I
U Moskvi se sve utišalo. Retko, retko gde začuje se piska točkova zimskom ulicom. U prozorima nema više svetla, a fenjeri pogašeni. Sa crkava se razležu zvuci zvona i, trepereći iznad grada, nagoveštavaju zoru. Ulice puste. Retko gde noćni kočijaš izmeša uskim salnicima pesak i sneg i, prešavši za drugi ćošak zaspi u očekivanju mušterije. Starica prođe u crkvu gde, otsevajući u zlatnim okvirima, crvenkasto plamsaju nesimetrično prislužene sveće. Posle duge zimske noći diže se radni narod i odlazi na posao.
A za gospodu je još veče.
U jednom prozoru kod Ševaljea1 probija svetlo kroz zatvorene kapke, iako je to u suprotnosti s propisima. Pred ulazom zatvorena kočija, saonice i kočijaši zbijeni jedan uz drugog. Tu je i jedna poštanska trojka. Čuvar, umotan i zgrčen kao da se krije iza kućnog ćoška.
»Zašto oni tamo mlate praznu slamu? − mislio je sluga upalih obraza sedeći u predsoblju. − I uvek tako kad sam ja u službi!« I susedne sobe čuju se glasovi trojice mladića za večerom. Oni sede u sobi za stolom na kome su ostaci večere i vina. Jedan je omalen, čistunac, mršav i ružan, sedi i dobrim i umornim očima gleda onoga što odlazi. Drugi, visok, leži kraj stola na kome je mnogo ispražnjenih boca i poigrava se ključićem od sata. Treći, u novom kožunu, hoda po sobi, ponekad zastane i krši badem svojim debelim i jakim prstima urednih nokata i nečemu se stalno smeška; oči i lice mu zažareni. Govori vatreno uz pokrete ruku; ali se vidi da ne nalazi reči, i sve koje mu dolaze na jezik izgledaju mu nedovoljne da bi izrazio sve ono što mu je na srcu. Stalno se smeška.
− Sada se može sve reći! − reče onaj što je odlazio. − Ja se ne pravdam, ali bih hteo da ti mene shvatiš onako kako ja sam sebe shvatam, a ne onako kako to običan svet shvata. Ti si rekao da sam ja krivac pred njom, − obrati se on onome što ga gleda dobrim očima.
− Da, kriv si, − odgovori omaleni i ružni, i učini se da se još više dobrote i zamora pojavi u njegovom pogledu.
− Znam ja šta ti to govoriš, − nastavi onaj što je odlazio. − Po tvom je biti voljen isto takva sreća kao i voleti, i to je dosta za čitav život, ako si tu sreću postigao.
− Da, potpuno dosta, dušo moja! Više nego što treba, − potvrdi omaleni i ružni otvarajući i zatvarajući oči.
− Ali zašto i sam ne bi voleo! − reče onaj što je odlazio, zamišljen i kao sa sažaljenjem pogledajući prijatelja. − Zašto ne voleti? Ne voleti se. Ne, biti voljen − nesreća, nesreća kad osećaš da si kriv, jer ne pružaš ono što ne možeš dati. Ah, bože moj! − On odmahnu rukom. − Kad bi se sve radilo pametno, a ne obrnuto, ne kao po naški, nego sve po svom. Ja kao da sam ukrao taj osećaj. I ti misliš tako; ne poriči, ti moraš da tako misliš. A veruješ li da je od svih gluposti i gadosti koje sam uspeo da u životu podosta počinim, ova jedina za koju se ne kajem i ne mogu da se kajem. Ni od početka, ni kasnije, nisam lagao, ni sebi ni njoj. Meni se učinilo da sam je, eto, najzad zavoleo, a kasnije sam se uverio da je to bila nesvesna obmana, da se tako ne sme voleti i nisam mogao da idem dalje; a ona je pošla. Zar sam ja kriv što to nisam mogao? Šta je trebalo da radim?
− Pa sad je sve svršeno! − reče prijatelj pripaljujući cigaru da bi odagnao san. − Tačno je jedno: ti još nisi voleo i ne znaš šta znači voleti.
Onaj u kožunu htede opet da nešto kaže i uhvati se za glavu. Ali nije mogao da izrazi ono što bi hteo da kaže.
− Nisam voleo! Da, tačno je, nisam voleo. Ali u meni postoji želja da volim, i jača od te želje ne može da bude! Nego, zaista, da li postoji takva ljubav? Sve ostaje nekako nedovršeno. Pa šta da čovek kaže! Ispreturao, ispreturao sam svoj život. Ali sad je svemu kraj, imaš ti pravo. I ja osećam da počinje novi život.
− U kome ćeš ti opet sve ispreturati, − reče onaj što je ležao na divanu i poigravao se ključićem od sata; ali onaj što je odlazio nije ga čuo.
− Žao mi je, ali mi je i drago što idem, − nastavi on. − Zbog čega mi je žao? Ni sam ne znam.
I onaj što je odlazio poče da govori samo o sebi ne primećujući da to drugima nije bilo onako interesantno kao njemu. Čovek nije nikada tako sebičan kao u časovima duševnog zanosa. Njemu se čini da u tim trenucima na čitavom svetu nema ništa divnije i interesantnije od njega samog.
− Dimitrije Andrejeviču, kočijaš neće više da čeka! − reče momak koji uđe, u bundi i umotan šalom. − Konji čekaju od ponoći, a sad je već četiri.
Dimitrije Andrejevič pogleda u svog Vanjušu. U njegovom omotanom šalu, u njegovim suknenim čizmama, u njegovom pospanom licu začu se glas drugog života koji ga je pozivao, − života rada, lišavanja, delatnosti.
− Zaista, zbogom! − reče on tražeći na sebi nezakopčano dugme. Iako su ga nagovarali da kočijašu dade bakšiš, on natuče šubaru i stade nasred sobe. Oni se poljubiše jednom, drugi put, zastadoše pa se zatim poljubiše i treći put. Onaj u kožunu priđe stolu, ispi čašu sa stola, uze za ruku omalenog i ružnog i pocrvene.
− Ne, ja ću ipak reći… Potrebno je, a i smem da s tobom budem iskren, jer te volim… Ti nju voliš? Uvek sam u to bio uveren… je li tako?
− Da, − odgovori mu prijatelj smešeći se još krotkije.
− I možda…
− Izvolite, naređeno je da se pogase sveće, − reče pospani konobar koji je čuo poslednji razgovor i razmišljao zbog čega gospoda govore uvek jedno te isto. − Kome ću podneti račun? Vama? − dodade on obraćajući se visokom, znajući unapred kome treba da se obrati.
− Meni, − reče visoki. − Koliko?
− Dvadeset šest rubalja.
Visoki se na časak zamisli, ali ne reče ništa i strpa račun u džep. A ona dvojica nastaviše svoje.
− Zbogom, divan si ti momak! − reče omaleni i ružni gospodin krotkih očiju.
Suze im obadvojici orosiše oči. Izađoše pred ulaz.
− Ah, da! − reče onaj što je odlazio, crveneći i obraćajući se visokom. − Ti ćeš urediti onaj račun kod Ševaljea, pa mi piši.
− Dobro, dobro, − reče visoki navlačeći rukavice. − Kako sam ti zavidan! − dodade sasvim iznenada pred ulazom.
Onaj što je odlazio sede u saonice, umota se u bundu i reče: »Pa dobro! hajdemo«, − i čak se pomače u saonicama da bi napravio mesto onome koji mu je rekao da mu zavidi; glas mu je podrhtavao.
Pratilac mu reče: »Zbogom, Mitja, nek’ ti bog da…« Jedina mu je želja bila da ovaj što pre ode i zbog toga nije mogao da dovrši šta mu je zaželeo.
Oni zaćutaše. Još jednom neko reče: »Zbogom«. Neko viknu:
»Hajde!« I kočijaš krenu.
− Jelizare, daj kola! − viknu jedan od pratilaca.
Kočijaši se uskomešaše, povikaše na konje i počeše da trzaju dizginama. Smrznuta kočija zaškripa po snegu.
− Onaj je Olenjin divan mladić, − reče jedan od pratilaca. − Pa što mu treba da ide na Kavkaz, u junkere? Ja za to ne bih dao ni pola rublja. Hoćeš li sutra na ručak u klub?
− Hoću.
I pratioci se rastadoše.
Onome što je otišao učini se toplo, pretoplo u bundi. On sede na pod saonica, raskopča bundu i raščupana poštanska trojka poče da se provlači iz ulice u ulicu pored nekih kuća koje nikad nije video. Olenjinu je izgledalo da ovim ulicama prolaze samo putnici koji dolaze. Okolina je bila mračna, ćutljiva, sumorna, a duša mu je bila puna uspomena, ljubavi, sažaljenja i suza koje su ga prijatno gušile…
II
»Volim! Mnogo ih volim! Divni su! Lepo je!« − ponavljao je i samo što ne zaplaka. Ali zbog čega je hteo da plače? Koji su to što su bili divni? Koga je on mnogo voleo? On ni sam nije s tim bio načisto. Ponekad bi se pažljivo zagledao u neku kuću i čudio se što je tako neobično sagrađena; ponekad bi se čudio zbog čega se tako blizu njega nalaze kočijaš i Vanjuša koji su mu sasvim strani, zbog čega se zajedno s njima truckaju i ljuljaju od trzaja konja koji zatežu smrznute kaiševe, i opet ponavlja: »Divni su, volim«, − a jednom čak reče: »Ali hvata! Divota!« I sam se začudi kako to reče i upita sam sebe: »Možda sam pijan?« Istina, on je popio skoro dve boce vina, ali nije samo vino delovalo na Olenjina. Prisećao se onih reči, kako mu se činilo prijateljskih, koje su mu pomalo sramežljivo, kao slučajno, izgovorili pred njegov odlazak. Sećao se stiska ruku, pogleda, ćutanja i glasa: zbogom, Mitja! − kad je već sedeo u saonicama. Sećao se svoje sopstvene, odlučne iskrenosti. I sve je to za njega bilo dirljivo i značajno. Pre odlaska, ne samo prijatelji, rodbina, ne samo nezainteresovani, nego i antipatični, prema njemu neraspoloženi ljudi, svi, kao po dogovoru, zavoleli su ga još više, sve su mu opraštali kao pred ispovest, kao pred smrt. »Možda se ja neću vratiti s Kavkaza«, − pomisli on. I njemu se činilo da on voli svoje prijatelje, i da voli još nekoga. Žalio je samog sebe. Ali nije ljubav prema prijateljima smekšala i uzdigla njegovu dušu toliko da nije mogao da zadrži besmislene reči koje su navirale same od sebe, i nije ga ljubav prema ženi (on još nikada nije voleo) dovela u takvo stanje. Ljubav prema samom sebi, topla, puna nada, mladalačka ljubav prema svemu što je bilo lepo u njegovoj duši (a njemu se sada činilo da je u njemu bilo samo ono što je lepo i dobro) nagonila ga je da plače i da izgovara
besmislene reči.
Olenjin je bio mladić bez ikakve škole, nikad nije bio u službi (jedino je bio na spisku neke državne ustanove), polovinu svoga imanja proćerdao je, do svoje dvadeset i četvrte godine nije izabrao nikakvu karijeru i nikad ništa nije radio. Bio je ono što se zove »mladić« u moskovskom društvu.
U svojoj osamnaestoj godini Olenjin je bio toliko slobodan, kako su samo mogli da budu slobodni ruski bogati mladi ljudi četrdesetih godina devetnaestog veka, a koji su u svojim mladićkim godinama ostali bez roditelja. Za njega nisu postojali nikakvi − ni fizički ni moralni okovi; mogao je da radi sve što je hteo, ništa mu nije trebalo, i ništa ga nije sputavalo. On nije imao ni porodice, ni otadžbine, ni vere, ni osećaja neimaštine. Ni u šta nije verovao i nikakav autoritet nije priznavao. Ali ne priznavajući ništa, on ne samo da nije bio mračan, dosadan i čovek koji mudruje, nego, naprotiv, stalno se nečim zanosio. On je došao do zaključka da ljubav ne postoji, ali svaki put bi ga prisustvo mlade i lepe žene naterivalo da se oduševi. On je odavno znao da počasti i zvanja ne znače ništa, ali bi uvek osetio neko nesvesno zadovoljstvo kad bi mu na balu prišao knez Sergije i izgovorio nekoliko prijaznih reči. Ali dozvoljavao je da se zanese samo toliko koliko da se ne bi vezao. Čim bi osetio da njegovo oduševljenje stremi ka nekom radu i borbi, pa čak i neznatnoj životnoj borbi, on je nagonski hteo da se od tog zanosa otrgne i da ponovo bude slobodan.
Tako je on započeo svoj društveni život, svoju službu, svoje gazdovanje na imanju, muziku kojoj se jedno vreme mislio da posveti, pa čak i ljubav prema ženama u koju on nije verovao. Razmišljao je gde da usmeri svu tu mladalačku snagu koja samo jednom u životu. izbija u čoveku, − u umetnost, možda u nauku, u ljubav prema ženi, ili možda na praktičnu delatnost, − ne snagu uma, srca, inteligencije, nego onaj nagon koji se nikada ne javlja po drugi put, onu vlast koja je data čoveku da od sebe napravi sve što hoće, i kako se njemu čini, pa čak i da od čitavog sveta učini što god želi. Istina, ima ljudi kod kojih se taj nagon ne javlja, koji odmah čim uđu u život navuku nasebe prvi ham na koga naiđu i pošteno rade u tom hamu do kraja života. Ali Olenjin je osećao u sebi isuviše snažno prisustvo onog svemoćnog boga mladosti, onu sposobnost da se pretvori u jednu želju, u jednu misao, sposobnost hteti i učiniti, sposobnost da se glavačke baci u bezdan, ne znajući zbog čega ni zašto. On je to saznanje nosio u sebi, ponosio se njime i ne znajući ni sam, bio je u tome srećan. Do sada je on voleo samo sebe samog i nije mogao da se ne voli jer je od sebe očekivao samo dobro i nije dospeo da se razočara u sebi samom. Odlazeći iz Moskve on se nalazio u onom srećnom mladalačkom duševnom raspoloženju kada, spoznavši svoje prošle greške, mladić odjednom kaže sebi da sve što je bilo nije ono pravo, − da je sve pređašnje bilo slučajno i beznačajno, da on pre nije hteo da živi kako treba, ali sada, po odlasku iz Moskve, počinje nov život u kome više neće biti tih grešaka, neće biti kajanja, nego će sigurno biti samo sreća.
Kao što se uvek dešava na dalekom putu, na prve dve-tri stanice, uobrazilja ostaje na istom mestu odakle si i pošao, i tek kasnije, odjednom, prvog jutra dočekanog na putu, prenosi se na cilj putovanja i počinje da gradi kule budućnosti. Ovako se desilo i Olenjinu.
Izašavši iz grada i ugledavši snežna polja on se zaradovao što je sam u tim poljima, umota se u bundu, spusti na pod saonica, smiri se i zadrema. Dirnuo ga je rastanak s prijateljima i on poče da se priseća cele prošle zime koju je proveo u Moskvi, i slike tog prošlog, izmešane s nejasnim mislima i prekorima, počeše da se nesvesno ređaju u njegovoj uobrazilji.
Seti se onog svog prijatelja koji ga je ispratio i njegovog odnosa prema devojci o kojoj su razgovarali. Devojka je bila bogata. »Kako je mogao da je voli kad je ona volela mene?« − razmišljao je i ružne mu sumnje navreše u glavu. »Kad pomisliš, u ljudima ima mnogo nepoštenja. Pa zbog čega ja još nisam voleo? − iskrsnu to pitanje u njemu. − Svi mi kažu da ja još nisam voleo. Pa zar sam ja baš neka moralna nakaza?« On poče da se priseća svojih ljubavnih oduševljenja. Seti se prvih dana svog društvenog života i sestre jednog svog prijatelja s kojom je provodio večeri za stolom pri lampi koja je osvetljavala njene tanke prste uz ručni rad i donji deo lepog nežnog lica, seti se onih razgovora koji su nailazili i jenjavali i opšteg snebivanja i teskobe i osećanja nezadovoljstva zbog te nelagodnosti. Neki mu je glas govorio: nije to ono, nije to ono, i zaista, nije ispalo ono pravo. Posle se seti bala i mazurke sa lepom D. »Kako sam te noći bio zaljubljen, kako sam bio srećan! I kako me zabolelo i bilo mi žao kad sam se idućeg jutra probudio i osetio da sam slobodan! Pa zbog čega mi ta ljubav ne dolazi, ne sputava me? − mislio je on. − Nema, nema ljubavi! Gospođa u susedstvu koja je jednako govorila i meni, i Dubrovinu, i plemiću-predvoditelju, da voli zvezde, i to nije bilo ono«. Pa se seti i svog gazdovanja na selu i opet ne bi ničeg radosnog na čemu bi se zadržao. »Da li će oni dugo govoriti o mom odlasku?« − pade mu odjednom na pamet. Ali ko su oni? − on ni sam ne zna, a posle toga dođe mu misao koja ga natera da se namršti i izgovara neke nejasne zvuke: to je sećanje na mesje Kapele i šest stotina sedamdeset osam rubalja koje je ostao dužan tome krojaču da ga pričeka još godinu dana, izraza nedoumice i mirenja sa sudbinom koji se pojavi na krojačevom licu. »Ah, bože moj, bože moj!« − ponovi on žmireći i nastojeći da odagna neprijatnu pomisao. »Ali ona me i bez obzira na to volela, − mislio je na devojku o kojoj je bilo govora prilikom oproštaja. − Da, da sam se oženio njome, sad ne bih imao dugova, a ja sam Vasiljevu ostao dužan«. I seti se poslednje večeri u klubu kad se kartao s Vasiljevom gde je došao pravo od nje, i seti se ponizne molbe da produži kartanje i njegovog hladnog odbijanja. »Samo godinu dana štednje i sve će to biti poplaćano, pa nek’ ih đavo nosi…« Ali i bez obzira na to uverenje on poče da nabraja dugove, njihove rokove isplate i pretpostavke kad će ih otplatiti. »Ali osim Ševaljea ostao sam dužan i Morelu«, − priseti se on; izađe mu pred oči ona noć kad se toliko zadužio. Bila je to pijanka koju su napravili došljaci iz Peterburga: Saška B., dvorski ađutant, i knez D., i onaj uvaženi starac…« Zašto su ta gospođa bila toliko zadovoljna sama sa sobom, − pomisli on, − i zbog čega su oni stvarali neki svoj zaseban krug u koga bi, po njihovom mišljenu, za svakoga bila čast da uđe u njega. Zar zbog toga što su oni dvorski ađutanti? Pa to je užasno kako oni druge smatraju glupacima i podlacima! Ja sam im pokazao suprotno, da ni najmanje ne želim da im se približim. Ali ja ipak mislim da je upravnik, Andrej, bio veoma zaprepašten kad je čuo da sam ja per tu sa takvim gospodinom kao što je Saška B., pukovnik i dvorski ađutant… Pa te večeri niko nije ni popio više od mene; ja sam Cigane naučio novu pesmu i svi su je slušali. Iako sam pravio mnoge gluposti, ipak sam ja dobar, vrlo dobar mladić«, − mislio je on.
Jutro je zateklo Olenjina na trećoj stanici. Pio je čaja, sam je s Vanjušom ispremeštao zavežljaje i kofere i smestio se između njih kako je najbolje mogao, znajući gde se šta nalazi, − gde je novac, koliko ga ima, gde je pasoš, putnica i druge isprave, − i sve mu je to izgledalo tako lepo sređeno da je postao veseo, i daleki put mu se činio kao dugotrajna šetnja.
Celo jutro i čitav dan bio je sav zadubljen u računanje koliko je prevalio vrsta, koliko još ima do prve stanice, koliko do prve varoši, do ručka, do čaja, do Stavropolja i kakav deo puta predstavlja onaj koga je prešao. Pored toga on je takođe računao koliko ima novaca, koliko će mu ostati, koliko mu treba da poplaća sve dugove i koji će deo svojih prihoda trošiti svakog meseca. Uveče, pošto je popio čaj, on sračuna da je do Stavropolja ostalo još sedam jedanaestina celog puta, dugova je ostalo ukupno za sedam meseci štednje i za jednu osminu čitavog imetka, − i umirivši se, on se umota, spusti se u saonice i ponovo zadrema. Njegova je mašta već bila u budućnosti, na Kavkazu. Sva maštanja o budućnosti spajala su mu se sa slikama Amalat-begova, Čerkeskinja, planina, provalija, strašnih bujica i opasnosti. Sve mu se to predstavljalo mutno i nejasno; ali slava koja primamljuje i smrt koja preti, čine tu budućnost zanimljivom. Čas sa neobičnom hrabrošću i snagom koja zadivljava, on ubija i pobeđuje bezbroj gorštaka; čas je on i sam gorštak i zajedno s njima bori se s Rusima za svoju nezavisnost. Čim mu se prikažu pojedinosti, odmah u njima učestvuju stari moskovski poznanici. Zajedno s Rusima ili sa gorštacima Saška B. ratuje protiv njega. Čak, bog zna kako, krojač, mesje Kapel učestvuje u slavljenju pobednika. Ako pritom dolazi i do sećanja o starim ponižavanjima, slabostima, greškama, to su ta sećanja samo prijatna. Jasno, da tamo, među planinama, bujicama, Čerkeskinjama i opasnostima, te greške ne mogu da se ponove. On je već sam sebe o tome ispovedio i s tim je svršeno. Postoji još jedno, najdraže maštanje koje se meša sa svakom zamisli mladog čoveka o budućnosti. To je maštanje o ženi. I ona se tamo, među planinama, predstavlja u mašti kao Čerkeskinja-ropkinja, vitka stasa, duge kose i poslušnih dubokih očiju. Pred očima mu je među planinama iskrsavala usamljena koliba na čijem je pragu ona, koja ga dočekuje kad se on umoran, prašnjav, krvav, slavan, vraća njoj, i on oseća njene
poljupce, njena ramena, njen sladak glas, njenu pokornost. Ona je zanosno divna, ali je neobrazovana, divlja, sirova. U dugim zimskim večerima on počinje da je vaspitava. Ona je pametna, bistra, nadarena i brzo prima sva najnužnija znanja. Zašto i ne bi? Ona vrlo lako može da savlada jezike, da čita dela francuske književnosti, da ih razume. »Notre Dame de Paris«, treba, na primer, da joj se dopadne. Ona može i da govori francuski. U salonu ona može da ima više prirodnog dostojanstva nego dama iz najvišeg društva. Ona može da peva, jednostavno, silno i strastveno. »Ah, kakve gluposti!« − reče sam sebi. Uto stigoše na neku postaju gde je trebalo da se promene saonice i da se dadne bakšiš. Ali on ponovo traži u svom maštanju iste gluposti koje su bile prestale, i opet vidi Čerkeskinje, povratak u Rusiju, sebe kao dvorskog ađutanta i divnu ženu. »Ali ljubavi nema, − govorio je sam sebi. − Počasti − glupost. A šest stotina sedamdeset osam rubalja?… A osvojeni krajevi koji su mi doneli više bogatstva nego što mi je potrebno za ceo život? Uostalom, ne bi bilo lepo da samo ja koristim to bogatstvo. Treba ga podeliti. Samo s kim? Šest stotina sedamdeset osam rubalja Kapelu, a posle, videćemo…« A onda već potpuno nejasni vidici zastreše njegovu svest, i samo Vanjušin glas i osećanje prestanka kretanja prekidaju njegov zdravi mladi san i on na novoj stanici nesvesno prelazi u druge saonice i kreće dalje.
Drugog jutra opet isto − iste stanice, isti čaj, iste kretnje konjskih butina, isti kratki razgovori s Vanjušom, isto nejasno maštanje i dremuckanje uveče, i umoran, zdrav mladalački san noću.
III
Što se Olenjin više udaljavao od centra Rusije, njegove uspomene postajale su sve udaljenije, a što se više približavao Kavkazu, sve mu je radosnije bivalo u duši. »Otići zauvek i nikad se ne vratiti natrag, ne dolaziti više u društvo, − dolazilo mu je ponekad napamet. − A ovi ljudi, što ih vidim ovde, − to nisu ljudi, niko me od njih ne pozna i niko od njih ne može u Moskvi da bude u onom društvu u kome sam bio ja i da sazna moju prošlost. I niko iz tog društva neće saznati šta sam ja radio živeći među ovim ljudima«. I za njega sasvim novo osećanje oslobođenja od svega što je prošlo, ispunjavalo ga je među tim grubim stvorenjima koja je susretao na putu i koja nije smatrao za ljude jednake sa svojim moskovskim poznanicima. Što je narod bio siroviji, što je bilo manje znakova civilizacije, on se sve slobodnije osećao. Stavropolj, kroz koga je morao da prođe, razočarao ga je. Natpisi na radnjama, čak i francuski natpisi, dame u kočijama, kočijaši na trgu, bulevar i gospodin u šinjelu i šeširu koji je prolazio bulevarom i gledao prolaznike, − delovali su bolno na njega. »Možda ovi ljudi znaju neke od mojih poznanika«, − i ponovo se seti kluba, krojača, karata, društva... Od Stavropolja pa dalje sve mu je bivalo ugodnije: divlje, a pored toga lepo i ratničko. I Olenjin je postajao sve raspoloženiji i veseliji. Svi Kozaci, kočijaši, upravnici postaja, izgledali su mu priprosta stvorenja s kojima je mogao da se šali, da razgovara, ne misleći na njihov društveni položaj. Svi su oni pripadali ljudskom rodu koji je Olenjinu bio nekako podsvesno simpatičan i svi su prema njemu bili prijazni.
Još u zemlji Donskih Kozaka saonice su zamenjene kolima; a posle Stavropolja bilo je toliko toplo da se Olenjin vozio bez bunde. Već je bilo proleće − za Olenjina neočekivano veselo proleće. Po noći nisu više puštali iz postaja, i pričali su kako je uveče opasno. Vanjuša poče da se pribojava i u kolima je bila spremna napunjena puška. Olenjin postade još veseliji. Na jednoj postaji upravnik ispriča kako je nedavno na putu izvršeno grozno ubistvo. Počeše da susreću naoružane ljude. »Evo, sad počinje ono pravo!« − govorio je Olenjin u sebi i stalno iščekivao da ugleda snežne planine o kojima su mu mnogo pričali. Jednom, naveče, kočijaš − Nogajac pokaza bičem na planine iza oblaka, Olenjin poče žudno da gleda, ali je bilo oblačno i oblaci su do polovine prekrivali planine. Olenjin je gledao u nešto sivo, belo, uskovitlano i pored najbolje volje nije uspeo da vidi ništa lepo u tim planinama o kojima je toliko čitao i slušao. On pomisli da planine i oblaci izgledaju potpuno jednako i da je neka naročita lepota snežnih planina, o kojoj su mi toliko pričali, potpuna izmišljotina, kao što je i Bahova muzika i ljubav prema ženi, u šta on nije verovao, − i on prestade da te planine iščekuje. Ali idućeg dana rano ujutro on se probudi od svežine u svojim kolima i ravnodušno pogleda udesno. Jutro je bilo potpuno čisto i vedro. Odjednom, kako se njemu u prvi mah učini, na jedno dvadesetak koraka od sebe, on ugleda čisto bele grdosije, njihove nežne obrise i čudnovatu, jasnu vazdušnu liniju njihovih vrhova i dalekog neba. I tek tada on shvati svu udaljenost između sebe, planina i neba, svu ogromnost planina, i kad oseti svu beskonačnost te lepote, on se poboja da je to priviđenje, da sanja. On se trže da dođe sebi. Planine ostadoše iste.
− Šta je ono? Ama šta je ono? − upita kočijaša.
− Pa, eto, planine, − odgovori Nogajac hladnokrvno.
− Ja njih već odavno posmatram, − kako je ovo divno. Kod kuće ne bi verovali.
Iz trojke koja je jurila po ravnom putu izgledalo je da se planine kreću po horizontu otsevajući svojim crvenkastim vrhovima na suncu koje se tek rađalo. Isprva planine samo začudiše Olenjina, a zatim ga oduševiše; a onda, što je više i duže posmatrao taj lanac snežnih planina koji je nicao, ne iz drugih, crnih planina, nego pravo iz stepe, i udaljavao se, on poče da ulazi u tu lepotu i da oseća planine. Od toga časa, sve što je mislio, sve što je osećao, poprimalo je u njemu novu, strogo veličanstvenu suštinu planina. Sve moskovske uspomene, stid i kajanje, sva banalna maštanja o Kavkazu, sve to iščeze u nepovrat. »Sad je tek počelo«, − kao da mu to reče neki svečani glas. I put, i traka Tereka u daljini, i naselja, i narod − sve mu to više nije izgledalo kao šala. Pogleda u nebo − i seti se planina. Pogleda sebe, Vanjušu − i ponovo planine. Eno, dvojica Kozaka jašu, i puške u futrolama ravnomerno im se njišu iza leđa, i konji im mešaju zelene i dorataste noge; a planine... Iza Tereka vidi se dim nad zaseokom; a planine... Sunce se rađa i blista iza trske na Tereku; a planine... Iz zaseoka idu kola, hodaju žene, lepe žene, mlade; a planine... Abreci, nepokoreni gorštaci, jašu stepom, i ja idem i ne bojim ih se, ja imam pušku, i snagu, i mladost; a planine...
IV
Čitav deo linije uz Terek duž koje su raspoređena naselja Grebenskih Kozaka, duge blizu osamdeset vrsta, sličnih je prirodnih osobina i sličnog stanovništva. Terek, koji deli Kozake od gorštaka, teče mutan i brz, ali već širok i miran, nanoseći stalno sivkasti pesak uz nisku desnu obalu obraslu trstikom i podrivajući nisku ali strmu levu obalu sa žilama stoletnih hrastova, trulih platana i mladih izdanaka. Po desnoj obali rasuta miroljubiva, ali još neumirena seoca; duž leve, pola vrste od same reke, na razmaku od sedam-osam vrsta, smeštena su kozačka naselja. U stara vremena većina tih staništa bila su uz samu reku; ali Terek je svake godine bežao od planine na sever i podrivao naselja, i sad se vide samo odroni zarasli u gusto grmlje,stara kućišta, vrtovi, kruške, kavkaske urme i topole, sve isprepleteno kupinama i divljom lozom. Tu više niko ne stanuje i jedino se po pesku vide tragovi jelena, vukova, zečeva i fazana koji su ta mesta zavoleli. Od staništa do staništa vodi put kroz šumu na dohvat topovskog taneta. Po putu raspoređene karaule u kojima borave Kozaci; na osmatračnicama između karaula stoje stražari. Samo uzan pojas od nekih trista hvati plodne šumske zemlje pripada Kozacima. Severno od njih počinju peščane dune Nogajske ili Mozdokske stepe koja se pruža daleko na sever i spaja, bogzna gde, sa Truhmenskim, Astrahanskim i Kirgiz-Kajsackim stepama. Južno, s druge strane Tereka − Velika Čečna, Kočkalikovsko gorje, Crne gore, još neko gorje i najzad snežne planine koje se samo vide, ali na kojima još niko i nikada nije bio. U ovom plodnom, šumovitom i rastinjem bogatom kraju živi od pamtiveka ratnički, lep i bogat ruski staroverski živalj po imenu Grebenski Kozaci.
Davno, davno, njihovi preci, staroverci, izbegli su iz Rusije i nastanili se iza Tereka, među Čečencima, na Grebenu, prvom gorju šumovitih planina Velike Čečne. Živeći među Čečencima, Kozaci su se s njima izmešali i poprimili njihove običaje, način života i gorštački karakter; ali tu su u potpunosti zadržali čistotu ruskog jezika i staru veru. Predanje koje je još i sada živo među Kozacima kaže da je car Ivan Grozni dolazio na Terek, pozivao preda se starce sa Grebena, poklonio im zemlju s ove strane reke, savetovao ih da žive u miru i obećao im da ih neće siliti da mu budu podanici i da menjaju veru. Još i danas kozačka plemena smatraju da su u rodbinskim, krvnim vezama s čečenskim plemenima, a njihove su karakterne osobine ljubav prema slobodi, nerad, pljačka i ratovanje. Ruski uticaj ispoljavao se samo u nevolji: pritisak prilikom izbora, skidanje crkvenih zvona i vojska koja je tu bivala stalno i u prolazu. Kozak iskonski manje mrzi džigita, siledžiju gorštaka koji mu je ubio brata, nego vojnika koji živi s njim da bi mu branio selo, ali koji mu je duvanskim dimom opoganio kuću. On poštuje neprijatelja gorštaka, ali prezire tuđina, vojnika koji ga tlači. Zapravo, ruski je seljak za Kozaka neko tuđe, divlje, prezreno stvorenje koga je on gledao u torbarima − skitnicama i u doseljenim Ukrajincima koje Kozaci s prezirom nazivaju drndarima. Gizdavost njihovog odevanja je podražavanje Čerkeza. Najbolje oružje dobiva se od gorštaka, najbolji konji kupuju se ili kradu takođe od njih. Kozak − delija ponosi se poznavanjem tatarskog jezika, i kad udari u provod, čak i sa svojim bratom govori tatarski. Bez obzira na to, ovaj mali hrišćanski narod, zabačen na kraj sveta, opkoljen poludivljim muslimanskim plemenima i vojnicima, smatra se visoko svesnim i za čoveka drži samo Kozaka; sve ostalo on prezire. Veći deo svoga vremena Kozak provede u karaulama, na marševima, u lovu ili ribolovu. Kod kuće on skoro nikad ne radi. Njegov je boravak u selu izuzetan, jedino kad se provodi. Svaki Kozak ima svoje sopstveno vino, i pijančevanje kod njih nije sklonost, već obred, i ako se on ne izvršava, onda je to otpadništvo. Kozak smatra ženu kao oruđe svoga blagostanja; jedino devojka može da se provodi, udatu ženu primorava da za njega radi od najranije mladosti do najdublje starosti i uopšte, na ženu gleda sa istočnjačkim zahtevom pokornosti i rada. Usled takvih shvatanja žena se snažno razvije i fizički i psihički, i ako je naizgled pokorna, ona stvarno dobiva, kao uopšte na Istoku, mnogo više nego na Zapadu, uticaj i položaj u porodičnom životu. Njeno udaljavanje od društvenih zbivanja i navika da radi teške muške poslove, daje joj još viši položaj i snagu u kući. Kozak koji se stidi da pred drugim bude nežan, ili da ćaska sa svojom ženom, nesvesno oseća njenu premoć kad s njom ostane nasamo. Celu kuću, svu imovinu, čitavo dobro stekla je ona i sve se to održava samo njenim trudom i brigom. Iako je on potpuno uveren da je za Kozaka rad sramota i da rad pristoji samo radniku − Nogajcu i ženi, on ipak podsvesno oseća da je sve ono čime se on koristi i što naziva svojim, proizvod tog rada i da žensko, majka ili žena, koju on smatra svojom ropkinjom, može da ga liši svega toga. Osim toga, žena, Grebenka − Kozakinja postala je neobično samostalna, s muškim karakterom, velike fizičke snage, zdravog razuma, odlučna i izdržljiva i sve zbog toga što je primila na sebe sav teški muški rad i brige. Žene su većinom jače, pametnije, bistrije i lepše od Kozaka. Lepota žene Grebenke zadivljuje jer sjedinjuje lice čistog čerkeskog tipa sa snažnim i krupnim stasom žene severa. Kozakinje se nose kao i Čerkeskinje: tatarska košulja, bešmet, i opanci; ali maramu povezuju kao Ruskinje. Gizdavost, čistoća i finoća u odevanju i kućnoj spremi je njihova navika i životna potreba. U odnosu prema muškarcu, žene, a naročito devojke, uživaju punu slobodu. Selo Novomlinska smatralo se kolevkom Grebenskog Kozaštva. Više nego u drugim naseljima u njemu su se očuvali starogrebenski običaji, a žene tog sela uvek su po celom Kavkazu bile na glasu zbog svoje lepote. Kozaci žive od vinograda, voćnjaka, bostana, ribolova, lova, kukuruza, prosa i ratnog plena.
Novomlinska je udaljena tri vrste od Tereka, odeljena od njega gustom šumom. S jedne strane puta koji prolazi kroz naselje, − reka; s druge, zelene se vinogradi, voćnjaci i vide se peščane dune Nogajske stepe. Stanište je opasano zemljanim nasipom i trnjem. U naselje se ulazi i izlazi kroz visoku kapiju s malim krovom od trstike; na drvenom postolju kraj kapije stoji nezgrapan top koji već stotinjak godina nije pucao, a Kozaci su ga nekad zarobili u boju. Uniformisan Kozak sa sabljom i puškom ponekad stoji, a ponekad ne stoji na straži pored kapije; ponekad pozdravi, a ponekad ne pozdravi oficira u prolazu. Ispod krova na kapiji, na beloj daščici napisano je crnom bojom: kuća 266, muškog pola 897 duša, ženskog pola 1012. Sve su kozačke kuće izdignute od zemlje na stubove, za aršin i jače, uredno pokrivene trstikom, sa visokim šljemom. Sve kuće, i kad nisu nove, pravilnog su oblika, čiste, sa raznolikim visokim ulazima i nisu spojene jedna s drugom, nego su slobodno i živopisno razmeštene po ulicama i sokacima. Ispred velikih i svetlih prozora većine kuća, iza bašte, dižu se visoko tamnozelene topole, nežni bagremovi svetlog lišća i belih mirisnih cvetova, a pored njih drsko-sjajni žuti suncokreti, divlja loza i povijuša. Na širokom trgu tri dućana sa tkaninama, semenkama, rogačima i medenjacima; a za visokom ogradom, iza reda starih topola vidi se dugačka i povisoka kuća komandanta puka, viša od drugih i sa dvokrilnim prozorima. Običnim danom, naročito leti, po seoskim ulicama malo je naroda. Kozaci su u službi: po karaulama i na marševima; starci u lovu, ribolovu, ili sa ženama rade po vrtovima i baštama. Samo potpuno oronuli, sitna deca i bolesnici ostaju kod kuća.
V
Bilo je to ono naročito kavkasko veče. Sunce je zašlo za planinu, ali je još bilo svetlo. Rumenilo je zahvatilo trećinu neba, i u njegovom svetlu oštro su se ocrtavale mutno-bele planinske gromade. Vazduh je bio redak, nepomičan i zvučan. Senka planina, dugačka nekoliko vrsta, pružila se stepom. U stepi, preko reke, po putevima, svuda pusto. Ako se retko-retko pojave konjanici, Kozaci iz karaule i Čečenci iz zaseoka s čuđenjem ih posmatraju i nastoje da pogode ko bi mogli da budu ti sumnjivi ljudi. Čim se spusti noć, plašeći se jedan drugog, ljudi se pribijaju uz naselja, i jedino zver i ptica slobodno krstare tom pustinjom. Pre zalaska sunca kozakinje se žure iz vinograda gde su vezivale lozu. I u vrtovima postaje pusto kao i u čitavoj okolini; ali naselje u to doba večeri postaje naročito živo. Sa svih strana pristiže narod, ko peške, ko na konju, ko u kolima koja cvile. Devojke, malo zadignutih košulja, s prutom u ruci hitaju kapiji u susret stoci koja se gomila u oblacima prašine i komaraca donesenih iz stepe. Site krave i bivolice razilaze se ulicama, a Kozakinje u šarenim bešmetima jure za njima. Čuje se njihov oštar govor, veseo smeh i vriska izmešana s mukanjem stoke. Eno, tamo, Kozak pod oružjem i na konju, dobivši kratak izlazak iz karaule, prilazeći kući i sagavši se prozoru, kuca; na kucanje se pomalja lepa mlada glava Kozakinje i čuju se nežne, radosne reči. Eno, radnik, Nogajac ispupčenih jabučica, u dronjcima, došavši iz stepe sa trstikom, okreće u čistom, širokom kapetanovom dvorištu kola koja škripe i skida jaram s volovskih glava koje se muvaju, i dovikuje se s gazdom na tatarskom. Pored bare koja zauzima skoro svu ulicu i pored koje toliko godina prolaze ljudi priljubljujući se uz ogradu, provlači se bosa Kozakinja s naramkom drva na leđima, uzdižući povisoko košulju uz bele noge, a Kozak koji se vraća iz lova dovikuje joj u šali: »Zadigni još malo, sram te bilo«, − i nišani u nju; Kozakinja spušta košulju i obara drva. Stari Kozak zasukanih čakšira i razdrljenih sedih grudi, vraća se sa ribarenja; preko ramena mu mreža i u njoj se još živo praćaka riba, i da bi izašao na kraticu, prelazi preko dotrajale susedove ograde i skida s nje svoj gunjac kojim se o nju zakačio. Eno, onamo, žena vuče suvu granu, a iza ćoška se čuju udarci sekire. Vrište mali Kozačići terajući čigre po ulicama svuda gde god je ravno. Da ne bi zaobilazile, žene prelaze preko plotova. Iz svih dimnjaka diže se mirisan dim sagorele suve balege. Iz svakog dvorišta čuje se neka užurbanost koja uvek prethodi noćnoj tišini.
Babuka Ulitka, žena potporučnika i seoskog učitelja, ista kao i ostale, izašla je pred kapiju svoga dvorišta da dočeka stoku koju ulicom goni njena kćerka Marjanka. Ona još nije dospela da otvori kapiju, a ogromna bivolica koju su napadali komarci, mučući provali u dvorište; za njom polagano idu site krave, svojim krupnim očima prepoznaju gazdaricu ravnomerno lupajući repom po svojim kukovima. Marjanka, stasita lepotica, ulazi u dvorište, baca prut, pritvara ulaz i, kolikogod je njene lake noge nose, razlučuje stoku i ugoni je u štale. »Izuvaj se, curetino đavolja. − povika joj majka, − eto, upropastila si obuću«. Marjanka se nimalo ne ljuti što je naziva đavoljom curetinom, ona to smatra tepanjem i veselo nastavlja svoj posao. Lice je umotala maramom; na njoj ružičasta košulja i zelen bešmet. Ona iščezne ispod nadstrešnice u dvorištu zajedno sa ugojenom i krupnom stokom i iz staje se samo čuje njen glas kako nežno tepa bivolici: »Smiri se! Što si takva! Molim te, molim te, majčice!...« Uskoro devojka i starica izađoše iz štale i uđoše u mlekar noseći u rukama dva velika suda puna mleka, − pomužaj toga dana. Iz zemljanog dimnjaka na mlekaru uskoro poče da se diže dim od suve balege, − mleko se počinje da kajmači; devojka raspaljuje vatru, a starica ode kroz kapiju. Sumrak se već spustio na selo. Sav vazduh odiše povrćem, stokom i mirisnim dimom balege. Kroz kapije, ulicama, svuda pretrčavaju Kozakinje noseći u rukama upaljene krpe. Iz dvorišta se čuje otpuhivanje i mirno preživanje stoke koja je odahnula od svega, i jedino se po dvorištima i ulicama čuje dovikivanje ženskih i dečjih glasova. Retko kad se radnim danom začuje muški pijan glas.
Jedna Kozakinja, stara, visoka, muškobanjasta, prilazi iz dvorišta preko puta babuki Uliti da zamoli vatre; u rukama joj krpa.
− Šta ima, babuka, jeste li namirili? − reče ona.
− Devojka loži. Hoćeš li vatre? − reče babuka Ulita gorda što nekome može da učini uslugu. Obe Kozakinje uđoše u kuću; ogrubele ruke nenavikle na sitne stvarčice podrhtavajući otvaraju poklopac s dragocene kutije šibica koje su retkost na Kavkazu. Muškobanjasta Kozakinja sede na prag, s očitom namerom da malo proćaska.
− Majko, gde je tvoj, u školi? − upita pridošlica.
− Stalno uči decu, majko. Pisao je da će doći o prazniku, − odgovori potporučnikovica.
− On je pametan čovek; on svakome valja.
− To se zna da valja.
− A moj je Lukaška u karauli, ne daju mu kući, − reče pridošlica, iako to potporučnikovica već odavno zna. Ona mora da priča o svom Lukaški koga je istom otpremila u Kozake i koga bi htela da oženi Marjanom, potporučnikovom kćerkom.
− Stanuje li u karauli?
− Stanuje, majko. Nije navraćao od praznika. Neki dan je poslao košulje po Fomuškinu. Kaže: dobro je, starešine ga hvale. Kod njih,kaže, opet traže Abreke. Kaže da je Lukaška veseo, dobro je. − E, pa hvala bogu, − reče potporučnikovica.
− Junačina je on, prava junačina.
Lukaški su dali taj nadimak zbog njegove hrabrosti jer je iz vođe spasao jednog malog Kozačića. To potporučnikovica napomenu Lukaškinoj majci da joj malo podiđe.
− Hvala bogu, majko, dobar mi je sin, junačina, svako ga hvali, − reče Lukaškina majka,− samo da mi ga je oženiti, pa da mirno umrem.
− Barem to nije teško, puno selo devojaka, zar nije? − odgovori lukava potporučnikovica navlačeći pažljivo kvrgavim rukama poklopac na kutiju šibica.
− Mnogo, majko, mnogo, − primeti Lukaškina majka odmahujući glavom, − ali tvoje devojke, nje, Marjanke, tvoje devojke, nigde takve nema.
Potporučnikovici su poznate želje Lukaškine majke pa iako Lukašku poznaje kao dobrog Kozaka, ona izbegava taj razgovor, prvo zbog toga što je ona potporučnikovica i bogata, a Lukaška je sin običnog Kozaka. A drugo, njoj nije do rastanka sa kćerkom. A najglavnije je što to traži pristojnost.
− Pa, dok Marjanka malo poraste, biće devojka, − odgovori ona suzdržano i skromno.
− Spremiću prosce, spremiću, a čim se dovrši berba doći ću da se poklonim tvojoj milosti, − reče Lukaškina majka. − Doći ćemo da se poklonimo Iliji Vasiljeviču.
− Što Iliji! − gordo odgovori potporučnikovica, sa mnom treba razgovarati. Sve u svoje vreme. Primetivši ozbiljno lice potporučnikovice, Lukaškina majka uvide da je dalji razgovor neumesan, pripali šibicom krpu, diže se i reče: − Nemoj zaboraviti, majko, upamti moje reči. Odoh ja, moram da naložim vatru, − dodade ona.
Prelazeći ulicom i mašući ispruženom rukom upaljenu krpu, ona srete Marjanku koja je pozdravi.
»Kraljica devojka, radnica devojka, − mislila je ona gledajući lepojku. − Šta treba da poraste! Treba da se uda, da dođe u dobru kuću, treba da se uda za Lukašku«.
Babuka Ulitka ima svojih briga, i kako je sela na prag, tako je i ostala i o nečem teško razmišljala, sve dok je devojka ne dozva.
Muško stanovništvo sela živi na marševima i po karaulama, ili stražarnicama, kako ih nazivaju Kozaci. Lukaška Junačina, o kome su razgovarale dve starice u selu, stajao je predveče na osmatračnici Nižnje-Protocka karaule. Nižnje-Protocka je uz samu obalu Tereka. Naslonjen na ogradu osmatračnice pogledao je žmirkavim očima u daljinu preko Tereka, ili dole, na svoje drugove Kozake i ponekad bi s njima izmenjao po koju reč. Sunce je već bilo blizu snežnog grebena koji se belasao iznad kovrdžavih oblaka. Oblaci su se talasali njegovim podnožjem i zalazili u sve tamniju i tamniju senku. Po vazduhu se razlegala večernja bistrina. Iz divlje šume pune šipražja strujala je svežina, ali oko karaule bilo je još vruće. Glasovi Kozaka koji su razgovarali odzvanjali su jače i kao da su lebdeli u vazduhu. Terek, mutan i brz, svojom strujom koja se valjala, jasno se izdvajao od nepomičnih obala. Počeo je da opada, i mestimično je mokri pesak odudarao sivoćom po obalama i sprudovima. Na drugoj obali, pravo prema karauli, sve je bilo pusto; samo se beskrajna, niska i pusta trstika protezala sve do samih planina. Malo, ustranu, po niskoj obali videle su se zemljane kućice ravnih krovova, sa levkastim dimnjacima čečenskog sela. Oštro oko Kozaka na osmatračnici pratilo je Čečenke u plavoj i crvenoj odeći, kako se kreću kroz večernji dim mirnog sela. I pored toga što su Kozaci očekivali da Abreci3 svakog časa mogu da pređu reku sa tatarske strane i da ih napadnu, a naročito u mesecu maju kad je šuma uz Terek toliko gusta da se i pešak teško provlači kroz nju, a reka tako plitka da se na mestima može pregaziti, i pored toga što je pre dva dana jedan Kozak dojahao s porukom komandanta puka u kojoj se kaže da se prema izviđačkim izveštajima sprema jedna grupa od osmorice ljudi da se prebaci preko Tereka, i zbog toga se naređuje da se pooštri pažnja, − u karauli nije vladala neka naročita opreznost. Kozaci kao da su kod kuće, bez osedlanih konja, bez oružja, bavili su se ribolovom, neko je bančio, neko išao u lov. Samo je konj dežurnog osedlan i pripet pasao u trnju kraj šume i jedino je Kozak na straži bio u čerkesci, s puškom i sabljom. Narednik, visok i mršav Kozak, neobično dugih leđa, malih nogu i ruku, samo u donjem raskopčanom bešmetu sedeo je na nasipu uz kuću sa izrazom lenjosti i dosade pretpostavljenog, preturajući dremljivu glavu iz ruke u ruku.
Jedan postariji Kozak široke crne i prosede brade, samo u košulji opasanoj crnim kaišem, ležao je kraj same vode i lenjo zurio u Terek koji je jednolično hučao i valjao se. Ostali, takođe izmrcvareni žegom, poluobučeni, prali su rublje u Tereku, neki opet pleli uzde, a neki ležali po zemlji na vrućem pesku i pevušili. Jedan Kozak, mršavog opaljenog lica, naizgled mrtav pijan, ležao je na leđima kraj jednog kućnog zida koji je pre dva sata bio u senci, i na koga su sada pravo padali žestoki kosi sunčevi zraci.
Lukaška koji je stajao na osmatračnici bio je visok lep mladić sa svojih dvadesetak godina i mnogo je ličio na majku. Lice i stas, iako mladalački nezgrapni, odavali su njegovu veliku telesnu i duševnu snagu. I pored toga što su ga tek skoro opremili u vojsku, po njegovom širokom izrazu lica i po njegovom mirnom i samouverenom držanju videlo se da je on već poprimio neki ponosan vojnički stav, saznanje da je Kozak i da zna sebe da ceni, a što je bilo svojstveno Kozacima i uopšte ljudima koji su stalno bili pod oružjem. Široka čerkeska bila mu je na mestima poderana, šubara zavaljena kao u Čečenaca, sare spuštene ispod kolena. Odeća mu nije bila bogata, ali mu je pristajala s onom naročitom kozačkom gizdavošću koja se svodila na to da se oponaša čečenski džigit, binjedžija. Na pravom je džigitu uvek sve široko, poderano, nemarno; samo je oružje bogato. Ipak sve to što je obučeno, pripasano − kao skrojeno, iako poderano, sa oružjem čini jednu celinu i sve je udešeno nekako naročito, kako ne zna svako, a što upada u oči Kozaku ili gorštaku. Lukaška je baš imao takav izgled džigita. Stavivši ruke na sablju i žmirkajući očima, stalno je pogledao u ono daleko selo. Neke mu crte lica nisu bile lepe, ali kad bi ga pogledali onako čitavog, njegov lep stas, njegovo pametno lice s crnim obrvama, svako bi i nehotice rekao: »Silan momak!«
− Pazi žena, pazi žena što se motaju po selu! − reče on oštrim glasom lenjo pokazujući bele sjajne zube i ne obraćajući se nikome.
Nazarka koji je ležao dole odjednom podiže glavu i primeti:
− Sigurno idu po vodu.
− Da ih prepadnem puškom, − reče Lukaška smejući se; − ih, što bi se prepale!
− Neće puška toliko doneti.
− Kako neće! Moja će i preneti. Pričekaj dok dođe njihov praznik, ja ću ići Girej-kanu u goste, da pijem bozu, − reče Lukaška ljutito se braneći od komaraca koji su se prosto lepili za njega. Kozačku pažnju privuče šušanj u grmlju. Šaren lovački ker, melez, njuškajući za tragom i živahno mašući šugavim repom, pritrča karauli. Lukaška prepozna kera susednog lovca, čiča Jeroške, a za kerom ugleda u gustišu i lovčevu priliku koja se približavala.
Čiča Jeroška bio je Kozak ogromne visine, sede, kao sneg bele i široke brade i tako širokih ramena i grudi da je jedino u šumi izgledao kao i ostali ljudi, jer se nije imao s kime da uporedi: tako su bili skladni njegovi udovi. Na njemu je bio poderan i uvučen gnjurac, na nogama opanci od jelenske kože4 obojci uvezani uzicom, a na glavi raskupusana bela šubara. Na leđima, preko ramena, nosio je kobilicu5 i vreću s kokoškom i kopcem kojima se mami jastreb; preko drugog ramena nosio je na kaišu ubijenu divlju mačku; na leđima za opasačem bila mu je zadenuta kesa sa kuršumima, barutom i hlebom, konjski rep kojim se brani od komaraca, veliki bodež u poderanim koricama umazanim davnašnjom krvlju, i dva ubijena fazana. Pogledavši u karaulu on zastade.
− Ej, Ljam! − povika on psu tako gromkim basom da se zaori sva šuma, i prebacivši preko ramena ogromnu starinsku pušku koju Kozaci nazivaju flinta, podiže šubaru.
Još u zemlji Donskih Kozaka saonice su zamenjene kolima; a posle Stavropolja bilo je toliko toplo da se Olenjin vozio bez bunde. Već je bilo proleće − za Olenjina neočekivano veselo proleće. Po noći nisu više puštali iz postaja, i pričali su kako je uveče opasno. Vanjuša poče da se pribojava i u kolima je bila spremna napunjena puška. Olenjin postade još veseliji. Na jednoj postaji upravnik ispriča kako je nedavno na putu izvršeno grozno ubistvo. Počeše da susreću naoružane ljude. »Evo, sad počinje ono pravo!« − govorio je Olenjin u sebi i stalno iščekivao da ugleda snežne planine o kojima su mu mnogo pričali. Jednom, naveče, kočijaš − Nogajac pokaza bičem na planine iza oblaka, Olenjin poče žudno da gleda, ali je bilo oblačno i oblaci su do polovine prekrivali planine. Olenjin je gledao u nešto sivo, belo, uskovitlano i pored najbolje volje nije uspeo da vidi ništa lepo u tim planinama o kojima je toliko čitao i slušao. On pomisli da planine i oblaci izgledaju potpuno jednako i da je neka naročita lepota snežnih planina, o kojoj su mi toliko pričali, potpuna izmišljotina, kao što je i Bahova muzika i ljubav prema ženi, u šta on nije verovao, − i on prestade da te planine iščekuje. Ali idućeg dana rano ujutro on se probudi od svežine u svojim kolima i ravnodušno pogleda udesno. Jutro je bilo potpuno čisto i vedro. Odjednom, kako se njemu u prvi mah učini, na jedno dvadesetak koraka od sebe, on ugleda čisto bele grdosije, njihove nežne obrise i čudnovatu, jasnu vazdušnu liniju njihovih vrhova i dalekog neba. I tek tada on shvati svu udaljenost između sebe, planina i neba, svu ogromnost planina, i kad oseti svu beskonačnost te lepote, on se poboja da je to priviđenje, da sanja. On se trže da dođe sebi. Planine ostadoše iste.
− Šta je ono? Ama šta je ono? − upita kočijaša.
− Pa, eto, planine, − odgovori Nogajac hladnokrvno.
− Ja njih već odavno posmatram, − kako je ovo divno. Kod kuće ne bi verovali.
Iz trojke koja je jurila po ravnom putu izgledalo je da se planine kreću po horizontu otsevajući svojim crvenkastim vrhovima na suncu koje se tek rađalo. Isprva planine samo začudiše Olenjina, a zatim ga oduševiše; a onda, što je više i duže posmatrao taj lanac snežnih planina koji je nicao, ne iz drugih, crnih planina, nego pravo iz stepe, i udaljavao se, on poče da ulazi u tu lepotu i da oseća planine. Od toga časa, sve što je mislio, sve što je osećao, poprimalo je u njemu novu, strogo veličanstvenu suštinu planina. Sve moskovske uspomene, stid i kajanje, sva banalna maštanja o Kavkazu, sve to iščeze u nepovrat. »Sad je tek počelo«, − kao da mu to reče neki svečani glas. I put, i traka Tereka u daljini, i naselja, i narod − sve mu to više nije izgledalo kao šala. Pogleda u nebo − i seti se planina. Pogleda sebe, Vanjušu − i ponovo planine. Eno, dvojica Kozaka jašu, i puške u futrolama ravnomerno im se njišu iza leđa, i konji im mešaju zelene i dorataste noge; a planine... Iza Tereka vidi se dim nad zaseokom; a planine... Sunce se rađa i blista iza trske na Tereku; a planine... Iz zaseoka idu kola, hodaju žene, lepe žene, mlade; a planine... Abreci, nepokoreni gorštaci, jašu stepom, i ja idem i ne bojim ih se, ja imam pušku, i snagu, i mladost; a planine...
IV
Čitav deo linije uz Terek duž koje su raspoređena naselja Grebenskih Kozaka, duge blizu osamdeset vrsta, sličnih je prirodnih osobina i sličnog stanovništva. Terek, koji deli Kozake od gorštaka, teče mutan i brz, ali već širok i miran, nanoseći stalno sivkasti pesak uz nisku desnu obalu obraslu trstikom i podrivajući nisku ali strmu levu obalu sa žilama stoletnih hrastova, trulih platana i mladih izdanaka. Po desnoj obali rasuta miroljubiva, ali još neumirena seoca; duž leve, pola vrste od same reke, na razmaku od sedam-osam vrsta, smeštena su kozačka naselja. U stara vremena većina tih staništa bila su uz samu reku; ali Terek je svake godine bežao od planine na sever i podrivao naselja, i sad se vide samo odroni zarasli u gusto grmlje,stara kućišta, vrtovi, kruške, kavkaske urme i topole, sve isprepleteno kupinama i divljom lozom. Tu više niko ne stanuje i jedino se po pesku vide tragovi jelena, vukova, zečeva i fazana koji su ta mesta zavoleli. Od staništa do staništa vodi put kroz šumu na dohvat topovskog taneta. Po putu raspoređene karaule u kojima borave Kozaci; na osmatračnicama između karaula stoje stražari. Samo uzan pojas od nekih trista hvati plodne šumske zemlje pripada Kozacima. Severno od njih počinju peščane dune Nogajske ili Mozdokske stepe koja se pruža daleko na sever i spaja, bogzna gde, sa Truhmenskim, Astrahanskim i Kirgiz-Kajsackim stepama. Južno, s druge strane Tereka − Velika Čečna, Kočkalikovsko gorje, Crne gore, još neko gorje i najzad snežne planine koje se samo vide, ali na kojima još niko i nikada nije bio. U ovom plodnom, šumovitom i rastinjem bogatom kraju živi od pamtiveka ratnički, lep i bogat ruski staroverski živalj po imenu Grebenski Kozaci.
Davno, davno, njihovi preci, staroverci, izbegli su iz Rusije i nastanili se iza Tereka, među Čečencima, na Grebenu, prvom gorju šumovitih planina Velike Čečne. Živeći među Čečencima, Kozaci su se s njima izmešali i poprimili njihove običaje, način života i gorštački karakter; ali tu su u potpunosti zadržali čistotu ruskog jezika i staru veru. Predanje koje je još i sada živo među Kozacima kaže da je car Ivan Grozni dolazio na Terek, pozivao preda se starce sa Grebena, poklonio im zemlju s ove strane reke, savetovao ih da žive u miru i obećao im da ih neće siliti da mu budu podanici i da menjaju veru. Još i danas kozačka plemena smatraju da su u rodbinskim, krvnim vezama s čečenskim plemenima, a njihove su karakterne osobine ljubav prema slobodi, nerad, pljačka i ratovanje. Ruski uticaj ispoljavao se samo u nevolji: pritisak prilikom izbora, skidanje crkvenih zvona i vojska koja je tu bivala stalno i u prolazu. Kozak iskonski manje mrzi džigita, siledžiju gorštaka koji mu je ubio brata, nego vojnika koji živi s njim da bi mu branio selo, ali koji mu je duvanskim dimom opoganio kuću. On poštuje neprijatelja gorštaka, ali prezire tuđina, vojnika koji ga tlači. Zapravo, ruski je seljak za Kozaka neko tuđe, divlje, prezreno stvorenje koga je on gledao u torbarima − skitnicama i u doseljenim Ukrajincima koje Kozaci s prezirom nazivaju drndarima. Gizdavost njihovog odevanja je podražavanje Čerkeza. Najbolje oružje dobiva se od gorštaka, najbolji konji kupuju se ili kradu takođe od njih. Kozak − delija ponosi se poznavanjem tatarskog jezika, i kad udari u provod, čak i sa svojim bratom govori tatarski. Bez obzira na to, ovaj mali hrišćanski narod, zabačen na kraj sveta, opkoljen poludivljim muslimanskim plemenima i vojnicima, smatra se visoko svesnim i za čoveka drži samo Kozaka; sve ostalo on prezire. Veći deo svoga vremena Kozak provede u karaulama, na marševima, u lovu ili ribolovu. Kod kuće on skoro nikad ne radi. Njegov je boravak u selu izuzetan, jedino kad se provodi. Svaki Kozak ima svoje sopstveno vino, i pijančevanje kod njih nije sklonost, već obred, i ako se on ne izvršava, onda je to otpadništvo. Kozak smatra ženu kao oruđe svoga blagostanja; jedino devojka može da se provodi, udatu ženu primorava da za njega radi od najranije mladosti do najdublje starosti i uopšte, na ženu gleda sa istočnjačkim zahtevom pokornosti i rada. Usled takvih shvatanja žena se snažno razvije i fizički i psihički, i ako je naizgled pokorna, ona stvarno dobiva, kao uopšte na Istoku, mnogo više nego na Zapadu, uticaj i položaj u porodičnom životu. Njeno udaljavanje od društvenih zbivanja i navika da radi teške muške poslove, daje joj još viši položaj i snagu u kući. Kozak koji se stidi da pred drugim bude nežan, ili da ćaska sa svojom ženom, nesvesno oseća njenu premoć kad s njom ostane nasamo. Celu kuću, svu imovinu, čitavo dobro stekla je ona i sve se to održava samo njenim trudom i brigom. Iako je on potpuno uveren da je za Kozaka rad sramota i da rad pristoji samo radniku − Nogajcu i ženi, on ipak podsvesno oseća da je sve ono čime se on koristi i što naziva svojim, proizvod tog rada i da žensko, majka ili žena, koju on smatra svojom ropkinjom, može da ga liši svega toga. Osim toga, žena, Grebenka − Kozakinja postala je neobično samostalna, s muškim karakterom, velike fizičke snage, zdravog razuma, odlučna i izdržljiva i sve zbog toga što je primila na sebe sav teški muški rad i brige. Žene su većinom jače, pametnije, bistrije i lepše od Kozaka. Lepota žene Grebenke zadivljuje jer sjedinjuje lice čistog čerkeskog tipa sa snažnim i krupnim stasom žene severa. Kozakinje se nose kao i Čerkeskinje: tatarska košulja, bešmet, i opanci; ali maramu povezuju kao Ruskinje. Gizdavost, čistoća i finoća u odevanju i kućnoj spremi je njihova navika i životna potreba. U odnosu prema muškarcu, žene, a naročito devojke, uživaju punu slobodu. Selo Novomlinska smatralo se kolevkom Grebenskog Kozaštva. Više nego u drugim naseljima u njemu su se očuvali starogrebenski običaji, a žene tog sela uvek su po celom Kavkazu bile na glasu zbog svoje lepote. Kozaci žive od vinograda, voćnjaka, bostana, ribolova, lova, kukuruza, prosa i ratnog plena.
Novomlinska je udaljena tri vrste od Tereka, odeljena od njega gustom šumom. S jedne strane puta koji prolazi kroz naselje, − reka; s druge, zelene se vinogradi, voćnjaci i vide se peščane dune Nogajske stepe. Stanište je opasano zemljanim nasipom i trnjem. U naselje se ulazi i izlazi kroz visoku kapiju s malim krovom od trstike; na drvenom postolju kraj kapije stoji nezgrapan top koji već stotinjak godina nije pucao, a Kozaci su ga nekad zarobili u boju. Uniformisan Kozak sa sabljom i puškom ponekad stoji, a ponekad ne stoji na straži pored kapije; ponekad pozdravi, a ponekad ne pozdravi oficira u prolazu. Ispod krova na kapiji, na beloj daščici napisano je crnom bojom: kuća 266, muškog pola 897 duša, ženskog pola 1012. Sve su kozačke kuće izdignute od zemlje na stubove, za aršin i jače, uredno pokrivene trstikom, sa visokim šljemom. Sve kuće, i kad nisu nove, pravilnog su oblika, čiste, sa raznolikim visokim ulazima i nisu spojene jedna s drugom, nego su slobodno i živopisno razmeštene po ulicama i sokacima. Ispred velikih i svetlih prozora većine kuća, iza bašte, dižu se visoko tamnozelene topole, nežni bagremovi svetlog lišća i belih mirisnih cvetova, a pored njih drsko-sjajni žuti suncokreti, divlja loza i povijuša. Na širokom trgu tri dućana sa tkaninama, semenkama, rogačima i medenjacima; a za visokom ogradom, iza reda starih topola vidi se dugačka i povisoka kuća komandanta puka, viša od drugih i sa dvokrilnim prozorima. Običnim danom, naročito leti, po seoskim ulicama malo je naroda. Kozaci su u službi: po karaulama i na marševima; starci u lovu, ribolovu, ili sa ženama rade po vrtovima i baštama. Samo potpuno oronuli, sitna deca i bolesnici ostaju kod kuća.
V
Bilo je to ono naročito kavkasko veče. Sunce je zašlo za planinu, ali je još bilo svetlo. Rumenilo je zahvatilo trećinu neba, i u njegovom svetlu oštro su se ocrtavale mutno-bele planinske gromade. Vazduh je bio redak, nepomičan i zvučan. Senka planina, dugačka nekoliko vrsta, pružila se stepom. U stepi, preko reke, po putevima, svuda pusto. Ako se retko-retko pojave konjanici, Kozaci iz karaule i Čečenci iz zaseoka s čuđenjem ih posmatraju i nastoje da pogode ko bi mogli da budu ti sumnjivi ljudi. Čim se spusti noć, plašeći se jedan drugog, ljudi se pribijaju uz naselja, i jedino zver i ptica slobodno krstare tom pustinjom. Pre zalaska sunca kozakinje se žure iz vinograda gde su vezivale lozu. I u vrtovima postaje pusto kao i u čitavoj okolini; ali naselje u to doba večeri postaje naročito živo. Sa svih strana pristiže narod, ko peške, ko na konju, ko u kolima koja cvile. Devojke, malo zadignutih košulja, s prutom u ruci hitaju kapiji u susret stoci koja se gomila u oblacima prašine i komaraca donesenih iz stepe. Site krave i bivolice razilaze se ulicama, a Kozakinje u šarenim bešmetima jure za njima. Čuje se njihov oštar govor, veseo smeh i vriska izmešana s mukanjem stoke. Eno, tamo, Kozak pod oružjem i na konju, dobivši kratak izlazak iz karaule, prilazeći kući i sagavši se prozoru, kuca; na kucanje se pomalja lepa mlada glava Kozakinje i čuju se nežne, radosne reči. Eno, radnik, Nogajac ispupčenih jabučica, u dronjcima, došavši iz stepe sa trstikom, okreće u čistom, širokom kapetanovom dvorištu kola koja škripe i skida jaram s volovskih glava koje se muvaju, i dovikuje se s gazdom na tatarskom. Pored bare koja zauzima skoro svu ulicu i pored koje toliko godina prolaze ljudi priljubljujući se uz ogradu, provlači se bosa Kozakinja s naramkom drva na leđima, uzdižući povisoko košulju uz bele noge, a Kozak koji se vraća iz lova dovikuje joj u šali: »Zadigni još malo, sram te bilo«, − i nišani u nju; Kozakinja spušta košulju i obara drva. Stari Kozak zasukanih čakšira i razdrljenih sedih grudi, vraća se sa ribarenja; preko ramena mu mreža i u njoj se još živo praćaka riba, i da bi izašao na kraticu, prelazi preko dotrajale susedove ograde i skida s nje svoj gunjac kojim se o nju zakačio. Eno, onamo, žena vuče suvu granu, a iza ćoška se čuju udarci sekire. Vrište mali Kozačići terajući čigre po ulicama svuda gde god je ravno. Da ne bi zaobilazile, žene prelaze preko plotova. Iz svih dimnjaka diže se mirisan dim sagorele suve balege. Iz svakog dvorišta čuje se neka užurbanost koja uvek prethodi noćnoj tišini.
Babuka Ulitka, žena potporučnika i seoskog učitelja, ista kao i ostale, izašla je pred kapiju svoga dvorišta da dočeka stoku koju ulicom goni njena kćerka Marjanka. Ona još nije dospela da otvori kapiju, a ogromna bivolica koju su napadali komarci, mučući provali u dvorište; za njom polagano idu site krave, svojim krupnim očima prepoznaju gazdaricu ravnomerno lupajući repom po svojim kukovima. Marjanka, stasita lepotica, ulazi u dvorište, baca prut, pritvara ulaz i, kolikogod je njene lake noge nose, razlučuje stoku i ugoni je u štale. »Izuvaj se, curetino đavolja. − povika joj majka, − eto, upropastila si obuću«. Marjanka se nimalo ne ljuti što je naziva đavoljom curetinom, ona to smatra tepanjem i veselo nastavlja svoj posao. Lice je umotala maramom; na njoj ružičasta košulja i zelen bešmet. Ona iščezne ispod nadstrešnice u dvorištu zajedno sa ugojenom i krupnom stokom i iz staje se samo čuje njen glas kako nežno tepa bivolici: »Smiri se! Što si takva! Molim te, molim te, majčice!...« Uskoro devojka i starica izađoše iz štale i uđoše u mlekar noseći u rukama dva velika suda puna mleka, − pomužaj toga dana. Iz zemljanog dimnjaka na mlekaru uskoro poče da se diže dim od suve balege, − mleko se počinje da kajmači; devojka raspaljuje vatru, a starica ode kroz kapiju. Sumrak se već spustio na selo. Sav vazduh odiše povrćem, stokom i mirisnim dimom balege. Kroz kapije, ulicama, svuda pretrčavaju Kozakinje noseći u rukama upaljene krpe. Iz dvorišta se čuje otpuhivanje i mirno preživanje stoke koja je odahnula od svega, i jedino se po dvorištima i ulicama čuje dovikivanje ženskih i dečjih glasova. Retko kad se radnim danom začuje muški pijan glas.
Jedna Kozakinja, stara, visoka, muškobanjasta, prilazi iz dvorišta preko puta babuki Uliti da zamoli vatre; u rukama joj krpa.
− Šta ima, babuka, jeste li namirili? − reče ona.
− Devojka loži. Hoćeš li vatre? − reče babuka Ulita gorda što nekome može da učini uslugu. Obe Kozakinje uđoše u kuću; ogrubele ruke nenavikle na sitne stvarčice podrhtavajući otvaraju poklopac s dragocene kutije šibica koje su retkost na Kavkazu. Muškobanjasta Kozakinja sede na prag, s očitom namerom da malo proćaska.
− Majko, gde je tvoj, u školi? − upita pridošlica.
− Stalno uči decu, majko. Pisao je da će doći o prazniku, − odgovori potporučnikovica.
− On je pametan čovek; on svakome valja.
− To se zna da valja.
− A moj je Lukaška u karauli, ne daju mu kući, − reče pridošlica, iako to potporučnikovica već odavno zna. Ona mora da priča o svom Lukaški koga je istom otpremila u Kozake i koga bi htela da oženi Marjanom, potporučnikovom kćerkom.
− Stanuje li u karauli?
− Stanuje, majko. Nije navraćao od praznika. Neki dan je poslao košulje po Fomuškinu. Kaže: dobro je, starešine ga hvale. Kod njih,kaže, opet traže Abreke. Kaže da je Lukaška veseo, dobro je. − E, pa hvala bogu, − reče potporučnikovica.
− Junačina je on, prava junačina.
Lukaški su dali taj nadimak zbog njegove hrabrosti jer je iz vođe spasao jednog malog Kozačića. To potporučnikovica napomenu Lukaškinoj majci da joj malo podiđe.
− Hvala bogu, majko, dobar mi je sin, junačina, svako ga hvali, − reče Lukaškina majka,− samo da mi ga je oženiti, pa da mirno umrem.
− Barem to nije teško, puno selo devojaka, zar nije? − odgovori lukava potporučnikovica navlačeći pažljivo kvrgavim rukama poklopac na kutiju šibica.
− Mnogo, majko, mnogo, − primeti Lukaškina majka odmahujući glavom, − ali tvoje devojke, nje, Marjanke, tvoje devojke, nigde takve nema.
Potporučnikovici su poznate želje Lukaškine majke pa iako Lukašku poznaje kao dobrog Kozaka, ona izbegava taj razgovor, prvo zbog toga što je ona potporučnikovica i bogata, a Lukaška je sin običnog Kozaka. A drugo, njoj nije do rastanka sa kćerkom. A najglavnije je što to traži pristojnost.
− Pa, dok Marjanka malo poraste, biće devojka, − odgovori ona suzdržano i skromno.
− Spremiću prosce, spremiću, a čim se dovrši berba doći ću da se poklonim tvojoj milosti, − reče Lukaškina majka. − Doći ćemo da se poklonimo Iliji Vasiljeviču.
− Što Iliji! − gordo odgovori potporučnikovica, sa mnom treba razgovarati. Sve u svoje vreme. Primetivši ozbiljno lice potporučnikovice, Lukaškina majka uvide da je dalji razgovor neumesan, pripali šibicom krpu, diže se i reče: − Nemoj zaboraviti, majko, upamti moje reči. Odoh ja, moram da naložim vatru, − dodade ona.
Prelazeći ulicom i mašući ispruženom rukom upaljenu krpu, ona srete Marjanku koja je pozdravi.
»Kraljica devojka, radnica devojka, − mislila je ona gledajući lepojku. − Šta treba da poraste! Treba da se uda, da dođe u dobru kuću, treba da se uda za Lukašku«.
Babuka Ulitka ima svojih briga, i kako je sela na prag, tako je i ostala i o nečem teško razmišljala, sve dok je devojka ne dozva.
Muško stanovništvo sela živi na marševima i po karaulama, ili stražarnicama, kako ih nazivaju Kozaci. Lukaška Junačina, o kome su razgovarale dve starice u selu, stajao je predveče na osmatračnici Nižnje-Protocka karaule. Nižnje-Protocka je uz samu obalu Tereka. Naslonjen na ogradu osmatračnice pogledao je žmirkavim očima u daljinu preko Tereka, ili dole, na svoje drugove Kozake i ponekad bi s njima izmenjao po koju reč. Sunce je već bilo blizu snežnog grebena koji se belasao iznad kovrdžavih oblaka. Oblaci su se talasali njegovim podnožjem i zalazili u sve tamniju i tamniju senku. Po vazduhu se razlegala večernja bistrina. Iz divlje šume pune šipražja strujala je svežina, ali oko karaule bilo je još vruće. Glasovi Kozaka koji su razgovarali odzvanjali su jače i kao da su lebdeli u vazduhu. Terek, mutan i brz, svojom strujom koja se valjala, jasno se izdvajao od nepomičnih obala. Počeo je da opada, i mestimično je mokri pesak odudarao sivoćom po obalama i sprudovima. Na drugoj obali, pravo prema karauli, sve je bilo pusto; samo se beskrajna, niska i pusta trstika protezala sve do samih planina. Malo, ustranu, po niskoj obali videle su se zemljane kućice ravnih krovova, sa levkastim dimnjacima čečenskog sela. Oštro oko Kozaka na osmatračnici pratilo je Čečenke u plavoj i crvenoj odeći, kako se kreću kroz večernji dim mirnog sela. I pored toga što su Kozaci očekivali da Abreci3 svakog časa mogu da pređu reku sa tatarske strane i da ih napadnu, a naročito u mesecu maju kad je šuma uz Terek toliko gusta da se i pešak teško provlači kroz nju, a reka tako plitka da se na mestima može pregaziti, i pored toga što je pre dva dana jedan Kozak dojahao s porukom komandanta puka u kojoj se kaže da se prema izviđačkim izveštajima sprema jedna grupa od osmorice ljudi da se prebaci preko Tereka, i zbog toga se naređuje da se pooštri pažnja, − u karauli nije vladala neka naročita opreznost. Kozaci kao da su kod kuće, bez osedlanih konja, bez oružja, bavili su se ribolovom, neko je bančio, neko išao u lov. Samo je konj dežurnog osedlan i pripet pasao u trnju kraj šume i jedino je Kozak na straži bio u čerkesci, s puškom i sabljom. Narednik, visok i mršav Kozak, neobično dugih leđa, malih nogu i ruku, samo u donjem raskopčanom bešmetu sedeo je na nasipu uz kuću sa izrazom lenjosti i dosade pretpostavljenog, preturajući dremljivu glavu iz ruke u ruku.
Jedan postariji Kozak široke crne i prosede brade, samo u košulji opasanoj crnim kaišem, ležao je kraj same vode i lenjo zurio u Terek koji je jednolično hučao i valjao se. Ostali, takođe izmrcvareni žegom, poluobučeni, prali su rublje u Tereku, neki opet pleli uzde, a neki ležali po zemlji na vrućem pesku i pevušili. Jedan Kozak, mršavog opaljenog lica, naizgled mrtav pijan, ležao je na leđima kraj jednog kućnog zida koji je pre dva sata bio u senci, i na koga su sada pravo padali žestoki kosi sunčevi zraci.
Lukaška koji je stajao na osmatračnici bio je visok lep mladić sa svojih dvadesetak godina i mnogo je ličio na majku. Lice i stas, iako mladalački nezgrapni, odavali su njegovu veliku telesnu i duševnu snagu. I pored toga što su ga tek skoro opremili u vojsku, po njegovom širokom izrazu lica i po njegovom mirnom i samouverenom držanju videlo se da je on već poprimio neki ponosan vojnički stav, saznanje da je Kozak i da zna sebe da ceni, a što je bilo svojstveno Kozacima i uopšte ljudima koji su stalno bili pod oružjem. Široka čerkeska bila mu je na mestima poderana, šubara zavaljena kao u Čečenaca, sare spuštene ispod kolena. Odeća mu nije bila bogata, ali mu je pristajala s onom naročitom kozačkom gizdavošću koja se svodila na to da se oponaša čečenski džigit, binjedžija. Na pravom je džigitu uvek sve široko, poderano, nemarno; samo je oružje bogato. Ipak sve to što je obučeno, pripasano − kao skrojeno, iako poderano, sa oružjem čini jednu celinu i sve je udešeno nekako naročito, kako ne zna svako, a što upada u oči Kozaku ili gorštaku. Lukaška je baš imao takav izgled džigita. Stavivši ruke na sablju i žmirkajući očima, stalno je pogledao u ono daleko selo. Neke mu crte lica nisu bile lepe, ali kad bi ga pogledali onako čitavog, njegov lep stas, njegovo pametno lice s crnim obrvama, svako bi i nehotice rekao: »Silan momak!«
− Pazi žena, pazi žena što se motaju po selu! − reče on oštrim glasom lenjo pokazujući bele sjajne zube i ne obraćajući se nikome.
Nazarka koji je ležao dole odjednom podiže glavu i primeti:
− Sigurno idu po vodu.
− Da ih prepadnem puškom, − reče Lukaška smejući se; − ih, što bi se prepale!
− Neće puška toliko doneti.
− Kako neće! Moja će i preneti. Pričekaj dok dođe njihov praznik, ja ću ići Girej-kanu u goste, da pijem bozu, − reče Lukaška ljutito se braneći od komaraca koji su se prosto lepili za njega. Kozačku pažnju privuče šušanj u grmlju. Šaren lovački ker, melez, njuškajući za tragom i živahno mašući šugavim repom, pritrča karauli. Lukaška prepozna kera susednog lovca, čiča Jeroške, a za kerom ugleda u gustišu i lovčevu priliku koja se približavala.
Čiča Jeroška bio je Kozak ogromne visine, sede, kao sneg bele i široke brade i tako širokih ramena i grudi da je jedino u šumi izgledao kao i ostali ljudi, jer se nije imao s kime da uporedi: tako su bili skladni njegovi udovi. Na njemu je bio poderan i uvučen gnjurac, na nogama opanci od jelenske kože4 obojci uvezani uzicom, a na glavi raskupusana bela šubara. Na leđima, preko ramena, nosio je kobilicu5 i vreću s kokoškom i kopcem kojima se mami jastreb; preko drugog ramena nosio je na kaišu ubijenu divlju mačku; na leđima za opasačem bila mu je zadenuta kesa sa kuršumima, barutom i hlebom, konjski rep kojim se brani od komaraca, veliki bodež u poderanim koricama umazanim davnašnjom krvlju, i dva ubijena fazana. Pogledavši u karaulu on zastade.
− Ej, Ljam! − povika on psu tako gromkim basom da se zaori sva šuma, i prebacivši preko ramena ogromnu starinsku pušku koju Kozaci nazivaju flinta, podiže šubaru.
br />
− Da ste mi zdravi, dobri ljudi! Ej! − obrati se Kozacima isto onako jakim i veselim glasom, bez ikakvog naprezanja, ali tako gromko kao da je dovikivao nekoga s onu stranu reke.
− Zdravo, čiča! Zdravo! − odazvaše se veselo sa sviju strana mladi kozački glasovi.
− Šta ste videli? Pričaj! − povika čiča Jeroška tarući rukavom čerkeske znoj sa crvenog širokog lica.
− Slušaj, striče! Da samo znaš kakav jastreb živi na onom platanu! Čim veče, on zakrstari, − reče Nazarku namigujući i pocupkujući ramenom i nogom.
− Goni, ti! − odgovori starac s nepoverenjem.
− Živa istina, čiča, ti malo posedi, − potvrdi Nazarka smejući se. Kozaci se nasmejaše.
Šaljivdžija nije ni video jastreba; ali su mladi Kozaci u karauli običavali da zavitlavaju i varaju čiča Jerošku čim bi došao u karaulu.
− Ej, budalašu, samo laješ! − progovori Lukaška Nazarki sa osmatračnice.
Nazarka odmah zaćuta.
− Treba da posedim. Dobro, posedeću, − odgovori starac na veliko zadovoljstvo svih Kozaka. − A ima li veprova?
− Nije to lako! Videti veprove! − reče narednik veoma zadovoljan što se može malo da razveseli, prevrnuvši se i obadvema rukama češući se po dugačkim leđima. − Ovde treba loviti Abreke, a ne divlje svinje. Je si li ti štogod načuo čiča? − dodade on žmirkajući bez razloga i pokazujući bele jednake zube.
− Za Abreke? − progovori starac. − Ne, nisam čuo. A imate li vina? Daj da popijem, dobar čoveče. Umoran sam, zaista sam umoran. Ja ću tebi doneti mesa, samo malo pričekaj, boga mi ću ti doneti. Posluži me, − dodade on.
− Pa hoćeš li da posediš? − upita ga narednik kao da nije ni čuo što mu je govorio.
− Baš sam hteo da noćas posedim, − odgovori čiča Jeroška, − možda će bog dati da štogod ulovim za praznik; pa ću i tebi dati, bogami!
Čiča! ej, Čiča! − oštro povika odozgo Luka obraćajući na sebe pažnju pa svi Kozaci pogledaše u Lukašku. − Hajde ti uz gornji potok, tuda se mota veliki čopor veprova. Ne lažem ti ja. Istina je živa! Neki dan je jedan naš Kozak ubio jednoga. Istinu ti kažem, − dodade on popravljajući pušku na leđima, i to takvim glasom da se videlo da se ne sprda.
− Ej, Lukaška, junačino, zar si tu! − reče starac gledajući uvis. − Na kom ga je to mestu ubio?
− A ti to nisi video! Izgleda mi da si još zelen, − reče Lukaška. − Upravo uz jarak, čiča, − dodade on ozbiljno, odmahujući glavom. − Jednom smo išli uz jarak, a on zarokta, a puška mi u futroli. Iljuška opali... Pa ja ću tebi pokazati to mesto, čiča, − nije daleko. Samo malo pričekaj. Ja, brate, znam sve njegove staze. Čiča Moseve! − dodade naredniku odlučno i skoro zapovednički, − vreme je da se smenim! − i, pridržavajući pušku, ne čekajući na naređenje, poče da silazi sa osmatračnice.
− Silazi! − reče narednik kasnije ogledajući se oko sebe. − Je li sad tvoja reda, Gurka? Spretan je postao onaj tvoj Lukaška, − dodade narednik obraćajući se starcu. − Isti je kao i ti, stalno negde luta, nikad neće da ostane kod kuće; neki dan je ubio jednog.
− Zdravo, čiča! Zdravo! − odazvaše se veselo sa sviju strana mladi kozački glasovi.
− Šta ste videli? Pričaj! − povika čiča Jeroška tarući rukavom čerkeske znoj sa crvenog širokog lica.
− Slušaj, striče! Da samo znaš kakav jastreb živi na onom platanu! Čim veče, on zakrstari, − reče Nazarku namigujući i pocupkujući ramenom i nogom.
− Goni, ti! − odgovori starac s nepoverenjem.
− Živa istina, čiča, ti malo posedi, − potvrdi Nazarka smejući se. Kozaci se nasmejaše.
Šaljivdžija nije ni video jastreba; ali su mladi Kozaci u karauli običavali da zavitlavaju i varaju čiča Jerošku čim bi došao u karaulu.
− Ej, budalašu, samo laješ! − progovori Lukaška Nazarki sa osmatračnice.
Nazarka odmah zaćuta.
− Treba da posedim. Dobro, posedeću, − odgovori starac na veliko zadovoljstvo svih Kozaka. − A ima li veprova?
− Nije to lako! Videti veprove! − reče narednik veoma zadovoljan što se može malo da razveseli, prevrnuvši se i obadvema rukama češući se po dugačkim leđima. − Ovde treba loviti Abreke, a ne divlje svinje. Je si li ti štogod načuo čiča? − dodade on žmirkajući bez razloga i pokazujući bele jednake zube.
− Za Abreke? − progovori starac. − Ne, nisam čuo. A imate li vina? Daj da popijem, dobar čoveče. Umoran sam, zaista sam umoran. Ja ću tebi doneti mesa, samo malo pričekaj, boga mi ću ti doneti. Posluži me, − dodade on.
− Pa hoćeš li da posediš? − upita ga narednik kao da nije ni čuo što mu je govorio.
− Baš sam hteo da noćas posedim, − odgovori čiča Jeroška, − možda će bog dati da štogod ulovim za praznik; pa ću i tebi dati, bogami!
Čiča! ej, Čiča! − oštro povika odozgo Luka obraćajući na sebe pažnju pa svi Kozaci pogledaše u Lukašku. − Hajde ti uz gornji potok, tuda se mota veliki čopor veprova. Ne lažem ti ja. Istina je živa! Neki dan je jedan naš Kozak ubio jednoga. Istinu ti kažem, − dodade on popravljajući pušku na leđima, i to takvim glasom da se videlo da se ne sprda.
− Ej, Lukaška, junačino, zar si tu! − reče starac gledajući uvis. − Na kom ga je to mestu ubio?
− A ti to nisi video! Izgleda mi da si još zelen, − reče Lukaška. − Upravo uz jarak, čiča, − dodade on ozbiljno, odmahujući glavom. − Jednom smo išli uz jarak, a on zarokta, a puška mi u futroli. Iljuška opali... Pa ja ću tebi pokazati to mesto, čiča, − nije daleko. Samo malo pričekaj. Ja, brate, znam sve njegove staze. Čiča Moseve! − dodade naredniku odlučno i skoro zapovednički, − vreme je da se smenim! − i, pridržavajući pušku, ne čekajući na naređenje, poče da silazi sa osmatračnice.
− Silazi! − reče narednik kasnije ogledajući se oko sebe. − Je li sad tvoja reda, Gurka? Spretan je postao onaj tvoj Lukaška, − dodade narednik obraćajući se starcu. − Isti je kao i ti, stalno negde luta, nikad neće da ostane kod kuće; neki dan je ubio jednog.
Нема коментара:
Постави коментар