Scribd
Str 100 pola dela 6
DRUGI DEO
Nestanak Tajlera Maršala
5.
Tokom našeg kratkog obilaska Makstonovog staračkog doma u ranu zoru zapazili smo domara - sećate li ga se, možda? Vrećasti radni kombinezon? Malčice gojazan oko struka? Cigareta koja mu visi iz usta uprkos znacima ZABRANJENO PUŠENJE! DOZVOLITE PLUĆIMA DA RADE! postavljenim na svakih pet metara hodnika? Resasta metla koja liči na grudvu crknutih paukova? Ne sećate se? Ne izvinjavajte se. Nije nimalo teško prevideti Pita Vekslera, nekada ni po čemu posebnog dečaka (završni prosek uspeha u gimnaziji u Frenč Lendingu: 79) koji je prošao kroz isprazno momaštvo i sada je na pragu onoga za šta će očekuje da će biti isprazno sredovečje. Njegov jedini hobiji je povremeno potajno, krvoločno štipanje buđavih matoraca koji mu ispunjavaju dane stenjanjem, besmislenim pitanjima i vonjem prdeža i mokraće. Najgori su oni šupci alchajmeraši. Tu i tamo je umeo da im ugasi cigaretu na mršavim leđima ili stražnjicama. Prijaju mu njihovi pridavljeni jauci kada im toplota konačno stigne do nerava i probudi bol. Ovo malo i opako mučenje ima dvostruku svrhu: njih malo razdrma, a zadovoljava nešto u njemu. Razvedrava mu dan, nekako. Osvežava staru perspektivu. Uostalom, kome će da ga tuže?
I upravo dolazi, Bože me sačuvaj, najgori od svih, vuče noge niz hodnik. Usta Čarlsa Bernsajda širom su otvorena, kao i zadnji deo njegove pidžame. Piter ima bolji pogled na njegovo mršavo, govnima umazano dupe nego što je ikada priželjkivao. Čokoladne mrlje spuštaju mu se, bogami, sve do iza kolena. Uputio se ka kupatilu, ali je malčice zadocnio. Izvesni konj smeđe boje - nazovimo ga Jutarnjom Nepogodom - već je utekao iz svojeg boksa u štali i bez sumnje protutnjao preko Bernijeve posteljine.
Hvala Bogu što nisam zadužen da je čistim, misli Pit, i ceri se oko cigarete. Tvoj rejon, Bač.
Ali za pultom pored prostorija za dečake i devojčice trenutno nema nikoga. Bač Jergza će propustiti dražesni prizor prolaska Bernijevog usranog dupeta. Bač je očigledno izašao da popuši, iako je Pit tom idiotu sto puta rekao da znaci ZABRANJENO PUŠENJE ne znače ništa - Lolu Makstona zabole ko gde puši (i ko gde gasi, kad smo već kod toga). Znaci su postavljeni samo zato da bi stara dobra Kuća Balonja bila u skladu sa nekim tamo gnjavatorskim državnim propisima.
Pitov kez se širi, i u tom trenutku puno liči na svojeg sina Ebija, uslovno rečeno drugara Tajlera Maršala (upravo je Ebi Veksler pokazao Džeku i Henriju srednjaka). Pit se pita da li da izađe i saopšti Baču da ima nešto da pospremi u D18 - uključujući i stanara u D18, naravno - ili da pusti Bača da sam otkrije Bernijevo najnovije uneređivanje. Možda će Berni da se vrati u svoju sobu i da se pozabavi slikanjem prstima, tek da malo proširi sreću. To bi bilo dobro, ali bi bilo jednako dobro videti Bačovo lice kada mu saopšti...
"Pite."
Oh ne. Skleptala ga kučka. Istina, zgodna kučka, al' kučka je i dalje kučka. Pit na trenutak ukočeno stoji, nadajući se da će, ako ne bude obraćao pažnju na nju, možda da ode.
Al' zalud mu nada.
"Pite."
Okreće se. Eto Rebeke Vilas, trenutne mace glavne face. Danas je u svetlo crvenoj haljini, možda u čast Festivala jagoda, i crnim sandalama sa visokim štiklama, verovatno u čast svojih bogovskih hodaljki. Pit nakratko zamišlja te bogovske hodaljke omotane oko njega, sa štiklama ukrštenim u dnu njegovih leđa kao kazaljke sata, a onda primećuje kartonsku kutiju u njenim rukama. Šljaka za njega, nema sumnje. Pit takođe zapaža svetlucav prsten na njenoj ruci, sa dragim kamenom veličine jebenog crvendaćevog jajeta, mada znatno svetlije boje. Pita se, ne po prvi put, šta je radila da zaradi takav prsten.
Stoji tamo, lupkajući sandalom, puštajući ga da se nagleda. Iza njega, Čarls Bernsajd nastavlja svoje usporeno, gegavo napredovanje prema klonji. Ko god vidi staru olupinu, sa tim pritkama od nogu i paučinastom mlečno belom kosom, pomisliće da su trkački dani odavno ostali za njim. Ali će se prevariti. Grdno će se prevariti.
"Gospoj'ce Vilas?" konačno se oglašava.
"U zajedničku sobu, Pite. Smesta. I koliko puta ti je rečeno da ne pušiš u stambenim krilima?" Pre nego što je stigao da odgovori, ona se okreće sa seksi zamahom skuta haljine i polazi prema zajedničkoj sobi, gde će se ovog popodneva održati igranka u čast Festivala jagoda.
Uzdahnuvši, Pit naslanja metlu na zid i polazi za njom.
Čarls Bernsajd je sada sam na kraju hodnika Bele Rade. Oči mu više nisu prazne, već sjakte krvožednom inteligencijom. Odjednom izgleda mlađi. Odjednom to više nije Berni, živa mašina za baleganje. To je sada Karls Birston, koji je sa tako strašnom efikasnošću kosio mladost Čikaga. Karl... i nešto drugo. Nešto što nije ljudsko.
On - to - se ceri.
Na napuštenom stolu leži gomila hartije pritisnuta okruglim kamenom veličine šoljice za kafu. Na kamenu je sitnim crnim slovima napisano BAČOV KAMEN- LJUBIMAC.
Berni uzima kamen-ljubimac Bača Jergze i žustro polazi prema muškom toaletu, ne prestajući da se kezi.
U zajedničkoj sobi, stolovi su poređani duž zidova i prekriveni crvenim papirnim stolnjacima. Pit će kasnije uključiti crvene ukrasne sijalice (na baterije; za balonje nema sveća). Svuda po zidovima vise velike kartonske jagode, neke u prilično lošem stanju - kačili su ih i skidali svakog jula otkako je Herbert Makston krajem razigranih šezdesetih otvorio dom. Linoleumom pokriveni pod raščišćen je i prazan.
Ovog popodneva i u prvim večernjim satima, buđavi koji su u još u pokretnom i uračunljivom stanju će na njemu da se vuku na zvuke velikih orkestara iz tridesetih i četrdesetih godina, hvatajući se jedni za druge tokom sporih numera i verovatno kvaseći pelene od uzbuđenja na kraju poskočica. (Pre tri godine, buđavi po imenu Ervin Kristi imao je lakši srčani udar tokom posebno napornog skakanja na 'Ne sedi pod krošnjom te jabuke zelene ni sa kim sem mene'.) O da, igranka u čast Festivala jagoda uvek je pišična.
Rebeka je sama dogurala i spojila tri dugačka drvena stola i prekrila ih belim platnom kao osnovu za podijum Simfonijskog Stena. U uglu stoji šljašteći hromirani mikrofon sa velikom okruglom glavom, istinski antikvitet iz tridesetih godina koji je verovatno korišćen i u Koton Klabu. To je jedna od Henrijevih kolekcionarskih dragocenosti. Pored njega je visoka i uska kutija u kojoj je juče dopremljen. Na podijumu, pored stuba ukrašenog crvenom i belom krep-hartijom i sa još kartonskih jagoda, nalaze se kratke lestvice. Ugledavši ih, Pit doživljava trenutak posesivne ljubomore. Rebeka Vilas je bila u ostavi. Kučka radoznala! Ako mu je digla deo zaliha trave, ima da je...
Rebeka sa glasnim stenjanjem spušta svoju kutiju na podijum, i uspravlja se. Uklanja pramen svilenkaste smeđe kose sa jednog zarumenjenog obraza. Nije još ni sredina prepodneva, ali će ovo definitivno biti jedan od onih žeženih dana u oblasti Kuli. Zato klimatizujte donji veš i ne štedite dezodorans, kao što bi to rekao Džordž Redban.
"Već me stra' vat'o da l' ćeš ikad stić', mladac moj krasni", kaže Rebeka.
"Pa, evo me", mrzovoljno odgovara Pit. "Rek'o bih da vam ide dobro i bez mene." Zastaje, pa dodaje: "Krasno." Za Pita je ovo krajnji domet duhovitosti. Prilazi i viri u kutiju, na kojoj je, kao i na onoj pored mikrofona, pečat VLASNIŠTVO HENRIJA LEJDENA. Unutar kutije je mali reflektor omotan kablom za struju, i okrugli ružičasti filter koji bi trebalo da oboji svetlost u boju šećerlema i bombona od jagoda.
"Kakvo je ovo sranje?" pita Pit.
Rebeka mu upućuje blistav, opasan osmeh. Čak i za priglupog druškana kao što je Pit, poruka u tom osmehu je jasna: na ivici si bazena sa ajkulama, prijatelju; koliko još koraka nameravaš da napraviš?
"Svetlo", kaže ona. "S-V-E-T-L-O. Biće okačeno tamo, na onu kuku. K-U-K-U. On kaže da mu je to za štimung. Š-T-I..."
"Šta bi sa Viršlom Eriksonom?" gunđa Pit. "Viršla nije izvoljev'o nikakva sranja. Dva sata bi pušt'o jebene ploče, poteg'o bi koju iz pljoske i kuda koji mili moji."
Odselio se", kaže Rebeka nezaibteresovano. "U Rasin, mislim." "E..." Pit gleda uvis, pretražujući pogledom stub, našušuren od crvenog i belog krepa. "Ne vidim nikak'u kuku, gospoj'ce Vilas.
"Tako ti Isusa na biciklu", kaže ona, i penje se na lestvice. "Ovde je. Jesi li ćorav?"
Pit, koji nimalo nije ćorav, retko biva blagosloven ovakvim prizorom. Sa svojeg mesta ispod nje, lepo joj vidi butine, crvenu čipku gaćica i polutke guzova, u ovom trenutku tako primamljivo zategnutih dok stoji na petoj prečki lestvica.
Ona baca pogled odozgo prema njemu, opaža opčinjeni izraz njegovog lica i pravac njegovog pogleda. Izraz lica joj se malo smekšava. Kao što je njena draga majka mudro primetila, neki muškarci bi sve učinili samo da ti vide gaćice.
"Pite. Zemlja zove Pita."
"A?" Zija uvis u nju, sa donjom usnom ovlaženom pljuvačkom.
"Na mojem donjem vešu nema nikakve kuke, u to sam sigurna kao u retko šta u životu. Ali ako izvoliš da malo podigneš pogled... prema mojoj ruci, umesto prema mom dupetu..."
Pit podiže pogled, i dalje sa zablesavljenim izrazom na licu, i vidi crveno lakirani nokat (Rebeka je danas prava-pravcata vizija u crvenoj boji jagoda, nema šta) kako kucka po kuki koja svetluca usred krepa, kao što ribareva udica smrtonosno svetluca na kitnjastom mamcu.
"Kuka", kaže ona. "Staviš filter na reflektor, okačiš reflektor na kuku. Prema di- džejevom uputstvu, svetlo dobije toplu ružičastu boju. 'Si ukapir'o, pametnice?"
"Ovaj... aha..."
"Onda te molim da ga, s oproštenjem, digneš."
Ona silazi sa lestvica, zaključivši da je Pit više nego dovoljno pario oči za tako lak posao. A Pit, kome se već digao, vadi ružičasto svetlo Simfonijskog Stena iz kutije i priprema se da izvrši još jedno dizanje. Dok se penje uz lestvice, njegovo krilo prolazi pored Rebekinog lica. Ona primećuje izbočinu i grize unutrašnjost obraza da obuzda osmeh. Muškarci su stvarno budale. Simpatične budale, bar neki od njih, ali svejedno. Razlika je u tome što neke budale mogu sebi da priušte da kupuju prstenje i plaćaju putovanja i ponoćne večere u restoranima u Milvokiju, a neke budale ne mogu.
Neke budale jedva su dobre da okače posranu sijalicu.
"Hej, momci, čekajte!" doziva Taj Maršal. "Ebi! Roni, Ti-džej! Čekajte me!"
Ebi Veksler (koji zaista izgleda kao neki priglupi šibadžija) dovikuje preko ramena: "Stigni nas, sporaću!"
"Da!" viče Roni Metzger. "Stigni nas, psoraću!" Roni, pred kojim su mnogi sati vežbanja kod logopeda, gleda preko ramena i jedva izbegava da ne naleti biciklom na parking-automat. I počinju da voze još brže, tri bicikla jedan do drugoga na pločniku (Bog neka je u pomoći pešacima koji im se nađu na putu), a kraj njih voze i njihove senke.
Tajler procenjuje ima li snage za poslednji sprint, i zaključuje da su mu noge suviše umorne. Otac i majka su mu rekli da će vremenom pristići ostale, da je sitan za svoje godine, ali Tajler sumnja u to. I sve je manje siguran u vezi Ebija, Ronija i Ti- džeja. Zaslužuju li zaista da juri za njima? (Kada bi Džudi Maršla znala za ove sumnje, ustala bi i počela da aplaudira - već se dve godine pita kada će se njen pametni i osećajni sin konačno umoriti od druženja sa tim gubitnicima... ili, kako ih ona naziva, 'niskočelcima'.)
"Ma, posisaš vilenjaku", kaže Taj neveselo - ovaj bezazleni prostakluk pokupio je iz reprize jedne od epizoda serije Deseto kraljevstvo na SF Kanalu6 silazi sa bicikla. Na kraju krajeva, nema razloga da žuri za njima; zna gde će ih naći, na parkingu ispred 7-Jedanaest, kako piju 'slurpije' i razmenjuju Magične sličice. Ovo je još jedan problem koji Tajler Maršal ima sa svojim prijateljima. Ovih dana bi radije menjao sličice igrača bezbola. Ebi, Roni i Ti-džej nimalo ne mare za Kardinale, Indijance, Crvene Čarape i Pivare. Ebi je čak išao dotle da izjavi da je bezbol pešovanski sport, komentar koji Taj smatra više glupavim (gotovo za žaljenje) nego bezobraznim. Polako gura bicikl uz pločnik, hvatajući dah. Nalazi se na raskršću Čejsa i Kvina. Ebi ulicu Kvin naziva ulicom Kvir7. Naravno. Nema iznenađenja. Zar to nije, takođe, popriličan deo problema? Tajler je dečak koji voli iznenađenja; Ebi Veksler je dečak koji ih ne voli. Upravo su zbog toga njihove različite reakcije na muziku koja se nešto ranije ovoga jutra čula iz pikapa bile savršeno predvidljive.
Tajler zastaje na uglu i baca pogled niz ulicu Kvin. Sa obe strane se vide razlistale živice. Iznad onih sa desne strane diže se nekoliko povezanih crvenih krovova. Starački dom. Pored glavnog ulaza stoji nekakav znak, ili plakat. Radoznao, Tajler ponovo objahuje bicikl i počinje polako da vozi prema njemu.Najduže grančice živice češu se o ručku upravljača bicikla.
Ispostavlja se da je znak u obliku velike jagode. Ispod piše DANAS JE FESTIVAL JAGODA! Šta je, pita se Taj Maršal, festival jagoda? Zabava, nešto što je napravljeno samo za matorce? Pitanje ga, međutim, ne zanima toliko da bi tražio odgovor. Pošto je nekoliko sekundi razmišljao o tome, okreće bicikl i priprema se da se odveze nazad do ulice Čejs.
Čarls Bernsajd ulazi u muški toalet na kraju hodnika Bele rade, i dalje se kezeći i stežući Bačov kamen-ljubimac u ruci. Desno od njega pruža se niz umivaonika sa ogledalima - radi se o onim metalnim ogledalima koja se mogu videti u jeftinim barovima i kafanama. U jednom od njih Berni vidi svoj iskeženi odraz. U drugom, onom najbližem prozoru, vidi dečačića u majici Milvoki Pivara. Dečak stoji na biciklu, ispred ulaza u dom, i čita plakat za Festival jagoda.
Berniju polazi pljuvačka na usta. Ta pojava nije nimalo diskretna. Berni balavi kao vuk iz bajke, iz uglova usta navire mu gusta bela pena i preliva se preko opuštene, beskrvne donje usne. Pljuvačka mu teče niz bradu kao struja sapunice. Odsutno je briše nadlanicom kvrgave šake i sa pljuskom otresa na pod, ne skidajući pogled sa ogledala. Dečak u ogledalu nije jedna od sirotih izgubljenih bebica ovog stvorenja - Taj Maršal je od rođenja živeo u Frenč Lendingu i tačno zna gde je - ali bi mogao da postane. Lako bi mogao da se izgubi, i da završi u izvesnoj sobi. Izvesnoj ćeliji. Ili da tapka prema neprirodnom obzorju na bolnim, krvavim nožicama.
Naročito ako se Berni za to postara. Moraće da požuri, ali kao što smo već opazili, Čarls Bernsajd sposoban je, uz odgovarajuću motivaciju, da se zaista brzo kreće.
"Gorg", obraća se ogledalu. Izgovara tu besmislenu reč sa savršeno jasnim i savršeno ravnim akcentom Srednjeg Zapada. " Gorg, dođi."
I ne čekajući da vidi šta će se dogoditi - zna šta će se dogoditi - Berni se okreće i polazi prema nizu od četiri kabine. Ulazi u drugu s leva i zatvara vrata.
Tajler tek što je ponovo uzjahao bicikl kada na tri metra daleko od plakata za Festival jagoda zašušti živica. Kroz živicu se provlači krupni crni gavran i izlazi na pločnik ulice Kvin. Nemirnim, inteligentnim okom posmatra dečaka. Zastaje sa raširenim crnim nogama, otvara kljun i izgovara "Gorg!"
Zagledan u nju, Tajler počinje da se smeši, nesiguran da li je ovo čuo ali spreman da bude oduševljen (sa deset godina, uvek je spreman da se oduševi, uvek voljan da veruje u neverovatno). "Šta? Ti govoriš?"
Gavran protresa svetlucava krila i naginje glavu na način koji ružno gotovo pretvara u simpatično.
"Gorg! Taj!"
Dečak se smeje. Izgovorio je njegovo ime! Gavran je rekao njegovo ime!
Silazi sa bicikla, naslanja ga na nožicu, i pravi nekoliko koraka prema ptici. Sudbina Ejmi Sen Pjer i Džonija Irkenhema u ovom trenutku je - nažalost - poslednja stvar koja bi mu pala na pamet. Ubeđen je da će gavran odleteti kada pođe prema njemu, ali ovaj samo malo zatrese krilima i polazi-klizi prema lisnatoj pomrčini živice.
"Je l' ti to reče moje ime?"
"Gorg! Taj! Abbalah!"
Tajlerov osmeh na trenutak postaje nesiguran. Ta poslednja reč mu je gotovo poznata, a asocijacije, iako maglovite, nisu prijatne. Navodi ga, zbog nečega, da pomisli na majku. Gavran onda ponovo izgovara njegovo ime; ovaj put je siguran da je rekao Taj.
Tajler pravi još jedan korak prema ulici Kvin i prema crnoj ptici. Gavran reaguje tako što se pomera bliže živici. Na ulici nema nikoga; ovaj deo Frenč Lendinga sniva na jutarnjem suncu. Taj stupa još korak bliže sudbini, i svi se svetovi tresu.
Ebi, Roni i Ti-džej izlaze iz 7-Jedanaest, gde im je čupavac za pultom upravo poslužio 'slurpije' sa borovnicom (čupavac je samo jedan od brojnih pogrdnih izraza koje je Ebi pokupio od svojeg tate). Kupili su i Magične karte, svako po dve kesice.
Već modar oko usta, Ebi se okreće Ti-džeju. "Sjuri se i pokupi sporaća." Ti-džej izgleda povređeno. "Zašto ja?"
"Zato što je Roni kupio karte, tupčo. Hajde, požuri."
"Šta će nam on, Ebi?" pita Roni. Naslanja se na ram za bicikle, sisajući hladne, slatke cepke leda.
Zato što ja tako 'oću", odgovara Ebi važno. Istina glasi da Tajler petkom obično ima kintu. U stvari, Tajler skoro uvek ima kintu. Roditelji su mu puni k'o brodovi. Ebi, koga podiže (ako se to može tako nazvati) otac zaposlen kao šugavi domar, već je zbog toga isplanirao Tajlerov dalji život; prva kinjenja nisu daleko, a odmah za njima slede batine. U ovom trenutku, međutim, samo bi hteo još Magičnih karata, treću kesicu za svakog od njih. Činjenica da Tajler nešto baš i ne voli Magične samo čini da će još slađe izmusti za kintu.
Ali prvo valja da došlepaju sporaća. Ili psoraća, kako ga zove mutavi Roni. Ediju se sviđa izraz, i misli da će početi da ga koristi. Psorać. Dobra reč. Istovremeno keca Taja i Ronija. Jednim udarcem dve muve.
"Hajde, Ti-Džej. Sem ako radije ne bi indijansku vatru."
Ti-džej radije ne bi. Indijanske vatre Ebija Vekslera bole kao sam đavo. Dramatično uzdiše, izvlači bicikl iz rama, penje se i počinje da se spušta niz blagu padinu, jednom rukom pridržavajući upravljač, a drugom 'slurpi'. Očekuje da ubrzo ugleda Taja, verovatno kako gura bicikl pored sebe zato što se toooliko... umooorio, ali se čini da od Tajlera na Čejsu nema ni traga ni glasa - kako sad to?
Ti-džej počinje brže da okreće pedale.
U muškom toaletu smo, i posmatramo niz kabina. Vrata druge s leva su zatvorena. Ostalih troje vrata je odškrinuto na hromiranim šarkama. Iza zatvorenih vrata vidimo par kvrgavih, venama prošaranih članaka u prljavim papučama.
Čujemo glas, koji se iznenađujuće snažno prolama. Glas pripada mladom muškarcu, hrapav je, gladan i besan. Muklo se odbija od pločica na zidovima: "Abalah! Abalah-dun! Manšan gorg!"
Odjednom u svim šoljama šumi voda. Ne samo u onoj u zatvorenoj kabini, već u svima. U pisoarima preko puta dešava se ista stvar, sve hromirane poluge istovremeno se spuštaju. Niz nagnute keramičke površine teče voda.
Kada se ponovo okrenemo prema kabinama, vidimo da prljave papuče - zajedno sa stopalima - nisu više tamo. Po prvi put smo zaista čuli zvuk iskliznuća, nešto kao vreo izdisaj, nešto što se otme iz pluća kada se čovek u dva noću trgne iz ružnog sna.
Dame i gospodo, Čarls Bernsajd je napustio zgradu.
Gavran je sada uzmakao uz samu živicu. I dalje posmatra Tajlera, blistavim, uznemirujućim očima. Tajler joj prilazi korak bliže, osećajući se hipnotisano.
"Hajde ponovi moje ime", dahne. "Reci moje ime, i možeš da ideš."
"Taj!" gavran poslušno grakće, pa trese krilima i zamiče u živicu. Tajler ga još trenutak nazire, sjajno crnilo pomešano sa sjajnim zelenilom, a onda ga više nema.
"Vranu ti tvoju!" kaže Tajler. Shvata šta je rekao i kratko i drhtavo se smeje. Da li se ovo zaista dogodilo? Jeste, dogodilo se, zar ne?
Naginje se bliže mestu gde je ptica šmugnula u živicu, misleći da uzme pero za uspomenu ako je ostavila koje, i u tom trenutku iz gustiša izleće mršava bela ruka i nepogrešivo ga grabi za vrat. Tajler ima vremena samo da prestravljeno cikne pre nego što ruka počne da ga vuče kroz živicu. Kratke, krute grančice smiču mu patiku. Sa one strane čuje se grlen, pohlepan usklik "Dečko!" - a zatim mukli udarac, nešto kao, recimo, zvuk kamena-ljubimca koji se sudara sa glavom malog dečaka. Onda se više ne čuje ništa osim udaljenog brujanja kosilice i bližeg zujanja pčele.
Pčela obleće cveće na drugoj, Makstonovoj strani živice. Tamo se ne vidi ništa osim zelene trave, i, bliže zgradi, stolova za kojima će vremešni žitelji doma u podne posedati na piknik u čast Festivala jagoda.
Tajlera Maršala nigde nema.
T. Dž. Reniker zaustavlja bicikl na uglu Čejsa i Kvina. 'Slurpi' mu zaliva šaku tamnoplavim sokom, ali on to jedva primećuje. Na polovini ulice Kvin vidi Tajev bicikl naslonjen na nožicu, ali ne i Taja.
Krećući se polako - zbog nečega ima loš osećaj u vezi ovoga - Ti-džej vozi prema biciklu. Usput u jednom trenutku shvata da se 'slurpi' pretvorio u polutečnu masu. Baca ga u slivnik. Da, to je Tajev bajs. Taj crveni 'švin' sa izvrnutim rukohvatima i zelenim amblemom Milvoki Baksa sa strane ne može se pobrkati ni sa jednim drugim. Tu je bajs, i...
Izvnuta pored živice koja čini granicu između sveta starih i sveta pravih ljudi, leži 'ribok' patika. Oko nje je rasuta pregršt zelenih listića. Iz patike viri ptičje pero.
Dečak razrogačeno zuri u patiku. Ti-džej možda nije pametan kao Tajler, ali je za nekoliko vati bistriji od Ebija Vekslera, i nije mu teško da zamisli da je neko provukao Tajlera kroz živicu, ostavivši bajs na pločniku... i jednu patiku... jednu rasparenu, prevrnutu patiku...
"Taj?" doziva. "Je l' to, kao, nešto izvodiš? Ako je tako, bolje da prekineš. Reći ću Ediju da ti napravi najjaču indijansku vatru koju si ikad doživeo."
Nema odgovora. Taj ne izvodi. Ti-džej nekako zna da je tako.
U glavi mu odjednom blesne pomisao na Ejmi Sen Pjer i Džonija Irkenhema. Čuje (ili zamišlja da čuje) pritajene korake iza živice: to se Ribar, pošto je obezbedio večeru, vraća po desert! Ti-džej okušava da vrisne, ali ne može. Grlo mu se steglo do promera čiode. Zato, umesto da vrisne, naleže na rukohvate bajsa i počinje da okreće pedale. Skreće sa pločnika na ulicu, u želji da se što pre udalji od tamne mase živice. Prednja guma njegovog 'hafija' pritom prelazi preko ostataka 'slurpija'. Jureći prema ulici Čejs, nadnesen nad rukohvate kao profesionalni trkač, ostavlja taman i sjajan trag na pločniku. Podseća na krv. Negde u blizini, grakće gavran. Zvuči kao smeh.
Prolaz Robina Huda: ovde smo već bili, kao što je devojka iz hora rekla arhibiskupu. Zavirujemo kroz prozor kuhinje i vidimo Džudi Maršal, usnulu na stolici za ljuljanje u uglu. U krilu joj leži knjiga, roman Džona Grišama koji smo poslednji put videli na stočiću pored kreveta. Pored nje na podu stoji polupprazna šolja kafe. Džudi je uspela da pročita desetak strana pre nego što je zadremala. Bilo bi nepravedno da krivimo pripovedačko umeće gospodina Grišama; Džudi je imala tešku noć, i nije joj bila prva. Ima već dva meseca otkako je poslednji put prespavala dva sata bez buđenja. Fred oseća da sa njegovom ženom nešto nije u redu, ali nema predstavu koliko je to duboko. Da zna, mnogo bi se više plašio. Uskoro će, neka mu je Bog u pomoći, imati jasniju predstavu o stanju njenog uma.
Sada počinje muklo da stenje, i da baca glavu sa jedne na drugu stranu. Iz nje ponovo naviru one besmislene reči. Većinom su previše zamućene od sna da bi mogle da se razumeju, ali prepoznajemo reči abalah i gorg.
Oči joj se iznenada otvaraju. Blistave su i kraljevski plave boje na svetlosti jutra koja ispunjava kuhinju prašnjavim zlatom leta.
"Taj!" stenje, i stopala joj se trzaju u grču buđenja. Baca pogled na sat iznad štednjaka. Devet je i dvadeset, i sve joj se čini izvitopereno, kao što se često dešava kada spavamo duboko ali ne i dovoljno dobro i dugo. Sa sobom je dovukla nekakav nakaradni, ne sasvim košmarni san, kao slinave niti posle porođaja: ljude sa šeširima navučenim na čelo tako da im zaklanjaju lica, koji hodaju na dugačkim mršavim nogama u velikim cipelama zaobljenih prstiju, i zlokobne šajke što neprirodno brzo klize naspram gradskog pejsaža - Milvokija? Čikaga? - i jarosno narandžastog neba. Zvučni zapis sna je Beni Gudman koji izvodi 'King Porter Stomp', melodiju koju je njen otac uvek svirao kada bi popio koju, a atmosfera sna je mučna i tmurna mešavina užasa i tuge: dogodile su se strašne stvari, ali je najgore bilo čekanje.
Ni traga od onog olakšanja koje ljudi obično osećaju kada se probude iz ružnog sna - olakšanja koje je i sama osećala kada je bila mlađa i... i...
"I normalna", izgovara, napuklim glasom tek probuđene osobe. "'King Porter Stomp'. Svašta." Njoj je to oduvek zvučalo kao muzika u starim crtanim filmovima, onima u kojima miševi sa belim rukavicama vrtoglavom, grozničavom brzinom utrčavaju i istrčavaju iz mišjih rupa. Jednom prilikom, kada je otac igrao sa njom na te zvuke, osetila je nešto tvrdo uz stomak. Nešto u njegovim pantalonama. Od tada je, kad god bi pustio muziku za igru, nastojala da bude negde drugde.
"Prestani", reče, onim istim promuklim glasom. Liči na graktanje vrane, i pada joj na pamet da je u njenom snu postojala i gavran. Jeste, bogami. Gavran Gorg.
"Gorg znači smrt", kaže ona, i nesvesno oblizuje suvu gornju usnu. Jezik joj seže dalje, i u povratku vrhom prelazi preko nozdrva, vlažan i topao i nekako umirujući. "Gorg tamo znači smrt. Tamo..."
Reč koju ne izgovara je Preko. Pre nego što stiže da to učini, na kuhinjskom stolu primećuje nešto što pre nije bilo tamo. Korpu od pruća. Iz korpe dopire zvuk, prigušen, sanjiv zvuk.
U donjem stomaku počinje da joj kopa nemir, i utroba joj postaje nekako ranjiva i vodena. Zna kako se zovu takve korpe: ribarske. To je ribarska korpa.
A ovih dana u Frenč Lendingu zaista gostuje ribar. Zao ribar.
"Taj?" zove, ali, naravno, ne dobija odgovor. Sama je u kući. Dejl je na poslu, a Tajler napolju, igra se - mogla bi da se opkladi u to. Tek je prošla polovina jula, letnji raspust je u jeku, i Taj lunja negde po varoši, radeći sve one stvari koje dečaci u pričama Reja Bredberija i Augusta Derleta rade kada imaju beskrajno leto na raspolaganju za to. Ali u tome nije sam; Dejl je razgovarao sa njim o važnosti druženja dok ne uhvate Ribara, bar do tada, a i ona je. Džudi nije baš naklonjena Vekslerovom malom (niti Metzegorovom i Renikerovom), ali je u grupi sigurnije. Taj ovog leta neće doživeti kulturni procvat, ali je bar...
Bar je bezbedan", kaže, graktavim glasom vrane Gorga. Ali korpa koja se pojavila na kuhinjskom stolu dok je ona dremala nekako to poriče, negira čitav koncept bezbednosti. Kako se tu stvorila? I šta je to belo na njenom poklopcu?
"Poruka", kaže, i ustaje. Prelazi kratko rastojanje između stolice i stola kao neko ko još sanja. Poruka je na presavijenoj hartiji. Na vidljivoj polovini piše Slatka Džudi, Plavooka. Na koledžu, pre nego što se upoznala sa Delom, imala je dečka koji ju je tako zvao. Zamolila ga je da prestane - nadimak je bio iritirajući i otužan - i, pošto je on nastavio da to zaboravlja (namerno, pretpostavljala je), bez pardona ga je ostavila. Sada je ponovo odnekud izronio, taj glupi nadimak, da joj se ruga.
Džudi odvrće slavinu na sudoperi ne skidajući pogled sa poruke, puni sklopljene šake hladnom vodom i pije. Nekoliko kapi pada na Slatka Džudi, Plavooka, i ime se odmah razliva. Ispisano je mastilom? Kako je to staromodno! Ko još piše nalivperom?
Poseže za ceduljom, pa povlači ruku. Zvuk iz kutije je sada glasniji. Zujanje. Kao...
"Muve", kaže. Grlo joj je pročišćeno vodom i glas joj više nije toliko napukao, ali sebi i dalje zvuči kao gavran Gorg. "Znaš kako zuje muve."
Uzmi cedulju.
Neću.
Jeste, ali MORAŠ! Sad je uzmi! Šta je, izgubila si PETLJU, kokošje govance?
Dobro pitanje. Jebeno dobro pitanje. Jezik joj ponovo napušta usta i oblizuje gornju usnu i koren nosa. Onda uzima cedulju i otvara je.
Izvinjavam se što je ostao samo jedan bubregić. Drugi sam ispekao i pojeo. Baš je bio ukusan! Ribar
Nervi u prstima, dlanovima, zglobovima šaka i podlakticama Džudi Maršal odjednom otkazuju. Lice joj tako potpuno ostaje bez boje da počinju da joj se vide vene u njenim obrazima. Pravo je čudo što se nije onesvestila. Cedulja joj ispada iz prstiju i leprša prema podu. Vrišteći sinovljevo ime, otvara poklopac ribarske korpe.
Unutra su svetlucavi namotaji creva, prekriveni muvama. Tu su i nabrane vreće pluća i mišić veličine pesnice, nekada detinje srce. Tu je debela modra ploča jetre... i jedan bubreg. Ova gomila utrobe vrvi od muva, i svet je gorg, svet je gorg, svet je gorg.
U osunčanoj tišini kuhinje, Džudi Maršal počinje da zavija, i to je zvuk bezumlja, konačno oslobođenog iz krhkog kaveza.
Bač Jergza je nameravao da uđe čim popuši cigaretu - na Festival jagoda uvek ima puno posla (iako dobrodušni Bač ne mrzi mali veštački praznik kao što ga mrzi Pit Veksler). Tada mu prilazi Petra Ingliš, bolničarka iz Asfodela, i počinju da pričaju o motociklima, i dok trepneš ode dvadeset minuta.
Kaže Petri da mora da ide, ona njemu 'glavu gore', i Bač šmugne unutra, gde da čeka neprijatno iznenađenje. U hodniku stoji Čarls Bernsajd, go golcat, pored pulta, držeću u ruci kamen koji Bač koristi kao pritiskač za hartije. (Njegov sin ga je napravio prošle godine u letnjem kampu - bar je naslikao reči - i Bač smatra da je đavolski sladak.) Bač nema ništa protiv stanara doma - sigurno je da bi razbio nos Pitu Veksleru da zna za zanimaciju sa cigaretama, pored toga što bi ga prijavio - ali ne voli kada mu diraju stvari. Naročito ovaj druškan, koji ume da bude istinski opak kada je pri sebi. Kao što je sada. Bač mu to vidi u očima. Čarls Bernsajd je izronio da uzme vazduh, možda baš povodom Festivala jagoda.
Kad je reč o jagodama, izgleda da se Berni već počastio njima. Ima crvene tragove u uglovima usta i na usnama.
Ali Bač jedva da obraća pažnju na to. Berni je ulepljen i drugim mrljama. Braon boje.
"A da ostaviš to iz ruke, Čarlse?" kaže.
"Šta to?" pita Berni, pa dodaje: "Seronjo."
Bač ne želi da kaže moj kamen-ljubimac, zvuči mu glupo. "Moj pritiskač za hartiju."
Berni spušta pogled na kamen, koji je upravo vratio (kada se pojavio iz toaleta na kamenu je bilo malo krvi i kose, ali umivaonici u toaletima ionako služe da se čovek dovede u red). Sklanja ruku sa njega i ostaje da stoji gde se zatekao. "Operi me, glupane. Usr'o sam se."
"Vidim da jesi. Al' prvo da mi kažeš ako si ostavio govna po kuhinji. Znam da si bio tamo, zato ne laži."
"Prvo sam opr'o ruke", kaže Berni, i pokazuje ih. Jesu kvrgave i ružne, ali su ružičaste i čiste. Čak su mu i nokti čisti. Zaista ih je oprao, i to svojski. Onda dodaje: "Drkadžijo."
"Idemo u kupatilo", kaže Bač. "Da te drkadžijski seronja opere."
Berni podrugljivo frkće, ali bez pogovora polazi sa njim.
"Jesi spreman za današnju igranku?" pita ga Bač, tek da se nešto priča. "'Si izglanc'o plesne cipele, momčino?"
Berni, koji ume da iznenadi kada je kod kuće, osmehuje se, i pokazuje nekoliko žutih zuba. I na njima ima crvenih tragova. "Jašta, jedva čekam da počne svirka", kaže.
Iako mu se to ne vidi na licu, Ebi sa rastućim nespokojstvom sluša Ti-džejevu priču o napuštenom bajsu i patici Tajlera Maršala. Ronijevo lice, za razliku od njegovog, pokazuje veliko nespokojstvo.
"Šta ćemo sad, Ebi?" pita Ti-džej pošto je završio. Polako dolazi do daha posle sumanute vožnje uzbrdo.
"Kako to misliš šta ćemo?" kaže Ebi. "Ono što smo inače nameravali, da vidimo ima li negde flaša za vraćanje. Pa da odemo do parka, da se menjamo za Magične."
"Ali... šta ako..."
"Začepi pomijaru", kaže Ebi. Zna koje se dve reči Ti-džej sprema da kaže, i ne želi da ih čuje. Ebijev ćale kaže da je baksuz bacati šešir na krevet, i Ebi to nikada ne radi. Ako je to baksuz, pominjati ime nekog opičenog ubice mora da je dvostruko veći.
Ali ga onaj idiot od Ronija Mecgera tada ipak izgovara... otprilike. "Ali Ebi, šta ako je to bio Birar? Šta ako je Taja zgrabio..."
Umukni, jebote!" praska Ebi, i povlači pesnicu unazad kao da će da razvuče mutavka preko labrnje.
U tom trenutku iz 7-Jedanaest izleće prodavac, kao čupavac iz kutije sa turbanom. "Neću takve reči ovde!" galami. "Odeš sad, psuješ na drugo mesto! Inače zovem policiju!"
Ebi počinje polako da vozi bajs dalje, u pravcu koji ga udaljava od ulice Kvir (i mrmlja jebeni ganci, još jedan šarmantni izlaz koji je naučio od oca), a ostala dvojica ga prate. Našavši se blok zgrada daleko 7-Jedanaest, Ebi staje i okreće se prema njima, isturenog stomaka i vilice.
"Još pre pola sata se odvezao nekud", kaže. "A?" kaže Ti-džej.
"Ko? Šta?" kaže Roni.
"Taj Maršal. Ako neko pita, pre pola sata se odvezao nekud. Dok smo mi... hmmm..." Ebi šalje misli unazad, nešto što mu ne ide lako, jer to retko upražnjava. U normalnim okolnostima Ebiju Veksleru dovoljna je sadašnjost.
"Dok smo gledali u izlog Emporijuma?" pita Ti-džej stidljivo, nadajući se da neće zaraditi jednu od Ebijevih divljačkih indijanskih vatri.
Ebi ga na trenutak prazno gleda, a onda mu se lice širi u osmeh. Ti-džej se opušta. Roni Mecger nastavlja da izgleda zbunjeno. Sa bezbol palicom u ruci ili hokejaškim klizaljkama na nogama, Roni je car nad carevima. Ostatak vremena je naprosto tupča.
"Tako je", kaže Ebi. "Gledali smo u izlog Šmitove radnje, a onda je naiš'o onaj kamionet iz koga se čula pank muzika i Taj je rek'o da mora da briše."
"A 'de?" pita Ti-džej.
Ebi nije oličenje pameti, ali poseduje ono što bi se moglo nazvati 'osnovnim lukavstvom'. Nagonski zna da je najbolja priča kratka priča - što manje toga ima, manji su izgledi da te neko uhvati u laži. "Nije rek'o. Rek'o je samo da mora d' ide."
"Nije nikud ni otiš'o", kaže Roni. "Samo je zaostao, zato što je..." Zastaje, i reč ovaj put izlazi kako treba. "Sporać."
"To nema veze", kaže Ebi. "Šta ako... šta ako ga onaj ugrabio, glupane? 'Oćeš da ljudi kažu da se to dogodilo zato što je zaost'o za nama? Da je ubijen ili tako nešto zato što smo ga ostavili za nama? 'Oćeš da ljudi kažu da je to bilo zbog nas?"
"Uuu, bre", kaže Roni. "Ne misliš stvarno da ga je Birar - Ribar - ugrabio?"
"Ne znam, i ne zanima me", kaže Ebi, "ali mi ne smeta što ga nema. Počinj'o je da mi ide na živce."
"O." Roni uspeva da nabaci istovremeno neodređen i zadovoljan izraz lica. Kakav moron, divi se Ebi. Kakav totalni i savršeni moron. Ako ne verujete u to, pomislite samo na to da Roni, koji je jak kao konj, dopušta Ediju da ga časti indijanskim vatrama. Verovatno će doći dan kada će Roni shvatiti da to više ne mora da trpi, i tog dana će možda ukucati Ebija u zemlju kao kolac za šator, ali Ebi ne brine zbog toga: još je slabiji u slanju misli napred.
"Roni", kaže Ebi.
"Šta je?"
"De smo bili kada je Tajler zapalio?" "Ovaj... ispred Šmitove radnje?" "Tako je. A 'de je otiš'o?"
"Nije rek'o."
Ebi vidi da za Ronija ovo već postaje istina, i zadovoljan je zbog toga. Okreće se Ti-džeju. "Jesi zapamtio?"
"Jesam."
"Onda idemo."
Odvoze se dalje. Tupča malo odmiče ispred Ebija i Ti-džeja ulicom oivičenom drvećem, i Ebi ga pušta. Približava bajs Ti-džejevom i kaže: "Jesi nešto vid'o tamo? Nekog tipa?"
Ti-džej vrti glavom. "Samo njegov bajs i patiku." Zastaje, naprežući se da se seti. "Okolo je bilo razbacanog lišća. Sa živice. I mislim da je bilo pero. Nešto kao vranino pero."
Ebija ovo već ne zanima. Zaokupljen je pitanjem da li se ovog jutra zaista našao tako blizu Ribara, dovoljno blizu da ovaj ugrabi jednog od njegovih drugara. Postoji krvožedni deo njega kome se ovo dopada, koji uživa u pomisli da je neki tajanstveni monstrum bez lica ubio dosadnog Taja Maršala i pojeo ga za ručak. Postoji, takođe, detinji deo njega koji se užasno plaši bauka (taj deo će biti u prevlasti večeras, dok bude ležao u postelji i gledao u senke koje kao da zadobijaju obličje i primiču mu se). Tu je, naposletku, prerano sazreli deo njega, koji preduzima instinktivne i hitne korake da ga udalji od pogleda vlasti, u slučaju da Tajlerov nestanak izazove ono što Ebijev otac naziva 'pičvajzom'.
Ali i u Ebiju Veksleru, kao i u Dejlu Gilbertsonu i Tajevom ocu, Fredu, postoji čitav kontinent fundamentalne neverice. Jednostavno ne može da veruje da se Tajleru dogodilo nešto tako konačno. Čak ni sada, posle Ejmi Sen Pjer i Džonija Irkenhema, isečenog na komade obešene ispod krova starog kokošinjca. Ovo su klinci za koje je Ebi čuo iz večernjih vesti, likovi iz Tevedođije. Pošto nije poznavao ni Ejmi ni Džona, oni su mogli da umru, kao što izmišljeni likovi uvek umiru u filmovima i na televiziji. Taj je nešto drugo. Taj je bio od krvi i mesa. Razgovarao je sa Ebijem, i Ebi sa njim. U Ebijevoj glavi to je jednako besmrtnosti. Ili bi trebalo da bude. Ako je Ribar zgrabio Taja, tako bi mogao svakoga. Uključujući i njega. Zbog toga, isto kao Dejl i Fred, jednostavno ne veruje u to. Najdublji i najskriveniji deo njegovog bića, deo koji uverava ostatak njega da je na Planeti Ebi sve cakum-pakum, poriče Ribara i njegova nedela.
Ti-džej kaže: "Ebi, misliš da..."
"Ma jok", kaže Ebi. "Iskrsnuće već on. 'Ajmo mi u park. Limenke i flaše možemo da potražimo i kasnije."
Fred Maršal je ostavio svoju sportsku jaknu i kravatu u kancelariji, zavrnuo rukave i pomaže Rodu Tizberiju da raspakuje novu 'hiler' tanjiraču. Tanjirača je prva iz nove Hilerove serije, i prava je lepotica.
"Već više od dvadeset godina čekam ovakvu spravicu", kaže Rod. Vično zavlači širi deo ćuskije ispod gornje ivice sanduka, i jedna od stranica sa muklim treskom na betonski pod garaže za održavanje. Rod je glavni mehaničar kod Golca, i ovde u održavanju nalazi se njegovo kraljevstvo. "Ima da bude silna pomoć malim farmerima, i varoškim baštovanima. Ako ih do jeseni ne prodaš bar deset, nisi za ovaj posao."
"Prodaću dvadeset do kraja avgusta", kaže Fred sa savršenim pouzdanjem. Ova sjajna mala zelena mašina, koja može da posluži radi još mnogo drugih stvari, privremeno je odagnala sve njegove brige; uz nju ide još mnoštvo seksi-dodataka koji se priključuju i skidaju kao zimski umetak jakne. Voleo bi da je uključi, da je oslušne kako radi. Taj dvocilindrični motor izgleda kao bombona.
"Frede?"
Fred se nestrpljivo osvrće. To je Ina Gejtskil, sekretarica Teda Golca i domaćica zgrade. "Šta je?"
"Imaš poziv na liniji jedan." Pokazuje preko poda hale - uskipelog od zveketave mašinerije i buke pneumatskih odvijača koji odvrću šrafove na jednom starom 'kejs' traktoru - prema telefonu na zidu, gde trepće nekoliko dioda.
"Ina, možeš li da zabeležiš poruku? Hteo sam da pomognem Rodu da stavi akumulator u ovu zver i da..."
"Mislim da bi trebalo da se javiš. Zove neka Inid Pervis. Tvoja komšinica?"
Fred je na trenutak zbunjen, a onda mu um, koji po navici pamti imena, priskače u pomoć. Inid Pervis. Dikova supruga. Sa ugla ulica Robina Huda i Deve Merien. Jutros je video Dika. Mahnuli su jedan drugom.
Istovremeno postaje svestan da su Inine oči krupnije nego inače, a inače sočne usne nekako tanke. Izgleda zabrinuto.
"O čemu se radi?" pita Fred. "Ina, govori, o čemu se radi?"
"Ne znam." A onda, bojažljivo: "Nešto u vezi sa tvojom ženom."
"Najbolje je da se javiš", kaže Rod, ali Fred već ide preko uljem umrljanog betonskog poda prema telefonu.
Stiže kući deset minuta pošto je jurnuo sa Golcovog službenog parkinga, škripeći gumama kao tinejdžer. Najgori od svega bio je staložen i oprezan način na koji mu je Inid Pervis prenela obaveštenje, sav taj trud da ne zvuči uplašeno.
Šetala je Potsi pored kuće Maršalovih, ispričala je, kada je čula Džudi kako vrišti. I to ne jednom, već dvaput. Inid je, naravno, uradila isto što i svaki dobar sused, Bog je blagoslovio: otišla je do ulaznih vrata, pokucala, a zatim otvorila poklopac otvora za poštu i pozvala kroz njega. Da nije dobila odgovor, rekla je Fredu, verovatno bi pozvala policiju. Za to se ne bi čak ni vraćala kući; prešla bi ulicu do kuće Plotskih i zvala odande. Ali...
"Dobro sam", doviknula je Džudi iz kuće, a onda se nasmejala. Smeh je bio piskav, i završio se drhtavim stenjanjem. Inid se zbog nečega učinio jeziviji od vrištanja. "Sve je to bio san. I Tajler je bio san."
"Jesi li se posekla, dušo?" upitala je Inid kroz otvor za poštu. "Da nisi pala?"
"Nije bilo nikakve korpe", odgovorila je Džudi. Možda je rekla i borbe, ali je bila prilično sigurna da je čula reč korpa. "I nju sam sanjala." Tada je, Inid je sa oklevanjem ispričala Fredu, Džudi počela da plače. Bilo je veoma uznemiravajuće slušati taj zvuk kako dopire iz otvora za poštu. Čak je i pas počeo da zavija.
Inid je još jednom pozvala, pitala može li da uđe i uveri se da se Džudi nije povredila.
"Odlazi!" doviknula je Džudi. I usred plača se ponovo nasmejala - ljutitim, uzrujanim smehom. "I ti san. Ceo ovaj svet je san." Tada se začuo zvuk razbijanja stakla, kao da je zakačila bokal sa kafom ili vodom i oborila ga na pod. Ili ga bacila na zid.
"Nisam zvala policiju zato što je zvučala tako normalno", rekla je Inid Fredu (a Fred je stajao sa telefonom između uha i ramena i rukom zalepljenom za drugo da priguši buku u garaži, koju inače voli, ali mu se u tom trenutku zarivala poput hromiranih eksera u glavu). "Fizičko normalno, barem. Ali, Frede... mislim da bi trebalo da odeš do kuće i obiđeš je."
Kroz glavu su mu munjevito prošle sve Džudine skorašnje neobične navike. I reči Pata Skarde. Mentalni poremećaj... Slušamo ljude kako kažu: 'Taj i taj samo puk'o', ali obično postoje znaci... A on je video znake, zar ne?
Video ih je, i ništa nije preduzeo.
Fred parkira kola, praktični 'ford eksplorer', na stazi ispred kuće i žuri uz stepenice, već dozivajući ime svoje žene. Nema odgovora. Čak i pošto je grunuo na vrata (gurnuo ih je tako jako da se mesingani poklopac otvora za poštu oglasio besmislenim sitnim klak), nema odgovora. Rashlađena unutrašnjost kuće čini mu se prehladna na koži, i shvata da se znoji.
"Džudi? Džud?"
Odgovora i dalje nema. Žuri niz hodnik prema kuhinji, gde je najčešće zatiče kada u toku svrati do kuće da nešto uzme.
Kuhinja je okupana suncem i pusta. Sto i radni pult su čisti; pribor blista; dve šolje za kafu stoje na rešetki za ceđenje, namigujući na suncu tek opranim površinama. Sunce namiguje i sa krhotina stakla u jednom uglu. Fred prepoznaje cvetnu šaru na jednom komadu i shvata da je to bila vaza na prozorskoj dasci.
"Džudi?" zove ponovo. Oseća kako mu krv čekića u grlu i slepoočnicama. Ona se ne odaziva, ali je čuje na spratu, kako počinje da peva.
"U krošnji visoko... ljulja se beba... vetar je ziba..."
Fred joj prepoznaje glas, i umesto da zbog toga oseti olakšanje, koža mu se još više ledi. Tu je pesmicu običavala da peva Tajleru kada je njihov sin bio mali. Tajlerova uspavanka. Fred je godinama nije čuo da je peva.
Vraća se do stepeništa, pošto je opazio nešto što isprva nije. Grafika Endrjua Vajeta, Kristinin svet, skinuta je sa zida i naslonjena na rešetku grejača. Tapeta ispod kuke za sliku je na nekoliko mesta otrgnuta tako da se vidi gipsana ploča zida. Fred, kome je hladnije nego ikada, zna da je to Džudi uradila. To nije intuicija, a nije ni dedukcija. Nazovimo to telepatijom dugogodišnjih parova.
Odozgo plove, lepo i nimalo falš, ali istovremeno potpuno ravno otpevane, reči pesme: "... do samog neba. Kad se grana slomi, kolevka će pasti..."
Fred preskače po dve stepenice, dozivajući je.
Hodnik na spratu je u zastrašujućem neredu. Ovde su postavili galeriju zajedničke prošlosti: Fredi i Džudi ispred 'Medison Šuza', bluz-kluba u koji su odlazili kada se u 'Čokoladnoj narukvici' nije događalo ništa zanimljivo; Fred i Džudi kako plešu prvi valcer na svadbenom slavlju dok ih zvanice nasmejano posmatraju; Džudi u bolničkoj postelji, iscrpljena ali nasmešena, držeći u naručju Taja, koji liči na umotanu veknu hleba; fotografija farme Maršalovih pred kojom bi uvek počela da šmrca, i toliko toga još.
Većina ovih uramljenih fotografija skinuta je sa zida. Neke, kao ona sa farmom, bačene su na pod. Hodnik je zasut svetlucavim krhotinama stakla. I ovde su bar na desetak mesta napadnute tapete. Na mestu gde je visila slika Džudi i Taja u bolnici papir je gotovo potpuno otrgnut, i Fred vidi da je grebala i po gipsu ispod njega. Neke od ogrebotina umrljane su krvlju koja se suši.
"Džudi! Džudi!"
Tajlerova vrata stoje otvorena. Fred trči kroz hodnikom, po staklu koje mu krcka pod mokasinama. "... a ti ćeš Tajlere veliki porasti."
"Džudi! Džu..."
Zastaje na vratima, privremeno zanemeo.
Tajova soba izgleda kao posle bezobzirne pretrage u nekom detektivskom filmu. Fioke su istrgnute iz pisaćeg stola i pobacane okolo, uglavnom prevrnute. Sam sto je odvučen od zida. Letnju odeća kao da je eksplodirala po sobi - farmerke i majice i donji veš i bele sportske čarape. Vrata ormana su otvorena i još odeće oboreno sa vešalica; ista ona bračna telepatija govori mu da je zbacija Tajeve pantalone i košulje ne bi li se uverila da se ništa ne krije iza njih. Sako Tajevog jedinog odela ukrivo visi sa ručke na vratima ormana. Njegovi posteri su strgnuti sa zida; Mark Megvajer je pocepan na pola. Zidove iza postera je uglavnom ostavila netaknute, ali je onaj jedan izuzetak prava divota. Iza pravougaonika gde je visio poster zamka (NAZAD U STARU DOMAJU), tapeta je gotovo potpuno oguljena sa zida. Na gipsanoj ploči ispod nje ostalo je još krvavih pruga.
Džudi Maršal sedi na golom dušeku sinovljevog kreveta. Čaršavi su zgužvani u uglu sobe, zajedno sa jastukom. Krevet je odmaknut od zida. Džudi sedi oborene glave. Ne vidi joj lice - zaklanja ga kosa - ali je odevena u šorts i vidi krvave mrlje i pruge na njenim osunčanim butinama. Šake su joj sklopljene iza kolena, van vidokruga, i Fredu je drago zbog toga. Ne želi da vidi koliko je teško ozleđena pre nego što bude morao. Srce mu tuče u grudima, nervni sistem je od navale adrenalina otišao u crveno, a u ustima ima ukus izgorelog osigurača.
Ona ponovo počinje da peva refren Tajeve uspavanke, i on to ne može da podnese. "Nemoj, Džudi", kaže, pošavši prema njoj kroz minsko polje koje je još prethodne večeri, kada je ušao da poljubi Taja za laku noć, bilo razumno uredna dečačka soba. "Nemoj više, dušo."
Ona, začudo, prestaje. Diže glavu, i on, susrevši njen prestravljeni pogled, gubi i ono malo daha što mu je ostalo. To nije samo užas. To je praznina, kao da je nešto u njoj kliznulo u stranu i otkrilo crnu rupu.
"Nema Taja", jednostavno saopštava. "Gledala sam iza svih slika iza kojih sam mogla... Bila sam sigurna da će biti iza one jedne, da mora biti baš iza nje..."
Pokazuje prema mestu gde je visio irski reklamni poster, i Fred vidi da su joj četiri nokta sa te šake delimično ili potpuno otrgnuti. Prevrće mu se želudac. Prsti joj izgledaju kao da su umočeni u crveno mastilo. Kamo sreće da je mastilo, razmišlja Fred. Kamo sreće.
"... ali to je, naravno, samo slika. Sve su to samo slike. Sada vidim da je tako." Zastaje, pa jekne: "Abalah! Manšan! Abalah-gorg, Abalah-dun!" Jezik joj se pruža iz usta - pruža se do nemoguće dužine, kao u crtanom filmu - i mokro prelazi preko nosa. Fred ne veruje u ono što je video. To je kao da stigneš usred projekcije filma strave, otkriješ da je stvaran i ne znaš šta da radiš. Šta bi trebalo da uradi? Šta se radi kada otkriješ da je žena koju voliš sišla s uma - ili bar izgubila dodir sa stvarnošću - šta se tada radi? Kako, dođavola, da se nosiš s tim?
Ali on je voli, voli je još od prve nedelje njihovog poznanstva, bespomoćno i potpuno i bez trunke kajanja, i ljubav mu sada govori šta da radi. Seda pored nje na postelju, grli je oko ramena i jednostavno je drži. Oseća je kako drhti iz unutrašnjosti bića. Telo joj vibrira kao zategnuta žica.
"Volim te", kaže on, iznenađen sopstvenim glasom. Zapanjujuće je da iz uzavrelog kazana pometnje i straha može da potekne takva prividna smirenost. "Volim te, i sve će biti u redu."
Ona ga gleda, i nešto joj se vraća u oči. Fred ne može da kaže da je to razum (bez obzira koliko bi voleo da može), ali jeste neka vrsta svesnosti. Svesna je gde se nalazi, i ko je sa njom. Tada joj lice krive grčevi svežeg bola i počinje da jeca. To je iscrpljen, izgubljen zvuk koji mu kida srce. Živce, um i srce.
"Nema Taja", kaže Džudi. "Gorg ga je opčinio, a abalah ga je odneo. Abalah- dun!" Niz obraze joj teku suze. Kada diže ruku da ih obriše, prsti ostavljaju grozne krvave pruge.
Iako je ubeđen da je Taj dobro (Fred danas definitivno ništa ne predoseća, ako ne računamo ružičasta predviđanja prodaje novog 'hilera'), oseća kako ga potresa drhtavica na prizor tih pruga, ali to nije zbog njenog stanja, već zbog onoga što je upravo rekla: Nema Taja. Taj je sa drugovima; rekao je Fredu da on, Roni, Ti-džej i onaj nesimpatični Vekslerov mali nameravaju da provedu dan 'zanimajući se'. Obećao je, ako ostala tri dečaka odu negde gde on ne bude hteo da ide, da će se vratiti pravo kući. Čini se da su sve baze pokrivene, pa ipak... zar nije činjenica da postoji stvar koja se zove materinska intuicija? Pa, razmišlja on, možda, na Foksovom kanalu.
Podiže Džudi na ruke i ponovo je užasnut, ovaj put time koliko je laka. Izgubila je bar deset kila otkad sam je poslednji put ovako podigao, razmišlja. Najmanje deset. Kako to nisam primetio? Ali zna kako. Delom zbog zaokupljenosti poslom; ostatak je činilo tvrdoglavo odbijanje da se odrekne uverenja da su stvari u osnovi u redu. Eto, razmišlja, noseći je iz sobe (ruke su joj umorno uspuzale i savile mu se oko vrata),sada sam prevazišao i tu malu predrasudu. I zaista veruje u to, uprkos slepom ubeđenju u to da je njegov sin izvan opasnosti.
Džudi za vreme rušilačkog napada nije bila u njihovoj sobi, i ova se Fredu čini kao blagotvorna oaza normalnosti. Izgleda da Džudi isto oseća. Umorno uzdiše, i ruke joj padaju sa muževljevog vrata. Ponovo plazi jezik, ali ovaj put samo slabašno oblizuje gornju usnu. Fred se saginje i spušta je na postelju. Ona diže ruke i osmatra ih.
"Posekla sam se... odrala se..."
"Da", kaže on. "Doneću ti nešto za to." "Kako...?"
Na trenutak seda pored nje. Glava joj je utonula u dvostruku mekoću jastuka, i počinju da joj padaju kapci. Čini mu se da joj u očima i dalje vidi, pored čuđenja, onu zastrašujuću prazninu. Nada se da se vara.
"Ne sećaš se?" pita je nežno.
"Ne... jesam li pala?"
Fred odlučuje da izbegne odgovor. Ponovo je sposoban da misli. Pomalo, doduše, ali ipak. "Dušo, šta je gorg? Šta je abalah? Je li to neka osoba?"
"Ne... znam... Taj..." "Taj je dobro", kaže on. "Nije..."
"Jeste", uporan je on. Možda se trudi da uveri oboje prisutnih u ovoj dopadljivoj, sa ukusom nameštenoj sobi. "Ti sad lepo odmori, dušice. Odoh samo da uzmem par stvari."
Oči joj se sklapaju. Čini mu se da će zaspati, ali joj se kapci sa naporom ponovo napola otvaraju. "Ostani da ležiš", kaže on. "Nema ustajanja i šetanja. Dosta je toga. Sirota Inid Pervis ostarila je godinu dana od straha. Obećavaš?"
"Obećavam..." Kapci joj ponovo padaju.
Fred odlazi u kupatilo, osluškujući zvuke iza sebe. Nikada nije video nekoga ko izgleda toliko izmoždeno kao Džudi sada, ali ludaci su lukavi, i uprkos urođenoj sposobnosti za poricanje u nekim stvarima, Fred više ne može da se obmanjuje u vezi duševnog stanja svoje žene. Luda? Istinski, kao struja, kao udarena mokrom čarapom? Verovatno ne. Ali svakako izvan koloseka. Privremeno izvan koloseka, dodade, otvarajući ormarić za lekove.
Uzima bočicu 'merkurohroma', i proučava ostale bočice na polici. Nema ih mnogo. Uzima onu sasvim levo. 'Sonata', iz gradske apoteke, jedna kapsula pre spavanja, ne uzimati više od četiri večeri zaredom, recept potpisao doktor Patrik Dž. Skarda.
Fred ne vidi celu postelju u ogledalu, ali vidi podnožje... i jedno Džudino stopalo. I dalje je na krevetu. To je dobro. Istresa nekoliko 'sonata', a zatim i četkice za zube iz čaše - ne pada mu na pamet da silazi po čistu čašu i da je toliko dugo ostavi samu.
Puni čašu i vraća se u sobu sa vodom, pilulom i bočicom 'merkurohroma'. Džudi žmuri. Diše tako polako da mora da joj spusti ruku na grudi da bi osetio ima li daha.
Gleda u pilulu za spavanje, premišlja se, a onda prodrma Džudino rame. "Džudi! Džud! Probudi se za tren duso. Samo da uzmeš pilulu, važi?"
Ona ne pušta ni glasa od sebe, i Fred odlaže 'sonatu' sa strane. Izgleda da ipak neće biti potrebna. Javlja mu se tračak optimizma zbog brzine kojom je zaspala, i dubine sna. U njoj kao da je pukla kesa puna neke gadosti, izlila otrov i ostavila je slabu i umornu ali moguće ponovo zdravu. Da li je to stvarno moguće? Fred ne zna, ali je siguran da se ona ne pretvara da spava. Sve sadašnje Džudine muke počele su sa nesanicom, i nesanica je ostala da je muči do kraja. Iako tek mesec ili dva pokazuje zabrinjavajuće simptome - razgovara sa sobom i radi tu nenormalnu i odvratnu stvar sa jezikom, između ostalog - još se od januara nije pošteno naspavala. Otuda 'sonata'. Čini se da je sada konačno stigao san. Zar je preterano nadati se da će posle normalnog sna da se probudi kao ona stara, normalna Džudi? Da su je brige za sinovljevu sigurnost tokom leta zbog Ribara dovele do neke vrste pražnjenja? Možda, a možda i ne... ali je Fred barem dobio na vremenu da smisli šta da radi dalje, i valjalo bi da to iskoristi. Jedna stvar mu se čini neosporna: ako Taj bude prisutan kada mu se majka probudi, Taj će da ima mnogo srećniju majku. Treba samo što pre pronaći Taja.
Prva pomisao mu je da pozove kuće Tajevih drugova. To bi bar bilo lako; njihovi brojevi su istaknuti na frižideru, ispisani Džudinim urednim, unazad zakošenim rukopisom, zajedno sa brojevima vatrogasne službe, policije (uključujući i privatni broj Dejla Gilbertsona; Dejl je stari prijatelj), i stanice prve pomoći u Frenč Lendingu. Ali dovoljan je trenutak da shvati koliko bi to bilo pogrešno. Ebiju je umrla majka, a njegov otac je neprijatni moron - Fred ga je samo jednom sreo, i taj jedan put je previše. Fred ne voli kada njegova žena nekim ljudima lepi etiketu 'niskočelaca' (A šta uobražavaš da si ti, pitao ju je jednom, nebeska kraljica?), ali u slučaju Pita Vekslera ta cipela pristaje. Taj nema pojma gde su dečaci, i nije ga briga.
Gospođa Mecger i Elen Reniker bi možda znale, ali pošto je nekada i sam bio dečak na letnjem raspustu - kada je čitav svet tvoj, i bar dve hiljade mesta gde možeš da odeš - Fred iz sve snage sumnja u to. Postoji mogućnost da dečaci ručaju (približava se vreme za to) kod Mecgerovih ili Renikerovih, ali je pitanje da li je ta neznatna mogućnost vredna toga da na smrt preplaši dve žene? Zato što će prvo pomisliti na Ribara, to je sigurno koliko je sigurno da je Bog stvorio ribice... i ribare da ih love.
I upravo dolazi, Bože me sačuvaj, najgori od svih, vuče noge niz hodnik. Usta Čarlsa Bernsajda širom su otvorena, kao i zadnji deo njegove pidžame. Piter ima bolji pogled na njegovo mršavo, govnima umazano dupe nego što je ikada priželjkivao. Čokoladne mrlje spuštaju mu se, bogami, sve do iza kolena. Uputio se ka kupatilu, ali je malčice zadocnio. Izvesni konj smeđe boje - nazovimo ga Jutarnjom Nepogodom - već je utekao iz svojeg boksa u štali i bez sumnje protutnjao preko Bernijeve posteljine.
Hvala Bogu što nisam zadužen da je čistim, misli Pit, i ceri se oko cigarete. Tvoj rejon, Bač.
Ali za pultom pored prostorija za dečake i devojčice trenutno nema nikoga. Bač Jergza će propustiti dražesni prizor prolaska Bernijevog usranog dupeta. Bač je očigledno izašao da popuši, iako je Pit tom idiotu sto puta rekao da znaci ZABRANJENO PUŠENJE ne znače ništa - Lolu Makstona zabole ko gde puši (i ko gde gasi, kad smo već kod toga). Znaci su postavljeni samo zato da bi stara dobra Kuća Balonja bila u skladu sa nekim tamo gnjavatorskim državnim propisima.
"Pite."
Oh ne. Skleptala ga kučka. Istina, zgodna kučka, al' kučka je i dalje kučka. Pit na trenutak ukočeno stoji, nadajući se da će, ako ne bude obraćao pažnju na nju, možda da ode.
Al' zalud mu nada.
"Pite."
Okreće se. Eto Rebeke Vilas, trenutne mace glavne face. Danas je u svetlo crvenoj haljini, možda u čast Festivala jagoda, i crnim sandalama sa visokim štiklama, verovatno u čast svojih bogovskih hodaljki. Pit nakratko zamišlja te bogovske hodaljke omotane oko njega, sa štiklama ukrštenim u dnu njegovih leđa kao kazaljke sata, a onda primećuje kartonsku kutiju u njenim rukama. Šljaka za njega, nema sumnje. Pit takođe zapaža svetlucav prsten na njenoj ruci, sa dragim kamenom veličine jebenog crvendaćevog jajeta, mada znatno svetlije boje. Pita se, ne po prvi put, šta je radila da zaradi takav prsten.
Stoji tamo, lupkajući sandalom, puštajući ga da se nagleda. Iza njega, Čarls Bernsajd nastavlja svoje usporeno, gegavo napredovanje prema klonji. Ko god vidi staru olupinu, sa tim pritkama od nogu i paučinastom mlečno belom kosom, pomisliće da su trkački dani odavno ostali za njim. Ali će se prevariti. Grdno će se prevariti.
"Gospoj'ce Vilas?" konačno se oglašava.
"U zajedničku sobu, Pite. Smesta. I koliko puta ti je rečeno da ne pušiš u stambenim krilima?" Pre nego što je stigao da odgovori, ona se okreće sa seksi zamahom skuta haljine i polazi prema zajedničkoj sobi, gde će se ovog popodneva održati igranka u čast Festivala jagoda.
Uzdahnuvši, Pit naslanja metlu na zid i polazi za njom.
Čarls Bernsajd je sada sam na kraju hodnika Bele Rade. Oči mu više nisu prazne, već sjakte krvožednom inteligencijom. Odjednom izgleda mlađi. Odjednom to više nije Berni, živa mašina za baleganje. To je sada Karls Birston, koji je sa tako strašnom efikasnošću kosio mladost Čikaga. Karl... i nešto drugo. Nešto što nije ljudsko.
On - to - se ceri.
Na napuštenom stolu leži gomila hartije pritisnuta okruglim kamenom veličine šoljice za kafu. Na kamenu je sitnim crnim slovima napisano BAČOV KAMEN- LJUBIMAC.
Berni uzima kamen-ljubimac Bača Jergze i žustro polazi prema muškom toaletu, ne prestajući da se kezi.
U zajedničkoj sobi, stolovi su poređani duž zidova i prekriveni crvenim papirnim stolnjacima. Pit će kasnije uključiti crvene ukrasne sijalice (na baterije; za balonje nema sveća). Svuda po zidovima vise velike kartonske jagode, neke u prilično lošem stanju - kačili su ih i skidali svakog jula otkako je Herbert Makston krajem razigranih šezdesetih otvorio dom. Linoleumom pokriveni pod raščišćen je i prazan.
Ovog popodneva i u prvim večernjim satima, buđavi koji su u još u pokretnom i uračunljivom stanju će na njemu da se vuku na zvuke velikih orkestara iz tridesetih i četrdesetih godina, hvatajući se jedni za druge tokom sporih numera i verovatno kvaseći pelene od uzbuđenja na kraju poskočica. (Pre tri godine, buđavi po imenu Ervin Kristi imao je lakši srčani udar tokom posebno napornog skakanja na 'Ne sedi pod krošnjom te jabuke zelene ni sa kim sem mene'.) O da, igranka u čast Festivala jagoda uvek je pišična.
Rebeka je sama dogurala i spojila tri dugačka drvena stola i prekrila ih belim platnom kao osnovu za podijum Simfonijskog Stena. U uglu stoji šljašteći hromirani mikrofon sa velikom okruglom glavom, istinski antikvitet iz tridesetih godina koji je verovatno korišćen i u Koton Klabu. To je jedna od Henrijevih kolekcionarskih dragocenosti. Pored njega je visoka i uska kutija u kojoj je juče dopremljen. Na podijumu, pored stuba ukrašenog crvenom i belom krep-hartijom i sa još kartonskih jagoda, nalaze se kratke lestvice. Ugledavši ih, Pit doživljava trenutak posesivne ljubomore. Rebeka Vilas je bila u ostavi. Kučka radoznala! Ako mu je digla deo zaliha trave, ima da je...
Rebeka sa glasnim stenjanjem spušta svoju kutiju na podijum, i uspravlja se. Uklanja pramen svilenkaste smeđe kose sa jednog zarumenjenog obraza. Nije još ni sredina prepodneva, ali će ovo definitivno biti jedan od onih žeženih dana u oblasti Kuli. Zato klimatizujte donji veš i ne štedite dezodorans, kao što bi to rekao Džordž Redban.
"Već me stra' vat'o da l' ćeš ikad stić', mladac moj krasni", kaže Rebeka.
"Pa, evo me", mrzovoljno odgovara Pit. "Rek'o bih da vam ide dobro i bez mene." Zastaje, pa dodaje: "Krasno." Za Pita je ovo krajnji domet duhovitosti. Prilazi i viri u kutiju, na kojoj je, kao i na onoj pored mikrofona, pečat VLASNIŠTVO HENRIJA LEJDENA. Unutar kutije je mali reflektor omotan kablom za struju, i okrugli ružičasti filter koji bi trebalo da oboji svetlost u boju šećerlema i bombona od jagoda.
"Kakvo je ovo sranje?" pita Pit.
Rebeka mu upućuje blistav, opasan osmeh. Čak i za priglupog druškana kao što je Pit, poruka u tom osmehu je jasna: na ivici si bazena sa ajkulama, prijatelju; koliko još koraka nameravaš da napraviš?
"Svetlo", kaže ona. "S-V-E-T-L-O. Biće okačeno tamo, na onu kuku. K-U-K-U. On kaže da mu je to za štimung. Š-T-I..."
"Šta bi sa Viršlom Eriksonom?" gunđa Pit. "Viršla nije izvoljev'o nikakva sranja. Dva sata bi pušt'o jebene ploče, poteg'o bi koju iz pljoske i kuda koji mili moji."
Odselio se", kaže Rebeka nezaibteresovano. "U Rasin, mislim." "E..." Pit gleda uvis, pretražujući pogledom stub, našušuren od crvenog i belog krepa. "Ne vidim nikak'u kuku, gospoj'ce Vilas.
"Tako ti Isusa na biciklu", kaže ona, i penje se na lestvice. "Ovde je. Jesi li ćorav?"
Pit, koji nimalo nije ćorav, retko biva blagosloven ovakvim prizorom. Sa svojeg mesta ispod nje, lepo joj vidi butine, crvenu čipku gaćica i polutke guzova, u ovom trenutku tako primamljivo zategnutih dok stoji na petoj prečki lestvica.
Ona baca pogled odozgo prema njemu, opaža opčinjeni izraz njegovog lica i pravac njegovog pogleda. Izraz lica joj se malo smekšava. Kao što je njena draga majka mudro primetila, neki muškarci bi sve učinili samo da ti vide gaćice.
"Pite. Zemlja zove Pita."
"A?" Zija uvis u nju, sa donjom usnom ovlaženom pljuvačkom.
"Na mojem donjem vešu nema nikakve kuke, u to sam sigurna kao u retko šta u životu. Ali ako izvoliš da malo podigneš pogled... prema mojoj ruci, umesto prema mom dupetu..."
Pit podiže pogled, i dalje sa zablesavljenim izrazom na licu, i vidi crveno lakirani nokat (Rebeka je danas prava-pravcata vizija u crvenoj boji jagoda, nema šta) kako kucka po kuki koja svetluca usred krepa, kao što ribareva udica smrtonosno svetluca na kitnjastom mamcu.
"Kuka", kaže ona. "Staviš filter na reflektor, okačiš reflektor na kuku. Prema di- džejevom uputstvu, svetlo dobije toplu ružičastu boju. 'Si ukapir'o, pametnice?"
"Ovaj... aha..."
"Onda te molim da ga, s oproštenjem, digneš."
Ona silazi sa lestvica, zaključivši da je Pit više nego dovoljno pario oči za tako lak posao. A Pit, kome se već digao, vadi ružičasto svetlo Simfonijskog Stena iz kutije i priprema se da izvrši još jedno dizanje. Dok se penje uz lestvice, njegovo krilo prolazi pored Rebekinog lica. Ona primećuje izbočinu i grize unutrašnjost obraza da obuzda osmeh. Muškarci su stvarno budale. Simpatične budale, bar neki od njih, ali svejedno. Razlika je u tome što neke budale mogu sebi da priušte da kupuju prstenje i plaćaju putovanja i ponoćne večere u restoranima u Milvokiju, a neke budale ne mogu.
Neke budale jedva su dobre da okače posranu sijalicu.
"Hej, momci, čekajte!" doziva Taj Maršal. "Ebi! Roni, Ti-džej! Čekajte me!"
Ebi Veksler (koji zaista izgleda kao neki priglupi šibadžija) dovikuje preko ramena: "Stigni nas, sporaću!"
"Da!" viče Roni Metzger. "Stigni nas, psoraću!" Roni, pred kojim su mnogi sati vežbanja kod logopeda, gleda preko ramena i jedva izbegava da ne naleti biciklom na parking-automat. I počinju da voze još brže, tri bicikla jedan do drugoga na pločniku (Bog neka je u pomoći pešacima koji im se nađu na putu), a kraj njih voze i njihove senke.
Tajler procenjuje ima li snage za poslednji sprint, i zaključuje da su mu noge suviše umorne. Otac i majka su mu rekli da će vremenom pristići ostale, da je sitan za svoje godine, ali Tajler sumnja u to. I sve je manje siguran u vezi Ebija, Ronija i Ti- džeja. Zaslužuju li zaista da juri za njima? (Kada bi Džudi Maršla znala za ove sumnje, ustala bi i počela da aplaudira - već se dve godine pita kada će se njen pametni i osećajni sin konačno umoriti od druženja sa tim gubitnicima... ili, kako ih ona naziva, 'niskočelcima'.)
"Ma, posisaš vilenjaku", kaže Taj neveselo - ovaj bezazleni prostakluk pokupio je iz reprize jedne od epizoda serije Deseto kraljevstvo na SF Kanalu6 silazi sa bicikla. Na kraju krajeva, nema razloga da žuri za njima; zna gde će ih naći, na parkingu ispred 7-Jedanaest, kako piju 'slurpije' i razmenjuju Magične sličice. Ovo je još jedan problem koji Tajler Maršal ima sa svojim prijateljima. Ovih dana bi radije menjao sličice igrača bezbola. Ebi, Roni i Ti-džej nimalo ne mare za Kardinale, Indijance, Crvene Čarape i Pivare. Ebi je čak išao dotle da izjavi da je bezbol pešovanski sport, komentar koji Taj smatra više glupavim (gotovo za žaljenje) nego bezobraznim. Polako gura bicikl uz pločnik, hvatajući dah. Nalazi se na raskršću Čejsa i Kvina. Ebi ulicu Kvin naziva ulicom Kvir7. Naravno. Nema iznenađenja. Zar to nije, takođe, popriličan deo problema? Tajler je dečak koji voli iznenađenja; Ebi Veksler je dečak koji ih ne voli. Upravo su zbog toga njihove različite reakcije na muziku koja se nešto ranije ovoga jutra čula iz pikapa bile savršeno predvidljive.
Tajler zastaje na uglu i baca pogled niz ulicu Kvin. Sa obe strane se vide razlistale živice. Iznad onih sa desne strane diže se nekoliko povezanih crvenih krovova. Starački dom. Pored glavnog ulaza stoji nekakav znak, ili plakat. Radoznao, Tajler ponovo objahuje bicikl i počinje polako da vozi prema njemu.Najduže grančice živice češu se o ručku upravljača bicikla.
Ispostavlja se da je znak u obliku velike jagode. Ispod piše DANAS JE FESTIVAL JAGODA! Šta je, pita se Taj Maršal, festival jagoda? Zabava, nešto što je napravljeno samo za matorce? Pitanje ga, međutim, ne zanima toliko da bi tražio odgovor. Pošto je nekoliko sekundi razmišljao o tome, okreće bicikl i priprema se da se odveze nazad do ulice Čejs.
Čarls Bernsajd ulazi u muški toalet na kraju hodnika Bele rade, i dalje se kezeći i stežući Bačov kamen-ljubimac u ruci. Desno od njega pruža se niz umivaonika sa ogledalima - radi se o onim metalnim ogledalima koja se mogu videti u jeftinim barovima i kafanama. U jednom od njih Berni vidi svoj iskeženi odraz. U drugom, onom najbližem prozoru, vidi dečačića u majici Milvoki Pivara. Dečak stoji na biciklu, ispred ulaza u dom, i čita plakat za Festival jagoda.
Berniju polazi pljuvačka na usta. Ta pojava nije nimalo diskretna. Berni balavi kao vuk iz bajke, iz uglova usta navire mu gusta bela pena i preliva se preko opuštene, beskrvne donje usne. Pljuvačka mu teče niz bradu kao struja sapunice. Odsutno je briše nadlanicom kvrgave šake i sa pljuskom otresa na pod, ne skidajući pogled sa ogledala. Dečak u ogledalu nije jedna od sirotih izgubljenih bebica ovog stvorenja - Taj Maršal je od rođenja živeo u Frenč Lendingu i tačno zna gde je - ali bi mogao da postane. Lako bi mogao da se izgubi, i da završi u izvesnoj sobi. Izvesnoj ćeliji. Ili da tapka prema neprirodnom obzorju na bolnim, krvavim nožicama.
Naročito ako se Berni za to postara. Moraće da požuri, ali kao što smo već opazili, Čarls Bernsajd sposoban je, uz odgovarajuću motivaciju, da se zaista brzo kreće.
"Gorg", obraća se ogledalu. Izgovara tu besmislenu reč sa savršeno jasnim i savršeno ravnim akcentom Srednjeg Zapada. " Gorg, dođi."
I ne čekajući da vidi šta će se dogoditi - zna šta će se dogoditi - Berni se okreće i polazi prema nizu od četiri kabine. Ulazi u drugu s leva i zatvara vrata.
Tajler tek što je ponovo uzjahao bicikl kada na tri metra daleko od plakata za Festival jagoda zašušti živica. Kroz živicu se provlači krupni crni gavran i izlazi na pločnik ulice Kvin. Nemirnim, inteligentnim okom posmatra dečaka. Zastaje sa raširenim crnim nogama, otvara kljun i izgovara "Gorg!"
Zagledan u nju, Tajler počinje da se smeši, nesiguran da li je ovo čuo ali spreman da bude oduševljen (sa deset godina, uvek je spreman da se oduševi, uvek voljan da veruje u neverovatno). "Šta? Ti govoriš?"
Gavran protresa svetlucava krila i naginje glavu na način koji ružno gotovo pretvara u simpatično.
"Gorg! Taj!"
Dečak se smeje. Izgovorio je njegovo ime! Gavran je rekao njegovo ime!
Silazi sa bicikla, naslanja ga na nožicu, i pravi nekoliko koraka prema ptici. Sudbina Ejmi Sen Pjer i Džonija Irkenhema u ovom trenutku je - nažalost - poslednja stvar koja bi mu pala na pamet. Ubeđen je da će gavran odleteti kada pođe prema njemu, ali ovaj samo malo zatrese krilima i polazi-klizi prema lisnatoj pomrčini živice.
"Je l' ti to reče moje ime?"
"Gorg! Taj! Abbalah!"
Tajlerov osmeh na trenutak postaje nesiguran. Ta poslednja reč mu je gotovo poznata, a asocijacije, iako maglovite, nisu prijatne. Navodi ga, zbog nečega, da pomisli na majku. Gavran onda ponovo izgovara njegovo ime; ovaj put je siguran da je rekao Taj.
Tajler pravi još jedan korak prema ulici Kvin i prema crnoj ptici. Gavran reaguje tako što se pomera bliže živici. Na ulici nema nikoga; ovaj deo Frenč Lendinga sniva na jutarnjem suncu. Taj stupa još korak bliže sudbini, i svi se svetovi tresu.
Ebi, Roni i Ti-džej izlaze iz 7-Jedanaest, gde im je čupavac za pultom upravo poslužio 'slurpije' sa borovnicom (čupavac je samo jedan od brojnih pogrdnih izraza koje je Ebi pokupio od svojeg tate). Kupili su i Magične karte, svako po dve kesice.
Već modar oko usta, Ebi se okreće Ti-džeju. "Sjuri se i pokupi sporaća." Ti-džej izgleda povređeno. "Zašto ja?"
"Zato što je Roni kupio karte, tupčo. Hajde, požuri."
"Šta će nam on, Ebi?" pita Roni. Naslanja se na ram za bicikle, sisajući hladne, slatke cepke leda.
Zato što ja tako 'oću", odgovara Ebi važno. Istina glasi da Tajler petkom obično ima kintu. U stvari, Tajler skoro uvek ima kintu. Roditelji su mu puni k'o brodovi. Ebi, koga podiže (ako se to može tako nazvati) otac zaposlen kao šugavi domar, već je zbog toga isplanirao Tajlerov dalji život; prva kinjenja nisu daleko, a odmah za njima slede batine. U ovom trenutku, međutim, samo bi hteo još Magičnih karata, treću kesicu za svakog od njih. Činjenica da Tajler nešto baš i ne voli Magične samo čini da će još slađe izmusti za kintu.
Ali prvo valja da došlepaju sporaća. Ili psoraća, kako ga zove mutavi Roni. Ediju se sviđa izraz, i misli da će početi da ga koristi. Psorać. Dobra reč. Istovremeno keca Taja i Ronija. Jednim udarcem dve muve.
"Hajde, Ti-Džej. Sem ako radije ne bi indijansku vatru."
Ti-džej radije ne bi. Indijanske vatre Ebija Vekslera bole kao sam đavo. Dramatično uzdiše, izvlači bicikl iz rama, penje se i počinje da se spušta niz blagu padinu, jednom rukom pridržavajući upravljač, a drugom 'slurpi'. Očekuje da ubrzo ugleda Taja, verovatno kako gura bicikl pored sebe zato što se toooliko... umooorio, ali se čini da od Tajlera na Čejsu nema ni traga ni glasa - kako sad to?
Ti-džej počinje brže da okreće pedale.
U muškom toaletu smo, i posmatramo niz kabina. Vrata druge s leva su zatvorena. Ostalih troje vrata je odškrinuto na hromiranim šarkama. Iza zatvorenih vrata vidimo par kvrgavih, venama prošaranih članaka u prljavim papučama.
Čujemo glas, koji se iznenađujuće snažno prolama. Glas pripada mladom muškarcu, hrapav je, gladan i besan. Muklo se odbija od pločica na zidovima: "Abalah! Abalah-dun! Manšan gorg!"
Odjednom u svim šoljama šumi voda. Ne samo u onoj u zatvorenoj kabini, već u svima. U pisoarima preko puta dešava se ista stvar, sve hromirane poluge istovremeno se spuštaju. Niz nagnute keramičke površine teče voda.
Kada se ponovo okrenemo prema kabinama, vidimo da prljave papuče - zajedno sa stopalima - nisu više tamo. Po prvi put smo zaista čuli zvuk iskliznuća, nešto kao vreo izdisaj, nešto što se otme iz pluća kada se čovek u dva noću trgne iz ružnog sna.
Dame i gospodo, Čarls Bernsajd je napustio zgradu.
Gavran je sada uzmakao uz samu živicu. I dalje posmatra Tajlera, blistavim, uznemirujućim očima. Tajler joj prilazi korak bliže, osećajući se hipnotisano.
"Hajde ponovi moje ime", dahne. "Reci moje ime, i možeš da ideš."
"Taj!" gavran poslušno grakće, pa trese krilima i zamiče u živicu. Tajler ga još trenutak nazire, sjajno crnilo pomešano sa sjajnim zelenilom, a onda ga više nema.
"Vranu ti tvoju!" kaže Tajler. Shvata šta je rekao i kratko i drhtavo se smeje. Da li se ovo zaista dogodilo? Jeste, dogodilo se, zar ne?
Naginje se bliže mestu gde je ptica šmugnula u živicu, misleći da uzme pero za uspomenu ako je ostavila koje, i u tom trenutku iz gustiša izleće mršava bela ruka i nepogrešivo ga grabi za vrat. Tajler ima vremena samo da prestravljeno cikne pre nego što ruka počne da ga vuče kroz živicu. Kratke, krute grančice smiču mu patiku. Sa one strane čuje se grlen, pohlepan usklik "Dečko!" - a zatim mukli udarac, nešto kao, recimo, zvuk kamena-ljubimca koji se sudara sa glavom malog dečaka. Onda se više ne čuje ništa osim udaljenog brujanja kosilice i bližeg zujanja pčele.
Pčela obleće cveće na drugoj, Makstonovoj strani živice. Tamo se ne vidi ništa osim zelene trave, i, bliže zgradi, stolova za kojima će vremešni žitelji doma u podne posedati na piknik u čast Festivala jagoda.
Tajlera Maršala nigde nema.
T. Dž. Reniker zaustavlja bicikl na uglu Čejsa i Kvina. 'Slurpi' mu zaliva šaku tamnoplavim sokom, ali on to jedva primećuje. Na polovini ulice Kvin vidi Tajev bicikl naslonjen na nožicu, ali ne i Taja.
Krećući se polako - zbog nečega ima loš osećaj u vezi ovoga - Ti-džej vozi prema biciklu. Usput u jednom trenutku shvata da se 'slurpi' pretvorio u polutečnu masu. Baca ga u slivnik. Da, to je Tajev bajs. Taj crveni 'švin' sa izvrnutim rukohvatima i zelenim amblemom Milvoki Baksa sa strane ne može se pobrkati ni sa jednim drugim. Tu je bajs, i...
Izvnuta pored živice koja čini granicu između sveta starih i sveta pravih ljudi, leži 'ribok' patika. Oko nje je rasuta pregršt zelenih listića. Iz patike viri ptičje pero.
Dečak razrogačeno zuri u patiku. Ti-džej možda nije pametan kao Tajler, ali je za nekoliko vati bistriji od Ebija Vekslera, i nije mu teško da zamisli da je neko provukao Tajlera kroz živicu, ostavivši bajs na pločniku... i jednu patiku... jednu rasparenu, prevrnutu patiku...
"Taj?" doziva. "Je l' to, kao, nešto izvodiš? Ako je tako, bolje da prekineš. Reći ću Ediju da ti napravi najjaču indijansku vatru koju si ikad doživeo."
Nema odgovora. Taj ne izvodi. Ti-džej nekako zna da je tako.
U glavi mu odjednom blesne pomisao na Ejmi Sen Pjer i Džonija Irkenhema. Čuje (ili zamišlja da čuje) pritajene korake iza živice: to se Ribar, pošto je obezbedio večeru, vraća po desert! Ti-džej okušava da vrisne, ali ne može. Grlo mu se steglo do promera čiode. Zato, umesto da vrisne, naleže na rukohvate bajsa i počinje da okreće pedale. Skreće sa pločnika na ulicu, u želji da se što pre udalji od tamne mase živice. Prednja guma njegovog 'hafija' pritom prelazi preko ostataka 'slurpija'. Jureći prema ulici Čejs, nadnesen nad rukohvate kao profesionalni trkač, ostavlja taman i sjajan trag na pločniku. Podseća na krv. Negde u blizini, grakće gavran. Zvuči kao smeh.
Prolaz Robina Huda: ovde smo već bili, kao što je devojka iz hora rekla arhibiskupu. Zavirujemo kroz prozor kuhinje i vidimo Džudi Maršal, usnulu na stolici za ljuljanje u uglu. U krilu joj leži knjiga, roman Džona Grišama koji smo poslednji put videli na stočiću pored kreveta. Pored nje na podu stoji polupprazna šolja kafe. Džudi je uspela da pročita desetak strana pre nego što je zadremala. Bilo bi nepravedno da krivimo pripovedačko umeće gospodina Grišama; Džudi je imala tešku noć, i nije joj bila prva. Ima već dva meseca otkako je poslednji put prespavala dva sata bez buđenja. Fred oseća da sa njegovom ženom nešto nije u redu, ali nema predstavu koliko je to duboko. Da zna, mnogo bi se više plašio. Uskoro će, neka mu je Bog u pomoći, imati jasniju predstavu o stanju njenog uma.
Sada počinje muklo da stenje, i da baca glavu sa jedne na drugu stranu. Iz nje ponovo naviru one besmislene reči. Većinom su previše zamućene od sna da bi mogle da se razumeju, ali prepoznajemo reči abalah i gorg.
Oči joj se iznenada otvaraju. Blistave su i kraljevski plave boje na svetlosti jutra koja ispunjava kuhinju prašnjavim zlatom leta.
"Taj!" stenje, i stopala joj se trzaju u grču buđenja. Baca pogled na sat iznad štednjaka. Devet je i dvadeset, i sve joj se čini izvitopereno, kao što se često dešava kada spavamo duboko ali ne i dovoljno dobro i dugo. Sa sobom je dovukla nekakav nakaradni, ne sasvim košmarni san, kao slinave niti posle porođaja: ljude sa šeširima navučenim na čelo tako da im zaklanjaju lica, koji hodaju na dugačkim mršavim nogama u velikim cipelama zaobljenih prstiju, i zlokobne šajke što neprirodno brzo klize naspram gradskog pejsaža - Milvokija? Čikaga? - i jarosno narandžastog neba. Zvučni zapis sna je Beni Gudman koji izvodi 'King Porter Stomp', melodiju koju je njen otac uvek svirao kada bi popio koju, a atmosfera sna je mučna i tmurna mešavina užasa i tuge: dogodile su se strašne stvari, ali je najgore bilo čekanje.
Ni traga od onog olakšanja koje ljudi obično osećaju kada se probude iz ružnog sna - olakšanja koje je i sama osećala kada je bila mlađa i... i...
"I normalna", izgovara, napuklim glasom tek probuđene osobe. "'King Porter Stomp'. Svašta." Njoj je to oduvek zvučalo kao muzika u starim crtanim filmovima, onima u kojima miševi sa belim rukavicama vrtoglavom, grozničavom brzinom utrčavaju i istrčavaju iz mišjih rupa. Jednom prilikom, kada je otac igrao sa njom na te zvuke, osetila je nešto tvrdo uz stomak. Nešto u njegovim pantalonama. Od tada je, kad god bi pustio muziku za igru, nastojala da bude negde drugde.
"Prestani", reče, onim istim promuklim glasom. Liči na graktanje vrane, i pada joj na pamet da je u njenom snu postojala i gavran. Jeste, bogami. Gavran Gorg.
"Gorg znači smrt", kaže ona, i nesvesno oblizuje suvu gornju usnu. Jezik joj seže dalje, i u povratku vrhom prelazi preko nozdrva, vlažan i topao i nekako umirujući. "Gorg tamo znači smrt. Tamo..."
Reč koju ne izgovara je Preko. Pre nego što stiže da to učini, na kuhinjskom stolu primećuje nešto što pre nije bilo tamo. Korpu od pruća. Iz korpe dopire zvuk, prigušen, sanjiv zvuk.
U donjem stomaku počinje da joj kopa nemir, i utroba joj postaje nekako ranjiva i vodena. Zna kako se zovu takve korpe: ribarske. To je ribarska korpa.
A ovih dana u Frenč Lendingu zaista gostuje ribar. Zao ribar.
"Taj?" zove, ali, naravno, ne dobija odgovor. Sama je u kući. Dejl je na poslu, a Tajler napolju, igra se - mogla bi da se opkladi u to. Tek je prošla polovina jula, letnji raspust je u jeku, i Taj lunja negde po varoši, radeći sve one stvari koje dečaci u pričama Reja Bredberija i Augusta Derleta rade kada imaju beskrajno leto na raspolaganju za to. Ali u tome nije sam; Dejl je razgovarao sa njim o važnosti druženja dok ne uhvate Ribara, bar do tada, a i ona je. Džudi nije baš naklonjena Vekslerovom malom (niti Metzegorovom i Renikerovom), ali je u grupi sigurnije. Taj ovog leta neće doživeti kulturni procvat, ali je bar...
Bar je bezbedan", kaže, graktavim glasom vrane Gorga. Ali korpa koja se pojavila na kuhinjskom stolu dok je ona dremala nekako to poriče, negira čitav koncept bezbednosti. Kako se tu stvorila? I šta je to belo na njenom poklopcu?
"Poruka", kaže, i ustaje. Prelazi kratko rastojanje između stolice i stola kao neko ko još sanja. Poruka je na presavijenoj hartiji. Na vidljivoj polovini piše Slatka Džudi, Plavooka. Na koledžu, pre nego što se upoznala sa Delom, imala je dečka koji ju je tako zvao. Zamolila ga je da prestane - nadimak je bio iritirajući i otužan - i, pošto je on nastavio da to zaboravlja (namerno, pretpostavljala je), bez pardona ga je ostavila. Sada je ponovo odnekud izronio, taj glupi nadimak, da joj se ruga.
Džudi odvrće slavinu na sudoperi ne skidajući pogled sa poruke, puni sklopljene šake hladnom vodom i pije. Nekoliko kapi pada na Slatka Džudi, Plavooka, i ime se odmah razliva. Ispisano je mastilom? Kako je to staromodno! Ko još piše nalivperom?
Poseže za ceduljom, pa povlači ruku. Zvuk iz kutije je sada glasniji. Zujanje. Kao...
"Muve", kaže. Grlo joj je pročišćeno vodom i glas joj više nije toliko napukao, ali sebi i dalje zvuči kao gavran Gorg. "Znaš kako zuje muve."
Uzmi cedulju.
Neću.
Jeste, ali MORAŠ! Sad je uzmi! Šta je, izgubila si PETLJU, kokošje govance?
Dobro pitanje. Jebeno dobro pitanje. Jezik joj ponovo napušta usta i oblizuje gornju usnu i koren nosa. Onda uzima cedulju i otvara je.
Izvinjavam se što je ostao samo jedan bubregić. Drugi sam ispekao i pojeo. Baš je bio ukusan! Ribar
Nervi u prstima, dlanovima, zglobovima šaka i podlakticama Džudi Maršal odjednom otkazuju. Lice joj tako potpuno ostaje bez boje da počinju da joj se vide vene u njenim obrazima. Pravo je čudo što se nije onesvestila. Cedulja joj ispada iz prstiju i leprša prema podu. Vrišteći sinovljevo ime, otvara poklopac ribarske korpe.
Unutra su svetlucavi namotaji creva, prekriveni muvama. Tu su i nabrane vreće pluća i mišić veličine pesnice, nekada detinje srce. Tu je debela modra ploča jetre... i jedan bubreg. Ova gomila utrobe vrvi od muva, i svet je gorg, svet je gorg, svet je gorg.
U osunčanoj tišini kuhinje, Džudi Maršal počinje da zavija, i to je zvuk bezumlja, konačno oslobođenog iz krhkog kaveza.
Bač Jergza je nameravao da uđe čim popuši cigaretu - na Festival jagoda uvek ima puno posla (iako dobrodušni Bač ne mrzi mali veštački praznik kao što ga mrzi Pit Veksler). Tada mu prilazi Petra Ingliš, bolničarka iz Asfodela, i počinju da pričaju o motociklima, i dok trepneš ode dvadeset minuta.
Kaže Petri da mora da ide, ona njemu 'glavu gore', i Bač šmugne unutra, gde da čeka neprijatno iznenađenje. U hodniku stoji Čarls Bernsajd, go golcat, pored pulta, držeću u ruci kamen koji Bač koristi kao pritiskač za hartije. (Njegov sin ga je napravio prošle godine u letnjem kampu - bar je naslikao reči - i Bač smatra da je đavolski sladak.) Bač nema ništa protiv stanara doma - sigurno je da bi razbio nos Pitu Veksleru da zna za zanimaciju sa cigaretama, pored toga što bi ga prijavio - ali ne voli kada mu diraju stvari. Naročito ovaj druškan, koji ume da bude istinski opak kada je pri sebi. Kao što je sada. Bač mu to vidi u očima. Čarls Bernsajd je izronio da uzme vazduh, možda baš povodom Festivala jagoda.
Kad je reč o jagodama, izgleda da se Berni već počastio njima. Ima crvene tragove u uglovima usta i na usnama.
Ali Bač jedva da obraća pažnju na to. Berni je ulepljen i drugim mrljama. Braon boje.
"A da ostaviš to iz ruke, Čarlse?" kaže.
"Šta to?" pita Berni, pa dodaje: "Seronjo."
Bač ne želi da kaže moj kamen-ljubimac, zvuči mu glupo. "Moj pritiskač za hartiju."
Berni spušta pogled na kamen, koji je upravo vratio (kada se pojavio iz toaleta na kamenu je bilo malo krvi i kose, ali umivaonici u toaletima ionako služe da se čovek dovede u red). Sklanja ruku sa njega i ostaje da stoji gde se zatekao. "Operi me, glupane. Usr'o sam se."
"Vidim da jesi. Al' prvo da mi kažeš ako si ostavio govna po kuhinji. Znam da si bio tamo, zato ne laži."
"Prvo sam opr'o ruke", kaže Berni, i pokazuje ih. Jesu kvrgave i ružne, ali su ružičaste i čiste. Čak su mu i nokti čisti. Zaista ih je oprao, i to svojski. Onda dodaje: "Drkadžijo."
"Idemo u kupatilo", kaže Bač. "Da te drkadžijski seronja opere."
Berni podrugljivo frkće, ali bez pogovora polazi sa njim.
"Jesi spreman za današnju igranku?" pita ga Bač, tek da se nešto priča. "'Si izglanc'o plesne cipele, momčino?"
Berni, koji ume da iznenadi kada je kod kuće, osmehuje se, i pokazuje nekoliko žutih zuba. I na njima ima crvenih tragova. "Jašta, jedva čekam da počne svirka", kaže.
Iako mu se to ne vidi na licu, Ebi sa rastućim nespokojstvom sluša Ti-džejevu priču o napuštenom bajsu i patici Tajlera Maršala. Ronijevo lice, za razliku od njegovog, pokazuje veliko nespokojstvo.
"Šta ćemo sad, Ebi?" pita Ti-džej pošto je završio. Polako dolazi do daha posle sumanute vožnje uzbrdo.
"Kako to misliš šta ćemo?" kaže Ebi. "Ono što smo inače nameravali, da vidimo ima li negde flaša za vraćanje. Pa da odemo do parka, da se menjamo za Magične."
"Ali... šta ako..."
"Začepi pomijaru", kaže Ebi. Zna koje se dve reči Ti-džej sprema da kaže, i ne želi da ih čuje. Ebijev ćale kaže da je baksuz bacati šešir na krevet, i Ebi to nikada ne radi. Ako je to baksuz, pominjati ime nekog opičenog ubice mora da je dvostruko veći.
Ali ga onaj idiot od Ronija Mecgera tada ipak izgovara... otprilike. "Ali Ebi, šta ako je to bio Birar? Šta ako je Taja zgrabio..."
Umukni, jebote!" praska Ebi, i povlači pesnicu unazad kao da će da razvuče mutavka preko labrnje.
U tom trenutku iz 7-Jedanaest izleće prodavac, kao čupavac iz kutije sa turbanom. "Neću takve reči ovde!" galami. "Odeš sad, psuješ na drugo mesto! Inače zovem policiju!"
Ebi počinje polako da vozi bajs dalje, u pravcu koji ga udaljava od ulice Kvir (i mrmlja jebeni ganci, još jedan šarmantni izlaz koji je naučio od oca), a ostala dvojica ga prate. Našavši se blok zgrada daleko 7-Jedanaest, Ebi staje i okreće se prema njima, isturenog stomaka i vilice.
"Još pre pola sata se odvezao nekud", kaže. "A?" kaže Ti-džej.
"Ko? Šta?" kaže Roni.
"Taj Maršal. Ako neko pita, pre pola sata se odvezao nekud. Dok smo mi... hmmm..." Ebi šalje misli unazad, nešto što mu ne ide lako, jer to retko upražnjava. U normalnim okolnostima Ebiju Veksleru dovoljna je sadašnjost.
"Dok smo gledali u izlog Emporijuma?" pita Ti-džej stidljivo, nadajući se da neće zaraditi jednu od Ebijevih divljačkih indijanskih vatri.
Ebi ga na trenutak prazno gleda, a onda mu se lice širi u osmeh. Ti-džej se opušta. Roni Mecger nastavlja da izgleda zbunjeno. Sa bezbol palicom u ruci ili hokejaškim klizaljkama na nogama, Roni je car nad carevima. Ostatak vremena je naprosto tupča.
"Tako je", kaže Ebi. "Gledali smo u izlog Šmitove radnje, a onda je naiš'o onaj kamionet iz koga se čula pank muzika i Taj je rek'o da mora da briše."
"A 'de?" pita Ti-džej.
Ebi nije oličenje pameti, ali poseduje ono što bi se moglo nazvati 'osnovnim lukavstvom'. Nagonski zna da je najbolja priča kratka priča - što manje toga ima, manji su izgledi da te neko uhvati u laži. "Nije rek'o. Rek'o je samo da mora d' ide."
"Nije nikud ni otiš'o", kaže Roni. "Samo je zaostao, zato što je..." Zastaje, i reč ovaj put izlazi kako treba. "Sporać."
"To nema veze", kaže Ebi. "Šta ako... šta ako ga onaj ugrabio, glupane? 'Oćeš da ljudi kažu da se to dogodilo zato što je zaost'o za nama? Da je ubijen ili tako nešto zato što smo ga ostavili za nama? 'Oćeš da ljudi kažu da je to bilo zbog nas?"
"Uuu, bre", kaže Roni. "Ne misliš stvarno da ga je Birar - Ribar - ugrabio?"
"Ne znam, i ne zanima me", kaže Ebi, "ali mi ne smeta što ga nema. Počinj'o je da mi ide na živce."
"O." Roni uspeva da nabaci istovremeno neodređen i zadovoljan izraz lica. Kakav moron, divi se Ebi. Kakav totalni i savršeni moron. Ako ne verujete u to, pomislite samo na to da Roni, koji je jak kao konj, dopušta Ediju da ga časti indijanskim vatrama. Verovatno će doći dan kada će Roni shvatiti da to više ne mora da trpi, i tog dana će možda ukucati Ebija u zemlju kao kolac za šator, ali Ebi ne brine zbog toga: još je slabiji u slanju misli napred.
"Roni", kaže Ebi.
"Šta je?"
"De smo bili kada je Tajler zapalio?" "Ovaj... ispred Šmitove radnje?" "Tako je. A 'de je otiš'o?"
"Nije rek'o."
Ebi vidi da za Ronija ovo već postaje istina, i zadovoljan je zbog toga. Okreće se Ti-džeju. "Jesi zapamtio?"
"Jesam."
"Onda idemo."
Odvoze se dalje. Tupča malo odmiče ispred Ebija i Ti-džeja ulicom oivičenom drvećem, i Ebi ga pušta. Približava bajs Ti-džejevom i kaže: "Jesi nešto vid'o tamo? Nekog tipa?"
Ti-džej vrti glavom. "Samo njegov bajs i patiku." Zastaje, naprežući se da se seti. "Okolo je bilo razbacanog lišća. Sa živice. I mislim da je bilo pero. Nešto kao vranino pero."
Ebija ovo već ne zanima. Zaokupljen je pitanjem da li se ovog jutra zaista našao tako blizu Ribara, dovoljno blizu da ovaj ugrabi jednog od njegovih drugara. Postoji krvožedni deo njega kome se ovo dopada, koji uživa u pomisli da je neki tajanstveni monstrum bez lica ubio dosadnog Taja Maršala i pojeo ga za ručak. Postoji, takođe, detinji deo njega koji se užasno plaši bauka (taj deo će biti u prevlasti večeras, dok bude ležao u postelji i gledao u senke koje kao da zadobijaju obličje i primiču mu se). Tu je, naposletku, prerano sazreli deo njega, koji preduzima instinktivne i hitne korake da ga udalji od pogleda vlasti, u slučaju da Tajlerov nestanak izazove ono što Ebijev otac naziva 'pičvajzom'.
Ali i u Ebiju Veksleru, kao i u Dejlu Gilbertsonu i Tajevom ocu, Fredu, postoji čitav kontinent fundamentalne neverice. Jednostavno ne može da veruje da se Tajleru dogodilo nešto tako konačno. Čak ni sada, posle Ejmi Sen Pjer i Džonija Irkenhema, isečenog na komade obešene ispod krova starog kokošinjca. Ovo su klinci za koje je Ebi čuo iz večernjih vesti, likovi iz Tevedođije. Pošto nije poznavao ni Ejmi ni Džona, oni su mogli da umru, kao što izmišljeni likovi uvek umiru u filmovima i na televiziji. Taj je nešto drugo. Taj je bio od krvi i mesa. Razgovarao je sa Ebijem, i Ebi sa njim. U Ebijevoj glavi to je jednako besmrtnosti. Ili bi trebalo da bude. Ako je Ribar zgrabio Taja, tako bi mogao svakoga. Uključujući i njega. Zbog toga, isto kao Dejl i Fred, jednostavno ne veruje u to. Najdublji i najskriveniji deo njegovog bića, deo koji uverava ostatak njega da je na Planeti Ebi sve cakum-pakum, poriče Ribara i njegova nedela.
Ti-džej kaže: "Ebi, misliš da..."
"Ma jok", kaže Ebi. "Iskrsnuće već on. 'Ajmo mi u park. Limenke i flaše možemo da potražimo i kasnije."
Fred Maršal je ostavio svoju sportsku jaknu i kravatu u kancelariji, zavrnuo rukave i pomaže Rodu Tizberiju da raspakuje novu 'hiler' tanjiraču. Tanjirača je prva iz nove Hilerove serije, i prava je lepotica.
"Već više od dvadeset godina čekam ovakvu spravicu", kaže Rod. Vično zavlači širi deo ćuskije ispod gornje ivice sanduka, i jedna od stranica sa muklim treskom na betonski pod garaže za održavanje. Rod je glavni mehaničar kod Golca, i ovde u održavanju nalazi se njegovo kraljevstvo. "Ima da bude silna pomoć malim farmerima, i varoškim baštovanima. Ako ih do jeseni ne prodaš bar deset, nisi za ovaj posao."
"Prodaću dvadeset do kraja avgusta", kaže Fred sa savršenim pouzdanjem. Ova sjajna mala zelena mašina, koja može da posluži radi još mnogo drugih stvari, privremeno je odagnala sve njegove brige; uz nju ide još mnoštvo seksi-dodataka koji se priključuju i skidaju kao zimski umetak jakne. Voleo bi da je uključi, da je oslušne kako radi. Taj dvocilindrični motor izgleda kao bombona.
"Frede?"
Fred se nestrpljivo osvrće. To je Ina Gejtskil, sekretarica Teda Golca i domaćica zgrade. "Šta je?"
"Imaš poziv na liniji jedan." Pokazuje preko poda hale - uskipelog od zveketave mašinerije i buke pneumatskih odvijača koji odvrću šrafove na jednom starom 'kejs' traktoru - prema telefonu na zidu, gde trepće nekoliko dioda.
"Ina, možeš li da zabeležiš poruku? Hteo sam da pomognem Rodu da stavi akumulator u ovu zver i da..."
"Mislim da bi trebalo da se javiš. Zove neka Inid Pervis. Tvoja komšinica?"
Fred je na trenutak zbunjen, a onda mu um, koji po navici pamti imena, priskače u pomoć. Inid Pervis. Dikova supruga. Sa ugla ulica Robina Huda i Deve Merien. Jutros je video Dika. Mahnuli su jedan drugom.
Istovremeno postaje svestan da su Inine oči krupnije nego inače, a inače sočne usne nekako tanke. Izgleda zabrinuto.
"O čemu se radi?" pita Fred. "Ina, govori, o čemu se radi?"
"Ne znam." A onda, bojažljivo: "Nešto u vezi sa tvojom ženom."
"Najbolje je da se javiš", kaže Rod, ali Fred već ide preko uljem umrljanog betonskog poda prema telefonu.
Stiže kući deset minuta pošto je jurnuo sa Golcovog službenog parkinga, škripeći gumama kao tinejdžer. Najgori od svega bio je staložen i oprezan način na koji mu je Inid Pervis prenela obaveštenje, sav taj trud da ne zvuči uplašeno.
Šetala je Potsi pored kuće Maršalovih, ispričala je, kada je čula Džudi kako vrišti. I to ne jednom, već dvaput. Inid je, naravno, uradila isto što i svaki dobar sused, Bog je blagoslovio: otišla je do ulaznih vrata, pokucala, a zatim otvorila poklopac otvora za poštu i pozvala kroz njega. Da nije dobila odgovor, rekla je Fredu, verovatno bi pozvala policiju. Za to se ne bi čak ni vraćala kući; prešla bi ulicu do kuće Plotskih i zvala odande. Ali...
"Dobro sam", doviknula je Džudi iz kuće, a onda se nasmejala. Smeh je bio piskav, i završio se drhtavim stenjanjem. Inid se zbog nečega učinio jeziviji od vrištanja. "Sve je to bio san. I Tajler je bio san."
"Jesi li se posekla, dušo?" upitala je Inid kroz otvor za poštu. "Da nisi pala?"
"Nije bilo nikakve korpe", odgovorila je Džudi. Možda je rekla i borbe, ali je bila prilično sigurna da je čula reč korpa. "I nju sam sanjala." Tada je, Inid je sa oklevanjem ispričala Fredu, Džudi počela da plače. Bilo je veoma uznemiravajuće slušati taj zvuk kako dopire iz otvora za poštu. Čak je i pas počeo da zavija.
Inid je još jednom pozvala, pitala može li da uđe i uveri se da se Džudi nije povredila.
"Odlazi!" doviknula je Džudi. I usred plača se ponovo nasmejala - ljutitim, uzrujanim smehom. "I ti san. Ceo ovaj svet je san." Tada se začuo zvuk razbijanja stakla, kao da je zakačila bokal sa kafom ili vodom i oborila ga na pod. Ili ga bacila na zid.
"Nisam zvala policiju zato što je zvučala tako normalno", rekla je Inid Fredu (a Fred je stajao sa telefonom između uha i ramena i rukom zalepljenom za drugo da priguši buku u garaži, koju inače voli, ali mu se u tom trenutku zarivala poput hromiranih eksera u glavu). "Fizičko normalno, barem. Ali, Frede... mislim da bi trebalo da odeš do kuće i obiđeš je."
Kroz glavu su mu munjevito prošle sve Džudine skorašnje neobične navike. I reči Pata Skarde. Mentalni poremećaj... Slušamo ljude kako kažu: 'Taj i taj samo puk'o', ali obično postoje znaci... A on je video znake, zar ne?
Video ih je, i ništa nije preduzeo.
Fred parkira kola, praktični 'ford eksplorer', na stazi ispred kuće i žuri uz stepenice, već dozivajući ime svoje žene. Nema odgovora. Čak i pošto je grunuo na vrata (gurnuo ih je tako jako da se mesingani poklopac otvora za poštu oglasio besmislenim sitnim klak), nema odgovora. Rashlađena unutrašnjost kuće čini mu se prehladna na koži, i shvata da se znoji.
"Džudi? Džud?"
Odgovora i dalje nema. Žuri niz hodnik prema kuhinji, gde je najčešće zatiče kada u toku svrati do kuće da nešto uzme.
Kuhinja je okupana suncem i pusta. Sto i radni pult su čisti; pribor blista; dve šolje za kafu stoje na rešetki za ceđenje, namigujući na suncu tek opranim površinama. Sunce namiguje i sa krhotina stakla u jednom uglu. Fred prepoznaje cvetnu šaru na jednom komadu i shvata da je to bila vaza na prozorskoj dasci.
"Džudi?" zove ponovo. Oseća kako mu krv čekića u grlu i slepoočnicama. Ona se ne odaziva, ali je čuje na spratu, kako počinje da peva.
"U krošnji visoko... ljulja se beba... vetar je ziba..."
Fred joj prepoznaje glas, i umesto da zbog toga oseti olakšanje, koža mu se još više ledi. Tu je pesmicu običavala da peva Tajleru kada je njihov sin bio mali. Tajlerova uspavanka. Fred je godinama nije čuo da je peva.
Vraća se do stepeništa, pošto je opazio nešto što isprva nije. Grafika Endrjua Vajeta, Kristinin svet, skinuta je sa zida i naslonjena na rešetku grejača. Tapeta ispod kuke za sliku je na nekoliko mesta otrgnuta tako da se vidi gipsana ploča zida. Fred, kome je hladnije nego ikada, zna da je to Džudi uradila. To nije intuicija, a nije ni dedukcija. Nazovimo to telepatijom dugogodišnjih parova.
Odozgo plove, lepo i nimalo falš, ali istovremeno potpuno ravno otpevane, reči pesme: "... do samog neba. Kad se grana slomi, kolevka će pasti..."
Fred preskače po dve stepenice, dozivajući je.
Hodnik na spratu je u zastrašujućem neredu. Ovde su postavili galeriju zajedničke prošlosti: Fredi i Džudi ispred 'Medison Šuza', bluz-kluba u koji su odlazili kada se u 'Čokoladnoj narukvici' nije događalo ništa zanimljivo; Fred i Džudi kako plešu prvi valcer na svadbenom slavlju dok ih zvanice nasmejano posmatraju; Džudi u bolničkoj postelji, iscrpljena ali nasmešena, držeći u naručju Taja, koji liči na umotanu veknu hleba; fotografija farme Maršalovih pred kojom bi uvek počela da šmrca, i toliko toga još.
Većina ovih uramljenih fotografija skinuta je sa zida. Neke, kao ona sa farmom, bačene su na pod. Hodnik je zasut svetlucavim krhotinama stakla. I ovde su bar na desetak mesta napadnute tapete. Na mestu gde je visila slika Džudi i Taja u bolnici papir je gotovo potpuno otrgnut, i Fred vidi da je grebala i po gipsu ispod njega. Neke od ogrebotina umrljane su krvlju koja se suši.
"Džudi! Džudi!"
Tajlerova vrata stoje otvorena. Fred trči kroz hodnikom, po staklu koje mu krcka pod mokasinama. "... a ti ćeš Tajlere veliki porasti."
"Džudi! Džu..."
Zastaje na vratima, privremeno zanemeo.
Tajova soba izgleda kao posle bezobzirne pretrage u nekom detektivskom filmu. Fioke su istrgnute iz pisaćeg stola i pobacane okolo, uglavnom prevrnute. Sam sto je odvučen od zida. Letnju odeća kao da je eksplodirala po sobi - farmerke i majice i donji veš i bele sportske čarape. Vrata ormana su otvorena i još odeće oboreno sa vešalica; ista ona bračna telepatija govori mu da je zbacija Tajeve pantalone i košulje ne bi li se uverila da se ništa ne krije iza njih. Sako Tajevog jedinog odela ukrivo visi sa ručke na vratima ormana. Njegovi posteri su strgnuti sa zida; Mark Megvajer je pocepan na pola. Zidove iza postera je uglavnom ostavila netaknute, ali je onaj jedan izuzetak prava divota. Iza pravougaonika gde je visio poster zamka (NAZAD U STARU DOMAJU), tapeta je gotovo potpuno oguljena sa zida. Na gipsanoj ploči ispod nje ostalo je još krvavih pruga.
Džudi Maršal sedi na golom dušeku sinovljevog kreveta. Čaršavi su zgužvani u uglu sobe, zajedno sa jastukom. Krevet je odmaknut od zida. Džudi sedi oborene glave. Ne vidi joj lice - zaklanja ga kosa - ali je odevena u šorts i vidi krvave mrlje i pruge na njenim osunčanim butinama. Šake su joj sklopljene iza kolena, van vidokruga, i Fredu je drago zbog toga. Ne želi da vidi koliko je teško ozleđena pre nego što bude morao. Srce mu tuče u grudima, nervni sistem je od navale adrenalina otišao u crveno, a u ustima ima ukus izgorelog osigurača.
Ona ponovo počinje da peva refren Tajeve uspavanke, i on to ne može da podnese. "Nemoj, Džudi", kaže, pošavši prema njoj kroz minsko polje koje je još prethodne večeri, kada je ušao da poljubi Taja za laku noć, bilo razumno uredna dečačka soba. "Nemoj više, dušo."
Ona, začudo, prestaje. Diže glavu, i on, susrevši njen prestravljeni pogled, gubi i ono malo daha što mu je ostalo. To nije samo užas. To je praznina, kao da je nešto u njoj kliznulo u stranu i otkrilo crnu rupu.
"Nema Taja", jednostavno saopštava. "Gledala sam iza svih slika iza kojih sam mogla... Bila sam sigurna da će biti iza one jedne, da mora biti baš iza nje..."
Pokazuje prema mestu gde je visio irski reklamni poster, i Fred vidi da su joj četiri nokta sa te šake delimično ili potpuno otrgnuti. Prevrće mu se želudac. Prsti joj izgledaju kao da su umočeni u crveno mastilo. Kamo sreće da je mastilo, razmišlja Fred. Kamo sreće.
"... ali to je, naravno, samo slika. Sve su to samo slike. Sada vidim da je tako." Zastaje, pa jekne: "Abalah! Manšan! Abalah-gorg, Abalah-dun!" Jezik joj se pruža iz usta - pruža se do nemoguće dužine, kao u crtanom filmu - i mokro prelazi preko nosa. Fred ne veruje u ono što je video. To je kao da stigneš usred projekcije filma strave, otkriješ da je stvaran i ne znaš šta da radiš. Šta bi trebalo da uradi? Šta se radi kada otkriješ da je žena koju voliš sišla s uma - ili bar izgubila dodir sa stvarnošću - šta se tada radi? Kako, dođavola, da se nosiš s tim?
Ali on je voli, voli je još od prve nedelje njihovog poznanstva, bespomoćno i potpuno i bez trunke kajanja, i ljubav mu sada govori šta da radi. Seda pored nje na postelju, grli je oko ramena i jednostavno je drži. Oseća je kako drhti iz unutrašnjosti bića. Telo joj vibrira kao zategnuta žica.
"Volim te", kaže on, iznenađen sopstvenim glasom. Zapanjujuće je da iz uzavrelog kazana pometnje i straha može da potekne takva prividna smirenost. "Volim te, i sve će biti u redu."
Ona ga gleda, i nešto joj se vraća u oči. Fred ne može da kaže da je to razum (bez obzira koliko bi voleo da može), ali jeste neka vrsta svesnosti. Svesna je gde se nalazi, i ko je sa njom. Tada joj lice krive grčevi svežeg bola i počinje da jeca. To je iscrpljen, izgubljen zvuk koji mu kida srce. Živce, um i srce.
"Nema Taja", kaže Džudi. "Gorg ga je opčinio, a abalah ga je odneo. Abalah- dun!" Niz obraze joj teku suze. Kada diže ruku da ih obriše, prsti ostavljaju grozne krvave pruge.
Iako je ubeđen da je Taj dobro (Fred danas definitivno ništa ne predoseća, ako ne računamo ružičasta predviđanja prodaje novog 'hilera'), oseća kako ga potresa drhtavica na prizor tih pruga, ali to nije zbog njenog stanja, već zbog onoga što je upravo rekla: Nema Taja. Taj je sa drugovima; rekao je Fredu da on, Roni, Ti-džej i onaj nesimpatični Vekslerov mali nameravaju da provedu dan 'zanimajući se'. Obećao je, ako ostala tri dečaka odu negde gde on ne bude hteo da ide, da će se vratiti pravo kući. Čini se da su sve baze pokrivene, pa ipak... zar nije činjenica da postoji stvar koja se zove materinska intuicija? Pa, razmišlja on, možda, na Foksovom kanalu.
Podiže Džudi na ruke i ponovo je užasnut, ovaj put time koliko je laka. Izgubila je bar deset kila otkad sam je poslednji put ovako podigao, razmišlja. Najmanje deset. Kako to nisam primetio? Ali zna kako. Delom zbog zaokupljenosti poslom; ostatak je činilo tvrdoglavo odbijanje da se odrekne uverenja da su stvari u osnovi u redu. Eto, razmišlja, noseći je iz sobe (ruke su joj umorno uspuzale i savile mu se oko vrata),sada sam prevazišao i tu malu predrasudu. I zaista veruje u to, uprkos slepom ubeđenju u to da je njegov sin izvan opasnosti.
Džudi za vreme rušilačkog napada nije bila u njihovoj sobi, i ova se Fredu čini kao blagotvorna oaza normalnosti. Izgleda da Džudi isto oseća. Umorno uzdiše, i ruke joj padaju sa muževljevog vrata. Ponovo plazi jezik, ali ovaj put samo slabašno oblizuje gornju usnu. Fred se saginje i spušta je na postelju. Ona diže ruke i osmatra ih.
"Posekla sam se... odrala se..."
"Da", kaže on. "Doneću ti nešto za to." "Kako...?"
Na trenutak seda pored nje. Glava joj je utonula u dvostruku mekoću jastuka, i počinju da joj padaju kapci. Čini mu se da joj u očima i dalje vidi, pored čuđenja, onu zastrašujuću prazninu. Nada se da se vara.
"Ne sećaš se?" pita je nežno.
"Ne... jesam li pala?"
Fred odlučuje da izbegne odgovor. Ponovo je sposoban da misli. Pomalo, doduše, ali ipak. "Dušo, šta je gorg? Šta je abalah? Je li to neka osoba?"
"Ne... znam... Taj..." "Taj je dobro", kaže on. "Nije..."
"Jeste", uporan je on. Možda se trudi da uveri oboje prisutnih u ovoj dopadljivoj, sa ukusom nameštenoj sobi. "Ti sad lepo odmori, dušice. Odoh samo da uzmem par stvari."
Oči joj se sklapaju. Čini mu se da će zaspati, ali joj se kapci sa naporom ponovo napola otvaraju. "Ostani da ležiš", kaže on. "Nema ustajanja i šetanja. Dosta je toga. Sirota Inid Pervis ostarila je godinu dana od straha. Obećavaš?"
"Obećavam..." Kapci joj ponovo padaju.
Fred odlazi u kupatilo, osluškujući zvuke iza sebe. Nikada nije video nekoga ko izgleda toliko izmoždeno kao Džudi sada, ali ludaci su lukavi, i uprkos urođenoj sposobnosti za poricanje u nekim stvarima, Fred više ne može da se obmanjuje u vezi duševnog stanja svoje žene. Luda? Istinski, kao struja, kao udarena mokrom čarapom? Verovatno ne. Ali svakako izvan koloseka. Privremeno izvan koloseka, dodade, otvarajući ormarić za lekove.
Uzima bočicu 'merkurohroma', i proučava ostale bočice na polici. Nema ih mnogo. Uzima onu sasvim levo. 'Sonata', iz gradske apoteke, jedna kapsula pre spavanja, ne uzimati više od četiri večeri zaredom, recept potpisao doktor Patrik Dž. Skarda.
Fred ne vidi celu postelju u ogledalu, ali vidi podnožje... i jedno Džudino stopalo. I dalje je na krevetu. To je dobro. Istresa nekoliko 'sonata', a zatim i četkice za zube iz čaše - ne pada mu na pamet da silazi po čistu čašu i da je toliko dugo ostavi samu.
Puni čašu i vraća se u sobu sa vodom, pilulom i bočicom 'merkurohroma'. Džudi žmuri. Diše tako polako da mora da joj spusti ruku na grudi da bi osetio ima li daha.
Gleda u pilulu za spavanje, premišlja se, a onda prodrma Džudino rame. "Džudi! Džud! Probudi se za tren duso. Samo da uzmeš pilulu, važi?"
Ona ne pušta ni glasa od sebe, i Fred odlaže 'sonatu' sa strane. Izgleda da ipak neće biti potrebna. Javlja mu se tračak optimizma zbog brzine kojom je zaspala, i dubine sna. U njoj kao da je pukla kesa puna neke gadosti, izlila otrov i ostavila je slabu i umornu ali moguće ponovo zdravu. Da li je to stvarno moguće? Fred ne zna, ali je siguran da se ona ne pretvara da spava. Sve sadašnje Džudine muke počele su sa nesanicom, i nesanica je ostala da je muči do kraja. Iako tek mesec ili dva pokazuje zabrinjavajuće simptome - razgovara sa sobom i radi tu nenormalnu i odvratnu stvar sa jezikom, između ostalog - još se od januara nije pošteno naspavala. Otuda 'sonata'. Čini se da je sada konačno stigao san. Zar je preterano nadati se da će posle normalnog sna da se probudi kao ona stara, normalna Džudi? Da su je brige za sinovljevu sigurnost tokom leta zbog Ribara dovele do neke vrste pražnjenja? Možda, a možda i ne... ali je Fred barem dobio na vremenu da smisli šta da radi dalje, i valjalo bi da to iskoristi. Jedna stvar mu se čini neosporna: ako Taj bude prisutan kada mu se majka probudi, Taj će da ima mnogo srećniju majku. Treba samo što pre pronaći Taja.
Prva pomisao mu je da pozove kuće Tajevih drugova. To bi bar bilo lako; njihovi brojevi su istaknuti na frižideru, ispisani Džudinim urednim, unazad zakošenim rukopisom, zajedno sa brojevima vatrogasne službe, policije (uključujući i privatni broj Dejla Gilbertsona; Dejl je stari prijatelj), i stanice prve pomoći u Frenč Lendingu. Ali dovoljan je trenutak da shvati koliko bi to bilo pogrešno. Ebiju je umrla majka, a njegov otac je neprijatni moron - Fred ga je samo jednom sreo, i taj jedan put je previše. Fred ne voli kada njegova žena nekim ljudima lepi etiketu 'niskočelaca' (A šta uobražavaš da si ti, pitao ju je jednom, nebeska kraljica?), ali u slučaju Pita Vekslera ta cipela pristaje. Taj nema pojma gde su dečaci, i nije ga briga.
Gospođa Mecger i Elen Reniker bi možda znale, ali pošto je nekada i sam bio dečak na letnjem raspustu - kada je čitav svet tvoj, i bar dve hiljade mesta gde možeš da odeš - Fred iz sve snage sumnja u to. Postoji mogućnost da dečaci ručaju (približava se vreme za to) kod Mecgerovih ili Renikerovih, ali je pitanje da li je ta neznatna mogućnost vredna toga da na smrt preplaši dve žene? Zato što će prvo pomisliti na Ribara, to je sigurno koliko je sigurno da je Bog stvorio ribice... i ribare da ih love.