Lav Nikolajevič Tolstoj, Kozaci 2 ( od VII do XIV poglavlja )

 

VII 

Sunce se već skrilo i noćna je senka brzo nailazila od šume. Kozaci su posvršavali svoje poslove oko karaule i iskupili se u kućici na večeru. Samo je starac stalno iščekivao jastreba i sedeo pod platnom trzajući uzicom kopca svezanog za nogu. Jastreb je čučao na drvetu, ali nije hteo da se baci na kokoš. Lukaška je bez žurbe stavljao zamke za hvatanje fazana na njihovoj stazi usred gustog trnja, pevajući jednu pesmu za drugom. I pored visokog rasta i velikih ruku videlo se da mu je svaki posao, i sitan i krupan, uvek polazio za rukom.

− Ej, Luka! − začu se prodorno-zvučan Nazarkin glas, tu blizu iz gustiša. − Kozaci su pošli na večeru.

Nazarka sa živim fazanom ispod pazuha probi se kroz trnje i izađe na stazu.

− Oho! − reče Lukaška i zaćuta. − Gde si uhvatio tog petla? Sigurno je bio u mojoj zamci...

Nazarka je bio Lukaškin vršnjak i takođe je tek proletos došao u vojsku.

Bio je omalen, ružan, mršav, boležljiv, piskutljiva glasa koji je parao uši. Luka i on bili su susedi i prijatelji. Lukaška je sedeo po tatarski, na travi i uređivao zamke.

− Ne znam ja čiji je on. Sigurno je tvoj.

− Je li to tamo, iza jame, ispod platna? Moj je, juče sam zapeo zamku. Lukaška se diže i pogleda uhvaćenog fazana. Pomilova mu rukom tamno-sivu glavu koju je petao prestravljeno ispružao kolutajući očima, i uze ga u ruke.

− Večeras ćemo napraviti đuveč; hajde, zakolji ga i očerupaj.

− Pa kako ćemo, hoćemo li ga sami pojesti, ili ćemo ga dati naredniku?

− Dosta mu je bilo.

− Bojim se da koljem, − reče Nazarka.

_ Daj ovamo.

Lukaška izvadi nožić iza bodeža i brzo prevuče njime. Petao trepnu i ne dospe ni da raširi krila, a njegova se okrvavljena glava već obori i zadrhta.

− Eto, ovako se to radi! − progovori Lukaška bacivši petla. − Biće mastan đuveč.

Nazarka poče da se stresa gledajući petla.

− Ej, Luka, slušaj, onaj će nas đavo opet poslati u zasedu, − dodade on dižući fazana, podrazumevajući pod »đavolom«. narednika. − Fomuškina je poslao po vino, a bila je njegova reda. Koja je već noć kako idemo! On i prolazi dobro na naš račun.

Lukaška pođe prema karauli zviždućući. − Uzmi uzicu! − povika on.

Nazarka ga posluša.

− Ja ću mu večeras kazati, bogami ću mu kazati, − nastavi Nazarka. − Kazaćemo: nećemo da idemo, premoreni smo, pa i dosta je toga. Kaži mu ti, on će tebe poslušati. Ne valja mu to!

− Eto, baš si našao šta ćeš govoriti! − reče Lukaška koji je, kako izgleda mislio o nečem drugom, − glupost! Kad bi nas po noći slao iz sela, bilo bi mi krivo, tamo možeš da se provedeš, a šta ćeš ovde? Ili u karaulu, ili u zasedi, ista stvar. E, kakav si mi ti!...

− Hoćeš li doći u selo?

− Doći ću, o prazniku.

− Gurka priča da se tvoja Dunjaka ljubaka s Fomuškinom, − odjednom reče Nazarka.

− Nek’ je đavo nosi! − odgovori Lukaška iskesivši ravne bele zube i ne nasmejavši se. − Pa zar ja ne mogu da nađem drugu?

− Kako priča Gurka: došao on, kaže, njoj, a muža nema kod kuće. Fomuškin sedi i jede pitu. On je malo posedeo i krenuo; a ispod prozora začu kako ona kaže: »Otišao je onaj đavo. Rođeni, što ne jedeš još pite? A, kaže ona, nemoj ići da spavaš kod kuće«. A on ispod prozora reče: »Divota«.

− Lažeš!

− Živa istina, bogami. Lukaška zaćuta.

_ A što je drugog našla, nek je đavo nosi: zar je malo devojaka? Već mi je dodijala.

− Gle ti njega, đavola! − reče Nazarka. − Ti bi trebao da se okreneš oko poručnikove Marjanke. Da li je istina da ona nema nikoga?

Lukaška se namršti.

− Šta Marjanka! Meni je svejedno! − reče on. − A ti probaj...

− A šta ti misliš? Zar ih je malo u selu?

I Lukaška ponovo zazvižda i pođe prema karauli čupkajući lišće s grana. Prolazeći kroz grmlje odjednom zastade jer opazi glatku ravnu mladicu, izvadi iza bodeža nožić i odseče je.

− Biće dobra harbija, − reče mlateći mladicom kroz vazduh.

Kozaci su sedeli za večerom na zemljanom podu predsoblja oblepljenog blatom, oko niske tatarske sinije, kad se povede razgovor o tome ko će da ide u zasedu.

− Ko će noćas ići? − povika jedan od Kozaka obraćajući se naredniku kroz otvorena sobna vrata.

− Pa ko će? − odgovori narednik. − Čiča Burlak je išao, išao je Fomuškin, − reče, ali ne sasvim uverljivo. − Idite vi, je li tako? Ti, pa Nazar, − obrati se on Luki, − pa neka ide i Jergušov; valjda se ispavao.

− Ti se ne možeš naspavati, zašto ne bi on! − reče Nazarka poluglasno.

Kozaci se nasmejaše.

Jergušov je bio baš onaj Kozak što je pijan spavao kraj kuće. Tek je upao u predsoblje trljajući oči.

U taj čas Lukaška se diže i poče da uređuje pušku.

− Idite što pre. − Večerajte i krećite, − reče narednik. I ne čekajući odgovor na pristanak, narednik zatvori vrata, kako izgleda sumnjajući pomalo u kozačku poslušnost. − Da mi nije naređeno ne bih vas slao, a šta se zna, može da dojaše i poručnik. Upravo pričaju da se prebacilo osam Abreka.

− A šta ćeš, mora se ići, − progovori Jergušov, − red je! Ne može drukčije, tako je vreme. Ja kažem da se mora ići.

Ali Lukaška, držeći oberučke veliki komad fazana pred ustima, posmatrao je čas narednika čas Nazarku i izgledalo je da je sasvim ravnodušan prema onome što se dešavalo i smejao se obojici. Još Kozaci nisu ni krenuli u zasedu, kad čika Jeroška, koji je uzalud presedeo do mraka ispod platana, uđe u tamno predsoblje.

− Ej, deco, − zagudi njegov bas u niskom predsoblju nadjačavši sve glasove, − eto idem i ja s vama. Vi ćete na Čečence, a ja ću da čekam veprove.

VIII

     Bilo je već sasvim mračno kad su čiča Jeroška i trojica Kozaka iz karaule u kabanicama, s puškama preko leđa pošli preko Tereka, do mesta koje je bilo određeno za zasedu. Nazarka nikako nije hteo da ide, ali Luka podviknu na njega i svi se brzo spremiše. Nekoliko koraka pređoše ćutke, Kozaci skrenuše iz jarka i jedva primetnom stazicom kroz trsku približiše se Tereku. Na obali je ležalo debelo crno brvno koga je izbacila voda, a trstika oko brvna bila je sveže ugažena.

− Zar ćemo ovde čekati? − reče Nazarka.

− A što ne bi! − reče Lukaška, − sedi ovde, a ja ću se odmah vratiti, samo da pokažem čiči.

− Ovo je najbolje mesto: mi se ne vidimo, a vidimo sve, − progovori Jergušov, − ovde ćemo i sedeti; najbolje mesto.

Nazarka i Jergušov prostreše kabanice i smestiše se iza brvna, a Lukaška pođe dalje s čičom Jeroškom.

− Ovde je to odmah, blizu, čiča, − reče Lukaška koračajući nečujno ispred starca, − pokazaću ti kuda su prošli. Samo to ja, brajko, znam.

− Hajde, pokaži mi; sila si ti, Junačina, − odgovori starac takođe šapatom.

Lukaška pođe još nekoliko koraka, zastade, naže se nad baricu i zazvižda.

− Evo kuda su prošli na pojilo, vidiš li? − reče on jedva čujno, pokazujući svež trag.

− Bog ti dao, − odgovori starac, − veprova je jama6 tamo, iza jarka, − dodade on. − Ja ću čekati, a ti hajde.

Lukaška uzbaci malo kabanicu i sam krenu obalom natrag pogledajući hitro čas ulevo − u gustiš trstike, čas na drugu stranu, na Terek koji je hučao ispod obale. »I on isto ovako čuva stražu, ili se negde šunja«, − pomisli na Čečenca. Odjednom ga trže snažan šušanj i pljusak vode i on prihvati pušku. Ispod obale iskoči vepar frčući i njegova se crna prilika odvoji za časak od sjajne površine vode i nesta u trstici. Luka brzo uperi pušku ali ne dospe da opali: vepar se već sakrio u gustiš. On pljunu od ljutine i krenu dalje. Prilazeći mestu zasede on ponovo zastade i lagano zviznu. Odgovori mu zvižduk i on priđe drugovima.

Nazarka je sklupčan već spavao. Jergušov je sedeo podmetnuvši noge podase i malo se pomače da napravi Lukaški mesto.

− Baš je šega ovako sedeti, bogami, lepo mesto, − reče on. − Jesi li ga otpratio?

− Pokazao sam mu, − odgovori Lukaška prostirući kabanicu. − A da znaš što sam dobrog vepra kraj same vode poplašio. Sigurno je to onaj isti! Jesi li čuo kako je kršio?

− Čuo sam kako zver krši. Odmah sam znao da je to zver. Tako sam i mislio: Lukaška je poplašio zver, − reče Jergušov umotavajući se kabanicom. − Sad ću malo zaspati, − dodade on, − probudi me posle petlova; treba držati red. Da malo zaspim, da odspavam, a posle ti spavaj a ja ću sedeti; eto, tako.

− Neću ja spavati, hvala ti, − odgovori mu Lukaška.

Noć je bila tamna, topla i bez vetra. Samo su na jednoj strani neba svetlucale zvezde; drugi, veći deo neba iznad planine bio je pokriven jednim velikim oblakom. Crni oblak, salivši se sa planinama, bez vetra se polagano kretao sve dalje i dalje, odvajajući se oštro svojim iskrivudanim krajevima od dubokog zvezdanog neba. Kozak je ispred sebe video jedino Terek i daljinu; pozadi i sa strane okruživao ga je trstikov gustiš. Trstika bi nekada kao bez razloga počela da se njiše i šušti jedna o drugu. Gledajući odozdo, na svetlom delu neba trstikove metljike koje su se njihale izgledale su kao lepršavo-pahuljaste grane drveća. Napred, ispod samih nogu bila je obala ispod koje je žuborio potok. Dalje, sjajna pokretna masa mutne vode jednolično je treperela kraj sprudova i obale. Još dalje, i voda, i obala, i oblak, sve se slevalo u neprozirnu tminu. Po površini vode pružile se senke po kojima je oštro kozačko oko raspoznavalo kvrgavo granje koje je nosila voda. Samo bi se ponekad svetlica odrazila na vodi kao na crnom ogledalu i pokazala crtu suprotne blage obale. Jednolični noćni zvuci, šuštanje trstike, kozačko hrkanje, zujanje komaraca i žubor vode ponekad bi se prekinuli dalekim pucnjem, pljuskom odronjene obale, praćakanjem velike ribe ili kršenjem zveri kroz divlju gustu šumu. Jednom duž Tereka prolete sova, udarajući tačno krilom o krilo posle svaka dva zamaha. Iznad samih kozačkih glava ona skrenu u šumu i približavajući se drvetu ona ne svaki drugi put, nego svaki put zamahom krila udaraše jednim o drugo, a posle se dugo vrtila smeštajući se na starom platanu. Svaki takav iznenadni zvuk naprezao je sluh Kozaka koji je bio budan, oči su mu žmirkale i on je bez žurbe opipavao pušku.

Prošao je veći deo noći. Crni oblak proširio se prema zapadu i iza svojih poderanih krajeva otkrio čisto zvezdano nebo, a okrenuti zlatasti mesečev srp svetleo je crveno iznad planina. Počelo je da zahladnjiva. Nazarka se probudi, promrmlja nešto i ponovo zaspa. Lukaška se dosađivao, ustade, izvadi nožić ispod bodeža i poče da delje mladicu za harbiju. U glavi su mu se vrzmale misli kako tamo na planinama žive Čečenci i kako njihovi džigiti prelaze na ovu stranu, kako se ne boje Kozaka i kako mogu da se preko reke prebacuju i na drugom mestu. On se sav ispruži gledajući duž reke, ali ništa se nije videlo. Posmatrajući katkad reku i daleku obalu koja se pri slabom mesečevom svetlu samo malo odvajala od vode, on već prestade da misli na Čečence i samo je čekao vreme da probudi drugove i da se vrati u selo. U mislima mu se javljala Dunjka u selu, njegova dušica, kako Kozaci zovu svoje ljubavnice, i to ga je ljutilo. Javljalo se jutro: srebrnasta magla zabelasa nad vodom i mlađi orlovi u njegovoj blizini počeše da prodorno zvižde i lupaju krilima. Najzad se daleko iz sela oglasi prvi petao, njemu odgovori drugi otegnut petlovski poj, a zatim se oglasiše i ostali.

»Vreme je da ih budim«, pomisli Lukaška dovršavajući harbiju i osetivši da su mu kapci otežali. Okrenu se drugovima razabirajući čije su koje noge; ali mu se odjednom učini da nešto pljusnu na drugoj strani Tereka i on se još jednom okrenu vidiku iznad planine koji je postajao sve svetliji ispod okrenutog mesečevog srpa i prema crti druge obale, i pogleda Terek na kome se sada jasno videlo kako plivaju kvrgave grane. Učini mu se da se on kreće, a da je Terek sa kvrgavim granama nepomičan; ali to je trajalo samo jedan trenutak. On ponovo poče da pažljivo zagleda. Jedna velika crna klada s granama naročito pobudi njegovu pažnju. Nekako čudno, ne ljuljajući se i ne vrteći plivala je ta klada baš sredinom reke. Čak mu se učini da ona ne pliva strujom, nego nekako ukoso sekući Terek prema sprudu.

Lukaška ispruži vrat i poče da je posmatra još pažljivije. Kad dopliva do spruda, zastade i nekako se čudno poče da miče. Lukaški se učini da se ispod klade ukaza ruka. »Evo gde ću sam da ubijem Abreka!« − pomisli on, dohvati pušku, bez žurbe, ali začas je postavi na nogare, nečujno podiže okidač i pritajivši dah poče da nišani sve bolje gledajući. »Neću da ih budim«, mislio je on. Ali mu srce tako jako poče da udara u grudima da on zastade i poče da ga osluškuje. Odjednom klada pljusnu i ponovo poče da pliva preko struje prema našoj obali. »Samo da ne propustim pravi čas!« − pomisli on i evo, na slaboj mesečevoj svetlosti pomoli se tatarska glava ispred klade. On upravi pušku pravo u glavu. Učini mu se da je sasvim blizu, kao da je na kraju cevi. On pogleda iznad nišana. »On je, Abrek«, − pomisli radosno i odjednom se diže na kolena, uperi pušku i uze metu na nišan koja se jedva videla na kraju dugačke puške, i po kozačkoj navici iz detinjstva progovori: »Vo imja oca i sina«, − i povuče obarač. Munja na časak osvetli trstiku i vodu. Oštar, kratak zvuk pucnja razleže se rekom i negde daleko pređe u tutanj. Klada već poče da pliva ne preko struje, nego niz vodu, okrećući se i ljuljajući.

− Drži, kad ti kažem! − povika Jeroška opipavajući pušku i dižući se iza brvna.

− Umukni, đavole! − prošaputa Luka stisnutih zuba. − Abreci!

− Na koga si pucao? − upita Nazarka, − na koga si pucao, Lukaška?

Lukaška ništa ne odgovori. On je punio pušku i gledao u kladu koja je promicala. Zaustavi se nedaleko na sprudu i iza nje se ukaza nešto krupno kako se ljulja na vodi.

− Što si pucao? Zašto ne govoriš? − ponoviše Kozaci. − Abreci! − kažem ti, − ponovi Luka.

− Što lažeš! Je li puška slučajno opalila?...

− Ubio sam Abreka! Zbog toga sam i pucao! − izgovori Lukaška glasom promuklim od uzbuđenja i skoči na noge. − Čovek je plivao... reče on pokazujući na sprud. − Ja sam ga ubio. Eno ga, pogledaj.

− Dosta je laganja, − ponavljao je Jergušov trljajući oči.

− Zašto dosta? Eno, pogledaj! Pogledaj onamo, − reče Lukaška uhvativši ga za ramena i nagavši ga sebi takvom snagom da Jergušov zajauka.

Jergušov pogleda u pravcu koji mu je pokazivao Luka i ugledavši telo, odjednom promeni ton.

_ Baš jeste! Ja ti kažem da će ih biti još, tačno ti kažem, − reče on tiho i poče da pregleda pušku. − To je plivao izviđač; ili su oni već ovde, ili su na drugoj strani u blizini; tačno ti kažem.

Lukaška se raspasa i poče da skida čerkesku.

− Gde ćeš, budalo? − povika Jergušov, − samo se pomoli i gotov si, tačno ti kažem. Ako si ga ubio, neće ti otići. Daj mi da dodam malo baruta. Imaš li? Nazare! Idi brzo u karaulu, samo nemoj obalom: ubiće te, tačno ti kažem.

− Zar baš da idem sam! Idi ti, − reče Nazarka ljutito.

Skinuvši čerkesku, Lukaška priđe obali.

− Nemoj da ideš, kažem ti, − progovori Jergušov dodajući barut na puščanu policu. Vidiš, ne miče se, vidim ja dobro. Sad će jutro, doći će naši iz karaule. Idi, Nazare, − što si se prepao! Ne boj se, kažem ti.

− Luka, ej, Luka! − povika Nazarka, − pričaj kako si ga ubio.

Luka odustade da odmah ide u vodu.

− Idite brzo u karaulu, a ja ću pričekati. Kažite Kozacima da se pošalje izvidnica. Ako su na našoj strani... treba ih pohvatati! − Kažem ti da će otići, − izusti Jergušov dižući se, − treba ih pohvatati, to je tačno.

Jergušov i Nazarka se digoše, prekrstiše, i pođoše prema karauli, ali ne uz obalu, nego probijajući se kroz trnje šumskom stazicom.

− Pazi, Luka, nemoj da se mičeš, − progovori Jergušov, − inače si gotov. Pazi, nemoj da zevaš, kažem ti.

− Idi, znam, − reče Luka i pregledavši pušku sede ponovo iza brvna.

Lukaška je sedeo sam, gledao na sprud i osluškivao da li se čuju Kozaci; ali do karaule je bilo daleko, a njega je mučilo nestrpljenje; on je mislio da će otići oni Abreci koji su pratili ubijenog. Isto kao i na vepra koji mu je sinoć umakao, on se ljutio i na Abreke koji će sada umaći. Pogledao je čas oko sebe, čas na drugu obalu, očekujući da će opaziti još koga čoveka, i namestivši nogare bio je spreman da puca. On nije mislio da i njega neko može da ubije.

IX

Već je počelo da sviće. Celo Čečenovo telo bilo je nepomično, samo se malo njihalo na sprudu, sad se to jasno videlo. Odjednom se u u blizini Kozaka začu lomljava trstike, koraci i njihanje metljike. Kozak podiže obarač do kraja i progovori: »Vo imja oca i sina«. Odmah posle krckanja obarača koraci umukoše.

− Ej, Kozaci! Nemoj da ubiješ čiču, − začu se miran bas i šireći trstiku čiča Jeroška izađe baš pred njega.

− Bogami, malo je trebalo pa da te ubijem! − reče Lukaška.

− Šta si ubio? − upita starac.

Zvučan starčev glas koji se razlegao šumom i dole niz reku odjednom prekide noćnu tišinu i tajanstvenost koja je okruživala Kozaka. Kao da odjednom postade svetlije i vidnije.

− Eto, čiča, ti ništa nisi video, a ja sam ubio zverku, − reče Lukaška spuštajući obarač i dižući se neprirodno mirno.

Čiča nije dizao očiju sa belih leđa koja su se sada jasno videla i oko kojih se talasao Terek.

− Plivao je sa granom na leđima. Ja sam ga ugledao pa... Pogledaj onamo! Eno! U plavim je gaćama, ima i pušku... Vidiš li? − reče Luka

− Kako da ne vidim! − izgovori starac osećajno i nešto ozbiljno i strogo pojavi se na njegovom licu. − Ubio si džigita, − reče on kao da ga žali.

− Sedim ja tako i gledam, a nešto kao da se crni na onoj obali? Ja pogledam još bolje i tačno je, prilazi čovek i pada. Kakvo je ovo čudo! A klada, golema klada, pliva, i ne niz vodu, već popreko. Gledam ja, a ispod nje se pomalja glava. Kakvo je ovo čudo? Pratim ja njega iz trstike, slabo vidim; ja se pridignem, a on je sigurno čuo, beštija, pa ispuza na sprud i poče da razgleda. Lažeš, mislim ja, nećeš mi pobeći. Čim uspuza, poče da razgleda. (Oh, nešto mi zape u grlu!) Ja pripravih pušku, ne mičem se, čekam. On malo postaja, postaja pa opet zapliva, a kad ispliva na mesečinu, čak mu se ugledaše i čitava leđa. »Vo imja oca i sina i svjatago duha«. Ja pogledah kroz dim, a on se koprca. Možda i zastenja, ili mi se to učini? Eto, neka ti je hvala gospode, pomislih ja, ubio sam ga! A kad se izbaci na sprud, sve se jasno videlo, hteo bi da se digne, ali ga je izdala snaga. Trzao se, trzao i legao. Čisto se sve vidi. Vidiš, ne miče se, sigurno je crkao. Kozaci su otrčali u karaulu da drugi ne pobegnu.

− Baš ćeš ih pohvatati! − reče starac. − Sad su oni, brate, daleko... − I on ponovo tužno zanjiha glavom. U taj čas začuše se na obali Kozaci koji su išli peške i na konjima, razgovarajući glasno i lomeći granje.

− Vode li čamac? povika Luka.

− Luka je junačina! Povuci uz obalu! − zavika jedan od Kozaka.

Ne čekajući čamac Lukaška poče da se svlači ne skidajući očiju s plena.

− Pričekaj čamac, tera ga Nazarka − povika narednik.

− Budalo! Možda je živ! Samo se pretvara! Uzmi bodež, − viknu drugi Kozak.

− Šta drobinjaš! − odbrusi Luka skidajući čakšire. On se brzo skide, prekrsti, poskoči i pljusnu u vodu, zaroni i poče da pliva bacajući bele ruke i visoko dižući leđa iz vode, i zapliva prema sprudu preko Terekove matice. Gomila Kozaka bučno i u isti mah razgovarala je na obali. Trojica konjanika krenuše u obilazak. Iza okuke pojavi se čamac. Lukaška se ispravi na sprudu, naže se nad telo i dvaput ga prodrma. »Mrtav!« − začu se Lukaškin oštar glas.

Čečenac je pogođen u glavu. Imao je plave gaće, a košulja, čerkeska, puška i bodež bili su mu privezani za leđa. Iznad toga bila je privezana velika grana koja je isprva zavaravala Lukašku.

− Evo kakav se šaran uhvatio! − reče jedan od Kozaka koji su okružili Čečenovo telo izvađeno iz čamca i položeno na travu kraj obale.

− A kako je samo žut! − reče drugi.

− Kuda su naši otišli da ih traže? Ne boj se, svi su oni s one strane. Da ovaj nije bio izvidnica, drukčije bi on plivao. Zašto bi bio sam? − dodade treći.

− Sigurno je bio okretan dok su ga poslali napred. Sigurno je bio pravi džigit! − reče Lukaška s podsmehom, cedeći kraj obale mokro odelo i neprestano drhteći. − Brada mu obojena i potkresana.

− I kabanicu u vrećici svezao na leđa. S njom mu je bilo i lakše plivati, − primeti neko.

− Slušaj, Lukaška! − progovori narednik držeći u rukama bodež i pušku koje su skinuli s ubijenog. − Bodež uzmi sebi, i kabanicu takođe uzmi, a za pušku dođi meni i daću ti tri monete.7 Vidiš, ona i zviždi, − dodade duvajući u cev, − Merak mi je da je uzmem za uspomenu.

Lukaška mu na to ne odgovori ništa, ali videlo se da ga je to moljakanje ljutilo; ali je znao da to ne može izbeći.

− Vidiš li ti đavola! − reče smrknut bacajući na zemlju Čečenovu kabanicu, − bar da išta valja, sami dronjci.

− Valja kad ideš u drva, − reče drugi Kozak.

− Moseve, ja odoh kući, − reče Lukaška, kako izgleda zaboravivši na svoju ljutinu i želeći da iskoristi svoj poklon starešini. − Hajde, nek ti bude!

− Odvucite ga, momci, za karaulu, − obrati se narednik Kozacima, još uvek razgledajući pušku. − Treba ga od sunca zakloniti granjem. Možda će neko stići sa planine da ga iskupi.

− Nije još takva vrućina, − primeti neko.

− Može ga šakal nagrditi? Zar bi to bilo lepo? − primeti jedan od Kozaka.

− Postavićemo stražu, jer ako dođu da ga iskupe, ne bi bilo lepo da bude iznakažen.

− E, Lukaška, ti kako hoćeš, ali momke treba da častiš, jedno burence, − dodade narednik veselo.

− Pa to je red, − prihvatiše Kozaci, − Vidiš, bog daje sreću: ni čuo ni video, a Abreka ubio.

− Kupuj bodež i kabanicu. Daj što više para. I gaće ću prodati. Bog s tobom, − reče Luka. − Za mene nisu: mršav je bio, đavo jedan.

Jedan je Kozak kupio kabanicu za monetu. Drugi je dao za bodež dve mere vina.

− Pijte, momci, dajem jednu meru vina, − reče Luka, − sam ću ga doneti iz sela.

− A gaće izreži devojkama za marame, − javi se Nazarka.

Kozaci se grohotom nasmejaše.

− Dosta je smeha, − ponovi narednik, − nosite leš. Što će nam kraj kuće ta nesreća...

− Što ste stali? Nosite ga tamo, momci! − podviknu Lukaška zapovednički Kozacima koji su lenjo prihvatili leš i oni izvršiše njegovo naređenje kao da je on starešina. Ponevši leš nekoliko koraka, Kozaci mu pustiše noge koje su beživotno podrhtavale i ukočene dodirnuše zemlju; izmakavši se malo, Kozaci su neko vreme ćutali. Nazarka priđe lešu i popravi glavu koja se nakrivila, da vidi krvavu okruglu ranu iznad slepoočnice i lice poginulog.

− Vidiš kako ga je obeležio! Pravo u mozak! − progovori on, − neće se izgubiti, njegovi će ga prepoznati. Niko ništa ne odgovori i ponovo među Kozacima zavlada tajac.

Sunce se već diglo i rosno zelenilo osvetljavalo ispresecanim zracima. U blizini, u šumi koja se budila, hučao je Terek; sa svih strana dozivali su se fazani dočekujući jutro. Kozaci su ćutke i nepokretno stajali oko mrtvaca i posmatrali ga. Mrko telo samo u potamnelim mokrim plavim gaćama stegnuto učkurom preko upalog trbuha, bilo je stasito i lepo. Mišićave ruke ležale su ravno duž rebara. Plavkasta sveže obrijana okrugla glava sa usirenom krvi na rani sa strane, bila je zavaljena. Glatko preplanulo čelo oštro se izdvajalo na obrijanoj glavi. Staklaste, otvorene oči spuštenih ukočenih zenica gledale su gore, kako je izgledalo mimo svega. Na tankim usnama rastegnutim u krajevima, ispod crvenih potkresanih brkova, činilo se da se sledio dobroćudan lagan osmeh. Na malim rukama obraslim crvenkastim maljama zgrčeni prsti, a nokti obojeni crveno. Lukaška se još oblačio. Bio je mokar, vrat mu crveniji a oči sjajnije nego obično; široke jagodice podrhtavale; sa belog zdravog tela na jutarnjem svežem vazduhu dizala se jedva primetna para.

− I on je takođe bio čovek! − progovori on, izgleda, diveći se mrtvacu.

− Da, da si mu ti pao šaka ne bi te pustio, − primeti neko od Kozaka.

Tajac prestade. Kozaci počeše da se kreću, da govore. Dvojica odoše da naseku granja da prekriju mrtvaca. Drugi pođoše prema karauli. Luka i Nazarka otrčaše da se spreme u selo.

Posle pola sata kroz gustu šumu koja je delila Terek od sela, Lukaška i Nazarka skoro trčeći išli su kući i stalno razgovarali.

− Nemoj da joj kažeš da sam te ja poslao, − idi i pogledaj je li joj muž kod kuće? − reče Luka oštrim glasom.

− A ja ću do Jamke, − provešćemo se, je li? − zapita poslušni Nazar.

− Ako se sada ne provedemo, pa kad ćemo, − odgovori Luka.

Kad stigoše u selo Kozaci malo popiše i legoše da odspavaju do veceri.

X

Treći dan posle opisanog događaja dve čete kavkaskog pešadijskog puka stigoše u selo Novomlinsku na bivak. Ispregnuta četna komora stajala je već na trgu. Kuvari iskopaše rupu i iz mnogih dvorišta dovukoše slabo čuvane bilje drva i već su kuvali kašu. Četni narednici prebrojavali su momke. Komordžije pobijali kolje za pripinjanje konja. Domari koji su se već potpuno udomaćili trčali su ulicama i sokacima i pokazivali stanove oficirima i vojnicima. Tu je bilo zelenih sanduka poređanih u red. Bila su tu komordžijska kola i konji. Tu su i kazani u kojima se kuvala kaša. Tu je bio i kapetan, i poručnik, i čelni narednik − Onisim Mihajlovič. I sve se to nalazilo u onom selu koje je bilo određeno naredbom za četni bivak; zbog toga su čete bile kao kod kuće. Zašto moraju da borave baš ovde? Ko su ti Kozaci? Da li je to njima po volji što će se kod njih boraviti? Da li su oni raskoljnici, staroverci, ili nisu? To se nikoga nije ticalo. Raspušteni posle prebrojavanja, izmoreni i prašljivi vojnici, sa bukom i bez reda, kao kad se pčele puste, rasturiše se po trgovima i ulicama; ne obazirući se na kozačko neraspoloženje oni po dvojica-trojica ulažahu u veselom razgovoru u kuće, skidajući spremu i vešajući je po zidovima, razmeštajući svoje torbe i šaleći se sa ženama. Oko svog omiljenog mesta, ognjišta na kome se kuva kaša, okupila se velika grupa vojnika s lulama u zubima, pogledajući čas u dim koji se jedva primetno dizao u žarko nebo i gore se pretvarao u beli oblačić, čas u vatru čiji je plamen poput rastopljenog stakla treperio u čistom vazduhu, i šaleći se i zavitlavajući Kozake i Kozakinje što žive sasvim drukčije nego Rusi. U svim dvorištima vide se vojnici i čuje se njihov gromki smeh, čuje se ozlojeđena i prodorna vika Kozakinja koje brane svoje kuće, ne dajući vode i posuđa.8 Dečaci i devojčice savijaju se uz majke i jedno prema drugome, uplašeno prateći kretanje vojnika koje još nikad nisu videli i trčeći za njima na izvesnom odstojanju. Stari Kozaci izlaze iz kuća, sedaju na zemljane klupe ispred njih i tmurno i ćutke prate vrzmanje vojnika, kao da ih se to nimalo ne tiče, a ne shvatajući šta sve može da se rodi iz toga.

Olenjin, koji već tri meseca služi kao junker u kavkaskom puku, dobio je stan u jednoj od najboljih kuća u selu, kod potporučnika Ilije Vasiljeviča, to jest kod bubuke Ulite.

− Šta će ovo biti, Dimitrije Andrejeviču? upita zadihani Vanjuša Olenjin koji u čerkesci, posle petočasovnog marša veselo ulazio u dvorište kuće koja mu je bila određena za stanovanje, jašući kabardinca9 koga je kupio u Groznom.

− A šta bi moglo da bude, Ivane Vasiljeviču? − upita ga on bodreći konja i veselo posmatrajući oznojenog Vanjušu razbarušene kose i usplahirenog lica koji je stigao s komorom i raspremao stvari.

Olenjin je naizgled bio sasvim drugi čovek. Umesto obrijanog lica sad je imao mladenačke brkove i bradicu. Umesto ispijenog žućkastog lica od noćnog života, sad je izgledao zdrav, crvenkasto preplanuo po obrazima, čelu i iza ušiju. Umesto čistog novog crnog fraka nosio je belu prljavu čerkesku širokih nabora sa oružjem. Umesto sveže uštirkanih okovratnika − crvena kragna svilenog bešmeta koja mu je stezala preplanuli vrat. On je bio odeven kao Čerkez, ali ne kako treba; svako bi u njemu prepoznao Rusa, a ne džigita. Sve je i bilo i nije bilo na mestu. I pored toga njegova je spoljašnjost odavala zdravlje, veselost i samozadovoljstvo.

− Eto, vama je ovo smešno, − reče Vanjuša, − a vi pokušajte da sami porazgovarate s ovim narodom: ne daju ti ni da mrdneš, pa eto ti. Ni reči ne možeš da izvučeš od njih. − Vanjuša ljutito baci na prag limenu kofu. − Nekako, kao da nisu Rusi.

− Pa što ne potražiš seoskog načelnika?

− Pa ja ne znam njihovo mesto stanovanja, − odgovori Vanjuša uvređen.

− Pa ko tebe tako vređa? − upita ga Olenjin razgledajući oko sebe.

− Đavo bi ih znao! Tfu! Pravoga gazde nema. kažu da je otišao na nekakvu krigu.10 A stara je takva veštica da bog sačuva! − odgovori Vanjuša uhvativši se za glavu. − Kako ćemo ovde živeti, ja ni sam ne znam. Gori su od Tatara, bogami. Džaba im što se smatraju hrišćanima. Iako je Tatarin, ali on je ljudina, plemenitiji. »Otišao na krigu!« Kakva im je to kriga, boga ti pitaj! − zaključi Vanjuša i okrenu se.

− Šta, pa zar nije isto kao i kod nas? − upita Olenjin podsmehujući mu se i ne silazeći s konja.

− Molim vas dajte mi konja, − reče Vanjuša, kao zbunjen novim redom, ali mireći se sa sudbinom.

− Znači da je po tvom Tatarin plemenitiji? A, Vanjuša? − ponovi Olenjin silazeći s konja i lupkajući po sedlu.

− Pa vi se sa mnom sprdate! Vama je smešno! − progovori Vanjuša ljutitim glasom.

− Stani, nemoj da se ljutiš, Ivane Vasiljeviću, − odgovori Olenjin smejući se i dalje. − Čekaj dok ja odem domaćinima, videćeš, sve će biti u redu. Još kako ćemo lepo živeti! Samo nemoj da se uzrujavaš.

Vanjuša mu ništa ne odgovori nego samo zažmiri, prezrivo pogleda gospodara i zamaha glavom. Vanjuša je gledao u Olenjinu samo gospodara. Olenjin je gledao u Vanjuši samo slugu. A oni bi se silno iznenadili kad bi im neko rekao da su njih dvojica drugovi. A oni su i ne znajući bili drugovi. Vanjuša je uzet u kuću kad mu je bilo jedanaest godina, kad je i Olenjinu bilo isto toliko. Kad je Olenjinu bilo petnaest, učio je Vanjušu jedno vreme i naučio ga da čita francuski, čime se Vanjuša silno ponosio. I sada, kad je bio dobrog raspoloženja, Vanjuša je izgovarao po koju francusku reč i usto se glupo smejao.

Olenjin ustrča uz ulazne stepenice i odgurnu vrata u trem. Marjanka, samo u ružičastoj košulji, kao što se obično Kozakinje oblače u kući, uplašeno odskoči s vrata, pribi se uza zid i sakri donji deo lica širokim rukavom tatarske košulje. Otvorivši vrata još više; Olenjin ugleda u polumraku vitku i visoku priliku mlade Kozakinje. Brzom i požudnom mladenačkom radoznalošću on i nehotice opazi snažne i deviičanske oblike koji su se nazirali ispod tanke cicane košulje i divne crne oči upravljene u njega sa dečjom prestravljenošću i divljom znatiželjom. »Ovo je ona!« − pomisli Olenjin. »Pa biće ovakvih još podosta«, − dođe mu malo kasnije u pamet, i on otvori i druga vrata na kući. Stara babuka Ulitka, isto tako samo u košulji, mela je pod sagnuta i okrenuta leđima.

− Zdravo, majčice! Eto, dođoh zbog stana... − poče on.

Kozakinja, ne ispravljajući se, okrenu mu se strogim ali ipak još lepim licem.

-Što si došao? Hoćeš da nam se rugaš? A? Ja ću se tebi narugati! Dabogda te crna bolest izela! − povika ona gledajući pridošlicu iskosa i smrknutih obrva.

Olenjin je isprva mislio da će iznurena hrabra kavkaska vojska kojoj je i on pripadao, biti svugde radosno dočekana, a naročito od strane Kozaka, ratnih drugova, i zbog toga ga ovakav doček zaprepasti. Ali on se ipak ne zbuni i htede da objasni da je on spreman da plati stan, ali starica mu ne dade ni da dovrši.

− Što si došao? Kakva ti bolest treba? Njuško ostrugana! Pričekaj malo dok dođe gazda, pokazaće on tebi. Ne trebaju meni tvoje pogane pare. Kamo sreće da te ne gledamo! Kuću ćeš nam duvanom opoganiti, pa zato da nam platiš. Takvu pogan još nismo videli! Pogodilo te dabogda u trbuh i srce!... − vrištala je ona prekidajući Olenjina.

»Izgleda da Vanjuša ima pravo! − pomisli Olenjin. − Tatari su plemenitiji«, − i uz pljusak psovki babuke Ulitke izađe iz kuće. U taj čas Marjanka, koja je kao i pre bila samo u ružičastoj košulji, ali već povezana belom maramom sve do očiju, iznenada istrča pred njega iz trema. Lupkajući brzo bosim nogama po stepenicama ona strča dole, zastade, brzo se okrenu nasmejanih očiju, pogleda mladića i sakri se iza kućnog ćoška.

Čvrst mladenački hod, divlji pogled sjajnih očiju ispod bele marame, lep snažan stas lepotice zadiviše sada Olenjina još više. »Ovo je sigurno ona prava«, − pomisli on. Sve manje misleći o stanu i okrećući se stalno za Marjankom, on pođe Vanjuši.

− Pazi, pa i devojka je takođe neka divljakuša, − reče Vanjuša baveći se još sa stvarima oko kola, ali već raspoloženiji, − kao neka kobilica iz ergele! Lafam!11 − dodade svečanim i gromkim glasom prasnuvši u smeh.

XI

Predveče se gazda vratio iz ribolova i kad saznade da će mu se stan plaćati, smiri svoju babu i udovolji Vanjušinom traženju.

U novom stanu sve je uređeno kako treba. Ukućani su prešli u topli deo kuće, a junkeru su iznajmili hladni deo za tri monete mesečno. Olenjin malo pojede pa zaspa. Predveče se probudi, umi se, očisti,večera i zapalivši cigaretu sede pored prozora koji je gledao na ulicu. Žega je prestala. Kosa senka kuće sa izrezbarenim šljemenom pružala se preko prašnjave ulice i čak se savijala po donjem delu susedne kuće. Strmi krov od trstike na kući preko puta blistao je u zracima sunca koje se smirivalo. Vazduh postade svežiji. U selu je bilo tiho. Vojnici se smestiše i smiriše. Stoka još nije doterana, a seljani se još nisu vratili s rada.

Olenjinov stan bio je skoro na kraju sela. Ponekad, negde daleko preko Tereka, sa onih mesta odakle je došao Olenjin, čuli su se prigušeni pucnji, − iz Čečne ili sa Kumicke ravnice. Olenjin se osećao vrlo ugodno posle tromesečnog života na bivaku. Na svom umivenom licu osećao je svežinu, na snažnom telu čistoću od koje se za vreme marša odvikao, a u svim odmornim udovima mir i snagu. U duši mu je isto tako bilo sveže i vedro. Prisećao se marša, opasnosti koje su minule. Sećao se kako se za vreme opasnosti dobro držao, nimalo slabije od ostalih i bio je primljen u društvo hrabrih Kavkazaca. Moskovske uspomene bile su već bogzna gde. Stari život izbrisan, poče nov, sasvim novi život u kome nije bilo grešaka. Kao nov čovek, među novim ljudima, on je ovde mogao da stekne o sebi vrlo lepo mišljenje. On je preživljavao mladenačka osećanja životne radosti gledajući čas kroz prozor dečake koji su se igrali čigrom u hladovini kraj kuće, čas svoj novi uredni stan, razmišljajući kako će se ugodno osećati u tom, za njega novom životu na selu. Zagledao je još planine i nebo i svim njegovim uspomenama i sanjarenjima pridružiše se stroga osećanja veličanstvene prirode. Njegov život nije započeo onako kako je on zamišljao polazeći iz Moskve, nego neočekivano lepo. Planine, planine, planine izbijalo je iz svega o čemu je mislio i osećao.

− Kuju poljubio! Lonac oblizao! Čiča Jeroška poljubio kuju! − povikaše kozačka deca igrajući se čigrom ispod prozora, gledajući u sokak. − Kuju poljubio! Propio kamu! − vikali su dečaci zbijajući se i odstupajući.

Ova je vika bila upućena čiča Jeroški koji se vraćao iz lova s puškom o ramenu i fazanima za pojasom.

− Ja sam kriv, kriv sam, deco! Ja sam kriv! − govorio je on živahno mlatarajući rukama i gledajući u prozore na kućama s obe strane ulice. − Propio sam kuju, kriv sam! − ponovi on ljuteći se, ali pretvarajući se da je to njemu svejedno.

Olenjin se začudi kako dečaci postupaju sa starim lovcem, a još više ga zadivi cela pojava, snaga i izrazito pametno lice čoveka koga su nazivali čiča Jeroška.

− Deda! Kozače! − obrati se on njemu. − Hodi ovamo.

Starac pogleda na prozor i zastade.

− Zdravo, dobar čoveče, − reče on dižući iznad kratko ošišane glave svoju šubaru.

− Zdravo, dobri čoveče, − odgovori Olenjin. − Šta to tebi dečaci viču?

Čiča Jeroška priđe prozoru.

− Rugaju mi se, starom. Ali nije to ništa. Ja to volim. Nek se raduju čiči, − reče tako odlučnim i pevušećim tonom kako razgovaraju stari i uvaženi ljudi. − Jesi li ti vojnički načelnik?

− Ne, ja sam junker. A gde si to ubio fazane? − zapita Olenjin.

− Ulovio sam tri koke u šumi, − odgovori starac okrećući prozoru svoja široka leđa jer su mu pozadi visile tri fazanke zadenute glavicom za pojas i mrljale krvlju njegovu čerkesku. − Zar ih do sada nisi video? − upita ga on. − Ako hoćeš, uzmi koju. Evo ti! − i on mu pruži kroz prozor dve fazanke. − A što, jesi li ti lovac? − upita on.

− Jesam, i ja sam lovac. Na maršu sam ih ubio četiri.

− Četiri? Mnogo! − reče starac podrugljivo. − A voliš li ti da cugneš? Piješ li vina?

− A zašto ne bih? Volim i da popijem.

− Ehe, vidim ja da si ti ljudina! Mi ćemo se s tobom sprijateljiti, − reče čiča Jeroška.

− Svrati malo, − reče mu Olenjin. − Eto, da popijemo malo vina.

− Baš da svratim, − reče starac. − Ti uzmi fazane.

Na starčevom se licu videlo da mu se junker dopao i on odmah razumede da se kod junkera može džabe popiti i zbog toga mu poklanja par fazana.

Za nekoliko trenutaka na kućnim vratima pojavi se prilika čiča Jeroške. Olenjin tek sada primeti kako je taj čovek ogroman i snažan, iako je njegovo crvenkasto-smeđe lice sa potpuno belom širokom bradom bilo svo izbrazdano staračkim, i od napora dubokim borama. Mišići njegovih nogu, ruku i ramena bili su toliko jedri i ispupčeni, kao što je to samo kod mladića. Na glavi, ispod kratke kose, nazirali su se duboki zarasli ožiljci. Žilav debeo vrat bio mu je kao u bika sav išaran četvrtastim naborima. Njegove rapave ruke bile su izubijane i izgrebane. On spretno i lako prekorači prag, odloži pušku i stavi je u ćošak, brzo se ogleda i oceni razmeštene stvari idući uvrnutih nogu u opancima od sredine sobe. Zajedno s njim uđe u sobu jak, ali ne i neprijatan izmešan zadah vina, votke, baruta i usirene krvi.

Čiča Jeroška se pokloni ikonama, popravi bradu, priđe Olenjinu i pruži mu svoju crnu debelu ruku.

− Koškiljdi! − izusti on. − To na tatarskom znači: da si mi zdravo i mirno, tako je to na njihovom.

− Koškiljdi! znam ja to, − odgovori Olenjin pružajući mu ruku.

− E, ne znaš, ne znaš! Budalo! − reče čiča Jeroška s prekorom i mašući glavom. − Kad ti neko kaže koškiljdi, ti treba da odgovoriš: ala razi bo sun, i to znači pomoz’ bog. E, tako treba, sinko moj, a ne koškiljdi. Sve ću ja tebe naučiti. Eto, jednom je kod nas bio Ilija Moseič, vaš, Rus, s njim smo bili prijatelji. Ljudina je bio. Pijanac, lopov, lovac, i to kakav lovac! Sve sam ga naučio.

− A šta ćeš mene naučiti? − upita ga Olenjin, − interesujući se starcem sve više i više.

− Povešću te u lov, naučiću te da loviš ribu, pokazaću ti Čečence, a ako hoćeš naći ću ti i dušicu. Eto, takav sam ti ja čovek. Veseljak sam ja! − i starac se zasmeja. − Ja ću sesti, sinko moj, umoran sam. Karga? − dodade on kao da ga nešto pita.

− A šta znači karga? − upita Olenjin.

− E, to na gruzinskom znači dobro. A ja tako govorim; to je moja uzrečica, najmilija reč: karga; karga, kad tako kažem onda se šalim. Ali, sinko moj, hajde ti reci da nam donesu vina. Imaš li ti vojnika, posilnog? Imaš li? Ivane! − povika starac. − U vas je svaki vojnik Ivan. I tvoj je Ivan, je li?

− Jeste, Ivan. Vanjuša! Molim te uzmi u gazde vina i donesi ovamo.

− Sve ti je to jedno te isto, Vanjuša ili Ivan. Zašto su kod vas, vojnika, sve sami Ivani? Ivani! − ponovi starac. − Ti, sinko, zamoli iz bureta što je načeto. U njih je najbolje vino u selu. Ali ne daj više od trideset kopejki za osminu, pazi, onoj je veštici duša da... Proklet je naš narod, glup narod, − nastavi čiča Jeroška u poverenju čim Vanjuša izađe, − oni vas ne drže za ljude. A po mome, iako si vojnik, opet si čovek, i ti imaš dušu. Zar ne govorim pravo? Ilija Moseič bio je vojnik, ali kakav je samo čovek, zlato od čoveka! Je l’ tako, sinko moj?

Zbog toga mene naši i ne vole; a meni je baš svejedno. Ja sam ti veseo čovek, ja sve volim, ja sam Jeroška! Tako ti je to, sinko moj!

I starac nežno potapša mladog čoveka po ramenu.

XII

Za to vreme Vanjuša je uspeo da uredi svoje domaćinstvo, čak se obrijao kod četnog brice, bio je u najboljem raspoloženju i pantalone spustio preko čizama, što je bio znak da je četa smeštena u prostranim stanovima. On pogleda Jerošku pažljivo ali neprijazno, kao na divlju neviđenu zverku, zaklima glavom i uze ispod klupe dve prazne boce pa pođe domaćinima.

− Da ste mi zdravo, mili moji, − reče on odlučivši da bude naročito strpljiv. − Gospodin je naredio da se kupi vina; natočite, dobri ljudi.

Starica ne odgovori ništa. Devojka, stojeći pred malim tatarskim ogledalom nameštala je maramu na glavi: ona se ćutke okrenu Vanjuši.

− Ja ću vam platiti parama, uvažene, − reče Vanjuša zveckajući bakrenjacima u džepu. − Budite vi dobri, pa ćemo i mi biti dobri, tako je bolje, − dodade on.

− Treba li mnogo? − upita starica osorno.

− Osmina.

− Hajde, rođena, natoči im, − progovori babuka Ulita obraćajući se kćeri. − Natoči im iz načetog, željo moja.

Devojka uze ključeve i bokal i izađe s Vanjušom iz kuće.

− Reci mi, molim te, koja je ono žena? − upita Olenjin pokazujući na Marjanku koja je toga časa prolazila pored prozora. Starac namignu i gurnu mladića laktom.

− Čekaj, − reče on i naže se kroz prozor. − Khm! Khm! − nakašlja se starac i zamuka. − Marjanuška! Ej, lepojko, Marjanka! Zavoli me, dušice! Ja sam šaljivdžija, − dodade on šapatom Olenjinu.

Devojka je išla pored prozora ne okrećući glavu, ravnomerno i snažno mašući rukama i onim naročitim gizdavim i otresitim korakom Kozakinja. Ona samo polagano okrenu starcu svoje crne vatrene oči.

− Zavoli me, bićeš sretna! − povika Jeroška i namigujući pogleda upitno Olenjina. − Ja sam ljudina, šaljivdžija sam ja, − dodade on.

− Kraljica devojka? Je li?

− Lepotica, − reče Olenjin. − Zovni je ovamo.

− Ne − ne! − progovori starac. − Hoće da je udaju za Lukašku. Luka−kozak, ljudina, džigit, skoro je ubio jednog Abreka. Naći ću ja tebi bolju. Naći ću ti takvu da će sva biti u svili i srebru. Što sam rekao − i učiniću; lepojku ću naći.

− Star si, a kako govoriš! − reče Olenjin. − Pa to je grehota!

− Grehota? Šta je grehota − odgovori starac odlučno. − Zar je grehota gledati lepe devojke? Zar je grehota da se s njom provodiš? Zar je grehota da je zavoliš? Je li kod vas tako? Ne, sinko moj, nije to grehota, to je božje davanje. Bog je tebe stvorio, bog je stvorio i devojku. Sve je on, brate moj, stvorio. Pa onda nije grehota gledati lepu devojku. Zbog toga je i stvorena da se voli, da joj se raduješ. Eto tako ja mislim, dobri čoveče.

Marjanka pređe preko dvorišta, uđe u tamnu prohladnu magazu punu buradi, priđe sa uobičajenom molitvom buretu i spusti u njega tikvicu. Stojeći na vratima, Vanjuša se osmehivao posmatrajući je. Izgledalo mu je neobično smešno što ona na sebi ima samo košulju pripijenu pozadi uz telo i spreda malo uzdignutu, a još mu je smešnije bilo što su joj oko vrata visile nanizane srebrne polurubaljke. On je smatrao da to nije ruski običaj i kad bi tamo, kod kuće ugledali takvu devojku, baš bi se grohotom smejali. »La fil kom se tre bje, tek malo promene, − pomisli on, − sad ću ovo reći gospodinu«.

− Što si mi zaklonio svetlo, đavole! − viknu devojka odjednom. − Bolje bi ti bilo da mi dodaš bokal.

Natočivši pun bokal hladnog crnog vina Marjanka ga pruži Vanjuši.

− Pare podaj majci, − reče ona odgurnuvši od sebe Vanjušinu ruku s novcem.

Vanjuša se nasmeja.

− Što ste vi tako ljuti, milo moje? − reče joj dobroćudno premeštajući se s noge na nogu, dok je devojka zatvarala bure.

Ona se nasmeja.

− A zar ste vi dobri?

- Mi i gospodin smo vrlo dobri, − odgovori Vanjuša ubedljivo. − Mi smo toliko dobri, i gdegod smo dosad boravili svugde su nam domaćini bili zahvalni. Jer on je plemenit čovek.

Devojka stade da ga čuje.

− Da li je taj tvoj gospodin oženjen ili nije? − upita ona.

− Nije! Naš je gospodin mlad i neoženjen. Jer se plemenita gospođa ne mogu nikad rano oženiti, − odgovori Vanjuša poučno.

− A zar je to njemu lako! Raskrupnjao se kao bivo, a mlad da se ženi! Je li on tu, kod vas, nad svim načelnicima? − upita ona.

− Moj je gospodin junker, znači da još nije oficir. A zvanje mu je veliko, više od generalskog. Jer ne samo da ga pozna naš pukovnik, nego i sam car njega zna, − objasni Vanjuša ponosno. − Nismo mi kao ostali armijski golaći, naš je tatica sam senator; imao je više od hiljadu duša mužika-kmetova, i šalje nam po hiljadarku. Zbog toga nas uvek svako voli. A neko je i kapetan, a nema ni prebijene pare. Kakva je korist od toga?...

− Odlazi, hoću da zatvorim, − prekide ga devojka.

Vanjuša donese vino i izjavi Olenjinu la fil se tre žuli, − i u isti čas izađe glupo se smejući.

. XIII

U to vreme odsviraše na trgu povečerje. Narod se vratio s radova. Na kapijama je mukala stoka gurajući se kroz oblake zlataste prašine. I devojke i žene hitale su ulicama i dvorištima da namire stoku. Sunce se sasvim sakrilo iza dalekog snežnog gorja. Samo se plavkasta senka prostrla po zemlji i nebu. Iznad potamnelih bašta jedva primetno počeše da se pale zvezde, a zvuci u selu počeše pomalo da se stišavaju. Namirivši stoku Kozakinje su izlazile na ćoškove ulica i grickajući semenke sedale na zemljane nasipe pored kuća. Jednoj od tih grupa priđe Marjanka pošto je pomuzla dve krave i bivolicu.

U toj grupi bilo je nekoliko žena i devojaka i jedan stari Kozak.

Reč je bila o ubijenom Abreku. Kozak je pričao a žene raspitivale.

− Sigurno će dobiti veliku nagradu? − upita jedna od Kozakinja.

− Nego šta ti misliš? Kažu da će mu poslati krst.

- A Mosev je hteo da ga uvredi. Uzeo pušku, ali starešine u Kizljaru to dočule.

− Vidi podle duše, Moseva!

− Kažu da je stigao Lukaška, − reče jedna od devojaka.

− Kod Jamke (Jamka je bila neudata, šarena Kozakinja koja je držala krčmu) provodi se s Nazarkom. Pričaju da su popili pola kofe.

− Junačina je imao sreću! − reče neko. − Zaista je junačina! Pa šta hoćete, dobar je on mladić! Kako je samo spretan! Pravedan mladić. Takav mu je bio i otac, babo Kirjak; sav je na oca. Kad su ga ubili kukalo je čitavo selo... Eno, izgleda idu oni, − nastavi ona što je govorila pokazujući prema Kozacima koji su išli prema njima; i Jergušov se prilepio uz njih! Gle pijandure!

Lukaška, Nazarka i Jergušov, popivši pola kofe, pođoše devojkama. Sva trojica, a naročito stari Kozak, bili su crveniji nego inače. Jergušov se zavaljivao, gurkajući stalno Nazarku i glasno se smejući.

− Je li, cure, što ne pevate? − podviknu on devojkama. − Kažem ja, pevajte kad se mi provodimo.

− Zdravo, kako ste? Zdravo, kako ste? − začuše se pozdravi.

− A što da pevamo? Nije valjda praznik? − reče žena. − Ti si se napio, pa pevaj.

Jergušov se glasno zasmeja i gurnu Nazarku:

− Zapevaj ti, hajde! I ja ću pevati, ja sam za sve, ja ti kažem.

− A što ste zakunjale, lepotice moje? − reče Nazarka. − Mi smo došli iz karaule da se provedemo i da častimo. Eto, sada smo čašćavali Lukašku.

Lukaška im priđe, podiže polako šubaru i stade prema devojkama. Njegove široke jagodice i vrat bili su crveni. On je stajao i govorio tiho i odmereno; ali u toj sporosti i odmerenosti njegovih pokreta bilo je više života i snage nego u Nazarkinom brbljanju i razmetanju. On je podsećao na ždrepca koji se razigrao i odjednom stao na sve četiri noge digavši rep i frknuvši. Lukaška je stajao mirno pred devojkama; oči su mu se smeškale; govorio je malo, pogledajući čas pijane drugove, čas devojke. Kad Marjanka dođe na ćošak, on odmerenim pokretom, bez žurbe, podiže šubaru, stade malo u stranu a zatim opet prema njoj, iskorači malo jednom nogom stavivši palce za pojas i poigravajući se bodežom. Marjanka na njegov pozdrav lagano naže glavu, sede na zemljani nasip pored kuće i izvadi iz nedara semenke. Lukaška je posmatrao Marjanku ne skidajući očiju s nje i grickao semenke pljuckajući. Kad dođe Marjanka svi zaćutaše.

− Pa kako je? Hoćete li duže ostati? − upita Kozakinja prekidajući ćutnju.

− Do sutra, − odgovori Lukaška odmereno.

− Daj bože da se dobro okoristiš, − reče neko od Kozaka, − meni je drago, sad sam o tome pričao.

− I ja to kažem, − dodade pijani Jergušov smejući se. − Pazi koliko je gostiju! − dodade pokazujući na vojnika u prolazu. − Dobra je vojnička votka, duša mi votka!

− Nama dodelili tri đavola, − reče jedna od Kozakinja. − Već je deda išao u opštinu; ali kažu da ništa ne mogu učiniti.

− Ehe! Sad te spopala muka? − reče Jergušov.

− I duvanom sve zapoganili? − upita druga Kozakinja. − Neka puše u dvorištu koliko god hoće, a u kući ne damo. Neka dođe i sam seoski starešina, ja ne dam. Još će da nas i pokradu. Vidiš ti njega, starešine, đavoljeg sina, on nikoga nije smestio u svoju kuću.

− Nije ti po volji! − reče opet Jergušov.

− Još pričaju da je naređeno da devojke pospremaju vojnicima postelju i da ih služe vinom i medom, − reče Nazarka izbacivši nogu kao Lukaška i zabacivši šubaru isto kao i on.

Jergušov se nasmeja grohotom i zagrli devojku koja je sedela kraj njega.

− Živa istina.

− Beži, šta si se prilepio uza me, − zacvili devojka, − kazaću baki.

− Kaži! − odbrusi on. − Tačno je što kaže Nazarka; bilo je to i napisano, pa znaš da je on pismen. Tačno je to. − I on poče da grli drugu devojku.

− Što si se prilepio, gade? − zavrišta Ustenjka rumenog i okruglog lica smejući se i zamahnuvši na njega rukom. Kozak se odmače i zamalo ne pade.

− Vidi ti nje, a kažu da su devojke slabašne: umalo me ne ubi.

− Beži, ne lepi se uza me, što te đavo donese iz karaule! − progovori Ustenjka okrenuvši se od njega i prsnuvši u smeh. − Ti si Abreka prespavao, zar nije? Bolje bi bilo da je on tebe pogodio.

− Zakukala bi ti! − zasmeja se Nazarka.

− Baš bih zakukala!

− Vidiš li ti nje, ne bi joj bilo ni žao. Zakukala bi? Je li, Nazarka? − povika Jergušov.

Lukaška je za celo to vreme ćutao i gledao Marjanku. Izgledalo je da je njegov pogled zbunjivao devojku.

− Slušaj, Marjanka, je li istina da su kod vas smestili starešinu? − reče on primičući joj se bliže.

Marjanka, kao i obično, ne odgovori odmah, samo polagano diže oči prema Kozacima. Lukaška se smejao očima kao da se između njega i devojke odigravalo nešto što nije bilo u vezi sa razgovorom.

− Pa njima je lako kad imaju dve kuće, − umeša se umesto Marjanke starica, − a eno, kod Fomuškinovih su isto tako smestili njihovog načelnika i kažu da je svu kuću natrpao svojim stvarima pa ukućani nemaju kud. Strašno je to, doveli su u selo čitavu hordu! Šta ćemo raditi! − reče ona. − Koga će đavola oni ovde raditi!

− Kažu da će praviti most preko Tereka, − reče jedna devojka.

− A meni su pričali, − javi se Nazarka prilazeći Ustenjki, − da će kopati veliku jamu i da će u nju bacati devojke koje neće da vole mlade momke. − I on poskoči na svoj omiljeni način da svi prasnuše u smeh, a Jergušov poče da grli staru Kozakinju, preskočivši Marjanku koja je bila na redu.

− A što ti ne zagrliš Marjanku? Moraš sve redom, reče Nazarka.

− Neću, moja je starka slađa, − povika Kozak ljubeći staricu koja se otimala.

− Udaviće me! − povika ona smejući se.

Smeh prekide ravnomeran bat koraka na kraju ulice. Tri vojnika u šinjelima, s puškom o ramenu išli su na smenu straže kod četne blagajne. Kaplar, stari vojnik sa odlikovanjem pogleda ljutito Kozake i povede svoje vojnike tako da bi Lukaška i Nazarka, koji su stajali nasred puta, morali da se pomaknu. Nazarka se pomače, ali Lukaška samo zažmuri, okrenu glavu i široka leđa i ne mače se s mesta.

− Ovde stoje ljudi − obiđi, − progovori on i samo iskosa i prezrivo pogleda vojnike.

Oni prođoše pored njih ravnomerno koračajući po prašnjavom putu.

Marjanka se nasmeja, a za njom i ostale devojke.

− Baš su gizdavi momci! − reče Nazarka. − Kao popovi sa dugim skutovima, − i poče da korača putem oponašajući ih. Svi se ponovo grohotom zasmejaše.

Za to vreme noć se sasvim spustila na selo. Sjajne se zvezde osule po tamnom nebu. Ulice su bile mračne i puste. Nazarka ostade sa Kozakinjama na kućnom nasipu odakle se čuo njihov kikot, a Lukaška, koji tiho ode od devojaka, odjednom se saže kao mačka i nečujno potrča ne kući, nego u pravcu potporučnikove kuće, držeći rukom bodež da ne mlatara. Pretrčavši dve ulice i skrenuvši u sokak, on zadiže čerkesku i sede na zemlju, zaklonivši se za plot. »Vidi ti one potporučnikove kćerke, − pomisli on na Marjanku, − neće, đavo, ni da se našali! Ali doći će vreme«.

Njegovu pažnju privuče približavanje ženskih koraka. On poče da osluškuje i sam se sebi nasmeja. Marjanka je oborene glave išla brzo i jednakim koracima pravo prema njemu, udarajući prutom po kocima na plotu. Lukaška se diže. Marjanka se štrecnu i stade.

− Vidi ti đavola prokletog! Prepade me. Nisi otišao kući, − reče ona i glasno se zasmeja.

Lukaška jednom rukom zagrli devojku, a drugom je uze za lice.

− Hteo sam da ti nešto kažem... bogami!... − glas mu je bio isprekidan i drhtav.

− Kakve si to razgovore izmislio po noći, − odgovori Marjanka. − Čeka me majka, a ti idi svojoj dušici.

I odgurnuvši mu ruku, ona otrča nekoliko koraka. Kad stiže do ograde na svom dvorištu ona stade i okrenu se Kozaku koji je trčao uz nju nagovarajući je da stane samo malo.

− Šta imaš da mi kažeš, lunjalo noćno? − I ona se opet zasmeja.

− Nemoj mi se smejati, Marjanka! Tako ti boga! Pa šta je to što ja imam svoju dušicu? Neka je nosi sto đavola! Samo mi reci jednu reč, toliko ću te voleti da ću ti učiniti sve što hoćeš. Eno ih! (I on zvecka novcem u džepu). Sad ćemo da proživimo. Ljudi se vesele, a šta ću ja? Od tebe mi nikakve radosti Marjanuška!

Devojka stojeći pred njim ne odgovori ništa, samo je brzim pokretima prstiju lomila prut na sitne komadice.

Lukaška odjednom stisnu pesnice i zube.

Lukaška se polako približi Marjanki.

− A gde kod vas stanuje starešina? − upita on.

Marjanka se zamisli.

− Smestili smo ga u novu kuću, − reče ona.

− Je li star ili mlad? − upita Lukaška primakavši se devojci.

− Zar sam ga pitala, − odgovori devojka. − Kad sam mu išla po vino videla sam ga kako sa čiča Jeroškom sedi kraj prozora, nekakav riđ. A dovezli su puna kola stvari.

I ona obori oči.

− Kako sam veseo što sam mogao da izađem iz karaule! − reče Lukaška primičući se još bliže devojci i stalno joj gledajući u oči.

− Pa jesi li došao na duže vreme? − zapita ga Marjanka osmehujući se malo.

− Do sutra ujutro. Daj mi koju semenku, − dodade on pružajući ruku.

Marjanka se jače nasmeja i otkopča okovratnik na košulji.

− Nemoj mi sve uzeti, − reče ona.

− Zaista, stalno sam mislio na tebe, tako mi boga, − reče Luka suzdržanim i mirnim šapatom, vadeći semenke iz devojčinih nedara i naginjući joj se još više pa poče da nešto šapuće smejući se očima.

− Neću doći, već sam ti rekla, − odjednom Marjanka reče glasno, odmakavši se od njega.

− Veruj mi... Hteo sam da ti nešto kažem, − prošaputa Lukaška, − bogami. Dođi, Mašenka.

Marjanka odbi glavom, ali osmehujući se.

− Sestrice, Marjanka! E, sestrice! Zove te majka na večeru, − povika mali Marjankin brat pritrčavši Kozacima.

− Sad ću doći, − odgovori devojka, − hajde ti, bato; sad ću ja.

Lukaška se diže i skide šubaru.

− Izgleda da i ja treba da idem kući, biće bolje, − reče on pretvarajući se da mu je svejedno, ali jedva suzdržavajući osmeh sakri se za kućno ćoše.

− Pa što ću uvek čekati i čekati! Zar ja tebe ne volim golubice? Radi od mene štogod hoćeš, − povika on odjednom ljutito se mršteći i uhvativši je za obe ruke.

Marjanka ne izmeni miran izraz lica i glasa.

− Ne budi budala, Lukaška, ali slušaj šta ću ti reći, − odgovori ona ne otimajući ruku, ali gurajući Kozaka od sebe. − Zna se da sam ja devojka, ali čuj šta ću ti kazati. Ja nemam svoje volje, a ako me ti voliš, evo šta ću ti reći. Pusti mi ruke, sve ću ti kazati sama. Udaću se za tebe, ali od mene nećeš dočekati nikakve budalaštine, − reče Marjanka gledajući pravo u njega.

− Udaćeš se za mene? To nije u našoj vlasti. Ti mene onako voli, Marjančice, − reče Lukaška i odjednom od mrgodnog i naprasitog postade opet krotak, pokoran i nežan, osmehujući se i izbliza joj gledajući u oči.

Marjanka se privi uz njega i snažno ga poljubi u usta.

− Bato! − prošaputa ona privukavši ga brzo sebi. Posle se odjednom istrže, potrča prema kućnoj kapiji i ne okrenu mu se.

Ne obazirući se na moljakanje Kozaka da još malo ostane da joj još nešto kaže, Marjanka se ne zaustavi.

− Idi! Videće nas! − progovori ona. − Eno, čini mi se da naš stanar, đavo, hoda po dvorištu.

»Potporučnikova kćerka, − pomisli Lukaška u sebi, − pa da se uda za mene! Udaja, to je nešto drugo, a ti mene voli, onako«. On zateče Nazarku kod Jamke i malo se s njima proveseli, a onda krenu Dunjaški, pa i pored njene nevernosti prenoći kod nje.

                                                   

nastavci: Romani u nastavcima 

Lav Nikolajevič Tolstoj, Kozaci 1 ( od I do VII poglavlja)

 

                                       
 


I 

       U Moskvi se sve utišalo. Retko, retko gde začuje se piska točkova zimskom ulicom. U prozorima nema više svetla, a fenjeri pogašeni. Sa crkava se razležu zvuci zvona i, trepereći iznad grada, nagoveštavaju zoru. Ulice puste. Retko gde noćni kočijaš izmeša uskim salnicima pesak i sneg i, prešavši za drugi ćošak zaspi u očekivanju mušterije. Starica prođe u crkvu gde, otsevajući u zlatnim okvirima, crvenkasto plamsaju nesimetrično prislužene sveće. Posle duge zimske noći diže se radni narod i odlazi na posao.
A za gospodu je još veče.
     U jednom prozoru kod Ševaljea1 probija svetlo kroz zatvorene kapke, iako je to u suprotnosti s propisima. Pred ulazom zatvorena kočija, saonice i kočijaši zbijeni jedan uz drugog. Tu je i jedna poštanska trojka. Čuvar, umotan i zgrčen kao da se krije iza kućnog ćoška.
      »Zašto oni tamo mlate praznu slamu? − mislio je sluga upalih obraza sedeći u predsoblju. − I uvek tako kad sam ja u službi!« I susedne sobe čuju se glasovi trojice mladića za večerom. Oni sede u sobi za stolom na kome su ostaci večere i vina. Jedan je omalen, čistunac, mršav i ružan, sedi i dobrim i umornim očima gleda onoga što odlazi. Drugi, visok, leži kraj stola na kome je mnogo ispražnjenih boca i poigrava se ključićem od sata. Treći, u novom kožunu, hoda po sobi, ponekad zastane i krši badem svojim debelim i jakim prstima urednih nokata i nečemu se stalno smeška; oči i lice mu zažareni. Govori vatreno uz pokrete ruku; ali se vidi da ne nalazi reči, i sve koje mu dolaze na jezik izgledaju mu nedovoljne da bi izrazio sve ono što mu je na srcu. Stalno se smeška.
− Sada se može sve reći! − reče onaj što je odlazio. − Ja se ne pravdam, ali bih hteo da ti mene shvatiš onako kako ja sam sebe shvatam, a ne onako kako to običan svet shvata. Ti si rekao da sam ja krivac pred njom, − obrati se on onome što ga gleda dobrim očima.
− Da, kriv si, − odgovori omaleni i ružni, i učini se da se još više dobrote i zamora pojavi u njegovom pogledu.
− Znam ja šta ti to govoriš, − nastavi onaj što je odlazio. − Po tvom je biti voljen isto takva sreća kao i voleti, i to je dosta za čitav život, ako si tu sreću postigao.
− Da, potpuno dosta, dušo moja! Više nego što treba, − potvrdi omaleni i ružni otvarajući i zatvarajući oči.
− Ali zašto i sam ne bi voleo! − reče onaj što je odlazio, zamišljen i kao sa sažaljenjem pogledajući prijatelja. − Zašto ne voleti? Ne voleti se. Ne, biti voljen − nesreća, nesreća kad osećaš da si kriv, jer ne pružaš ono što ne možeš dati. Ah, bože moj! − On odmahnu rukom. − Kad bi se sve radilo pametno, a ne obrnuto, ne kao po naški, nego sve po svom. Ja kao da sam ukrao taj osećaj. I ti misliš tako; ne poriči, ti moraš da tako misliš. A veruješ li da je od svih gluposti i gadosti koje sam uspeo da u životu podosta počinim, ova jedina za koju se ne kajem i ne mogu da se kajem. Ni od početka, ni kasnije, nisam lagao, ni sebi ni njoj. Meni se učinilo da sam je, eto, najzad zavoleo, a kasnije sam se uverio da je to bila nesvesna obmana, da se tako ne sme voleti i nisam mogao da idem dalje; a ona je pošla. Zar sam ja kriv što to nisam mogao? Šta je trebalo da radim?
− Pa sad je sve svršeno! − reče prijatelj pripaljujući cigaru da bi odagnao san. − Tačno je jedno: ti još nisi voleo i ne znaš šta znači voleti.
      Onaj u kožunu htede opet da nešto kaže i uhvati se za glavu. Ali nije mogao da izrazi ono što bi hteo da kaže.
− Nisam voleo! Da, tačno je, nisam voleo. Ali u meni postoji želja da volim, i jača od te želje ne može da bude! Nego, zaista, da li postoji takva ljubav? Sve ostaje nekako nedovršeno. Pa šta da čovek kaže! Ispreturao, ispreturao sam svoj život. Ali sad je svemu kraj, imaš ti pravo. I ja osećam da počinje novi život.
− U kome ćeš ti opet sve ispreturati, − reče onaj što je ležao na divanu i poigravao se ključićem od sata; ali onaj što je odlazio nije ga čuo.
− Žao mi je, ali mi je i drago što idem, − nastavi on. − Zbog čega mi je žao? Ni sam ne znam.
       I onaj što je odlazio poče da govori samo o sebi ne primećujući da to drugima nije bilo onako interesantno kao njemu. Čovek nije nikada tako sebičan kao u časovima duševnog zanosa. Njemu se čini da u tim trenucima na čitavom svetu nema ništa divnije i interesantnije od njega samog.
− Dimitrije Andrejeviču, kočijaš neće više da čeka! − reče momak koji uđe, u bundi i umotan šalom. − Konji čekaju od ponoći, a sad je već četiri.
         Dimitrije Andrejevič pogleda u svog Vanjušu. U njegovom omotanom šalu, u njegovim suknenim čizmama, u njegovom pospanom licu začu se glas drugog života koji ga je pozivao, − života rada, lišavanja, delatnosti.
− Zaista, zbogom! − reče on tražeći na sebi nezakopčano dugme. Iako su ga nagovarali da kočijašu dade bakšiš, on natuče šubaru i stade nasred sobe. Oni se poljubiše jednom, drugi put, zastadoše pa se zatim poljubiše i treći put. Onaj u kožunu priđe stolu, ispi čašu sa stola, uze za ruku omalenog i ružnog i pocrvene.
− Ne, ja ću ipak reći… Potrebno je, a i smem da s tobom budem iskren, jer te volim… Ti nju voliš? Uvek sam u to bio uveren… je li tako?
− Da, − odgovori mu prijatelj smešeći se još krotkije.
− I možda…
− Izvolite, naređeno je da se pogase sveće, − reče pospani konobar koji je čuo poslednji razgovor i razmišljao zbog čega gospoda govore uvek jedno te isto. − Kome ću podneti račun? Vama? − dodade on obraćajući se visokom, znajući unapred kome treba da se obrati.
− Meni, − reče visoki. − Koliko?
− Dvadeset šest rubalja.
        Visoki se na časak zamisli, ali ne reče ništa i strpa račun u džep. A ona dvojica nastaviše svoje.
− Zbogom, divan si ti momak! − reče omaleni i ružni gospodin krotkih očiju.
Suze im obadvojici orosiše oči. Izađoše pred ulaz.
− Ah, da! − reče onaj što je odlazio, crveneći i obraćajući se visokom. − Ti ćeš urediti onaj račun kod Ševaljea, pa mi piši.
− Dobro, dobro, − reče visoki navlačeći rukavice. − Kako sam ti zavidan! − dodade sasvim iznenada pred ulazom.
     Onaj što je odlazio sede u saonice, umota se u bundu i reče: »Pa dobro! hajdemo«, − i čak se pomače u saonicama da bi napravio mesto onome koji mu je rekao da mu zavidi; glas mu je podrhtavao.
      Pratilac mu reče: »Zbogom, Mitja, nek’ ti bog da…« Jedina mu je želja bila da ovaj što pre ode i zbog toga nije mogao da dovrši šta mu je zaželeo.
Oni zaćutaše. Još jednom neko reče: »Zbogom«. Neko viknu:
»Hajde!« I kočijaš krenu.
− Jelizare, daj kola! − viknu jedan od pratilaca.
Kočijaši se uskomešaše, povikaše na konje i počeše da trzaju dizginama. Smrznuta kočija zaškripa po snegu.
− Onaj je Olenjin divan mladić, − reče jedan od pratilaca. − Pa što mu treba da ide na Kavkaz, u junkere? Ja za to ne bih dao ni pola rublja. Hoćeš li sutra na ručak u klub?
− Hoću.
I pratioci se rastadoše.

Onome što je otišao učini se toplo, pretoplo u bundi. On sede na pod saonica, raskopča bundu i raščupana poštanska trojka poče da se provlači iz ulice u ulicu pored nekih kuća koje nikad nije video. Olenjinu je izgledalo da ovim ulicama prolaze samo putnici koji dolaze. Okolina je bila mračna, ćutljiva, sumorna, a duša mu je bila puna uspomena, ljubavi, sažaljenja i suza koje su ga prijatno gušile…


II 

»Volim! Mnogo ih volim! Divni su! Lepo je!« − ponavljao je i samo što ne zaplaka. Ali zbog čega je hteo da plače? Koji su to što su bili divni? Koga je on mnogo voleo? On ni sam nije s tim bio načisto. Ponekad bi se pažljivo zagledao u neku kuću i čudio se što je tako neobično sagrađena; ponekad bi se čudio zbog čega se tako blizu njega nalaze kočijaš i Vanjuša koji su mu sasvim strani, zbog čega se zajedno s njima truckaju i ljuljaju od trzaja konja koji zatežu smrznute kaiševe, i opet ponavlja: »Divni su, volim«, − a jednom čak reče: »Ali hvata! Divota!« I sam se začudi kako to reče i upita sam sebe: »Možda sam pijan?« Istina, on je popio skoro dve boce vina, ali nije samo vino delovalo na Olenjina. Prisećao se onih reči, kako mu se činilo prijateljskih, koje su mu pomalo sramežljivo, kao slučajno, izgovorili pred njegov odlazak. Sećao se stiska ruku, pogleda, ćutanja i glasa: zbogom, Mitja! − kad je već sedeo u saonicama. Sećao se svoje sopstvene, odlučne iskrenosti. I sve je to za njega bilo dirljivo i značajno. Pre odlaska, ne samo prijatelji, rodbina, ne samo nezainteresovani, nego i antipatični, prema njemu neraspoloženi ljudi, svi, kao po dogovoru, zavoleli su ga još više, sve su mu opraštali kao pred ispovest, kao pred smrt. »Možda se ja neću vratiti s Kavkaza«, − pomisli on. I njemu se činilo da on voli svoje prijatelje, i da voli još nekoga. Žalio je samog sebe. Ali nije ljubav prema prijateljima smekšala i uzdigla njegovu dušu toliko da nije mogao da zadrži besmislene reči koje su navirale same od sebe, i nije ga ljubav prema ženi (on još nikada nije voleo) dovela u takvo stanje. Ljubav prema samom sebi, topla, puna nada, mladalačka ljubav prema svemu što je bilo lepo u njegovoj duši (a njemu se sada činilo da je u njemu bilo samo ono što je lepo i dobro) nagonila ga je da plače i da izgovara
besmislene reči.
       Olenjin je bio mladić bez ikakve škole, nikad nije bio u službi (jedino je bio na spisku neke državne ustanove), polovinu svoga imanja proćerdao je, do svoje dvadeset i četvrte godine nije izabrao nikakvu karijeru i nikad ništa nije radio. Bio je ono što se zove »mladić« u moskovskom društvu.
       U svojoj osamnaestoj godini Olenjin je bio toliko slobodan, kako su samo mogli da budu slobodni ruski bogati mladi ljudi četrdesetih godina devetnaestog veka, a koji su u svojim mladićkim godinama ostali bez roditelja. Za njega nisu postojali nikakvi − ni fizički ni moralni okovi; mogao je da radi sve što je hteo, ništa mu nije trebalo, i ništa ga nije sputavalo. On nije imao ni porodice, ni otadžbine, ni vere, ni osećaja neimaštine. Ni u šta nije verovao i nikakav autoritet nije priznavao. Ali ne priznavajući ništa, on ne samo da nije bio mračan, dosadan i čovek koji mudruje, nego, naprotiv, stalno se nečim zanosio. On je došao do zaključka da ljubav ne postoji, ali svaki put bi ga prisustvo mlade i lepe žene naterivalo da se oduševi. On je odavno znao da počasti i zvanja ne znače ništa, ali bi uvek osetio neko nesvesno zadovoljstvo kad bi mu na balu prišao knez Sergije i izgovorio nekoliko prijaznih reči. Ali dozvoljavao je da se zanese samo toliko koliko da se ne bi vezao. Čim bi osetio da njegovo oduševljenje stremi ka nekom radu i borbi, pa čak i neznatnoj životnoj borbi, on je nagonski hteo da se od tog zanosa otrgne i da ponovo bude slobodan.
        Tako je on započeo svoj društveni život, svoju službu, svoje gazdovanje na imanju, muziku kojoj se jedno vreme mislio da posveti, pa čak i ljubav prema ženama u koju on nije verovao. Razmišljao je gde da usmeri svu tu mladalačku snagu koja samo jednom u životu. izbija u čoveku, − u umetnost, možda u nauku, u ljubav prema ženi, ili možda na praktičnu delatnost, − ne snagu uma, srca, inteligencije, nego onaj nagon koji se nikada ne javlja po drugi put, onu vlast koja je data čoveku da od sebe napravi sve što hoće, i kako se njemu čini, pa čak i da od čitavog sveta učini što god želi. Istina, ima ljudi kod kojih se taj nagon ne javlja, koji odmah čim uđu u život navuku nasebe prvi ham na koga naiđu i pošteno rade u tom hamu do kraja života. Ali Olenjin je osećao u sebi isuviše snažno prisustvo onog svemoćnog boga mladosti, onu sposobnost da se pretvori u jednu želju, u jednu misao, sposobnost hteti i učiniti, sposobnost da se glavačke baci u bezdan, ne znajući zbog čega ni zašto. On je to saznanje nosio u sebi, ponosio se njime i ne znajući ni sam, bio je u tome srećan. Do sada je on voleo samo sebe samog i nije mogao da se ne voli jer je od sebe očekivao samo dobro i nije dospeo da se razočara u sebi samom. Odlazeći iz Moskve on se nalazio u onom srećnom mladalačkom duševnom raspoloženju kada, spoznavši svoje prošle greške, mladić odjednom kaže sebi da sve što je bilo nije ono pravo, − da je sve pređašnje bilo slučajno i beznačajno, da on pre nije hteo da živi kako treba, ali sada, po odlasku iz Moskve, počinje nov život u kome više neće biti tih grešaka, neće biti kajanja, nego će sigurno biti samo sreća.
       Kao što se uvek dešava na dalekom putu, na prve dve-tri stanice, uobrazilja ostaje na istom mestu odakle si i pošao, i tek kasnije, odjednom, prvog jutra dočekanog na putu, prenosi se na cilj putovanja i počinje da gradi kule budućnosti. Ovako se desilo i Olenjinu.
      Izašavši iz grada i ugledavši snežna polja on se zaradovao što je sam u tim poljima, umota se u bundu, spusti na pod saonica, smiri se i zadrema. Dirnuo ga je rastanak s prijateljima i on poče da se priseća cele prošle zime koju je proveo u Moskvi, i slike tog prošlog, izmešane s nejasnim mislima i prekorima, počeše da se nesvesno ređaju u njegovoj uobrazilji.
      Seti se onog svog prijatelja koji ga je ispratio i njegovog odnosa prema devojci o kojoj su razgovarali. Devojka je bila bogata. »Kako je mogao da je voli kad je ona volela mene?« − razmišljao je i ružne mu sumnje navreše u glavu. »Kad pomisliš, u ljudima ima mnogo nepoštenja. Pa zbog čega ja još nisam voleo? − iskrsnu to pitanje u njemu. − Svi mi kažu da ja još nisam voleo. Pa zar sam ja baš neka moralna nakaza?« On poče da se priseća svojih ljubavnih oduševljenja. Seti se prvih dana svog društvenog života i sestre jednog svog prijatelja s kojom je provodio večeri za stolom pri lampi koja je osvetljavala njene tanke prste uz ručni rad i donji deo lepog nežnog lica, seti se onih razgovora koji su nailazili i jenjavali i opšteg snebivanja i teskobe i osećanja nezadovoljstva zbog te nelagodnosti. Neki mu je glas govorio: nije to ono, nije to ono, i zaista, nije ispalo ono pravo. Posle se seti bala i mazurke sa lepom D. »Kako sam te noći bio zaljubljen, kako sam bio srećan! I kako me zabolelo i bilo mi žao kad sam se idućeg jutra probudio i osetio da sam slobodan! Pa zbog čega mi ta ljubav ne dolazi, ne sputava me? − mislio je on. − Nema, nema ljubavi! Gospođa u susedstvu koja je jednako govorila i meni, i Dubrovinu, i plemiću-predvoditelju, da voli zvezde, i to nije bilo ono«. Pa se seti i svog gazdovanja na selu i opet ne bi ničeg radosnog na čemu bi se zadržao. »Da li će oni dugo govoriti o mom odlasku?« − pade mu odjednom na pamet. Ali ko su oni? − on ni sam ne zna, a posle toga dođe mu misao koja ga natera da se namršti i izgovara neke nejasne zvuke: to je sećanje na mesje Kapele i šest stotina sedamdeset osam rubalja koje je ostao dužan tome krojaču da ga pričeka još godinu dana, izraza nedoumice i mirenja sa sudbinom koji se pojavi na krojačevom licu. »Ah, bože moj, bože moj!« − ponovi on žmireći i nastojeći da odagna neprijatnu pomisao. »Ali ona me i bez obzira na to volela, − mislio je na devojku o kojoj je bilo govora prilikom oproštaja. − Da, da sam se oženio njome, sad ne bih imao dugova, a ja sam Vasiljevu ostao dužan«. I seti se poslednje večeri u klubu kad se kartao s Vasiljevom gde je došao pravo od nje, i seti se ponizne molbe da produži kartanje i njegovog hladnog odbijanja. »Samo godinu dana štednje i sve će to biti poplaćano, pa nek’ ih đavo nosi…« Ali i bez obzira na to uverenje on poče da nabraja dugove, njihove rokove isplate i pretpostavke kad će ih otplatiti. »Ali osim Ševaljea ostao sam dužan i Morelu«, − priseti se on; izađe mu pred oči ona noć kad se toliko zadužio. Bila je to pijanka koju su napravili došljaci iz Peterburga: Saška B., dvorski ađutant, i knez D., i onaj uvaženi starac…« Zašto su ta gospođa bila toliko zadovoljna sama sa sobom, − pomisli on, − i zbog čega su oni stvarali neki svoj zaseban krug u koga bi, po njihovom mišljenu, za svakoga bila čast da uđe u njega. Zar zbog toga što su oni dvorski ađutanti? Pa to je užasno kako oni druge smatraju glupacima i podlacima! Ja sam im pokazao suprotno, da ni najmanje ne želim da im se približim. Ali ja ipak mislim da je upravnik, Andrej, bio veoma zaprepašten kad je čuo da sam ja per tu sa takvim gospodinom kao što je Saška B., pukovnik i dvorski ađutant… Pa te večeri niko nije ni popio više od mene; ja sam Cigane naučio novu pesmu i svi su je slušali. Iako sam pravio mnoge gluposti, ipak sam ja dobar, vrlo dobar mladić«, − mislio je on.
     Jutro je zateklo Olenjina na trećoj stanici. Pio je čaja, sam je s Vanjušom ispremeštao zavežljaje i kofere i smestio se između njih kako je najbolje mogao, znajući gde se šta nalazi, − gde je novac, koliko ga ima, gde je pasoš, putnica i druge isprave, − i sve mu je to izgledalo tako lepo sređeno da je postao veseo, i daleki put mu se činio kao dugotrajna šetnja.
       Celo jutro i čitav dan bio je sav zadubljen u računanje koliko je prevalio vrsta, koliko još ima do prve stanice, koliko do prve varoši, do ručka, do čaja, do Stavropolja i kakav deo puta predstavlja onaj koga je prešao. Pored toga on je takođe računao koliko ima novaca, koliko će mu ostati, koliko mu treba da poplaća sve dugove i koji će deo svojih prihoda trošiti svakog meseca. Uveče, pošto je popio čaj, on sračuna da je do Stavropolja ostalo još sedam jedanaestina celog puta, dugova je ostalo ukupno za sedam meseci štednje i za jednu osminu čitavog imetka, − i umirivši se, on se umota, spusti se u saonice i ponovo zadrema. Njegova je mašta već bila u budućnosti, na Kavkazu. Sva maštanja o budućnosti spajala su mu se sa slikama Amalat-begova, Čerkeskinja, planina, provalija, strašnih bujica i opasnosti. Sve mu se to predstavljalo mutno i nejasno; ali slava koja primamljuje i smrt koja preti, čine tu budućnost zanimljivom. Čas sa neobičnom hrabrošću i snagom koja zadivljava, on ubija i pobeđuje bezbroj gorštaka; čas je on i sam gorštak i zajedno s njima bori se s Rusima za svoju nezavisnost. Čim mu se prikažu pojedinosti, odmah u njima učestvuju stari moskovski poznanici. Zajedno s Rusima ili sa gorštacima Saška B. ratuje protiv njega. Čak, bog zna kako, krojač, mesje Kapel učestvuje u slavljenju pobednika. Ako pritom dolazi i do sećanja o starim ponižavanjima, slabostima, greškama, to su ta sećanja samo prijatna. Jasno, da tamo, među planinama, bujicama, Čerkeskinjama i opasnostima, te greške ne mogu da se ponove. On je već sam sebe o tome ispovedio i s tim je svršeno. Postoji još jedno, najdraže maštanje koje se meša sa svakom zamisli mladog čoveka o budućnosti. To je maštanje o ženi. I ona se tamo, među planinama, predstavlja u mašti kao Čerkeskinja-ropkinja, vitka stasa, duge kose i poslušnih dubokih očiju. Pred očima mu je među planinama iskrsavala usamljena koliba na čijem je pragu ona, koja ga dočekuje kad se on umoran, prašnjav, krvav, slavan, vraća njoj, i on oseća njene
poljupce, njena ramena, njen sladak glas, njenu pokornost. Ona je zanosno divna, ali je neobrazovana, divlja, sirova. U dugim zimskim večerima on počinje da je vaspitava. Ona je pametna, bistra, nadarena i brzo prima sva najnužnija znanja. Zašto i ne bi? Ona vrlo lako može da savlada jezike, da čita dela francuske književnosti, da ih razume. »Notre Dame de Paris«, treba, na primer, da joj se dopadne. Ona može i da govori francuski. U salonu ona može da ima više prirodnog dostojanstva nego dama iz najvišeg društva. Ona može da peva, jednostavno, silno i strastveno. »Ah, kakve gluposti!« − reče sam sebi. Uto stigoše na neku postaju gde je trebalo da se promene saonice i da se dadne bakšiš. Ali on ponovo traži u svom maštanju iste gluposti koje su bile prestale, i opet vidi Čerkeskinje, povratak u Rusiju, sebe kao dvorskog ađutanta i divnu ženu. »Ali ljubavi nema, − govorio je sam sebi. − Počasti − glupost. A šest stotina sedamdeset osam rubalja?… A osvojeni krajevi koji su mi doneli više bogatstva nego što mi je potrebno za ceo život? Uostalom, ne bi bilo lepo da samo ja koristim to bogatstvo. Treba ga podeliti. Samo s kim? Šest stotina sedamdeset osam rubalja Kapelu, a posle, videćemo…« A onda već potpuno nejasni vidici zastreše njegovu svest, i samo Vanjušin glas i osećanje prestanka kretanja prekidaju njegov zdravi mladi san i on na novoj stanici nesvesno prelazi u druge saonice i kreće dalje.

     Drugog jutra opet isto − iste stanice, isti čaj, iste kretnje konjskih butina, isti kratki razgovori s Vanjušom, isto nejasno maštanje i dremuckanje uveče, i umoran, zdrav mladalački san noću.

III 

        Što se Olenjin više udaljavao od centra Rusije, njegove uspomene postajale su sve udaljenije, a što se više približavao Kavkazu, sve mu je radosnije bivalo u duši. »Otići zauvek i nikad se ne vratiti natrag, ne dolaziti više u društvo, − dolazilo mu je ponekad napamet. − A ovi ljudi, što ih vidim ovde, − to nisu ljudi, niko me od njih ne pozna i niko od njih ne može u Moskvi da bude u onom društvu u kome sam bio ja i da sazna moju prošlost. I niko iz tog društva neće saznati šta sam ja radio živeći među ovim ljudima«. I za njega sasvim novo osećanje oslobođenja od svega što je prošlo, ispunjavalo ga je među tim grubim stvorenjima koja je susretao na putu i koja nije smatrao za ljude jednake sa svojim moskovskim poznanicima. Što je narod bio siroviji, što je bilo manje znakova civilizacije, on se sve slobodnije osećao. Stavropolj, kroz koga je morao da prođe, razočarao ga je. Natpisi na radnjama, čak i francuski natpisi, dame u kočijama, kočijaši na trgu, bulevar i gospodin u šinjelu i šeširu koji je prolazio bulevarom i gledao prolaznike, − delovali su bolno na njega. »Možda ovi ljudi znaju neke od mojih poznanika«, − i ponovo se seti kluba, krojača, karata, društva... Od Stavropolja pa dalje sve mu je bivalo ugodnije: divlje, a pored toga lepo i ratničko. I Olenjin je postajao sve raspoloženiji i veseliji. Svi Kozaci, kočijaši, upravnici postaja, izgledali su mu priprosta stvorenja s kojima je mogao da se šali, da razgovara, ne misleći na njihov društveni položaj. Svi su oni pripadali ljudskom rodu koji je Olenjinu bio nekako podsvesno simpatičan i svi su prema njemu bili prijazni.

      Još u zemlji Donskih Kozaka saonice su zamenjene kolima; a posle Stavropolja bilo je toliko toplo da se Olenjin vozio bez bunde. Već je bilo proleće − za Olenjina neočekivano veselo proleće. Po noći nisu više puštali iz postaja, i pričali su kako je uveče opasno. Vanjuša poče da se pribojava i u kolima je bila spremna napunjena puška. Olenjin postade još veseliji. Na jednoj postaji upravnik ispriča kako je nedavno na putu izvršeno grozno ubistvo. Počeše da susreću naoružane ljude. »Evo, sad počinje ono pravo!« − govorio je Olenjin u sebi i stalno iščekivao da ugleda snežne planine o kojima su mu mnogo pričali. Jednom, naveče, kočijaš − Nogajac pokaza bičem na planine iza oblaka, Olenjin poče žudno da gleda, ali je bilo oblačno i oblaci su do polovine prekrivali planine. Olenjin je gledao u nešto sivo, belo, uskovitlano i pored najbolje volje nije uspeo da vidi ništa lepo u tim planinama o kojima je toliko čitao i slušao. On pomisli da planine i oblaci izgledaju potpuno jednako i da je neka naročita lepota snežnih planina, o kojoj su mi toliko pričali, potpuna izmišljotina, kao što je i Bahova muzika i ljubav prema ženi, u šta on nije verovao, − i on prestade da te planine iščekuje. Ali idućeg dana rano ujutro on se probudi od svežine u svojim kolima i ravnodušno pogleda udesno. Jutro je bilo potpuno čisto i vedro. Odjednom, kako se njemu u prvi mah učini, na jedno dvadesetak koraka od sebe, on ugleda čisto bele grdosije, njihove nežne obrise i čudnovatu, jasnu vazdušnu liniju njihovih vrhova i dalekog neba. I tek tada on shvati svu udaljenost između sebe, planina i neba, svu ogromnost planina, i kad oseti svu beskonačnost te lepote, on se poboja da je to priviđenje, da sanja. On se trže da dođe sebi. Planine ostadoše iste.

− Šta je ono? Ama šta je ono? − upita kočijaša.
− Pa, eto, planine, − odgovori Nogajac hladnokrvno.
− Ja njih već odavno posmatram, − kako je ovo divno. Kod kuće ne bi verovali.

      Iz trojke koja je jurila po ravnom putu izgledalo je da se planine kreću po horizontu otsevajući svojim crvenkastim vrhovima na suncu koje se tek rađalo. Isprva planine samo začudiše Olenjina, a zatim ga oduševiše; a onda, što je više i duže posmatrao taj lanac snežnih planina koji je nicao, ne iz drugih, crnih planina, nego pravo iz stepe, i udaljavao se, on poče da ulazi u tu lepotu i da oseća planine. Od toga časa, sve što je mislio, sve što je osećao, poprimalo je u njemu novu, strogo veličanstvenu suštinu planina. Sve moskovske uspomene, stid i kajanje, sva banalna maštanja o Kavkazu, sve to iščeze u nepovrat. »Sad je tek počelo«, − kao da mu to reče neki svečani glas. I put, i traka Tereka u daljini, i naselja, i narod − sve mu to više nije izgledalo kao šala. Pogleda u nebo − i seti se planina. Pogleda sebe, Vanjušu − i ponovo planine. Eno, dvojica Kozaka jašu, i puške u futrolama ravnomerno im se njišu iza leđa, i konji im mešaju zelene i dorataste noge; a planine... Iza Tereka vidi se dim nad zaseokom; a planine... Sunce se rađa i blista iza trske na Tereku; a planine... Iz zaseoka idu kola, hodaju žene, lepe žene, mlade; a planine... Abreci, nepokoreni gorštaci, jašu stepom, i ja idem i ne bojim ih se, ja imam pušku, i snagu, i mladost; a planine...

IV

      Čitav deo linije uz Terek duž koje su raspoređena naselja Grebenskih Kozaka, duge blizu osamdeset vrsta, sličnih je prirodnih osobina i sličnog stanovništva. Terek, koji deli Kozake od gorštaka, teče mutan i brz, ali već širok i miran, nanoseći stalno sivkasti pesak uz nisku desnu obalu obraslu trstikom i podrivajući nisku ali strmu levu obalu sa žilama stoletnih hrastova, trulih platana i mladih izdanaka. Po desnoj obali rasuta miroljubiva, ali još neumirena seoca; duž leve, pola vrste od same reke, na razmaku od sedam-osam vrsta, smeštena su kozačka naselja. U stara vremena većina tih staništa bila su uz samu reku; ali Terek je svake godine bežao od planine na sever i podrivao naselja, i sad se vide samo odroni zarasli u gusto grmlje,stara kućišta, vrtovi, kruške, kavkaske urme i topole, sve isprepleteno kupinama i divljom lozom. Tu više niko ne stanuje i jedino se po pesku vide tragovi jelena, vukova, zečeva i fazana koji su ta mesta zavoleli. Od staništa do staništa vodi put kroz šumu na dohvat topovskog taneta. Po putu raspoređene karaule u kojima borave Kozaci; na osmatračnicama između karaula stoje stražari. Samo uzan pojas od nekih trista hvati plodne šumske zemlje pripada Kozacima. Severno od njih počinju peščane dune Nogajske ili Mozdokske stepe koja se pruža daleko na sever i spaja, bogzna gde, sa Truhmenskim, Astrahanskim i Kirgiz-Kajsackim stepama. Južno, s druge strane Tereka − Velika Čečna, Kočkalikovsko gorje, Crne gore, još neko gorje i najzad snežne planine koje se samo vide, ali na kojima još niko i nikada nije bio. U ovom plodnom, šumovitom i rastinjem bogatom kraju živi od pamtiveka ratnički, lep i bogat ruski staroverski živalj po imenu Grebenski Kozaci.

      Davno, davno, njihovi preci, staroverci, izbegli su iz Rusije i nastanili se iza Tereka, među Čečencima, na Grebenu, prvom gorju šumovitih planina Velike Čečne. Živeći među Čečencima, Kozaci su se s njima izmešali i poprimili njihove običaje, način života i gorštački karakter; ali tu su u potpunosti zadržali čistotu ruskog jezika i staru veru. Predanje koje je još i sada živo među Kozacima kaže da je car Ivan Grozni dolazio na Terek, pozivao preda se starce sa Grebena, poklonio im zemlju s ove strane reke, savetovao ih da žive u miru i obećao im da ih neće siliti da mu budu podanici i da menjaju veru. Još i danas kozačka plemena smatraju da su u rodbinskim, krvnim vezama s čečenskim plemenima, a njihove su karakterne osobine ljubav prema slobodi, nerad, pljačka i ratovanje. Ruski uticaj ispoljavao se samo u nevolji: pritisak prilikom izbora, skidanje crkvenih zvona i vojska koja je tu bivala stalno i u prolazu. Kozak iskonski manje mrzi džigita, siledžiju gorštaka koji mu je ubio brata, nego vojnika koji živi s njim da bi mu branio selo, ali koji mu je duvanskim dimom opoganio kuću. On poštuje neprijatelja gorštaka, ali prezire tuđina, vojnika koji ga tlači. Zapravo, ruski je seljak za Kozaka neko tuđe, divlje, prezreno stvorenje koga je on gledao u torbarima − skitnicama i u doseljenim Ukrajincima koje Kozaci s prezirom nazivaju drndarima. Gizdavost njihovog odevanja je podražavanje Čerkeza. Najbolje oružje dobiva se od gorštaka, najbolji konji kupuju se ili kradu takođe od njih. Kozak − delija ponosi se poznavanjem tatarskog jezika, i kad udari u provod, čak i sa svojim bratom govori tatarski. Bez obzira na to, ovaj mali hrišćanski narod, zabačen na kraj sveta, opkoljen poludivljim muslimanskim plemenima i vojnicima, smatra se visoko svesnim i za čoveka drži samo Kozaka; sve ostalo on prezire. Veći deo svoga vremena Kozak provede u karaulama, na marševima, u lovu ili ribolovu. Kod kuće on skoro nikad ne radi. Njegov je boravak u selu izuzetan, jedino kad se provodi. Svaki Kozak ima svoje sopstveno vino, i pijančevanje kod njih nije sklonost, već obred, i ako se on ne izvršava, onda je to otpadništvo. Kozak smatra ženu kao oruđe svoga blagostanja; jedino devojka može da se provodi, udatu ženu primorava da za njega radi od najranije mladosti do najdublje starosti i uopšte, na ženu gleda sa istočnjačkim zahtevom pokornosti i rada. Usled takvih shvatanja žena se snažno razvije i fizički i psihički, i ako je naizgled pokorna, ona stvarno dobiva, kao uopšte na Istoku, mnogo više nego na Zapadu, uticaj i položaj u porodičnom životu. Njeno udaljavanje od društvenih zbivanja i navika da radi teške muške poslove, daje joj još viši položaj i snagu u kući. Kozak koji se stidi da pred drugim bude nežan, ili da ćaska sa svojom ženom, nesvesno oseća njenu premoć kad s njom ostane nasamo. Celu kuću, svu imovinu, čitavo dobro stekla je ona i sve se to održava samo njenim trudom i brigom. Iako je on potpuno uveren da je za Kozaka rad sramota i da rad pristoji samo radniku − Nogajcu i ženi, on ipak podsvesno oseća da je sve ono čime se on koristi i što naziva svojim, proizvod tog rada i da žensko, majka ili žena, koju on smatra svojom ropkinjom, može da ga liši svega toga. Osim toga, žena, Grebenka − Kozakinja postala je neobično samostalna, s muškim karakterom, velike fizičke snage, zdravog razuma, odlučna i izdržljiva i sve zbog toga što je primila na sebe sav teški muški rad i brige. Žene su većinom jače, pametnije, bistrije i lepše od Kozaka. Lepota žene Grebenke zadivljuje jer sjedinjuje lice čistog čerkeskog tipa sa snažnim i krupnim stasom žene severa. Kozakinje se nose kao i Čerkeskinje: tatarska košulja, bešmet, i opanci; ali maramu povezuju kao Ruskinje. Gizdavost, čistoća i finoća u odevanju i kućnoj spremi je njihova navika i životna potreba. U odnosu prema muškarcu, žene, a naročito devojke, uživaju punu slobodu. Selo Novomlinska smatralo se kolevkom Grebenskog Kozaštva. Više nego u drugim naseljima u njemu su se očuvali starogrebenski običaji, a žene tog sela uvek su po celom Kavkazu bile na glasu zbog svoje lepote. Kozaci žive od vinograda, voćnjaka, bostana, ribolova, lova, kukuruza, prosa i ratnog plena.

      Novomlinska je udaljena tri vrste od Tereka, odeljena od njega gustom šumom. S jedne strane puta koji prolazi kroz naselje, − reka; s druge, zelene se vinogradi, voćnjaci i vide se peščane dune Nogajske stepe. Stanište je opasano zemljanim nasipom i trnjem. U naselje se ulazi i izlazi kroz visoku kapiju s malim krovom od trstike; na drvenom postolju kraj kapije stoji nezgrapan top koji već stotinjak godina nije pucao, a Kozaci su ga nekad zarobili u boju. Uniformisan Kozak sa sabljom i puškom ponekad stoji, a ponekad ne stoji na straži pored kapije; ponekad pozdravi, a ponekad ne pozdravi oficira u prolazu. Ispod krova na kapiji, na beloj daščici napisano je crnom bojom: kuća 266, muškog pola 897 duša, ženskog pola 1012. Sve su kozačke kuće izdignute od zemlje na stubove, za aršin i jače, uredno pokrivene trstikom, sa visokim šljemom. Sve kuće, i kad nisu nove, pravilnog su oblika, čiste, sa raznolikim visokim ulazima i nisu spojene jedna s drugom, nego su slobodno i živopisno razmeštene po ulicama i sokacima. Ispred velikih i svetlih prozora većine kuća, iza bašte, dižu se visoko tamnozelene topole, nežni bagremovi svetlog lišća i belih mirisnih cvetova, a pored njih drsko-sjajni žuti suncokreti, divlja loza i povijuša. Na širokom trgu tri dućana sa tkaninama, semenkama, rogačima i medenjacima; a za visokom ogradom, iza reda starih topola vidi se dugačka i povisoka kuća komandanta puka, viša od drugih i sa dvokrilnim prozorima. Običnim danom, naročito leti, po seoskim ulicama malo je naroda. Kozaci su u službi: po karaulama i na marševima; starci u lovu, ribolovu, ili sa ženama rade po vrtovima i baštama. Samo potpuno oronuli, sitna deca i bolesnici ostaju kod kuća.

V

      Bilo je to ono naročito kavkasko veče. Sunce je zašlo za planinu, ali je još bilo svetlo. Rumenilo je zahvatilo trećinu neba, i u njegovom svetlu oštro su se ocrtavale mutno-bele planinske gromade. Vazduh je bio redak, nepomičan i zvučan. Senka planina, dugačka nekoliko vrsta, pružila se stepom. U stepi, preko reke, po putevima, svuda pusto. Ako se retko-retko pojave konjanici, Kozaci iz karaule i Čečenci iz zaseoka s čuđenjem ih posmatraju i nastoje da pogode ko bi mogli da budu ti sumnjivi ljudi. Čim se spusti noć, plašeći se jedan drugog, ljudi se pribijaju uz naselja, i jedino zver i ptica slobodno krstare tom pustinjom. Pre zalaska sunca kozakinje se žure iz vinograda gde su vezivale lozu. I u vrtovima postaje pusto kao i u čitavoj okolini; ali naselje u to doba večeri postaje naročito živo. Sa svih strana pristiže narod, ko peške, ko na konju, ko u kolima koja cvile. Devojke, malo zadignutih košulja, s prutom u ruci hitaju kapiji u susret stoci koja se gomila u oblacima prašine i komaraca donesenih iz stepe. Site krave i bivolice razilaze se ulicama, a Kozakinje u šarenim bešmetima jure za njima. Čuje se njihov oštar govor, veseo smeh i vriska izmešana s mukanjem stoke. Eno, tamo, Kozak pod oružjem i na konju, dobivši kratak izlazak iz karaule, prilazeći kući i sagavši se prozoru, kuca; na kucanje se pomalja lepa mlada glava Kozakinje i čuju se nežne, radosne reči. Eno, radnik, Nogajac ispupčenih jabučica, u dronjcima, došavši iz stepe sa trstikom, okreće u čistom, širokom kapetanovom dvorištu kola koja škripe i skida jaram s volovskih glava koje se muvaju, i dovikuje se s gazdom na tatarskom. Pored bare koja zauzima skoro svu ulicu i pored koje toliko godina prolaze ljudi priljubljujući se uz ogradu, provlači se bosa Kozakinja s naramkom drva na leđima, uzdižući povisoko košulju uz bele noge, a Kozak koji se vraća iz lova dovikuje joj u šali: »Zadigni još malo, sram te bilo«, − i nišani u nju; Kozakinja spušta košulju i obara drva. Stari Kozak zasukanih čakšira i razdrljenih sedih grudi, vraća se sa ribarenja; preko ramena mu mreža i u njoj se još živo praćaka riba, i da bi izašao na kraticu, prelazi preko dotrajale susedove ograde i skida s nje svoj gunjac kojim se o nju zakačio. Eno, onamo, žena vuče suvu granu, a iza ćoška se čuju udarci sekire. Vrište mali Kozačići terajući čigre po ulicama svuda gde god je ravno. Da ne bi zaobilazile, žene prelaze preko plotova. Iz svih dimnjaka diže se mirisan dim sagorele suve balege. Iz svakog dvorišta čuje se neka užurbanost koja uvek prethodi noćnoj tišini.

      Babuka Ulitka, žena potporučnika i seoskog učitelja, ista kao i ostale, izašla je pred kapiju svoga dvorišta da dočeka stoku koju ulicom goni njena kćerka Marjanka. Ona još nije dospela da otvori kapiju, a ogromna bivolica koju su napadali komarci, mučući provali u dvorište; za njom polagano idu site krave, svojim krupnim očima prepoznaju gazdaricu ravnomerno lupajući repom po svojim kukovima. Marjanka, stasita lepotica, ulazi u dvorište, baca prut, pritvara ulaz i, kolikogod je njene lake noge nose, razlučuje stoku i ugoni je u štale. »Izuvaj se, curetino đavolja. − povika joj majka, − eto, upropastila si obuću«. Marjanka se nimalo ne ljuti što je naziva đavoljom curetinom, ona to smatra tepanjem i veselo nastavlja svoj posao. Lice je umotala maramom; na njoj ružičasta košulja i zelen bešmet. Ona iščezne ispod nadstrešnice u dvorištu zajedno sa ugojenom i krupnom stokom i iz staje se samo čuje njen glas kako nežno tepa bivolici: »Smiri se! Što si takva! Molim te, molim te, majčice!...« Uskoro devojka i starica izađoše iz štale i uđoše u mlekar noseći u rukama dva velika suda puna mleka, − pomužaj toga dana. Iz zemljanog dimnjaka na mlekaru uskoro poče da se diže dim od suve balege, − mleko se počinje da kajmači; devojka raspaljuje vatru, a starica ode kroz kapiju. Sumrak se već spustio na selo. Sav vazduh odiše povrćem, stokom i mirisnim dimom balege. Kroz kapije, ulicama, svuda pretrčavaju Kozakinje noseći u rukama upaljene krpe. Iz dvorišta se čuje otpuhivanje i mirno preživanje stoke koja je odahnula od svega, i jedino se po dvorištima i ulicama čuje dovikivanje ženskih i dečjih glasova. Retko kad se radnim danom začuje muški pijan glas.

     Jedna Kozakinja, stara, visoka, muškobanjasta, prilazi iz dvorišta preko puta babuki Uliti da zamoli vatre; u rukama joj krpa.

− Šta ima, babuka, jeste li namirili? − reče ona.

− Devojka loži. Hoćeš li vatre? − reče babuka Ulita gorda što nekome može da učini uslugu. Obe Kozakinje uđoše u kuću; ogrubele ruke nenavikle na sitne stvarčice podrhtavajući otvaraju poklopac s dragocene kutije šibica koje su retkost na Kavkazu. Muškobanjasta Kozakinja sede na prag, s očitom namerom da malo proćaska.

− Majko, gde je tvoj, u školi? − upita pridošlica.

− Stalno uči decu, majko. Pisao je da će doći o prazniku, − odgovori potporučnikovica.

− On je pametan čovek; on svakome valja.

− To se zna da valja.

− A moj je Lukaška u karauli, ne daju mu kući, − reče pridošlica, iako to potporučnikovica već odavno zna. Ona mora da priča o svom Lukaški koga je istom otpremila u Kozake i koga bi htela da oženi Marjanom, potporučnikovom kćerkom.

− Stanuje li u karauli?

− Stanuje, majko. Nije navraćao od praznika. Neki dan je poslao košulje po Fomuškinu. Kaže: dobro je, starešine ga hvale. Kod njih,kaže, opet traže Abreke. Kaže da je Lukaška veseo, dobro je. − E, pa hvala bogu, − reče potporučnikovica.

− Junačina je on, prava junačina.

Lukaški su dali taj nadimak zbog njegove hrabrosti jer je iz vođe spasao jednog malog Kozačića. To potporučnikovica napomenu Lukaškinoj majci da joj malo podiđe.

− Hvala bogu, majko, dobar mi je sin, junačina, svako ga hvali, − reče Lukaškina majka,− samo da mi ga je oženiti, pa da mirno umrem.

− Barem to nije teško, puno selo devojaka, zar nije? − odgovori lukava potporučnikovica navlačeći pažljivo kvrgavim rukama poklopac na kutiju šibica.

− Mnogo, majko, mnogo, − primeti Lukaškina majka odmahujući glavom, − ali tvoje devojke, nje, Marjanke, tvoje devojke, nigde takve nema.

Potporučnikovici su poznate želje Lukaškine majke pa iako Lukašku poznaje kao dobrog Kozaka, ona izbegava taj razgovor, prvo zbog toga što je ona potporučnikovica i bogata, a Lukaška je sin običnog Kozaka. A drugo, njoj nije do rastanka sa kćerkom. A najglavnije je što to traži pristojnost.

− Pa, dok Marjanka malo poraste, biće devojka, − odgovori ona suzdržano i skromno.

− Spremiću prosce, spremiću, a čim se dovrši berba doći ću da se poklonim tvojoj milosti, − reče Lukaškina majka. − Doći ćemo da se poklonimo Iliji Vasiljeviču.

− Što Iliji! − gordo odgovori potporučnikovica, sa mnom treba razgovarati. Sve u svoje vreme. Primetivši ozbiljno lice potporučnikovice, Lukaškina majka uvide da je dalji razgovor neumesan, pripali šibicom krpu, diže se i reče: − Nemoj zaboraviti, majko, upamti moje reči. Odoh ja, moram da naložim vatru, − dodade ona.

Prelazeći ulicom i mašući ispruženom rukom upaljenu krpu, ona srete Marjanku koja je pozdravi.

»Kraljica devojka, radnica devojka, − mislila je ona gledajući lepojku. − Šta treba da poraste! Treba da se uda, da dođe u dobru kuću, treba da se uda za Lukašku«.

Babuka Ulitka ima svojih briga, i kako je sela na prag, tako je i ostala i o nečem teško razmišljala, sve dok je devojka ne dozva.

        Muško stanovništvo sela živi na marševima i po karaulama, ili stražarnicama, kako ih nazivaju Kozaci. Lukaška Junačina, o kome su razgovarale dve starice u selu, stajao je predveče na osmatračnici Nižnje-Protocka karaule. Nižnje-Protocka je uz samu obalu Tereka. Naslonjen na ogradu osmatračnice pogledao je žmirkavim očima u daljinu preko Tereka, ili dole, na svoje drugove Kozake i ponekad bi s njima izmenjao po koju reč. Sunce je već bilo blizu snežnog grebena koji se belasao iznad kovrdžavih oblaka. Oblaci su se talasali njegovim podnožjem i zalazili u sve tamniju i tamniju senku. Po vazduhu se razlegala večernja bistrina. Iz divlje šume pune šipražja strujala je svežina, ali oko karaule bilo je još vruće. Glasovi Kozaka koji su razgovarali odzvanjali su jače i kao da su lebdeli u vazduhu. Terek, mutan i brz, svojom strujom koja se valjala, jasno se izdvajao od nepomičnih obala. Počeo je da opada, i mestimično je mokri pesak odudarao sivoćom po obalama i sprudovima. Na drugoj obali, pravo prema karauli, sve je bilo pusto; samo se beskrajna, niska i pusta trstika protezala sve do samih planina. Malo, ustranu, po niskoj obali videle su se zemljane kućice ravnih krovova, sa levkastim dimnjacima čečenskog sela. Oštro oko Kozaka na osmatračnici pratilo je Čečenke u plavoj i crvenoj odeći, kako se kreću kroz večernji dim mirnog sela. I pored toga što su Kozaci očekivali da Abreci3 svakog časa mogu da pređu reku sa tatarske strane i da ih napadnu, a naročito u mesecu maju kad je šuma uz Terek toliko gusta da se i pešak teško provlači kroz nju, a reka tako plitka da se na mestima može pregaziti, i pored toga što je pre dva dana jedan Kozak dojahao s porukom komandanta puka u kojoj se kaže da se prema izviđačkim izveštajima sprema jedna grupa od osmorice ljudi da se prebaci preko Tereka, i zbog toga se naređuje da se pooštri pažnja, − u karauli nije vladala neka naročita opreznost. Kozaci kao da su kod kuće, bez osedlanih konja, bez oružja, bavili su se ribolovom, neko je bančio, neko išao u lov. Samo je konj dežurnog osedlan i pripet pasao u trnju kraj šume i jedino je Kozak na straži bio u čerkesci, s puškom i sabljom. Narednik, visok i mršav Kozak, neobično dugih leđa, malih nogu i ruku, samo u donjem raskopčanom bešmetu sedeo je na nasipu uz kuću sa izrazom lenjosti i dosade pretpostavljenog, preturajući dremljivu glavu iz ruke u ruku.

        Jedan postariji Kozak široke crne i prosede brade, samo u košulji opasanoj crnim kaišem, ležao je kraj same vode i lenjo zurio u Terek koji je jednolično hučao i valjao se. Ostali, takođe izmrcvareni žegom, poluobučeni, prali su rublje u Tereku, neki opet pleli uzde, a neki ležali po zemlji na vrućem pesku i pevušili. Jedan Kozak, mršavog opaljenog lica, naizgled mrtav pijan, ležao je na leđima kraj jednog kućnog zida koji je pre dva sata bio u senci, i na koga su sada pravo padali žestoki kosi sunčevi zraci.

      Lukaška koji je stajao na osmatračnici bio je visok lep mladić sa svojih dvadesetak godina i mnogo je ličio na majku. Lice i stas, iako mladalački nezgrapni, odavali su njegovu veliku telesnu i duševnu snagu. I pored toga što su ga tek skoro opremili u vojsku, po njegovom širokom izrazu lica i po njegovom mirnom i samouverenom držanju videlo se da je on već poprimio neki ponosan vojnički stav, saznanje da je Kozak i da zna sebe da ceni, a što je bilo svojstveno Kozacima i uopšte ljudima koji su stalno bili pod oružjem. Široka čerkeska bila mu je na mestima poderana, šubara zavaljena kao u Čečenaca, sare spuštene ispod kolena. Odeća mu nije bila bogata, ali mu je pristajala s onom naročitom kozačkom gizdavošću koja se svodila na to da se oponaša čečenski džigit, binjedžija. Na pravom je džigitu uvek sve široko, poderano, nemarno; samo je oružje bogato. Ipak sve to što je obučeno, pripasano − kao skrojeno, iako poderano, sa oružjem čini jednu celinu i sve je udešeno nekako naročito, kako ne zna svako, a što upada u oči Kozaku ili gorštaku. Lukaška je baš imao takav izgled džigita. Stavivši ruke na sablju i žmirkajući očima, stalno je pogledao u ono daleko selo. Neke mu crte lica nisu bile lepe, ali kad bi ga pogledali onako čitavog, njegov lep stas, njegovo pametno lice s crnim obrvama, svako bi i nehotice rekao: »Silan momak!«

− Pazi žena, pazi žena što se motaju po selu! − reče on oštrim glasom lenjo pokazujući bele sjajne zube i ne obraćajući se nikome.

Nazarka koji je ležao dole odjednom podiže glavu i primeti:

− Sigurno idu po vodu.

− Da ih prepadnem puškom, − reče Lukaška smejući se; − ih, što bi se prepale!

− Neće puška toliko doneti.

− Kako neće! Moja će i preneti. Pričekaj dok dođe njihov praznik, ja ću ići Girej-kanu u goste, da pijem bozu, − reče Lukaška ljutito se braneći od komaraca koji su se prosto lepili za njega. Kozačku pažnju privuče šušanj u grmlju. Šaren lovački ker, melez, njuškajući za tragom i živahno mašući šugavim repom, pritrča karauli. Lukaška prepozna kera susednog lovca, čiča Jeroške, a za kerom ugleda u gustišu i lovčevu priliku koja se približavala.

     

Čiča Jeroška bio je Kozak ogromne visine, sede, kao sneg bele i široke brade i tako širokih ramena i grudi da je jedino u šumi izgledao kao i ostali ljudi, jer se nije imao s kime da uporedi: tako su bili skladni njegovi udovi. Na njemu je bio poderan i uvučen gnjurac, na nogama opanci od jelenske kože4 obojci uvezani uzicom, a na glavi raskupusana bela šubara. Na leđima, preko ramena, nosio je kobilicu5 i vreću s kokoškom i kopcem kojima se mami jastreb; preko drugog ramena nosio je na kaišu ubijenu divlju mačku; na leđima za opasačem bila mu je zadenuta kesa sa kuršumima, barutom i hlebom, konjski rep kojim se brani od komaraca, veliki bodež u poderanim koricama umazanim davnašnjom krvlju, i dva ubijena fazana. Pogledavši u karaulu on zastade.

− Ej, Ljam! − povika on psu tako gromkim basom da se zaori sva šuma, i prebacivši preko ramena ogromnu starinsku pušku koju Kozaci nazivaju flinta, podiže šubaru.

br /> − Da ste mi zdravi, dobri ljudi! Ej! − obrati se Kozacima isto onako jakim i veselim glasom, bez ikakvog naprezanja, ali tako gromko kao da je dovikivao nekoga s onu stranu reke.

− Zdravo, čiča! Zdravo! − odazvaše se veselo sa sviju strana mladi kozački glasovi.

− Šta ste videli? Pričaj! − povika čiča Jeroška tarući rukavom čerkeske znoj sa crvenog širokog lica.

− Slušaj, striče! Da samo znaš kakav jastreb živi na onom platanu! Čim veče, on zakrstari, − reče Nazarku namigujući i pocupkujući ramenom i nogom.

− Goni, ti! − odgovori starac s nepoverenjem.

− Živa istina, čiča, ti malo posedi, − potvrdi Nazarka smejući se. Kozaci se nasmejaše.

Šaljivdžija nije ni video jastreba; ali su mladi Kozaci u karauli običavali da zavitlavaju i varaju čiča Jerošku čim bi došao u karaulu.

− Ej, budalašu, samo laješ! − progovori Lukaška Nazarki sa osmatračnice.

Nazarka odmah zaćuta.

− Treba da posedim. Dobro, posedeću, − odgovori starac na veliko zadovoljstvo svih Kozaka. − A ima li veprova?

− Nije to lako! Videti veprove! − reče narednik veoma zadovoljan što se može malo da razveseli, prevrnuvši se i obadvema rukama češući se po dugačkim leđima. − Ovde treba loviti Abreke, a ne divlje svinje. Je si li ti štogod načuo čiča? − dodade on žmirkajući bez razloga i pokazujući bele jednake zube.

− Za Abreke? − progovori starac. − Ne, nisam čuo. A imate li vina? Daj da popijem, dobar čoveče. Umoran sam, zaista sam umoran. Ja ću tebi doneti mesa, samo malo pričekaj, boga mi ću ti doneti. Posluži me, − dodade on.

− Pa hoćeš li da posediš? − upita ga narednik kao da nije ni čuo što mu je govorio.

− Baš sam hteo da noćas posedim, − odgovori čiča Jeroška, − možda će bog dati da štogod ulovim za praznik; pa ću i tebi dati, bogami!

Čiča! ej, Čiča! − oštro povika odozgo Luka obraćajući na sebe pažnju pa svi Kozaci pogledaše u Lukašku. − Hajde ti uz gornji potok, tuda se mota veliki čopor veprova. Ne lažem ti ja. Istina je živa! Neki dan je jedan naš Kozak ubio jednoga. Istinu ti kažem, − dodade on popravljajući pušku na leđima, i to takvim glasom da se videlo da se ne sprda.

− Ej, Lukaška, junačino, zar si tu! − reče starac gledajući uvis. − Na kom ga je to mestu ubio?

− A ti to nisi video! Izgleda mi da si još zelen, − reče Lukaška. − Upravo uz jarak, čiča, − dodade on ozbiljno, odmahujući glavom. − Jednom smo išli uz jarak, a on zarokta, a puška mi u futroli. Iljuška opali... Pa ja ću tebi pokazati to mesto, čiča, − nije daleko. Samo malo pričekaj. Ja, brate, znam sve njegove staze. Čiča Moseve! − dodade naredniku odlučno i skoro zapovednički, − vreme je da se smenim! − i, pridržavajući pušku, ne čekajući na naređenje, poče da silazi sa osmatračnice.

− Silazi! − reče narednik kasnije ogledajući se oko sebe. − Je li sad tvoja reda, Gurka? Spretan je postao onaj tvoj Lukaška, − dodade narednik obraćajući se starcu. − Isti je kao i ti, stalno negde luta, nikad neće da ostane kod kuće; neki dan je ubio jednog.