Ribeiro Couto, Zločin studenta Batiste

 

Iz zbirke: O crime do estudante Batista,

São Paulo 1945.

Beše baš tužan položaj, u kojem se nalazio. Senator Messias de Freitas obećao mu nameštenje u ministarstvu poljoprivrede, ali je odonda prošla čitava godina, a od obećanja ništa. Florencio Batista napisao je senatoru pismo puno teskobe i objasnio, kako mu je otac bolestan i kako mu više ne može slati novac za uzdržavanje, i sada mu je nameštenje jedini spas. A odgovor, što ga je dobio, bio je pravo razočaranje:

»Strpite se malko, mladiću. Vlada upravo radi na reformi šumarstva, i tom prilikom naći ćete svoje ime na listi imenovanih. Nemojte se truditi da pišete, jer ja ionako o tome vodim brigu. A kako je u zadnje vreme vašem ocu, mome dragom prijatelju iz mladosti?«

Tim odgovorom behu Batisti vezane ruke, nije mogao više navaljivati. Valjalo mu je čekati, da se provede reforma u šumarstvu... A jadni stari Batista, bolesnik, neka sestrama otkida od usta, da bi sin mogao završiti studij.

Svakog je meseca Batista primao dve stotine milreisa. Ali kakve korist od toga! Nije to dostajalo ni za stan i hranu. A Batista je imao veliku manu: knjige. Pred vratima kakve knjižare nije mogao odoleti nekim žutim svescima sa zavodljivim naslovima. Beše on kao kakav kockar pred zelenom tkaninom. Najpre je samo stajao pred izlogom, susprežući želju. Znao je, da za to nema novaca. Kako će se sutra nagoditi s praljom? Plašljiv je stajao gledajući i priželjkujući ona nova broširana izdanja, što sadržavaju romane, pesme, lepotu, koju su stvorili divni i daleki ljudi, možda već i nestali.

A onda bi ulazio. Samo da pogleda neki svezak, da prolista drugi... I odjednom ne bi više mogao odoleti: eto, pred njim je najposle knjiga stihova, koju već odavno toliko želi, knjiga male vrednosti možda, ali koju je njegov porok tražio. I novac bi počeo da beži, nestajalo ga. Vraćao se student kući natovaren knjigama. Radostan bi s njima seo za postelju, duboko bi disao i kroz prozor gledao nebesku plavet, drvorede na ulici, daleke planine. Kako li je život bio divan!

Čitavu svoju prvu godinu u Rio de Janeiru nije uspio naći nikakvog posla. Nije imao nikoga,tko bi ga preporučio. Privlačila su ga vrata trgovačkih kuća, žute metalne ploče s imenima čuvenih firma, ali su ga se direktori udostojavali jedva i pogledati, otpravljali ga kretnjom ruke, kratko: nemaju u kancelariji potrebe za personalom. U štamparijama su na red već čekali mnogi da se zaposle kao korektori,gotovo svi siromašni studenti kao i on, i svi iz provincije, kao i on. U internatima je bilo još teže: tamo su davali stan i hranu mladim profesorima, a ni kao profesor nisi onamo mogao lako uskočiti, jer je trebalo preporuka, kojih on nije imao. Valjalo mu se dakle pružiti, koliki je pokrivač, skučiti se i ograničiti na one dve stotine milreisa, što mu ih je otac uz tešku žrtvu slao.

Našao je dve instrukcije, dva učenika u Botafogu. Pomoću njih nekoliko je sedmica kasnije našao još trojicu. Odmah je pomislio da se odrekne onih dvesta milreisa, da ocu skine teret s vrata. Ali zar je sto i pedeset milreisa nešto? A njemu su potrebne tolike knjige... Nije voleo da ide čitati u Narodnu biblioteku niti se zadovoljavao posuđenim knjigama. Hteo je da ima knjige za sebe, svoje knjige, da na njima olovkom beleži svoje emocije i primedbe da ih ponovno čita, kad mu se prohte, da živi zajedno s njima, da se nikada ne odvaja od tih malih svetova. Ah! spavati s knjigama kraj uzglavlja, probuditi se noću i pružiti ruku za kakvim delom Machada de Assisa!1

Gotovo svakog dana Batista je puštao, da ga ponese napast za novim knjigama. Ono zajedničko življenje s nepoznatim junacima, osećanje i proživljavanje njihova života beše njegov užitak, njegova sreća. Nije pružao otpora, upropaštavao se.

Ali je sad položaj bio žalostan, mučan: umro mu je otac, kako mu je to javljeno telegramom — telegramom smušenim, što ga je na brzinu napisao neki telegrafski službenik. U prvi čas Florencio Batista nije pravo osećao taj gubitak. Teško je i bilo, tako na daljinu, verovati, da se njegov dobri otac, njegov stari, koji je po cio dan švrljao po kući i kašljucao, sada nalazi pod zemljom, u crnuoj odeći, i da onde trune.

Trgnuo se i stresao tek pri pomisli na bedu, u kojoj je ostala porodica. Otac je ostavio dve kućice za tri neudate kćeri i staru sestru, koja ih je odgojila. Peti deonik te jadne ostavine u provinciji beše sin u daljini, koji je imao da s tom bedom nastavi svoj dugi i mučni studij. Od čega će svi oni živeti?

Dogodilo se to potkraj godine, kad su učenici Florencija Batiste bili pred školskim raspustom, pred prekidom instrukcija, koje behu njegova pomoć. Izgubio je novac, koji mu je stizao svakog meseca, izgubio je đake. Kako će i od čega živeti.

                                                                       *****

Počeo je njegov život pun teskobe. Počeo je provoditi štednju na sve strane: prestao je pušiti, nije kupovao cigarete ni šibice, otpalo je pranje rublja ... Po nekoliko je dana išao s tim ovratnikom,nije upotrebljavao plahte, štedio je košulje.

Mislio je da i bez veza nađe korektorsko mesto. Jedne večeri naoružao se hrabrošću i otišao u dnevnik »Diario do Brasil« da pita, treba li im korektor ili pomoćnik. Bilo šta... Neki gospodin, debeo,crven, znojav, zavrnutih rukava na košulji, dočekao ga osipajući:

— Šta momčiću? Imamo ih i previše.

I okrenu u smeh.

U pansionu beše međutim neki Clodomiro de Sousa, mršavko,koji je radio u listu »D'ario do Rio«. Znajući u kakvoj se nevolji nalazi Florencio, on mu obeća:

— Strpite se malo, Batista. Pribaviću vam mesto. Biste li hteli u reportere, a? Sekretar će za koji dan izbaciti Belisarija, lenčinu kojemu je zaduženje ministarstvo mornarice. A onda ćete vi uskoči.

Batista beše zadovoljan. Ali njegova beda, koju je skrivao s očajničkim sramom, došla je do mračne tačke. Još za prošli mesec ostao je dužan za pansion. A kako da plati ceo ovaj mesec? Znao je, da je dona Leocadia nesalomljiva. Odlučio je da s njom govori otvoreno:

— Dona Leocadia, moram s vama govoriti.

Ona je prišla, nasmešena, brišući ruke u pregaču.

— Evo me, doktore Batista

. Batista se ohrabrio:

— U teškom sam položaju. Ovaj mesec ne mogu vam platiti pansion.

Njoj se lice oteže u grimasu razočaranja. Pusti, da prođe jedan trenutak, a onda će polako:

— Zlo je to, doktore Batista. Baš zlo. I sama sam u dugovima. Pansion ništa ne donosi. I sami vidite, cena, što je postižem, ne pokriva ni troškove. Povrće, meso, sve je skupo...

Batistu zali val srama. Odvratno mu beše ono sitničarenje, ono iznošenje interesa, novca, bede.

— Šta da radim, dona Leocadia? Ako želite, ja ću se odseliti.

Nije ništa rekla. Batista prosledi:

— Želite li?

Mislio je, da će se ona tome odupreti. Ali je dona Leocadia imala iskustva. Kad bi koji njezin stanar i nahranik počeo da prtlja u plaćanju, više je volela da takav odmah ode, bez plaćanja. Ostane li, još gore, dug raste a na kraju opet isto. Zato je rekla blago, kao da ne želi svoje nametati:

— Učinite, kako znate, doktore.

Florencio je izašao da kupi novine i nađe sobu. Beše za njega mučan posao čitati sve one oglase. Otkako je došao u Rio, triput je menjao stan. Znao je anonimnu tugu oglasa: »Kod čestite porodice, u lepom kraju grada...« »Ozbiljna gospođa, udovica...« Znao je tugu i otužnost svega toga, tih intimnosti, koje se izlažu nasreću prvome prolazniku, tih života, što gube sram.

Našao je jeftinu sobu u ulici Pedro Americo, podno brežuljka: četrdeset milreisa na mesec, stajalo je u novinama. Otišao je da pogleda: beše to prljava kuća, s čoporom djece, što su nadizala graju, sa ženama, što su na dvorištu prale rublje u koritima...

Prozor je gledao u kamenolome na nekom bregu.

                                                     ***** 

 Clodomiro je baš izlazio, kadli ugleda, kako se Batista spremio za selidbu.

— Kako, kamo ćete?

— U ulicu Pedro Américo.

— Onda nas ostavljate?

Batista nije odgovorio. Clodomiro beše sav premazan hipokrizijom, njegova ljubaznost beše izveštačena, pa je krivo zvučala u uvu. Ono njegovo »Onda nas ostavljate?« beše nešto, što je čoveka upravo dražilo. Kao da je Clodomiru i ostalima iz pansiona mnogo stalo do toga, je li on među njima ili bilo ko drugi.

Ali se suzdržao, pozvao ga, da ga poseti u novom stanu, suhvo. uljudno...

— Onda, sluga sam. Javite se.

Clodomiro se seti:

— Eh, da, navratite u moju redakciju. Sekretar se još nije odlučio da izbaci Belisarija, ali je to pitanje dana. Mnogi gusari obilaze vrebajući mesto. Znate, tako vam je to u [tampi! I ni brige ih, što ne znaju jezika, svi hoće da uđu. Zbogom!

I uskoči u tramvaj, što je naišao.

Batista ode doni Leocadiji.

— Čim mognem, platit ću vam dug.

— Videćemo, doktore.

I pruži mu ruku, što je mirisala na luk.

                                                                     *****

Batista je zapao u nove tjeskobe. Sad se radilo o hrani. Soba je bila plaćena za jedan mesec. Ali je otišao i poslednji novčić. Njegovi učenici behu bogata deca. Da od njih zatraži štogod unapred, izgubio bi svako uvaženje.

Tada, prvi put u životu, Batista pogleda svoje knjige s bolnom pomisli da neke proda. Uskoro će reforma u ministarstvu poljoprivrede, rekao je senator Messias de Freitas. Čim bude imenovan, otići će u antikvarijat, da otkupi svoje jadne prijatelje.

Pogledao je po polici. Koju od njih? Koju da proda? Obuzelo ga neko duboko osećanje. Ne, nije bila iluzija: eto, rastaće se s jednim delom samog sebe. Oni svesci, kupljeni teškim i mučnim njegovim novcem, tako dragi njegovoj misli, tako milovani njegovim očima i rukama, zar mogu otići odande? Video je kako dječaci prodaju knjige u nekom antikvarijatu na Catetu, u koji je znao navratiti:

— Koliko vredi ovo? Hej, ali prijateljski! Kako li je on drukčiji! Njega to stoji muke.

Lepo je sunce sjalo u plavo jutro. Na kućicama na brežuljku dizao se dim iz dimnjaka, stene, što su se spuštale sve do ulice, kupale su se u suncu.

Valjalo se odlučiti. Morao je doručkovati, da bi mogao ići na sat, u kuću svojih učenika U gruboj kretnji zgrabi u bloku, četiri knjige s police. Nije ih hteo pogledati. Stavi ih pod mišku te iziđe iz kuće.

Antikvarijat se nalazio u blizini, u ulici Catete, malo dalje od ulice Correie Dutre, pokraj Fakulteta. Imao je jedna jedina, široka vrata, gde je do polovine dopiralo prljavo staklo, za kojim bijahu, zavrnute od sunca, izložene knjige za decu.

Ušao je. Dobro je znao usku prostoriju: uza zidove uzdizale se do vrha police pune knjiga, naslaganih nasumce, prašnih. Miris stareži, prošlosti, plesni. U sredini tezga, s drugim hrpama. I na podu hrpa do hrpe... Svuda stare knjige, na njihovim koricama u različitim bojama ili pak na hrptovima prilepljene ceduljice, vinjete— ispupčenja s oznakama i potpisima nekadašnjih vlasnika, tužni svedoci prošlog vremena. Za tezgom vlasnik knjižare viče na malog naučnika; to je nekakav trgovčić mulat, suh kao kostur, s naočalama na veliku nosu, sive bradice, s francuskom kapom na ćeli.

— Već sam ti sto puta rekao, da ne otpravljaš mušteriju, pre nego što me upitaš, imam li ili nemam ono, što traži!

Naučnik beše bedan dečačić, glupa izgleda. Zacelo ga je mučila zubobolja, jer se podbradio rupcem, kojemu je krajeve svezao na glavi i tako pokrio oteklinu na obrazu.

Batista zastade, da promotri starog neurastenika. Odluči da ga prekine:

— Dobar dan!

Stari trgovac nije odgovorio, nego je nastavio:

— Već si mi izišao na vrh glave! Nikad ništa od tebe! Dečak se najposle plačući opre:

— I vi uvek vičete, uvek hoćete svađu...

Starac ostade miran, u strahu da ne izgubi naučnika i njegovu pomoć. I okrenu se studentu:

— Dobar dan..

Batista spusti knjige na tezgu i istom tada razabra, koje su: Le Lys Rouge, Boule de Suif, Les Fleurs du Mal, D'un Pays Lointain ... I oseti kajanje. A starac upita:

— Šta je? Hoćete prodati?

Uze u ruke Boule de Suif, »Dundu«:

— Hm! Maupassant. Toga imamo dovoljno. A ovo?

Otvorio je Baudelairea i proverio:

— Poezija...

Nekako se nesigurno smijuljio, češkajući ironičnu bradicu. Upravo je čoveka dražilo, kako je starac uzimao knjige i pod naočalama čitao naslove, kao da ih njuši

— Četiri broširana sveska. Dobro. Gospodin zna: da su ukoričeni, vrijedili bi više... Dajem tri milreisa.

Batista se lecnu. Osjetio je, kako mu je krv navrla u obraze, kako mu gori lice.

— A znate li, gospodine, koliko sam platio za ta četiri sveska?

— Jah, šta ćemo? Knjige gube nakon upotrebe.

— Gube, šta?

— Gube.

I sleže ramenima. Batista je sav gorio, ali protisnu:

— Dajte novac.

Starac mirno otvori ladicu. Neko je vrijeme prstima prebirao po sitnišu. A onda savršeno mirno pruži ruku s novcem.

— Prebrojite, da vidite, je li u redu.

Batista stavi novac u džep i kao lud iziđe na ulicu punu života, buke i sunca. * Onako nije mogao dalje. Naoružavši se hrabrošću, zatraži od jednog učenika mali predujam. Osetio je, kako u njegovim očima gubi vrednost, pa je odlučio, bilo šta bilo, da više ne zatraži ni novčića.

Batista je platio pralju, a nešto mu je ostalo za jelo. Ali beše strašno, strašno... Zar je moguće, da se zavrnuo u onoj bedi, kao u romanima? Pre nekoliko dana čitao je u nekim novinama, kako u Brazilu niko ne gladuje. A šta je s njim? Svi, koji su mu dali obećanja, znali su, u kakvoj je nevolji, znali su, da mu mnogo toga nedostaje. A ipak se niko nije žurio. Sunce se rađalo svakog dana, život tekao ulicama kao i uvek, novac i dalje padao u ruke sretnima, s fatalnošću kakva mehanizma. Dakle, niko u Brazilu ne gladuje. Zar ne postoji unutrašnjost zemlje i u njoj rad na fazendama?

Bio je očajnik. Otkako mu je otac umro, živi u onom uzbuđenju, u onoj teskobi. Nije se pojavljivao na fakultetu, samo sasvim retko. Propasće mu ispiti. Imao je utisak, da svi znaju njegovu bedu i postao je plašljiv.

Razmišljao je... Već je pomislio da se vrati u Goiaz. Ali, zašto? Sestre su bile s tetkom. Otac je ostavio one de kućice. Porodica je stanovala u jednoj, a živela ubirući najamninu za drugu. Šta bi on tamo, čime bi se bavio? Moljakati, tražiti nameštenje kao ovde.

Bolje onda ostati. A osim toga, povratak bi značio poraz, slom. Gradić je spočitnuo starome Batisti, zavidno:

— Kakve li taštine: hoće školovati sina! Ispraznitće mu se vreća na pola puta. Gde će se siromah razmetati!

Ne... Nikad. Radije će oboleti od bede, otići u bolnicu, umreti anoniman, nego se vratiti poražen. Radije će završiti u ovome velikom gradu, divnom i ravnodušnom...

Odlučio se. Još će jednom otići u Senat. Govoriće sa senatorom Freitasom. Sve će mu reći. Neka vidi, u kakvom je položaju, i neka mu nađe štogod...

I ta namisao okrepi ga novom nadom.

                                                                     *****

Senat se nalazio u predelu Campo de Santana, na uglu ulice Areal: beše to niska zgrada s dugim redom prozora. U blizini su bili parkirani udobni automobili, sjajni, luksuzni. U hollu zgrade gurali se skromni ljudi, a po servilnosti na njihovim licima čitalo se, kako očekuju rešenje neke svoje molbe. Uspeo se stubištem do polovine i zastao neodlučan. Pokraj njega prođe uniformisani službenik.

— Hteo bih ugovoriti sa senatorom Freitasom.

— Evo ovde.

I pokaza mu dvoranu. On krenu onamo i uđe. Odmah vide oko stola okupljene besposlene ljude, koji zacelo svi odreda behu vratari. Razgovarali su sretni, smejali se.

— Senator Freitas...

Pogledaše ga.

— Imate li posetnicu?

Nije imao. Rekoše mu, da napiše ime na neki papir. Napisa ga. Ostao je tako stojeći i gledajući. U susednoj dvorani stajalo je poprsje Pinheira Machada. Čovek, koji je odnio papirić s njegovim imenom, vrati se.

— Pričekajte, gospodine, tamo unutra.

— Gde?

— U onoj dvorani do ove.

Prođe dvoranom, u kojoj beše ono poprsje, zatim uđe u drugu, gde je vladala polutama, što je delovalo odmereno i strogo, i gde se nalazilo starinsko posoblje, a po zidovima čitava galerija portreta — portreta ljudi iz doba Carstva, iz vremena Republike... Osećao je neko mistično poštovanje.

Prekoputa njemu neka devojka rumenkasta lica sve je gledala oko sebe nekako familijarno i vedro. Iz pokrajnje sobe u dvoranu stupi debeljuškast starac, tamnoput, teška hoda: smešio se prema devojci. Batista se seti, da je već video ono lice, u novinama. Beše to neki senator. Priđe debeljko devojci, stisnu joj ruku, i tako počeše potiho razgovarati. Devojka ustade zadovoljna te se oprosti:

— Onda, najlepša hvala, doktore. Svako dobro.

A on joj preporuči:

— Ne brinite.

I nestade onamo, odakle se i pojavio, težak, golem, noseći trbuh pred sobom...

Za koji časak pojavi se senator Freitas.

— Eh, momče, kako je?

Pređe pogledom po studentovu crnom ruhu pa se umudri:

— Bio sam dobar prijatelj s vašim ocem. Dobar čovek. Potpun karakter. Gvozdena volja. Mogao je daleko doterati u našoj saveznoj državi. Nije hteo! Kazivaše, da mu nedostaje temperamenta. Beše on... Znate li, momče, šta je on bio? Čistunac i naivčina, eto. Međutim...

Batista je postao nestrpljiv na tu pustu ljubaznost. Uvek je taj čovek takav, blagorečiv, kao da je brižan, mogao bi sate i sate tako rastezati, sipati hvale.

— Doktore, ja sam u očajnu položaju. Bili ste dobar prijatelj moga oca. Znate, da je otac želeo, da studiram. A ja evo nemam ni za stan ni za hranu. Očeva smrt lišila me pomoći, koju mi je svakog meseca slao. Reforma, koju očekujete, evo se otegla. Šta da radim?

— Još je juče ministar...

—... U takvim sam prilikama, te bih, želieo, da mi štogod nađete, da mi pribavite bilo šta, apsolutno bilo što. Ja sam na izmaku svojih snaga. Dajem instrukcije, ali od toga ništa. I knjige sam već prodao, a knjige najviše volim u životu — i naglasi — više nego samog sebe.

Stari političar pogleda onu sanjarsku dečačku energiju te se nasmeši tom izlivu srca. I kako je voleo da bude duhovit, da iznosi anegdote, da pripoveda, čak i pred jednom boli, on iskoristi zgodu, koja mu se nadala:

— Onda, mladiću, volite knjige više nego samog sebe? Hm, gle ti te preteranosti...

I potapšavši ga po ramenu:

— Divno doba života! Koliko vam je godina?

— Dvadeset i jedna.

Opet se nasmeši.

— U toj dobi, momče, i ja sam bio kadar gladovati, da bih kupio kakvu knjigu... Verujte mi.

Batista pogleda političara s izrazom, u kom se čitala muka i bes. A političar nastavlja polako, zadovoljan što je našao predmet, na kom je mogao rastezati svoju prozu, kojoj pročišćavanje grla beše jedina, ali hronična zapreka;

— Verujete. Čujte, jednom, u Recifeu — do treće godine studirao sam u Recifeu, a onda sam prešao u São Paulo — jednom, u Recifeu, nisam primio svoju mesečnu pošiljku sve do petog u mesecu. Do petog...? Čekajte .. Tako, do petog ili šestog. Svejedno. Imao sam u džepu samo dvadeset milreisa. I dođe mi neki kolega te mi kaza; »Čuj, Freitas, imam jedan Corpus Juris, daću ti ga jeftino.«

Dok je senator pripovedao, Batista je krišom gledao portrete na zidovima. Zatim je gledao stari nameštaj u dvorani. Kad je opet svratio pažnju na senatorovo pripovedanje, senator je završavao tapšajući ga po ramenu:

— Eto, mladiću, takav bijah u vašoj dobi ...

Priđe služnik i predade mu posetnicu: senator Freitas polako stavi na nos naočale i pročita na glas:

»José de Sousa, ulica Dias da Cruz 328, Rio, četvrt Meyer.«

A onda će, obraćajući se služniku:

— Ko je to?

— Ne znam, ekselenoijo — odgovori službenik.

— A kako izgleda?

— Ne znam, kartu je predao Claudinu.

— Dobro je. Reci mu, neka malo pričeka.

Zatim se okrene studentu:

— U vašoj dobi, jest, ništa iznad knjiga. Dobrih knjiga,dabome!

Batista beše sav smušen. Bolela ga je glava, kao od nekog udarca, ili od neke fiksne ideje. Na časove je hteo da dokrajči onu brbljavu beskorisnost, ono ljubazno presipanje iz šupljeg u prazno, da obračuna s onim ljigavcem, koji neprestano izmiče i nosi se besposlenjačkom željom da razgovara. Osetio je pravi stid, što se mora vratiti na svoju nevolju i opet moliti.

— Gospodine senatore, moje su sestre sada sirote. Moram im pomoći. Želim raditi. Ako mi ne možete pribaviti nameštenje u državnoj službi, pribavite mi učenika. Ili pak kakvo mesto u trgovini.

Senator Messias de Freitas ostade ćuteći; ozbiljno je razmišljao. Uhvativši se za podbradak glatkom rukom, na kojoj se isticahu njegovani nokti, prozbori važno i polako:

— Vaš slučaj zaista zaslužuje moju pažnju. Čekao sam samo tu reformu. Vaše je ime već uneseno. Sve je samo pitanje vremena, kako sam vam rekao. Ali kad je vaš položaj takav, onda nam valja odmah na posao.

Nakon izvesne pauze senator se domisli:

— Znate li, da je na Železnici otvoren konkurs? Batista zadrža iznenadni pokret i krotko odgovori:

— Sve je to zavisno o slučaju. I sigurno će dugo trajati. Ako možete štogod učiniti za mene, treba to biti sada. Kasnije nema koristi.

Političar i opet uze razmišljati.

— Ovaj... čekajte... čekajte ... Znate li pisati na stroju?

— Ne znam, gospodine, ali ću naučiti.

— Govoriću sa Silveirom, predsednikom senata. Valjda će se naći neko mestance za vas tamo u prepisu. Možda... Da, zaista! Dobra ideja! Samo ne znam, hoće li Silveira moći odmah da donese imenovanje. Uvek ima mnogo molba, treba spretnosti i strpljenja. Pusti da prođe nekoliko časaka, a onda podiže glas, ustajući:

— Gde stanujete?

Batista mu kaza adresu, a on zapisa u beležnicu. I pruži ruku:

— Vrlo dobro, mladiću, već ću vas pozvati.

A onda, kao da mu je nešto sinulo u glavi, učini neodređenu kretnju i ponudi potiho:

— Ako vam treba novaca... znate, nisam bogat, ali vam mogu pomoći. Prihvatate li?

Dobro je znao, da je senator Freitas bogat. Znao je i to, kako je došao do bogatstva... Pomisli na svoju bedu, na drage knjige, koje je prodao, i na one, koje mora prodati... U njemu se odigrala kratka borba, sustezao se da primi, a beda ga nagonila protiv skrupula. Senator Freitas gledaše. Ali kad je Batista hteo kazati da, kaza ne, a da ni sam nije znao zašto. I zahvali. A senator ponovi, polako:

— Hajde, recite, treba li vam. Ako vam treba...

Ponizilo ga ono »ako vam treba«. Pa zar nije belodano?

— Hvala, još imam za koji dan.

I oprosti se, a stari će mu na polasku:

— Znate, gde smo sada, zar ne? Copacabana. Ulicu i broj imate u telefonskoj knjizi. Dođite kadgod na večeru.

Batista prođe dvoranom, u kojoj je stajalo poprsje, zatim prođe drugom, siđe stubištem, kojim su jedni ulazili, a drugi silazili... Na vratima ču poznat glas:

— Potegli ste svoju preporuku, a?

Bijaše Clodomiro de Sousa, išao je u svom reporterskom poslu na sednicu senata.

                                                                   *****

Starac iz antikvarijata postao je krvnik Florencija Batiste. Svakog dana nosio mu je student tri-četiri sveska. Nije imao drugog izlaza. A beše mu to, kao da gubi krv na žilu, što je razrezana. Pokušao je i s novinama »Diario do Rio«. Otišao je onamo jedne večeri. Clodomiro, u odsutnosti sekretara, koji je otišao na večeru, držaše skupštinu usred dvorane, a ostali momci sedeli za svojim stolovima ili pak na njima, smiejali se i nizali doskočice.

— Uvek sam bio protiv njega! Predsednik Republike najveći je neprijatelj zemlje!

— Hajde, Clodomiro, ne budi životinja!

— Životinja si ti. U što se ti razumeš? Reporter, skitnica.

Novi smeh.

— A šta si ti?

Neki momak, koji je zasigurno zamenjivao sekretara, koji je jedini radio i nastojao da održi autoritet, javi se naredbom:

— Hajde, momci, za poslom. Gospodine Gomes, vidim na vašem stolu dve omotnice, jednu za agenciju »Americana«, a drugu od »Havasa«. Stavite naslov na te telegrame, jer iz štamparije traže materij al. Clodomiro, koga je onaj prekinuo, opazi u taj čas Batistu kako stoji na vratima redakcije, kao da se skanjuje.

— Veliki čoveče! Priđite! Naša je kuća!

Njih se dvojica rukovaše. U jednom uglu, gde ga je Clodomiro povukao, Batista objasni:

— Potrebno mi je kakvo mesto, ma i najneznatnije. Svako, i najniže, dobro bi mi došlo.

Clodomiro se pravio važan:

— Nije to lako, dragoviću. Kad biste hteli neko vreme u praksu, bez plate... Možda bi nekako išlo. Znate, gotovo svi tako počinju.

Batista vide u tome neko rešenje.

— Posle mesec dana već možete zarađivati. A ovako, ne, nije lako. Eto, gledajte...

I pokaza mu po dvorani:

— ... Vidite li? Sve je to personal. A ima ih još, ima ih još dva puta toliko. Baš mnoštvo.

Uđe neki gospodin, dostojanstven, proseda brka, s naočalama u okviru od kornjačevine, sa šeširom na glavi. U redakciji nastade tišina kao u crkvi. Priđe stolu na dnu dvorane, velikuom stolu pokrivenom knjigama i papirima. Stavi šešir na sto, obesi ogrtač o čavao na zidu i sede za stol. Clodomiro mu priđe:

— Dobar veče, gospodine Nunes.

— Dobar veče — nehajno će onaj, dok je pogledom već preletao po velikim naslovima neke vesti.

Clodomiro poče tiho razgovarati sa sekretarom , te krišom pokazaše na Batistu. Nakon nekog vremena sekretar, koji je i dalje rastresenim i umornim pogledom preletao po otiscima iz štamparije, okrenu se prema uglu i ravnodušno pogleda studenta. Pogled mu se opet vrati na papire na stolu. Batistu obuze teskoba.

Clodomiro mu dade znak, da priđe.

— Ovo je Florencio Batista, student prava, koji bi hteo u novinare.

Batista se bojažljivo smeškao. Sekretar je upeo da pokaže ljubazno lice, ali je očito bio zauzet drugim mislima...

— Niste nikad radili u novinama? — upita studenta.

— Ni u Goiazu? — nadoveza odjednom, kao da se dosetio.

I okrenu u smeh. Batista tada ču prigušen smeh u horu.

Pogleda: sva se redakcija smejala sledeći sekretarov smeh. Ne razumevajući, odgovori:

— Ne, gospodine, ni u Goiazu.

Sad je sekretar pustio maha sehu. Nalaktivši se na stol, uze brisati oči ispod naočala. Činilo se, da je u redakciji oživelo veselje na šefovo dobro raspoloženje, kao da onaj smeh otklanja neku opasnost.

Odjednom se Nunes prestade smejati te udari šakom po stolu:

— Gospodine Gomes! Hodite ovamo!

Niko se ne mače, kao da je ono, makar i neočekivano, nešto sasvim obično.

Gomes ustade i priđe, sa zavrnutim rukavima na košulji, mršav, s razdeljkom posred zalizane kose, što se sjala. Kad se približio, sekretaru podviknu, podnoseći mu otiske pod nos:

— Kakav je ovo naslov?

Gomes zamuca.

— Nemojte zamuckivati! Hajde!

— Ali je gospodin neki dan...

Clodomiro šapnu Batisti na uho:

— Nemojte se čuditi, takav je, odjednom okrene raspoloženje, ali je dobra srca.

Tresući naočalama, nakostrešenih brkova, nervozan, sekretar lista »Diario do Rio« zaključi:

— Neka ovo bude poslednji put!

Tišina je pratila Gomesa, koji se, krotak, vraćao prema svome stolu.

Ali suh i odmeren smeh opet prođe dvoranom — čuo se Nunesov isprekidani glas:

— Divan li je ovaj naš Gomes sa svojim razdeljkom i ulizanom kosom! I ne zna vam on drugo nego razdeliti kosu po sredini, baš po sredini, ni dlaku ovamo, ni dlaku onamo.

I opet se sva redakcija smejala.

A onda, sasvim zaboravljajući slučaj, upita:

— Zar me nisu zvali na telefon?

Clodomiro priđe te će mekušno:

— Jesu, pre sat vremena po prilici, onaj isti glas... ja sam bio na telefonu... Kaže, javiće se kasnije...

Na licu sekretara pokaza se zadovoljstvo. Premetao je po papirima. Zatim, pogledavši Batistu, koji je u blizini sedeo bez reči, uzviknu:

— Zbilja, tu je naš posetilac...

Otvori ladicu i ponudi mu cigaretu. Batista prihvati od straha, nije bio pušač.

Nunes mu se sada sasvim okrenu, s iznenadnim zanimanjem, te će mu ljubazno:

— Evo, vidite, mladiću, redakcija je puna. Može se dogoditi, da koje mesto ostane prazno. Javite se kadikad. A valjalo bi vam malo i prakticirati. Bez toga ne ide.

Batista se oprosti. Clodomiro, ispraćujući ga, šapnu mu u uho, kad bijahu na vratima:

— Izvrstan tip, zar nije? Dođite uvek uveče. U to je doba uvek u redakciji.

Silazeći niza stepenice Batista načas zastade, da stavi šešir na glavu, te ču, kako se odjednom razlegao šefov glas:

— Halo, gospodine Clodomiro! Šta je s onim člankom u obranu Prefekture? Sasvim ste pobenavili, otkad ste našli nameštenje u lučkom nadzorništvu!

                                                               *****

Kad je Batista ujutro pogledao kroz prozor i u kiši video onaj poznati krajolik s brežuljkom, one stene, pod kojima se ulica završavala u obliku kakva seoskog trga, oseti jad do dna duše. Kiša mu ranjavala bolesne živce. Kad god bi kišilo, uvek je voleo ostajati kod kuće, među knjigama.

Ali toga jutra valjalo mu izići, morao je ići na instrukcije, a uveče u redakciju »Diario do Rio«.

Pogleda svoje knjige. Već su mnoge otišle. Prodao je čitav jedan red s police. Ona praznina među knjigama beše kao mesto za porodičnim stolom, što je ostalo prazno, otkad je jedan član zauvek otišao. Gotovo se svakog dana pojavljivao u antikvarijatu. Stari je trgovac jednako grabežljivo prihvatao sveske, čitao naslove, listao knjige gledajući ispod naočala, ocenjujući koliko su uščuvane i odmeravajući im vrednost.. Istim metalnim glasom, prekidajući se svaki čas da bi viknuo na tupavog naučnika, kazivao bi rastreseno cenu, bednu cenu. Batista bi ovde-onde, ponižavajući se, tražio, da stari malko povisi. Jednom mu naivno kaza:

— Zar, gospodine, ne vidite, da vam svaki put prodajem malo duha?

Stari se smejao, tresla mu se siva ušiljena bradica, ispružena koščata ruka zaokruženim pokretom obuhvaćtala svu uzanu prostoriju: — Vidite, sve ovo... sve je to duh, mladiću.

Nekom će zgodom knjižar studentu:

— Zašto ne donesete poveću količinu? Vi usitnili, sve dve po dve knjige, i tri po tri. Ako želite prodati, odmah prodajte sve odjednom. Donesite, pa da napravimo posao.

I još toga kišnog jutra valjalo mu onamo. Već je neke knjige prodao u drugim antikvarijatima, u ulici Konstitucije i u ulici Generala Camare. Bijaše ista tuga žrtvovanja... Ne isplati se ići donde. Njegova sudbina imao je da bude onaj stari knjižar s kapicom, prljav i neurasteničan, s naočalama na šiljatom nosu.

Sišao je niza stube s velikim zamotom. Ovaj put nosio je više knjiga nego obično. Ravno petnaest. Trebalo mu je više novaca. Njegov šešir bijaše baš jadan, sama nečist i masnoća. Trebalo ga je dati na čišćenje. Osećao je, kako su oči njegovih učenika, kad bi odlazio, uprte u prljavu slamu.

Kad već bijaše na uličnim vratima, pred kojima su deca dizala graju i klizala se po lokvama, upravo je stigao listonoša. Vide mu u ruci pismo s crnim obrubom. Odjednom ga napade čama za rodnim krajem, zaporodicu ... jer je pismo bilo od kuće, sigurno.

— Pismo za Florencija Batistu? Ja sam.

Spusti zamotak na poslednju stepenicu. Pismo bijaše od najmlađe sestre.

Pisala mu sestra o siromaštvu, u kojem žive u Goiazu. Sve je tako skupo! Tetka još uvek radi, a devojke joj pomažu. Novac od iznajmljene kuće ne dobijaju već dva meseca. Nalaze se u nevolji, koju ne treba ni opisivati. S Laurinim zaručnikom ne zna se, što je, a Cristinin još nije dobio nameštenje na pošti. Tako će sve tri još dugo biti na teret tetki, koja toliko radi...

Batista tu zastade u čitanju. U grlu mu gvalja, steže ga jecaj. Pograbi zamotak te opet uziđe uza stube. Uđe u sobu. Stene, kojima je tekla voda s brežuljka, sjale se u pozadini kišne slike. Gore, između kućica, zelenjelo se raslinje. Preko trga vukao se fijaker, a kočijaš u ogorčenju vikao: »Gi-ho! Gi-ho!«

Batista pade licem preko postelje. Podugo je tako ostao, bez suza, s onim jecajem, što mu se isprečio u grlu i gušio ga.

Naposletku, bojažljivo, opet prinese pismo očima, da nastavi. Po krovu jednolično šobonjile kišne kapi, a vani curkom lilo.

Sestrica, u naivnosti što beše mučna, nastavljala da pripovieda pojedinosti. Lauri trebaju cipele, a i Cristini. Njoj, Luisi, ne trebaju. Nisu joj važne. Ne voli izlaziti. Ali starije dve moraju uzvratiti posete onima, koji su dolazili u kuću žalosti. Osim toga, iako crnina nije tako skupa, a ruho se šije u kući, ipak je izdatak  

 Moli ga zato, ako može, da pošalje nešto novaca. Ne treba da bude mnogo. Zna ona, da Florencio baš nema novaca, iako kruži glas, da se dobro namestio... Ako je istina, neka malo žrtvuje. Još nešto premda mu ne želi dosađivati, ipak ga moli nešto za sebe lično, trebale bi joj neke knjige, neki udžbenici. Zna Florencio: nije se odrekla sna da postane nastavnica, te je pomalo učila kod kuće, bez učitelja. I na kraju: pozdrav od tetke, od Laure i Cristine, i poljubac od tvoje sekice...

Jecaj mu provali iz grla, drugi navreše za njim. Ah, kakva li olakšanja! Sad je plakao, jako, s očitim olakšanjem, skrivajući lice u jastuk. Čežnja za dobrom sestricom, i za drugim dvema, za neumornom tetkom, za rodnim ognjištem, mučila ga kao kakva duboka rana. I plakaše, zaglušujući se ... Kiša mu se činila daleka.

Olakšan u svojoj boli, Batista naglo ustade. Poslaće novac sestrama. Ukrasće ga, bude li potrebno.

Odjednom mu se zavrže misao u glavi: da ga zatraži od senatora Freitasa?

Sede za stol i poče pisati: »Dragi...« Oklevaše oko prideva. A onda, pokajavši se, zgrabi papir, zgužva ga, rastrga u komadiće.

Ustao je i komadiće bacio kroz prozor. Beše, kao da su snežne pahulje osule po blatu na trgu. Ušetao se po sobi, u dugim je koracima išao tamo-amo. Iz sobe, što se nalazila postrance, doprije ženski glas, jasan:

— Tiše tamo! Šta štropoćeš! Neko je dete udaralo nogama po podu, beše kao da neko bubnja u daljini.

Zastao je pred knjigama. Odjednom mu nešto sinu, nađe kanda izlaz: prodaće sve te knjige... Začudio se, kad vide, da mu ta odluka ne zadaje nikakve boli. Pre bi rekao, da oseća, kako ga je ponela neka pomamna želja, nešto divlje gori u njemu i gura ga napred. Ustaknuo je šešir na glavu i brzo sišao niza stepenice. Na dva koraka od uličnih vrata stajala ručna kolica prazna. Onaj, koji ih je vukao, beše ušao u neki dućan. On ga potraži. Zamoli ga, da pribavi voštano platno, da bi pokrio knjige.

I opet se uspe u sobu. Uze slagati knjige na krevet, na pod, u groznici delatnosti. Dođe vozač:

— Mogu li nositi? Onda, s dopuštenjem. Iznese prvu gomilu, zatim drugu. Pojavi se dvoje radoznale dece:  

 Želite li, da pomognemo? Dođe i pazikuća da pronjuška, te će ljubazno:

— Selidba?

— Nije, samo ove knjige — mrzovoljno će Batista.

Dolje na ulici, knjige su se gomilale pod ceradom na kolicima. Požurio je čovjeka i ostao na prozoru, čekajući da sve bude natovareno.

Zatim krenu pred čovjekom i pred njegovim kolicima, a bijaše mu, kao da ide na čelu pogrebne povorke.

Kad su kolica stajala uz pločnik pred antikvarijatom, stari knjižar bijaše na vratima. Pogleda u čudu:

— Jesu li to vaše knjige?

— Jesu, gospodine.

— Ah!

Uđoše. Bijaše više od tri stotine svezaka. Zatrpali su tezgu, uzdigle se knjige na njoj poput kakva zida. Starac se jadao, trudeći se da ih poreda.

— Mali mi je izašao ima više od jednog sata. Otišao je da doručkuje, i još ga nema! Strahota Jednog ću ga dana za vrat pa na ulicu. Od tog zvekana nikakve koristi!

I namještajući naočale pozva se na studenta kao na svjedoka:

— Baš nikakve! Evo, i sami vidite.

Batisti bilo žao maloga. Kad se vrati, sigurno će izvući svoje, kao obično. I još više zamrzi starca.

Ovaj je međuto već prebirao po svescima, gledao ih jedan po jedan. Zastade da upita:

— Kakav je vaš prijedlog?

— Nemam prijedloga.

Knjižar bez riječi nastavi svoje pregledavanje. Ovdje-ondje protegnuo bi vrat i pokazao bradicu, iznad hrpa knjiga, da pogleda na ulicu:

— A toga tikvana nema, đavo ga odnio!

Batista se nalazio za tezgom, pokraj knjižara. Gorio je od nestrpljenja. Nije mu iz glave izlazila bijeda njegove obitelji. Oni sestrini retci: »Kruži glas, da si se dobro namjestio...« boljeli ga više: od svega. Ne smiju ni časka misliti, da je zao brat. Ah! i u Riju, u bijedi, bijaše žrtva intriga, provincijske zlobe, zavisti...

— Onda, mladiću, lijep poslić?

Starac se šuplje nasmeje i nastavi da procenjuje. A onda će  

 opet:

— Ali, gospodine... zar nemate tako... neku: granicu... ne možete, ovako, od oka...? Ne znate, koliko tražite...?

— Ne znam ništa — odgovori Batista okrećući mu leđa.

Na ulici promicali i štropotali tramvaji, automobili, kočije... Kiša padala, lila kao iz kabla. Na pločniku pred knjižarom brzo se pojavljivale spodobe prolaznika i brzo nestajale.

Batista oseti kako mu krv sve brže kola žilama. Ono sitničavo starčevo pregledavanje beše mu prava muka. U glavi mu gorelo, buktalo. Želeo je da izađe, da izloži lice onoj kiši, da diše dugo i duboko. Starac je završio pregled i na koncu sve zajedno odmeravao očima.

— Dobro... Doduše, ove robe manje-više uvek ima. Brošure...Dobro... Jedno s drugim...

Podigao je glavu u brzu pokretu, kao da je račun sterao na . Nakrivila mu se kapica, a on je opet namesti i pokri ćelu, što beše zasjala. Pogleda zatim studenta, zacrta nešto u zraku i zaključi.:

— Sklopiću s vama posao, koji ne bih sklopio s drugim. Podižete ruke k nebu, a?

I nasmeja se blagonaklono. Izvuče vrpcu s ključima, otvori ladicu: u dnu beše sitniš, a spreda, u kutiji od cigara, bez poklopca, pod žutim kamenom bile su naslagane novčanice. Pažljivo je maknuo kamen ustranu i počeo brojiti novčanice od pet milreisa.

— Daću vam četrdeset milreisa, mladiću. To je kao vama.

Batista oseti kako mu puca glava i kako mu se mrak hvata pred očima. Sav zadrhta od nepravde, koja mu se nanosi, i mržnje, koja ga spopada. Starac, pognut, brojaše novčanice, slineći kažiprst.

— Jeste li zadovoljni, a?

Batista je tada osetio nešto, što beše izvan njegove volje, nešto, što je bilo beskrajno jače od njegove volje: njegove zgrčene šake pograbiše za vrat staroga knjižara, koji se uzalud trže. Šake su stiskale sve jače, i smešno beše starčevo batrganje. Spade mu kapica. Batista je imao pred nosom onu glatku glavu, tamnu i sjajnu, s lukom sive i kovrčave kose od uha do uha. Stiskao je, nenadano miran, zastrašen svojim činom. Zar će to ubiti knjižara? Treba li da ga ispusti? A ako ga ispusti? Zar starac neće vikati, zvati policiju, koja će ga strpati u zatvor? Ako ga ispusti i pobegne? Stari će ga sigurno prijaviti. Opet isto. Ah! Zašto je to učinio? Sve je to pretitrao u mislima i stezao sve jače, dok su se starčeve šake držale njegovih. Očajno je držao, što je zahvatio. Ostao je neko vreme tako. Pomisli na svršetak sestrina pisma: »Znaš, da se nisam odrekla sna da postanem nastavnica...« Nasmeši se pun ljubavi, blagosti. Njegova je mašta radila, odvojena od svega. Starac popusti u nogama, oslabi, Batistu probudi teret, koji se srozavao. Osećao je neku neodređenu gorčinu, odvratnost od svega, odvratnost od onog tela, one glave... Ispusti knjižara na pod, pažljivo, i tek tada vide se sa starim licem u lice: isplazio je jezik, iskolačio oči. Batista se pokaja. Odmah pomisli na policiju, na zatvor, na sramotu, koja će na glavu pasti njegovim sestrama! »Njihov je brat ubio čoveka u Rio de Janeiru. Na robiji je, izdržava kaznu.«

A sada, kamo će? Nebesa, šta da radi? Osluhnu ulicu. Svaki čas promicale spodobe prolaznika. Neka devojčica uđe u knjižaru, poskakujući, sva mokra od kiše:

— Imate li olovaka u boji?

Batista zadrhta, ali se svlada.

— Nemamo ih više.

I osećaše mrtvo telo, što mu je palo do nogu. Devojčica poskakujući izađe:

— Onda doviđenja.

Batista časak ostade kao oglupavio. Odjednom mu dođe ideja: u Goiaz, niko nije video, pobeći...

Spusti pogled. Dole ladica sa starčevim novcem. A mnogo je novaca u njoj...

Zatim, drhteći, uze brojati: pet, deset, dvadeset, četrdeset... Oklevaše... Onda, razmislivši časak, stavi u džep svojih četrdeset milreisa i zatvori ladicu. Stavi potom šešir na glavu, zavrnu ovratnik na ogrtaču te iziđe na kišu.

Iz zbirke: O crime do estudante Batista, São Paulo 1945.