Dan Brown, Da Vičijev Kod ( poglavlje 52, 53, 54, 55 )

 https://kupdf.net/download/dan-brown-da-vincijev-kod_5afedafbe2b6f5531f4066d7_pdf

246 

Poglavlje 52 

      Prostrano imanje Vilet, od svojih 185 ari, nalazilo se na dvadeset pet minuta vožnje severozapadno od Pariza, u okolini Versaja. Ovaj istorijski zamak, jedan od najznačajnijih u Parizu, projektovao je 1668. godine Fransoa Mansar za grofa od Ofleja. Zajedno sa dva pravougaona jezera i vrtovima koje je dizajnirao Le Notr, Šato Vilet pre je bio skromniji zamak nego obično zdanje. Čitavo imanje je od milošte postalo poznato kao la Petite Versailles.

 
    Langdon naglo zaustavi oklopni kamion na početku prilaznog puta dugačkog kilometar i po. Iza nametljive bezbednosne kapije, rezidencija ser Lija Tibinga izdizala se na proplanku u daljini. Natpis na kapiji bio je na engleskom: PRIVATNI POSED. ZABRANJEN PROLAZ.

 
    Kao da je sopstveni dom proglasio za britansku teritoriju, Tibing ne samo da je isticao natpise na engleskom, već je i interfon na kapiji postavio sa desne strane - suvozačke strane svuda u Evropi, izuzev u Engleskoj.

 
    Sofi zbunjeno pogleda interfon na pogrešnoj strani. "A šta ako se neko vozi bez suvozača?"

 
"Ne pitaj." Langdon je o tome već razgovarao sa Tibingom. "Voli da su stvari onakve kakve su kod kuće."

 
     Sofi spusti prozor. "Roberte, bolje da ti pričaš."

 
    Langdon se pomeri, naginjući se preko Sofi da pritisne dugme interfona. Dok se naginjao, primamljivi miris Sofinog parfema ispuni mu nosnice, i on shvati koliko su blizu. Čekao je, čudno ispružen. Potom je, preko malog zvučnika, čuo kako telefon zvoni.

 
      Konačno, interfon zakrča i ljutiti glas sa francuskim akcentom progovori. "Chdteau Villette. Ko je?"

      "Ovde Robert Langdon", reče Langdon, ispružen preko Sofinog krila. "Ja sam prijatelj ser Lija Tibinga. Potrebna mi je njegova pomoć."

 
"Gazda spava. I ja sam spavao. Kakvog posla imate sa njim?"

 
"U pitanju je privatna stvar. Koja ga izuzetno zanima."

 
"U tom slučaju, siguran sam da će vas rado primiti ujutro." 

     Langdon prebaci težinu. "Veoma je važno." 

     "Kao i san Ser Lija. Ako ste mu prijatelj, znate da je lošeg zdravlja."

     Ser Li Tibing je kao dete bolovao od dečje paralize, a sada je nosio proteze za noge i hodao uz pomoć štaka. Međutim, na Langdona je, prilikom njegove poslednje posete, ostavio utisak toliko živahnog i živopisnog čoveka da se to teško činilo kao nedostatak. 

    "Ako biste bili ljubazni, molio bih vas da mu kažete da imam nove informacije o Gralu. Informacije koje ne mogu da čekaju do jutra." 

     Nastade duga pauza. Langdon i Sofi su čekali, a motor kamiona glasno je radio. 

     Prošao je čitav minut.

     Naposletku, neko progovori. "Dobri moj prijatelju, rekao bih da si još uvek na harvardskom srednjem vremenu." Glas je bio živahan i veseo. 

     Langdon se naceri, prepoznajući snažan britanski akcenat. "Li, izvinjavam se što te budim u ovo nepristojno doba." 

    "Sluga mi kaže da spominješ Gral."

     "Mislio sam da bi te to moglo izvući iz kreveta."

      "I jeste." 

    "Ima li šanse da otvoriš kapiju starom prijatelju?" 

     "Oni koji tragaju za istinom više su od prijatelja. Oni su braća." 

     Langdon zakoluta očima u Sofinom pravcu, naviknut na Tibingovu sklonost ka dramatici. 

    "Zaista ću otvoriti kapiju", objavi Tibing, "ali prvo moram da proverim da li si čistog srca. Provera tvoje časti. Odgovorićeš na tri pitanja." 

     Langdon zagunđa, šapnuvši Sofi: "Imaj strpljenja. Kao što sam rekao, on je prilično upečatljiv lik." 

      "Prvo pitanje", objavi Tibing, herkulovskim tonom. "Da li da te poslužim kafom ili čajem?"

       Langdon je znao šta Tibing misli o američkom fenomenu kafe. "Čaj", odgovori on. "Eri Grej." 

      "Odlično. Drugo pitanje. Sa mlekom ili šećerom?" 

     Langdon je oklevao. 

      "Sa mlekom", šapnu mu Sofi. "Mislim da ga Britanci piju sa mlekom." 

     "Sa mlekom", reče Langdon. 

      Tišina. 

     "Sa šećerom?" 

      Tibing nije odgovarao. 

     Čekaj! Langdon se sada sećao gorkog napitka kojim je bio poslužen prilikom svoje poslednje posete i shvati da je to trik pitanje. "Sa limunom!" reče on. "Eri Grej sa limunom."

    "Upravo tako." Zvučalo je kao da se Tibing sada izvrsno zabavlja. "I na posletku, moram ti postaviti najozbiljnije od svih pitanja." Tibing zastade, pa potom progovori svečanim tonom. "Koje godine je harvardski školarac poslednji put u veslanju pobedio studenta sa Oksfordau Henliju?" 

    Langdon nije imao pojma, ali znao je samo jedan razlog zbog kojeg je postavljeno to pitanje. "Takva se nepodopština sasvim sigurno nikada nije dogodila." 

     Kapija se otvori. 

   "Tvoje srce je čisto, prijatelju moj. Možeš proći."

Poglavlje 53 

      Gospodine Verne!" Dežurni upravnik Ciriške depozitne banke sa olakšanjem je odahnuo kada je čuo glas predsednika banke preko telefona. "Kuda ste otišli, gospodine? Policija je ovde, svi vas čekaju!" 

"Imam mali problem", reče predsednik banke uznemireno. "Smesta mi je potrebna vaša pomoć." 

Imaš ti više od malog problema, pomislio je upravnik. Policija je sasvim opkolila banku, preteći da će se kapetan Sudske policije lično pojaviti sa nalogom koji je banka zahtevala. "Kako vam mogu pomoći, gospodine?" 

"Oklopni kamion broj tri. Moram da ga pronađem." 

Zbunjen, upravnik pogleda svoj raspored pošiljki. "Ovde je. Dole na platformi za utovar."

 "Zapravo, nije tamo. Kamion je ukralo dvoje ljudi za kojima policija traga."

 "Molim? Kako su se izvezli odavde?" 

"Ne mogu da ulazim u detalje preko telefona, ali imamo situaciju koja bi mogla biti izuzetno neprijatna po banku." 

"Sta želite da ja učinim, gospodine?" 

"Hoću da aktivirate uređaj za praćenje kamiona." 

Pogled noćnog čuvara pođe ka kontrolnoj tabli na drugom kraju prostorije. Kao i mnoga oklopna vozila, svaki od kamiona banke bio je opremljen uređajem za navođenje, koji se mogao aktivirati na daljinu, iz banke. Upravnik je ovaj sistem za hitne slučajeve upotrebio samo jednom, nakon otmice, i radio je besprekorno – locirao je kamion i automatski preneo koordinate policiji. Noćas je, međutim, upravnik imao utisak da direktor očekuje malo više mudrosti. "Gospodine, svesni ste da će, ako aktiviram ovaj sistem, odašiljač istog trenutka obavestiti policiju da imamo problem?" 

Verne je ćutao nekoliko sekundi. "Da, znam. Svejedno, učinite to. Kamion broj tri. Ostaću na vezi. Moram da znam tačnu lokaciju tog kamiona iste sekunde kad je dobijete." 

"Odmah, gospodine." 

Trideset sekundi kasnije i četrdeset kilometara odatle, skriven u karoseriji oklopnog kamiona, sićušni odašiljač poče da trepće.

Poglavlje 54 

      Dok su se Langdon i Sofi u oklopnom kamionu približavali krivudavimprilaznim putem oivičenim topolama, Sofije već osećala kako joj se mišići opuštaju. Bilo je olakšanje skloniti se sa puta. Pored toga, znala je da je ovo privatno, ograđeno imanje dobroćudnog stranca sigurnije od mnogih mesta na kojima su se mogli odmoriti. 

     Skrenuli su na široki kružni prilazni put, i sa desne strane ugledaše zamak Vilet. Visoko tri sprata i najmanje šezdeset metara dugo, zdanje je imalo fasadu od sivih kamenih blokova, spolja osvetljenu reflektorima. Gruba fasada bila je sušta suprotnost besprekorno oblikovanom i uređenom vrtu i staklastom jezeru.

     Svetla u zgradi su se tek sada upalila. 

    Umesto da se doveze do glavnih vrata, Langdon je skrenuo na parking ušuškan u zimzelenom drveću. "Nećemo rizikovati da nas neko primeti sa puta", reče. "Ili da se Li zapita zašto smo stigli slupanim oklopnim kamionom." 

    Sofi klimnu. "Sta ćemo sa kripteksom? Verovatno ne bi trebalo da ga ostavimo ovde, ali ako ga Li vidi, sigurno će želeti da zna šta je to."

      "Nema brige", reče Langdon, skidajući sako od tvida dok je izlazio iz kamiona. Umotao je kutiju u njega i držao je u naručju, kako bebu. 

   Sofi je delovala sumnjičavo. "Diskretno."

    "Tibing nikada ne otvara vrata lično; više voli da se teatralno pojavi. Pronaći ću unutra neko mesto da sakrijem ovo pre nego što nam se pridruži." Langdon zastade. "Zapravo, verovatno bi trebalo da te upozorim pre nego što ga upoznaš. Ser Li ima smisao za humor koji ljudima često izgleda malo... neobičan." 

    Sofi je sumnjala da joj išta te noći može izgledati neobično. 

    Staza koja je vodila do glavnog ulaza bila je popločana ručno poredanom kaldrmom. Krivudala je do vrata od izrezbarene hrastovine i trešnjevog drveta sa bakarnim zvekirom veličine grejpfruta. Pre nego što je Sofi stigla da podigne zvekir, vrata se širom otvoriše.

      Uštogljen i elegantan batler stajao je pred njima, popravljajući belu mašnu i smoking koje očigledno bese upravo obukao. Izgledalo je da mu je oko pedeset godina, i imao je odlučan i strog izraz lica koji nije ostavljao mesta sumnji šta misli o njihovom dolasku.

    "Ser Li će odmah sići", objavio je, sa grubim francuskim naglaskom. "Oblači se. Draže mu je da ne pozdravi posetioce u noćnoj košulji. Mogu li uzeti vaš kaput?" Namrštio se na prizor smotanog sakoa od tvida u Langdonovim rukama. 

    "Hvala, ne treba." 

     "U redu. Ovuda, molim vas." 

       Proveo ih je kroz luksuzni mermerni hol i uveo u luksuzno dekorisan salon, blago osvetljen viktorijanskim lampama sa resama. Vazduh je mirisao prepotopski, nekako drevno, kraljevski, ispunjen tragovima duvana za lule, listova čaja, kuvanog serija i zemljane arome zdanja od kamena. Na naspramnom zidu, uglavljen između dva sjajna metalna oklopa, nalazio se grubo klesani kamin dovoljno velik da se u njemu ispeče vo. Prilazeći ognjištu, batler kleče i prinese šibicu pripremljenoj hrpi hrastovih oblica i grančica za potpalu. Vatra brzo zapucketa. 

    Batler se podiže, zatežući sako. "Njegovo gospodstvo zahteva da se osećate kao kod kuće." Rekavši to, on ode iz prostorije, ostavljajući Langdona i Sofi same. 

    Sofi se pitala na koji bi od antikviteta pored kamina trebalo da sedne - renesansni somotski divan, rustičnu stolicu za ljuljanje sa orlovskim kandžama, ili na par kamenih klupa koje kao da su bile iznete iz nekog vizantijskog hrama. 

   Langdon odmota kripteks, priđe somotskom divanu i gurnu drvenu kutiju duboko ispod njega, dobro je sakrivši od pogleda. Potom ponovo obuče sako, prethodno ga pretresavši, zagladi revere i osmehnu se Sofi dok je sedao baš iznad skrivenog blaga. 

    U redu, onda na divan, pomisli Sofi, sedajući pored njega. 

      Dok je zurila u vatru koja se rasplamsavala, uživajući u toplini, Sofi oseti da bi se dedi svidela ova soba. Lamperija od tamnog drveta bila je prekrivena slikama starih majstora, od kojih je Sofi prepoznala Pusena, drugog dedinog omiljenog slikara. Na kaminu, bista Iziđe izrađena od alabastera dominirala je prostorijom. 

   Ispod egipatske boginje, u kaminu, dva kamena gargojla služila su kao podupirači, zjapećih usta koja su otkrivala njihova opasna šuplja grla. Gargojli su uvek plašili Sofi kad je bila dete; odnosno, sve dok je deda nije izlečio od tog straha tako što ju je poveo na vrh katedrale Notr Dam usred oluje sa mnogo kiše. "Princezo, pogledaj ova smešna stvorenja", rekao joj je, pokazujući na gargojle iz čijih je usta kuljala voda. "Čuješ li taj smešan zvuk u njihovim grlima?" Sofi klimnu, morajući da se nasmeši na zvuk žubora. "Oni grgoću", reče joj deda. "Grgotala! Eto odakle im tako smešno ime, gargojli." Sofi se više nikada nije plašila. 

     Nakon sećanja koje ju je ispunilo toplinom, tuga je oštro probode kad ponovo postade svesna okrutne stvarnosti. Nema više dede. Pomisli na kripteks ispod divana i zapita se da li Li Tibing ima neku predstavu o tome kako da ga otvore. Ili, da li bi ga opšte trebali pitati.Dedine poslednje reči uputile su je da pronađe Roberta Langdona. Nije pominjao da treba uključiti još nekoga. Bilo nam je potrebno mesto da se sakrijemo, odluči Sofi da ima poverenja u Robertov sud. 

      "Ser Roberte!" zabruja glas odnekud iza njih. "Vidim da putujete sa damom." 

    Langdon ustade. Sofi takođe skoči na noge. Glas je dolazio sa vrha spiralnih stepenica koje su gmizale ka senkama drugog sprata. Na vrhu stepenica, nekakvo obličje se pokrenulo u senci. Mogli su da vide samo njegovu siluetu. 

     "Dobro veče", reče Langdon. "Ser Li, dozvoli da ti predstavim Sofi Nevo."

    "Čast mi je." Tibing stupi na svetio. 

     "Hvala vam što ste nas primili", reče Sofi. Sada je videla metalne proteze i štake. Ser Li silazio je jednu po jednu stepenicu. "Znam da je prilično kasno." 

     "Toliko je kasno, draga moja, da je rano." Nasmeja se. "Vous n'etes pas Américaine?"

      Sofi odmahnu glavom. "Parisienne."

      "Engleski govorite izvrsno."

        "Hvala vam. Studirala sam na Rojal Holoveju."

      "Dakle, eto objašnjenja." Tibing se polako spuštao kroz senke. "Možda vam je Robert rekao da sam predavao baš malo dalje niz ulicu u Oksfordu." Tibing vragolasto pogleda Roberta. "Naravno, prijavio sam se i na Harvard, za svaki slučaj." 

     Njihov domaćin stiže do podnožja stepenica, i na Sofi ostavi utisak viteza koliko i ser Elton Džon. Krupan i crvenog lica, Ser Li Tibing imao je čupavu riđu kosu i vesele oči boje lešnika koje kao da su svetlucale dok je govorio. Nosio je pantalone sa faltama i široku svilenu košulju ispod prsluka sa kašmirskom šarom. Uprkos aluminijumskim protezama na nogama, imao je uspravan, dostojanstven stav koji je delovao više kao posledica plemenitog porekla nego svesnog napora.

      Tibing stiže do njih i pruži ruku Langdonu. "Roberte, izgubio si nešto od svoje težine." 

      Langdon se naceri. "A ti si je pronašao." 

    Tibing se od srca nasmeja, potapšavši se po ispupčenom stomaku. "Jedan-nula. Izgleda da je hrana moje jedino telesno zadovoljstvo ovih dana." Okre ćući se ka Sofi, on joj pažljivo uze ruku, lagano se povijajući, i za trenutak dišući iznad njenih prstiju. "Gospo." 

      Sofi pogleda Langdona, ne znajući da li se vratila kroz vreme ili je kročila u ludnicu. 

       Batler je ušao noseći servis za čaj, koji je spustio na sto ispred kamina. "

     Ovo je Remi Legaludek", reče Tibing, "moj sluga." 

     Vitki batler ukočeno klimnu glavom i još jednom nestade. 

    "Remi je Lyonnais", prošaputa Tibing, kao da se radi o kakvoj nesrećnoj bolesti. "Ali umake pravi zaista izvrsno." 

    Langdon kao da se zabavljao. "Pomislio bih da si uvezao i englesku poslugu?" 

     "Zaboga, ne! Kuvara Engleza ne bih poželeo nikome sem francuskim poreznicima." On pogleda Sofi. "Pardonnez-moi, gospođice Nevo. Molim vas budite sigurni da moja netrpeljivost prema Francuzima seže najdalje do politike i fudbalskog terena. Vaša vlada krade moj novac, a vaš fudbalski tim nas je nedavno ponizio." 

    Sofi se slabašno osmehnu. 

     Tibing ju je posmatrao za trenutak, a potom pogleda Langdona. "Nešto se dogodilo. Oboje izgledate potreseno." 

     Langdon klimnu. "Imali smo zanimljivo veče, Li."

     "Bez sumnje. Stižete na moj prag nenajavljeni usred noći s pričom o Gralu. Kaži mi, radi li se zaista o Gralu ili si to rekao samo zato što znaš da je to jedina tema zbog koje bih ustao u ovo gluvo doba?" 

    Pomalo od oboje, pomisli Sofi, pomišljajući na kripteks skriven ispod kauča.

      "Li", reče Langdon, "hteli bismo da sa tobom razgovaramo o Sionskom prioratu."

       Tibingove čupave obrve se izviše u znak zainteresovanosti. "Čuvari. Dakle, zaista se radi o Gralu. Kažeš da dolazite sa informacijama? Nešto novo, Roberte?" 

     "Možda. Nismo sigurni. Možda bismo imali bolju predstavu ako prvo od tebe dobijemo neke podatke." 

     Tibing zapreti prstom. "Uvek lukavi Amerikanac. Igra quid pro quo. U redu. Na usluzi sam vam. Šta da vam ispričam?" 

      Langdon uzdahnu. "Nadao sam se da ćeš biti ljubazan da gospođici Nevo objasniš pravu prirodu Svetog grala."

      Tibing je bio zaprepašten. "Ona ne zna?"

      Langdon odmahnu glavom. 

     Osmeh koji se širio Tibingovim licem bio je gotovo opscen. "Roberte, doveo si mi devicu!"

      Langdon ustuknu, okrećući se ka Sofi. "Devica je termin koji tragaoci za Gralom koriste za nekoga ko nikada nije čuo pravu priču o njemu." 

     Tibing se nestrpljivo okrete ka Sofi. "Koliko znate, draga moja? 

     Sofi brzo prepriča ono što joj je Langdon ranije objasnio - Sionski priorat, vitezovi templari, dokumenti o Sangrealu, i naposletku Sveti gral, za koji su mnogi tvrdili da nije putir... nego nešto daleko moćnije. 

      "I to je sve?" Tibing uputi zgroženi pogled ka Langdonu. "Roberte, mislio sam da si džentlmen. Uskratio si joj vrhunac!"

      "Znam, mislio sam da bismo možda ti i ja mogli..." Langdon je očigledno shvatio da je neprikladna metafora otišla dovoljno daleko. 

     Tibing je već zarobio Sofi svojim svetlucavim pogledom. "Vi ste devica Grala, draga moja. I verujte mi, nikada nećete zaboraviti prvi put." 

Poglavlje 55 

      Sedeći na divanu pored Langdona, Sofi je pila čaj i jela kolač, osećajući blagotvorne efekte kofeina i hrane. Ser Li Tibing je sijao od zadovoljstva dok je koračao čudnim koracima ispred kamina, a proteze su mu odzvanjale o kameni pod. 

      "Sveti gral", reče Tibing, glasom kao na propovedi. "Većina ljudi me pita samo gde se on nalazi. Plašim se da je to pitanje na koje možda nikada neću odgovoriti." Okrenu se i pogleda Sofi pravo u oči. "Međutim... mnogo važnije je sledeće pitanje: Šta je Sveti gral?" 

     Sofi je osećala kako kod oba njena sagovornika nadire talas akademskog interesovanja.

     "Da bismo potpuno shvatili Gral", nastavi Tibing, "prvo moramo razumeti Bibliju. Koliko dobro poznajete Novi zavet?" 

     Sofi slegnu ramenima. "Zapravo, ne znam ga uopšte. Odrasla sam uz čoveka koji je obožavao Leonarda da Vinčija." 

      Tibing je u isto vreme izgledao i zapanjeno i oduševljeno. "Prosvećena duša. Izvrsno! U tom poznato vam je da je Leonardo bio jedan od čuvara tajne o Svetom gralu. A putokaze je sakrio u svojim umetničkim delima." 

     "Robert mi je rekao, da." 

     "A Da Vinčijevi pogledi na Novi zavet?"

      "Nemam predstavu o tome." 

       Tibingov pogled se ispuni radošću dok je pokazivao na policu sa knjigama na drugom kraju prostorije. "Roberte, budi ljubazan. Na donjoj polici. La Storia di Leonardo."

     Langdon pređe preko prostorije, pronađe veliku knjigu i donese je natrag, položivši je na sto između njih. Okrećući knjigu prema Sofi, Tibing podiže teške korice i pokaza na unutrašnju stranu zadnje korice, na niz citata. "Iz Da Vinčijevih beležaka o polemici i spekulaciji", reče Tibing, pokazujući naročito na jedan citat. "Mislim da ćete uočiti zašto je to značajno za našu priču."

     Sofi pročita reči. 

                       Mnogi su od obmana i lažnih čuda

              napravili zanat,   varajući glupu gomilu.

                        LEONARDO DA VINČI 

             "Evo još jednog", reče Tibing, pokazujući im drugi citat. 

                        Zaslepljujuće neznanje vodi nas krivim putem.

                       O! Smrtnici jadnici, otvorite oči!

                        LEONARDO DA VINČI 

     Sofi oseti kako je podilaze žmarci. "Da Vinči misli na Bibliju?" 

    

     Tibing klimnu. "Leonardovo mišljenje o Bibliji u direktnoj je vezi sa Svetim gra m. Zapravo, Da Vinči je naslikao istinski Gral, koji ću vam odmah i pokazati, ali prvo moramo da razgovaramo o Bibliji." Tibing se nasmeši. "A sve što treba da znate o Bibliji može se svesti na sjajnu mudrost poznavaoca kanona Martina Persija." Tibing pročisti grlo i objavi: "Biblija nije stigla faksom sa neba." 

      "Molim?" 

   

    "Biblija je tvorevina čoveka, draga moja. Ne Boga. Biblija nije volšebno pala iz oblaka. Čovek ju je stvorio kao istorijsko svedočanstvo burnih vremena, a nastala je kroz bezbrojne prevode, dodatke i revizije. Istorija nikada nije imala konačnu verziju knjige."

      "U redu." 

      "Isus Hrist je istorijska ličnost od neverovatnog uticaja, možda najzagonetniji i najinspirativniji vođa koga je svet ikada video. Kao Mesija koga je najavilo proročanstvo, Isus je svrgavao kraljeve, pokrenuo milione ljudi i osnovao nove filozofije. Kao potomak loze kralja Solomona i kralja Davida, Isus je polagao puno pravo na presto kralja Jevreja. Razumljivo je da su njegov život zabeležile hiljade sledbenika širom zemlje." Tibing zastade da bi gucnuo čaj, potom vrati solju na kamin. "Više od osamdeset jevanđelja razmatrano je pri sastavljanju Novog zaveta, pa ipak je relativno mali broj odabran da bude uključen - među njima ona po Mateju, Marku, Luki i Jovanu."

      "Ko   je odabrao baš ta jevanđelja?" upita Sofi. 

     "Aha!" viknu Tibing od uzbuđenja. "Osnovna ironija hrišćanstva! Bibliju je, u onom obliku u kojem nam je danas poznata, kompletirao paganski imperator Rima, Konstantin Veliki."

     "Mislila sam da je Konstantin bio hrišćanin", reče Sofi. 

       "Teško", podsmehnu se Tibing. "Čitavog svog života bio je paganin koji je kršten na samrtnom odra, suviše slab da bi se usprotivio. Za vreme Konstantina, zvanična religija Rima bilo je obožavanje Sunca - kult Sol Invictus, ili Nepobedivog Sunca - a Konstantin je bio njegov vrhovni sveštenik. Na nesreću po njega, rastući religiozni prevrat zahvatao je Rim. Tri veka nakon raspeća Isusa Hrista, broj Hristovih sledbenika drastično se povećao. Hrišćani i pagani došli su u sukob, a konflikt je dostigao takve razmere da je pretio da podeli Rim na dva dela. Konstantin je odlučio da se nešto mora uraditi. Godine 325. odlučio je da ujedini Rim pod jednom religijom. Hrišćanstvom." 

     Sofi  je bila iznenađena. "Zašto bi paganski imperator odabrao hrišćanstvo za zvaničnu religiju?" 

     Tibing se zakikota. "Konstantin je bio izuzetno vest poslovni čovek. Video je da je hrišćanstvo u usponu, i jednostavno je podržao konja koji dobija trku. Istoričari se još uvek čude genijalnosti pomoću koje je Konstantin preobratio pagane koji su obožavali Sunce u hrišćane. Spojivši paganske simbole, datume i rituale sa hrišćanskom tradicijom, stvorio je neku vrstu hibridne religije prihvatljive obema stranama." 

     "Groteskna transformacija", ubaci Langdon. "Ostaci paganske religije se ne mogu poreći u hrišćanskoj simbologiji. Piktogrami na kojima Izida hrani svog volšebno začetog sina Horusa poslužili su kao osnov za naše moderne predstave o Devici Mariji koja doji malog Isusa. Pored toga, bukvalno svi elementi katoličkih obreda - mitra koju nosi papa, oltar, doksologija i pričešće, čin 'hranjenja Bogom' - preuzeti su direktno iz ranijih paganskih misterioznih religija." 

    Tibing zagunđa. "Nemoj da simbolog počne da ti objašnjava hrišćanske ikone. Ništa u hrišćanstvu nije originalno. Prethrišćanski bog Mitra – zvani Božji Sin i Svetlost Sveta - rođen je 25. decembra, umro je, bio sahranjen u kamenoj grobnici, i potom za tri dana vaskrsnuo. Inače, 25. decembar je takođe i rođendan Ozirisa, Adonisa i Dionisa. Novorođeni Krišna darivanje zlatom i mirisnim smolama 
mirom i olibnumom. Čak je i nedelja kao hrišćanski sveti dan ukradena od pagana."

  "Kako to mislite?" 

    "Prvobitno je", reče Langdon, "hrišćanstvo slavilo jevrejski sabat subotom, ali ga je Konstantin pomerio tako da se poklapa sa paganskim danom slavljenja Sunca." On zastade, cereći se. "Do današnjeg dana, većina onih koji redovno odlaze u crkvu pohađaju službu nedeljom ujutro nemajući pojma da se tu nalaze zbog toga što je nedelja bila dan kada su pagani odavali poštu Suncu - Sunčev dan."

     Sofi je osećala kako joj bruji u glavi. "I sve ovo ima nekakve veze sa Gralom?"

      "Zaista", reče Tibing. "Pratite me. Tokom ovog mešanja religija, Konstantin je morao da ojača novu hrišćansku tradiciju, i stoga je održao čuveno ekumensko okupljanje poznato kao Nikejski sabor." 

     Sofi  je o njemu bila čula jedino kao o mestu na kojem je nastao Nikejski kanon. 

     "Na tom skupu se", reče Tibing, "raspravljalo i glasalo o mnogim aspektima hrišćanstva - o datumu Uskrsa, ulozi biskupa, raspodeli sakramenata i, naravno, božanskom statusu Isusa." 

    "Ne pratim vas. O njegovom božanskom statusu?"

     "Draga moja", reče Tibing, "sve do tog trenutka u istoriji, Isusa su njegovi sledbenici smatrali smrtnim prorokom... velikim i moćnim čovekom, ali ipak samo čovekom. Smrtnikom." 

    "A ne Božjim sinom?" 

     "Tačno tako", reče Tibing. "Proglašavanje Isusa za 'Sina Božjeg' bilo je zvanično predloženo naNikejskom saboru, gde se o tome i glasalo."

    "Samo malo. Hoćete da kažete da je božanski status Isusa bio rezultat glasanja!"

      "I to veoma tesnog glasanja", dodade Tibing. "Ipak, uspostavljanje božanskog statusa Isusa bilo je ključno za dalje ujedinjenje Rimske imperije i za stvaranje novog uporišta moći Vatikana. Zvaničnim
 prihvatanjem Isusa kao Božjeg sina Konstantin je pretvorio Isusa u božanstvo koje je postojalo izvan granica sveta čoveka, entitet čija je moć iznad svega. Ovo ne samo da je onemogućilo dalje pagansko ugrožavanje hrišćanstva, nego su i sledbenici Hrista mogli da se iskupe jedino preko uspostavljenog svetog posrednika - Rimske katoličke crkve." 

     Sofi pogleda Langdona, i on blagim klimanjem potvrdi. 

    "Sve je to bilo isključivo zbog moći", nastavi Tibing. "Hrist kao Mesija bio je ključan za funkcionisanje Crkve i države. Mnogi naučnici tvrde da je rana Crkva bukvalno ukrala Isusa od njegovih prvobitnih sledbenika, otimajući njegovu ljudsku poruku, ogrnuvši je neprobojnim plastom božanstva i upotrebivši je u cilju proširenja sopstvene moći. Napisao sam nekoliko knjiga na tu temu." 

     "I pretpostavljam da vam hrišćanski vernici šalju pisma puna mržnje svaki dan?" 

    "Zašto bi?" suprotstavi se Tibing. "Velika većina obrazovanih hrišćana zna istoriju svoje vere. Isus je zaista bio veliki i moćan čovek. Konstantinovi podmukli politički manevri ne umanjuju veličinu Hristovog života. Niko ne kaže da je Hrist bio varalica, niti poriče da je hodao zemljom i podstaknuo milione ljudi na bolji život. Jedino tvrdimo da je Konstantin iskoristio Hristov izuzetan uticaj i značaj. Tim je postupkom hrišćanstvu dao formu u kojem nam je ono danas poznato."

      Sofi baci pogled na knjigu o umetnosti koja se nalazila pred njom, željna da krenu dalje i vidi Da Vinčijevu sliku Svetog grala.

      "Začkoljica je, međutim, u sledećem", reče Tibing ubrzavajući. "Budući da je Konstantin podigao Isusa na viši stepen gotovo četiri veka nakon njegove smrti, već je postojalo na hiljade dokumenata koji su beležili život Isusa kao smrtnog čoveka. Konstantin je znao da će mu biti potreban hrabar potez kojim bi preinačio istoriju. Iz ovog se rodio najdublji momenat u istoriji hrišćanstva." Tibing zastade, posmatrajući Sofi. "Konstantin je naručio i finansirao pisanje nove Biblije, iz koje su izostavljena sva ona jevanđelja koja su govorila o Hristovim ljudskim odlikama a u koju su ubačena jevandelja koja su ga činila božanstvom. Ranija jevanđelja su zabranjena, sakupljena i spaljena." 

     "Jedna zanimljiva primedba", dodade Langdon. "Svako ko bi se opredelio za zabranjena jevandelja umeslo za Konstantinovu verziju, bio je proglašen za jeretika. Reč jeretik vodi poreklo iz tog perioda. Latinska reč haereticus značila je 'izbor'. Oni koji su 'birali' originalnu istoriju Hrista bili su prvi jeretici."

    "Na sreću po istoričare", reče Tibing, "neka od jevanđelja Konstantin nije uspeo da uništi. Svici s Mrtvog mora pronađeni su pedesetih godina dvadesetog veka, skriveni u pećini blizu Kumrana u Judejskoj pustinji. Naravno, tu su i Koptski svici pronađeni 1945. godine u Nag Hamadiju. Pored toga što pričaju istinitu priču o Gralu, ovi dokumenti govore o Hristovom delu služeći se veoma ljudskim izrazima. Naravno, Vatikan je, držeći se svoje tradicije dezinformisanja, svim silama pokušao da spreči objavljivanje ovih svitaka. A kako i ne bi? Zahvaljujući ovim spisima u oči upadaju izrazita istorijska nepodudaranja i izmišljotine, čime se jasno potvrđuje da su modernu Bibliju sastavili i uredili ljudi koji su imali politički cilj - da promovišu božanski status čoveka Isusa Hrista i iskoriste njegov uticaj kako bi učvrstili sopstvenu moć."

    "Ipak", suprotstavi se Langdon, "važno je upamtiti da želja moderne Crkve da zabrani te dokumente potiče od iskrenog verovanja u njihovo uvreženo viđenje Hrista. Vatikan čine duboko pobožni ljudi koji iskreno veraju da su ti protivrečni dokumenti lažna svedočanstva." 

    Tibing se zakikota dok se spuštao u stolicu naspram Sofi. "Kao što vidite, naš profesor je mnogo blagonakloniji prema Rimu od mene. Svejedno, u pravu je kada kaže da savremeno sveštenstvo veruje da su ovakva svedočanstva zaista lažna. To je razumljivo. Konstantinova Biblija je već vekovima njihova istina. Niko nije indoktrinisaniji od samog indoktrinatora."

      "Želi da kaže", reče Langdon, "da mi obožavamo bogove naših predaka."

      "Želim da kažem", suprotstavi se Tibing, "da je gotovo sve što su nas naši preci naučili o Hristu neistinito. Kao i priče o Svetom gralu." 

      Sofi ponovo pogleda citat Da Vinčija ispred sebe. Zaslepljujuće neznanje navodi nas na krivi put. O! Jadni smrtnici, otvorite oči!

      Tibing posegnu za knjigom i poče da lista stranice. "I konačno, pre pogledate ovo." Otvori knjigu na stranici sa živopisnom slikom koja se protezala na čitave dve stranice. "Pretpostavljam da prepoznajete ovu zidnu sliku?" 

    Mora da se šali. Sofi je zurila u najpoznatiju zidnu sliku svih vremena – Tajnu večeru - Da Vinčijevu legendarnu sliku sa zida crkve Santa Maria delle Grazie u blizini Milana. Zidna slika koja je propadala prikazivala je Isusa i njegove apostole u trenutku kada je Isus objavio da će ga jedan od njih izdati. "Da, poznata mi je ta slika." 

     "U tom slučaju, možda ćete mi učiniti zadovoljstvo da odigramo malu igru? Budite ljubazni, zažmurite." 

      Nesigurna, Sofi zatvori oči.

       "Gde sedi Isus?" upita Tibing. 

       "U sredini." 

        "Dobro. A šta on i njegovi apostoli lome i jedu?" 

       "Hleb." Očigledno.

        "Odlično. A šta piju?"

        "Vino. Piju vino." 

         "Sjajno. I poslednje pitanje. Koliko se čaša nalazi na stolu?" 

       Sofi zastade, shvatajući da je to trik pitanje. A nakon večere, Isus uze čašu vina, podelivši je sa svojim apostolima. "Jedna čaša", reče. "Putir." Hristov putir. Sveti gral. "Isus je sa njima podelio jedan putir vina, baš kao što čine današnji hrišćani pri pričešću." 

     Tibing uzdahnu. "Otvorite oči." 

     Ona ih otvori. Tibing se samozadovoljno cerio. Sofi spusti pogled na sliku, i vide, na svoje zaprepašćenje, da se ispred svih na stolu nalazila po čaša vina, uključujući i Hrista. Trinaest čaša. Štaviše, čaše su bile male, bez nožica, i od stakla. Nije bilo putira na slici. Nije bilo Svetog grala. 

      Tibingove oči su svetlucale. "Malo čudno, zar ne biste rekli, s obzirom na to da i Biblija i naša standardna legenda o Gralu slave ovaj trenutak kao definitivnu pojavu Svetog grala. Začudo, čini se da je Da  Vinči zaboravio da naslika Hristov putir." 

    "Istoričari umetnosti su to morali primetiti."

     "Zapanjićete se kad čujete kakve je sve anomalije Da Vinči ovde uneo, a koje većina stručnjaka ili nije videla ili je jednostavno odabrala da zanemari. Ova zidna slika, zapravo, predstavlja ključ misterije o Svetom gralu. Da Vinči je sve lepo izložio na Tajnoj večeri."

     Sofi je nestrpljivo razgledala sliku. "Da li nam ova zidna slika govori šta je Gral zapravo?"

       "Ne šta je Gral", prošaputa Tibing. "Nego ko je Gral. Sveti gral nije predmet. On je, u stvari... osoba."

                                                                

                                                      nastavci:Romani u nastavcima 

Dan Brown, Da Vinčijev Kod ( poglavlje 48,49,50,51 )

 

 https://kupdf.net/download/dan-brown-da-vincijev-kod_5afedafbe2b6f5531f4066d7_pdf

Poglavlje 48 

        Langdon je jedva mogao da poveruje u sopstvenu pretpostavku, pa ipak, imajući na umu ko im je dao taj kameni cilindar, kako im ga je dao, i sada ukrasnu ružu na poklopcu, odgonetka se prosto nametala.

       U rukama mi je ključni kamen Priorata.

        Legenda je bila izričita.

       Ključni kamen je šifrovani kamen koji leži pod znakom ruže.

"Roberte?" Sofi ga je posmatrala. "Šta se dešava?"

Langdonu je bio potreban trenutak da sabere misli. "Da li ti je deda ikada pričao o nečemu što se naziva la def de voûte?"

"Ključ od sefa?" prevede Sofi.

"Ne, to je bukvalan prevod. Clef de voûte je čest arhitektonski termin. Voute se ne odnosi na sef u banci, nego na svod luka. Poput zasvođene tavanice."

"Ali zasvođene tavanice nemaju ključeve."

"Zapravo, imaju. Svaki kameni luk mora da ima centralni kamen u obliku klina na vrhu koji povezuje delove i nosi svu težinu. Taj kamenje, u arhitektonskom smislu, ključ luka. Na engleskom ga zovemo ključni kamen." Langdon ju je gledao u oči, očekujući bilo kakvu varnicu prisećanja.

       Sofi sleže ramenima, spuštajući pogled ka kripteksu. "Ali ovo očigledno nije ključni kamen."

        Langdon nije znao odakle da krene. Masonska tehnika građenja kamenih lukova sa ključnim kamenom bila je jedna od najbolje sačuvanih tajni ranog masonskog bratstva. Četvrti stepen masona. Arhitektura. Ključni kamen. Sve je bilo povezano. Tajno znanje o tome kako koristiti ključni kamen da bi se izgradio lučni svod deo je mudrosti koji je od masona načinio tako bogate zanatlije, i tu tajnu su pažljivo čuvali. Ključni kamen je obavijala tradicionalna tajnovitost. Ipak, kameni cilindar koji se nalazio u kutiji od ružinog drveta bio je očigledno nešto potpuno drugačije. Ključni kamen Priorata ukoliko im se zaista on nalazio u rukama - uopšte nije bio ono što je Langdon zamišljao da jeste.

"Ključni kamen Priorata nije moja specijalnost", priznao je Langdon. "Moje interesovanje za Sveti gral prvenstveno je simboličko, tako da se trudim da ignorišem obilje predanja koja upućuju kako doći do njega."

    Sofine obrve se izviše. "Pronaći Sveti gral?"

    Langdon s nelagodom potvrdi glavom, veoma pažljivo odmerivši reći koje će izreći. "Sofi, prema predanju Priorata, ključni kamenje šifrovama mapa... mapa koja otkriva skrovište Svetog grala."

    Sofi je bila potpuno zbunjena. "I ti misliš da je to ovo?"

     Langdon nije znao šta da kaže. Čak je i njemu samom sve zvučalo neverovatno, pa ipak logično. Šifrovani kamen, skriven ispod znaka ruže.

     Ideja da je kripteks osmislio Leonardo da Vinči - raniji Veliki majstor Sionskog priorata - još je jedan primamljivi pokazatelj da se zaista radi o ključnom kamenu Priorata. Nacrt ranijeg Velikog majstora... koji je mnogo vekova kasnije oživeo takođe jedan član Priorata. Veza suviše opipljiva da bi se zanemarila.

     Tokom poslednje decenije, istoričari su za ključnim kamenom tragali po francuskim crkvama. Oni koji su tragali za Gralom, a kojima je bila poznata istorija šifrovanih dvosmislenosti Priorata, zaključili su da je la def de voute bukvalno ključni kamen - arhitektonski kamen -gravirani, šifrovani kamen, umetnut u lučni prolaz u nekoj crkvi. Ispod znaka ruže. U arhitekturi, ruže nisu nedostajale. Rozete kao prozori. Rozetni reljefi. I, naravno, mnoštvo petolista - ukrasnih cvetova sa pet latica koji su se često nalazili na vrhovima lukova, baš iznad samih ključnih kamenova. Izgledalo je da je skrovište đavolski jednostavno. Mapa koja vodi do Svetog grala smeštena visoko u vrhu nekog luka neke zaboravljene crkve, podsmeva se slepim posetiocima koji prolaze ispod nje.

"Ovaj kripteks ne može biti ključni kamen", prepirala se Sofi. "Nije dovoljno star. Sigurna sam da je ovo napravio moj deda. Ne može biti deo neke drevne legende o Gralu."

"Zapravo", odgovori Langdon, osećajući kako ga prolaze žmarci nekoliko decenija."

       U Sofinim očima blesnu neverica. "Ali ako ovaj kripteks otkriva skrovište Svetog grala, zašto bi ga moj deda ostavio meni? Ja nemam pojma kako da ga otvorim, niti šta sa njim da radim. Ja čak i ne znam šta je Sveti gral!"

 
      Langdon shvati da je ona u pravu. Još uvek joj nije objasnio pravu prirodu Svetog grala. Taje priča morala da sačeka. U ovom trenutku, bili su usredsređeni na ključni kamen.

Ako ovaj kripteks zaista to jeste...

       Uz brujanje guma otpornih na metke, Langdon na brzinu objasni Sofi sve što je čuo o ključnom kamenu. Vekovima, navodno, najveća tajna Priorata - lokacija na kojoj se nalazi Sveti gral - nije bila zapisana. Radi bezbednosti, prenosila se na svakog novog senechala u usponu usmenim putem, na tajnoj ceremoniji. Međutim, negde tokom prošlog veka, počela su govorkanja da se pravilo Priorata izmenilo. Možda zbog novih elektronskih mogućnosti prisluškivanja. U svakom slučaju Priorat se zavetovao da više nikada ne izgovori lokaciju svetog skrovišta.

"Ali kako su onda mogli da prenose tajnu?" upita Sofi.

"Tu dolazimo do ključnog kamena", objasni Langdon. "Kada jedan od četiri vrhovna člana umre, preostala tri sledećeg kandidata biraju iz nižih ešalona, i on postaje senichal. Umesto da novom senichalu kažu gde je sakriven Sveti gral, stavili bi ga pred proveru tokom koje dokazuje da je dostojan tajne."

       Sofi kao da se uznemirila kad je to čula, i Langdon se iznenada seti da je pomenula kako joj je deda priređivao igre lova na blago - preuves de mirite. Istina, ključni kamen je predstavljao sličan koncept. S druge strane, provere poput ove bile su izuzetno česte u tajnim društvima. Najpoznatije su bile masonske, pri čemu su članovi bivali uzdizani na više stupnjeve tako što su dokazivali da umeju da čuvaju tajnu i tako što su prolazili kroz rituale i brojne testove zasluge tokom mnogih godina. Zadaci su postajali progresivno teži, sve dok ne bi kulminirali proglašenjem uspešnog kandidata za masona trideset i drugog stupnja.  

  Dakle, ključni kamen je preuve de mirite", reče Sofi. "Ukoliko potencijalni senechal ume da ga otvori, dokazuje da je dostojan informacije koja se u njemu krije."

     Langdon klimnu. "Zaboravio sam da si imala iskustva sa tim."

"Ne samo sa dedom. U kriptografiji, to se zove 'samoovlašćujući jezik'. Odnosno, ukoliko si dovoljno pametan da ga pročitaš, dozvoljeno ti je da znaš šta piše."

     Langdon je oklevao za trenutak. "Sofi, jasno ti je da, ukoliko je ovo zaista ključni kamen, to pokazuje da je tvoj deda bio izuzetno moćan član Sionskog priorata. Jedan od četiri vrhovna člana."

     Sofi uzdahnu. "Jeste bio izuzetno moćan u nekom tajnom društvu. U to sam sigurna. Mogu samo da pretpostavim da se radi o Prioratu."

     Langdon se zbuni. "Ti si znala da je u nekom tajnom društvu?"

"Videla sam neke stvari koje nije trebalo da vidim, pre deset godina. Od tada nismo razgovarali." Ona zastade. "Moj deda nije bio samo jedan od vrhovnih članova grupe... Verujem da je bio vrhovni član."

      Langdon nije mogao da veruje u ono što je čuo. "Veliki majstor? Ali... nema načina da ti to znaš!"

"Radije ne bih o tome." Sofi odvrati pogled, izraza odlučnog koliko i bolnog.

     Langdon je sedeo zapanjen, bez reči. Žak Sonijer? Veliki majstor? Uprkos zapanjujućim posledicama do kojih bi došlo ukoliko je to tačno, Langdon je imao jeziv osećaj da se sve u tom slučaju gotovo savršeno uklapalo. Naposletku, prethodni Veliki majstori Priorata takođe su bili istaknute javne ličnosti sa umetničkim sklonostima. Dokaz za tu činjenicu obelodanjen je pre dosta godina, u pariškoj Bibliotheaue Nationale, u dokumentima koji su postali poznati pod nazivom Les Dossiers Secrets.

     Svaki istoričar Priorata i svako ko se interesovao za Gral pročitao je Dossiers. Autentičnost ovih spisa, koji su katalogizovani pod brojem 4° lm1 249, dokazali su mnogi stručnjaci, potvrdivši na taj način ono što su istoričari sumnjali već dugo vremena: u Velike majstore Priorata spadali su Leonardo da Vinči, Botičeli, ser Isak Njutn, Viktor Igo i, u skorije vreme, Žan Kokto, čuveni pariški umetnik.

     Zašto ne Žak Sonijer?

      Langdonova neverica se povećala kada je shvatio da je trebalo da se sretne sa Sonijerom te večeri. Veliki majstor Priorata zakazao je sastanak sa mnom. Zašto? Da ćaska o umetnosti? Iznenada se to činilo malo verovatnim. Naposletku, ako je Langdonov instinkt dobar, Veliki majstor Sionskog priorata upravo je preneo legendarni ključni kamen bratstva na svoju unuku i pri tome je uputio da pronađe Roberta Langdona.

      Nezamislivo!

      Langdonova mašta nije mogla da zasmisli skup okolnosti koje bi objasnile ovakvo Sonijerovo ponašanje. Čak i da se Sonijer plašio za sopstveni život, postojala su još tri senechaux koja su takođe znala tajnu i stoga garantovala sigurnost Priorata. Zašto bi Sonijer toliko rizikovao da svojoj unuci ostavi ključni kamen, naročito ako se ima na umu da se njih dvoje nisu slagali? I zašto umešati Langdona... potpunog stranca?

      Delić ove slagalice nedostaje, mislio je Langdon.

      Odgovori su, očigledno, morali da sačekaju. Zvuk motora koji usporava naterao je oboje da podignu pogled. Šljunak je zaškripao pod gumama. Zašto već šta je? Langdon se pitao. Verne im je rekao da će ih odvesti daleko izvan grada, na sigurno. Kamion smanji brzinu i poče da mili preko neočekivano neravnog terena. Sofi dobaci Langdonu pogled pun strepnje, brzo zatvarajući kutiju sa kripteksom i zakopčavajući je. Langdon je ponovo pokri sakoom.

      Kamion se zaustavio, a motor je i dalje radio kada stražnja vrata počeše da se otvaraju. Langdon sa iznenađenjem vide da su parkirani u šumovitom kraju, daleko od puta. Ugledaše Vernea, koji ih je držao na nišanu.

"Žao mi je zbog ovoga", reče on. "Zaista nemam izbora."

Poglavlje  49

 

     Verneu pištolj nije pristajao, ali su mu oči sijale odlučnošću koju, osećao je Langdon, nije bilo mudro testirati.

"Plašim se da moram da insistiram", reče Verne, sa uperenim pištoljem. Motor kamiona još uvek je radio. "Spustite kutiju na pod."

      Sofi zagrli kutiju. "Rekli ste da ste vi i moj deda bili prijatelji."

"Dužnost mije da zaštitim imovinu vašeg dede", odgovori Verne. "I upravo to i činim. A sada spustite kutiju na pod."

"Moj deda je ovo poverio meni!" reče Sofi.

"Učinite kako kažem", naredi Verne, podižući pištolj.

       Sofi položi kutiju kraj svojih nogu.

       Langdon je posmatrao kako se pištolj sada okreće u njegovom pravcu. "Gospodine Langdon", reče Verne, "vi ćete mi doneti kutiju. I imajte na umu da to tražim od vas jer se vas neću ustezati da ubijem."

       Langdon je u neverici zurio u bankara. "Zašto ovo radite?"

"Šta mislite, zašto?" brecnu se Verne, a njegov engleski sa snažnim akcentom postao je grub. "Da zaštitim imovinu svog klijenta."

   "Mi smo sada vaši klijenti", reče Sofi.

      Verneov izraz postade ledeno hladan, jezivo izobličen. "Gospođice Nevo, ne znam kako ste došli do tog ključa i broja računa večeras, ali očigledno ne na pošten način. Da sam znao razmere vaših zločina, nikada vam ne bih pomogao da napustite banku."

"Rekla sam vam", reče Sofi, "mi nismo umešani u ubistvo mog dede!"

     Verne pogleda Langdona. "Ipak se preko radija tvrdi da vas traže zbog četvorostrukog ubistva?"

"Molim!" Langdon je bio zapanjen. Još tri ubistva? Broj ga je pogodio mnogo više nego činjenica da je glavni osumnjičeni. Bilo je suviše neverovatno da se radi o slučajnosti. Troje senechaux? Langdonov pogled se spusti na kutiju od ružinog drveta. Ako su svi ubijeni, Sonijer nije imao izbora. Morao je ključni kamen preneti na nekoga.

"Policija će to razjasniti kada vas predam njima", reče Verne. "Već sam suviše umešao svoju banku u to."

     Sofi je ljutito gledala Vernea. "Očigledno nemate nameru da nas predate policiji. Da je tako, odvezli biste nas natrag u banku. Umesto toga, doveli ste nas ovde i držite nas na nišanu."

"Vaš deda me je angažovao iz jednog razloga - da njegova imovina ostane bezbedna i privatna. Sta god da se nalazi u ovoj kutiji, neću dozvoliti da to bude zavedeno kao dokazni materijal u policijskoj istrazi. Gospodine Langdon, donesite mi kutiju."

      Sofi odmahnu glavom. "Nemoj."

       Pucanj zagrme, i metak se žabi u zid kabine iznad njega. Odjek potrese zadnji deo kamiona a prazna čaura pade na pod.

     Sranje! Langdon se ukipi. Verne progovori sa više samopouzdanja. "Gospodine Langdon, podignite kutiju."

     Langdon podiže kutiju.

"A sada je donesite do mene." Verne ga je držao na nišanu, stojeći na zemlji iza zadnjeg branika, dok mu je pištolj bio u prostoru teretnog dela kamiona.

     Sa kutijom u ruci, Langdon se kretao preko teretnog odeljka ka otvorenim vratima.

      Moram nešto da uradim! mislio je Langdon. Spremam se da predam ključni kamen Priorata! Dok je prilazio otvorenim vratima, činjenica da se nalazi na višem terenu od onog na kojem je stajao Verne postade mu očiglednija, i poče da razmišlja kako to da upotrebi u svoju korist. Verneov pištolj, iako podignut, bio je u nivou Langdonovog kolena. Možda precizan šut? Na nesreću, dok se Langdon približavao, Verne kao da je predosetio opasnost. Povukao se nekoliko koraka unatrag, zaustavljajući se na oko metar dalje. Daleko van Langdonovog domašaja. 

  Verne zapovedi: "Položite kutiju pored vrata."

     Ne videvši drugu mogućnost, Langdon kleknu i položi kutiju od ružinog drveta na ivicu teretnog dela, baš ispred samih otvorenih vrata.

"Sada ustanite."

      Langdon poče da se uspravlja ali zastade, spazivši malu, praznu čauru na podu pored praga vrata.

"Ustanite i udaljite se od kutije."

      Langdon sačeka još trenutak, posmatrajući metalni prag. Potom se uspravi. Dok je to radio, neprimetno gurnu čauru preko ivice, na uski ispust koji je činio donji prag vrata. Potpuno se uspravivši, Langdon se odmaknu unatrag.

"Vratite se do zadnjeg zida i okrenite se."

     Langdon posluša.

      Verne je osećao kako mu srce luđački tuče. Držeći pištolj u desnoj ruci, levom posegnu ka drvenoj kutiji. Olkri da je suviše teška. Potrebne su mi ohc ruke. Vraćajući pogled na svoje zarobljenike, proračuna rizik. Oboje su bili dobrih pet metara udaljeni, na drugom kraju teretnog dela kamiona, okrenuti leđima. Verne donese odluku. Brzo položi pištolj na branik, obema rukama podiže kutiju i spusti je na zemlju, smesta ponovo grabeći pištolj, uperivši ga ka unutrašnjosti kamiona. Niko se nije ni pomerio.

      Savršeno. Sada mu je preostalo samo da zatvori i zabravi vrata. Za trenutak ostavljajući kutiju na zemlji, uhvati metalna vrata i poče da ih zatvara. Dok su vrata klizila pored njega, Verne posegnu za rezom koju je trebalo gurnuti na mesto. Vrata se uz tresak zatvoriše, i Verne zgrabi rezu, povlačeći je nalevo. Reza se pomaknu nekoliko centimetara i iznenada zaustavi, ne dosežući do dela kojim ju je trebalo učvrstiti. Šta se dešava? Verne ponovo povuče, ali reza se nije zatvarala. Mehanizam nije bio u istoj ravni. Vrata nisu sasvim zatvorena! U naletu panike, Verne snažno pritisnu vrata sa spoljašnje strane, ali se ona i dalje nisu zatvarala. Nešto im smeta! Verne se okrenu kako bi ramenom gurnuo vrata, ali ovog puta ona poleteše ka njemu, udarajući ga u lice i odbacujući ga na zemlju, razbijenog nosa. Pištolj je odleteo dok je Verne podizao ruke ka licu, osetivši toplu krv kako mu se sliva niz nos.

       Robert Langdon skoči na zemlju a Verne pokuša da se uspravi, ali ništa nije video. Vid mu se pomutio i ponovo se sruči unatrag. Sofi Nevo je vikala. Nekoliko trenutaka kasnije, Verne oseti kako ga prekriva oblak prašine i izduvnih gasova. Čuo je kako gume škripe po šljunku i uspravio se baš na vreme da uoči kako dugački kamion ne uspeva da skrene gde je trebalo. Kada je prednji branik zakačio drvo, začuo se udar. Motor je zaurlao i drvo se savilo. Naposletku, branik popusti, pucajući napola. Oklopno vozilo je tutnjeći krivudalo dok mu se prednji branik vukao po zemlji. Kada je kamion stigao do asfaltiranog prilaznog puta, kiša varnica osvetli noć, vukući se za kamionom koji se, ubrzavajući, udaljavao.

       Verne ponovo pogleda na zemlju gde je kamion bio parkiran. Čak i pri slaboj svetlosti mesečine video je da tamo ničeg nema.

     Drvena kutija beše nestala.

Poglavlje  50

 

     Neobeleženi Fijat Sedan je, napuštajući zamak Gandolfo, krivudao kroz brda li Olban, ka dolini. Na zadnjem sedištu, biskup Aringarosa se osmehivao, osećajući težinu obveznica u akten tašni koja mu je ležala na krilu, pitajući se koliko će vremena proći pre nego što on i Učitelj obave razmenu.

      Dvadeset miliona evra.

      Ova suma će Aringarosi kupiti moć mnogo vredniju od samog iznosa.

      Dok su kola jurila natrag ka Rimu, Aringarosa se ponovo pitao zašto mu se Učitelj još nije javio. Izvlačeći mobilni telefon iz džepa mantije, proveri da lije dostupan. Signal je bio izuzetno slab.

"Mobilna mreža se prekida ovde u brdima", reče vozač, bacivši pogled na njega u retrovizoru. "Za oko pet minuta izaći ćemo iz planina i mreža će se popraviti."

"Hvala vam." Aringarosa oseti kako ga preplavljuje iznenadni talas zabrinutosti. Nije bio dostupan u planinama? Možda je Učitelj pokušavao da ga nazove sve ovo vreme. Možda je nešto pošlo naopako.

     Na brzinu, Aringarosa proveri glasovnu poštu. Ništa. Mada, shvatio je, Učitelj mu nikada ne bi ostavio snimljenu poruku; bio je to čovek koji je vodio izuzetnu brigu o svemu. Niko bolje od Učitelja nije shvatao opasnosti slobodnog razgovora u današnjem modernom svetu. Elektronsko prisluškivanje odigralo je glavnu ulogu u njegovom prikupljanju neverovatne količine tajnih informacija.

     Iz tog razloga, on preduzima dodatne mere opreza.

     Na nesreću, Učiteljev bezbednosni protokol podrazumevao je i to da Aringarosi nije ostavio nikakav broj telefona. Ja ču lično inicirati kontakt, obavestio ga je Učitelj. Stoga držite telefon uz sebe. Sada kada je Aringarosa shvatio da mu telefon nije radio, plašio se šta je Učitelj mogao pomisliti ukoliko ga je iznova zvao bez rezultata.

Pomislite da nešto nije u redu.

Ili da nisam uspeo da uzmem obveznice.

Biskup poče da se preznojava. Ili još gore... da sam uzeo novac i pobegao!

 Poglavlje 51

  

    Čak i uz skromnih šezdeset kilometara na sat, napola otkinuti prednji branik oklopnog kamiona strugao je po napuštenom drumu u predgrađu, proizvodeći užasnu škripu i bacajući varnice na haubu.

     Moramo da siđemo sa puta, mislio je Langdon.

     Jedva da je video u kom smeru se kreću. Jedini far kamiona koji je radio bio je udaren tako da je bacao iskrivljeni snop svetlosti postrance u šumu, pored puta. Očigledno se "oklop" na ovom oklopnom vozilu odnosio samo na teretni, a ne i na prednji deo kamiona.

     Sofi je sedela na suvozačkom sedištu, tupo zureći u kutiju od ražinog drveta koju je držala u krilu.

"Jesi li dobro?" upita je Langdon. Sofi je izgledala potreseno. "Da li mu ti veruješ?"

"Još tri ubistva? Sasvim. To mnoge stvari objašnjava - očajničku težnju tvog dede da nekome preda ključni kamen, kao i predanost sa kojom me Faš goni."

"Ne, mislila sam na to da Verne samo pokušava da zaštiti svoju banku."

      Langdon je pogleda. "Ili?"

"Ili pokušava da uzme ključni kamen za sebe."

      Langdon na to nije ni pomislio. "Kako bi uopšte mogao da zna šta se nalazi u ovoj kutiji?"

"Njegova banka ju je čuvala. Poznavao je mog dedu. Možda je bio upoznat sa stvarima. Možda je želeo Gral za sebe."

      Langdon odmahnu glavom. Teško. "Moje iskustvo je pokazalo da pošto je samo dva razloga zbog kojih ljudi traže Gral. Ili su naivni i veruju da tragaju za davno izgubljenim Hristovim putirom..."

"Ili?"

"Ili znaju istinu i ona ih na neki način ugrožava. Mnogi su kroz istoriju pokušavali da unište Gral."

      Tišina koja je između njih nastupila naglašavala je zvuk struganja koji je proizvodio branik. Sada su se vozili već nekoliko kilometara, i dok je posmatrao kaskadu varnica sa prednjeg dela kamiona, Langdon se pitao da li je opasna. U svakom slučaju, kada bi naišli na neka kola, svakako bi privukli pažnju. Langdon donese odluku.

"Idem da vidim da li mogu da vratim branik u prvobitni položaj."

     Skrenuvši na proširenje uz put, on zaustavi kamion.

      Konačno tišina.

     Dok je išao ka prednjem delu kamiona, bio je neobično oprezan. To što se drugi put te noći suočio sa uperenim pištoljem dalo mu je dodatnu snagu. Duboko je udahnuo noćni vazduh i pokušao da se sabere. Pored sve težine položaja progonjenog čoveka, Langdon je počinjao da oseća i težak teret odgovornosti koji je nametala mogućnost da on i Sofi poseduju šifrovani niz uputstava za rešenje jedne od najpostojanijih misterija svih vremena.

     Kao da mu njegov sopstveni teret nije bio dovoljan, Langdon je sada shvatio da je svaka šansa da pronađu način da ključni kamen vrate Prioratu upravo iščezla. Neko se ubacio u Priorat. Priorat je kompromitovan. Bratstvo je očigledno pod prismotrom, ili se u njegovim redovima nalazio uljez. Činilo se da to objašnjava zašto bi Sonijer preneo ključni kamen na Sofi i Langdona - ljude izvan bratstva, ljude za koje je znao da nisu kompromitovani. Ne možemo samo tako vratiti ključni kamen bratstvu. Čak i da je Langdon imao bilo kakvu predstavu o tome kako da pronađe nekog člana Priorata, bile su velike šanse da je onaj ko bi došao po ključni kamen zapravo neprijatelj lično. Ključni kamen je, barem za sada, u rukama Sofi i Langdona - svidelo se to njima ili ne.

     Prednji deo kamiona bio je u gorem stanju nego što je Langdon pretpostavljao. Levi far bese otpao, a desni je ličio na očnu jabučicu koja se klati viseći iz očne duplje. Langdon ga ispravi i on ponovo ispade. Jedina dobra vest bila je to što je prednji branik gotovo potpuno odlomljen. Langdon ga snažno šutnu, osećajući da bi mogao sasvim da ga se reši.

  Dok je šutirao iskrivljeni metal, Langdon se seti svog ranijeg razgovora sa Sofi. Deda mi je ostavio poruku na sekretarici. Rekao je da mora da mi kaže istinu o mojoj porodici. Tada mu to nije ništa značilo, ali sada, znajući da je Sionski priorat umešan, Langdon oseti kako izranja zapanjujuća nova mogućnost.

     Uz tresak, branik se iznenada odlomi. Langdon zastade da dođe do daha. Barem kamion više neće izgledati kao velika prskalica poput onih za Dan nezavisnosti. Zgrabio je branik i počeo da ga odvlači u šumu, sklanjajući ga od mogućih pogleda sa puta, pitajući se kuda dalje da pođu. Nisu imali pojma kako da otvore kripteks, niti zašto ga je Sonijer njima dao. Na nesreću, izgledalo je da njihov opstanak te noći zavisi upravo od pronalaženja odgovora na ova pitanja.

    Potrebna nam je pomoć, odlučio je Langdon. Profesionalna pomoć.

      U svetu Svetog grala i Sionskog priorata, to je upućivalo samo na jednog čoveka. Izazov će, naravno, biti ubediti Sofi da pristane.

     U oklopnom vozilu, dok je čekala da se Langdon vrati, Sofi je na krilu osećala lozinu kutije od ružinog drveta i to joj se nije dopadalo. Zašto ju je deda dao baš meni? Nijeimala ni najmanju predstavu šta da uradi sa njom.

     Misli, Sofi! Upotrebi glavu. Grand-pere pokušava nešto da ti kaže!

      Otvarajući kutiju, ugledala je brojčanike kripteksa. Dokaz zasluge. Osećala je da je to dedino delo. Ključni kamenje mapa koju mogu da prate samo dostojni. Do srži je to ličilo na njenog dedu.

     Vadeći kripteks iz kutije, Sodi pređe prstima preko brojčanika. Pet slova. Okretala je brojčanike jedan po jedan. Poredala je diskove tako da su se odabrana slova nizala između dve bakarne strelice vodilje, koje su stajale na svakom kraju cilindra. Brojčanici su sada ispisivali reč za koju je Sofi znala da je apsurdno očigledna.

     G-R-A-A-L

    Pažljivo, ona uhvati krajeve cilindra i povuče ih, polako pritiskajući. Kripteks se nije ni pomerio. Čula je kako sirce u njemu bućka i prestade da vuče. Potom pokuša ponovo. 

      V-I-N-Č-I

     Ponovo, ni makac.

      V-O-U-T-E

      Ništa. Kripteks je i dalje bio čvrsto zaključan.

      Mršteći se, ona ga vrati u kutiju od ružinog drveta i spusti poklopac. Posmatrajući Langdona kroz prozor, Sofi je bila zahvalna što je sa njom te noći. P.S. Pronađi Roberta Langdona. Logika po kojoj ga je njen deda uključio u sve ovo sada joj se činila jasnom. Sofi ne bi mogla da razume dedine namere, tako da joj je on dodelio Roberta Langdona za vodiča. Mentor koji će nadgledati njeno obrazovanje. Na nesreću po Langdona, ispostavilo se da je on večeras mnogo više od mentora. Postao je meta Bezua Faša... i neke nevidljive sile odlučne da se domogne Svetog grala.

     Što god da se ispostavi da Gral jeste.

      Sofi se pitala da li je to saznanje vredno njenog života.

     Dok je oklopni kamion ponovo ubrzavao, Langdon je sa zadovoljstvom uvideo da sada sasvim glatko ide. "Znaš li kako da dođemo do Versaja?"

      Sofi ga pogleda. "Idemo u razgledanje grada?"

"Ne, imam plan. Poznajem jednog istoričara religije koji živi pored Versaja. Ne mogu da se setim tačno gde, ali možemo ga potražiti. Bio sam nekoliko puta na njegovom imanju. Zove se Li Tibing. On je bivši britanski kraljevski istoričar."

"I živi u Parizu?"

"Tibingova životna strast je Gral. Kada su se pre petnaestak godina završila govorkanja o ključnom kamenu Priorata, preselio se u Francusku da istražuje crkve u nadi da će ga pronaći. Napisao je nekoliko knjigu o ključnom kamenu i Gralu. Možda bi mogao da nam pomogne da smislimo kako da Otvorimo kripteks i šta da radimo sa njim."

    U Sofinom pogledu video se oprez. "Imaš li poverenja u njega?" 

 "U kom smislu? Da nas neće pokrasti?"

"I da nas neće prijaviti policiji."

"Ne nameravam da mu kažem da nas traži policija. Nadam se da će nas i ugostiti dok ne sredimo ovu zbrku."

"Roberte, da li ti je palo na pamet da se svaka televizijska stanica u Francuskoj verovatno sprema da objavi naše fotografije? Bezu Faš uvek koristi medije. Onemogućiće nam da se krećemo okolo."

      Sjajno, pomisli Langdon. Moje prvo pojavljivanje na francuskoj televiziji hiti u "Najtraženijim kriminalcima u Parizu". Barem će Džonas Fokman biti zadovoljan; svaki put kada bi se Langdon pojavio na vestima, prodaja njegovih knjiga bi skočila.

„Je li ti taj čovek dovoljno dobar prijatelj?" pitala je Sofi.

       Langdon je sumnjao da je Tibing neko ko gleda televiziju, naročito u ovo doba, ali ipak je pitanje zasluživalo da se o njemu razmisli. Instinkt je Langdonu govorio da se Tibingu može potpuno verovati. Idealno sklonište. S obzirom na okolnosti, Tibing bi verovatno dao sve od sebe da im pomogne koliko god može. Ne samo da je Langdonu dugovao uslugu, nego je i istraživao Gral, a Sofi je tvrdila da je njen deda bio sam Veliki majstor Sionskog priorata. Kada bi to čuo, Tibingu bi pošla voda na usta pri pomisli da im može pomoći da razreše situaciju.

„Tibing bi se sada mogao pokazati kao moćan saveznik", reče Langdon. U zavisnosti od toga koliko želimo da mu kažemo.

„FAŠ će verovatno ponuditi novčanu nagradu."

     Langdon se nasmeja. "Veruj mi, novac je poslednja stvar koja je ovom tipu potrebna." Li Tibing je posedovao bogatstvo kakve manje države. Potomak britanskog prvog vojvode od Lankastera, Tibing je do svog novca došao na staromodan način - nasledio ga je. Njegovo imanje pored Pariza bila je vila iz sedamnaestog veka sa dva privatna jezera.

      Langdon je upoznao Tibinga pre nekoliko godina preko BBC-ja. Tibing mu se obratio sa predlogom da snime istorijski dokumentarac u kojem će on objasniti ekskluzivnu istoriju Svetog grala običnoj televizijskoj publici. Producentima BBC-ja se svidela Tibingova revolucionarna ideja, njegovo istraživanje i njegovo poreklo, ali su se plašili da je ideja toliko šokantna i teško uverljiva da bi mreža mogla naposletku pokvariti svoju reputaciju stečenu predanim novinarskim poslom. Na Tibingov predlog, BBC je rešio svoje nedoumice tako što su pozvali trojicu najcenjenijih istoričara iz čitavog sveta, da bi svi potvrdili zapanjujuću prirodu tajne Svetog grala svojim sopstvenim istraživanjima.

     I Langdon se našao među odabranima.

     BBC je doveo Langdona na Tibingovo pariško imanje zarad snimanja. Sedeo je ispred kamera u Tibingovom luksuznom salonu i pričao svoju priču, priznajući da je i sam bio skeptičan kada je prvi put čuo drugu verziju predanja o Svetom gralu. Potom je opisao kako su ga godine istraživanja ubedile u tačnost priče. Naposletku, Langdon je izneo i neka svoja istraživanja - seriju simboloških veza koje su jasno potkrepljivale naizgled kontroverzne tvrdnje.

     Kada je program emitovan u Britaniji, uprkos odabranom sastavu i dobro potkrepljenim dokazima, ideja se toliko kosila sa zvaničnom popularnom hrišćanskom misli da je istog trenutka naišla na vatreno neodobravanje. Emisija nikada nije prikazana u Sjedinjenim Državama, ali odjeci su se preneli i preko Atlantika. Uskoro potom, Langdon je primio dopisnicu od starog prijatelja - katoličkog biskupa iz Filadelfvje. Na njoj je jednostavno pisalo: Et tu, Robert?"

     Roberte", pitala je Sofi, "siguran si da možemo verovati tom čoveku?"

"Sto posto. Kolege smo, novac mu nije potreban, a slučajno znam i da prezire francuske vlasti. Francuska vlada mu određuje apsurdne stope poreza jer je kupio istorijski spomenik. Neće žuriti da sarađuje sa Fašom."

    Sofije zurila u mračni put. "Ako odemo do njega, koliko ćeš ga uputiti?"

     Izgledalo je da Langdona to nije brinulo. "Veruj mi, Li Tibing zna mnogo više o Sionskom prioratu i Svetom gralu nego bilo ko drugi na svetu."

      Sofi ga je posmatrala. "Više od mog dede?"

"Mislio sam više od bilo koga ko nije u bratstvu."

"Kako znaš da Tibing nije član bratstva?"

"Tibing je proveo čitav život pokušavajući da raširi istinu o Svetom gralu. Priorat se, s druge strane, zavetovao da će njegovu pravu prirodu skrivati."

"To mi zvuči kao sukob interesa." Langdon je razumeo na šta misli. Sonijer je kripteks ostavio upravo Sofi, i iako nije znala šta se u njemu nalazi ili šta bi trebalo sa njim da radi, oklevala je da uključi u priču potpunog stranca. Imajući na umu šta se moglo nalaziti u kripteksu, njen oprez je verovatno bio opravdan. "Ne moramo odmah reći Tibingu za ključni kamen. Čak mu uopšte ne moramo reći za njega. Njegova kuća će nam poslužiti kao mesto gde ćemo se sakriti i razmisliti, a možda ćeš, kada budemo sa njim razgovarali o Gralu, početi da shvataš zašto je tvoj deda baš tebi ostavio kutiju."

"Nama", podseti ga Sofi.

      Langdon oseti skromni ponos i ponovo se zapita zašto je Sonijer uključio i njega.

"Znaš li barem otprilike gde gospodin Tibing živi?" upita Sofi.

"Njegovo imanje se zove Chateau Villette.

"Sofi se okrenu i pogleda ga sa nevericom. "Čuveni zamak Vilet?"

"Baš taj."

"Fini prijatelji."

"Znaš za to imanje?"

"Prolazila sam pored njega. Nalazi se u oblasti zamkova. Na dvadeset minuta odavde."

Langdon se namršti. "Toliko daleko?"

"Da, i to će ti dati dovoljno vremena da mi kažeš šta je Sveti gral zapravo." 

       Langdon je ćutao. "Reći ću ti kad stignemo do Tibinga. On i ja smo stručnjaci za različite delove te legende, tako da ćemo ti, zajedno, moći izložiti čitavu priču." Langdon se nasmeši. "Pored toga, Gral je Tibingov život, a čuti priču o Svetom gralu od Lija Tibinga biće kao da čuješ teoriju relativiteta od samog Ajnštajna."

"Nadajmo se da Tibing nema ništa protiv zakasnelih posetilaca."

"Samo da se zna, on je ser Li." Langdon je samo jednom načinio tu grešku. "Tibing je prilično živopisan lik. Kraljica ga je proglasila za viteza pre nekoliko godina, nakon što je napisao iscrpnu istoriju Kuće Jorka."

     Sofi ga pogleda. "Šališ se, zar ne? Idemo da posetimo vitezu?"

Langdon se čudno nasmeši. "U potrazi smo za Gralom, Sofi. Ko će nam u tome više pomoći od jednog viteza?"

                                                                        

                                                            nastavci:Romani u nastavcima 

Dan Brown, Da Vinčijev Kod ( poglavlje 44, 45, 46, 47 )

Poglavlje 44 

     „Deset cifara", reče Sofi, a kriptografski žmarci je podiđoše dok je proučavala snimak. 

                                                              13-3-2-21-1-1-8-5 

    Deda je napisao broj svog računa na podu Luvra! 

     Kada je prvi put ugledala Fibonačijeve brojeve napisane na parketu, pretpostavila je da je njihova jedina svrha da navedu Sudsku policiju da pozove kriptografe i tako uključe Sofi u istragu. Kasnije, shvatila je da su brojevi takođe i ključ za dešifrovanje ostalih redova - niz bez reda... numerički anagram. Sada, krajnje zadivljena, otkrila je da brojevi imaju još važnije značenje. Gotovo sigurno su otvarali misteriozni sef njenog dede. 

     "Bio je majstor igre reči", reče Sofi, okrećući se ka Langdonu. "Obožavao je višestruke slojeve značenja. Šifre unutar šifri." 

      Langdon je već pošao ka elektronskoj tabli pored prenosne trake. Sofi zgrabi snimak i požuri za njim. 

    Tabla je imala tastaturu sličnu onoj na aparatima za podizanje gotovine u bankama. Na monitoru je stajao logo banke u obliku krsta. Pored tastature nalazio se trouglasti otvor. Sofi požuri da ubaci ključu njega. 

    Slika na monitoru se istog trenutka promeni: 

      BROJ RAČUNA:  _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 

    Kursor je treptao. I čekao. 

    Deset cifara. Sofi pročita brojeve sa snimka, a Langdon ih ukuca. 

      BROJ RAČUNA: 1332211185 

     Kada je ukucao poslednju cifru, stanje na monitoru se ponovo promeni. Pojavi se poruka na nekoliko jezika. Sa engleskim na samom vrhu. 

    PAŽNJA: 

      Pre nego što pritisnete 'ENTER', molimo Vas da proverite tačnost 

      Radi Vaše sopstvene sigurnosti, ako kompjuter ne prepozna broj 

     Vašeg računa, sistem će se automatski isključiti. 

    "Fonction terminer", reče Sofi, mršteći se. "Izgleda da imamo samo jednu šansu." Standardni automati za podizanje gotovine omogućavali su korisniku tri pokušaja da ukuca ispravan PIN kod pre nego što bi zaplenili njegovu kreditnu karticu. Ovo očigledno nije bio običan automat za gotovinu. 

       "Cifre su u redu", potvrdi Langdon, pažljivo poredeći ono što su ukucali sa brojevima na snimku. Potom pokaza na 'ENTER' tipku. "Hajde." 

     Sofi ispruži kažiprst ka tastaturi, ali zastade. Neobična misao joj se javi. 

     "Hajde", požurivao ju je Langdon. "Verne će se uskoro vratiti." 

       "Ne." Ona povuče ruku. "Ovo nije ispravan broj računa." 

       "Naravno da jeste! Deset cifara. Šta bi drugo moglo biti?" 

      "Suviše je nasumično." 

      Suviše nasumično? Langdon se uopšte nije slagao. Svaka je banka savetovala svojim klijentima da nasumice odaberu PIN kod kako ga niko ne bi mogao pogoditi. Klijenti ove banke sasvim su sigurno dobili isti savet za odabiranje broja računa. 

    Sofi obrisa sve što su ukucali i samouvereno pogleda Langdona. "Suviše je velika slučajnost što se cifre u ovom navodno nasumičnombroju računa mogu poredati u Fibonačijev niz." 

      Langdon shvati da je u pravu. Ranije te večeri, Sofi je pretumbala ovaj broj u Fibonačijev niz. 

     Sofi je ponovo bila ispred tastature, ovaj put unoseći drugi broj, napamet. "Štaviše, imajući na umu da je moj deda obožavao simboliku i šifre, izgleda da odatle sledi da bi za broj računa odabrao nešto što mu znači, nešto što bi lako mogao da zapamti." Završila je ukucavanje i lukavo se nasmešila. "Nešto što izgleda nasumično... ali zapravo nije." 

     Langdon pogleda monitor. 

      BROJ RAČUNA: 1123581321 

     Bio mu je potreban trenutak, ali kada je shvatio, znao je da je u pravu. 

      Fibonačijev niz. 1-1-2-3-5-8-13-21 

     Kada se Fibonačijev niz stopi u desetocifreni broj, postajao je bukvalno neprepoznatljiv. Lako za pamćenje, a ipak naizgled nasumično. Genijalna desetocifrena šifra koju Sonijer nikada ne bi zaboravio. Štaviše, bilo je to savršeno objašnjenje zašto se broj nažvrljan na podu Luvra mogao transformisati u čuvenu matematičku progresiju. 

      Sofi se nagnu i pritisnu tipku 'ENTER'. 

     Ništa se ne dogodi. 

     Barem ništa što bi oni mogli videti. 

     Tog trenutka, ispod njih, u pećinolikom podzemnom sefu banke, robotska kandža se pokrenula. Klizeći po dvosmernom transportnom sistemu prikačenom za tavanicu, kandža potraži odgovarajuće koordinate. Na cementnom podu ispod nje, stotine identičnih plastičnih sandučića ležalo je poredano na ogromnoj rešetki... poput nizova malih kovčega u podzemnoj kripti.

      Kandža se zaustavi i spusti, i električno oko potvrdi ispravnost bar koda na kutiji. Potom, sa kompjuterskom preciznošću, kadža zgrabi Tešku dršku i trgnu kovčežić naviše. Nove se komande pokrenuše i kandža prenese kutiju do drugog kraja sefa, zaustavljajući se ispred nepokretnog prenosnog pojasa. 

    Sada sasvim pažljivo, ručica položi kovčeg i odmaknu se. 

    Kada je kutija položena, prenosili pojas zabruja... Nekoliko spratova iznad, Sofi i Langdon sa olakšanjem odahnuše kada prenosni pojas poče da se kreće. Stojeći pored trake, osećali su se kao iscrpljeni putnici koji čekaju misteriozni prtljag čiji im sadržaj nije bio poznat. 

   Prenosna traka uđe u prostoriju sa desne strane, kroz uzani prorez ispod pokretnih vrata. Metalna vrata kliznuše naviše i velika plastična kutija izroni iz dubina na kružnoj prenosnoj traci. Kutija je bila crna, od teške livene plastike, i daleko veća nego što je Sofi očekivala. Izgledala je poput kovčega za avionski transport kućnih ljubimaca, samo bez ikakvih otvora.

     Kutija se zaustavi upravo ispred njih. 

    Langdon i Sofi nemo su zurili u misteriozni kovčeg. 

     Kao i sve ostalo u vezi sa ovom bankom, i kovčeg je bio industrijski - metalni zatvarači, nalepnica sa bar kodom na vrhu, izlivena izdržljiva drška. Sofi pomisli da liči na ogromnu kutiju za alat. 

    Ne gubeći vreme, Sofi podiže dve kopče okrenute ka njoj. Potom baci pogled na Langdona. Zajedno, podigoše teški poklopac i pustiše ga da se sruči na suprotnu stranu. 

     Primaknuvši se, zaviriše u sanduk. 

     Na prvi pogled, Sofi je pomislila da je sanduk prazan. Potom nešto ugleda. Na dnu kovčega. Usamljeni predmet. 

      Uglačana drvena kutija bila je otprilike veličine kutije za cipele i imala izrezbarene šarke. Drvo je bilo bogato tamnopurpurno, sa jasnim šarama. Ružino drvo, shvati Sofi. Omiljeno drvo njenog dede. Na poklopcu se nalazila prekrasna intarzija ruže. Sofi i Langdon razmeniše zbunjene poglede. Sofi se nagnu i zgrabi kutiju, vadeći je napolje. 

    Bože, kako je teška!

   Obazrivo ju je prenela do velikog stola. Langdon je stajao pored nje. Oboje su zurili u mali kovčeg sa blagom po koje ih je očito poslao njen deda.

    Langdon je netremice posmatrao ručno urezanu sliku na poklopcu – ružu sa pet latica. Mnogo puta je video takvu ružu. "Ruža sa pet latica", prošaputao je, "predstavlja simbol Priorata za Sveti gral." 

    A Sofi se okrete i pogleda ga. Langdon je znao o čemu razmišlja. I sam je o tome razmišljao. Činilo se da dimenzije kutije, težina njenog sadržaja i simbol Priorata za Gral upućuju samo na jedno. Hristov putir nalazi se u ovoj drvenoj kutiji. Langdon ponovo reče sam sebi da to nije moguće. 

   "Savršene je veličine", prošaputa Sofi, "da se u nju smesti... putir." 

     Nemoguće da je to putir.

    Sofi privuče kutiju preko stola ka sebi, spremajući se da je otvori. Međutim, dok ju je vukla, dogodi se nešto neočekivano. Iz kutije dopre neobičan, žuboreći zvuk. 

     Langdon sa zakašnjenjem shvati. Unutra se nalazi tečnost?

     Sofi je izgledala jednako zbunjeno. "Jesi li čuo?..."

     Langdon klimnu, izgubljen. "Tečnost." 

    Naginjući se napred, Sofi polako pomaknu kopču i podiže poklopac. Predmet unutra nije nalikovao ničemu što bi Langdon očekivao. Međutim, jedna stvar im je oboma odmah postala jasna. Ovo definitivno nije Hristov putir.

 Poglavlje 45 

      Policija je blokirala ulicu", reče Andre Verne, ulazeći u čekaonicu. "Biće teško izvesti vas odavde." Kad je za sobom zatvorio vrata, Verne ugleda teški plastični sanduk na prenosnoj traci i ukopa se u mestu. Bože! Pristupili su Sonijerovom računu?

    Sofi i Langdon bili su za stolom, priljubljeni jedno uz drago i nagnutinad nečim što je ličilo na veliku drvenu kutiju za nakit. Sofi istog trenutka spusti poklopac i podiže pogled. "Ipak smo znali broj računa", reče. 

    Verne je ostao bez teksta. Ovo je sve menjalo. On sa respektom odvrati pogled od kutije i pokuša da smisli svoj sledeći potez. Moram da ih izvedeni iz banke! Ali kako je policija već postavila barikade, Verne je mogao da smisli samo jedan način da to izvede. "Gospođice Nevo, ako vas bezbedno izvedem iz banke, hoćete li predmet poneti sa sobom ili ga vraćate u sef pre nego što krenete?" 

     Sofi pogleda Langdona, a potom Vernea. "Moramo da ga ponesemo." 

    Verne klimnu. "U redu. U tom slučaju, šta god da je u pitanju, predlažem da ga zamotate u jaknu dok budemo prolazili hodnikom. Ne bih želeo da ga bilo ko dragi vidi." 

    Dok je Langdon skidao sako, Verne požuri do prenosne trake, zatvori sada prazan kovčeg i ukuca niz jednostavnih komandi. Prenosna traka poče ponovo da se kreće, odnoseći plastični sanduk natrag u sef. Vadeći zlatni ključ iz otvora pored komandne table, predade ga Sofi. 

      "Ovuda. Požurimo." 

     Kada stigoše do stražnje platforme za utovar, Verne ugleda blesak policijskih svetala koji je dopirao iz podzemne garaže. Namršti se. Verovatno su blokirali rampu. Zaista ću probati ovo da izvedem? Sada se preznojavao. 

    Verne pokaza na jedan od bančinih malih oklopnih kamiona. Transport sûr bila je još jedna usluga koju je Ciriška depozitna banka nudila. "Uđite u prostor za prtljag", reče, otvarajući teška zadnja vrata i pokazujući na odeljak od blistavog čelika. "Odmah se vraćam." 

    Dok su se Sofi i Langdon penjali u kamion, Verne požuri preko platforme za utovar do kontrolorove kancelarije, uđe unutra, pokupi ključeve od kamiona i pronađe vozačevu uniformu i kačket. Skidajući svoj sako i kravatu, poče da oblači vozačku jaknu. Predomišljajući se, stavi opasač sa futrolom za pištolj ispod uniforme. Dok je izlazio, zgrabio je vozačev pištolj sa police, ubacio šaržer i gurnuo ga za pojas, zakopčavajući uniformu preko njega. 

    Vrativši se do kamiona, Verne natuče vozačku kapu nisko na čelo i baci pogled na Sofi i Langdona, koji su stajali unutar prazne čelične kabine.

     "Biće vam potrebno ovo", reče Verne, posegnuvši unutra i pritisnuvši zidni prekidač kako bi upalio jedinu sijalicu na tavanici spremišta. "I bolje je da sednete. Ni zvuka dok ne prođemo kroz kapiju." 

   Sofi i Langdon sedoše na metalni pod. Langdon je držao blago umotano u svoj sako od tvida. Zalupivši teška vrata, Verne ih zaključa. Potom se smesti iza upravljača i pokrenu motor. 

    Dok se oklopno vozilo kloparajući kretalo ka gornjem delu spusta, Verne je osećao kako mu se znoj već skuplja ispod vozačke kape. Video je da se ispred nalazi mnogo više policijskih svetala nego što je zamišljao. Dok se kamion penjao uz uspon, unutrašnja kapija se otvori ka unutra kako bi ga propustila. Verne prođe i sačeka da se kapija iza njega zatvori pre nego što je krenuo napred, ka sledećem senzoru. Druga kapija se takođe otvori. Ostao je još samo ulaz. 

     Kao i policijska kola koja su blokirala vrh uspona.

Verne otre znoj sa čela i produži. 

    Vižljasti policajac izađe iz kola i mahnu mu da se zaustavi nekoliko metara od barikade. Četvoro patrolnih kola bilo je parkirano napolju. 

   Verne se zaustavi. Navlačeći vozačku kapu dublje na čelo, nabaci onoliko grub izraz lica koliko su mu to njegova kultura i vaspitanje dopuštali. Ne pomerajući se sa vozačkog sedišta, on otvori vrata i pogleda naniže ka agentu, čije je lice bilo ozbiljno i žućkasto 

     "Qu 'est-ce qui se passe ?" Verne grubo upita. 

     "Je suis Jerome Collet", reče agent. "Lieutenant Police Judiciaire." Pokaza na teretni prostor kamiona. "Qu'est-ce qu'il y a là-dedans?"

     "Otkud, kog đavola, ja da znam", odgovori Verne na prostom francuskom. "Ja sam samo vozač." 

      Kole nije bio impresioniran. "Tražimo dvoje kriminalaca." 

      Verne se nasmeja. "Onda ste došli na pravo mesto. Neki od ovih gadova za koje vozim imaju toliko novca da mora da su kriminalci." 

     Agent podiže sliku iz pasoša Roberta Langdona. "Da li je ovaj čovek bio u vašoj banci večeras?" 

      Verne slegnu ramenima. "Nemam pojma. Ja sam radnik na utovaru. Nas ne puštaju ni blizu klijentima. Moraš da uđeš i pitaš na recepciji."

      "Vaša banka zahteva nalog za pretres pre nego što nas pusti unutra." Verne nabaci zgađen izraz. 

       "Administracija. Nemoj me vući za jezik." "Otvorite kamion, molim vas." Kole pokaza ka teretnom delu. 

      Verne je zurio u agenta, usiljeno se nasmejavši. "Da otvorim kamion? Ti misliš da ja imam ključeve? Misliš da nama veruju? Treba da vidiš bednu plutu koju dobijam." 

     Agent nakrivi glavu na jednu stranu, očigledno mu ne verujući. "Hoćete da kažete da nemate ključeve od sopstvenog kamiona?" 

    Verne odmahnu glavom. "Ne od teretnog dela. Samo od kabine. Ove kamione zapečati nadzornik na platformi za utovar. Onda kamion čeka dok neko ne odnese ključeve od teretnog dela do odredišta. Kad čujemo da su ključevi kod primaoca, tada dobijamo odobrenje da vozimo. Ni sekundu ranije. Nikada ne znam šta kog đavola teglim." 

    "Kada je ovaj kamion zapečaćen?"

      "Mora da je to bilo pre nekoliko sati. Večeras vozim skroz do St. Turijala. Ključevi od teretnog dela su već tamo." 

       Dok ga je posmatrao kao da pokušava da mu pročita misli, agent ništa nije odgovarao. 

    Kapljica znoja se spremala da kapne niz Verneov nos. "Dozvoljavaš?" reče, brišući nos rukavom i pokazujući na policijska kola koja su mu blokirala put. "Jako žurim."

      "Da li svi vozači nose rolekse?" upita agent, pokazujući na Verneov članak. 

      Verne spusti pogled i vide svetlucavi kaiš svog apsurdno skupog sata kako izviruje ispod rukava njegove jakne. Merde. "Ovo đubre? Kupio sam ga za dvadeset evra na ulici od nekog Tajvanca, na Sen Žermen de Preu. Prodaću ti ga za četrdeset." 

     Agent je ćutao, i naposletku se skloni. "Ne, hvala. Bezbedno putujte." 

     Verne se nije usudio da diše sve dok kamion nije odmakao dobrih pedeset metara niz ulicu. A sada je imao drugi problem. Svoj tovar. Kuda da ih vozim?

 Poglavlje 46 

       Sajlas je ležao potrbuške na madracu u svojoj sobi, puštajući da se krv na ranama od bičevanja na njegovim leđima zgruša na vazduhu. Večerašnja druga serija druženja sa "disciplinom" donela mu je nesvesticu i slabost. Još uvek nije uklonio pojas od kostreti i osećao je kako mu krv curi niz unutrašnju stranu butine. Ipak, nije mogao pred sobom da opravda skidanje pojasa. 

   Izneverio sam Crkvu.

    Daleko gore, izneverio sam biskupa.

      Večeras je trebalo da bude spasenje biskupa Aringarose. Pre pet meseci, biskup se bio vratio sa sastanka u Vatikanskoj opservatoriji, gde je saznao nešto što ga je duboko promenilo. Nedeljama je bio potišten, da bi naposletku podelio brigu sa Sajlasom.

     "Ali to je nemoguće!" Sajlas je uzviknuo. "Ne mogu to da prihvatim!" 

     "Istina je", rekao je Aringarosa. "Nezamislivo, ali istinito. Za samo šest meseci." 

     Biskupove reči su prestravile Sajlasa. Molio se za spasenje, pa čak i u takvim mračnim danima njegova vera u Boga i Put nije popuštala. Tek mesec dana kasnije oblaci se volšebno raziđoše i svetio nade poče da se pomalja. 

    Božansko uplitanje, tako je to nazvao Aringarosa. 

   Po prvi put je izgledalo da biskup gaji nadu. "Sajlase", prošaputao je, "Bog nam je pružio priliku da zaštitimo Put. Naša borba će, kao i sve borbe, zahtevati žrtve. Hoćeš li da budeš Božji vojnik?" 

    Sajlas je pao na kolena pred biskupom Aringarosom - čovekom koji mu je dao novi život - i rekao: "Ja sam jagnje Gospodnje. Raspolažite mnome, kao pastir, kako vaše srce nalaže." 

    Kada mu je Aringarosa izložio mogućnost koja im se ukazala, Sajlas je znao da u pitanju može biti samo Božja ruka na delu. Volšebna sudbina! Aringarosa je Sajlasa povezao sa čovekom koji je predložio plan - čovekom koji se nazivao Učiteljem. Iako se Učitelj i Sajlas nikada ne behu sreli licem u lice, svaki put kada su razgovarali telefonom Sajlas je bio ispunjen strahopoštovanjem, kako zbog dubine Učiteljeve vere tako i zbog raspona njegove moći. Izgledalo je da Učitelj sve zna, da ima oči i uši na svim mestima. Kako je Učitelj dolazio do svojih informacija Sajlas nije znao, ali Aringarosa je predano verovao Učitelju i Sajlasu je rekao da čini isto. "Radi kako ti Učitelj govori", rekao je Sajlasu biskup, "i izaći ćemo kao pobednici." 

    Pobednici. Sajlas je sada zurio u goli pod i plašio se da im je pobeda izmakla. Učitelj je prevaren. Ključni kamen je bio varljivi ćorsokak. A sa prevarom, sva nada je iščezla. 

    Sajlas je želeo da nazove biskupa Aringarosu i upozori ga, ali Učitelj je večeras prekinuo sve njihove kanale komunikacije. Radi naše bezbednosti.

    Naposletku, prevazilazeći ogroman strah, Sajlas se uspuza na noge i pronađe svoj ogrtač, koji je ležao na podu. Iz džepa uze mobilni telefon. Pognuvši glavu od srama, okrenu broj. 

    "Učitelju", prošaputao je, "sve je izgubljeno." Sajlas iskreno ispriča kako je prevaren.

     "Suviše brzo gubiš veru", odgovori Učitelj. "Upravo sam primio vesti. Najmanje očekivane, ali izuzetno dobrodošle. Tajna je u životu. Žak Sonijer je preneo ono što je trebalo pre nego što je umro. Uskoro ću te pozvati. Naš noćašnji posao još uvek nije okončan." 

 Poglavlje 47 .

      Vožnja u slabo osvetljenom teretnom delu oklopnog kamiona bila je poput vožnje u ćeliji. Langdon se borio protiv dobro mu poznate nervoze koja ga je mučila u zatvorenom prostoru. Verne je rekao da če nas odvesti na bezbednu udaljenost od grada. Kuda? Koliko daleko?

    Langdonu su se noge ukočile od sedenja po turski na metalnom podu i on promeni položaj, trgnuvši se kada krv ponovo poteče donjim delom njegovog tela. U rukama je još uvek stezao neobično blago koje su izneli iz banke. 

    "Mislim da smo sada na autoputu", prošaputa Sofi. 

   Langdon je osećao isto to. Kamion je, nakon zaustavljanja na kapiji banke, krenuo napred, skrećući i levo i desno neko vreme, i sada je ubrzavao do, kako se činilo, najveće brzine. Ispod njih, gume otporne na metke tutnjale su po glatkom asfaltu. Usredsređujući se na dragoceni smotuljak u rukama, Langdon ga položi na pod, odmota sako i izvadi kutiju, povlačeći je ka sebi. Sofi se premesti tako da su sedeli jedno pored drugog. Langdonu je izgledalo kao da su dvoje dece koja su se zbila nad božićnim poklonom. 

    Nasuprot toplim bojama kutije od ružinog drveta, intarzija u obliku ruže bila je načinjena od bledog drveta, verovatno jelovine, koje je jasno sijalo pod slabim svetlom. Ruža. Čitave armije i religije izgrađene su oko ovog simbola. Kao i tajna društva. Rozenkrojceri. Vitezovi Ružinog krsta.

     "Hajde", reče Sofi. "Otvori je." 

   Langdon duboko uzdahnu. Posežući za poklopcem, baci još jedan pogled pun divljenja na komplikovanu intarziju i potom, otkačivši kopču, podiže poklopac i otkri tajanstveni predmet u kutiji. 

     Langdon je gajio nekoliko fantazija u vezi sa onim što bi mogli otkriti u kutiji, ali svaka od njih bese pogrešna. Udobno ušuškan u grimiznu svilu ležao je predmet koji Langdon ni izbliza nije shvatao. 

     Izrađen od uglačanog belog mermera, bio je to kameni cilindar približno dimenzija tube sa teniskim lopticama. Međutim, cilindar je  bio znatno komplikovaniji od jednostavnog kamenog valjka i činilo se da je sastavljen od mnogo delova. Pet mermernih diskova veličine krofne bili su poredani i pričvršćeni jedan uz drugi unutar delikatnog bakarnog okvira. Ličilo je to na neku vrstu kaleidoskopa u obliku valjka sastavljenog od više točkica. Svaki kraj cilindra pričvršćivala je po jedna kapica, takođe mermerna, tako da nije bilo moguće zavirili u njegovu unutrašnjost. S obzirom na to da se čulo bućkunje, Langdon je pretpostavljao da je cilindar šupalj. 

     Jednako zbunjujuća kao i konstrukcija cilindra, međutim, bila su i pismena svuda po njegovoj površini, što je prvenstveno privlačilo Langdonovu pažnju. Na svakom od pet diskova pažljivo je ugravirana ista neverovatna serija slova - čitava abeceda. Cilindar je podsećao Langdona na jednu od njegovih igračaka iz detinjstva - dršku sa ispisanim pokretnim delovima, koji su se mogli okretati kako bi se stvorile različite reci. 

    "Neverovatno, zar ne?" prošaputala je Sofi. 

    Langdon podiže pogled. "Ne znam. Šta je, do đavola, to?" 

    Primeti blesak u Sofinim očima. "Moj deda je to pravio iz hobija. Izumeo ih je Leonardo da Vinči." 

      Čak i pod prigušenim svetlom Sofi je primetila Langdonovo iznenađenje. 

    "Da Vinči?" promrmljao je, ponovo gledajući predmet.

     "Da. Zove se kripteks. Prema mom dedi, nacrt je potekao iz jednog od Da Vinčijevih tajnih dnevnika."

     "Čemu služi?" 

    Imajući na umu večerašnje događaje, Sofi je znala da bi odgovor na to pitanje mogao nositi neke zanimljive implikacije. "To je sef, reče ona. "Za pohranjivanje tajnih informacija." 

    Langdonove oči se još više razrogačiše. 

   Sofi mu objasni da je jedan od omiljenih hobija njenog dede bilo pravljenje modela Da Vinčijevih pronalazaka. Talentovani zanatlija koji je sate provodio u svojoj radionici za metal i drvo, Žak Sonijer je uživao da stvara po uzoru na velike majstore - Faberžea, mnoge specijaliste za  gravuru i daleko praktičnijeg, Leonarda da Vinčija. 

     Čak i letimično pregledanje Da Vinčijevih dnevnika otkrivalo je stotine njegovih pronalazaka koje nikada nije realizovao. Jedna od omiljenih razbibriga Žaka Sonijera bilo je oživljavanje Da Vinčijevih manje poznatih ideja - sprava za merenje vremena, pumpi za vodu, kripteksa, pa čak i detaljno razrađenog modela srednjovekovnog francuskog viteza, koji je sada ponosno stajao na radnom stolu u njegovoj kancelariji. Kao rezultat proučavanja iz anatomije i kineziologije, Da Vinči je 1495. napravio nacrt unutrašnjeg mehanizma robota-viteza koji je imao sve zglobove i tetive, i bio osmišljen tako da može da ustane, maše rukama i pomera glavu zahvaljujući fleksibilnom vratu dok otvara i zatvara anatomski uverljivu vilicu. Taj vitez u oklopu, odu vekje verovala Sofi, bio je najdivnija stvar koji je njen deda ikada napravio... odnosno, sve dok nije videla kripteks u ovoj kutiji od ružinog drveta. 

    "Napravio mi je jedan ovakav kripteks kada sam bila mala", rekla je. "Ali nikada nisam videla neki ovako ukrašen i ovako velik." 

    Langdon nije skidao pogled sa kutije. "Nikada nisam čuo za kripteks."

     Sofi nije bila iznenađena. Većina Leonardovih nerealizovanih pronalazaka nikada nije proučavana, niti je imala ime. Bilo je moguće da je termin kripteks pronalasku dao njen deda, šio je odgovarajući naziv za spravu koja se koristila kriptografijom kako bi zaštitila informacije napisane na savijutku u unutrašnjosti, ili kodeksu.

    Da Vinči je bio pionir kriptografije, znala je Sofi, iako mu je to retko priznavano. Sofini predavači na univerzitetu su, predstavljajući kompjuterske metode obezbeđivanja podataka, hvalili moderne kriptografe poput Zimermana i Snajera, ali nisu pominjali da je upravo Leonardo pre mnogo vekova izumeo jedan od prvih osnovnih oblika enkripcije javnim ključem. Sofin deda joj je, naravno, ispričao sve o tome. 

     Dok je njihov oklopni kamion tutnjao autoputem, Sofi je Langdonu objasnila da je kripteks predstavljao Da Vinčijevo rešenje dileme kako poslati poverljive poruke na velike daljine. U eri bez telefona ili elektronske pošte, jedini izbor su bili poštonoše. Na nesreću, ako bi poštonoša posumnjao da pismo sadrži vredne informacije, mogao je više da zaradi ako ih proda neprijateljima nego ako isporuči pismo kome je namenjeno. 

   Mnogi veliki umovi u prošlosti pronalazili su kriptografska rešenja kako bi zaštitili podatke: Julije Cezar je razvio šemu pisanja u šiframa poznatu kao Cezarova kutija; Marija, kraljica Škotske, smislila je šifru supstitucije i tako je slala tajna naređenja iz zatvora; dok je genijalni arapski naučnik Abu Jusuf Ismail al-Kindi štitio svoje tajne zahvaljujući genijalno zamišljenoj šifri polialfabetske supstitucije. 

     Da Vinči je, međutim, zamenio matematiku i kriptografiju mehaničkim rešenjem. Kripteksom. Prenosnom kutijom u koju su se mogla bezbedno pohraniti pisma, karte, dijagrami, bilo šta. Kada bi informacija bila zapečaćena unutar kripteksa, samo je onaj koji je posedovao odgovarajuću šifru mogao da joj priđe. 

    "Potrebna nam je šifra", reče Sofi, pokazujući na brojčanike sa slovima. "Kripteks funkcioniše nalik bravi sa kombinacijama za bicikle. Ako poredaš brojčanike pravilno, brava se otvara. Ovaj kripteks ima pet brojčanika. Ako ih poredaš kako treba, žlebovi se unutra dovedu u isti niz i čitav cilindar se otvori." 

    "A onda?" 

     "Kada se cilindar otvori, pristupaš šupljem središnjem delu u koji se može smestiti mali svitak." 

    Langdon nije mogao da veruje. "I kažeš da ti je deda to pravio kada si bila mala?" 

      "Neke, da. Za rođendan bi mi poklonio kripteks i rekao bi mi zagonetku. Rešenje zagonetke je bila šifra za kripteks, i kada bih ga otkrila, mogla sam da ga otvorim i pronađem rođendansku čestitku." 

     "Mnogo truda oko čestitke." 

    "Ne, na čestitki bi se uvek nalazila druga zagonetka ili putokaz. Deda je voleo da smišlja komplikovani lov na blago koji je vodio po čitavoj kući, a koji bi me naposletku doveo tlo mog pravog poklona. Svaki je lov na blago bio provera karaktera ili zasluge, kako bi se proverilo da li sam zaslužila nagradu. A provere nikada nisu bile jednostavne." .

     Langdon ponovo pogleda napravu, još uvek skeptičan. "Ali zašto ga ne otvoriti na silu? Ili ga razbiti? Metal izgleda krhko, a mermer je meki kamen." 

   Sofi se nasmešila. "Zato što je Da Vinči bio suviše pametan da to ne bi predvideo. Osmislio je kripteks tako da se, ukoliko probaš da ga otvoriš na silu svitak automatski uništi. Gledaj." Sofi posegnu u kutiju i pažljivo izvadi cilindar. "Svaka poruka koja se ubacuje unutra prvo se napiše na svitku papirusa." 

    "A ne na parčetu kože?" 

     Sofi odmahnu glavom. "Na papirusu. Znam da je ovčija koža bila mnogo izdržljivija i češća u to doba, ali morao je to biti papirus. Što tanji to bolji." 

      "U redu."

     "Pre nego što se papirus ubaci u odeljak u kripteksu, obmota se oko krhkog stakalca."Ona nakrivi kripteks i tečnost u njemu zaklokota. "Staklo sa tečnošću."

      "Sa kakvom tečnošću?" 

      Sofi se nasmeši. "Sa sirćetom." 

     Langdon je oklevao za trenutak, a potom poče da klima glavom. "Genijalno." 

    Sirće i papirus, mislila je Sofi. Ako bi neko pokušao da na silu otvori kripteks, staklena cev bi se razbila i sirće bi brzo uništilo papirus. Pre nego što bi neko stigao da izvadi svitak, on bi se pretvorio u kašu. 

    "Kao što vidiš", reče mu Sofi, "jedini način da se dođe do poruke unutra jeste šifra od pet slova. A ako imamo pet brojčanika, svaki sa po dvadeset šest slova, to je dvadeset šest na peti stepen." Brzo je procenila broj permutacija. "Približno dvanaest miliona mogućnosti." 

    "Ako ti tako kažeš", reče Langdon, izgledajući kao da mu kroz glavu prolazi približno dvanaest miliona pitanja. "Šta misliš, kakva se informacija nalazi unutra?" 

     "Šta god da je u pitanju, deda je očigledno očajnički želeo da to  ostane tajna." Zastade, spuštajući poklopac kutije i posmatrajući intarziju u obliku ruže sa pet latica na njoj. Nešto ju je mučilo. "Jesi li rekao, ranije, da je ruža simbol Grala?"

      "Upravo tako. U simbolizmu Priorata, ruža i Gral su sinonimi."

     Sofi nabra čelo. "To je čudno, jer mi je deda uvek govorio da ruža znači tajnovitost. Imao je običaj da okači ružu na vrata svoje kancelarije kod kuće kada je obavljao neki poverljivi razgovor telefonom ili kada nije želeo da ga uznemiravam. Podsticao me je da i ja tako radim." Srećo, govorio joj je deda, umesto da se zaključavamo jedno od drugog, možemo da okačimo ružu - lafleur des secrets - na vrata kada nam je potrebna privatnost. Na taj ćemo način naučiti da poštujemo jedno drugo i da verujemo jedno drugom. Stari je rimski običaj da se okači ruža.

    "Sub rosa", reče Langdon. "Rimljani bi okačili ružu za vreme sastanaka da bi naznačili da je sastanak poverljiv. Oni koji su prisustvovali razumeli bi da šta god da je rečeno pod ružom - ili sub rosa - mora da ostane tajna." 

    Langdon joj na brzinu objasni da tajanstvenost koju ruža predstavlja nije jedini razlog što ju je Priorat koristio kao simbol Grala. Rosa rugosa, jedna od najstarijih vrsta ruže, imala je pet latica i pentagonalnu simetriju, baš poput zvezde vodilje Venere, što je ružu ikonografski snažno povezivalo za ženskošću. Pored toga, ruža je stajala u dubokoj vezi sa konceptom "pravog pravca" i navigacije. Ruža kompasa pomagala je putnicima pri navigaciji, kao i Ružine linije, longitudinalne linije na kartama. Iz ovog razloga, ruža je bila simbol koji je označavao Gral na mnogim nivoima - tajnovitost, ženskost i vodstvo - ženski putir i zvezda vodilja koja je upućivala na skrivenu istinu. 

     Kada je završio priču, izgledalo je da su mu se mišići lica iznenada stegli. 

   "Roberte? Jesi li dobro?" 

    Oči su mu bile prikovane za kutiju od ružinog drveta. "Sub... rosa", promucao je, dok mu se oprezno oduševljenje širilo licem. "Nije moguće." 

       "Šta?" 

      Langdon polako podiže pogled. "Ispod znaka ruže", prošaputa on. "Ovaj kripteks... mislim da znam šta je to."

                                   

nastavci:Romani u nastavcima