Sunce se već skrilo i noćna je senka brzo nailazila od šume. Kozaci su posvršavali svoje poslove oko karaule i iskupili se u kućici na večeru. Samo je starac stalno iščekivao jastreba i sedeo pod platnom trzajući uzicom kopca svezanog za nogu. Jastreb je čučao na drvetu, ali nije hteo da se baci na kokoš. Lukaška je bez žurbe stavljao zamke za hvatanje fazana na njihovoj stazi usred gustog trnja, pevajući jednu pesmu za drugom. I pored visokog rasta i velikih ruku videlo se da mu je svaki posao, i sitan i krupan, uvek polazio za rukom.
− Ej, Luka! − začu se prodorno-zvučan Nazarkin glas, tu blizu iz gustiša. − Kozaci su pošli na večeru.
Nazarka sa živim fazanom ispod pazuha probi se kroz trnje i izađe na stazu.
− Oho! − reče Lukaška i zaćuta. − Gde si uhvatio tog petla? Sigurno je bio u mojoj zamci...
Nazarka je bio Lukaškin vršnjak i takođe je tek proletos došao u vojsku.
Bio je omalen, ružan, mršav, boležljiv, piskutljiva glasa koji je parao uši. Luka i on bili su susedi i prijatelji. Lukaška je sedeo po tatarski, na travi i uređivao zamke.
− Ne znam ja čiji je on. Sigurno je tvoj.
− Je li to tamo, iza jame, ispod platna? Moj je, juče sam zapeo zamku. Lukaška se diže i pogleda uhvaćenog fazana. Pomilova mu rukom tamno-sivu glavu koju je petao prestravljeno ispružao kolutajući očima, i uze ga u ruke.
− Večeras ćemo napraviti đuveč; hajde, zakolji ga i očerupaj.
− Pa kako ćemo, hoćemo li ga sami pojesti, ili ćemo ga dati naredniku?
− Dosta mu je bilo.
− Bojim se da koljem, − reče Nazarka.
_ Daj ovamo.
Lukaška izvadi nožić iza bodeža i brzo prevuče njime. Petao trepnu i ne dospe ni da raširi krila, a njegova se okrvavljena glava već obori i zadrhta.
− Eto, ovako se to radi! − progovori Lukaška bacivši petla. − Biće mastan đuveč.
Nazarka poče da se stresa gledajući petla.
− Ej, Luka, slušaj, onaj će nas đavo opet poslati u zasedu, − dodade on dižući fazana, podrazumevajući pod »đavolom«. narednika. − Fomuškina je poslao po vino, a bila je njegova reda. Koja je već noć kako idemo! On i prolazi dobro na naš račun.
Lukaška pođe prema karauli zviždućući. − Uzmi uzicu! − povika on.
Nazarka ga posluša.
− Ja ću mu večeras kazati, bogami ću mu kazati, − nastavi Nazarka. − Kazaćemo: nećemo da idemo, premoreni smo, pa i dosta je toga. Kaži mu ti, on će tebe poslušati. Ne valja mu to!
− Eto, baš si našao šta ćeš govoriti! − reče Lukaška koji je, kako izgleda mislio o nečem drugom, − glupost! Kad bi nas po noći slao iz sela, bilo bi mi krivo, tamo možeš da se provedeš, a šta ćeš ovde? Ili u karaulu, ili u zasedi, ista stvar. E, kakav si mi ti!...
− Hoćeš li doći u selo?
− Doći ću, o prazniku.
− Gurka priča da se tvoja Dunjaka ljubaka s Fomuškinom, − odjednom reče Nazarka.
− Nek’ je đavo nosi! − odgovori Lukaška iskesivši ravne bele zube i ne nasmejavši se. − Pa zar ja ne mogu da nađem drugu?
− Kako priča Gurka: došao on, kaže, njoj, a muža nema kod kuće. Fomuškin sedi i jede pitu. On je malo posedeo i krenuo; a ispod prozora začu kako ona kaže: »Otišao je onaj đavo. Rođeni, što ne jedeš još pite? A, kaže ona, nemoj ići da spavaš kod kuće«. A on ispod prozora reče: »Divota«.
− Lažeš!
− Živa istina, bogami. Lukaška zaćuta.
_ A što je drugog našla, nek je đavo nosi: zar je malo devojaka? Već mi je dodijala.
− Gle ti njega, đavola! − reče Nazarka. − Ti bi trebao da se okreneš oko poručnikove Marjanke. Da li je istina da ona nema nikoga?
Lukaška se namršti.
− Šta Marjanka! Meni je svejedno! − reče on. − A ti probaj...
− A šta ti misliš? Zar ih je malo u selu?
I Lukaška ponovo zazvižda i pođe prema karauli čupkajući lišće s grana. Prolazeći kroz grmlje odjednom zastade jer opazi glatku ravnu mladicu, izvadi iza bodeža nožić i odseče je.
− Biće dobra harbija, − reče mlateći mladicom kroz vazduh.
Kozaci su sedeli za večerom na zemljanom podu predsoblja oblepljenog blatom, oko niske tatarske sinije, kad se povede razgovor o tome ko će da ide u zasedu.
− Ko će noćas ići? − povika jedan od Kozaka obraćajući se naredniku kroz otvorena sobna vrata.
− Pa ko će? − odgovori narednik. − Čiča Burlak je išao, išao je Fomuškin, − reče, ali ne sasvim uverljivo. − Idite vi, je li tako? Ti, pa Nazar, − obrati se on Luki, − pa neka ide i Jergušov; valjda se ispavao.
− Ti se ne možeš naspavati, zašto ne bi on! − reče Nazarka poluglasno.
Kozaci se nasmejaše.
Jergušov je bio baš onaj Kozak što je pijan spavao kraj kuće. Tek je upao u predsoblje trljajući oči.
U taj čas Lukaška se diže i poče da uređuje pušku.
− Idite što pre. − Večerajte i krećite, − reče narednik. I ne čekajući odgovor na pristanak, narednik zatvori vrata, kako izgleda sumnjajući pomalo u kozačku poslušnost. − Da mi nije naređeno ne bih vas slao, a šta se zna, može da dojaše i poručnik. Upravo pričaju da se prebacilo osam Abreka.
− A šta ćeš, mora se ići, − progovori Jergušov, − red je! Ne može drukčije, tako je vreme. Ja kažem da se mora ići.
Ali Lukaška, držeći oberučke veliki komad fazana pred ustima, posmatrao je čas narednika čas Nazarku i izgledalo je da je sasvim ravnodušan prema onome što se dešavalo i smejao se obojici. Još Kozaci nisu ni krenuli u zasedu, kad čika Jeroška, koji je uzalud presedeo do mraka ispod platana, uđe u tamno predsoblje.
− Ej, deco, − zagudi njegov bas u niskom predsoblju nadjačavši sve glasove, − eto idem i ja s vama. Vi ćete na Čečence, a ja ću da čekam veprove.
VIII
Bilo je već sasvim mračno kad su čiča Jeroška i trojica Kozaka iz karaule u kabanicama, s puškama preko leđa pošli preko Tereka, do mesta koje je bilo određeno za zasedu. Nazarka nikako nije hteo da ide, ali Luka podviknu na njega i svi se brzo spremiše. Nekoliko koraka pređoše ćutke, Kozaci skrenuše iz jarka i jedva primetnom stazicom kroz trsku približiše se Tereku. Na obali je ležalo debelo crno brvno koga je izbacila voda, a trstika oko brvna bila je sveže ugažena.
− Zar ćemo ovde čekati? − reče Nazarka.
− A što ne bi! − reče Lukaška, − sedi ovde, a ja ću se odmah vratiti, samo da pokažem čiči.
− Ovo je najbolje mesto: mi se ne vidimo, a vidimo sve, − progovori Jergušov, − ovde ćemo i sedeti; najbolje mesto.
Nazarka i Jergušov prostreše kabanice i smestiše se iza brvna, a Lukaška pođe dalje s čičom Jeroškom.
− Ovde je to odmah, blizu, čiča, − reče Lukaška koračajući nečujno ispred starca, − pokazaću ti kuda su prošli. Samo to ja, brajko, znam.
− Hajde, pokaži mi; sila si ti, Junačina, − odgovori starac takođe šapatom.
Lukaška pođe još nekoliko koraka, zastade, naže se nad baricu i zazvižda.
− Evo kuda su prošli na pojilo, vidiš li? − reče on jedva čujno, pokazujući svež trag.
− Bog ti dao, − odgovori starac, − veprova je jama6 tamo, iza jarka, − dodade on. − Ja ću čekati, a ti hajde.
Lukaška uzbaci malo kabanicu i sam krenu obalom natrag pogledajući hitro čas ulevo − u gustiš trstike, čas na drugu stranu, na Terek koji je hučao ispod obale. »I on isto ovako čuva stražu, ili se negde šunja«, − pomisli na Čečenca. Odjednom ga trže snažan šušanj i pljusak vode i on prihvati pušku. Ispod obale iskoči vepar frčući i njegova se crna prilika odvoji za časak od sjajne površine vode i nesta u trstici. Luka brzo uperi pušku ali ne dospe da opali: vepar se već sakrio u gustiš. On pljunu od ljutine i krenu dalje. Prilazeći mestu zasede on ponovo zastade i lagano zviznu. Odgovori mu zvižduk i on priđe drugovima.
Nazarka je sklupčan već spavao. Jergušov je sedeo podmetnuvši noge podase i malo se pomače da napravi Lukaški mesto.
− Baš je šega ovako sedeti, bogami, lepo mesto, − reče on. − Jesi li ga otpratio?
− Pokazao sam mu, − odgovori Lukaška prostirući kabanicu. − A da znaš što sam dobrog vepra kraj same vode poplašio. Sigurno je to onaj isti! Jesi li čuo kako je kršio?
− Čuo sam kako zver krši. Odmah sam znao da je to zver. Tako sam i mislio: Lukaška je poplašio zver, − reče Jergušov umotavajući se kabanicom. − Sad ću malo zaspati, − dodade on, − probudi me posle petlova; treba držati red. Da malo zaspim, da odspavam, a posle ti spavaj a ja ću sedeti; eto, tako.
− Neću ja spavati, hvala ti, − odgovori mu Lukaška.
Noć je bila tamna, topla i bez vetra. Samo su na jednoj strani neba svetlucale zvezde; drugi, veći deo neba iznad planine bio je pokriven jednim velikim oblakom. Crni oblak, salivši se sa planinama, bez vetra se polagano kretao sve dalje i dalje, odvajajući se oštro svojim iskrivudanim krajevima od dubokog zvezdanog neba. Kozak je ispred sebe video jedino Terek i daljinu; pozadi i sa strane okruživao ga je trstikov gustiš. Trstika bi nekada kao bez razloga počela da se njiše i šušti jedna o drugu. Gledajući odozdo, na svetlom delu neba trstikove metljike koje su se njihale izgledale su kao lepršavo-pahuljaste grane drveća. Napred, ispod samih nogu bila je obala ispod koje je žuborio potok. Dalje, sjajna pokretna masa mutne vode jednolično je treperela kraj sprudova i obale. Još dalje, i voda, i obala, i oblak, sve se slevalo u neprozirnu tminu. Po površini vode pružile se senke po kojima je oštro kozačko oko raspoznavalo kvrgavo granje koje je nosila voda. Samo bi se ponekad svetlica odrazila na vodi kao na crnom ogledalu i pokazala crtu suprotne blage obale. Jednolični noćni zvuci, šuštanje trstike, kozačko hrkanje, zujanje komaraca i žubor vode ponekad bi se prekinuli dalekim pucnjem, pljuskom odronjene obale, praćakanjem velike ribe ili kršenjem zveri kroz divlju gustu šumu. Jednom duž Tereka prolete sova, udarajući tačno krilom o krilo posle svaka dva zamaha. Iznad samih kozačkih glava ona skrenu u šumu i približavajući se drvetu ona ne svaki drugi put, nego svaki put zamahom krila udaraše jednim o drugo, a posle se dugo vrtila smeštajući se na starom platanu. Svaki takav iznenadni zvuk naprezao je sluh Kozaka koji je bio budan, oči su mu žmirkale i on je bez žurbe opipavao pušku.
Prošao je veći deo noći. Crni oblak proširio se prema zapadu i iza svojih poderanih krajeva otkrio čisto zvezdano nebo, a okrenuti zlatasti mesečev srp svetleo je crveno iznad planina. Počelo je da zahladnjiva. Nazarka se probudi, promrmlja nešto i ponovo zaspa. Lukaška se dosađivao, ustade, izvadi nožić ispod bodeža i poče da delje mladicu za harbiju. U glavi su mu se vrzmale misli kako tamo na planinama žive Čečenci i kako njihovi džigiti prelaze na ovu stranu, kako se ne boje Kozaka i kako mogu da se preko reke prebacuju i na drugom mestu. On se sav ispruži gledajući duž reke, ali ništa se nije videlo. Posmatrajući katkad reku i daleku obalu koja se pri slabom mesečevom svetlu samo malo odvajala od vode, on već prestade da misli na Čečence i samo je čekao vreme da probudi drugove i da se vrati u selo. U mislima mu se javljala Dunjka u selu, njegova dušica, kako Kozaci zovu svoje ljubavnice, i to ga je ljutilo. Javljalo se jutro: srebrnasta magla zabelasa nad vodom i mlađi orlovi u njegovoj blizini počeše da prodorno zvižde i lupaju krilima. Najzad se daleko iz sela oglasi prvi petao, njemu odgovori drugi otegnut petlovski poj, a zatim se oglasiše i ostali.
»Vreme je da ih budim«, pomisli Lukaška dovršavajući harbiju i osetivši da su mu kapci otežali. Okrenu se drugovima razabirajući čije su koje noge; ali mu se odjednom učini da nešto pljusnu na drugoj strani Tereka i on se još jednom okrenu vidiku iznad planine koji je postajao sve svetliji ispod okrenutog mesečevog srpa i prema crti druge obale, i pogleda Terek na kome se sada jasno videlo kako plivaju kvrgave grane. Učini mu se da se on kreće, a da je Terek sa kvrgavim granama nepomičan; ali to je trajalo samo jedan trenutak. On ponovo poče da pažljivo zagleda. Jedna velika crna klada s granama naročito pobudi njegovu pažnju. Nekako čudno, ne ljuljajući se i ne vrteći plivala je ta klada baš sredinom reke. Čak mu se učini da ona ne pliva strujom, nego nekako ukoso sekući Terek prema sprudu.
Lukaška ispruži vrat i poče da je posmatra još pažljivije. Kad dopliva do spruda, zastade i nekako se čudno poče da miče. Lukaški se učini da se ispod klade ukaza ruka. »Evo gde ću sam da ubijem Abreka!« − pomisli on, dohvati pušku, bez žurbe, ali začas je postavi na nogare, nečujno podiže okidač i pritajivši dah poče da nišani sve bolje gledajući. »Neću da ih budim«, mislio je on. Ali mu srce tako jako poče da udara u grudima da on zastade i poče da ga osluškuje. Odjednom klada pljusnu i ponovo poče da pliva preko struje prema našoj obali. »Samo da ne propustim pravi čas!« − pomisli on i evo, na slaboj mesečevoj svetlosti pomoli se tatarska glava ispred klade. On upravi pušku pravo u glavu. Učini mu se da je sasvim blizu, kao da je na kraju cevi. On pogleda iznad nišana. »On je, Abrek«, − pomisli radosno i odjednom se diže na kolena, uperi pušku i uze metu na nišan koja se jedva videla na kraju dugačke puške, i po kozačkoj navici iz detinjstva progovori: »Vo imja oca i sina«, − i povuče obarač. Munja na časak osvetli trstiku i vodu. Oštar, kratak zvuk pucnja razleže se rekom i negde daleko pređe u tutanj. Klada već poče da pliva ne preko struje, nego niz vodu, okrećući se i ljuljajući.
− Drži, kad ti kažem! − povika Jeroška opipavajući pušku i dižući se iza brvna.
− Umukni, đavole! − prošaputa Luka stisnutih zuba. − Abreci!
− Na koga si pucao? − upita Nazarka, − na koga si pucao, Lukaška?
Lukaška ništa ne odgovori. On je punio pušku i gledao u kladu koja je promicala. Zaustavi se nedaleko na sprudu i iza nje se ukaza nešto krupno kako se ljulja na vodi.
− Što si pucao? Zašto ne govoriš? − ponoviše Kozaci. − Abreci! − kažem ti, − ponovi Luka.
− Što lažeš! Je li puška slučajno opalila?...
− Ubio sam Abreka! Zbog toga sam i pucao! − izgovori Lukaška glasom promuklim od uzbuđenja i skoči na noge. − Čovek je plivao... reče on pokazujući na sprud. − Ja sam ga ubio. Eno ga, pogledaj.
− Dosta je laganja, − ponavljao je Jergušov trljajući oči.
− Zašto dosta? Eno, pogledaj! Pogledaj onamo, − reče Lukaška uhvativši ga za ramena i nagavši ga sebi takvom snagom da Jergušov zajauka.
Jergušov pogleda u pravcu koji mu je pokazivao Luka i ugledavši telo, odjednom promeni ton.
_ Baš jeste! Ja ti kažem da će ih biti još, tačno ti kažem, − reče on tiho i poče da pregleda pušku. − To je plivao izviđač; ili su oni već ovde, ili su na drugoj strani u blizini; tačno ti kažem.
Lukaška se raspasa i poče da skida čerkesku.
− Gde ćeš, budalo? − povika Jergušov, − samo se pomoli i gotov si, tačno ti kažem. Ako si ga ubio, neće ti otići. Daj mi da dodam malo baruta. Imaš li? Nazare! Idi brzo u karaulu, samo nemoj obalom: ubiće te, tačno ti kažem.
− Zar baš da idem sam! Idi ti, − reče Nazarka ljutito.
Skinuvši čerkesku, Lukaška priđe obali.
− Nemoj da ideš, kažem ti, − progovori Jergušov dodajući barut na puščanu policu. Vidiš, ne miče se, vidim ja dobro. Sad će jutro, doći će naši iz karaule. Idi, Nazare, − što si se prepao! Ne boj se, kažem ti.
− Luka, ej, Luka! − povika Nazarka, − pričaj kako si ga ubio.
Luka odustade da odmah ide u vodu.
− Idite brzo u karaulu, a ja ću pričekati. Kažite Kozacima da se pošalje izvidnica. Ako su na našoj strani... treba ih pohvatati! − Kažem ti da će otići, − izusti Jergušov dižući se, − treba ih pohvatati, to je tačno.
Jergušov i Nazarka se digoše, prekrstiše, i pođoše prema karauli, ali ne uz obalu, nego probijajući se kroz trnje šumskom stazicom.
− Pazi, Luka, nemoj da se mičeš, − progovori Jergušov, − inače si gotov. Pazi, nemoj da zevaš, kažem ti.
− Idi, znam, − reče Luka i pregledavši pušku sede ponovo iza brvna.
Lukaška je sedeo sam, gledao na sprud i osluškivao da li se čuju Kozaci; ali do karaule je bilo daleko, a njega je mučilo nestrpljenje; on je mislio da će otići oni Abreci koji su pratili ubijenog. Isto kao i na vepra koji mu je sinoć umakao, on se ljutio i na Abreke koji će sada umaći. Pogledao je čas oko sebe, čas na drugu obalu, očekujući da će opaziti još koga čoveka, i namestivši nogare bio je spreman da puca. On nije mislio da i njega neko može da ubije.
IX
Već je počelo da sviće. Celo Čečenovo telo bilo je nepomično, samo se malo njihalo na sprudu, sad se to jasno videlo. Odjednom se u u blizini Kozaka začu lomljava trstike, koraci i njihanje metljike. Kozak podiže obarač do kraja i progovori: »Vo imja oca i sina«. Odmah posle krckanja obarača koraci umukoše.
− Ej, Kozaci! Nemoj da ubiješ čiču, − začu se miran bas i šireći trstiku čiča Jeroška izađe baš pred njega.
− Bogami, malo je trebalo pa da te ubijem! − reče Lukaška.
− Šta si ubio? − upita starac.
Zvučan starčev glas koji se razlegao šumom i dole niz reku odjednom prekide noćnu tišinu i tajanstvenost koja je okruživala Kozaka. Kao da odjednom postade svetlije i vidnije.
− Eto, čiča, ti ništa nisi video, a ja sam ubio zverku, − reče Lukaška spuštajući obarač i dižući se neprirodno mirno.
Čiča nije dizao očiju sa belih leđa koja su se sada jasno videla i oko kojih se talasao Terek.
− Plivao je sa granom na leđima. Ja sam ga ugledao pa... Pogledaj onamo! Eno! U plavim je gaćama, ima i pušku... Vidiš li? − reče Luka
− Kako da ne vidim! − izgovori starac osećajno i nešto ozbiljno i strogo pojavi se na njegovom licu. − Ubio si džigita, − reče on kao da ga žali.
− Sedim ja tako i gledam, a nešto kao da se crni na onoj obali? Ja pogledam još bolje i tačno je, prilazi čovek i pada. Kakvo je ovo čudo! A klada, golema klada, pliva, i ne niz vodu, već popreko. Gledam ja, a ispod nje se pomalja glava. Kakvo je ovo čudo? Pratim ja njega iz trstike, slabo vidim; ja se pridignem, a on je sigurno čuo, beštija, pa ispuza na sprud i poče da razgleda. Lažeš, mislim ja, nećeš mi pobeći. Čim uspuza, poče da razgleda. (Oh, nešto mi zape u grlu!) Ja pripravih pušku, ne mičem se, čekam. On malo postaja, postaja pa opet zapliva, a kad ispliva na mesečinu, čak mu se ugledaše i čitava leđa. »Vo imja oca i sina i svjatago duha«. Ja pogledah kroz dim, a on se koprca. Možda i zastenja, ili mi se to učini? Eto, neka ti je hvala gospode, pomislih ja, ubio sam ga! A kad se izbaci na sprud, sve se jasno videlo, hteo bi da se digne, ali ga je izdala snaga. Trzao se, trzao i legao. Čisto se sve vidi. Vidiš, ne miče se, sigurno je crkao. Kozaci su otrčali u karaulu da drugi ne pobegnu.
− Baš ćeš ih pohvatati! − reče starac. − Sad su oni, brate, daleko... − I on ponovo tužno zanjiha glavom. U taj čas začuše se na obali Kozaci koji su išli peške i na konjima, razgovarajući glasno i lomeći granje.
− Vode li čamac? povika Luka.
− Luka je junačina! Povuci uz obalu! − zavika jedan od Kozaka.
Ne čekajući čamac Lukaška poče da se svlači ne skidajući očiju s plena.
− Pričekaj čamac, tera ga Nazarka − povika narednik.
− Budalo! Možda je živ! Samo se pretvara! Uzmi bodež, − viknu drugi Kozak.
− Šta drobinjaš! − odbrusi Luka skidajući čakšire. On se brzo skide, prekrsti, poskoči i pljusnu u vodu, zaroni i poče da pliva bacajući bele ruke i visoko dižući leđa iz vode, i zapliva prema sprudu preko Terekove matice. Gomila Kozaka bučno i u isti mah razgovarala je na obali. Trojica konjanika krenuše u obilazak. Iza okuke pojavi se čamac. Lukaška se ispravi na sprudu, naže se nad telo i dvaput ga prodrma. »Mrtav!« − začu se Lukaškin oštar glas.
Čečenac je pogođen u glavu. Imao je plave gaće, a košulja, čerkeska, puška i bodež bili su mu privezani za leđa. Iznad toga bila je privezana velika grana koja je isprva zavaravala Lukašku.
− Evo kakav se šaran uhvatio! − reče jedan od Kozaka koji su okružili Čečenovo telo izvađeno iz čamca i položeno na travu kraj obale.
− A kako je samo žut! − reče drugi.
− Kuda su naši otišli da ih traže? Ne boj se, svi su oni s one strane. Da ovaj nije bio izvidnica, drukčije bi on plivao. Zašto bi bio sam? − dodade treći.
− Sigurno je bio okretan dok su ga poslali napred. Sigurno je bio pravi džigit! − reče Lukaška s podsmehom, cedeći kraj obale mokro odelo i neprestano drhteći. − Brada mu obojena i potkresana.
− I kabanicu u vrećici svezao na leđa. S njom mu je bilo i lakše plivati, − primeti neko.
− Slušaj, Lukaška! − progovori narednik držeći u rukama bodež i pušku koje su skinuli s ubijenog. − Bodež uzmi sebi, i kabanicu takođe uzmi, a za pušku dođi meni i daću ti tri monete.7 Vidiš, ona i zviždi, − dodade duvajući u cev, − Merak mi je da je uzmem za uspomenu.
Lukaška mu na to ne odgovori ništa, ali videlo se da ga je to moljakanje ljutilo; ali je znao da to ne može izbeći.
− Vidiš li ti đavola! − reče smrknut bacajući na zemlju Čečenovu kabanicu, − bar da išta valja, sami dronjci.
− Valja kad ideš u drva, − reče drugi Kozak.
− Moseve, ja odoh kući, − reče Lukaška, kako izgleda zaboravivši na svoju ljutinu i želeći da iskoristi svoj poklon starešini. − Hajde, nek ti bude!
− Odvucite ga, momci, za karaulu, − obrati se narednik Kozacima, još uvek razgledajući pušku. − Treba ga od sunca zakloniti granjem. Možda će neko stići sa planine da ga iskupi.
− Nije još takva vrućina, − primeti neko.
− Može ga šakal nagrditi? Zar bi to bilo lepo? − primeti jedan od Kozaka.
− Postavićemo stražu, jer ako dođu da ga iskupe, ne bi bilo lepo da bude iznakažen.
− E, Lukaška, ti kako hoćeš, ali momke treba da častiš, jedno burence, − dodade narednik veselo.
− Pa to je red, − prihvatiše Kozaci, − Vidiš, bog daje sreću: ni čuo ni video, a Abreka ubio.
− Kupuj bodež i kabanicu. Daj što više para. I gaće ću prodati. Bog s tobom, − reče Luka. − Za mene nisu: mršav je bio, đavo jedan.
Jedan je Kozak kupio kabanicu za monetu. Drugi je dao za bodež dve mere vina.
− Pijte, momci, dajem jednu meru vina, − reče Luka, − sam ću ga doneti iz sela.
− A gaće izreži devojkama za marame, − javi se Nazarka.
Kozaci se grohotom nasmejaše.
− Dosta je smeha, − ponovi narednik, − nosite leš. Što će nam kraj kuće ta nesreća...
− Što ste stali? Nosite ga tamo, momci! − podviknu Lukaška zapovednički Kozacima koji su lenjo prihvatili leš i oni izvršiše njegovo naređenje kao da je on starešina. Ponevši leš nekoliko koraka, Kozaci mu pustiše noge koje su beživotno podrhtavale i ukočene dodirnuše zemlju; izmakavši se malo, Kozaci su neko vreme ćutali. Nazarka priđe lešu i popravi glavu koja se nakrivila, da vidi krvavu okruglu ranu iznad slepoočnice i lice poginulog.
− Vidiš kako ga je obeležio! Pravo u mozak! − progovori on, − neće se izgubiti, njegovi će ga prepoznati. Niko ništa ne odgovori i ponovo među Kozacima zavlada tajac.
Sunce se već diglo i rosno zelenilo osvetljavalo ispresecanim zracima. U blizini, u šumi koja se budila, hučao je Terek; sa svih strana dozivali su se fazani dočekujući jutro. Kozaci su ćutke i nepokretno stajali oko mrtvaca i posmatrali ga. Mrko telo samo u potamnelim mokrim plavim gaćama stegnuto učkurom preko upalog trbuha, bilo je stasito i lepo. Mišićave ruke ležale su ravno duž rebara. Plavkasta sveže obrijana okrugla glava sa usirenom krvi na rani sa strane, bila je zavaljena. Glatko preplanulo čelo oštro se izdvajalo na obrijanoj glavi. Staklaste, otvorene oči spuštenih ukočenih zenica gledale su gore, kako je izgledalo mimo svega. Na tankim usnama rastegnutim u krajevima, ispod crvenih potkresanih brkova, činilo se da se sledio dobroćudan lagan osmeh. Na malim rukama obraslim crvenkastim maljama zgrčeni prsti, a nokti obojeni crveno. Lukaška se još oblačio. Bio je mokar, vrat mu crveniji a oči sjajnije nego obično; široke jagodice podrhtavale; sa belog zdravog tela na jutarnjem svežem vazduhu dizala se jedva primetna para.
− I on je takođe bio čovek! − progovori on, izgleda, diveći se mrtvacu.
− Da, da si mu ti pao šaka ne bi te pustio, − primeti neko od Kozaka.
Tajac prestade. Kozaci počeše da se kreću, da govore. Dvojica odoše da naseku granja da prekriju mrtvaca. Drugi pođoše prema karauli. Luka i Nazarka otrčaše da se spreme u selo.
Posle pola sata kroz gustu šumu koja je delila Terek od sela, Lukaška i Nazarka skoro trčeći išli su kući i stalno razgovarali.
− Nemoj da joj kažeš da sam te ja poslao, − idi i pogledaj je li joj muž kod kuće? − reče Luka oštrim glasom.
− A ja ću do Jamke, − provešćemo se, je li? − zapita poslušni Nazar.
− Ako se sada ne provedemo, pa kad ćemo, − odgovori Luka.
Kad stigoše u selo Kozaci malo popiše i legoše da odspavaju do veceri.
X
Treći dan posle opisanog događaja dve čete kavkaskog pešadijskog puka stigoše u selo Novomlinsku na bivak. Ispregnuta četna komora stajala je već na trgu. Kuvari iskopaše rupu i iz mnogih dvorišta dovukoše slabo čuvane bilje drva i već su kuvali kašu. Četni narednici prebrojavali su momke. Komordžije pobijali kolje za pripinjanje konja. Domari koji su se već potpuno udomaćili trčali su ulicama i sokacima i pokazivali stanove oficirima i vojnicima. Tu je bilo zelenih sanduka poređanih u red. Bila su tu komordžijska kola i konji. Tu su i kazani u kojima se kuvala kaša. Tu je bio i kapetan, i poručnik, i čelni narednik − Onisim Mihajlovič. I sve se to nalazilo u onom selu koje je bilo određeno naredbom za četni bivak; zbog toga su čete bile kao kod kuće. Zašto moraju da borave baš ovde? Ko su ti Kozaci? Da li je to njima po volji što će se kod njih boraviti? Da li su oni raskoljnici, staroverci, ili nisu? To se nikoga nije ticalo. Raspušteni posle prebrojavanja, izmoreni i prašljivi vojnici, sa bukom i bez reda, kao kad se pčele puste, rasturiše se po trgovima i ulicama; ne obazirući se na kozačko neraspoloženje oni po dvojica-trojica ulažahu u veselom razgovoru u kuće, skidajući spremu i vešajući je po zidovima, razmeštajući svoje torbe i šaleći se sa ženama. Oko svog omiljenog mesta, ognjišta na kome se kuva kaša, okupila se velika grupa vojnika s lulama u zubima, pogledajući čas u dim koji se jedva primetno dizao u žarko nebo i gore se pretvarao u beli oblačić, čas u vatru čiji je plamen poput rastopljenog stakla treperio u čistom vazduhu, i šaleći se i zavitlavajući Kozake i Kozakinje što žive sasvim drukčije nego Rusi. U svim dvorištima vide se vojnici i čuje se njihov gromki smeh, čuje se ozlojeđena i prodorna vika Kozakinja koje brane svoje kuće, ne dajući vode i posuđa.8 Dečaci i devojčice savijaju se uz majke i jedno prema drugome, uplašeno prateći kretanje vojnika koje još nikad nisu videli i trčeći za njima na izvesnom odstojanju. Stari Kozaci izlaze iz kuća, sedaju na zemljane klupe ispred njih i tmurno i ćutke prate vrzmanje vojnika, kao da ih se to nimalo ne tiče, a ne shvatajući šta sve može da se rodi iz toga.
Olenjin, koji već tri meseca služi kao junker u kavkaskom puku, dobio je stan u jednoj od najboljih kuća u selu, kod potporučnika Ilije Vasiljeviča, to jest kod bubuke Ulite.
− Šta će ovo biti, Dimitrije Andrejeviču? upita zadihani Vanjuša Olenjin koji u čerkesci, posle petočasovnog marša veselo ulazio u dvorište kuće koja mu je bila određena za stanovanje, jašući kabardinca9 koga je kupio u Groznom.
− A šta bi moglo da bude, Ivane Vasiljeviču? − upita ga on bodreći konja i veselo posmatrajući oznojenog Vanjušu razbarušene kose i usplahirenog lica koji je stigao s komorom i raspremao stvari.
Olenjin je naizgled bio sasvim drugi čovek. Umesto obrijanog lica sad je imao mladenačke brkove i bradicu. Umesto ispijenog žućkastog lica od noćnog života, sad je izgledao zdrav, crvenkasto preplanuo po obrazima, čelu i iza ušiju. Umesto čistog novog crnog fraka nosio je belu prljavu čerkesku širokih nabora sa oružjem. Umesto sveže uštirkanih okovratnika − crvena kragna svilenog bešmeta koja mu je stezala preplanuli vrat. On je bio odeven kao Čerkez, ali ne kako treba; svako bi u njemu prepoznao Rusa, a ne džigita. Sve je i bilo i nije bilo na mestu. I pored toga njegova je spoljašnjost odavala zdravlje, veselost i samozadovoljstvo.
− Eto, vama je ovo smešno, − reče Vanjuša, − a vi pokušajte da sami porazgovarate s ovim narodom: ne daju ti ni da mrdneš, pa eto ti. Ni reči ne možeš da izvučeš od njih. − Vanjuša ljutito baci na prag limenu kofu. − Nekako, kao da nisu Rusi.
− Pa što ne potražiš seoskog načelnika?
− Pa ja ne znam njihovo mesto stanovanja, − odgovori Vanjuša uvređen.
− Pa ko tebe tako vređa? − upita ga Olenjin razgledajući oko sebe.
− Đavo bi ih znao! Tfu! Pravoga gazde nema. kažu da je otišao na nekakvu krigu.10 A stara je takva veštica da bog sačuva! − odgovori Vanjuša uhvativši se za glavu. − Kako ćemo ovde živeti, ja ni sam ne znam. Gori su od Tatara, bogami. Džaba im što se smatraju hrišćanima. Iako je Tatarin, ali on je ljudina, plemenitiji. »Otišao na krigu!« Kakva im je to kriga, boga ti pitaj! − zaključi Vanjuša i okrenu se.
− Šta, pa zar nije isto kao i kod nas? − upita Olenjin podsmehujući mu se i ne silazeći s konja.
− Molim vas dajte mi konja, − reče Vanjuša, kao zbunjen novim redom, ali mireći se sa sudbinom.
− Znači da je po tvom Tatarin plemenitiji? A, Vanjuša? − ponovi Olenjin silazeći s konja i lupkajući po sedlu.
− Pa vi se sa mnom sprdate! Vama je smešno! − progovori Vanjuša ljutitim glasom.
− Stani, nemoj da se ljutiš, Ivane Vasiljeviću, − odgovori Olenjin smejući se i dalje. − Čekaj dok ja odem domaćinima, videćeš, sve će biti u redu. Još kako ćemo lepo živeti! Samo nemoj da se uzrujavaš.
Vanjuša mu ništa ne odgovori nego samo zažmiri, prezrivo pogleda gospodara i zamaha glavom. Vanjuša je gledao u Olenjinu samo gospodara. Olenjin je gledao u Vanjuši samo slugu. A oni bi se silno iznenadili kad bi im neko rekao da su njih dvojica drugovi. A oni su i ne znajući bili drugovi. Vanjuša je uzet u kuću kad mu je bilo jedanaest godina, kad je i Olenjinu bilo isto toliko. Kad je Olenjinu bilo petnaest, učio je Vanjušu jedno vreme i naučio ga da čita francuski, čime se Vanjuša silno ponosio. I sada, kad je bio dobrog raspoloženja, Vanjuša je izgovarao po koju francusku reč i usto se glupo smejao.
Olenjin ustrča uz ulazne stepenice i odgurnu vrata u trem. Marjanka, samo u ružičastoj košulji, kao što se obično Kozakinje oblače u kući, uplašeno odskoči s vrata, pribi se uza zid i sakri donji deo lica širokim rukavom tatarske košulje. Otvorivši vrata još više; Olenjin ugleda u polumraku vitku i visoku priliku mlade Kozakinje. Brzom i požudnom mladenačkom radoznalošću on i nehotice opazi snažne i deviičanske oblike koji su se nazirali ispod tanke cicane košulje i divne crne oči upravljene u njega sa dečjom prestravljenošću i divljom znatiželjom. »Ovo je ona!« − pomisli Olenjin. »Pa biće ovakvih još podosta«, − dođe mu malo kasnije u pamet, i on otvori i druga vrata na kući. Stara babuka Ulitka, isto tako samo u košulji, mela je pod sagnuta i okrenuta leđima.
− Zdravo, majčice! Eto, dođoh zbog stana... − poče on.
Kozakinja, ne ispravljajući se, okrenu mu se strogim ali ipak još lepim licem.
-Što si došao? Hoćeš da nam se rugaš? A? Ja ću se tebi narugati! Dabogda te crna bolest izela! − povika ona gledajući pridošlicu iskosa i smrknutih obrva.
Olenjin je isprva mislio da će iznurena hrabra kavkaska vojska kojoj je i on pripadao, biti svugde radosno dočekana, a naročito od strane Kozaka, ratnih drugova, i zbog toga ga ovakav doček zaprepasti. Ali on se ipak ne zbuni i htede da objasni da je on spreman da plati stan, ali starica mu ne dade ni da dovrši.
− Što si došao? Kakva ti bolest treba? Njuško ostrugana! Pričekaj malo dok dođe gazda, pokazaće on tebi. Ne trebaju meni tvoje pogane pare. Kamo sreće da te ne gledamo! Kuću ćeš nam duvanom opoganiti, pa zato da nam platiš. Takvu pogan još nismo videli! Pogodilo te dabogda u trbuh i srce!... − vrištala je ona prekidajući Olenjina.
»Izgleda da Vanjuša ima pravo! − pomisli Olenjin. − Tatari su plemenitiji«, − i uz pljusak psovki babuke Ulitke izađe iz kuće. U taj čas Marjanka, koja je kao i pre bila samo u ružičastoj košulji, ali već povezana belom maramom sve do očiju, iznenada istrča pred njega iz trema. Lupkajući brzo bosim nogama po stepenicama ona strča dole, zastade, brzo se okrenu nasmejanih očiju, pogleda mladića i sakri se iza kućnog ćoška.
Čvrst mladenački hod, divlji pogled sjajnih očiju ispod bele marame, lep snažan stas lepotice zadiviše sada Olenjina još više. »Ovo je sigurno ona prava«, − pomisli on. Sve manje misleći o stanu i okrećući se stalno za Marjankom, on pođe Vanjuši.
− Pazi, pa i devojka je takođe neka divljakuša, − reče Vanjuša baveći se još sa stvarima oko kola, ali već raspoloženiji, − kao neka kobilica iz ergele! Lafam!11 − dodade svečanim i gromkim glasom prasnuvši u smeh.
XI
Predveče se gazda vratio iz ribolova i kad saznade da će mu se stan plaćati, smiri svoju babu i udovolji Vanjušinom traženju.
U novom stanu sve je uređeno kako treba. Ukućani su prešli u topli deo kuće, a junkeru su iznajmili hladni deo za tri monete mesečno. Olenjin malo pojede pa zaspa. Predveče se probudi, umi se, očisti,večera i zapalivši cigaretu sede pored prozora koji je gledao na ulicu. Žega je prestala. Kosa senka kuće sa izrezbarenim šljemenom pružala se preko prašnjave ulice i čak se savijala po donjem delu susedne kuće. Strmi krov od trstike na kući preko puta blistao je u zracima sunca koje se smirivalo. Vazduh postade svežiji. U selu je bilo tiho. Vojnici se smestiše i smiriše. Stoka još nije doterana, a seljani se još nisu vratili s rada.
Olenjinov stan bio je skoro na kraju sela. Ponekad, negde daleko preko Tereka, sa onih mesta odakle je došao Olenjin, čuli su se prigušeni pucnji, − iz Čečne ili sa Kumicke ravnice. Olenjin se osećao vrlo ugodno posle tromesečnog života na bivaku. Na svom umivenom licu osećao je svežinu, na snažnom telu čistoću od koje se za vreme marša odvikao, a u svim odmornim udovima mir i snagu. U duši mu je isto tako bilo sveže i vedro. Prisećao se marša, opasnosti koje su minule. Sećao se kako se za vreme opasnosti dobro držao, nimalo slabije od ostalih i bio je primljen u društvo hrabrih Kavkazaca. Moskovske uspomene bile su već bogzna gde. Stari život izbrisan, poče nov, sasvim novi život u kome nije bilo grešaka. Kao nov čovek, među novim ljudima, on je ovde mogao da stekne o sebi vrlo lepo mišljenje. On je preživljavao mladenačka osećanja životne radosti gledajući čas kroz prozor dečake koji su se igrali čigrom u hladovini kraj kuće, čas svoj novi uredni stan, razmišljajući kako će se ugodno osećati u tom, za njega novom životu na selu. Zagledao je još planine i nebo i svim njegovim uspomenama i sanjarenjima pridružiše se stroga osećanja veličanstvene prirode. Njegov život nije započeo onako kako je on zamišljao polazeći iz Moskve, nego neočekivano lepo. Planine, planine, planine izbijalo je iz svega o čemu je mislio i osećao.
− Kuju poljubio! Lonac oblizao! Čiča Jeroška poljubio kuju! − povikaše kozačka deca igrajući se čigrom ispod prozora, gledajući u sokak. − Kuju poljubio! Propio kamu! − vikali su dečaci zbijajući se i odstupajući.
Ova je vika bila upućena čiča Jeroški koji se vraćao iz lova s puškom o ramenu i fazanima za pojasom.
− Ja sam kriv, kriv sam, deco! Ja sam kriv! − govorio je on živahno mlatarajući rukama i gledajući u prozore na kućama s obe strane ulice. − Propio sam kuju, kriv sam! − ponovi on ljuteći se, ali pretvarajući se da je to njemu svejedno.
Olenjin se začudi kako dečaci postupaju sa starim lovcem, a još više ga zadivi cela pojava, snaga i izrazito pametno lice čoveka koga su nazivali čiča Jeroška.
− Deda! Kozače! − obrati se on njemu. − Hodi ovamo.
Starac pogleda na prozor i zastade.
− Zdravo, dobar čoveče, − reče on dižući iznad kratko ošišane glave svoju šubaru.
− Zdravo, dobri čoveče, − odgovori Olenjin. − Šta to tebi dečaci viču?
Čiča Jeroška priđe prozoru.
− Rugaju mi se, starom. Ali nije to ništa. Ja to volim. Nek se raduju čiči, − reče tako odlučnim i pevušećim tonom kako razgovaraju stari i uvaženi ljudi. − Jesi li ti vojnički načelnik?
− Ne, ja sam junker. A gde si to ubio fazane? − zapita Olenjin.
− Ulovio sam tri koke u šumi, − odgovori starac okrećući prozoru svoja široka leđa jer su mu pozadi visile tri fazanke zadenute glavicom za pojas i mrljale krvlju njegovu čerkesku. − Zar ih do sada nisi video? − upita ga on. − Ako hoćeš, uzmi koju. Evo ti! − i on mu pruži kroz prozor dve fazanke. − A što, jesi li ti lovac? − upita on.
− Jesam, i ja sam lovac. Na maršu sam ih ubio četiri.
− Četiri? Mnogo! − reče starac podrugljivo. − A voliš li ti da cugneš? Piješ li vina?
− A zašto ne bih? Volim i da popijem.
− Ehe, vidim ja da si ti ljudina! Mi ćemo se s tobom sprijateljiti, − reče čiča Jeroška.
− Svrati malo, − reče mu Olenjin. − Eto, da popijemo malo vina.
− Baš da svratim, − reče starac. − Ti uzmi fazane.
Na starčevom se licu videlo da mu se junker dopao i on odmah razumede da se kod junkera može džabe popiti i zbog toga mu poklanja par fazana.
Za nekoliko trenutaka na kućnim vratima pojavi se prilika čiča Jeroške. Olenjin tek sada primeti kako je taj čovek ogroman i snažan, iako je njegovo crvenkasto-smeđe lice sa potpuno belom širokom bradom bilo svo izbrazdano staračkim, i od napora dubokim borama. Mišići njegovih nogu, ruku i ramena bili su toliko jedri i ispupčeni, kao što je to samo kod mladića. Na glavi, ispod kratke kose, nazirali su se duboki zarasli ožiljci. Žilav debeo vrat bio mu je kao u bika sav išaran četvrtastim naborima. Njegove rapave ruke bile su izubijane i izgrebane. On spretno i lako prekorači prag, odloži pušku i stavi je u ćošak, brzo se ogleda i oceni razmeštene stvari idući uvrnutih nogu u opancima od sredine sobe. Zajedno s njim uđe u sobu jak, ali ne i neprijatan izmešan zadah vina, votke, baruta i usirene krvi.
Čiča Jeroška se pokloni ikonama, popravi bradu, priđe Olenjinu i pruži mu svoju crnu debelu ruku.
− Koškiljdi! − izusti on. − To na tatarskom znači: da si mi zdravo i mirno, tako je to na njihovom.
− Koškiljdi! znam ja to, − odgovori Olenjin pružajući mu ruku.
− E, ne znaš, ne znaš! Budalo! − reče čiča Jeroška s prekorom i mašući glavom. − Kad ti neko kaže koškiljdi, ti treba da odgovoriš: ala razi bo sun, i to znači pomoz’ bog. E, tako treba, sinko moj, a ne koškiljdi. Sve ću ja tebe naučiti. Eto, jednom je kod nas bio Ilija Moseič, vaš, Rus, s njim smo bili prijatelji. Ljudina je bio. Pijanac, lopov, lovac, i to kakav lovac! Sve sam ga naučio.
− A šta ćeš mene naučiti? − upita ga Olenjin, − interesujući se starcem sve više i više.
− Povešću te u lov, naučiću te da loviš ribu, pokazaću ti Čečence, a ako hoćeš naći ću ti i dušicu. Eto, takav sam ti ja čovek. Veseljak sam ja! − i starac se zasmeja. − Ja ću sesti, sinko moj, umoran sam. Karga? − dodade on kao da ga nešto pita.
− A šta znači karga? − upita Olenjin.
− E, to na gruzinskom znači dobro. A ja tako govorim; to je moja uzrečica, najmilija reč: karga; karga, kad tako kažem onda se šalim. Ali, sinko moj, hajde ti reci da nam donesu vina. Imaš li ti vojnika, posilnog? Imaš li? Ivane! − povika starac. − U vas je svaki vojnik Ivan. I tvoj je Ivan, je li?
− Jeste, Ivan. Vanjuša! Molim te uzmi u gazde vina i donesi ovamo.
− Sve ti je to jedno te isto, Vanjuša ili Ivan. Zašto su kod vas, vojnika, sve sami Ivani? Ivani! − ponovi starac. − Ti, sinko, zamoli iz bureta što je načeto. U njih je najbolje vino u selu. Ali ne daj više od trideset kopejki za osminu, pazi, onoj je veštici duša da... Proklet je naš narod, glup narod, − nastavi čiča Jeroška u poverenju čim Vanjuša izađe, − oni vas ne drže za ljude. A po mome, iako si vojnik, opet si čovek, i ti imaš dušu. Zar ne govorim pravo? Ilija Moseič bio je vojnik, ali kakav je samo čovek, zlato od čoveka! Je l’ tako, sinko moj?
Zbog toga mene naši i ne vole; a meni je baš svejedno. Ja sam ti veseo čovek, ja sve volim, ja sam Jeroška! Tako ti je to, sinko moj!
I starac nežno potapša mladog čoveka po ramenu.
XII
Za to vreme Vanjuša je uspeo da uredi svoje domaćinstvo, čak se obrijao kod četnog brice, bio je u najboljem raspoloženju i pantalone spustio preko čizama, što je bio znak da je četa smeštena u prostranim stanovima. On pogleda Jerošku pažljivo ali neprijazno, kao na divlju neviđenu zverku, zaklima glavom i uze ispod klupe dve prazne boce pa pođe domaćinima.
− Da ste mi zdravo, mili moji, − reče on odlučivši da bude naročito strpljiv. − Gospodin je naredio da se kupi vina; natočite, dobri ljudi.
Starica ne odgovori ništa. Devojka, stojeći pred malim tatarskim ogledalom nameštala je maramu na glavi: ona se ćutke okrenu Vanjuši.
− Ja ću vam platiti parama, uvažene, − reče Vanjuša zveckajući bakrenjacima u džepu. − Budite vi dobri, pa ćemo i mi biti dobri, tako je bolje, − dodade on.
− Treba li mnogo? − upita starica osorno.
− Osmina.
− Hajde, rođena, natoči im, − progovori babuka Ulita obraćajući se kćeri. − Natoči im iz načetog, željo moja.
Devojka uze ključeve i bokal i izađe s Vanjušom iz kuće.
− Reci mi, molim te, koja je ono žena? − upita Olenjin pokazujući na Marjanku koja je toga časa prolazila pored prozora. Starac namignu i gurnu mladića laktom.
− Čekaj, − reče on i naže se kroz prozor. − Khm! Khm! − nakašlja se starac i zamuka. − Marjanuška! Ej, lepojko, Marjanka! Zavoli me, dušice! Ja sam šaljivdžija, − dodade on šapatom Olenjinu.
Devojka je išla pored prozora ne okrećući glavu, ravnomerno i snažno mašući rukama i onim naročitim gizdavim i otresitim korakom Kozakinja. Ona samo polagano okrenu starcu svoje crne vatrene oči.
− Zavoli me, bićeš sretna! − povika Jeroška i namigujući pogleda upitno Olenjina. − Ja sam ljudina, šaljivdžija sam ja, − dodade on.
− Kraljica devojka? Je li?
− Lepotica, − reče Olenjin. − Zovni je ovamo.
− Ne − ne! − progovori starac. − Hoće da je udaju za Lukašku. Luka−kozak, ljudina, džigit, skoro je ubio jednog Abreka. Naći ću ja tebi bolju. Naći ću ti takvu da će sva biti u svili i srebru. Što sam rekao − i učiniću; lepojku ću naći.
− Star si, a kako govoriš! − reče Olenjin. − Pa to je grehota!
− Grehota? Šta je grehota − odgovori starac odlučno. − Zar je grehota gledati lepe devojke? Zar je grehota da se s njom provodiš? Zar je grehota da je zavoliš? Je li kod vas tako? Ne, sinko moj, nije to grehota, to je božje davanje. Bog je tebe stvorio, bog je stvorio i devojku. Sve je on, brate moj, stvorio. Pa onda nije grehota gledati lepu devojku. Zbog toga je i stvorena da se voli, da joj se raduješ. Eto tako ja mislim, dobri čoveče.
Marjanka pređe preko dvorišta, uđe u tamnu prohladnu magazu punu buradi, priđe sa uobičajenom molitvom buretu i spusti u njega tikvicu. Stojeći na vratima, Vanjuša se osmehivao posmatrajući je. Izgledalo mu je neobično smešno što ona na sebi ima samo košulju pripijenu pozadi uz telo i spreda malo uzdignutu, a još mu je smešnije bilo što su joj oko vrata visile nanizane srebrne polurubaljke. On je smatrao da to nije ruski običaj i kad bi tamo, kod kuće ugledali takvu devojku, baš bi se grohotom smejali. »La fil kom se tre bje, tek malo promene, − pomisli on, − sad ću ovo reći gospodinu«.
− Što si mi zaklonio svetlo, đavole! − viknu devojka odjednom. − Bolje bi ti bilo da mi dodaš bokal.
Natočivši pun bokal hladnog crnog vina Marjanka ga pruži Vanjuši.
− Pare podaj majci, − reče ona odgurnuvši od sebe Vanjušinu ruku s novcem.
Vanjuša se nasmeja.
− Što ste vi tako ljuti, milo moje? − reče joj dobroćudno premeštajući se s noge na nogu, dok je devojka zatvarala bure.
Ona se nasmeja.
− A zar ste vi dobri?
- Mi i gospodin smo vrlo dobri, − odgovori Vanjuša ubedljivo. − Mi smo toliko dobri, i gdegod smo dosad boravili svugde su nam domaćini bili zahvalni. Jer on je plemenit čovek.
Devojka stade da ga čuje.
− Da li je taj tvoj gospodin oženjen ili nije? − upita ona.
− Nije! Naš je gospodin mlad i neoženjen. Jer se plemenita gospođa ne mogu nikad rano oženiti, − odgovori Vanjuša poučno.
− Ej, Luka! − začu se prodorno-zvučan Nazarkin glas, tu blizu iz gustiša. − Kozaci su pošli na večeru.
Nazarka sa živim fazanom ispod pazuha probi se kroz trnje i izađe na stazu.
− Oho! − reče Lukaška i zaćuta. − Gde si uhvatio tog petla? Sigurno je bio u mojoj zamci...
Nazarka je bio Lukaškin vršnjak i takođe je tek proletos došao u vojsku.
Bio je omalen, ružan, mršav, boležljiv, piskutljiva glasa koji je parao uši. Luka i on bili su susedi i prijatelji. Lukaška je sedeo po tatarski, na travi i uređivao zamke.
− Ne znam ja čiji je on. Sigurno je tvoj.
− Je li to tamo, iza jame, ispod platna? Moj je, juče sam zapeo zamku. Lukaška se diže i pogleda uhvaćenog fazana. Pomilova mu rukom tamno-sivu glavu koju je petao prestravljeno ispružao kolutajući očima, i uze ga u ruke.
− Večeras ćemo napraviti đuveč; hajde, zakolji ga i očerupaj.
− Pa kako ćemo, hoćemo li ga sami pojesti, ili ćemo ga dati naredniku?
− Dosta mu je bilo.
− Bojim se da koljem, − reče Nazarka.
_ Daj ovamo.
Lukaška izvadi nožić iza bodeža i brzo prevuče njime. Petao trepnu i ne dospe ni da raširi krila, a njegova se okrvavljena glava već obori i zadrhta.
− Eto, ovako se to radi! − progovori Lukaška bacivši petla. − Biće mastan đuveč.
Nazarka poče da se stresa gledajući petla.
− Ej, Luka, slušaj, onaj će nas đavo opet poslati u zasedu, − dodade on dižući fazana, podrazumevajući pod »đavolom«. narednika. − Fomuškina je poslao po vino, a bila je njegova reda. Koja je već noć kako idemo! On i prolazi dobro na naš račun.
Lukaška pođe prema karauli zviždućući. − Uzmi uzicu! − povika on.
Nazarka ga posluša.
− Ja ću mu večeras kazati, bogami ću mu kazati, − nastavi Nazarka. − Kazaćemo: nećemo da idemo, premoreni smo, pa i dosta je toga. Kaži mu ti, on će tebe poslušati. Ne valja mu to!
− Eto, baš si našao šta ćeš govoriti! − reče Lukaška koji je, kako izgleda mislio o nečem drugom, − glupost! Kad bi nas po noći slao iz sela, bilo bi mi krivo, tamo možeš da se provedeš, a šta ćeš ovde? Ili u karaulu, ili u zasedi, ista stvar. E, kakav si mi ti!...
− Hoćeš li doći u selo?
− Doći ću, o prazniku.
− Gurka priča da se tvoja Dunjaka ljubaka s Fomuškinom, − odjednom reče Nazarka.
− Nek’ je đavo nosi! − odgovori Lukaška iskesivši ravne bele zube i ne nasmejavši se. − Pa zar ja ne mogu da nađem drugu?
− Kako priča Gurka: došao on, kaže, njoj, a muža nema kod kuće. Fomuškin sedi i jede pitu. On je malo posedeo i krenuo; a ispod prozora začu kako ona kaže: »Otišao je onaj đavo. Rođeni, što ne jedeš još pite? A, kaže ona, nemoj ići da spavaš kod kuće«. A on ispod prozora reče: »Divota«.
− Lažeš!
− Živa istina, bogami. Lukaška zaćuta.
_ A što je drugog našla, nek je đavo nosi: zar je malo devojaka? Već mi je dodijala.
− Gle ti njega, đavola! − reče Nazarka. − Ti bi trebao da se okreneš oko poručnikove Marjanke. Da li je istina da ona nema nikoga?
Lukaška se namršti.
− Šta Marjanka! Meni je svejedno! − reče on. − A ti probaj...
− A šta ti misliš? Zar ih je malo u selu?
I Lukaška ponovo zazvižda i pođe prema karauli čupkajući lišće s grana. Prolazeći kroz grmlje odjednom zastade jer opazi glatku ravnu mladicu, izvadi iza bodeža nožić i odseče je.
− Biće dobra harbija, − reče mlateći mladicom kroz vazduh.
Kozaci su sedeli za večerom na zemljanom podu predsoblja oblepljenog blatom, oko niske tatarske sinije, kad se povede razgovor o tome ko će da ide u zasedu.
− Ko će noćas ići? − povika jedan od Kozaka obraćajući se naredniku kroz otvorena sobna vrata.
− Pa ko će? − odgovori narednik. − Čiča Burlak je išao, išao je Fomuškin, − reče, ali ne sasvim uverljivo. − Idite vi, je li tako? Ti, pa Nazar, − obrati se on Luki, − pa neka ide i Jergušov; valjda se ispavao.
− Ti se ne možeš naspavati, zašto ne bi on! − reče Nazarka poluglasno.
Kozaci se nasmejaše.
Jergušov je bio baš onaj Kozak što je pijan spavao kraj kuće. Tek je upao u predsoblje trljajući oči.
U taj čas Lukaška se diže i poče da uređuje pušku.
− Idite što pre. − Večerajte i krećite, − reče narednik. I ne čekajući odgovor na pristanak, narednik zatvori vrata, kako izgleda sumnjajući pomalo u kozačku poslušnost. − Da mi nije naređeno ne bih vas slao, a šta se zna, može da dojaše i poručnik. Upravo pričaju da se prebacilo osam Abreka.
− A šta ćeš, mora se ići, − progovori Jergušov, − red je! Ne može drukčije, tako je vreme. Ja kažem da se mora ići.
Ali Lukaška, držeći oberučke veliki komad fazana pred ustima, posmatrao je čas narednika čas Nazarku i izgledalo je da je sasvim ravnodušan prema onome što se dešavalo i smejao se obojici. Još Kozaci nisu ni krenuli u zasedu, kad čika Jeroška, koji je uzalud presedeo do mraka ispod platana, uđe u tamno predsoblje.
− Ej, deco, − zagudi njegov bas u niskom predsoblju nadjačavši sve glasove, − eto idem i ja s vama. Vi ćete na Čečence, a ja ću da čekam veprove.
VIII
Bilo je već sasvim mračno kad su čiča Jeroška i trojica Kozaka iz karaule u kabanicama, s puškama preko leđa pošli preko Tereka, do mesta koje je bilo određeno za zasedu. Nazarka nikako nije hteo da ide, ali Luka podviknu na njega i svi se brzo spremiše. Nekoliko koraka pređoše ćutke, Kozaci skrenuše iz jarka i jedva primetnom stazicom kroz trsku približiše se Tereku. Na obali je ležalo debelo crno brvno koga je izbacila voda, a trstika oko brvna bila je sveže ugažena.
− Zar ćemo ovde čekati? − reče Nazarka.
− A što ne bi! − reče Lukaška, − sedi ovde, a ja ću se odmah vratiti, samo da pokažem čiči.
− Ovo je najbolje mesto: mi se ne vidimo, a vidimo sve, − progovori Jergušov, − ovde ćemo i sedeti; najbolje mesto.
Nazarka i Jergušov prostreše kabanice i smestiše se iza brvna, a Lukaška pođe dalje s čičom Jeroškom.
− Ovde je to odmah, blizu, čiča, − reče Lukaška koračajući nečujno ispred starca, − pokazaću ti kuda su prošli. Samo to ja, brajko, znam.
− Hajde, pokaži mi; sila si ti, Junačina, − odgovori starac takođe šapatom.
Lukaška pođe još nekoliko koraka, zastade, naže se nad baricu i zazvižda.
− Evo kuda su prošli na pojilo, vidiš li? − reče on jedva čujno, pokazujući svež trag.
− Bog ti dao, − odgovori starac, − veprova je jama6 tamo, iza jarka, − dodade on. − Ja ću čekati, a ti hajde.
Lukaška uzbaci malo kabanicu i sam krenu obalom natrag pogledajući hitro čas ulevo − u gustiš trstike, čas na drugu stranu, na Terek koji je hučao ispod obale. »I on isto ovako čuva stražu, ili se negde šunja«, − pomisli na Čečenca. Odjednom ga trže snažan šušanj i pljusak vode i on prihvati pušku. Ispod obale iskoči vepar frčući i njegova se crna prilika odvoji za časak od sjajne površine vode i nesta u trstici. Luka brzo uperi pušku ali ne dospe da opali: vepar se već sakrio u gustiš. On pljunu od ljutine i krenu dalje. Prilazeći mestu zasede on ponovo zastade i lagano zviznu. Odgovori mu zvižduk i on priđe drugovima.
Nazarka je sklupčan već spavao. Jergušov je sedeo podmetnuvši noge podase i malo se pomače da napravi Lukaški mesto.
− Baš je šega ovako sedeti, bogami, lepo mesto, − reče on. − Jesi li ga otpratio?
− Pokazao sam mu, − odgovori Lukaška prostirući kabanicu. − A da znaš što sam dobrog vepra kraj same vode poplašio. Sigurno je to onaj isti! Jesi li čuo kako je kršio?
− Čuo sam kako zver krši. Odmah sam znao da je to zver. Tako sam i mislio: Lukaška je poplašio zver, − reče Jergušov umotavajući se kabanicom. − Sad ću malo zaspati, − dodade on, − probudi me posle petlova; treba držati red. Da malo zaspim, da odspavam, a posle ti spavaj a ja ću sedeti; eto, tako.
− Neću ja spavati, hvala ti, − odgovori mu Lukaška.
Noć je bila tamna, topla i bez vetra. Samo su na jednoj strani neba svetlucale zvezde; drugi, veći deo neba iznad planine bio je pokriven jednim velikim oblakom. Crni oblak, salivši se sa planinama, bez vetra se polagano kretao sve dalje i dalje, odvajajući se oštro svojim iskrivudanim krajevima od dubokog zvezdanog neba. Kozak je ispred sebe video jedino Terek i daljinu; pozadi i sa strane okruživao ga je trstikov gustiš. Trstika bi nekada kao bez razloga počela da se njiše i šušti jedna o drugu. Gledajući odozdo, na svetlom delu neba trstikove metljike koje su se njihale izgledale su kao lepršavo-pahuljaste grane drveća. Napred, ispod samih nogu bila je obala ispod koje je žuborio potok. Dalje, sjajna pokretna masa mutne vode jednolično je treperela kraj sprudova i obale. Još dalje, i voda, i obala, i oblak, sve se slevalo u neprozirnu tminu. Po površini vode pružile se senke po kojima je oštro kozačko oko raspoznavalo kvrgavo granje koje je nosila voda. Samo bi se ponekad svetlica odrazila na vodi kao na crnom ogledalu i pokazala crtu suprotne blage obale. Jednolični noćni zvuci, šuštanje trstike, kozačko hrkanje, zujanje komaraca i žubor vode ponekad bi se prekinuli dalekim pucnjem, pljuskom odronjene obale, praćakanjem velike ribe ili kršenjem zveri kroz divlju gustu šumu. Jednom duž Tereka prolete sova, udarajući tačno krilom o krilo posle svaka dva zamaha. Iznad samih kozačkih glava ona skrenu u šumu i približavajući se drvetu ona ne svaki drugi put, nego svaki put zamahom krila udaraše jednim o drugo, a posle se dugo vrtila smeštajući se na starom platanu. Svaki takav iznenadni zvuk naprezao je sluh Kozaka koji je bio budan, oči su mu žmirkale i on je bez žurbe opipavao pušku.
Prošao je veći deo noći. Crni oblak proširio se prema zapadu i iza svojih poderanih krajeva otkrio čisto zvezdano nebo, a okrenuti zlatasti mesečev srp svetleo je crveno iznad planina. Počelo je da zahladnjiva. Nazarka se probudi, promrmlja nešto i ponovo zaspa. Lukaška se dosađivao, ustade, izvadi nožić ispod bodeža i poče da delje mladicu za harbiju. U glavi su mu se vrzmale misli kako tamo na planinama žive Čečenci i kako njihovi džigiti prelaze na ovu stranu, kako se ne boje Kozaka i kako mogu da se preko reke prebacuju i na drugom mestu. On se sav ispruži gledajući duž reke, ali ništa se nije videlo. Posmatrajući katkad reku i daleku obalu koja se pri slabom mesečevom svetlu samo malo odvajala od vode, on već prestade da misli na Čečence i samo je čekao vreme da probudi drugove i da se vrati u selo. U mislima mu se javljala Dunjka u selu, njegova dušica, kako Kozaci zovu svoje ljubavnice, i to ga je ljutilo. Javljalo se jutro: srebrnasta magla zabelasa nad vodom i mlađi orlovi u njegovoj blizini počeše da prodorno zvižde i lupaju krilima. Najzad se daleko iz sela oglasi prvi petao, njemu odgovori drugi otegnut petlovski poj, a zatim se oglasiše i ostali.
»Vreme je da ih budim«, pomisli Lukaška dovršavajući harbiju i osetivši da su mu kapci otežali. Okrenu se drugovima razabirajući čije su koje noge; ali mu se odjednom učini da nešto pljusnu na drugoj strani Tereka i on se još jednom okrenu vidiku iznad planine koji je postajao sve svetliji ispod okrenutog mesečevog srpa i prema crti druge obale, i pogleda Terek na kome se sada jasno videlo kako plivaju kvrgave grane. Učini mu se da se on kreće, a da je Terek sa kvrgavim granama nepomičan; ali to je trajalo samo jedan trenutak. On ponovo poče da pažljivo zagleda. Jedna velika crna klada s granama naročito pobudi njegovu pažnju. Nekako čudno, ne ljuljajući se i ne vrteći plivala je ta klada baš sredinom reke. Čak mu se učini da ona ne pliva strujom, nego nekako ukoso sekući Terek prema sprudu.
Lukaška ispruži vrat i poče da je posmatra još pažljivije. Kad dopliva do spruda, zastade i nekako se čudno poče da miče. Lukaški se učini da se ispod klade ukaza ruka. »Evo gde ću sam da ubijem Abreka!« − pomisli on, dohvati pušku, bez žurbe, ali začas je postavi na nogare, nečujno podiže okidač i pritajivši dah poče da nišani sve bolje gledajući. »Neću da ih budim«, mislio je on. Ali mu srce tako jako poče da udara u grudima da on zastade i poče da ga osluškuje. Odjednom klada pljusnu i ponovo poče da pliva preko struje prema našoj obali. »Samo da ne propustim pravi čas!« − pomisli on i evo, na slaboj mesečevoj svetlosti pomoli se tatarska glava ispred klade. On upravi pušku pravo u glavu. Učini mu se da je sasvim blizu, kao da je na kraju cevi. On pogleda iznad nišana. »On je, Abrek«, − pomisli radosno i odjednom se diže na kolena, uperi pušku i uze metu na nišan koja se jedva videla na kraju dugačke puške, i po kozačkoj navici iz detinjstva progovori: »Vo imja oca i sina«, − i povuče obarač. Munja na časak osvetli trstiku i vodu. Oštar, kratak zvuk pucnja razleže se rekom i negde daleko pređe u tutanj. Klada već poče da pliva ne preko struje, nego niz vodu, okrećući se i ljuljajući.
− Drži, kad ti kažem! − povika Jeroška opipavajući pušku i dižući se iza brvna.
− Umukni, đavole! − prošaputa Luka stisnutih zuba. − Abreci!
− Na koga si pucao? − upita Nazarka, − na koga si pucao, Lukaška?
Lukaška ništa ne odgovori. On je punio pušku i gledao u kladu koja je promicala. Zaustavi se nedaleko na sprudu i iza nje se ukaza nešto krupno kako se ljulja na vodi.
− Što si pucao? Zašto ne govoriš? − ponoviše Kozaci. − Abreci! − kažem ti, − ponovi Luka.
− Što lažeš! Je li puška slučajno opalila?...
− Ubio sam Abreka! Zbog toga sam i pucao! − izgovori Lukaška glasom promuklim od uzbuđenja i skoči na noge. − Čovek je plivao... reče on pokazujući na sprud. − Ja sam ga ubio. Eno ga, pogledaj.
− Dosta je laganja, − ponavljao je Jergušov trljajući oči.
− Zašto dosta? Eno, pogledaj! Pogledaj onamo, − reče Lukaška uhvativši ga za ramena i nagavši ga sebi takvom snagom da Jergušov zajauka.
Jergušov pogleda u pravcu koji mu je pokazivao Luka i ugledavši telo, odjednom promeni ton.
_ Baš jeste! Ja ti kažem da će ih biti još, tačno ti kažem, − reče on tiho i poče da pregleda pušku. − To je plivao izviđač; ili su oni već ovde, ili su na drugoj strani u blizini; tačno ti kažem.
Lukaška se raspasa i poče da skida čerkesku.
− Gde ćeš, budalo? − povika Jergušov, − samo se pomoli i gotov si, tačno ti kažem. Ako si ga ubio, neće ti otići. Daj mi da dodam malo baruta. Imaš li? Nazare! Idi brzo u karaulu, samo nemoj obalom: ubiće te, tačno ti kažem.
− Zar baš da idem sam! Idi ti, − reče Nazarka ljutito.
Skinuvši čerkesku, Lukaška priđe obali.
− Nemoj da ideš, kažem ti, − progovori Jergušov dodajući barut na puščanu policu. Vidiš, ne miče se, vidim ja dobro. Sad će jutro, doći će naši iz karaule. Idi, Nazare, − što si se prepao! Ne boj se, kažem ti.
− Luka, ej, Luka! − povika Nazarka, − pričaj kako si ga ubio.
Luka odustade da odmah ide u vodu.
− Idite brzo u karaulu, a ja ću pričekati. Kažite Kozacima da se pošalje izvidnica. Ako su na našoj strani... treba ih pohvatati! − Kažem ti da će otići, − izusti Jergušov dižući se, − treba ih pohvatati, to je tačno.
Jergušov i Nazarka se digoše, prekrstiše, i pođoše prema karauli, ali ne uz obalu, nego probijajući se kroz trnje šumskom stazicom.
− Pazi, Luka, nemoj da se mičeš, − progovori Jergušov, − inače si gotov. Pazi, nemoj da zevaš, kažem ti.
− Idi, znam, − reče Luka i pregledavši pušku sede ponovo iza brvna.
Lukaška je sedeo sam, gledao na sprud i osluškivao da li se čuju Kozaci; ali do karaule je bilo daleko, a njega je mučilo nestrpljenje; on je mislio da će otići oni Abreci koji su pratili ubijenog. Isto kao i na vepra koji mu je sinoć umakao, on se ljutio i na Abreke koji će sada umaći. Pogledao je čas oko sebe, čas na drugu obalu, očekujući da će opaziti još koga čoveka, i namestivši nogare bio je spreman da puca. On nije mislio da i njega neko može da ubije.
IX
Već je počelo da sviće. Celo Čečenovo telo bilo je nepomično, samo se malo njihalo na sprudu, sad se to jasno videlo. Odjednom se u u blizini Kozaka začu lomljava trstike, koraci i njihanje metljike. Kozak podiže obarač do kraja i progovori: »Vo imja oca i sina«. Odmah posle krckanja obarača koraci umukoše.
− Ej, Kozaci! Nemoj da ubiješ čiču, − začu se miran bas i šireći trstiku čiča Jeroška izađe baš pred njega.
− Bogami, malo je trebalo pa da te ubijem! − reče Lukaška.
− Šta si ubio? − upita starac.
Zvučan starčev glas koji se razlegao šumom i dole niz reku odjednom prekide noćnu tišinu i tajanstvenost koja je okruživala Kozaka. Kao da odjednom postade svetlije i vidnije.
− Eto, čiča, ti ništa nisi video, a ja sam ubio zverku, − reče Lukaška spuštajući obarač i dižući se neprirodno mirno.
Čiča nije dizao očiju sa belih leđa koja su se sada jasno videla i oko kojih se talasao Terek.
− Plivao je sa granom na leđima. Ja sam ga ugledao pa... Pogledaj onamo! Eno! U plavim je gaćama, ima i pušku... Vidiš li? − reče Luka
− Kako da ne vidim! − izgovori starac osećajno i nešto ozbiljno i strogo pojavi se na njegovom licu. − Ubio si džigita, − reče on kao da ga žali.
− Sedim ja tako i gledam, a nešto kao da se crni na onoj obali? Ja pogledam još bolje i tačno je, prilazi čovek i pada. Kakvo je ovo čudo! A klada, golema klada, pliva, i ne niz vodu, već popreko. Gledam ja, a ispod nje se pomalja glava. Kakvo je ovo čudo? Pratim ja njega iz trstike, slabo vidim; ja se pridignem, a on je sigurno čuo, beštija, pa ispuza na sprud i poče da razgleda. Lažeš, mislim ja, nećeš mi pobeći. Čim uspuza, poče da razgleda. (Oh, nešto mi zape u grlu!) Ja pripravih pušku, ne mičem se, čekam. On malo postaja, postaja pa opet zapliva, a kad ispliva na mesečinu, čak mu se ugledaše i čitava leđa. »Vo imja oca i sina i svjatago duha«. Ja pogledah kroz dim, a on se koprca. Možda i zastenja, ili mi se to učini? Eto, neka ti je hvala gospode, pomislih ja, ubio sam ga! A kad se izbaci na sprud, sve se jasno videlo, hteo bi da se digne, ali ga je izdala snaga. Trzao se, trzao i legao. Čisto se sve vidi. Vidiš, ne miče se, sigurno je crkao. Kozaci su otrčali u karaulu da drugi ne pobegnu.
− Baš ćeš ih pohvatati! − reče starac. − Sad su oni, brate, daleko... − I on ponovo tužno zanjiha glavom. U taj čas začuše se na obali Kozaci koji su išli peške i na konjima, razgovarajući glasno i lomeći granje.
− Vode li čamac? povika Luka.
− Luka je junačina! Povuci uz obalu! − zavika jedan od Kozaka.
Ne čekajući čamac Lukaška poče da se svlači ne skidajući očiju s plena.
− Pričekaj čamac, tera ga Nazarka − povika narednik.
− Budalo! Možda je živ! Samo se pretvara! Uzmi bodež, − viknu drugi Kozak.
− Šta drobinjaš! − odbrusi Luka skidajući čakšire. On se brzo skide, prekrsti, poskoči i pljusnu u vodu, zaroni i poče da pliva bacajući bele ruke i visoko dižući leđa iz vode, i zapliva prema sprudu preko Terekove matice. Gomila Kozaka bučno i u isti mah razgovarala je na obali. Trojica konjanika krenuše u obilazak. Iza okuke pojavi se čamac. Lukaška se ispravi na sprudu, naže se nad telo i dvaput ga prodrma. »Mrtav!« − začu se Lukaškin oštar glas.
Čečenac je pogođen u glavu. Imao je plave gaće, a košulja, čerkeska, puška i bodež bili su mu privezani za leđa. Iznad toga bila je privezana velika grana koja je isprva zavaravala Lukašku.
− Evo kakav se šaran uhvatio! − reče jedan od Kozaka koji su okružili Čečenovo telo izvađeno iz čamca i položeno na travu kraj obale.
− A kako je samo žut! − reče drugi.
− Kuda su naši otišli da ih traže? Ne boj se, svi su oni s one strane. Da ovaj nije bio izvidnica, drukčije bi on plivao. Zašto bi bio sam? − dodade treći.
− Sigurno je bio okretan dok su ga poslali napred. Sigurno je bio pravi džigit! − reče Lukaška s podsmehom, cedeći kraj obale mokro odelo i neprestano drhteći. − Brada mu obojena i potkresana.
− I kabanicu u vrećici svezao na leđa. S njom mu je bilo i lakše plivati, − primeti neko.
− Slušaj, Lukaška! − progovori narednik držeći u rukama bodež i pušku koje su skinuli s ubijenog. − Bodež uzmi sebi, i kabanicu takođe uzmi, a za pušku dođi meni i daću ti tri monete.7 Vidiš, ona i zviždi, − dodade duvajući u cev, − Merak mi je da je uzmem za uspomenu.
Lukaška mu na to ne odgovori ništa, ali videlo se da ga je to moljakanje ljutilo; ali je znao da to ne može izbeći.
− Vidiš li ti đavola! − reče smrknut bacajući na zemlju Čečenovu kabanicu, − bar da išta valja, sami dronjci.
− Valja kad ideš u drva, − reče drugi Kozak.
− Moseve, ja odoh kući, − reče Lukaška, kako izgleda zaboravivši na svoju ljutinu i želeći da iskoristi svoj poklon starešini. − Hajde, nek ti bude!
− Odvucite ga, momci, za karaulu, − obrati se narednik Kozacima, još uvek razgledajući pušku. − Treba ga od sunca zakloniti granjem. Možda će neko stići sa planine da ga iskupi.
− Nije još takva vrućina, − primeti neko.
− Može ga šakal nagrditi? Zar bi to bilo lepo? − primeti jedan od Kozaka.
− Postavićemo stražu, jer ako dođu da ga iskupe, ne bi bilo lepo da bude iznakažen.
− E, Lukaška, ti kako hoćeš, ali momke treba da častiš, jedno burence, − dodade narednik veselo.
− Pa to je red, − prihvatiše Kozaci, − Vidiš, bog daje sreću: ni čuo ni video, a Abreka ubio.
− Kupuj bodež i kabanicu. Daj što više para. I gaće ću prodati. Bog s tobom, − reče Luka. − Za mene nisu: mršav je bio, đavo jedan.
Jedan je Kozak kupio kabanicu za monetu. Drugi je dao za bodež dve mere vina.
− Pijte, momci, dajem jednu meru vina, − reče Luka, − sam ću ga doneti iz sela.
− A gaće izreži devojkama za marame, − javi se Nazarka.
Kozaci se grohotom nasmejaše.
− Dosta je smeha, − ponovi narednik, − nosite leš. Što će nam kraj kuće ta nesreća...
− Što ste stali? Nosite ga tamo, momci! − podviknu Lukaška zapovednički Kozacima koji su lenjo prihvatili leš i oni izvršiše njegovo naređenje kao da je on starešina. Ponevši leš nekoliko koraka, Kozaci mu pustiše noge koje su beživotno podrhtavale i ukočene dodirnuše zemlju; izmakavši se malo, Kozaci su neko vreme ćutali. Nazarka priđe lešu i popravi glavu koja se nakrivila, da vidi krvavu okruglu ranu iznad slepoočnice i lice poginulog.
− Vidiš kako ga je obeležio! Pravo u mozak! − progovori on, − neće se izgubiti, njegovi će ga prepoznati. Niko ništa ne odgovori i ponovo među Kozacima zavlada tajac.
Sunce se već diglo i rosno zelenilo osvetljavalo ispresecanim zracima. U blizini, u šumi koja se budila, hučao je Terek; sa svih strana dozivali su se fazani dočekujući jutro. Kozaci su ćutke i nepokretno stajali oko mrtvaca i posmatrali ga. Mrko telo samo u potamnelim mokrim plavim gaćama stegnuto učkurom preko upalog trbuha, bilo je stasito i lepo. Mišićave ruke ležale su ravno duž rebara. Plavkasta sveže obrijana okrugla glava sa usirenom krvi na rani sa strane, bila je zavaljena. Glatko preplanulo čelo oštro se izdvajalo na obrijanoj glavi. Staklaste, otvorene oči spuštenih ukočenih zenica gledale su gore, kako je izgledalo mimo svega. Na tankim usnama rastegnutim u krajevima, ispod crvenih potkresanih brkova, činilo se da se sledio dobroćudan lagan osmeh. Na malim rukama obraslim crvenkastim maljama zgrčeni prsti, a nokti obojeni crveno. Lukaška se još oblačio. Bio je mokar, vrat mu crveniji a oči sjajnije nego obično; široke jagodice podrhtavale; sa belog zdravog tela na jutarnjem svežem vazduhu dizala se jedva primetna para.
− I on je takođe bio čovek! − progovori on, izgleda, diveći se mrtvacu.
− Da, da si mu ti pao šaka ne bi te pustio, − primeti neko od Kozaka.
Tajac prestade. Kozaci počeše da se kreću, da govore. Dvojica odoše da naseku granja da prekriju mrtvaca. Drugi pođoše prema karauli. Luka i Nazarka otrčaše da se spreme u selo.
Posle pola sata kroz gustu šumu koja je delila Terek od sela, Lukaška i Nazarka skoro trčeći išli su kući i stalno razgovarali.
− Nemoj da joj kažeš da sam te ja poslao, − idi i pogledaj je li joj muž kod kuće? − reče Luka oštrim glasom.
− A ja ću do Jamke, − provešćemo se, je li? − zapita poslušni Nazar.
− Ako se sada ne provedemo, pa kad ćemo, − odgovori Luka.
Kad stigoše u selo Kozaci malo popiše i legoše da odspavaju do veceri.
X
Treći dan posle opisanog događaja dve čete kavkaskog pešadijskog puka stigoše u selo Novomlinsku na bivak. Ispregnuta četna komora stajala je već na trgu. Kuvari iskopaše rupu i iz mnogih dvorišta dovukoše slabo čuvane bilje drva i već su kuvali kašu. Četni narednici prebrojavali su momke. Komordžije pobijali kolje za pripinjanje konja. Domari koji su se već potpuno udomaćili trčali su ulicama i sokacima i pokazivali stanove oficirima i vojnicima. Tu je bilo zelenih sanduka poređanih u red. Bila su tu komordžijska kola i konji. Tu su i kazani u kojima se kuvala kaša. Tu je bio i kapetan, i poručnik, i čelni narednik − Onisim Mihajlovič. I sve se to nalazilo u onom selu koje je bilo određeno naredbom za četni bivak; zbog toga su čete bile kao kod kuće. Zašto moraju da borave baš ovde? Ko su ti Kozaci? Da li je to njima po volji što će se kod njih boraviti? Da li su oni raskoljnici, staroverci, ili nisu? To se nikoga nije ticalo. Raspušteni posle prebrojavanja, izmoreni i prašljivi vojnici, sa bukom i bez reda, kao kad se pčele puste, rasturiše se po trgovima i ulicama; ne obazirući se na kozačko neraspoloženje oni po dvojica-trojica ulažahu u veselom razgovoru u kuće, skidajući spremu i vešajući je po zidovima, razmeštajući svoje torbe i šaleći se sa ženama. Oko svog omiljenog mesta, ognjišta na kome se kuva kaša, okupila se velika grupa vojnika s lulama u zubima, pogledajući čas u dim koji se jedva primetno dizao u žarko nebo i gore se pretvarao u beli oblačić, čas u vatru čiji je plamen poput rastopljenog stakla treperio u čistom vazduhu, i šaleći se i zavitlavajući Kozake i Kozakinje što žive sasvim drukčije nego Rusi. U svim dvorištima vide se vojnici i čuje se njihov gromki smeh, čuje se ozlojeđena i prodorna vika Kozakinja koje brane svoje kuće, ne dajući vode i posuđa.8 Dečaci i devojčice savijaju se uz majke i jedno prema drugome, uplašeno prateći kretanje vojnika koje još nikad nisu videli i trčeći za njima na izvesnom odstojanju. Stari Kozaci izlaze iz kuća, sedaju na zemljane klupe ispred njih i tmurno i ćutke prate vrzmanje vojnika, kao da ih se to nimalo ne tiče, a ne shvatajući šta sve može da se rodi iz toga.
Olenjin, koji već tri meseca služi kao junker u kavkaskom puku, dobio je stan u jednoj od najboljih kuća u selu, kod potporučnika Ilije Vasiljeviča, to jest kod bubuke Ulite.
− Šta će ovo biti, Dimitrije Andrejeviču? upita zadihani Vanjuša Olenjin koji u čerkesci, posle petočasovnog marša veselo ulazio u dvorište kuće koja mu je bila određena za stanovanje, jašući kabardinca9 koga je kupio u Groznom.
− A šta bi moglo da bude, Ivane Vasiljeviču? − upita ga on bodreći konja i veselo posmatrajući oznojenog Vanjušu razbarušene kose i usplahirenog lica koji je stigao s komorom i raspremao stvari.
Olenjin je naizgled bio sasvim drugi čovek. Umesto obrijanog lica sad je imao mladenačke brkove i bradicu. Umesto ispijenog žućkastog lica od noćnog života, sad je izgledao zdrav, crvenkasto preplanuo po obrazima, čelu i iza ušiju. Umesto čistog novog crnog fraka nosio je belu prljavu čerkesku širokih nabora sa oružjem. Umesto sveže uštirkanih okovratnika − crvena kragna svilenog bešmeta koja mu je stezala preplanuli vrat. On je bio odeven kao Čerkez, ali ne kako treba; svako bi u njemu prepoznao Rusa, a ne džigita. Sve je i bilo i nije bilo na mestu. I pored toga njegova je spoljašnjost odavala zdravlje, veselost i samozadovoljstvo.
− Eto, vama je ovo smešno, − reče Vanjuša, − a vi pokušajte da sami porazgovarate s ovim narodom: ne daju ti ni da mrdneš, pa eto ti. Ni reči ne možeš da izvučeš od njih. − Vanjuša ljutito baci na prag limenu kofu. − Nekako, kao da nisu Rusi.
− Pa što ne potražiš seoskog načelnika?
− Pa ja ne znam njihovo mesto stanovanja, − odgovori Vanjuša uvređen.
− Pa ko tebe tako vređa? − upita ga Olenjin razgledajući oko sebe.
− Đavo bi ih znao! Tfu! Pravoga gazde nema. kažu da je otišao na nekakvu krigu.10 A stara je takva veštica da bog sačuva! − odgovori Vanjuša uhvativši se za glavu. − Kako ćemo ovde živeti, ja ni sam ne znam. Gori su od Tatara, bogami. Džaba im što se smatraju hrišćanima. Iako je Tatarin, ali on je ljudina, plemenitiji. »Otišao na krigu!« Kakva im je to kriga, boga ti pitaj! − zaključi Vanjuša i okrenu se.
− Šta, pa zar nije isto kao i kod nas? − upita Olenjin podsmehujući mu se i ne silazeći s konja.
− Molim vas dajte mi konja, − reče Vanjuša, kao zbunjen novim redom, ali mireći se sa sudbinom.
− Znači da je po tvom Tatarin plemenitiji? A, Vanjuša? − ponovi Olenjin silazeći s konja i lupkajući po sedlu.
− Pa vi se sa mnom sprdate! Vama je smešno! − progovori Vanjuša ljutitim glasom.
− Stani, nemoj da se ljutiš, Ivane Vasiljeviću, − odgovori Olenjin smejući se i dalje. − Čekaj dok ja odem domaćinima, videćeš, sve će biti u redu. Još kako ćemo lepo živeti! Samo nemoj da se uzrujavaš.
Vanjuša mu ništa ne odgovori nego samo zažmiri, prezrivo pogleda gospodara i zamaha glavom. Vanjuša je gledao u Olenjinu samo gospodara. Olenjin je gledao u Vanjuši samo slugu. A oni bi se silno iznenadili kad bi im neko rekao da su njih dvojica drugovi. A oni su i ne znajući bili drugovi. Vanjuša je uzet u kuću kad mu je bilo jedanaest godina, kad je i Olenjinu bilo isto toliko. Kad je Olenjinu bilo petnaest, učio je Vanjušu jedno vreme i naučio ga da čita francuski, čime se Vanjuša silno ponosio. I sada, kad je bio dobrog raspoloženja, Vanjuša je izgovarao po koju francusku reč i usto se glupo smejao.
Olenjin ustrča uz ulazne stepenice i odgurnu vrata u trem. Marjanka, samo u ružičastoj košulji, kao što se obično Kozakinje oblače u kući, uplašeno odskoči s vrata, pribi se uza zid i sakri donji deo lica širokim rukavom tatarske košulje. Otvorivši vrata još više; Olenjin ugleda u polumraku vitku i visoku priliku mlade Kozakinje. Brzom i požudnom mladenačkom radoznalošću on i nehotice opazi snažne i deviičanske oblike koji su se nazirali ispod tanke cicane košulje i divne crne oči upravljene u njega sa dečjom prestravljenošću i divljom znatiželjom. »Ovo je ona!« − pomisli Olenjin. »Pa biće ovakvih još podosta«, − dođe mu malo kasnije u pamet, i on otvori i druga vrata na kući. Stara babuka Ulitka, isto tako samo u košulji, mela je pod sagnuta i okrenuta leđima.
− Zdravo, majčice! Eto, dođoh zbog stana... − poče on.
Kozakinja, ne ispravljajući se, okrenu mu se strogim ali ipak još lepim licem.
-Što si došao? Hoćeš da nam se rugaš? A? Ja ću se tebi narugati! Dabogda te crna bolest izela! − povika ona gledajući pridošlicu iskosa i smrknutih obrva.
Olenjin je isprva mislio da će iznurena hrabra kavkaska vojska kojoj je i on pripadao, biti svugde radosno dočekana, a naročito od strane Kozaka, ratnih drugova, i zbog toga ga ovakav doček zaprepasti. Ali on se ipak ne zbuni i htede da objasni da je on spreman da plati stan, ali starica mu ne dade ni da dovrši.
− Što si došao? Kakva ti bolest treba? Njuško ostrugana! Pričekaj malo dok dođe gazda, pokazaće on tebi. Ne trebaju meni tvoje pogane pare. Kamo sreće da te ne gledamo! Kuću ćeš nam duvanom opoganiti, pa zato da nam platiš. Takvu pogan još nismo videli! Pogodilo te dabogda u trbuh i srce!... − vrištala je ona prekidajući Olenjina.
»Izgleda da Vanjuša ima pravo! − pomisli Olenjin. − Tatari su plemenitiji«, − i uz pljusak psovki babuke Ulitke izađe iz kuće. U taj čas Marjanka, koja je kao i pre bila samo u ružičastoj košulji, ali već povezana belom maramom sve do očiju, iznenada istrča pred njega iz trema. Lupkajući brzo bosim nogama po stepenicama ona strča dole, zastade, brzo se okrenu nasmejanih očiju, pogleda mladića i sakri se iza kućnog ćoška.
Čvrst mladenački hod, divlji pogled sjajnih očiju ispod bele marame, lep snažan stas lepotice zadiviše sada Olenjina još više. »Ovo je sigurno ona prava«, − pomisli on. Sve manje misleći o stanu i okrećući se stalno za Marjankom, on pođe Vanjuši.
− Pazi, pa i devojka je takođe neka divljakuša, − reče Vanjuša baveći se još sa stvarima oko kola, ali već raspoloženiji, − kao neka kobilica iz ergele! Lafam!11 − dodade svečanim i gromkim glasom prasnuvši u smeh.
XI
Predveče se gazda vratio iz ribolova i kad saznade da će mu se stan plaćati, smiri svoju babu i udovolji Vanjušinom traženju.
U novom stanu sve je uređeno kako treba. Ukućani su prešli u topli deo kuće, a junkeru su iznajmili hladni deo za tri monete mesečno. Olenjin malo pojede pa zaspa. Predveče se probudi, umi se, očisti,večera i zapalivši cigaretu sede pored prozora koji je gledao na ulicu. Žega je prestala. Kosa senka kuće sa izrezbarenim šljemenom pružala se preko prašnjave ulice i čak se savijala po donjem delu susedne kuće. Strmi krov od trstike na kući preko puta blistao je u zracima sunca koje se smirivalo. Vazduh postade svežiji. U selu je bilo tiho. Vojnici se smestiše i smiriše. Stoka još nije doterana, a seljani se još nisu vratili s rada.
Olenjinov stan bio je skoro na kraju sela. Ponekad, negde daleko preko Tereka, sa onih mesta odakle je došao Olenjin, čuli su se prigušeni pucnji, − iz Čečne ili sa Kumicke ravnice. Olenjin se osećao vrlo ugodno posle tromesečnog života na bivaku. Na svom umivenom licu osećao je svežinu, na snažnom telu čistoću od koje se za vreme marša odvikao, a u svim odmornim udovima mir i snagu. U duši mu je isto tako bilo sveže i vedro. Prisećao se marša, opasnosti koje su minule. Sećao se kako se za vreme opasnosti dobro držao, nimalo slabije od ostalih i bio je primljen u društvo hrabrih Kavkazaca. Moskovske uspomene bile su već bogzna gde. Stari život izbrisan, poče nov, sasvim novi život u kome nije bilo grešaka. Kao nov čovek, među novim ljudima, on je ovde mogao da stekne o sebi vrlo lepo mišljenje. On je preživljavao mladenačka osećanja životne radosti gledajući čas kroz prozor dečake koji su se igrali čigrom u hladovini kraj kuće, čas svoj novi uredni stan, razmišljajući kako će se ugodno osećati u tom, za njega novom životu na selu. Zagledao je još planine i nebo i svim njegovim uspomenama i sanjarenjima pridružiše se stroga osećanja veličanstvene prirode. Njegov život nije započeo onako kako je on zamišljao polazeći iz Moskve, nego neočekivano lepo. Planine, planine, planine izbijalo je iz svega o čemu je mislio i osećao.
− Kuju poljubio! Lonac oblizao! Čiča Jeroška poljubio kuju! − povikaše kozačka deca igrajući se čigrom ispod prozora, gledajući u sokak. − Kuju poljubio! Propio kamu! − vikali su dečaci zbijajući se i odstupajući.
Ova je vika bila upućena čiča Jeroški koji se vraćao iz lova s puškom o ramenu i fazanima za pojasom.
− Ja sam kriv, kriv sam, deco! Ja sam kriv! − govorio je on živahno mlatarajući rukama i gledajući u prozore na kućama s obe strane ulice. − Propio sam kuju, kriv sam! − ponovi on ljuteći se, ali pretvarajući se da je to njemu svejedno.
Olenjin se začudi kako dečaci postupaju sa starim lovcem, a još više ga zadivi cela pojava, snaga i izrazito pametno lice čoveka koga su nazivali čiča Jeroška.
− Deda! Kozače! − obrati se on njemu. − Hodi ovamo.
Starac pogleda na prozor i zastade.
− Zdravo, dobar čoveče, − reče on dižući iznad kratko ošišane glave svoju šubaru.
− Zdravo, dobri čoveče, − odgovori Olenjin. − Šta to tebi dečaci viču?
Čiča Jeroška priđe prozoru.
− Rugaju mi se, starom. Ali nije to ništa. Ja to volim. Nek se raduju čiči, − reče tako odlučnim i pevušećim tonom kako razgovaraju stari i uvaženi ljudi. − Jesi li ti vojnički načelnik?
− Ne, ja sam junker. A gde si to ubio fazane? − zapita Olenjin.
− Ulovio sam tri koke u šumi, − odgovori starac okrećući prozoru svoja široka leđa jer su mu pozadi visile tri fazanke zadenute glavicom za pojas i mrljale krvlju njegovu čerkesku. − Zar ih do sada nisi video? − upita ga on. − Ako hoćeš, uzmi koju. Evo ti! − i on mu pruži kroz prozor dve fazanke. − A što, jesi li ti lovac? − upita on.
− Jesam, i ja sam lovac. Na maršu sam ih ubio četiri.
− Četiri? Mnogo! − reče starac podrugljivo. − A voliš li ti da cugneš? Piješ li vina?
− A zašto ne bih? Volim i da popijem.
− Ehe, vidim ja da si ti ljudina! Mi ćemo se s tobom sprijateljiti, − reče čiča Jeroška.
− Svrati malo, − reče mu Olenjin. − Eto, da popijemo malo vina.
− Baš da svratim, − reče starac. − Ti uzmi fazane.
Na starčevom se licu videlo da mu se junker dopao i on odmah razumede da se kod junkera može džabe popiti i zbog toga mu poklanja par fazana.
Za nekoliko trenutaka na kućnim vratima pojavi se prilika čiča Jeroške. Olenjin tek sada primeti kako je taj čovek ogroman i snažan, iako je njegovo crvenkasto-smeđe lice sa potpuno belom širokom bradom bilo svo izbrazdano staračkim, i od napora dubokim borama. Mišići njegovih nogu, ruku i ramena bili su toliko jedri i ispupčeni, kao što je to samo kod mladića. Na glavi, ispod kratke kose, nazirali su se duboki zarasli ožiljci. Žilav debeo vrat bio mu je kao u bika sav išaran četvrtastim naborima. Njegove rapave ruke bile su izubijane i izgrebane. On spretno i lako prekorači prag, odloži pušku i stavi je u ćošak, brzo se ogleda i oceni razmeštene stvari idući uvrnutih nogu u opancima od sredine sobe. Zajedno s njim uđe u sobu jak, ali ne i neprijatan izmešan zadah vina, votke, baruta i usirene krvi.
Čiča Jeroška se pokloni ikonama, popravi bradu, priđe Olenjinu i pruži mu svoju crnu debelu ruku.
− Koškiljdi! − izusti on. − To na tatarskom znači: da si mi zdravo i mirno, tako je to na njihovom.
− Koškiljdi! znam ja to, − odgovori Olenjin pružajući mu ruku.
− E, ne znaš, ne znaš! Budalo! − reče čiča Jeroška s prekorom i mašući glavom. − Kad ti neko kaže koškiljdi, ti treba da odgovoriš: ala razi bo sun, i to znači pomoz’ bog. E, tako treba, sinko moj, a ne koškiljdi. Sve ću ja tebe naučiti. Eto, jednom je kod nas bio Ilija Moseič, vaš, Rus, s njim smo bili prijatelji. Ljudina je bio. Pijanac, lopov, lovac, i to kakav lovac! Sve sam ga naučio.
− A šta ćeš mene naučiti? − upita ga Olenjin, − interesujući se starcem sve više i više.
− Povešću te u lov, naučiću te da loviš ribu, pokazaću ti Čečence, a ako hoćeš naći ću ti i dušicu. Eto, takav sam ti ja čovek. Veseljak sam ja! − i starac se zasmeja. − Ja ću sesti, sinko moj, umoran sam. Karga? − dodade on kao da ga nešto pita.
− A šta znači karga? − upita Olenjin.
− E, to na gruzinskom znači dobro. A ja tako govorim; to je moja uzrečica, najmilija reč: karga; karga, kad tako kažem onda se šalim. Ali, sinko moj, hajde ti reci da nam donesu vina. Imaš li ti vojnika, posilnog? Imaš li? Ivane! − povika starac. − U vas je svaki vojnik Ivan. I tvoj je Ivan, je li?
− Jeste, Ivan. Vanjuša! Molim te uzmi u gazde vina i donesi ovamo.
− Sve ti je to jedno te isto, Vanjuša ili Ivan. Zašto su kod vas, vojnika, sve sami Ivani? Ivani! − ponovi starac. − Ti, sinko, zamoli iz bureta što je načeto. U njih je najbolje vino u selu. Ali ne daj više od trideset kopejki za osminu, pazi, onoj je veštici duša da... Proklet je naš narod, glup narod, − nastavi čiča Jeroška u poverenju čim Vanjuša izađe, − oni vas ne drže za ljude. A po mome, iako si vojnik, opet si čovek, i ti imaš dušu. Zar ne govorim pravo? Ilija Moseič bio je vojnik, ali kakav je samo čovek, zlato od čoveka! Je l’ tako, sinko moj?
Zbog toga mene naši i ne vole; a meni je baš svejedno. Ja sam ti veseo čovek, ja sve volim, ja sam Jeroška! Tako ti je to, sinko moj!
I starac nežno potapša mladog čoveka po ramenu.
XII
Za to vreme Vanjuša je uspeo da uredi svoje domaćinstvo, čak se obrijao kod četnog brice, bio je u najboljem raspoloženju i pantalone spustio preko čizama, što je bio znak da je četa smeštena u prostranim stanovima. On pogleda Jerošku pažljivo ali neprijazno, kao na divlju neviđenu zverku, zaklima glavom i uze ispod klupe dve prazne boce pa pođe domaćinima.
− Da ste mi zdravo, mili moji, − reče on odlučivši da bude naročito strpljiv. − Gospodin je naredio da se kupi vina; natočite, dobri ljudi.
Starica ne odgovori ništa. Devojka, stojeći pred malim tatarskim ogledalom nameštala je maramu na glavi: ona se ćutke okrenu Vanjuši.
− Ja ću vam platiti parama, uvažene, − reče Vanjuša zveckajući bakrenjacima u džepu. − Budite vi dobri, pa ćemo i mi biti dobri, tako je bolje, − dodade on.
− Treba li mnogo? − upita starica osorno.
− Osmina.
− Hajde, rođena, natoči im, − progovori babuka Ulita obraćajući se kćeri. − Natoči im iz načetog, željo moja.
Devojka uze ključeve i bokal i izađe s Vanjušom iz kuće.
− Reci mi, molim te, koja je ono žena? − upita Olenjin pokazujući na Marjanku koja je toga časa prolazila pored prozora. Starac namignu i gurnu mladića laktom.
− Čekaj, − reče on i naže se kroz prozor. − Khm! Khm! − nakašlja se starac i zamuka. − Marjanuška! Ej, lepojko, Marjanka! Zavoli me, dušice! Ja sam šaljivdžija, − dodade on šapatom Olenjinu.
Devojka je išla pored prozora ne okrećući glavu, ravnomerno i snažno mašući rukama i onim naročitim gizdavim i otresitim korakom Kozakinja. Ona samo polagano okrenu starcu svoje crne vatrene oči.
− Zavoli me, bićeš sretna! − povika Jeroška i namigujući pogleda upitno Olenjina. − Ja sam ljudina, šaljivdžija sam ja, − dodade on.
− Kraljica devojka? Je li?
− Lepotica, − reče Olenjin. − Zovni je ovamo.
− Ne − ne! − progovori starac. − Hoće da je udaju za Lukašku. Luka−kozak, ljudina, džigit, skoro je ubio jednog Abreka. Naći ću ja tebi bolju. Naći ću ti takvu da će sva biti u svili i srebru. Što sam rekao − i učiniću; lepojku ću naći.
− Star si, a kako govoriš! − reče Olenjin. − Pa to je grehota!
− Grehota? Šta je grehota − odgovori starac odlučno. − Zar je grehota gledati lepe devojke? Zar je grehota da se s njom provodiš? Zar je grehota da je zavoliš? Je li kod vas tako? Ne, sinko moj, nije to grehota, to je božje davanje. Bog je tebe stvorio, bog je stvorio i devojku. Sve je on, brate moj, stvorio. Pa onda nije grehota gledati lepu devojku. Zbog toga je i stvorena da se voli, da joj se raduješ. Eto tako ja mislim, dobri čoveče.
Marjanka pređe preko dvorišta, uđe u tamnu prohladnu magazu punu buradi, priđe sa uobičajenom molitvom buretu i spusti u njega tikvicu. Stojeći na vratima, Vanjuša se osmehivao posmatrajući je. Izgledalo mu je neobično smešno što ona na sebi ima samo košulju pripijenu pozadi uz telo i spreda malo uzdignutu, a još mu je smešnije bilo što su joj oko vrata visile nanizane srebrne polurubaljke. On je smatrao da to nije ruski običaj i kad bi tamo, kod kuće ugledali takvu devojku, baš bi se grohotom smejali. »La fil kom se tre bje, tek malo promene, − pomisli on, − sad ću ovo reći gospodinu«.
− Što si mi zaklonio svetlo, đavole! − viknu devojka odjednom. − Bolje bi ti bilo da mi dodaš bokal.
Natočivši pun bokal hladnog crnog vina Marjanka ga pruži Vanjuši.
− Pare podaj majci, − reče ona odgurnuvši od sebe Vanjušinu ruku s novcem.
Vanjuša se nasmeja.
− Što ste vi tako ljuti, milo moje? − reče joj dobroćudno premeštajući se s noge na nogu, dok je devojka zatvarala bure.
Ona se nasmeja.
− A zar ste vi dobri?
- Mi i gospodin smo vrlo dobri, − odgovori Vanjuša ubedljivo. − Mi smo toliko dobri, i gdegod smo dosad boravili svugde su nam domaćini bili zahvalni. Jer on je plemenit čovek.
Devojka stade da ga čuje.
− Da li je taj tvoj gospodin oženjen ili nije? − upita ona.
− Nije! Naš je gospodin mlad i neoženjen. Jer se plemenita gospođa ne mogu nikad rano oženiti, − odgovori Vanjuša poučno.