencem, jutarnjim disanjem na usta, i zagledao se u nju. Kako je dospela ovde? Jezivo, draga. Ne znam pod kojim okolnostima, u redu. Morao je da piša. Dok je hodao do toaleta, njegova siva potkosulja, mlitavo uvučena u uzicu pidžame, palo mu je na pamet : šta ako je to neka ljubičasta priča o sablasnoj osveti s početka stoleća, a ova kosa je neki Prvi korak... Oh , paranoja? Trebalo ga je videti kako prolazi uokolo obavljajući svoje poslove , dok se kretao među zatvorenicima Psi sekcije koji teturaju, prde, briju britvom, hakuju, kišu, i šmrću. Tek kasnije je počeo razmišljati o Jessici - o njenoj sigurnosti. Zamišljeni Roger. Šta ako je, ako je ona umrla u noći, nesreća u časopisima? . . sa ovom kosom, jedino zbog čega je njena sablasna ljubav uspela da se vrati na ovu stranu, jedina koja je ikada bila važna.
Neki pauk statističar: oči su mu se zapravo napunile suzama pre sledeće ideje – oh. Oboy. Zatvori tu slavinu, Dorset, i dođi ovamo. Stajao je, polusagnut, nad umivaonikom, paralizovan, stavljajući brigu za Jessicu na trenutak na čekanje, silno želeći da se osvrne preko ramena, čak i u staro ogledalo, znaš, da vidi šta rade, ali previše zamrznut da bi rizikovao čak i to. . . sada . . . o, da, jedna sjajna mogućnost je pronašla ležište u njegovom mozgu, i evo ga. Šta ako su se svi oni, svi ovi nakazi Psi Sekcije ovde, udružili u tajnosti protiv njega.OK? Da: pretpostavimo da mogu videti u vaš um!a-a kako bi bilo—šta ako je hipnoza? Eh? Isuse: zatim čitav niz drugih okultnih stvari kao što su: astralna projekcija, kontrola mozga (ništa okultno o tome), tajne kletve za impotenciju, čirevi, ludilo, yaaahhh—napitci! (dok se konačno uspravlja i u mislima se vraća u svoju kancelariju, sada vrlo oprezno, neredu sa kafom, o Bože. . . ), psihičko-jedinstvo-sa-Kontrolnom agencijom tako da bi Roger bio on i on Roger, da, da, niz ovih pojmova mu se ovde mota po glavi, niti jedan od njih nije baš ugodan - pogotovo unutar ovog klozeta za osoblje, s licem Gavina Trolisno lice jutros je obojeno svetlo magenta, cvetom deteline koji treperi na vetru, Ronald Cherrycoke koji baca tu mramor ćilibarna sluz u umivaonik - šta je sve ovo, ko su svi ovi ljudi. . . . Nakaze! Freeeeaks! Opkoljen je! oni su vani noću i danju celi rat tapkajući mu mozak, telepate, veštice, sotonski operateri svih opisa koji se ugađaju na sve—čak i kada su on i Jessica u krevetu i jebu.

Pokušaj se obuzdati starče, paniči ako moraš, ali kasnije, ne ovde... Slabe sijalice u toaletu produbljuju hiljade starih nakupljenih mrlja od vode i sapuna na ogledalima do ispreplitanja oblaci, kože i dima dok zamahuje glavom pored, limun i bež, uljni dim crni i sumračno smeđi ovde, vrlo labavo izmrvljeni, to je tekstura. . . .

Lepo jutro. Drugi svetski rat. Sve što može zadržati pred svojim umom su reči/želim premeštaj nekako, bezglasno pevuši u ogledalu, da, gospodine, mora odmah ubaciti poruku. Ja ću se dobrovoljno prijaviti za službu u Nemačkoj. Dum de dum, de dum. Tačno, tek u sredu je bio oglas u klasificiranom delu nacista u vestima, u sendviču između ogranka laburista iz Merseysidea koji je tražio publicistu i londonske reklamne agencije s pozicijama koje su otvorene odmah na demob, rekli su. Ovu reklamu u sredini je postavila neka ruka budućeg G-5, pokušavajući da okupi nekoliko stručnjaka za "prevaspitavanje". Vitalne, vitalne stvari. Naučite nemačku zver o Magna Carti, sportskom duhu, takvim stvarima, a? Napolju, unutar dela nekog neurotičnog bavarskog sata sa kukavicom u selu, vilenjaci vukovi koji noću jure iz šuma i ostavljaju subverzivne letke na vratima i prozorima - "Bilo šta!" Rodžer pipajući se vraća u svoje uske odaje, "uopšte je sve bolje od ovoga..."

Eto kako je bilo loše. Znao je da će se osećati kao kod kuće u ludoj Nemačkoj s neprijateljem nego ovde u Psi sekciji. Doba godine to čini još gore. Božić. Bwweeeaaaagghh, hvatajući se za stomak. Jessica je bila sve što ga je činilo ljudskim ili podnošljivim. Jessica .

. . Tada je bio preuzet na pola minute, drhteći i zevajući u svom dugom donjem rublju, mekom, gotovo nevidljivom u ogradi decembarske zore, među tolikim oštrim rubovima knjiga, snopova i mrvica, karata i mapa (i onom glavnom ,crveni tragovi na čistoj koži dame, pazi na sve. da li ona nosi u sebi kobnu infekciju, i da li je let rakete latentan u gradu.ništa više nego što razume Pointsmanovu opsednutost preokretom zvučnih stimulansa i molim vas, ne možemo li to nakratko odbaciti. . . ), ne znajući dok nije prošlo koliko jasno vidi poštenu polovinu svog života kakva je Džesika sada, koliko fanatično njegova majka Rat mora da ne odobrava njenu lepotu, njenu drsku ravnodušnost prema institucijama smrti koje nije tako dugo želeo pre verovati u – njenu nepokolebljivu nadu (iako je mrzela da pravi planove), njeno izgnanstvo iz detinjstva (iako je odbijala da se drži uspomene). . . .

Njegov život je bio vezan za prošlost. Video je sebe tačku na pokretnom talasnom frontu, koji se širi kroz sterilnu istoriju - poznatu prošlost, budućnost koja se može projektovati. Ali Jessica je bila probijanje talasa. Odjednom se pojavila plaža, nepredvidivi... novi život. Prošlost i budućnost su stali na plaži: tako je to zamislio. Ali i on je želeo da veruje u to, na isti način na koji ju je voleo, mimo svih reči - verovati da bez obzira koliko je loše vreme bilo, ništa nije popravljeno, sve se može promeniti i ona je uvek mogla da porekne tamno more na njegovim leđima, da ga voli daleko. I (sebično) da iz mračne mladosti, u potpunosti utemeljene na Smrti - zajedno sa Smrtvim jahanjem - može, s njom, pronaći svoj put u život i radost. Nikada joj nije rekao, izbegavao je reći sebi, ali to je bila mera njegove vere, jer je ovaj sedmi Božić rata došao u još jednom napadu na njegovo mršavo, drhtavo krilo. . . .

Ona se spotiče u spavaonicu, gnjavi druge devojke zbog ustajalih pufova Woodbines, najlonskih komplete za popravku, blistavih ratnih šala koje prolaze u znaku simpatije. Večeras će biti sa Džeremijem, svojim poručnikom, ali želi da bude sa Rodžerom. Osim što ona to zaista ne želi. Da li ona to radi? Ne može se setiti da je ikada bila toliko zbunjena. Kad je s Rodžerom, sve je to ljubav, ali ne na bilo kojoj udaljenosti – uopšte ne, Jack – otkriva da je on deprimira, pa čak i plaši. Zašto? Na njemu u divljim noćima jašući gore-dole na njegovoj kitu po osi, pokušavajući da ostane dovoljno kruta da se ne pretvori u kremasti vosak i ne otpadne topeći se u pokrivač koji dolazi, ima mesta samo za Rogera, Rogera, do kraja daha. Ali iz kreveta, hodajući i pričajući, njegova gorčina, njegova tama, prožimaju dublje od rata, zime: on mrzi Englesku tako, mrzi "Sistem", beskrajno grdi, kaže da će emigrirati kada se rat završi, ostaje u svom pećina papirnog cinika koji mrzi samog sebe. . . i da li ona zaista želi da ga izvede? Zar nije sigurnije sa Džeremijem? Pokušava da ne dopušta ovo pitanje prečesto, ali ono je tu. Tri godine sa Džeremijem. Mogli bi biti i venčani. Tri godine bi trebalo da se računaju za nešto. Dnevno, sitni šavovi i omoti. Nosila je kućne ogrtače starog Beavera, skuvala mu čaj i kafu, tražila njegovo oko po kamionskim parkovima, dnevnim sobama i kišnim blatnjavim poljima kada su svi zli, strašni gubici mogli biti spašeni u jednom pogledu - poznatom, punom poverenja, u sezona kada se ta reč poziva za čudesnost ili manji smeh. I da sve to iščupam? Tri godine? za ovog nestalnog, egocentričnog — dečaka, zaista. Weepers, on bi trebao imati više od trideset godina, on je godina stariji od nje. Trebao je nešto naučiti, sigurno? Čovek sa iskustvom? 

Najgore je to što nema s kim da razgovara. Politika ove mešovite baterije, profesionalni incest, nezdrave opsesije ko je kome šta rekao u proleće 1942., zaboga, van Grafty Greena, Kenta ili negde, i ko je trebao šta da odgovori, ali nije, već je umesto toga rekao nekom drugom izazivajući tako mržnje koje su divno napredovale do današnjih dana - šest godina kleveta, ambicija i histerija čini poveravanje bilo čega bilo kome ovde čin čistog mazohizma.

"Devojka u nevolji, Jess?" Maggie Dunkirk svraća, gladeći svoje rukavice. Na razglasu zvuči BBC-jev swing bendova vruća sinkopirana božićna muzika. "Imaš li jednu cigaretu, Mag?" U međuvremenu slobodno, automatski, misliš ti, Jess?

Pa— "Mislila sam da ovde liči na prokleti Garbo film, nimalo uobičajeno gladovanje za nikotinom, izvinjavam se ponovo pogrešno, ta-ta..."

Oh, samo napred! Razmišljam o mojoj božićnoj kupovini."

"Šta ćeš onda dobiti Dabar."

Ona se koncentriše na stavljanje podvezica na najlonke, stariji par, napred, na dole, pozada, mnemonički se maše u talasima među njenim prstima, bela naborana elastika koja se fino rasteže i dodiruje sada nežnu prednju krivinu njene butine, kopče koje srebrno svetlucaju ispod ili iza njenih lakiranih crvenih noktiju, prolazeći kao daleke fontane iza crvenih topiarija, Džesika odgovara: „Oh. Mm. A Pipe, pretpostavljam.

 U blizini njenog akumulatora jedne noći, vozeći se Negde u Kentu, Roger i Jessica su naišli na crkvu, humku u mračnom visoravni, osvetljenu lampom, koja je izrasla iz zemlje. Bila je nedelja uveče, a malo pre večernje. Muškarci u šinjelima, u uljanim kožama, u tamnim beretkama koje su skidali na ulazu, američki letači u koži podstavljenoj ovčjom vunom, nekoliko žena u čizmama za zveckanje i raskošnim kaputima, ali bez dece, ni deteta na vidiku, samo odrasli, koji se premestiše sa svojih bombardera, balonskih bivaka, bunkera preko plaže, kroz otvorena normanska vrata, hrapavo od zimske lozom. Jessica je rekla: "Oh, sećam se..." ali nije nastavila. Sećala se drugih adventa, snežnih živica kao ovce sa svog prozora, i na nebu zvezdi spremnih da se ponovo zalepe na nebo.

Roger je stao, a oni su gledali na izubijane i istršena vojnike kako ulaze na večernju službu. Vetar je mirisao na svež sneg.

„Trebalo bi da budemo kod kuće“, rekla je posle nekog vremena, „kasno je.

"Možemo samo da svratimo ovde."

Pa, to ju je iznenadilo, ali posle nedelja njegovih sarkastičnih komentara? Njegova nepoverljiva ljutnja na druge u Psi sekciji za koje je mislio da ga pokušavaju ludim proglasiti kakvi su oni,i njegov Scroogerie ( škrtac koji sanja i kaje se - u bozičnoj pesmi) koji je rastao kako su dani za kupovinu sve kraći do Božića - "Ti ne pripadaš takvim ljudima", rekla mu je. Ali ona je htela da uđe unutra, nostalgija teška na večerašnjem snežnom nebu, njen sopstveni glas spreman da je izda i pobegne da se pridruži stražarima čije pesme sada volimo da čujemo u daljini, ovih dana Adventa koji padaju jedan po jedan, glasovi koji zvižde nad zaleđenim brdima gde su posejane mine zbijene kao šljive u pudingu ,...često iznad zvukova koji se tope, vetrovi koji ne duvaju kroz božićni vazduh već kroz supstanciju vremena trebaju joj doneti dečije glasove, pevajući za šest penija, i ako njeno srce nije bilo spremno da podnese sav stres njene smrtnosti i njihov, postojao je barem strah da je počela da ih gubi - da će jedne zime trčati da ih potraži, do kapije da ih pronađe, trčati ka drveću, ali uzalud, njihovi glasovi blede..., oni su hodali po celom vetru po njenoj ruci koji se jednom okliznuo na ledu. „Da čujem muziku“, objasnio je. Večeras je hor bio sav muški, sa epoletama na ramenima koje su se nazirale ispod širokih vratova njihovih belih haljina, i mnogim licima gotovo isto tako belim od iscrpljenosti vlažnih i blatnjavih polja, polučasova, kablova na kojima su šibali nervozni baloni koji su pecali sunce u oblacima, šatori, čiji su svetli, kao što su svetli, sijali u zidu, pretvarajući platno u finu gazu, dok je vetar bubnjao tamo. Ipak, postojalo je jedno crno lice kontratenor, jamajčanski kaplar, doveden sa svog toplog otoka na ovo - od pevanja iz detinjstva po zadimljenim saloonima High Holborn Streeta gde mornari bacaju ogromne crvene petarde, četvrtinu štapa dinamita, preko ljuljajućih vrata i trče preko ulice kihoćući se, ili izlaze s devojkama u visokim suknjama, devojkama s ostrva, Kineskinjama i Francuskinjama... kore limuna zdrobljene u olucima ulica mirisale su ranim jutraima gde je znao pevati O, jesi li videla moju dragu Lolu, s oblikom poput boce Coca-Cole, mornare kako trče gore-dole u smeđim senama uličica, mašući maramom i nogavicom hlača, a djevojke šapuću i smeju se... svako jutro izbrojao je pola džepa punog novčića svih naroda. Iz palminog Kingstona, zamršene potrebe Angloameričkog Carstva (1939.-1945.) dovele su ga u ovu hladnu crkvu, nalik poljskim miševima, gotovo na dohvat ruke severnog mora koje je jedva nazirao pri prelasku, na večernju službu, večerašnji program gregorijanskog pevanja na engleskom, s povremenim zaletima u polifoniju: Thomas Tallis, Henry Purcell, čak i nemački makaron iz petnaestog stoleća, koji se pripisuje Heinrichu Susu:

In dulct jubilo

Nun singet und seid frohl Unsers Herzens
Wonne Leit in praesipio,
Leuchtet vor die Sonne Maitris in gremio.
Alpha es et O.
Sada pevajte i radujte se,
radost naših srca in praesipio,
sja pred suncem Maitris in gremio.
Alpha es et O.

S visokim glasom crnca koji se čuje iznad ostalih, ovde bez falseta, već pun, iz iskrenih grudi, baritonski glas, koji su godine cepanja drva dovele do ovog raspona... naterao je smeđe devojke da se šepure među ovim nervoznim protestantima, duž vekovnih staza koje je muzika utrla, Veliku i Malu Anitu, Stiletto May, Plongette koja to voli među grudima i čini to tako slobodno- a da ne spominjemo latinski, nemački? u engleskoj crkvi? To nisu toliko hereze koliko imperijalni rezultati, nužni kao prisutnost crnca, iz činova malog nadrealizma - koji, uzeti u masi, jesu čin samoubistva, ali koji u svojoj patologiji..s obzirom na svoju verziju stvarnosti bez snova, Carstvo raspoređeno na hiljadu dana. Tako se čisti kontratenorski glas uzdigao i pronašao put do Jessicinog srca, pa čak i Rogerovog, pretpostavila je, dok ga je gledao sa strane i gore kroz smeđe sene njezine kose, tokom recitativa. Nije izgledao nihilistički, niti jeftino. Bio je

Ne, Jessica nikada nije videla njegovo lice baš ovako, u svetlu para visećih uljanica, plamenova nepodnošljivih i vrlo žutih, na najbliža dva duga otiska crkvenjaka u finim, peludnim V-oblicima oko trbuha stakla, Rogerova koža detinjasto ružičasta, oči sjajnije nego što samo svetlo lampe može objasniti - ili je to onako kako ona želi? Crkva je hladna kao noć vani. Oseća se miris vlažne vune, gorkog daha ovih profesionalaca, dima sveća i rastopljenog voska, prigušenog prdenja i tonika za kosu, samog gorućeg ulja, koje majčinski spaja ostale mirise, bliže pripadajući Zemlji, dubokim slojevima, drugim vremenima, i slušajte... slušajte: ovo je večernja pesma Rata, kanonski sat Rata, a noć je stvarna. Crni kaputi se skupljaju, prazne kapuljače pune gustih, unutarnje sene crkve. Na obali Wrenovi rade do kasno, dole u hladnim i iznurenim oklopima, njihove plave baklje su novorođene zvezde u plimnoj večeri. Oplate trupa njišu se na nebu, poput velikih železnih listova, na kablovima koji škripe u iverju zvuka. Opušteni, u pripravnosti, plamenovi baklji, omekšani, ispunjavaju okrugle staklene površine merača svetlošću marelice. U šupama instalatera cevi, zaleđene, zveckajuće kada su oluje u tesnacu, evo hiljadu starih korištenih tuba pasti za zube, često nagomilanih do stropova, hiljade tmurnih muških jutara učinjenih podnošljivima, pretvorenih u mirise mente i sumornu pesmu koja je ostavljala bele mrlje, ogledalima od žive od Harrowa do Gravesenda, hiljadu dece koja penu iz mekog morta svojih usta gaze, lako gubeći hiljadu puta više reči među kredastim mehurićima - pritužbe na vreme za spavanje, plašljive_izjave ljubavi, vesti o debelim ili prozirnim, pahuljastim ili prijateljskim seoskim stvorenjima ispod prekrivača - bezbrojni sapunastim trenucima sladića ispljunuti i isprani_ do kanalizacije i polako penušavog sivog estuarija, jutarnja usta koja su svakodnevno rasla duhanom i ribljim krznom, suha od straha, prljava od lijenosti, preplavljena mislima o nemogućim obrocima, umesto toga zadovoljavajući se ostacima nedelje u kaši, mleku, slomljenim keksima na pola uobičajenih kriški, i nije li mentol divan izum da se svako jutro oduzme taman toliko, dok ne postane prašnjav, preveliki mehurići ti uporni i ustajali mozaici među katranskim obalama, zamršeni crtež ispušnih plinova koji se hrane, množe prema moru, dok se jedna po jedna ove stare tube paste za zube prazne i vraćaju u rat, hrpe slabo mirisnog metala, utvare paprene metvice u zimskim kolibama, svaka tuba zgužvana ili utisnuta nesvesnim rukama Londona, ispisana u interferencijskim uzorcima, ruka u ruku, čekajući sada - to je pravi povratak - da se rastopi za lem, za lim, legira za odlevke, ležajeve, brtve, skrivene obloge od dimnih bojica koje su deca te druge domaće inkarnacije. Pa ipak, kontinuitet, od krvi i mesa do srodnih metala, dom mora bez živice, ostaje. Nije smrt ta koja razdvaja ove inkarnacije, već papir: papirnate specijalnosti, papirnate rutine. Rat, Carstvo, ubrzaće takve barijere između naših života. Rat mora podeliti i podeliti na ovaj način, iako će njegova propaganda uvek naglašavati jedinstvo, savez i dosluh. Čini se da Rat ne želi narodnu svest, čak ni onu kakvu su stvorili Nemci, ein Volk ein Führer – želi stroj od mnogo odvojenih delova, ne jedinstvo, već složenost... Ali ko se usuđuje tvrditi šta Rat želi, toliko je golem i dalek... toliko odsutan. Možda Rat nije ni svest – zapravo uopšte nije život. Možda postoji samo okrutna, slučajna sličnost sa životom. U "Beloj poseti" postoji stari šizofreničar, znate, koji veruje da je Drugi svetski rat. Ne dobija novine, odbija slušati radio, a ipak mu se nekako temperatura popela na 39°C na dan invazije na Normandiju. Sada, dok kliještasti pokreti prema istoku i zapadu nastavljaju svoje sporo, refleksno skupljanje, govori o tami koja mu se uvlači u um, o umoru od samoga sebe... Rundstedtova ofanziva ga je, međutim, razveselila, dala mu novu priliku za život – „Prekrasan božićni poklon“, priznao je asistentu u svom odelu, „ovo je sezona rođenja, novih početaka.“ Svaki put kad rakete padnu – to se čuje - smeši se, okreće se i korača hodnikom, suze će se proliti iz uglova njegovih veselih očiju, uhvaćene u crvenkastoj, visokoj toničnosti koja ne može a da ne razveseli njegove kolege pacijente. Njegovi dani su odbrojani. Umreće na Dan pobede. Ako on zapravo nije Rat, onda je on njegov surogat, život visoke klase za jedno razdoblje, ali pazite kada svane ceremonijalni dan. Pravi kralj umire samo prividnom smrću. Zapamtite. Bilo koji broj mladića može biti 'izabran da umre umesto njega', dok pravi kralj, lukavi stari gad, nastavlja. Hoće li se pojaviti pod Zvezdom, lukavi,klečeći pred drugim kraljevima dok nas ovaj zimski solsticij privlači? Donesite darove volframa, kordita i visokog oktana u serai? Hoće li dete tada podići pogled sa svog zlatnog slamnatog tla, u oči starog kralja koji se, visok i prostirući se iznad njegove glave, saginje da ponudi svoj dar, hoće li se njihovi pogledi sresti i kakva će poruka, kakav mogući pozdrav ili sporazum teći između kralja i mladog princa? Smeje li se beba ili je to samo dahtanje? Šta želite da bude?

Advent duva s mora, koje je večeras u zalazak sunca sjalo zeleno i glatko poput stakla bogatog gvožđem : duva svakodnevno na nas, celo nebo iznad bremenito svecima i vitkim trubljama glasnika. Još jedna godina venčanica, napuštenih u dubini zime, nikada traženih, sada vise u tihim satenskim redovima, njihovi beli zgužvani velovi počinju da žute, lagano se vijore samo dok prolazite, promatraču... posetiocu grada na svim slepim ulicama.... Uhvativši pogled u haljinama vlastitog odraza, jednom ili dvaput, na pola puta - iz sena, samo nejasne boje kože preko peau de soie, prisiljavajući vas da uđete unutra gde možete osetiti prvi užasan dodir plesni; što je zapravo i bila namera - prekriti svaki trag vlastitog mirisa, oznojena buduća mladenka srednje klase, otmena sapun i puder, ali devičanska u srcu, u svojoj nadi. Ništa od vašeg svetlog švajcarskog ili kristalnog godišnjeg doba ovde, već mračno valovito danju s oblacima i snegom koji pada poput haljina na selu, zimskih haljina, mekih noću, gotovo bezvetroviti dah oko vas. U gradskim stanicama zatvorenici su se vratili iz Indokine, lutaju svojim jadnim izloženim kostima, lagani poput sanjara ili ljudi na mesecu, između kolica s kromiranim oprugama od crne kože koje rezonuju poput membrana za bubnjeve, svetlih drvenih visokih stolica ružičastih i plavih s izgrebanim i poprskanim kašom.

Cvetne nalepnice, sklopivi kreveti i medvedići s crvenim filcanim jezicima, dečje dekice koje tvore svetle pastelne oblake u mirisima ugljena i potoka, metalni prostori, između redova, oni koji plutaju, oni koji oprezno spavaju, dolaze u stotinama za praznike, uprkos upozorenjima, ozbiljnosti gospodina Morrisona, cijevi ispod reke koju bi sada mogla probiti nemačka raketa, čak i dok se reči zapisuju, odsutnosti koje ih možda čekaju, gradske adrese koje sigurno više ne mogu postojati. Oči Burme, Tonkina, gledaju ove žene sa svojih stotinu ustrajnosti - zure iz plavo obojenih krugova, kroz glavobolje koje nijedan Alasil ne može ublažiti. Italijanske P/W proklinju pod poštanskim vrećama koje duvaju, odjekuju svaki sat, u sezonskom valovima, skrivajući snežne vozove poput gljiva, kao da su vozovi celu noć vozili pod zemljom, kroz zemlju mrtvih. Kad ovi Eyetiesi povremeno pevaju, možete se kladiti da to nije „Giovinezza“ već verovatno nešto iz Rigoletta ili La Bohémea – Pošta čak razmatra izdavanje popisa neprihvatljivih pesama, s akordima za ukulele kao sredstvom lake identifikacije. Njihova veselost i pevanje, ovi, donekle su iskreni – ali kako dani prolaze, dok ova orgija božićnih čestitki svakodnevno prelazi granice zdravlja, bez ikakvih ograničenja na vidiku pre drugog dana Božića, oni se zadovoljavaju profesionalnijim italijanskim načinom života, povremeno se okrećući prema evakuirsanim ženama, pronalazeći načine da balansiraju u vreći jednom rukom dok se drugom pretvaraju da su „mrtve“ – cioé, uslovno živa – gde gomila postaje najženstvenija, najbez smera... pa, najperspektivnija. Život mora ići dalje. Obe vrste zatvorenika to priznaju, ali nema mano morto za Engleze koji se vraćaju iz CBI-a, nema skoka iz smrti u život samo uz pristanak verovatnog kuka ili bedra – nema igre, za ime Božje, na život i smrt! Ne žele više avantura: samo stare Nizozemce zauzete starom peći ili grejanjem starog kreveta: igrače krikete zimi, žele poluodvojenu nedeljnu tminu isušenog vrta. Kad bi se pojavio vrli novi svet, neka vrsta neočekivanog dobitka, onda bi sigurno bilo vremena da se naviknu na njega... Ali žele gotovo luksuz kupnje električnog voza za dečaka ove nedelje i pa pokušavaju osvetliti svakome njegov vlastiti set aerodinamičnih lica ovde, kalibrirati njegovu neobičnost, poznate 'fotografije sve,sada oživljene, oohovi i aahovi, ali još ne, ne ovde na stanici, jedan od najnužnijih pokreta: rat ih je zbrisao s tračnica, prizemio ih, te bezbrižne destruktivne signale ljubavi. Deca su pronašla prošlogodišnje igračke raspakiovane i reinkarnirane Spam limenke, one su... pomozite ovo možda druga i, ko zna, neizbežna strana božićne predstave. U mesecima između - proleće i leto na selu - igrali su se s pravim Spam limenkama - tenkovima, lovcima na tenkove, bunkerima, dreadnoughtima koji raspoređuju meso ružičaste, žute i plave boje na prašnjavim podovima soba za smeće ili soba za maslac, ispod kamp-kreveta ili klupa svog egzila. Sada je opet vreme. Gipsana beba, volovi u zlatnim listićima i ovce s ljudskim očima ponovno postaju stvarni, boja brže postaje meso. Verovanje nije cena koju plaćaju - događa se samo od sebe. On je Nova Beba. U čarobnoj noći pre, životinje će pričati, a zvazduhu će biti mleko. Bake i dedovi, koji su svaku nedelju čekali da Radio Doktor pita: Šta su hemoroidi? Štoa je emfizem? Štoa je srčani udar?, čekaće dok im nesanica ne prođe, ponovno se radujući godišnjem nemogućem koje se ne događa, ali s ružnim ostatkom – ovo je brdo, nebo nam može pokazati svetlo – poput uzbuđenja, dobrog vremena koje ste previše želeli, ne potpuni gubitak, ali ipak predaleko od čuda... njihova bdenja umotana u pulovere i šalove, pozorišno gorka, ali s ostatkom unutra koji svake godine prolazi kroz novo zimsko vrenje, svaki put malo manje, ali uvek dobro za preporod u ovom godišnjem dobu. ... Sada gotovo goli, sjajna odela i haljine njihovih primata koji su puzali po pubovima odavno su poderani u komadiće dok su jurili cevi za toplu vodu i radijatore stanodavaca, stranaca, dok su štitili identitet kuća od zime. Ratu treba ugljen. Preduzeli su pretposlednje korake, prisustvovali su overi radio lekara o tome šta znaju u svojim telima, i do Božića su goli kao guske ispod ove vunene, tamne, jeftine odeće za starije ljude. Njihovi električni satovi brzo otkucavaju, čak će i Big Ben sada brzo otkucavati dok ne dođe novo proleće, sve brzo, i čini se da niko drugi ne razume ili ga nije briga. Ratu je potrebna struja. To je živahna igra, Električni monopol, između energetskih tvrtki, Središnjeg elektroenergetskog odbora i drugih ratnih agencija, kako bi se vreme u mreži održalo sinkronizovanim s Greenwichskim srednjeim vremenom. Noću, u najdubljim betonskim jamama noći, dinama čije su lokacije klasifikovane okreću se brže, i tako responzivno, kazaljke sata pokraj svih tih starih, neprospavanih očiju - njihove minute skupljaju se u cviljenju, težeći sve više i više do vrtoglavice sirene. To je ludilo noćnog kamila. Pod senama minutnih kazaljki vlada veselje. Histerija na bledim licima između brojeva.

Elektroenergetske tvrtke pričaju o opterećenjima, ratnim izlivima toliko ogromnim da će se satovi ponovno usporiti, osim ako se ovaj noćni marš ne ukrade, ali očekivana dnevna opterećenja ne stižu, a mreža radi sve brže i brže, a stari brojčanici okreću se prema brojčanicima, razmišljajući o zaveri, a brojevi se vrte prema rođenju Hrista, nasilju, novim srcima koja će nas sve okrenuti, zauvek nas promeniti u zaboravljenim korenima onoga što jesmo. Ali iznad mora magla je večeras još uvek tiho mreškajući biser. Gore u gradu, lučne svetiljke pucketaju, besno, u prigušenom svetlu preko središnjih linija ulica, previše ledenih za sveće, previše hladnim kao kapi za Holokaust... visoki crveni autobusi se trzaju, sva svetla koja su upravo demaskirana prema propisima sada pariraju, ukrštaju se, velike šake vlage prolaze, puste poput plaža pod sedefastom maglom, čija bodljikava žica, koja nikada nije poznavala unutarnju napetost struje, koja je pasivno ležala, oksidirajući u noći, sada se vije poput podvodne trave, petlje, gorko hladna, oštra poput škorpiona, sav onaj bezotisak peska kilometrima iza kruzera koji su bili napušteni u poslednjim letima mirnodopskog vremena i nekad su letovali u starom svetu, vino, maslinici i dim lule u večerima s druge strane rata, sada ogoljeni do zahrđalih osovina i nosača i mirišući iznutra na istu salamuru kao i ova plaža gde se zapravo ne može hodati, zbog rata. Preko brda, pored reflektora gde su jesenske ptice noć za noću gušile zrake svetlosti, smrtonosno držane dok ne bi iscrpljene pale s neba, kiša mrtvih ptica, vernici Večernje sede u nezagrejanoj crkvi, drhteći, bez glasa dok hor pita: gde su radosti? "Gde drugde nego tamo gde anđeli pevaju nove pesme i zvona zvone na kraljevom dvoru. Dragi hiljaduiti uzdahu - eia, wirn wir da! Jesmo li mi samo umorni ljudi i njihov crni zvonar koji se proteže koliko god može, što dalje od svoje ovčije kože.

Neka lutaju. Hajde. Ostavi svoj rat na trenutak, rat papira ili gvožđa, benzina ili mesa, uđi sa svojom ljubavlju, svojim strahom od gubitka, svojim iscrpljenjem s njim. Celi dan te podbada, prisiljava, zavarava, tvrdi da veruje u toliko toga što nije istina. Jesi li to ti, to nejasno kriminalno lice na tvojoj ličnoj karti, čija je duša otkinuta vladinom kamerom dok se giljotina zatvarača spuštala - ili možda samo ostavljena s tvojim srcem, u kantini Stage Door, gde broje večernji prihod, devojke iz NAAFI-ja, devojke zvane Eileen, pažljivo sortiraju gumene organe kestena sa žutim debelim rubovima u rashladne pretince - oh Linda, dođi ovamo, oseti ovo, stavi prst u srce ovde, nije li divno, još uvek se nastavlja. ... Svi za koje ne sumnjate da su u ovo umešani,svi osim vas: kapelan, lekar, vaša majka koja se nada da će obesiti tu Zlatnu zvezdu, hroma sopranistica sinoć na kućnoj službi, ne zaboravimo gospodina Noela Cowarda, tako elegantnog i slatkog o smrti i zagrobnom životu, kojeg četvrtu godinu zaredom trpaju u Vojvotkinju, momke u Hollywoodu koji nam govore kako je sve ovde divno, kako lepo, Walt Disney koji se brine da se slon Dumbo drži za to pero, baš kao što lešine večeras leže pod snegom između belo obojenih tenkova, koliko je ruku smrznuto oko Čudesne medalje, sretnog komadića ženske kosti, pola dolara s nasmešenim suncem koje gleda ispod tanke haljine Libertyja, držeći se, nemo, dok je 88. padao - šta mislite, je li to dečija priča? Nema je. Deca su otišla i sanjaju, ali Carstvo nema mesta za snove i večeras je ovde samo za odrasle, ovde u ovom utočištu s duboko gorućim svetiljkama, u prekambrijumskom izdisaju, srdačno poput kipuće hrane, teško poput čađe. I 60 milja gore rakete vise u golemom trenutku iznad crnog Severnog mora, pre pada, sve brže, prema narančastoj vrućini, božićnoj zvezdi, u bespomoćnom zaronu prema zemlji. Niže na nebu lete i leteće bombe, urlajući poput Protivnika, tražeći koga će prožderati. Dug je put kući večeras. Poslušajte pesmu ovog sjajnog anđela, neka vaša veza barem bude u slušanju, čak i ako nisu glasnogovornici vaše precizne nade, vašeg preciznog, najmračnijeg straha, slušajte. Ovde je morala postojati pričesna pesma davno pre vesti o Hristu. Svakako koliko god postoji...

Bilo je tako loših noći kao ova - nešto što povećava mogućnost još jedne noći koja zapravo može, s ljubavlju i pevom petlova, osvetliti put kući, proterati Protivnika, uništiti granice između naših zemalja, naših tela, naših priča, svih lažnih, o tome ko smo: za tu jednu noć, kada ostaju samo čisti put kući i sećanje na bebu koju ste videli, gotovo previše krhko, previše je sranja na ovim ulicama, deve i druge zveri divlje se komešaju vani, svako kopito ima priliku izbrisati ga, učiniti ga samo još jednim Mesijom, i sigurno se neko u blizini već kladi na to, dok ovde u ovom gradu židovski kolaboracionisti prodaju korisne tračeve Carskoj obaveštajnoj službi, a lokalne kurve zadovolje prethodne uljeze, pitajući šta promet dopušta, kao i gostioničari koji su naravno oduševljeni ovom registracijom, a u glavnom gradu se pitaju trebaju li možda dati svima broj, da, nešto upravi SPQR-a da pomognu... i Herod ili Hitler, momci (kapelani u Ardenima su muškarci, mršavi, teški pijanci.) Kakav je ovo svet ('Zaboravio si Roosevelta, oče', čuju se glasovi iza, dobri otac ih nikada ne može videti, muče ga, ti zavodnici, čak ni u snovima: 'Wendell Willkie!' 'A Churchill?' 'Arry Pollitt!') da beba uđe i ispusti te Toledo cigarete od 3,2 kg, misleći da će se iskupiti, pa, trebao bi mu pregledati glavu. ...

Ali na putu kući večeras, poželiš da si ga podigao, zadržao na trenutak. Samo ga zadržao, tik uz srce, obraz uz udubljenje tvog ramena, pun sna. Kao da si ti taj koji ga nekako može spasiti. Za sada, nije me briga pod kim si registrovan. Za sada, barem, nije me briga ko te Cezari kažu da si.

O Jesu parvule, Nach dir ist mir so weh... |

Dakle, ova skupina ljudi koji zavode ljude, ti prognanici i napaljena deca, tmurni građani koji se nazivaju u sredini dob, muškarci koji se debljaju uprkos gladi, dobivaju vetrove od toga, preteče čira na želucu, promuklost, curenje iz nosa, crvene oči, grlobolju, oticanje od urina, muškarci koji pate od akutnih bolova u donjem delu leđa i mamurluka koji traje eli dan, oni oficir koji stvarno mrze želeći smrt, muškarci koje ste videli pešice i bez osmeha u gradu, ali ste ih zaboravili, muškarci koji vas se ni ne sećaju, znajući da bi trebali malo odspavati, ne bi trebali biti ovde i nastupati pred strancima, dati vam ovu večerašnju pesmu, koja sada doseže vrhunac s rastućim fragmentom neke drevne lestvice, glasovi se preklapaju tri i četiri puta, gore, odjekuju, ispunjavaju celu šupljinu crkve - bez lažne bebe, bez najave Kraljevstva, čak ni pokušaja da se ugreje ili razvedri ova strašna noć, samo, prokletstvo, naš traljavi obavezni krik, naš maksimalni doseg prema vani - hvala Bogu/ - da se vratite na svoju ratnu adresu, svoj ratni identitet, preko snežnih tragova i tragova guma, konačno na put koji morate sami stvoriti, sami u mraku. Sviđalo vam se to ili ne, bez obzira koji ste morali preći, put kući...'

6. 7. 2023.

Thomas Pynchon, Duga gravijacije, nastavak (107-132)

U tišini, skrivena od nje, kamera prati kako se namerno dugonoga kreće po sobama, adolescentska široka i pogrbljena do ramena, njezina kosa uopste nije tupa holandska, već je učvršćena u modernom poretku sa starom, dosadnom srebrnom krunom, jučerašnja nova trajna, ostavila je njenu veoma plavu kosu smrznutu na vrhu u stotinu vrtloga, sijajući filigranski. Najširi otvor objektiva ovog popodneva, upaljeno dodatno svetlo od volframa, ovog najkišovitijeg dana u poslednje vreme, eksplozije raketa daleko na jugu i istoku povremeno posećuju kucu, zveckajući ne prozorima koji su strujali, već samo vratima, u sporim tri i četvorostrukim drhtajima, poput jadnih duhova, očajnicki zeljnih društva, tražeći da ih puste unutra, samo trenutak, dodir. . .

Ona je sama u kući, osim tajnog snimatelja i Os-bie Feela, koji je vani u kuhinji, radi nešto misteriozno sa berbom pečuraka sa krova. Imaju sjajne crveno-narandžaste čaše sa uzdignutim mrljama belkasto-sivoga vela.

S vremena na vreme geometrija njenog nemira navede je da sa vrata pogleda na njegovo dečačko brčkanje s Amanita muscaria (jer upravo ovaj neobični rođak otrovnog anđela Uništenja traži Osbijevu pažnju, ili ono što prolazi s njim radi pažnje) — — nasmeši mu se smeškom kojim se želi izraziti prijateljski, ali Osbieju se čini užasno svetovnim, sofisticiranim, opakim. Ona je prva Holanđanka s kojom je razgovarao, iznenađen je što je pronašao visoke potpetice umesto drvenih cipela, u stvari pomalo bezumno zapanjen njenim tako njegovanim i (zamišlja) kontinentalnim stilom, intelektom iza očiju svetlih trepavica i tamnih naočara s kojima se pojavljuje na ulici, iza tragova bebine kreme, rupice udubljene sa svake strane njezinih usta. (U krupnom planu njena koža, iako je skoro savršena, vidi se da je lagano napudrana i hrapava, trepavice su na dodir potamnele, obrve su preoblikovale dva ili tri prazna folikula...)

Šta mladi Osbie može imati na umu? Pažljivo struže unutrašnjost svake čašice za pečurke boje dragulja, a ostatak secka. Razvlašteni vilenjaci trče okolo po krovu, brbljaju. Sada ima rastuću gomilu narandžasto-sivih gljivice, koje dodaje u šakama u lonac vode koja se pari. Prethodna serija se takođe krčka na šporetu, pretvorena u gustu kašu prekrivenu žutim šljamom, koju Osbie sada uklanja i daje pire u Pirate-ovoj mašini za mešanje. Zatim rasporedi gljivičnu kašu preko limenog pleha. Otvara pećnicu, azbestnim držačima za lonce vadi još jedan lim prekriven tamnom stvrdnutom prašinom i zamenjuje ga onim koji je upravo pripremio. Malterom i tučkom on usitnjava supstancu i baca je u staru konzervu za kekse Huntley & Palmers, zadržavajući samo toliko da se spretno umota u Rizla cigaretni papir, zapali i udahne dim.

Ali slučajno je bacila pogled baš u trenutku kada je Osbie otvorio pećnicu koja je odjeknula. Kamera ne beleži nikakvu promenu na njenom licu, ali zašto sada tako nepokretna stoji na vratima? Kao da će se okvir zaustaviti i produžiti u upravo takav izduženi zlatni trenutak, sveže i potamnele, mikroskopski maskirane nevinosti, lagano savijenog lakta, ruke naslonjene na zid, prstiju raširenih po bledonarandžasti papir kao da dodiruje sopstvenu kožu, jedan zamišljen dodir.

Vani, duga kiša u siliciju i ledeni spust smrdi, pustoš, polako nagriza srednjovekovne prozore, zastirući poput dima udaljenu obalu reke. Ovaj grad, u svim svojim miljama probijenim bombama: ova neiscrpno uzavrela žrtva... koža od svetlucavih krovnih ploča, čađave cigle preplavljene visoko oko svakog prozora tamnog ili osvetljenog, svaki od milion otvora ranjiv na tminu ovog zimskog dana. Kiša pere, kvasi, puni oluke pevajući, grad je prima, podižući, u večnom sleganju... . Uz škripu i tresak metala pećnica se ponovno zatvara, ali za Katje se nikako ne zatvara. Danas je prečesto pozirala pred ogledalima, zna da su joj frizura i šminka savršeni, divi se haljini koju su joj doneli od Harveya Nichollsa, prozirnoj krepi koja se s leva s podstavljenih ramena do duboke tačke između njezinih grudi, bogata nijansa kakaa poznata kao \"crnčuga" u ovoj zemlji, jardi i jardi ove ukusne svile ispredene i bačene, labavo vezana u struku, s mekim naborima koji su padali na nju do kolena....Snimatelj je zadovoljan neočekivanim efektom toliko tekućeg krepa, posebno kada Katje prođe ispred prozora i kiša koja prodire kroz njega promeni ga za nekoliko kratkih otvaranja u mutno staklo, zasićeno ugljenom, starinsko i izlizano, haljinu, lice, kosu , ruke, vitke teladice sve su prešle u staklo i glazuru, jer se celuloidni trenutak ustalio - prozirni čuvar kiše koju celi dan potresaju raketni udari blizu i iz daljine, dole, mračno i ruševno iza nje, tlo koje, za okvire' prolaz, definiše je. Na slikama koje vidi u ogledalu Katje oseća i snimateljsko zadovoljstvo, ali zna šta on ne može: da je u sebi, zatvorena u soignée površinu drage tkanine i mrtvih ćelija, pokvarenih i pepeo, da joj ne pripada ni jedan od onih mogu surovo pogoditi do pećnice. . . u Der Kinderofen . . . sećajući se sada svojih zuba, dugih, strašnih, sa venama jarko smeđe truleži dok izgovara ove reči, žutih zuba kapetana Blicera, mreže umrljanih pukotina, i leđa u njegovom noćnom dahu, u tamnoj pećnici samog sebe, uvek namotani šapat propadanja. . . . Ona se priseća njegovih zuba pre bilo koje druge karakteristike, zubi su imali najveću korist od pećnice: od onoga što je planirano za nju i za Gottfrieda. Nikada to nije jasno izgovorio kao pretnju, niti se direktno obratio ijednoj od njih, već preko njenih istreniranih satenskih bedara večernjim gostima, ili niz dužinu Gottfriedove poslušne kičme ("osovina Rim-Berlin" nazvao ju je noću Talijan je došao i svi su bili na okruglom krevetu, Kapetan Blicero se ubacio u Gottfriedov prevrnuti šupak i Talijan u isto vreme u njegova lepa usta) Katje samo pasivna, vezana i začepljenih trepavicama,služi večeras kao ljudski jastuk za Italijanke koji izbjeljuju mirisne kovrče (ruže i mast na ivici užeglog). . . svaki izgovor zatvoren cvet, sposoban za ljuštenje i beskonačno otkrivanje (ona razmišlja o matematičkoj funkciji koja će se za njen cvetati proširiti u niz moći bez opsteg pojma, beskonačno, mračno, iako nikad potpuno iznenađeno) . . . njegova fraza Padre Ignacio se razvija u španskog inkvizitora, crne haljine, smeđi izvijeni nos, zagušljiv miris tamjana + ispovednik/dželat + Katje i Gottfried koji kleče, jedno pored drugog u mračnoj ispovedaonici + deca iz starog Märchena kleče, kolena hladna i bole , pre Pećnice, šapućući joj tajne koje ne mogu reći nikome drugom + Kapetane Blicerova veštičja paranoja, sumnjajući u njih oboje, Katje uprkos njenoj NSB akreditaciji + Pećnica kao slušalac/osvetnica + Katje koja kleči pred Blicerom u najvišoj skali, crnom somotu i kubanskim štiklama, njegov penis zgnječen nevidljiv ispod kožne trake u boji kože, preko koje nosi lažnu merkin od samura oba ručno izrađena u Berlinu od strane ozloglašene gđe. Ophir, lažne usne i svetloljubičasti klitoris oblikovani od — Madame je bila okrutna, moleći se za nedostatak — sintetičke gume i Mipolama, novog polivinil hlorida. . . sićušne oštrice od nerđajućeg čelika čekinjaju od realistične ružičaste vlage, na stotine njih, o kojima je Katje, klečeći, obavezna da seče usne i jezik, a zatim ljubi krvne apstrakte preko zlatnih neotkačenih leđa svog "brata" Gotfrida. Brat u igri, u ropstvu. . . nikad ga nije videla pre nego što je došao u rekviriranu kuću u blizini mesta streljanja, skrivenog u šumama i parkovima ovog naseljenog jezika malih farmi i imanja koji seže istočno od kraljevskog grada, između dva prostranstva poldera, prema Wassenaaru - ipak njegov lice, po prvi put, viđeno na jesenjem suncu kroz veliki zapadni prozor salona, ​​kako kleči golo osim pseće ogrlice, masturbirajući metronomski, na uzvikivane komande kapetana Blicera, sva njegova svetla koža bila je umrljana popodne u svetleće sintetičke narandže koju ona nikada pre nije povezivala s kožom, njegov penis je krvavi monolit, njegova gusto dahćuća usta čuju se na tepihu tišine, uzdignuto lice ni prema jednom od njih, već kao prema nečemu na stropu ili na nebu što plafoni u njegovoj viziji mogu predstavljati, spuštene oči kao što se čini da je većinu vremena - njegovo lice, koje se uzdiže, zateže, dolazi, tako je blizu onome što je ona čitavog života gledala u ogledalima, njen proučeni pogled manekena, da zastaje dah, na trenutak oseti ubrzanu perkusiju srca, pre nego što samo tako pogleda prema Bliceru. On je oduševljen. "Možda", kaže joj, "ošišaću te." Smeši se Gottfriedu. "Možda ću mu dati da odgaji svoje." Poniženje bi bilo dobro za dečaka svakog jutra u kvartovima, poredanim sa svojom baterijom u blizini Schußstellea 3, gde su konji jednom grmeli pred pomahnitalim, gubitničkim šinama starog mira - propadajući s vremena na vreme na inspekcijama, ali zaštićeni od strane svog kapetana od vojne discipline . Umesto toga, između paljbi, danju ili noću, kratkog sna, neparnih sati, pate od Kapetanove vlastite "Hexeszüchtigung". Ali da li je i Blicero ošišala kosu? Sada se ne može setiti. Ona zna da je nosila Gottfriedove uniforme jednom ili dvaput (gurajući kosu, da, ispod njegove kape za stočnu hranu), lako izgledajući kao njegov dvojnik, provodeći ove noći "u kavezu", kako je Blicero postavio pravila, dok Gottfried mora nositi njenu svilu čarape, njenu čipkanu kecelju i kapu, sav njen saten i njen organdi sa trakama. Ali nakon toga uvek se mora vratiti u kavez. To je tako. Njihov kapetan ne dopušta nikakvu sumnju ko je, brat ili sestra, zaista sluškinja, a koja tovna guska.

Koliko ozbiljno igra? U osvojenoj zemlji, vlastitoj okupiranoj zemlji, bolje je, smatra ona, ući u neku formalnu, racionalizovanu verziju onoga što van,nastavlja bez forme ili pristojnog ograničenja danju i noću, pogubljenja po prekom postupku, teranja, premlaćivanja, podmetanja, paranoje, sramote. . . iako se među njima o tome nikada otvoreno ne raspravlja, čini se da su se Katje, Gottfried i kapetan Blicero složili da je ovaj severni i drevni oblik, onaj koji svi oni poznaju i koji im je ugodno - zalutala deca, drvena žena u jestivoj kući, zatočeništvo, tov, Peć — biće njihova rutina očuvanja, njihov zaklon od onoga što niko od njih izvana ne može da podnese — Rat, apsolutna vladavina slučaja, njihova sopstvena žalosna nepredviđenost ovde, u njenoj sredini. . . . Nije sigurno, čak ni unutra, u kući. . . skoro svaki dan jedna raketa zataji. Krajem oktobra, nedaleko od ovog imanja, jedna je pala i eksplodirala, pri čemu je poginulo 12 članova posade, razbijajući prozore na stotine metara svuda unaokolo, uključujući i zapadni prozor salona u kojem je Katje je prvi put ugledala svog zlatnog brata- igraca. Zvanična izjava je glasila da su nestali samo gorivo i oksidant. Ali kapetan Blicero, s drhtavim — mora reći nihilističkim — zadovoljstvom, rekao je da je naboj Amatola u bojevoj glavi takođe eksplodirao, čineći ih jednakom metom kao i mesto lansiranja. . . . Da su svi bili osuđeni. Kuća se nalazi zapadno od trkališta Duidigt, sasvim u drugom smeru od Londona, ali nijedna pravac nije izuzet - često se rakete, pomahnitale, okreću nasumce, užasno cvileći na nebu, okreću se i padaju u skladu sa svojim ludilom tako nedostižnim i , strahuje se, neizlečivo. Kada ima vremena za to, njihovi vlasnici ih uništavaju, putem radija, usred grča. Između lansiranja raketa su engleski napadi. Spitfire tutnje nisko nad mračnim morem u vreme večere, reflektori u gradu teturaju, šum sirena visi na nebu visoko iznad mokrih gvozdenih sedišta u parkovima, AA puške puše, traže, i bombe padaju u šumi, u polderu, među stanovima za koje se smatra da su smeštene raketne trupe.

ona je ta koja dodaje prizvuk igri, što blago menja tembar. Ona je ta koja, u nekom neodređenom trenutku budućnosti, mora gurnuti Vešticu u peć namenjenu Gottfriedu. Dakle, kapetan mora dopustiti stvarnu mogućnost da je ona britanski špijun ili član holandskog podzemlja. Uprkos svim nemačkim naporima, obaveštajni podaci i dalje se iz Holandije vraćaju u Komandu bombardera RAF-a u stalnoj bujici, govoreći o raspoređivanju, putevima snabdevanja, od kojih tamnozelena krhotina drveća može sakriti položaj A4 - podaci se menjaju iz sata u sat, toliko su mobilne rakete i njihova prateća oprema. Ali Spitfajri će se zadovoljiti elektranom, dovodom tečnog kiseonika, komandirom baterije. . . to je intrigantno pitanje. Hoće li Katje osetiti da je njena obaveza poništena tako što će jednog dana pozvati engleske lovce-bombardere baš na ovu kuću, zatvor svoje igre, iako to znači smrt? Kapetan Blicero ne može biti siguran. Do određene tačke smatra da mu je agonija divna. Svakako da je njen dosije sa Musertovim ljudima besprekoran, zaslužna je za namirisanje najmanje tri kripto-jevrejske porodice, verno prisustvuje sastancima, radi u odmaralištu Luftwaffea u blizini Sheveningena, gde je njeni nadređeni smatraju efikasnom i veselom, bez besa. Niti, kao mnogi od njih, koristeći partijski fanatizam da pokriju nedostatak sposobnosti. Možda postoji jedina senka upozorenja: njena posvećenost nije emocionalna. Čini se da ima razloga da bude u Partiji. Žena s nekim matematičkim iskustvom, i sa razlozima. . . . "Želite Promenu", rekao je Rilke, "O budite inspirisani Plamenom!" Za lovor, za slavuja, za vetar. . . želeći ga, uzeti, zagrliti, pasti prema plamenu koji raste da ispuni sva čula i . . . ne voleti jer više nije bilo moguće glumiti . . . ali biti bespomoćan u stanju ljubavi. . . .

Ali ne i Katje: nema poniranja poput moljaca. Mora zaključiti da se ona potajno plaši Promene, birajući umesto toga samo trivijalno da revidira ono što je najmanje važno, ukrase i odeću, ne idući dalje od političkog transvestizma, ne samo u Gottfriedovoj odeći, već čak i u tradicionalnoj mazohističkoj uniformi, odeći francuske sobarice tako neprikladno njenom visokom, dugonogom koraku, njenoj plavuši, njenim tragajućim ramenima poput krila - ona igra na ovo samo . . . igra na igranje.

Ne može ništa. Među umirućim Reichom, naredbe koje se spuštaju do papirne impotencije, treba mu ona tako, treba Gottfrieda, remenje i bičevi kožni, pravi u njegovim rukama koje još uvek osećaju, njeni krici, crvene brane na zadnjici dečaka, njihova usta, njegov penis, prsti i nožni prsti - tokom cele zime su sigurni, na njih se može osloniti - ne može vam dati razlog, ali u svom srcu veruje, možda samo, do sada, u formi, ovo iz Märchen und Sagen, veruje da će ova začarana kuća u šumi biti sačuvana, da nijedna bomba ne bi mogla pasti ovde slučajno, samo izdaja, samo ako je Katje zaista bila promatrač Engleza i rekla im - a on zna da ne može: da je kroz neku magiju, ispod koštane rezonancije bilo koje reči, britanski napad jedini zabranjeni oblik svih mogućih guranja odostraga, u gvožđe pećnice i poslednje leto. Doći će, doći će, njegova sudbina. . . ne na taj način—ali će doći. . . . Und nicht einmal sein Schritt klingt aus dem tonlosen Los. . . . Od sve Rilkeove poezije, ova Deseta elegija koju najviše voli, može osetiti kako gorko lager Čežnje počinje bockati iza očiju i sinusa pri sećanju na bilo koji odlomak iz . . . tek umrla omladina, koja grli svoj Lament, njegovu poslednju kariku, ostavljajući sada čak i njen marginalni ljudski dodir zauvek, penje se sama, konačno sama, gore i gore u planine iskonskog bola, sa divljim vanzemaljskim sazvežđem iznad glave. . . . I ni jednom njegov korak ne zazvoni od bezvučne Sudbine. . . . To je on, Blicero, koji se penje na planinu, tako se penje skoro 20 godina, mnogo pre nego što je prigrlio plamen Rajha, još od Južnog zapada. . . sam. Bez obzira kakvo je meso bilo tu da umiri Vešticu, ljudoždera i čarobnjaka, rascvetana oruđa bola - sam, sam. On čak i ne poznaje vešticu, ne može da razume glad koja ga/nju definiše, samo je, u vreme slabosti, zbunjen da treba da koegzistira u istom telu kao i on. Sportista i njegova veština, odvojene svesti. . . . Mladi Rauhandel je barem tako rekao. . . koliko godina unazad u mir . .. Blicero je gledao svog mladog prijatelja (čak i tada već tako otvoreno, tako patetično osuđen na neki oblik istočnog fronta) u baru, na ulici, obučenog u bilo koje usko ili nezgrapno odelo, bilo koje krhke cipele, kako reaguje u punoj milosti na fudbal koji bi šaljivdžije kada bi ga prepoznali izbacili niotkuda - besmrtne predstave! ta jedna improvizovana čizma tako neverovatno visoka, tako savršeno parabolična, lopta koja se uzdiže miljama da prođe tačno između dva visoka, falusna električna stuba pozorišta Ufa na Fridrihštrase. . . kontrolu glave koju je mogao da zadrži za gradske blokove, satima, stopala artikulišu kao poezija. . . . Ipak, mogao je samo da odmahne glavom, želeći da bude dobar momak kada ga pitaju, ali ne može zaista da kaže — „To je... to se dešava... mišići to rade—“ onda se prisećajući se reči starog trenera — „mišićavo je ,smešivši se, već kao topovsko meso,svetlo mu je poprilično,ne vidiš refleksi." Kada se za Blicera počelo da se menja u tim danima, od požude do obične tuge, glupe kao Rauhandelovo čuđenje sopstvenim talentom? Video je toliko ovih Rauhandela, posebno od '39.skrivajući iste tajanstvene goste, strance, često ništa bizarnije od dara za to što se uvek nalazi tamo gde nisu bile školjke. . . da li neko od njih, ova sirovina, "želi Promenu"? Da li oni uopšte znaju? On sumnja u to. . . . Njihove reflekse samo koriste, stotine hiljada odjednom, drugi - kraljevski moljci koje je Plamen inspirisao. Blicero je, pre mnogo godina, izgubio svu svoju nevinost po ovom pitanju. Dakle, njegova je sudbina Peć: dok će zalutala deca, koja nikada nisu znala, koja ništa ne menjaju osim uniformi i ličnih karata, opstati i napredovati dugo nakon njegovih plinova i pepela, njegovog odlaska iz dimnjaka. Dakle, TAKO. Wandervogel u planinama Paina. Predugo traje, bezveze je odabrao igru, ako ne i kraj koji će mu doneti, nicht wahr? prestaro ovih dana, zahvatima treba duže da prođu, stomak takođe, prečesto u celodnevnoj agoniji, oči merljivo zaslepljene pri svakom pregledu, previše "realistične" da bi više volele smrt heroja ili čak vojnika. Samo sada želi da bude van zime, unutar topline Pećnice, tame, čeličnog skloništa, vrata iza njega u suženom pravokutniku kuhinjskog svetla, koji će se zauvek zatvoriti. Ostalo je predigra.

Ipak, brine, više nego što bi trebalo, i zbunjen je time, do dece – do njihovih motiva. Shvatio je da traže njihovu slobodu, čežnjujući kao on za pećnicom, i takva perverznost ga proganja i deprimira. . . vraća se iznova i iznova u otpadnu i besmislenu sliku onoga što je bila kuća u šumi, svedena sada na mrvice i šećerne mrlje, crna nesalomiva Peć sve što je ostalo, i dvoje dece, vrhunac slatke energije iza njih, glad počinje ponovo, odlutajući u zelenu prazninu drveća. .. . Kuda će ići, gde će se skloniti u noći? Nerazumnost dece. . . i građanski paradoks ove njihove Male Države, čija je osnova ista Peć koja je mora uništiti. . . .
Ali svaki pravi bog mora biti i organizator i razarač. Odgajan u hrišćanskom ambijentu, to mu je bilo teško videti sve do svog putovanja na Južni zapad: do vlastitog osvajanja Afrike. Saznao je da je među vatrama Kalaharija, pod širokim obalnim nebom zastrtim, vatra i voda. Dečak Herero, kojeg su misionari dugo mučili u strahu od hrišćanskih greha, duhova šakala, moćnih evropskih vukova, koji su ga progonili, nastojeci se hraniti njegovom dušom, dragocenim crvom koji je živeo uz njegovu kičmu, sada je pokušao da uhvati svog starog boga, uhvatiti ih u zamku rečima, daj ih, divlje, paralizovane, ovom učenom belcu koji je izgledao tako zaljubljen u jezik. Noseći u svom kompletu kopiju Duino Elegies, odmah nakon štampe kada se ukrcao za Südwest, poklon od majke na brodu, miris novog mastila mu je vrtoglavo vrtio noći dok je stari teretnjak uranjao trop za tropom . . sve dok sazvežđa, poput novih zvezda u zemlji bola, nisu postala nepoznata i godišnja doba na Zemlji nisu se promenila. . . i došao je na obalu u drvenom čamcu s visokim nosom koji je 20 godina ranije doveo trupe u plavim pantalonama sa gvozdenog puta da slomi veliki Herero Rising. Da pronađe, nazad u zaleđu, gore na potezu slomljenih planina između Namiba i Kalaharija, svog vernog domorodca, svoj noćni cvet.

Neprohodna stena koju je raznelo sunce. . . miljama kanjona koji se nigde ne krivudaju, lebdeći na dnu s belim peskom koji postaje hladan, kraljevski plavi kako su se poslepodneva odužila. . . . Sada pravimo Ndjambi Karunga, omuhona. . . šapat, preko zapaljenih grana trnja gde Nemac svojom vitkom knjigom dočarava energije prisutne izvan svetlosti vatre. Uzbunjeno podiže pogled. Dečak želi da se jebe, ali koristi Božje ime Herero. Izuzetna jeza obuzima belca. On veruje,kao Rensko misionarsko društvo koje je pokvarilo ovog dečaka, bogohuljenjem. Naročito ovde u pustinji, gde se opasnosti koje ne može nazvati čak ni u gradovima, čak ni po danu, skupljaju, sklopljenih krila, zadnjice dodirujući hladni pesak, čekajući. . . . Večeras oseća snagu svake reči: reči su samo trzaj oka udaljene od stvari koje predstavljaju. Opasnost smaranja dečaka pod rezonancijom svetog Imena ga bezumno ispunjava požudom, požudom u licu — maskom — instant taliona izvan vatre. . . ali dečaku Ndžambi Karunga je ono što se dešava kada se pare, to je sve: Bog je tvorac i razarač, sunce i tama, svi skupovi suprotnosti spojeni, uključujući crno i belo, muško i žensko. . . i on postaje, u svojoj nevinosti, dete Ndžambi Karunge (kao i svi njegovi prethodnici klan, nemilosrdno, izvan vlastite istorije) ovde ispod znoja Evropljana, rebara, mišića, kurac (dečakovi vlastiti mišići ostaju žestoko napeti, nekoliko sati, kao da namerava ubiti, ali ni reči, samo duge, klonične, debele kriške noći koje prelaze preko njihovih tela.

. Šta sam napravio od njega? Kapetan Blicero zna da je Afrikanac u ovom trenutku na pola puta preko Nemačke, duboko u Harzu, i da, ako se Peć ove zime zatvori iza njega, zasto je on onda poslednji put rekao auf Wiedersehen. Sedi, sa bolom u stomaku, sa žlezdama punim nelagode, pognut nad konzolom, unutar obojenog automobila za kontrolu lansiranja. Narednici za motornim i upravljačkim panelima izlaze na pauzu za cigarete- on je sam za komandama. Napolju, kroz prljavi periskop, kvrgava magla se oslobađa od svetle zone mraza koja obrušava uzdignutu i senovitu raketu, gde se puni rezervoar sa tečnim kiseonikom. Drveće se pritišće: iznad glave vidite jedva dovoljno neba za uspon rakete. Bodenplatte — betonska ploča položena preko čeličnih traka — postavljena je unutar prostora definisanog sa tri stabla, zapaljena tako da triangulira tačan smer, 260°, prema Londonu. Simbol koji se koristi je gruba mandala, crveni krug sa debelim crnim krstom unutra, prepoznatljiv kao drevni sunčani točak sa kojeg tradicija kaže da su rani hrišćani slomili svastiku, kako bi prikrili svoj odmetnički simbol. Dva eksera su zabijena u drvo u sredini krsta. Pored jednog od naslikanih tragova plamena, najzapadnijeg, neko je vrhom bajoneta zagrebao po kori reči IN HOC SIGNO VINGES. Niko iz baterije neće priznati ovaj čin. Možda je to delo Undergrounda. Ali nije naređeno da se ukloni. Bledožuti vrhovi panjeva namiguju oko Bodenplattea, sveži čips i piljevina se mešaju sa starijim otpalim lišćem. Miris, dečiji, dubok, mešaju ga benzin i alkohol. Kiša preti, možda, danas snegom. Posada se kreće nervozno sivo-zeleno. Sjajni crni kablovi od indijske gume vijugaju se kroz šumu kako bi povezali zemaljsku opremu sa 380 volti holandske mreže. Erwartung. . . .

Iz nekog razloga mu je ovih dana teže sećati se. Ono što je uokvireno, prljavo zamagljeno, u prizmama, ritual, svakodnevna iteracija unutar ovih novoočišćenih trouglova u šumama, preuzelo je ono što je nekada bilo nasumično hodanje sećanja, njegovo nevino skupljanje slika. Njegovo vreme odsustva, s Katje i Gottfriedom, postalo je kraće i dragocenije kako se tempo pucanja ubrzava. Iako je dečak u Bliceroovoj jedinici, kapetan ga jedva vidi kada su na dužnosti - bljesak zlata koji pomaže geodetima da lancem prevezu kilometre do stanice za odašiljanje, sjaj njegove kose na vetru, koji nestaje među drvećem. . . . Kako je čudno suprotno afričkom – negativna boja, žuta i plava. Kapetan, u nekom sentimentalnom prelivu, nekom predznanju,dao svom afričkom dečaku ime "Enzian", po Rilkeovom planinskom encijanu nordijskih boja, dovedenom kao čista reč iz doline:

Bringt doch der Wanderer auch vom Hange des Bergrands
nicht eine Hand voll Erde ins Tal, die alle unsägliche,
sondern ein erworbenes Wort, reines, den gelben und blaun Enzian.

"Omuhona... Pogledaj me. Ja sam crvena, a smeđa... crna, omuhona..."

"Liebchen, ovo je druga polovina zemlje. Nemačka, ti bi bila žuta i plava.” Metafizika ogledala. Očaran onim što je zamišljao elegancijom, svojim knjiškim simetrijama. ... Pa ipak, zašto je tako besciljno govorio neplodnoj planini, vrelini dana, divljem cvetu iz kojeg je pio, tako beskrajno... zašto je izgubio te reči u fatamorgani, žutom suncu i ledeno plavim senama u gudurama, osim ako nije proricalo, izvan svakog sindroma pre katastrofe, izvan straha od razmišljanja o svojim srednjim godinama, koliko god prolazna, koliko god nemoguća šansa za bilo kakvu 'providnost' - napolju je bilo nečega što se uzdizalo, komešalo se, večno dole, večno ispred njegovih reči, nešto što bi tada moglo videti da dolazi užasno vreme, barem jednako strašno kao ova zima i oblik u kojem je rat sada izrastao, oblik koji čini oblik poslednjeg komada slagalice neizbežnim: ova igra u pećnici sa žutokosim i plavookim mladicem i ćutljiva dvojnica Katje (ko joj je bio pandan na jugozapadu? takvu crnu devojku nikad nije video, uvek skrivenu zaslepljujućim suncem, promuklim i pepeljastim prolazom vozova noću, sazvežđem mračne zvezde koje niko, nijedan anti-Rilke, nije spomenuo...)—ali 1944. je bilo prekasno da bi bilo važno. Sve su te simetrije bile preratni luksuz. Nema više šta da se prorokuje.

Najmanje njeno iznenadno povlačenje iz igre. Jedina varijanta koju nije predvideo, možda zaista zato što ni crnu devojku nikada nije video. Možda je crna devojka genije meta-rešenja – rušenje šahovske ploče, pucanje u sudiju. Ali nakon čina ranjavanja, loma, šta će biti s malim stanjem u peci? Zar se to ne može popraviti? Možda nova forma, još prikladnija. . . strelac i njegov sin, i pucanje u jabuku. . . da i sam rat kao kralj tiranin . . . još se može spasiti zar ne, zakrpiti, uloge preraspodeliti, nema potrebe za žurbom van gde . . .

Gottfried, u kavezu, gleda je kako skida svoje veze i odlazi. Svetla i vitka, kosa na nogama vidljiva samo na sunčevoj svetlosti, a zatim kao fina, neugledna zlatna mreža, kapci mu se već naboraju u neobično mlade/stare potpise, bujaju, oči su retko viđene plave boje koje se u određenim danima, u sinhronizacija s vremenom, previše je za ove bademove rese i rubove, curi, krvari da bi obasjalo celo dečakovo lice, devičansko-plavi, utopljenik plavi, plavi uvučeni tako nezasitno u kredaste zidove mediteranskih ulica kroz koje smo tiho biciklirali u podnevna vremena starog mira. . . . Ne može je zaustaviti. Ako kapetan pita, reći će šta je video. Gottfried ju je već video kako se iskrada, a postoje glasine - ona je iz Undergrounda, zaljubljena je u pilota Stuka kojeg je upoznala u Scheveningenu. . . . Ali mora da voli i kapetana Blicera. Gottfried sebe naziva pasivnim posmatračem. Čekao je da ga uhvate njegove sadašnje godine i poziv za regrutaciju, s drskim užasom poput gledanja naleta krivine koju namjeravate prvi put napraviti u kontrolisanom klizanju, uzmi me, skupljajući brzinu do posljednjeg mogućeg trenutak, uzmi mi njegovu jednu molitvu za laku noć. Opasnost za koju misli da mu je potrebna za njega je i dalje izmišljena: u onome s čime flertuje i zadirkuje,smrt nije stvarni ishod, heroj uvek izlazi iz središta eksplozije, čađavog lica, ali cerekajući se - eksplozija je buka i promena, i skakanje u zaklon. Gottfried još nije video ukočenog, ni izbliza. Povremeno čuje od kuće da su prijatelji umrli, gleda kako se dugačke, mlohave platnene vreće uvlače u daljinu u zatrovanu sivinu kamiona, i farove kako seku maglu. . . ali kada rakete ne uspeju, i pokušaju da se sruše na vas koji ste ih ispalili, a desetak vas pritisne, tela zbijena jedna u drugu u isečenim rovovima čekajući svu vunu smrdljivu znojem i napeta od smeha, samo pomislite - Šta priča koju treba ispričati u neredu, napisati Mutiju. . . . Ove rakete su njegove kućne ljubimce, jedva pripitomljene, često problematične, čak i spremne da se vrate. Voli ih na način na koji bi voleo konje ili tenkove Tigrove da je obavljao dužnost negdje drugdje.

Ovde se oseća zauzeto, opušteno. Bez rata čemu se mogao nadati? Ali biti deo ove avanture. . . Ako ne znaš da pevaš Siegfried barem možeš nositi koplje. Na kojoj planinskoj padini, s kojeg preplanulog i obožavanog lica je to čuo? Sve čega se seća je beli zamah prema gore, prošivene livade prekrivene oblacima. . . . Sada uči zanat, čuva rakete, a kada se rat završi učiće za inženjera. Razume da će Blicero umreti ili otići, i da će napustiti kavez. Ali on to povezuje sa završetkom rata, a ne sa pećnicom. Zna, kao i svi, da se zatočena deca uvek oslobađaju u trenutku najveće opasnosti. Jebeno, dužina soli kapetanovog umornog, često impotentnog penisa koji se gura u njegova krotka usta, ubode kazne, njegovo lice koje se ogledalo u činu ljubljenja kapetanovih čizama, njihov sjaj prošaran, korodiran mašću, uljem, alkoholom prolivenim u potpirivanje, zamračenje njegovog lica do onog koje ne može prepoznati – to je neophodno, čine specifično njegovo zarobljeništvo, koje bi inače teško bilo drugačije od gušenja vojske, represije vojske. On se stidi što toliko uživa u njima - riječ kučka, izgovorena sada određenim tonom glasa, će mu dati erekciju koju ne može smanjiti - boji se da je, ako ga zapravo ne osude i prokleti, poludio. Cela baterija zna za dogovor: iako i dalje slušaju kapetana, on je tu, na njihovim licima, osećao se kako drhti duž čeličnih traka, pljuskajući mu na poslužavnik u neredu, zabijen laktom u njegov desni rukav pri svakom oblačenju njegovog odreda. Ovih dana često sanja veoma bledu ženu koja ga želi, koja nikada ne govori – ali apsolutno samopouzdanje u njenim očima. . . njegova užasna sigurnost da ona, slavna ličnost koju svi prepoznaju na vidiku, poznaje ga i nema razloga da razgovara s njim osim poziva koji joj je na licu, tera ga da vibrira budnim u noćima, kapetanovo iscrpljeno lice udaljeno je nekoliko centimetara preko svile bora srebrnih, slabašnih očiju koje bulje kao njegove, brkova po kojima je odjednom morao zagrebati obraz, jecajući, pokušavajući da kaže kako je ona, kako ga je gledala. . . .

Kapetan ju je video, naravno. Ko nije? Njegova ideja utehe je da kaže detetu: "Ona je stvarna. Vi nemate pravo glasa u ovome. Morate razumeti da ona želi da vas ima. Nema svrhe vrištati budno, gnjaviti me na ovaj način."

"Ali ako se vrati..."

"Pokori se, Gottfriede. Odustani od svega. Pogledaj gde te vodi. Pomisli na prvi put kad sam te zajebao. Kako si bio čvrst. Dok nisi znao da nameravam ući. Tvoj mali pupoljak ruže procvetao si, čak ni nevinost svojih usta.

Ali dečak nastavlja da plače. Katje mu neće pomoći. Možda spava. On nikad ne zna. Želi da joj bude prijatelj, ali jedva da razgovaraju. Ona je hladna, tajanstvena, on je ljubomoran na nju ponekad i na druge - obično kada želi da je pojebe i zbog neke kapetanove domišljatosti ne može - u takvim trenucima on misli da je očajnički voli.Za razliku od Kapetana, on je nikada nije doživljavao kao odanu sestru koja će ga osloboditi iz kaveza. On sanja o tom oslobađanju, ali kao mračnom vanjskom Procesu koji će se dogoditi, bez obzira što neko od njih želi. Bilo da ode ili ostane. Dakle, kad Katje zauvek napusti igru, on ćuti.

Blicero je proklinje. Baca drvo za čizme na dragoceni TerBorch. Bombe padaju na zapad u Haagsche Bosch. Vetar duva, mršavi ukrasne bare napolju. Automobili osoblja se udaljavaju, niz dugu stazu obrubljenu bukvama. Polumesec sija među maglovitim oblacima, njegova tamna polovina boje odležanog mesa. Blicero naređuje svima da siđu u sklonište, podrum pun džina u smeđim posudama, otvorene sanduke sa lukovicama anemona. Kurva je stavila svoju bateriju u britansku nišanu, napad može doći na bilo koga u momentu! Svi sede i piju oude genever i gule sireve. Pričanje priča, uglavnom smešnih, pre rata. Do zore su svi pijani i spavaju. Ostaci voska zasipaju pod poput lišća. Ne dolaze Spitfiresi. Ali kasnije tog jutra Schußstelle 3 je preseljena, a rekvirirana kuća je napuštena. I ona je otišla. Prešao preko engleskih linija, na isturenom delu gde je velika avantura u vazduhu zatrpana za zimu, u Gottfriedovim čizmama i u staroj haljini, crnoj moarskoj, dužine do teleta, prevelika veličina, šugava. Njena poslednja maska. Od sada će ona biti Katje. Jedini dug je prema kapetanu Prenticeu. Ostali - Piet, Wim, bubnjar, Indijanac - svi su je ispustili. Ostavio je da umre. Ili je ovo njeno upozorenje da..

. "Izvini, ne, potreban nam je metak", Wimovo lice u senkama koje njeno oko ne može da nadoknadi, gorko šapuće ispod pristaništa Ševenin-gena, hrapava gomila stopa po drvetu iznad glave, " Svaki jebeni metak nam je potreban. tako da će on započeti njihov poslednji sastanak tehničkim stvarima koje ona više ne može deliti. Kad pogleda okolo, on je otišao, gerilski ćutljiv, a ona nema načina da spoji ovo sa onim kako se on osećao prošle godine na neko vreme pod hladnom ženilom, u danima pre nego što je dobio toliko mišića, i ožiljke na ramenu i bedra - kasno procvetao, neutralan muškarac je konačno prešao svoj prag, ali ona ga je volela pre toga. . . mora da ima. . . .

Sada im ništa ne vredi. Tražili su Schußstelle 3. Dala im je sve ostalo, ali je stalno pronalazila razloge da ne odredi Kapetanovo raketno mesto, a do sada postoji previše sumnje u to koliko su razlozi bili dobri. Istina, mesto se često premeštalo. Ali nije se mogla postaviti bliže donošenju odluka: bilo je to njeno bezizražajno lice sluge koje se nagnulo nad njihove rakije i cigare, tabele preko niskih stolova, krem ​​papiri bili su ljubičasti utisnuti kao natučeno meso. Wim i ostali su uložili vreme i živote – tri jevrejske porodice poslate na istok – iako čekajte sada, ona je više nego izbalansirala, zar ne, u mesecima provedenim u Sheveningenu? Bili su deca, neurotični, usamljeni, piloti i posade o kojima su svi voleli da pričaju, a ona je dobila ko zna koliko povratnih informacije o najtajnijim letelicama preko Severnog mora, zar ne, brojeve eskadrila, zaustavljanja punjenja goriva, okretanja... tehnike oporavka i radijuse okretanja, postavke snage, radio kanale, sektore, obrasce saobraćaja — zar ne? Šta više žele? Ona to pita ozbiljno, kao da postoji stvarni faktor konverzije između informacija i života. Pa, čudno je reći, postoji. Zapisano u priručniku, u dosijeu Ministarstvu rata. Ne zaboravite da je prava stvar rata kupovina i prodaja.Ubistvo i nasilje su samopolicijski i mogu se poveriti neprofesionalcima. Masovnost ratne smrti korisna je na mnogo načina. Služi kao spektakl, kao diverzija od stvarnih ratnih kretanja. Pruža sirovi materijal koji se može zabeležiti u istoriji, tako da deca mogu podučavati istoriju kao sekvence nasilja, bitke za bitkom, i da budu spremnija za svet odraslih. Najbolje od svega, masovna smrt je stimulans samo običnim ljudima, malim momcima, da pokušaju da zgrabe komad te pite dok su još ovde da ga progutaju. Pravi rat je slavlje tržišta. Organske pijace, pažljivo oblikovane u "crno" od strane profesionalaca, niču posvuda. Scrip, Sterling, Reichsmarks nastavljaju da se kreću, žestoki kao klasični balet, unutar svojih antiseptičkih mermernih odaja. Ali ovdje, ovdje dolje među ljudima, prave valute nastaju. Dakle, o Jevrejima se može pregovarati. Dogovoreno je kao cigarete, pička ili Hershey barovi. Jevreji takođe nose elemente krivice, buduće ucene, koja deluje, u korist profesionalaca. Dakle, Katje ovde viče u tišini, Severno more nada, i gusar Prentice, koji je poznaje po užurbanim sastancima - na gradskim trgovima koji uspevaju biti barački i klaustrofobični, pod mekim mirisima drveta strmih stepenica ko merdevina, na blatu pored uljanog keja i mačjih jantarnih očiju koje gledaju dole, u bloku starih stanova sa kišom u dvorištu i glomaznom, drevnom Schwarzlose ogoljenom poluge i pumpe za ulje razbacananog po prašnjavoj prostoriji - koji ju je svaki put video kao lice koje pripada drugima koje poznaje bolje, na margini svakog poduhvata, sada, suočen s ovim lice van konteksta, " ogromno nebo puno morski oblaci u punom maršu, visoko i ljubicasto, iza nje, otkriva opasnost u njenoj samoći, shvata nikada nije čuo njeno ime, sve do sastanka u vetrenjači poznatoj kao "Anđeo". . . .

Ona mu govori zašto je sama—manje-više—zašto se nikada ne može vratiti, a njeno lice je negde drugde, naslikano na platnu, obešeno sa ostalim preživelima u kući blizu Duindigta, svedoči samo Igri u pećnici—vekovi prolaze kao tamnocrveni oblaci, potamnjujući beskonačno mali sloj laka između nje i Gusara, dajući joj štit vedrine koji joj je potreban, klasična irelevantnost. . .

. "Ali gde ćeš ići?" Obojica imaju ruke u džepovima, saleve čvrsto umotane, kamenje koje je voda ostavila iza sebe, blistavo crno čekanje poput pisanja u snu, koje će imati smisla otisnuto ovde duž plaže, a svaki fragment tako zadivljujuće jasan. .

. "Ne znam. Gde bi bilo dobro mesto?"

" 'Bela poseta'," predložio je Pirat. "
" 'Bela poseta' je u redu", rekla je i zakoračila u prazninu. . . .

"Osbie, jesam li poludeo?" snežna noć, pet raketnih bombi od podneva, drhtanje u kuhinji, kasno i uz sveće, Osbie se oseća kao kućni idiot-savant tako daleko u susretu s muškatnim oraščićem ove večeri da se upit čini sasvim korektnim, bledi cement Jungfrau skvot, flegmatičan i skuplja koprivu u zamračenom uglu.

"Naravno, naravno", sez Osbie, tečnim prolazom prstiju i zgloba zasnovan na načinu na koji je Bela Lugosi dao određenu čašu dopiranog vina nekoj maloletnoj budali u glavnoj ulozi u Belom zombiju, prvom filmu koji je Osbie ikada video i u određenom smislu poslednji, rangiran na njegovoj listi svih vremena zajedno sa Sinom Frankensteina, Freaks, Flying Down to Rio i možda Dumbo, u koji je otišao video u Oxford Streetu sinoć, ali na pola puta primetio je, umesto čarobnog pera, bešćutno zeleno i ljubičasto lice gospodina Ernesta Bevina umotano u bucmastu surlu slonića s dugim trepavicama i odlučio da bi bilo mudro da se izvini. „Ne“, pošto je Pirate u međuvremenu pogrešno shvatio šta god da je Osbie rekao, „ne „naravno da si poludeo, Prentice“, to uopšte nije bilo to..."

"Šta onda", pita Pirate, nakon što je Osbiein propust prošao minut.
"Ah?" sez Osbie.

Pirate se premišlja, eto šta je. Stalno se priseća da Katje sada izbjegava svako spominjanje kuće u šumi. Ona je bacila pogled na nju, ali kristalne ploče istine su prelomile sve njene čujne reči - često do suza - i on ne može sasvim razumeti ono što je izgovoreno, a još manje zaključiti o samom blistavom kristalu. zašto je napustila Schußstelle 3. Nikada nam se ne kaže zašto. Alu s vremena na vreme će se igrači u igri, u zatišju ili u krizi, podsetiti kako je, na kraju krajeva, stvarno igrati- i onda nece moci nastaviti u istom duhu. . . . Niti to mora biti nesto iznenadno, spektakularno – može doći blago – i bez obzira na rezultat, broj posmatrača, njihovu kolektivnu želju, kazne koje oni ili Liga mogu izreći, igrač će se, namerno probuditi, možda uz Katjinu vlast, žestoki , mladi izolat slegne ramenima i zakorači, kaze jebi ga i prestane igrati, prestane hladno. . . .

"U redu", nastavlja on sam. Osbie izgubljen u mesecevom osmehu luđaka, prateći zrelu žensku snežnu kožu Alpa u uglu, njega i smrznuti vrh iznad i plavu noć. . . "To je onda nedostatak karaktera, crotchet. Kao da nosiš prokletu Mendozu." Svi ostali u Firmi pakuju Stena kojeg poznajete. Mendoza je teška tri puta više, niko u poslednje vreme nije ni video meksički mauzer kalibra 7 mm, čak ni na Portobello Roadu: nema veličanstvenu Garažu Simplicity ili brzinu paljbe, a ipak ga voli (da, najverovatnije je ljubav ovih dana) "vidite, to je stvar kompromisa, ja nisam", nostalgija njegovog ravnog povlačenja u Lewisovom stilu, i mogućnosti da podigne cev u sekundi (nikad pokušao da uzme cev od Stena?), i imati dvostrani napadač u slučaju da se pokvari.

. . . "Hoću li dozvoliti da višak kilograma napravi razliku? To je moje prepone, ja sam ravnodušan prema težini, inače ne bih vratio devojku, zar ne."

"Ja nisam tvoja odgovornost." Statua od somota boje vina od vrata do zapešća i bokova, i koliko dugo, gospodo, ona posmatra iz senke?

"Oh," gusar postaje sramežljiv, "jesi, znaš."

"Srećni par!" Osbie iznenada zaurla, uzimajući još jedan prstohvat muškatnog oraščića poput burmuta, a očne jabučice se kotrljaju bele poput minijaturne planine. Sada glasno kihne po kuhinji, čini mu se neverovatnim da ima oba ova čoveka u istom vidnom polju. Gusarovo lice potamnelo od stida, Katjino nepromenjivo, napola pogođeno svetlom iz susedne sobe, napola u senama od škriljevca.

"Zar sam te onda trebao ostaviti?" i kada ona samo stisne usta, nestrpljiva, "ili misliš da ti je neko ovde dužan da te izvede?"

"Ne." To je stiglo do nje. Pirate je pitao samo zato što je počeo sumnjati, mračno, o jednom broju necega ovde. Ali na Katji je za brisanje jedne krivice. Njen stari, nerešivi porok - ona želi da pređe mora, da poveže zemlje među kojima ne postoji mogući kurs. Njeni preci su pevali, na srednjem holandskom,

ic heb u liever dan en everswîn,
al waert van finen goude ghewracht,

( Radije bih tebe nego hleba, iako kazu da je to nemoguce) ljubav neuporediva sa zlatom, zlatno tele, čak i u ovom slučaju zlatna svinja. Ali do sredine 17. veka više nije bilo svinja od zlata, samo od smrtnog mesa kao što je to bio onaj od Fransa Van der Groova, drugog pretka,koji je otišao na Mauricijus sa čamcem punim ovih živih svinja i izgubio trinaest godina noseći svoj haakbus kroz šume ebanovine, lutajući močvarama i tokovima lave, sistematski ubijajući domaće dodoe iz razloga koje nije mogao objasniti. O jajima i mlađim pticama brinule su se holandske svinje. Frans je pažljivo povlacio perle na roditeljima na 10 ili 20 metara, komad oslonjen na udicu, laganim povlacenjem okidača, okom usredotočen na linjajuću ružnoću dok je bliže fitilju, natopljenom vinom, držao u celjustima crevo,koje je cvetajuci crveno prema dole toplinu na njegov obraz poput moje vlastite male svetiljke, pisao je kući Hendriku, starijem bratu, vladaru mog Znaka. . . zapaljivi prah koji je držao rugom rukom zaštićen- iznenadno je bljesnuo u tavi, kroz rupu za dodir i glasan zvuk se reflektovao od strme stene, uz trzaj razbijajući kundak uz njegovo rame (koža je tamo isprva sirova, s mehurićima, a zatim prekrivena žuljevima, nakon prvog leta). A glupa, nezgodna ptica, koja nikada nije nameravala da leti ili da trči bilo kojom brzinom - za šta su bile dobre? - ne može sada čak ni da locira svog ubicu, pukla, prskala krv, promuklo umire. . . .

Kod kuće, brat je prelistavao pisma, neka oštra, neka zamrljana morem ili izbledele, u rasponu od godina, isporučene odjednom - razumevši vrlo malo toga, samo nestrpljiv da provede dan, kao i obično, u baštama i stakleniku sa svojim tulipanima (vladaju!će ludilo tog vremena), posebno jedna nova sorta nazvana po njegovoj sadašnjoj ljubavnici: krvavocrvena, fino istetovirana u ljubičastoj boji. . . . "Nedavni dolasci svi nose novog snaphaana... ali ja se držim svoje nespretne stare šibice... zar ne zaslužujem nespretno oružje za tako nespretan plen?" Ali Frans se nije približio da kaže šta ga je držalo podalje među zimskim ciklonima, trpajući komade stare uniforme dole nakon olovnih lopti, opečenih od sunca, bradatih i prljavih - osim ako nije padala kiša ili nije bio u visoravni gde su krateri starih vulkana sakupljali kišu. plavo kao nebo u uzlaznoj ponudi.

Dodoe je ostavio da trunu, nije mogao izdržati da jede njihovo meso. Obično je lovio sam. Ali često bi, nakon meseci toga, izolacija počela da ga menja, menjala samu njegovu percepciju - nazubljene planine na punoj dnevnoj svetlosti kako su plamtele dok je gledao u nakazne šafrane, strujanje indigosa, nebo u njegovu staklenu kuću, celo ostrvo u njegovu tulipomnia. Glasovi - on nesanica, južnjačke zvezde preguste za sazvežđa koja vrve u licima i stvorenja iz bajke manje verovatna od dodoa - govorili su reči spavača, pojedinačno, u paru, u horu. Ritmovi i tembrovi su bili holandski, ali nisu imali smisla. Osim što je mislio da ga upozoravaju. . . grdi se, ljut što ne može da razume. Jednom je sedeo celi dan i zurio u jedno belo jaje dodoa u travnatom grbu. Mesto je bilo previše udaljeno da bi bilo koja svinja koja se hranila mogla pronaći. Čekao je grebanje, prvu pukotinu koja je dosegla mrežu od površine krede: izbijanje. Konoplja stegnuta zubima čelične zmije, spremna da bude upaljena, spremna da se spusti, sunce u more crnog baruta, i uništi dete, jaje svetlosti u jaje tame, u prvoj minuti zadivljenog vida, mokrog puha ohlađeni ovim jugoistočnim trgovinama. . . . Svakih sat vremena ugledao je bure. Tada je, ako je ikada, mogao videti kako je oružje napravilo osovinu moćnu poput Zemljine između njega i ove žrtve, još uvek jedne, unutar jajeta, sa lancem predaka, koja se ne može izbiti duže od treptaja od svetska svetlost. Tu su bili, tiho jaje i ludi Holanđanin, i udica koja ih je povezivala zauvek, uokvirena, sjajno nepomična kao i svaki Vermeer. Samo se sunce kretalo: od zenita dole, najzad iza planinskih zubaca, do Indijskog okeana, do tamne noći. Jaje, bez tobolca, još neizleženo.Trebalo je da ga raznese tamo gde leži: shvatio je da će se ptica izleći pre zore. Ali ciklus je bio završen. Podigao se na stopala, zglobove kolena i kuka u agoniji, glava mu se tresla od uputa njegovih govornika koji su zujali, preklapajući se, hitno, i samo je odšepao, komadić na desnom ramenu.

Kada ga je samoća počela terati u ovakve situacije, često se vraćao u naselje i pridružio se lovačkoj družini. Pijana, univerzitetska histerija zahvatila bi ih sve, u noćnim divljanjima gde bi trenutno pucali na bilo šta, krošnje drveća, oblake, kožne demonske slepe miševe koji su vrištali nečujno. Pasati vetrovi koji su se kretali uzbrdo da bi rashladili njihovo noćno znojenje, nebo obasjano napola grimizno od vulkana, tutnjanje pod njihovim nogama duboko kao što su glasovi slepih miševa bili visoki, svi ovi ljudi su bili uhvaćeni u spektar između, zarobljeni među frekvencijama vlastitih glasova i reči.

Ova besna vojska bili su gubitnici, imitirajući rasu koju je izabrao Bog. Kolonija, taj poduhvat, umirala je - poput stabala ebanovine koja su skidali sa ostrva, poput jadnih vrsta koje su potpuno uklanjali sa zemlje. Do 1681., Didus ineptus će nestati, a do 1710. nestao bi i svaki poslednji doseljenik s Mauricijusa. Preduzeće bi ovdje trajalo otprilike cijeli ljudski život.

Nekima je to imalo smisla. Videli su ptice spoticanja loše napravljene do tačke sotonske intervencije, toliko ružne da otelotvoruju argument protiv Božje kreacije. Da li je Mauricijus bio neki prvi otrov koji je curio kroz zaštićene nasipe Zemlje? Hrišćani to moraju zaustaviti ovde, ili će poginuti u drugom potopu, koji ovoga puta nece osloboditi Bog već Neprijatelj. Čin zabijanja punjenja u njihove muskete postao je za ove ljude čin predanosti, čiju su simboliku razumeli.

Ali ako su bili izabrani da dođu na Mauricijus, zašto su takođe bili izabrani da propadnu i odu? Da li je to izbor ili zaobilaženje? Da li su izabrani, ili su preteriti, i osuđeni na propast kao dodoi?

Frans nije mogao znati da su, osim nekoliko drugih na ostrvu Reunion, ovo bili jedini dodoi u Kreaciji i da je pomagao u istrebljenju rase. Ali s vremena na vreme razmere i mahnitost lova su mu uznemirili srce. „Da vrsta nije takva perverzija“, napisao je, „mogla bi se isplatiti uzgajati kako bi se hranile naše generacije. Ne mogu ih tako nasilno mrziti kao neki ovde. Ali šta sada može ublažiti ovaj pokolj? Prekasno je. Možda lepši kljun, punije perje, sposobnost za let ma koliko kratak bio. Ostrvo, izgled ptice nam se tada možda ne bi činio ništa čudnijim od one divlje ćurke u Severnoj Americi, nažalost, njihova tragedija je da bude dominantan oblik života na Mauricijusu, ali nesposoban za govor. To je bilo to, upravo tamo.

Nijedan jezik nije značio nikakvu šansu da ih kooptiraju u ono što su njihovi okrugli i laneni osvajači nazivali Spasom. Ali Frans, u toku jutarnjih svetala usamljeniji od većine, nije mogao da se suzdrži od toga da konačno ne svedoči čudu: daru govora. . . a Konverzija Dodoesa. Hiljade rangiranih na obali, sa blistavim profilom grebena na vodi iza njih, njegov urlik je jedini jutarnji zvuk, vulkani miruju, vetar zaustavljen, jesenji izlazak sunca raspršuje svetlost staklasto i duboko nad svima njima. . . došli su iz svojih gnezda i legla, s pokraj potoka koji izbijaju iz ušća lava tunela, sa manjih otoka preplavljenih poput krhotina sa severne obale, iz iznenadnih vodopada i opustošenih kišnih šuma u kojima rđaju sečiva sekira i hrapavi žlebovi trunu i prevrću se na vetru, od svojih mokrih jutara pod senama planinskih stubova oni su se gegali u nezgodnom hodočašću na ovaj skup: da budu posvećeni, primljeni. . .Jer koliko god da su Božja stvorenja i da imaju dar racionalnog govora, priznajući da se samo u Njegovoj Reči može pronaći večni život. . . A u očima dodoa su suze sreće. Svi su oni sada braća, oni i ljudi koji su ih lovili, braća u Hristu, mala beba o kojoj sada sanjaju da sedi blizu, da se prenoćišta u svojoj štali, u miru sa perjem, čuvajući njega i njegovo drago lice cele noći. . . .

To je najčistiji oblik evropske avanture. Čemu sve to, morima koja ubijaju, gangrenim zimama i izgladnelim prolećima, našoj koštanoj potera za nevernicima, ponoći rvanja sa Zveri, naš znoj postaje led i naše suze blede pahuljice snega, ako ne i za trenutke kao što su ovi: mali obraćenici koji izlaze iz očnog polja, tako krotki, tako poverljivi - kako će se bilo koji puzak stisnuti od straha, bilo kakav rekreacijski krik ponuditi u prisustvu naše oštrice, naše neophodne oštrice? Posvećeni sada, oni će nas hraniti, osveštali svoje ostatke i izmeće gnojiti naše useve. Jesmo li im rekli "Spas"? Jesmo li mislili na večni stan u Gradu? Večni život? Obnovljen zemaljski raj, njihovo ostrvo kakvo im je bilo vraćeno? Verovatno. Sve vreme razmišljanja o maloj braći ubrajamo se u naše vlastite blagoslove. Zaista, ako nas spase od gladi u ovom svetu, onda izvan njega, u Kristovom kraljevstvu, naše spasenje mora biti, u istoj meri, neraskidivo. Inače bi dodoe bile samo ono što izgledaju u iluzornom svetlu sveta – samo naš plijen. Bog nije mogao biti tako okrutan.

Frans može gledati na obe verzije, na čudo i lov od više godina nego što se sada može setiti, kao na stvarne, jednake mogućnosti. U oba, na kraju, dodoi umiru. Ali što se tiče vere. . . može verovati samo u jedinu čeličnu stvarnost vatrenog oružja koje nosi. „Znao je da će snaphaan imati manje težine, njegov penis, kremen i čelik daju mu sigurnije paljenje – ali osećao je nostalgiju za haakbusom... nije mu smetala dodatna težina, to je bio njegov kroč.

" Pirate i Osbie Feel se oslanjaju na svoje krovne ivice, veličanstven zalazak sunca preko i uz krivudavu reku, carsku zmiju, gomile tvornica, stanova, parkova, zadimljenih tornjeva i zabata, užareno nebo koje se spušta niz milje dubokih ulica i Krovovi pretrpani i vijugava reka Temza drastična mrlja spaljene narandže koja posetioce podseti na njegovu smrtnu prolaznost ovde, da zapečati ili isprazni sva vrata i prozore na vidiku njegovim očima koje traže samo malo društva, reč-dve na ulici pre nego što se popne na sapun težak miris iznajmljene sobe i kvadrati koraljnog zalaska sunca na podnim daskama - starinsko svetlo, samoupijajuće, gorivo potrošeno u odmerenom zimskom holokaustu, udaljeniji oblici među nitima ili plahtama od dima sada savršene ruševine od pepela, bliži prozori, na trenutak pogođeni suncem, uopšte ne reflektuju, ali sadrže istu razarajuću svetlost, ovo intenzivno bleđenje u kojem nema obećanja povratka, svetlost koja rđa vladine automobile na ivičnjaci, lakira poslednja lica koja jure pored dućana na hladnoći kao da se konačno oglasila ogromna sirena, svetlost koja čini ohlađene neprehodne kanale mnogih ulica, i to ispunjava londonskim čvorcima, koji se milionima približavaju maglovitim kamenim postoljima, praznim trgovima i velikom kolektivnom snu. Oni teku u prstenovima, koncentričnim prstenovima, na ekranima radara. Operateri ih zovu "anđeli".

"On te proganja", Osbie puše cigaretu Amanita.

„Da“, gusar se kreće po ivicama vrta na krovu, razdražljiv na zalasku sunca, „ali to je poslednje u šta želim da verujem. Drugi je bio dovoljno loš.... "

"Šta onda mislis o njoj."

"Mislim da je neko može iskoristiti", odlučivši to juče na stanici Charing Cross kada je otišla u "The White Visitation."

"Nepredviđena dividenda za nekoga."

"Znas li što imaju na umu, tamo dole?" u "The White Visitation

Samo da kuvajj nešto što uključuje ogromnu hobotnicu ali niko ovdje u Londonu ne zna se ikakvom preciznošću. Čak i kod “The White Visitation” postoji taj iznenadni veliki dolazak i odlazak, i zapažena je nejasnoća zašto je Myron Grunton manje nego prijatelkski gledao na Rodžera Meksika, koji se vratio u svoju jedinicu u Severnoj Africi natrag pod Lorraine križ, sve što bi Nemci mogli pronaći zlokobno 'u crnom snimljanom na filmu, slatkorečivo ili iznuđeno od njega a ni manje ni više nego Gerhardt von Göll, nekada intiman i još uvek ravan Langu, Pabstu, Lubitschu, koji se u poslednje vreme mešao u poslove bilo kojeg broja izgnanika vlade, fluktuacije u valutama, uspostavljanje i ukidanje zadivljujuće mreže tržišnih operacija koje namiguju, namiguju širom zaraćenog kontinenta, čak i dok vatrene borbe zvižde čelik gore-dole po ulicama i vatrene oluje brišu kisik na nebu i kupce pada ugušen kao bube u prisustvu Flita. . ali trgovina nije oduzela von Göllov dodir: ovih dana je postao osetljiviji nego ikad. U ovim prvim jurnjavama crnac se kreće u SS uniformi, među letvicama i platnenim maketama rakete i Meillerwagena (uvek snimljen kroz borove, kroz sneg, iz dalekih uglova koji ne odaju englesku lokaciju), ostali u uverljivim blackface, regrutovana za taj dan, cela posada na šašavi, g. Pointsman, Meksiko, Edwin Treacle i Rollo Groast, stalni neurohirurg ARF-a Aaron Throwster, svi igraju crne raketare izmišljenog Schwarzkomanda - čak i Myron Grunton u ulozi negovornika , mutan dodatak kao i ostali. Trajanje filma je tri minuta, 25 sekundi i ima dvanaest snimaka. Biće starinski, uz malo pecurki i ferrotipizacije, i transportovan u Holandiju, kako bi postao deo "ostataka" krivotvorenog mesta za ispaljivanje raketa u Rijkswijksche Boschu. Holandski otpor će tada "upasti" na ovo mesto, praveći veliku pometnju, lažirajući tragove guma i detaljno opisujući leglo naglog odlaska. Unutrašnjost vojnog kamiona će biti razbijena molotovljevim koktelima: među pepelom, ugljenisanom odećom, pocrnelim i blago otopljenim bocama džina, naći će se fragmenti pažljivo krivotvorenih Schwarzkomando dokumenata, kao i kolut filma, samo tri minuta i 25 sekundi. koji će biti vidljiv. Von Göll, pravog lica, proglašava to svojim najvećim delom.

"Zaista, kako su se stvari razvijale", piše filmski kritičar Mitchell Prettyplace, "ne može se puno raspravljati s njegovom procenom, iako iz znatno drugačijih razloga od onih koje je von Göll mogao dati ili čak iz njegove neobične predviđene pozicije."

U "The White Visitation", zbog neredovnog finansiranja, postoji samo jedan filmski projektor. Svakog dana, oko podneva, nakon što su ljudi iz Operacije Crno krilo posmatrali njihove lažne afričke raketne trupe, Webley Silvernail dolazi da odnese projektor niz prohladno istrugano drvo ponovo do krila ARF-a, u unutrašnju prostoriju u kojoj hobotnica Grigori curi mrzovoljno u svom rezervoaru. U drugim sobama psi cvile, laju od bola, cvile za stimulusom koji ne dolazi, nikada neće doći, a sneg se vrti, nevidljive tetovirajuće iglice o bezivna prozorska stakla iza zelenih senki. Kolut ima navoj,svetla su ugašena, Grigorijeva pažnja je usmerena na ekran, gde slika već hoda. Kamera je prati dok se namerno ne kreće dugonoga po sobama, adolescentske širine i pogrbljene do ramena, njena kosa nije nimalo otvoreno holandska, već učvršćena u modernom obliku sa starom, potamnjelom srebrnom krunom.

Vidi dalje Romani u nastavcima prevod AL

5. 7. 2023.

Thomas Pynchon, Duga gravitacije, nastavak ( 96- 107)

 

Ponašaj se bolje ili ćemo te poslati natrag dr. Jaméfu
Kad ga je Jamf uslovio, bacio je stimulans.
Izgleda da te dr. Jamf danas posetio da namesti tvoju malu stvar, zar ne?

—Knjiga 50 000 uvreda Neila Nosepickera, §6.72,
“Grozno potomstvo,” The Nayland Smith Press, Cambridga | (Mass.), 1933

PUDING.-Ali, nije li ovo

POINTSMAN: Gospodine?
PUDING: Nije li sve prilično otrcano, Pointsman? Na ovaj način se mešate u um drugog čoveka?
POINTSMAN: Brigadiru, mi samo pratimo dug niz eksperimenata i ispitivanja. Univerzitet Harvard, američka vojska? Teško otrcane institucije.
PUDING: Ne možemo, Pointsman, to je zverski.
POINTSMAN: Ali Amerikanci su već bili na njemu! zar ne vidiš? Nije kao da kvarimo devicu ili nešto slično—
PUDING: Moramo li to učiniti zato što to rade Amerikanci? Moramo li im dozvoliti da nas korumpiraju?

Još oko 1920. dr. Laszlo Jamf je izneo mišljenje da ako Votson i Rayner mogu uspešno usloviti svoje "dete Albert" u refleksni užas od svega krznenog, čak i od njegove vlastite majke u krznenoj boi, onda bi Jamf sigurno mogao učiniti istu stvar za svoju Dojenče Tyrone i bebin seksualni refleks. Jamf je te godine bio na Harvardu u poseti iz Darmstadta. Bilo je to u ranom delu njegove karijere, pre nego što je ušao u organsku hemiju (bila je to sudbonosna promena polja kao što je Kekuléov poznati prelazak na hemiju iz arhitekture, stoleće pre). Za eksperiment je dobio malu pomoć od Nacionalnog istraživačkog saveta (u okviru kontinuiranog NRC programa psiholoških studija koji je započeo tokom svetskog rata, kada su bile potrebne metode za odabir oficira i klasifikaciju regrutovanih). Jamf je, zbog svog ciljanog refleksa, odabrao dečiji hardon, možda zbog financiranja.

Merenje sekreta, kao što je to učinio Pavlov, značilo bi operaciju. Merenje "straha", refleks koji je Watson odabrao, donelo bi previše subjektivnosti (šta je strah? Koliko je "puno"? Ko odlučuje, kada je na licu mesta na terenu, a postoji'. Vreme je da prođete kroz dugi spor proces upućivanja na Odboru za strah?). Instrumentacija jednostavno nije bila dostupna tih dana. Najbolje što je mogao da uradi je Larson-Keeler-ov "detektor laži" sa tri varijable, ali je u to vreme još uvek bio samo eksperimentalni.

Ali otvrdnjavanje, to ili postoji, ili ga nema. Binarno, elegantno. Posao posmatranja može obaviti čak i učenik.

Bezuslovni stimulus = milovanje penisa antiseptičkim pamučnim štapićem.
Bezuslovni odgovor = hardon.
Uslovljeni stimulus = x.
Uslovljeni odgovor = hardon kad god je x prisutan, milovanje više nije potrebno, sve što vam treba je da x.

Uh, x? pa, šta je x? Pa, to je čuveni "Mystery Stimulus" koji fascinira generacije studenata bihejvioralne psihologije, to je ono što je.Prosječan humoristički časopis na kampusu ima 1,05 inča stupaca godišnje o ovoj temi, što je ironično tačno onoliko koliko je Jamf prijavio za erekciju dojenčeta T.

Sada bi obično, prema tradiciji u ovim stvarima, mali naivac bio uslovljen. Jamf bi, govoreći Pavlovovim rečima, "ugasio" hardon refleks koji je izgradio, pre nego što bi pustio bebu. Najverovatnije jeste. Ali, kako je sam Ivan Petrovič rekao: „Ne samo da moramo govoriti o delimičnom ili potpunom gašenju uslovljenog refleksa, već moramo shvatiti da izumiranje može ići dalje od tačke svođenja refleksa na nulu. Stoga ne možemo suditi o stepenu izumiranje samo veličinom refleksa ili njegovim odsustvom, jer još uvek može postojati tiho izumiranje iza nule.'1'' Kurziv je G. Pointsman's

Može li uslovni refleks preživeti u čoveku, uspavanom, preko 20 ili 30 godina Da li je dr. Jamf ugasio samo do nule – sačekao je da beba pokaže nultu tvrdnju u prisustvu stimulusa x, a zatim prestao da je zaboravio – ili je ignorisao – „tiho izumiranje iza nule“?

Da li je Nacionalni istraživački savet imao išta da kaže o tome kada je Slothrop otkriven krajem 1944. od strane “Bele posete”—iako su ga mnogi oduvek poznavali kao poznatog Infant Tyronea—poput Novog sveta, različiti su ljudi mislili da su otkrili različite stvari.

Roger Mexico misli da je to statistička čudnost. Ali on oseća da temelji te discipline sada pomalo podrhtavaju, dublje nego što bi čudnost trebala terati. Čudno, čudno, čudno — pomislite na reč: takva bela konačnost u njenom završnom pljeskanju jezikom. To implicira kretanje preko jezičke stope — iza nule — i u drugu oblast. Naravno da ne prolaziš. Ali shvatate, intelektualno, da se tako treba kretati.

Rollo Groast misli da je to predznanje. "Slotrop je u stanju da predvidi kada će raketa pasti na određeno mesto. Njegov opstanak do danas je dokaz da je delovao na osnovu informacija unapred i izbegavao područje u vreme kada je raketa trebalo da padne." Dr Groast nije siguran kako, ili čak da li, seks dolazi u to.

Ali Edwin Treacle, taj najveći frojdovski istraživači psihologije, misli da je Slotropov dar psihokineza. Slothrop snagom svog uma uzrokuje da rakete padaju tamo gde padaju. Možda ih fizički ne gura oko neba: ali možda se zavarava električnim signalima unutar sistema za navođenje rakete. Kako god da to radi, seks ulazi u teoriju dr. Treaclea. "On podsvesno treba da ukine svaki trag seksualnog Drugog, kojeg simbolizuje na svojoj mapi, što je najvažnije, kao zvezda, taj analno-sadistički amblem uspeha u učionici koji tako prožima osnovno obrazovanje u Americi..."

To je mapa to ih sve plaši, mapa koju je Slothrop držao na svojim devojkama. Zvezde padaju u Poissonovoj distribuciji, baš kao što raketa udara na Rogerovu kartu Robot Blitza.

Ali, dobro, to je malo više od distribucije. Ova dva obrasca su takođe identična. Poklapaju se kvadrat za kvadratom. Slajdovi koje je Teddy Bloat snimio sa Slotropove mape projektovani su na Rodžerovu, a dve slike, zvezde devojaka i krugovi s raketnim udarom, pokazali su se da se poklapaju.

Korisno, Slothrop je izlazio sa većinom svojih zvezda. Zvezda uvek dolazi pre svog odgovarajućeg raketnog udara. Štrajk može nastupiti brzo nakon dva dana ili čak deset. Prosečno kašnjenje je oko 4'/2 dana.

Pretpostavimo, tvrdi Pointsman, da je Jamfov stimulus x bio neki glasan šum, kao što je to bilo u Watson-Raynerovom eksperimentu. Pretpostavimo da, u Slothropovom slučaju, refleks hardona nije potpuno ugašen. U tom slučaju da bi se trebao uključiti na bilo koju glasnu buku kojoj prethodi ista vrsta zlokobnog nakupljanja koju bi našao u Jamfovoj laboratoriji - kao što psi do danas nalaze u vlastitoj Pointsmanovoj laboratoriji. To ukazuje na V-1: bilo koje šaranje dovoljno blizu da ga natera da skoči trebalo bi mu dati erekciju: zvuk motora koji je sve glasniji i glasniji, zatim prekid i tišina, nagomilavanje napetosti - zatim eksplozija. Boing, hardon. Ali o, ne. Slothrop umjesto toga dobiva erekciju samo kada se ova sekvenca dogodi u obrnutom smjeru. Prvo eksplozija, pa zvuk približavanja: V-2.

Ali stimulans, nekako, mora biti raketa, neka preteča utvare, neka raketa dvostruki poklon za Slotropa u procentu osmeha u autobusu, menstrualni ciklusi koji se operišu na neki misteriozan način - šta tera male doksije da to rade besplatno ? Ima li fluktuacija na seksualnom tržištu, u pornografiji ili prostitutkama, možda vezanih za cene na samoj berzi, o kojima mi, čistači, ne znamo ništa? Da li vesti s prednje strane utiču na svrab između njihovih lepih bedara, raste li želja direktno ili obrnuto kao stvarna šansa za iznenadnu smrt - dođavola, kakav znak, pravo pred našim očima, da nemamo suptilnost srca da vidimo ? ...
Ali ako je u vazduhu, upravo ovde, upravo sada, onda rakete prate iz njega, 100% vremena. Bez izuzetaka. Kada ga pronađemo, ponovo ćemo pokazati kamenu odlučnost svega, svake duše. Biće dragoceno malo mesta za bilo kakvu nadu. Vidite koliko bi takvo otkriće bilo važno.

Prolaze pored staza za uzgajivačnicu nanošenih snegom, Pointsman u Glastonburysu i britansko-smeđe boje, Meksiko u šalu koji mu je Jessica nedavno isplela šibajući prema kopnu grimiznim zmajevim jezikom - ovog dana najhladnijeg do sada zime, 39 stepeni mraz. Dole do litica, lica koja se smrzavaju, dole do puste plaže. Talasi se dižu, klize i ostavljaju velike polumesece leda fine poput kože i blistave na slaboj sunčevoj svetlosti. Čizme dvojice muškaraca se probijaju do peska ili šindra. Na samom dnu godine. Danas mogu čuti puške u Flandriji, čak preko Lamanša na vjetru. Ruševine opatije stoje sivo i kristalno gore na litici.

Sinoć, u kući na rubu grada za odsustvo, Jessica je, zagrljena, na površini, neposredno pre spavanja da ih odvede, prošaputala: "Primljeno... šta je s devojkama?" To je bilo sve što je rekla. Ali to je Rogera potpuno probudilo. I onako umoran od kostiju, ležao je zureći još sat vremena, pitajući se o devojkama.

Sada, znajući da bi to trebao pustiti, "Pointsman, šta ako je Edwin Treacle u pravu? Da je to PK. Šta ako ih Slothrop - čak ni svesno - tera da padnu tamo gde padnu?"
"Pa. Vi bi tada imali nešto, zar ne."
"Ali... • zašto bi. Ako padaju gde god da je bio..."
"Možda mrzi žene."
„Ozbiljan sam."
"Meksiko. Jeste li zaista zabrinuti?"
Ne znam Možda sam se pitao može li se to na bilo koji način povezati s vašom ultraparadoksalnom fazom. Možda... želim znati šta zapravo tražite.”

Iznad njih sada pulsira let B-17, vezan negde gde danas nije uobičajeno, daleko izvan uobičajenih koridora leta. Iza ovih Tvrđava donja strana hladnih oblaka je plava, a njihovi glatki valovi prošarani su plavim žilama—na drugim mestima dotaknuti sivom ružičastom ili ljubičastom.... Krila i stabilizatori ispod su zasenjeni tamno sivom bojom. Sene se nežno rasvetljuju oko zavoja trupa ili gondole. Spineri izlaze iz zatvorene tamne unutrašnjosti poklopaca, nevidljivi rekviziti za predenje

Spineri izranjaju iz mraka sa kapuljačama unutar poklopca, nevidljivi se rekviziti koji se okreću, a svetlost neba hvata sve ranjive površine u jednolično sivo sivo. Avioni lete uzduž, veličanstveno, gore na nultom nebu, prosipajući mraz dok se gradi, zasijavajući nebo iza sebe u bele ledene brazde, njihova sopstvena boja odgovara određenim stepenima oblaka, svi mali prozori i otvori u mekom crnilu, perspeks nos koji je zauvek sijao unazad izobličen i struji oblak i sunce. Unutra je crni opsidijan.

Pointsman je govorio o paranoji i "ideji suprotnog". On je u Knjizi naškrabao uzvične znakove i koliko je istinito sve o marginama Pavlovljevog otvorenog pisma Janet u vezi sentiments d'emprise i poglavlja LV, "Pokušaj fiziološke interpretacije opsesije i paranoje" - on može' Ne bih pomogla ovom malo grubosti, iako je dogovor između sedam vlasnika bio da ne obeležavaju Knjigu - bilo je previše vredna za takve stvari, morali su da ulože po gvineju po komadu. Prodata mu je potajno, u mraku, tokom napada Luftwaffea (većina postojećih kopija uništena je u njihovom skladištu početkom bitke za Britaniju). Pointsman nikada nije ni video prodavčevo lice, čoveka koji je nestao u promuklom slušnom svitanju olklira, ostavljajući doktora i Knjigu, dok se nemi snop već zagrevao, vlažio se u njegovoj čvrstoj ruci. . . da, možda je to bilo retko delo erotike, svakako taj grubi pogled na ruke ovom tipu. . . grubosti u frazama, kao da je čudan prevod dr. Horsleya Gantta bio šifriran, otvoreni tekst koji navodi sramotne užitke, kriminalne transporte. . . . I koliko lepe žrtve koja se napreže u svoje spone Ned Pointsman vidi u svakom psu koji poseti njegove testne štandove... i nisu li skalpel i sonda dekorativni, fini nastavci kao bič i štap?

Sigurno mu je tom koji je prethodio Knjizi – prvo Četrdeset jedno predavanje – došao u 28. godini kao nalog sa submontane Venere kojem nije mogao odoleti: da napusti Harley Street na putovanje sve devijantnije, slasno dalje, u lavirint uslovljenog refleksnog rada u kojem tek sada, trinaest godina uz klupu, počinje kružiti nazad, putovati preko starog dokaz da je prošao tim putem ranije, tu i tamo da se suoči s posledicama svog mlađeg, potpunog zagrljaja. . . .Ali upozorila ga je – zar ne? da li je ikada slušao?—odloženog plaćanja, u punom iznosu.

Venera i Arijadna! Činilo se da vredi svake cene, lavirint je tih dana izgledao previše zamršen za njih - sumračne makroe koji su sklopili aranžman između verzije sebe, kripto-pointsmana i njegove sudbine, previše razlicite pomislio je tada, da bi ga ikad pronasso. Previše je u sebi, ne želi da se još suoči s tim, on zna da oni samo čekaju, kameni i sigurni - ovi agenti Sindikata koje takođe mora platiti - čekaju u središnjoj odaji, dok se on približava. . . . Oni poseduju sve: Arijadnu, Minotaura, čak, strahuje se Pointsman, njega samog.On ih ovih dana bljesne, goli, sportisti staloženi i dišu po komori, strašni penis natopljeni mineralima kao njihove oči, koje blistaju od mraza ili pahuljica liskuna, ali ne od požude ili za njim. To je samo posao koji imaju. . . .

"Pierre Janet—ponekad je čovekk govorio poput orijentalnog mistika. Nije imao pravo razumevanje suprotnosti. 'Čin ranjavanja i čin ozleđivanja spojeni su u ponašanju cele povrede.' Govornik i o kome se govori, gospodar i rob, devica i zavodnik, svaki je par najugodnije spojen i nerazdvojan – poslednje utočište nepopravljivo lenih. Meksiko, je upravo ova vrsta yang-yin smeća. Na taj se način izbegava neugodan laboratorijski rad, ali šta je neko rekao?" „Ne želim da ulazim u religioznu raspravu s vama,“ nedostatak sna čini Meksika nervoznijim danas nego inače, „ali pitam se niste li vi ljudi previše – pa, jaki, na vrlinama analize. Mislim, kada sve to rastavite, ja ću biti prvi koji će aplaudirati vasoj industriji, ali šta si rekao osim mnogo stvari koje lažu?"

Ni to nije vrsta argumenata u kojoj Pointsman uživa. Ali on oštro pogleda ovog mladog anarhistu u svom crvenom šalu. "Pavlov je verovao da je ideal, kraj prema kojem svi tezimo u nauci, pravo mehaničko objašnjenje. Bio je dovoljno realan da to ne očekuje za života. Ili za nekoliko života više. Ali njegova nada je bila u dug lanac boljih i boljih aproksimacijena kraju. Njegova je vera u konačnici ležala u čistoj fiziološkoj osnovi za život psihe. Nema posledice bez uzroka, i ; jasne vozne veze.”

"To nije moja jača strana, naravno," Mexico Riess: iskreno ne želim da uvredim čoveka, ali stvarno, "ali nemam osećaj dokle ce taj uzrok-posledica ici do kraja. Da bi nauka uopste mogla da nastavi mora tražiti manje uske, manje sterilne pretpostavke. Sledeći veliki napredak mogao bi se dogoditi kada budemo imali hrabrosti u potpunosti odbaciti uzrok i posledicu i krenuti iz nekog drugog ugla.

„Ne—ne 'odbaciti'. Regres.Imas 30 godina, čoveče. Postoji samo napred—u to—ili nazad."

Meksiko gleda kako vetar vuče skute Pointsmanovog kaputa. Galeb vrišteći odlazi postrance duž zaleđene brane. Litice od krede uzdižu se gore, hladne i spokojne poput smrti. Prvi varvari Evrope koji su se dovoljno približili ovoj obali videli su ove bele barijere kroz maglu i tada su znali gde ih je njihov put odveo.

Pointsman se sada okrenuo i . . . o, Bože. On se smeši. Postoji nešto tako drevno u njegovoj pretpostavci o bratstvu da će — ne sada, već za nekoliko meseci, s prolećem i okončanjem rata u Evropi — Rodžer pamtiti osmeh — on će ga proganjati — kao najzlobniji pogled koji je ikada imalo ljudsko lice.

Zastali su u svom hodu. Roger uzvrati pogled čoveka. Antimeksiko. Same „ideje suprotnosti“, ali na kom korteksu, na kojoj zimskoj hemisferi? Kakav ruševni mozaik, okrenut prema van u Pustoš. . . izvan zaklona grada . . čitljivo samo onima koji putuju van. . . oči na distanci. . . varvari . . . jahači. . . .

"Obojica imamo Slotropa," je ono što je Pointsman upravo rekao.

„Pointsman — šta očekuješ od ovoga? Osim slave

"Ne više od Pavlova. Fiziološka osnova za ono što se čini vrlo čudnim ponašanjem. Nije me briga u koju od vaših PRS kategorija to može da se uklopi — što je čudno, niko od vas nije čak ni predložio telepatiju; možda se nagodio s nekim tamo, nekim ko zna raspored nemačke vatre unapred. Eh? I nije me briga da li je to neka strašna frojdovska osveta njegovoj majci jer je pokušala da ga kastrira ili tako nešto. Ja nisam grandiozan, Meksiko. Ja sam skroman, metodičan—“

„Skroman.“

„Postavio sam sebi ograničenja u ovome. Moram da nastavim samo sa preokretom raketnih zvukova. . . njegova klinička istorija seksualne uslovljenosti, možda slušnim stimulansima, i ono što se čini kao preokret uzroka i posledice. Nisam spreman kao ti da bacam uzročno-posledične odnose, ali ako je potrebno modifikovati - neka tako bude."

"Ali šta tražiš?"

"Videli ste njegov MMPI. Njegova F skala? Falsifikati, iskrivljeni misaoni procesi. . . . Rezultati to jasno pokazuju: on je psihopatski devijant, opsesivan, latentni paranoik - pa, Pavlov je verovao da su opsesije i paranoidne iluzije rezultat određenih - nazovimo ih ćelije, neuroni, na mozaiku mozga, uzbuđenja do nivo na kojem, kroz recipročnu indukciju, svo područje okolo postaje inhibirano. Jedna svetla, goruća tačka, okružena tamom. Mrak je, na neki način, prizvao. Odsečena, ova svetla tačka, možda do kraja života pacijenta, od svih drugih ideja, senzacija, samokritika koje bi mogle ublažiti njegov plamen, vratiti ga u normalu. On je to nazvao 'tačkom patološke inercije'. Trenutno radimo sa psom. . . prošao je kroz 'ekvivalentnu' fazu, u kojoj bilo koji stimulans, jak ili slab, izaziva potpuno isti broj kapi pljuvačke. . . i dalje kroz 'paradoksalnu' fazu – jaki stimulansi dobijaju slabe odgovore i obrnuto. Juče smo ga naterali na ultraparadoksalan način. Beyond. Kada upalimo metronom koji je nekada označavao hranu - zbog kojeg je pas Vanja nekada slinio kao fontana - sada se okreće. Kada isključimo metronom, oh, onda će mu se okrenuti, njuškati, pokušavati da ga poliže, ugrize – tražiti, u tišini, stimulans kojeg nema. Pavlov je smatrao da se sve bolesti uma mogu objasniti, na kraju, ultraparadoksalnom fazom, patološki inertnim tačkama na korteksu, zbrkom ideja suprotnog. Umro je na samom pragu stavljanja ovih stvari na eksperimentalnu osnovu. Ali ja živim. Imam i sredstva, i vreme, i volju. Slotrop je jako neupadljiv. Neće biti lako poslati ga u bilo koju od tri faze. Možda ćemo konačno morati da gladujemo, terorišemo, ne znam. . . ne mora doći do toga. Ali ja ću pronaći njegove tačke inercije, naći ću šta su ako moram da otvorim njegovu prokletu lobanju, i kako su izolovane,i možda rešiti misteriju zašto rakete padaju baš kao što padaju - mada priznajem da je to bilo više od posla da dobijem vašu podršku."

"Zašto?" Malo nelagodno rece Meksiko?
"Zašto sam ti potreban?"
~ „Ne znam. Ali jesi."
"Opsednut si."
"Meksiko." Stojeći vrlo mirno, okrenut prema moru, polovina njegovog lica kao da je u trenutku ostarila pedeset godina, gledajući kako plima tri puta ostavlja za sobom svoj sterilni film leda." Pomozi mi."
Ne mogu pomoći nikome, razmišlja Rodžer. Zašto je toliko u iskušenju? To je opasno i perverzno. On želi pomoći, oseća isti neprirodan strah od Slotropa. Gde je Jesisie. Šta je s devojkama? Možda je to njegova usamljenost u Psi odelenju, uverenje koje ne može u svom srcu podeliti, niti. potpuno napustiti... njihovu veru, čak i nenasmejanog Gloaminga, da mora postojati nešto više, onkraj osetila, onkraj _ smrti, onkraj verovatnosti u koje Roger mora verovati... Oh Jessie, njegovo lice na njezinim golim, usnulim leđima sa zamršenim kostima i tetivama, ja' ja sam izvan sebe u ovome..Oh, Jessie, njegovo lice na njenom golom, usnulom leđima sa složenim kostima i tetivama, ja sam izvan svoje dubine u ovome. . . .

Na pola puta između vode i grube morske trave, dugi deo cevi i bodljikave žice zvone na vetru. Crna rešetka je poduprta dužim kosim podupiračima, koplja koja upućuju na more. Napušten i matematički izgled: ogoljen do vektora sila koji ga drže tamo gde jeste, udvostručen na mestima jedan red iza drugog, kreće se dok Pointsman i Meksiko počinju da se kreću ponovo, unazad u debelom moaréu, ponovljeni uspravni položaji u paralaksi naspram ponovljenih dijagonala, i rezanje žice ispod koje se više nasumično ometa. Daleko, tamo gde se zavija u izmaglici, ažurni zid postaje siv. Nakon sinoćnje snežne padavine, svaka linija crnog škraba je bila urezana u belo. Ali danas su vetar i pesak ponovo ogolili tamno gvožđe, posolili, otkrivajući, na mestima, kratke tragove rđe. . . u drugim, led i sunčeva svjetlost pretvaraju konstrukciju u električno bijele linije energije.
Dale gore, pored zakopanih nagaznih mina i protutenkovskih stubova od korodirajućeg betona, gore u kutiji za odbojne udare prekrivenoj mrežom i busenom, na pola puta uz liticu, mladi doktor Bleagh i njegova medicinska sestra Ivy opuštaju se nakon teške lobotomije. Njegovi izribani i rutinski prsti zavlače se ispod njenih kaiševa na tregerima, povlače se prema van, oslobađaju se u iznenadnom sjajnom udarcu i hoho-ho od Bleagha dok i ona skače i smeje se, ne pokušavajući previše da se izmigolji. Leže na krevetu od izbledelih starih nautičkih karata, priručnika za održavanje, rasprsnutih vreća s peskom i prosutog pijeska, spaljenih štapića šibica i neraspletenih čepova od cigareta davno raspadnutih koje su utešile noći '41. i iznenadni nalet srca na svaki pogled svetla na moru. "Ti si lud", šapuće ona. "Ja sam Randy," on se osmehuje i ponovo joj kida podvezicu, dečak i praćka.

U visoravni niz cilindričnih blokova sakati tihe "kraljevske tigrove" koji se više nikada neće otkotrljati sa kopnenih lanaca poput tolikih belih kolača preko livada, između niskih snežnih krpa i bledih krečnjačkih stena. Izvan na malom jezercu, crnac iz Londona, kliza se, neverovatan kao Zouave, klizi oštrice visoko, dostojanstveno, kao da je rođen za njih i za led a ne za pustinju. Mala gradska deca raštrkala su se ispred njega, dovoljno blizu da im obraze ubode zakrivljeni tragovi leda u prahu kad god se okrene. Dok se ne nasmeje ne usuđuju se da govore, samo prate, označavaju, flertuju, želeći osmeh, bojeći ga se, želeći ga. . . . Ima magično lice, lice koje oni poznaju. Sa obale, Myron Grunton i Edwin Treacle, obojica pušeći, razmišljaju o operaciji Crno krilo i kredibilitetu Schwarzkonimanda, posmatraju ovog čarobnog crnca,njihov prototip, niti jedan od njih ne zeli da se upusti u rizik, loping Fen ili bilo koji stil, pred ovom decom.

Zima visi u napetosti — svo nebo je sumoran, blistav gel. Dole na plaži, Pointsman vadi rolnu toalet papira, na svakom listu sa šablonom IMOVINA VLADE HM, iz džepa da ispuhne nos. Roger s vremena na vreme gurne kosu pod kapu. Ni jedan ne govori. Dakle, njih dvojica: šepure se, s rukama u džepovima i iz džepova, njihove figure se smanjuju, blede, sive i grimizne boje, vrlo oštrih ivica, otisci stopala iza njih dugi ledeni korak iscrpljenih zvezda, oblak koji se reflektuje od zastakljene plaže skoro bele . . . Izgubili smo ih. Niko nije slušao te rane razgovori - čak ni jedan snimak nije sacuvan. Hodali su sve dok ih ta zima nije sakrila i činilo se da će se sam okrutni Kanal zalediti, i niko, niko od nas, više ih neće moći u potpunosti pronaći. Njihovi otisci stopala ispunjeni su ledom, a nešto kasnije odnesene u more.

vidi dalje Romani u nastavcima prevod AL 

Bertold Breht , Pet teškoća u pisanju istine

   Ovaj antifašistički programski spis Breht je napisao u francuskom egzilu, a sa ciljem rasturanja u Hitlerovoj Nemačkoj. Prvi put je obj...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate...
• 

  KNJIŽEVNOST

  KNJIŽEVNOST    BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...
• 

  O ženi - poezija

  Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...

CC-CREATIVE COMMONS Verujem u slobodan protok informacija. Objavite tekstove bez odobrenja pod Creative Commons licencom.

2026

POSLEDNJI TEKSTOVI

• Jama i klatno, Edgar Allan Poea
• Harms, Danil Ivanovič Juvačov ...
• Henry Vollan Canova Morton, putopisac
• Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 1
• Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 2

Архива чланака

Архива чланака август (1) јул (7) јун (11) мај (7) април (8) март (6) фебруар (7) јануар (3) децембар (7) новембар (1) октобар (6) септембар (1) август (3) јул (2) јун (8) мај (2) април (1) март (20) фебруар (18) јануар (9) децембар (26) новембар (29) јул (23) јун (15) мај (14) април (28) март (17) фебруар (15) јануар (15) децембар (30) новембар (25) октобар (4) јул (1) јун (25) мај (33) април (14) март (4) фебруар (5) јануар (6) децембар (9) новембар (3) октобар (2) фебруар (1) јануар (4) јун (3) мај (16) април (26) март (28) фебруар (28) јануар (27) децембар (17) новембар (11) октобар (11) август (4) јул (1) јун (2) мај (12) април (13) март (10) фебруар (9) јануар (9) децембар (10) новембар (5) октобар (6) јул (1) мај (4) април (11) март (7) фебруар (7) јануар (3) децембар (2) новембар (12) октобар (12) септембар (7) август (12) јул (1) јун (11) мај (8) април (18) март (8) фебруар (18) јануар (21) децембар (16) новембар (13) октобар (5) јул (1) јун (9) мај (16) април (17) март (24) фебруар (18) јануар (29) децембар (19) новембар (5) октобар (19) септембар (1) мај (8) април (18) март (15) фебруар (3) јануар (11) децембар (5) новембар (12) октобар (21) август (4) јул (12) јун (11) мај (16) април (10) март (8) фебруар (3) јануар (5) децембар (3) септембар (8) август (2) јул (5) јун (15) мај (10) април (2) март (9) фебруар (12) јануар (6) децембар (8) новембар (4) октобар (7) септембар (4) август (6) јул (3) јун (3) мај (3) април (2) март (3) фебруар (2) децембар (2) новембар (2) октобар (1) септембар (2) август (2) јул (3) јун (2) мај (3) април (4) март (7) фебруар (5) јануар (6) децембар (8) септембар (9) август (5) јул (6) јун (14) мај (11) април (9) март (18)

Kad bismo imali izoštren vid i osećaj za sve ono obično u ljudskom životu, bilo bi kao da čujemo kako raste trava i kuca srce veverice i umrli bismo od buke koja se nalazi s druge strane tišine. George Eliot

Тема Спектакуларно. Омогућава Blogger.