Dan Brown, Da Vinčijev Kod - Poglavlja 40, 41, 42, 43

 

Poglavlje 40 

     Boreći se sa menjačem, Langdon je uspeo da doveze oteti taksi do udaljenog kraja Bulonjske šume uz samo dva gašenja motora. Na nesreću, sve što je u toj situaciji bilo smešno iščezlo je pred senkom činjenice da je dispečer taksi udruženja stalno ponavljao poziv taksisti da se javi preko radija.

 
"Voiture cinq-six-trois. Où êtes-vous? Répondez!"

 
     Kada su stigli do izlaza iz parka, Langdon proguta sav mačizam i pritisnu kočnicu. "Bolje da ti voziš."
     Sofi kao da je laknulo kada je sela za volan. Nekoliko sekundi kasnije, kola su glatko klizila ka zapadu duž Aleje de Longšam, ostavljajući Vrt zemaljskih zadovoljstava iza sebe.

 
     "Na kojoj se strani nalazi ulica Hakso?" upita Langdon, posmatrajući kako kazaljka brzinometra prelazi sto kilometara na sat.

 
     Sofin pogled ostao je prikovan za put. "Taksista je rekao da je to pored teniskih terena Rolan Garos. Znam taj kraj."

 
     Langdon ponovo izvuče težak ključ iz džapa, mereći njegovu težinu na dlanu. Osećao je da je to predmet od neprocenjive važnosti. Možda ključ njegove slobode.

 
     Ranije, dok je pričao Sofi o vitezovima templarima, Langdon je shvatio da ovaj ključ, pored ugraviranog pečata Priorata, još nešto dovodi u vezu sa ovim bratstvom, i to na jedan suptilniji, diskretniji način. Jednakokraki krst bio je simbol ravnoteže i harmonije - ali i vitezova templara. Svima su bile poznate slike na kojima vitezovi templari nose bele tunike sa crvenim jednakokrakim krstom. Istina, kraci krsta templara bili su malo prošireni na krajevima, ali ipak jednake dužine.

Kvadratni krst. Baš kao ovaj na ključu.

 
      Langdon oseti kako mu mašta divlja dok je zamišljao šta bi mogli pronaći zahvaljujući ključu. Sveti gral. Gotovo se naglas nasmejao apsurdnosti svoje pomisli. Verovalo se da se Gral nalazi negde u Engleskoj, zakopan u nekoj skrivenoj komori ispod jedne od mnogi crkava templara, gde je sakriven najmanje od 1500. godine.

 
Era Velikog majstora Da Vinčija.

 
      Priorat je, kako bi sačuvao svoje moćne dokumente na sigurnom, bio primoran da ih tokom prvih vekova mnogo puta premešta. Istoričari su verovali da je Gral premeštan čak šest puta od kako je iz Jerusalima stigao u Evropu. Poslednji put je Gral "viđen" 1447. godine, kada su brojni svedoci opisali požar koji je izbio i gotovo progutao dokumenta pre nego što su, u četiri ogromna kovčega oko kojih su morali da zapnu po šestorica ljudi, odneta na sigurno mesto. Nakon toga, niko više nikada nije tvrdio da je video Sveti gral. Sve što se od tada čulo bile su povremene glasine o tome da je sakriven u Velikoj Britaniji, zemlji kralja Artura i vitezova okruglog stola. 

    Gde god da se nalazio, dve važne činjenice su opstajale: 

     Leonardo je znao gde se Gral nalazio za njegova života. 

    To skrovište se verovatno nije promenilo do današnjeg dana.

      Iz ovog razloga su tragaoci za Gralom još uvek pažljivo proučavali Da Vinčijeva dela i dnevnike u nadi da će otkriti skrivene tragove koji će ih odvesti do Grala. Neki su tvrdili da planinska pozadina na slici Bogorodica među stenama odgovara topografiji brdskog masiva punog pećina u Škotskoj. Drugi su tvrdili da je neobičan raspored apostola na Tajnoj večeri neka vrsta šifre. Bilo ih je koji su tvrdili da rendgenski zraci na Mona Lizi otkrivaju da je originalno bila naslikana sa priveskom od kamena lapis lazuli koji prikazuje Izidu - detalj koji je Da Vinči navodno kasnije odlučio da prefarba. Langdon nikada nije video dokaze da je privezak zaista bio naslikan, niti je mogao da zamisli kako bi ovaj podatak uopšte otkrio gde se nalazi Sveti gral, no ipak su fanatični tragaoci za Gralom još uvek o tome do besvesti raspravljali na Internetu. 

Svako voli dobru zaveru. 

A zavere su se stalno pojavljivale. Najnovija je, naravno, predstavljena zapanjujućim otkrićem daje Da Vinčijeva čuvena slika Poklonjenje mudraca krila mračnu tajnu ispod slojeva boje. Italijanski dijagnostičar umetnosti, Mauricio Seracini, otkrio je uznemirujuću istinu, koju je Njujork tajmsmagazin uočljivo preneo u članku pod  naslovom "Zataškivanje Leonarda". 

      Iako je sivo-zelena skica ispod slike Poklonjenje mudraca zaista bila Da Vinčijevo delo, Seracini je otkrio da sama slika, bez sumnje, to nije. Istina je bila da je neki anonimni slikar, kao u bojanci, bojom ispunjavao Da Vinčijeve skice godinama nakon njegove smrti. Daleko je više uznemiravalo ono što se nalazilo ispod boje. Snimci dobijeni infracrvenom reflektografijom i rendgenskim zracima pokazuju da je taj slikar - šaljivdžija, dok je ispunjavao Da Vinčijeve skice, sumnjivo odstupao od osnovnog crteža... kao da želi da iskrivi Da Vinčijeve prave namere. Kakva god bila prava priroda crteža ispod slike, još uvek nije obelodanjena. Ipak, osramoćeni zvaničnici galerije Ufici u Firenci smesta su sliku otpremili u skladište sa druge strane ulice. Posetioci Leonardove prostorije u Galeriji sada nailaze na zbunjujuću pločicu na mestu gde je nekada visilo Poklonjenje mudraca. 

                                  OVO DELO PROLAZI KROZ DIJAGNOSTIČKE 

                                 TESTOVE U PRIPREMI ZA RESTAURACIJU. 

      U bizarnom podzemnom svetu savremenih tragalaca za Gralom, Leonardo da Vinči je i dalje predstavljao veliku nepoznanicu čitave potrage. Činilo se da njegova umetnička dela umiru od želje da otkriju tajnu, no ipak, kakva god da je ta tajna bila, ostala je skrivena - možda ispod slojeva boje, možda šifrovana na samoj površini, a možda je nigde nije ni bilo. Možda je obilje Da Vinčijevih nagoveštaja samo prazno obećanje ostavljeno kako bi mučilo radoznale i nabacilo podrugljivi osmejak na lice njegove Mona Lize. 

      "Da li je moguće", upita Sofi, vraćajući Langdona u sadašnjost, "da ključ koji držiš otključava skrovište na kojem se nalazi Sveti gral?" 

      Langdonov smeh zvučao je usiljeno, čak i njemu samom. "Zaista ne verujem. Pored toga, kažu da je Gral sakriven negde u Ujedinjenom kraljevstvu, a ne u Francuskoj", uputio ju je na brzinu. 

    "Ali čini se da je Gral jedini logični zaključak", insistirala je. "Imamo izuzetno siguran ključ, obeležen pečatom Sionskog priorata, koji nam je ostavio sam član Sionskog priorata – bratstva koje, upravo si mi rekao, čuva Sveti gral." 

    Langdon je znao da su njeni argumenti logični, pa ipak ih intuitivno nikako nije mogao prihvatiti. Postojale su glasine da se Priorat zakleo da će jednog dana Gral vratiti u Francusku, na njegovo konačno odredište, ali sasvim sigurno nisu postojali nikakvi istorijski dokazi da se to zaista desilo. Sve i da je Priorat uspeo da Gral vrati u Francusku, adresa u ulici Hakso broj 24, pored teniskih terena, teško da je zvučala kao otmeno i prikladno mesto. "Sofi, zaista ne vidim kako bi ovaj ključ bio u nekoj vezi sa Gralom." 

    "Zato što bi trebalo da je Gral u Engleskoj?"

      "Ne samo zato. Mesto na kojem se nalazi Sveti gral je jedna od najbolje čuvanih tajni u istoriji. Članovi Priorata čekaju decenijama, dokazujući da su dovoljno poverljivi, pre nego što budu unapređeni u najviše ešalone bratstva i saznaju gde se nalazi Gral. Tu tajnu štiti komplikovani sistem podeljenog znanja, i iako je bratstvo Priorata izuzetno veliko, samo četiri člana u određeno vreme znaju gde je Gral sakriven - Veliki majstor i njegova tri senechaux. Verovatnoća da je tvoj deda bio jedan od četvorice vrhovnika veoma je mala." 

    Moj deda jeste bio jedan od njih, mislila je Sofi, pritiskajući gas. U sećanju joj je ostao urezan prizor koji je bez ikakve sumnje potvrđivao status njenog dede u bratstvu.

     "A čak i da tvoj deda jeste bio u gornjem ešalonu, nikada mu ne bi bilo dozvoljeno da nešto otkrije nekome ko ne pripada bratstvu. Nezamislivo je da bi tebe uveo u taj uski krug." 

    Već sam bila tamo, mislila je Sofi, prizvavši ritual iz podruma. Pitala se da li je to pravi trenutak da ispriča Langdonu čemu je prisustvovala one noći u zamku u Normandiji. Većdeset godina ju je stid sprečavao da se nekome ispovedi. Stresla bi se na samu pomisao o tome. Negde u daljini začule su se sirene, i ona oseti kako je obuzima sve veći umor. 

     "Tamo!" reče Langdon, uzbuđen što je ugledao ogroman kompleks teniskih terena Rolan Garos kako se pomalja ispred njih. 

     Sofi se provuče do terena. Nakon što su ga nekoliko puta promašili, naposletku su otkrili ukrštanje sa ulicom Hakso i skrenuli u nju, vozeći se u pravcu malih brojeva. Ulica je postajala sve više industrijska. 

     Potreban nam je broj dvadeset i četiri, Langdon reče sam sebi, shvatajući da u potaji traži crkvene tornjeve. Ne budi smešan. Zaboravljena crkva templara u ovom kraju? 

    "Eno ga", uzviknu Sofi, pokazujući.

      Langdonove oči pratile su Sofinu ispruženu ruku do građevine pred njima. 

     Šta, zaboga?... 

    Zgrada je bila moderna. Zdepasto utvrđenje sa ogromnim neonskim jednakokrakim krstom koji je sijao sa vrha fasade. Ispod krsta nalazio se natpis: 

       CIRIŠKA DEPOZITNA BANKA 

     Langdon je bio srećan što se nije izlanuo da je očekivao crkvu templara. Opasnost po karijeru simbologa ležala je u njihovoj sklonosti da skrivena značenja pronalaze u situacijama kada ih nema. U ovom slučaju, Langdon beše potpuno zaboravio da je jednakokraki krst simbol na zastavi neutralne Švajcarske. 

     Barem je ta misterija rešena. 

     Sofi i Langdon imali su ključ od pretinca u švajcarskoj banci. 

 Poglavlje 41

         Izvan zamka Gandolfo, talas planinskog vazduha jurnuo je preko vrha litice i visoke zaravni, izazivajući jezu u biskupu Aringarosi kad je iskoračio iz fijata. Trebalo je bolje da se obučem, mislio je, opirući se refleksu da se strese. Poslednji utisak koji je trebalo večeras da ostavi bila je slabost ili strah. 

       Zamak je bio u mraku, izuzev prozora na samom vrhu zgrade, koji su zloslutno svetleli. Biblioteka, mislio je Aringarosa. Budni su i čekaju.Pognuo je glavu da se odupre vetru, grabeći napred a da kupole opservatorije nije udostojio ni pogleda. 

     Sveštenik koji ga je dočekao na vratima izgledao je pospano. Isti onaj sveštenik koji beše dočekao Aringarosu pre pet meseci. Međutim, večeras je to učinio sa mnogo manje gostoljubivosti. "Zabrinuli smo se za vas, biskupe", rekao je sveštenik gledajući na sat, a Aringarosi je izgledao više ozlojeđen nego zabrinut. 

      "Izvinjavam se. Avionske linije su tako nepouzdane ovih dana." 

    Sveštenik promrmlja nešto nerazumljivo i potom reče: "Čekaju vas gore. Ispratiću vas." 

      Biblioteka je bila prostrana četvrtasta prostorija obložena tamnim drvetom od poda do tavanice. Na svakoj straninalazile su se visoke police prepune knjiga. Pod je bio od smeđeg mermera sa ivicom od crnog bazalta - prikladno podsećanje na to da je zgrada nekada bila palata.

     "Dobrodošli, biskupe", obrati mu se glas sa druge strane prostorije. Aringarosa pokuša da vidi ko mu se obraća, ali svetla su bila prigušena - mnogo više nego za vreme njegove prve posete, kada je sve bleštalo. Noć surovog buđenja. Večeras, ovi ljudi su sedeli u senkama, kao da se pomalo stide onoga što treba da se desi. 

    Aringarosa uđe polako, čak kraljevski dostojanstveno. Video je obrise trojice muškaraca za dugim stolom na drugom kraju prostorije. Siluetu čoveka u sredini prepoznao je istog trenutka - debeli Secretarius Vaticana, vrhovni arbitar za sva pravna pitanja u Vatikanu. Druga dvojica bili su italijanski kardinali na visokim položajima.

      Aringarosa je koračao bibliotekom, prilazeći im. "Izvinjavam se što kasnim. U različitim smo vremenskim zonama. Mora da ste umorni." 

      "Ništa zato", reče državni sekretar Vatikana, ruku skrštenih na ogromnom stomaku. "Zahvalni smo vam što ste potegli čak ovamo. Najmanje što možemo da uradimo jeste da vas budni dočekamo. Možemo li vam ponuditi kafu ili neko osveženje?" 

     "Voleo bih da se ne pretvaramo da je ovo kurtoazna poseta. Moram da stignem na još jedan avion. Da pređemo na posao?" 

     "Naravno", reče državni sekretar Vatikana. "Delali ste brže nego što smo zamišljali." 

     "Jesam li?" 

     "Imate još mesec dana." 

       "Vi ste vašu zabrinutost iskazali još pre pet meseci", reče Aringarosa. "Zašto bih ja čekao?"

       "U pravu ste. Veoma smo zadovoljni vašom ekspeditivnošću."

Aringarosin pogled pređe duž dugog stola, do velike crne akten-tašne. "Je li to ono što sam tražio?" 

        "Jeste." Državni sekretar je zvučao zabrinuto. "Mada, moram da priznam, brine nas taj zahtev. Izgleda prilično..."

      "Opasno", dovrši jedan od kardinala."Jeste li sigurni da ga ne možemo prebaciti nekuda? Suma je van svake pameti." 

     Sloboda je skupa. "Ne brinem se za svoju bezbednost. Bog je uz mene." 

    Izgledalo je da sumnjaju u to.

      "Onoliko koliko sam zahtevao?" 

     Državni sekretar klimnu. "Obveznice Vatikanske banke velikih vrednosti koje glase na donosioca. Svugde u svetu prihvataju se kao gotovina." 

     Aringarosa priđe kraju stola i otvori aktovku. Dva debela svežnja obveznica nalazila su se unutra, svaki sa pečatom Vatikana i natpisom PORTATORE - što je značilo da obveznice može da unovči onaj ko ih  poseduje. 

     Secretarius je izgledao napeto. "Moram da kažem, biskupe, svi bismo se bolje osećali da je ovo gotovina." 

       Ne bih mogao ni da podignem toliko mnogo novčanica, mislio je Aringarosa, zatvarajući aktovku. "Obveznice vrede koliko i novac. Sami ste tako rekli." 

     Kardinali u nelagodi razmeniše poglede. Naposletku, jedan od njih reče: "Da, ali je ove obveznice moguće pratiti do Vatikanske banke." 

      Aringarosa se nasmeši za sebe. Upravo zato je Učitelj predložio da Aringarosa uzme novac u obveznicama Vatikanske banke. Služilo je to kao osiguranje. Sada smo u ovome svi zajedno. "Ovo je savršeno legalna transakcija", ustade u odbranu Aringarosa. "Opus Dei je lična prelatura Vatikana, a Njegova svetost može da raspolaže ovim sredstvima kako smatra za shodno. Nikakav zakon se ne krši." 

      "Istina, pa ipak..." Državni sekretar se naže napred i stolica zaškripe pod njegovom težinom. "Nije nam poznato šta nameravate da uradite sa tim novcem, a ako je to na bilo koji način nelegalno..." 

       "Imajući na umu šta tražite od mene", suprotstavi se Aringarosa, "šta radim sa ovim novcem uopšte vas se ne tiče." 

     Nastade duga tišina. 

      Znaju da sam u pravu, mislio je Aringarosa. "A sada, pretpostavljam da treba nešto da potpišem?" 

       Svi skočiše, spremno mu gurajući papir, kao da samo žele da ode. 

     Aringarosa je posmatrao papir pred sobom. Nosio je papski pečat. "Ovo je identično kopiji koju ste mi poslali?"

       "Doslovce." 

      Aringarosa je bio iznenađen zbog toga što ništa nije osećao dok je potpisivao dokument. Činilo se da su trojica ljudi, međutim, odahnuli sa olakšanjem. 

      "Hvala vam, biskupe", reče državni sekretar. "Vaša služba Crkvi neće nikada biti zaboravljena." 

     Aringarosa podiže aktovku. Četvorica dostojanstvenika se pogledaše za trenutak kao da postoji još nešto što treba reći, ali očigledno ne beše. Aringarosa se okrete i zaputi se ka vratima. 

       "Biskupe?" pozva ga jedan od kardinala kad stiže do praga. 

     Aringarosa zastade, okrećući se. "Da?" 

      "Kuda dalje putujete?"

       Aringarosa je osećao da je pitanje više duhovne nego geografske prirode, pa ipak nije imao nameru da raspravlja o moralnosti u ovo doba. "Pariz", reče, i izađe. 

 Poglavlje 42

       Ciriška depozitna banka bila je Geldschrank 0-24 h banka sa paletom savremenih anonimnih usluga u tradiciji švajcarskih bankovnih računa obeleženih brojevima. Sa filijalama u Cirihu, Kuala Lumpuru, Njujorku i Parizu, banka je poslednjih godina proširila svoje usluge tako da je sada nudila i pohranjivanje pomoću kompjuterizovane anonimne šifre. 

    Osnova njenog delovanja bila je ubedljivo najstarija i najjednostavnija ponuda - anonyme Lager - usluge deponovanja na neviđeno, takođe poznate i kao 'anonimni sefovi'. Klijenti koji suželeli da pohrane bilo šta, od potvrda o obveznicama do vrednih slika,mogli su anonimno deponovati svoju imovinu, a isto je tako i svakog trenutka podići, prolazeći kroz postupak koji je za cilj imao da stvori čitav niz visokotehnoloških velova privatnosti. 

      Dok je Sofi zaustavljala taksi ispred njihovog odredišta, Langdon je posmatrao doslednu arhitekturu zgrade, osećajući da je Ciriška depozitna banka kompanija sa malo smisla za humor. Zgrada je bila pravougaonik bez prozora koji je izgledao kao daje u potpunosti iskovan od čelika bez sjaja. Nalik ogromnoj metalnoj cigli, utvrđenje je bilo uvučeno u odnosu na ulicu, a četiri i po metra visok neonski jednakokraki krst sijao je na fasadi. 

      Reputacija poverljivosti bankarskog poslovanja koju je Švajcarska imala postala je jedan od najunosnijih izvoznih proizvoda ove države. Preduzeća poput ovog postala su zloglasna u svetu umetnosti jer su pružala savršeno mesto na kojem su kradljivci umetničkih dela mogli da kriju ukradene predmete, godinama ukoliko je to potrebno, sve dok se prašina ne slegne. Depoziti su zakonima o privatnosti bili zaštićeni od policijskog istraživanja. Pored toga, bili su povezani sa bankovnim računima obeleženim brojevima, bez imena. Kradljivci su stoga mogli da se opuste, znajući da su pokradeni predmeti na sigurnom i da ih nikada ne mogu povezati sa njima.

      Sofi zaustavi taksi ispred impozantne kapije koja je zaklanjala prilazni put do banke - cementom oivičenu stazu koja se spuštala ispod zgrade. Video kamera iznad kapije bila je uperena direktno u njih i  Langdon je imao osećaj da je ova kamera, za razliku od onih u Luvru, prava. 

    Sofi spusti prozor i pogleda elektronsku tablu sa vozačeve strane. LCD ekran sadržao je uputstva na sedam jezika. Na vrhu liste nalazio se engleski. 

                                                       UBACITE KLJUČ. 

      Sofi izvadi zlatni laserski narezan ključ iz džepa i usmeri pažnju ponovo na tablu. Ispod ekrana se nalazila trouglasta rupa. 

      "Nešto mi govori da će odgovarati", reče Langdon. 

       Sofi postavi trouglasti ključu istu ravan sa otvorom i ubaci ga, gurajući ga unutra sve dok čitav ključ nije ušao. Očigledno nije bilo potrebno okretati ga. Istog trenutka, kapija poče da se otvara. Sofi skinu nogu sa kočnice i kola kliznuše do sledeće kapije i table. Iza njih, prva se kapija zatvorila, uhvativši ih u zamku poput broda u prevodnici. 

     Langdonu se nije dopadao osećaj zatočenosti. Nadajmo se da i ova druga kapija radi.

       I druga je tabla sadržala poznato uputstvo. 

                                                       UBACITE KLJUČ. 

    Kada je Sofi upravo to i učinila, druga se kapija istog trenutka otvori. Nekoliko trenutaka kasnije, silazili su krivudavom stazom koja se spuštala ka unutrašnjosti građevine. 

    Privatna garaža bila je mala i slabo osvetljena, sa mestima za desetak kola. Na njenom udaljenom kraju Langdon spaziglavni ulaz u zgradu. Crveni tepih se protezao preko cementnog poda, vodeći posetioce do velikih vrata za koja se činilo da su iskovana od čvrstog metala. 

     Toliko o dvojakim porukama, pomisli Langdon. Dobrodošli i držite se podalje. 

    Sofi parkira taksi u blizini ulaza i ugasi motor. "Bolje da ostaviš pištolj ovde." 

       Sa zadovoljstvom, pomisli Langdon, gurnuvši pištolj ispod sedišta.

       Izašli su iz kola i hodajući crvenim tepihom stigli do čelične ploče od vrata. Na njima nije bilo nikakve drške, ali se na zidu pored nalazila još jedna trouglasta rupa. Ovog puta, nije bilo uputstava. 

        "Drži podalje one koji sporo uče", reče Langdon. 

      Sofi se nervozno nasmeja. "Idemo." Gurnu ključu rupu i vrata se uz tiho zujanje otvoriše ka unutra. Razmenivši poglede, Sofi i Langdon uđoše. Iza njih, vrata se uz tup udar zatvoriše. 

     Foaje Ciriške depozitne banke bio jenapadno dekorisan, kao nijedan koji Langdon do tada beše video. Dok se većina banaka zadovoljavala uobičajenim mermerom i granitom, ova se opredelila za metal i zakivke od jednog do drugog zida. 

    Ko li im je dekorater? pitao se Langdon. Metaloprodukt? 

      Dok je pogledom prelazila preko hola, Sofi je izgledala jednako uplašeno. 

      Sivi metal se nalazio svuda - na podu, zidovima, vratima - čak je izgledalo da su i stolice u holu napravljene od livenog metala. Ipak, efekat je bio impresivan. Poruka je bila jasna: ulazite u sef. 

      Kada su ušli, krupni čovek iza pulta podiže pogled. Isključio je mali televizor koji je do tada gledao i dočekao ih prijatnim osmehom. Uprkos ogromnim mišićima i vidljivom naoružanju, govorio je sa uglađenom učtivošću švajcarskog potrčka.

      "Bonsoir", reče. "Izvolite?" 

      Pozdrav na dva jezika bio je najnoviji trik gostoljubivosti evropskih domaćina. Nisu pravili nikakve pretpostavke i omogućavali su gostu da odgovori na kojem god jeziku mu se prohte. 

      Sofi ne odgovori ni na jednom. Jednostavno je položila ključna pult ispred čoveka. 

     Ovaj pogleda naniže i istog trenutka se ispravi. "Naravno. Vaš lift se nalazi na kraju hodnika. Obavestiću nekoga da dolazite." 

       Sofi klimnu i uze ključ. "Koji sprat?" 

      Čovek je čudno pogleda. "Vaš ključ daje uputstvo liftu na koji sprat da ide."

          Ona se osmehnu. "Ah, da." 

   Čuvar je posmatrao novopridošlice kako idu ka liftu, ubacuju ključ, ulaze i nestaju. Čim su se vrata za njima zatvorila, on zgrabi telefon. Nikoga nije obaveštavao da stižu; nije bilo potrebe za tim. Čuvar sefova ih je spremno čekao otkad su ubacili ključ na ulaznoj kapiji. 

     Umesto toga, zvao je dežurnog upravnika banke. Dok je telefon zvonio, čuvar ponovo uključi televizor i zagleda se u njega. Vesti koje je gledao upravo su se završavale. Uspeo je da ponovo vidi dva lica na ekranu. 

    Upravnik se javi. "Oui?" 

     "Imamo izvesnu situaciju ovde dole." 

     "Šta se dešava?" upitao je upravnik. 

     "Francuska policija noćas traga za dvoje begunaca."

      "Pa?" 

      "Oboje su upravo ušli u našu banku." 

     Upravnik tiho opsova. "U redu. Smesta ću pozvati gospodina Vernea." Čuvar potom spusti slušalicu i okrete drugi broj. Ovoga puta, zvao je Interpol. 

      Langdon je bio iznenađen kada je osetio da se lift spušta, umesto da se penje. Nije imao predstavu o tome za koliko su spratova skliznuli ispod nivoa tla pre nego što su se vrata konačno otvorila. Nije važno. Bio je srećan što je izašao iz lifta. 

     Demonstrirajući ažurnost koja je ostavljala utisak, domaćin ih je već čekao. Postariji i prijatan, obučen u brižljivo ispeglano flanelsko odelo zbog kojeg je izgledao kao da tu ne pripada - bankar starog kova u modernom svetu visoke tehnologije.

     "Bonsoir", reče čovek. "Dobro veče. Budite ljubazni i pođite za mnom, s'il vous plait." Ne čekajući odgovor, okrete se na peti i hitro  krenu niz uski metalni hodnik. 

     Langdon i Sofi su ga pratili niz hodnike, prolazeći pored velikih prostorija ispunjenih kompjuterima koji su treptali. 

       "Voici", reče njihov domaćin, zaustavljajući se ispred čeličnih vrata i otvarajući ih. "Evo nas." 

      Langdon i Sofi zakoračiše u drugi svet. Mala prostorija pred njima izgledala je kao otmena dnevna soba nekog dobrog hotela. Metal i zakivci behu nestali. Zamenili su ih orijentalni ćilimi, nameštaj od tamne hrastovine i meke fotelje. Na širokom stolu na sredini prostorije dve kristalne čaše stajale su pored otvorene flaše perijea, čiji su mehurići još uvek žuborili. Posuda od kalaja sa kafom pušila se pored njega. 

    Kao sat, mislio je Langdon. Prepustite sve Švajcarcima.

     Čovek se uviđavno osmehnu. "Rekao bih da je ovo vaša prva poseta našoj banci?" 

     Sofi je oklevala, potom klimnu. 

      "Razumem. Ključevi se često ostavljaju u nasledstvo i posetioci koji su prvi put ovde gotovo po pravilu nisu upoznati sa procedurom." Pokaza na sto sa pićem. "Ova prostorija vam je na raspolaganju koliko god je potrebno." 

     "Kažete da se ključevi ponekad nasleđuju?" upita Sofi. 

     "Tačno. Vaš ključ je poput švajcarskih računa obeleženih brojem, koji se često zaveštavaju iz generacije u generaciju. Za naše zlatne račune, najmanji period zakupa sefa iznosi pedeset godina. Plaćeno unapred. Dakle, viđamo dosta generacija jedne porodice."

    Langdon je zurio. "Jeste li rekli pedeset godina?“ 

     "Najmanje", odgovori njihov domaćin. "Naravno, možete odabrati mnogo duži period zakupa, ali ukoliko ne dođe do daljih dogovora, i ništa se ne desi sa računom pedeset godina, sadržaj tog sefa se automatski uništava. Da vas provedem kroz proces pristupa vašem sefu?" 

    Sofi klimnu. "Molim vas."

 

       Njihov domaćin rukom pokaza po luksuznom salonu. "Ovo je vaša privatna soba. Kada izađem iz nje, možete ovde provesti koliko god vremena želite pregledajući i menjajući sadržaj vašeg sefa, koji će stići... ovde." Odvede ih do udaljenog zida gde je široka prenosna traka uz graciozno skretanje ulazila u prostoriju, pomalo nalik pokretnoj traci za prtljag. "Ključ ubacujete u otvor tamo..." Čovek pokaza na veliku elektronsku tablu naspram pokretne trake. Na tabli se nalazio poznati trouglasti otvor. "Kada kompjuter potvrdi oznake na vašem ključu, ukucavate broj računa i vaša sef-kutija će automatski stići iz donjeg glavnog sefa do vas. Kada završite, kutiju stavljate natrag na pokretnu traku, ponovo ubacujete ključi proces teče obratno. Zahvaljujući tome što se sve odvija automatski, vaša privatnost je zagarantovana, čak i u odnosu na osoblje ove banke. Ukoliko vam je bilo šta potrebno, jednostavno pritisnite uslužno dugme na stolu u središtu prostorije." 

    Sofi se spremala da postavi pitanje kad je telefon zazvonio. Čovek je bio zbunjen i izgledalo je da mu je neprijatno. "Molim vas, izvinite me." Priđe telefonu, koji se nalazio na stolu pored kafe i perijea. 

      "Oui?" javio se. 

     Čelo mu se naboralo dok je slušao glas sa druge strane. "Oui... oui... d'accord." Spustio je slušalicu i izveštačeno im se nasmešio. "Izvinjavam se, sada ću morati da vas napustim. Osećajte se kao kod kuće." Brzo pođe ka vratima. 

    "Izvinite", pozva ga Sofi. "Da li biste mogli nešto da mi razjasnite pre nego što odete? Pomenuli ste da treba da ukucam broj računa!" 

     Čovek zastade na vratima. Bio je bled. "Naravno. Poput većine švajcarskih banaka, naši sefovi su povezani sa brojem, a ne sa imenom. Vi imate ključi lični broj računa poznat samo vama. Vaš ključ je polovina vaše identifikacije. Lični broj računa je druga polovina. Inače, ukoliko izgubite ključ, svako bi ga mogao upotrebiti."

      Sofi je oklevala. "A šta ako mi moj dobročinitelj nije ostavio broj računa?"

     Bankarevo srce zalupa. U tom slučaju očigledno nemate šta da tražite ovde. Smireno im se osmehnu. "Poslaću nekoga da vam pomogne. Uskoro će stići." 

      Odlazeći, bankar zatvori vrata iza sebe i okrete tešku bravu, zaključavajući ih unutra. 

      Na drugom kraju grada, Kole je stajao na koloseku železničke stanice Gar du Nor kada mu je telefon zazvonio. 

    Bio je to Faš. "Interpol je dobio dojavu", rekao je. "Pusti vozove. Langdon i Nevo su upravo ušetali u parišku filijalu Ciriške depozitne banke. Hoću da naši ljudi smesta budu tamo."

     "Ima li nagoveštaja o tome šta je Sonijer pokušavao da saopšti agentu Nevo i Robertu Langdonu?" 

    Fašov glas bio je hladan. "Ako ih uhapsite, poručnice Kole, moći ću lično da ih pitam."

     Kole je shvatio poruku. "Ulica Hakso broj dvadeset četiri. Odmah, kapetane."

      Spusti slušalicu i pozva svoje ljude preko radija. 

 Poglavlje 43 

      Andre Verne - predsednik pariškog ogranka Ciriške depozitne banke - živeo je u otmenom stanu iznad banke. Uprkos udobnom smeštaju, oduvek je sanjao da ima stan na reci na L'ille Sen-Lui, gde je mogao živeti rame uz rame sa pravim cognoscenti, umesto ovde, gde se susretao samo sa nezgrapno bogatima. 

    Kada se penzionišem, govorio je Verne sam sebi, ispuniću podrum retkim bordoom, ukrasiti salon Fragonarom i možda Bušeom, a dane ću provoditi u potrazi za antikvitetnim nameštajem i retkim knjigama u Latinskoj četvrti. 

   Te noći, Verne je bio budan tek šest i po minuta. Ipak, dok je žurio kroz podzemni hodnik banke, izgledao je kao da su ga njegov lični krojači frizer uglancali do savršenstva. Besprekorno odeven u svileno odelo, Verne špricnu u usta malo spreja i popravi kravatu u hodu. Nije mu bilo prvi put da ga probude kako bi se pobrinuo za klijente koji su stizali iz različitih vremenskih zona. Iz tog razloga, svoje navike spavanja je razvio po uzoru na Masai ratnike - afričko pleme ratnika čuvenih po svojoj sposobnosti da se probude iz najdubljeg sna i za svega nekoliko sekundi budu pripravni za borbu. 

    Za boj spreman, pomisli Verne, plašeći se da bi se poređenje ove noći moglo pokazati kao neobično tačno. Dolazak klijenta sa zlatnim ključem uvek je zahtevao dodatnu pažnju, ali dolazak klijenta sa zlatnim ključem za kojim je Sudska policija izdala poternicu biće izuzetno delikatna stvar. Banka je imala dovoljno sukoba sa silama zakona oko prava na privatnost svojih klijenata i bez dokaza da su neki od njih kriminalci. 

    Pet minuta, rekao je Verne sam sebi. Ti ljudi moraju da napuste moju banku pre nego što policija stigne. 

    Ako bude brzo delao, katastrofa može biti izbegnuta. Verne će reći policiji da su dotični begunci zaista ušli u njegovu banku, kao što je javljeno, ali da su odbijeni budući da nisu imali broj računa. Da barem prokleti čuvar nije pozvao Interpol. Diskrecija očigledno nije reč koju je čuvar od 15 evra na sat imao u svom rečniku. 

     Zaustavljajući se na pragu, on duboko uzdahnu i opusti mišiće. Potom, namestivši 'srdačan' osmeh, otključa vrata i ulete u prostoriju poput toplog povetarca. 

    "Dobro veče", rekao je, gledajući ka klijentima. "Ja sam Andre Verne. Kako vam mogu biti na us..." Ostatak rečenice zastao je negde ispod njegove Adamove jabučice. Žena pred njim bila je posetilac koga je najmanje očekivao. 

      "Izvinite, da li se poznajemo?" upita Sofi. Bankar je za trenutak izgledao kao da je video duha. 

      "Ne...", promrmlja predsednik banke. "Ne verujem... Ovde se sve dešava u anonimnosti." On uzdahnu i usiljeno se osmehnu. "Pomoćnik mi je rekao da imate zlatan ključ, ali da nemate broj računa. Mogu li da pitam kako ste došli do ovog ključa?"

     "Moj deda mi ga je dao", odgovori mu Sofi, pomno ga posmatrajući. Njegova nelagoda sada je bila još uočljivija. 

     "Zaista? Deda vam je dao ključ, ali ne i broj računa?" 

    "Nije imao vremena", reče Sofi. "Ubijen je večeras." 

    Na njene reči bankar se zatetura unatrag. "Žak Sonijer je mrtav?" upita, dok su mu se oči ispunjavale užasom. "Ali... kako?!" 

    Sada je Sofi ustuknula, nema od šoka. "Vi ste poznavali mog dedu?" 

    Bankar Andre Verne izgledao je jednako zaprepašten. Pokušao je da se umiri tako što se oslonio o sto. "Žak i ja smo bili bliski prijatelji. Kada se to dogodilo?" 

     "Večeras. U Luvru." 

    Verne ode do duboke kožne fotelje i utonu u nju. "Moram oboma da vam postavim izuzetno važno pitanje." Podiže pogled ka Langdonu, pa ga ponovo usmeri ka Sofi. "Da li je neko od vas dvoje umešan u njegovu smrt?" 

    "Ne!" reče Sofi. "Naravno da ne." 

      Verneov izraz bio je smrknut i on zastade, razmišljajući. "Vaše slike je Interpol razaslao svuda. Tako sam vas prepoznao. Traže vas  zbog ubistva." 

    Sofi klonu. Faš je već obavestio Interpol? Izgledalo je da je kapetan motivisaniji nego što je Sofi očekivala. Brzo objasni Verneu ko je Langdon i šta se te noći odigralo unutar Luvra. 

    Verne je bio zapanjen. "I dok je vaš deda umirao, ostavio vam je poruku da pronađete gospodina Langdona?" 

    "Da. I ovaj ključ." Sofi položi zlatni ključ na sto sa kafom ispred Vernea, okrećući ga tako da je pečat Priorata ostao sa donje strane. 

       Verne pogleda ključali ga ne dotaknu. "Ostavio vam je samo ovaj ključ? Ništa drugo? Nikakvo parče papira?" 

     Sofi je znala da je u Luvru žurila, ali je bila sigurna da ništa drago nije videla iza Bogorodice među stenama. "Ne. Samo ključ." 

    Verne beznadežno uzdahnu. "Bojim se da je svaki ključ elektronski povezan sa desetocifrenim brojem računa koji funkcioniše kao šifra. Bez broja, vaš ključ je bezvredan." 

    Deset cifara. Sofi je nevoljno izračunala kriptografsku verovatnoću. Deset milijardi mogućih rešenja. Čak i kada bi mogla uposliti najmoćnije kompjutere paralelnog procesiranja koje je Sudska policija imala, još uvek bi joj bilo potrebno nedelje da otkrije šifru. "Sigurno nam, gospodine, sa obzirom na okolnosti, možete pomoći."

     "Žao mi je. Zaista ne mogu ništa da učinim. Klijenti sami biraju svoj broj računa preko posebnog terminala, što znači da je broj računa poznat samo klijentu i kompjuteru. To je jedan način da se osigura anonimnost. Kao i sigurnost naših zaposlenih." 

    Sofi je shvatala. Supermarketi su postupali na isti način. ZAPOSLENI NEMAJU KLJUČEVE OD SEFA. Ova banka očigledno nije želela da rizikuje da neko ukrade ključ i potom, uzevši zaposlenog za taoca, sazna broj računa. 

    Sofi sede pored Langdona, pogleda ključ, potom Vernea. "Imate li ikakvu predstavu o tome šta je moj deda ostavio u vašoj banci?" 

    "Baš nikakvu. To je princip Geldschrank banke." 

     "Gospodine Verne", insistirala je, "imamo veoma malo vremena noćas. Biću veoma direktna, ako dozvolite." Posegnu za zlatnim ključem i okrete ga, gledajući bankara u oči dok ga je suočavala sa pečatom Sionskog priorata. "Da li vam simbol na ovom ključu nešto znači?"

     Verne pogleda ljiljan bez ikakve reakcije. 

    "Ne, ali mnogi naši klijenti ugraviraju znak kompanije ili inicijale na svoje ključeve." 

    Sofi uzdahnu, još uvek ga pažljivo posmatrajući. "Ovaj pečat je simbol tajnog društva poznatog kao Sionski priorat."

      Verne ponovo nije pokazao nikakvu reakciju. "O tome ništa ne znam. Vaš deda mi je bio prijatelj, ali razgovarali smo uglavnom o poslu." Čovek namesti kravatu, sada već nervozan.

     "Gospodine Verne", insistirala je Sofi, odlučnim tonom. "Moj deda me je nazvao večeras i rekao mi da smo on i ja u velikoj opasnosti. Rekao je da mora nešto da mi da. Dao mi je ključvaše banke. A sada je mrtav. Sve što možete da nam kažete biće od pomoći." 

    Verne se znojio. "Moramo da izađemo iz zgrade. Plašim se da će policija uskoro stići. Moj čuvar je obavestio Interpol." 

    Sofi se toga i plašila. Pokuša poslednji put. "Moj deda je rekao da mora da mi kaže istinu o mojoj porodici. Da li vam to išta govori?" 

    "Gospođice, vaša porodica je nastradala u automobilskoj nesreći kada ste bili mladi. Žao mi je. Znam da vas je deda veoma voleo. Nekoliko puta mi je pomenuo kako ga boli što se ne viđate." 

    Sofi nije znala šta da odgovori. 

      Langdon upita: "Da li sadržaj ovog sefa ima ikakve veze sa Sangrealom?" 

     Verne ga čudno pogleda. "Ne znam šta je to." Upravo tada, Verneov mobilni telefon zazvoni i on ga trže sa pojasa. "Oui?" Slušao je za trenutak, iznenađenog i sve zabrinutijeg izraza lica. "La police? Si rapidement?" Opsova, izdade brze naredbena francuskom i reče da će biti u holu za minut. 

    Prekidajući vezu, okrenuo se ka Sofi. "Policija je reagovala mnogo brže nego inače. Stižu ovog časa." 

     Sofi nije nameravala da ode praznih ruku. "Recite im da smo došli i već otišli. Ako žele da pretraže banku, zahtevajte nalog za pretres. To će im oduzeti vreme."

     "Čujte", reče Verne, "Žak je bio moj prijatelj a ni moja banka ne trpi ovakve vrste pritiska, pa iz ta dva razloga, ne nameravam da vas prepustim policiji. Dajte mi minut i smisliću kako da neopaženo napustite banku. Više ne smem da se mešam." Onustade i požuri ka vratima. "Ostanite ovde. Srediću sve i potom ću se vratiti." 

    "Ali šta je sa sefom", upita Sofi. "Ne možemo samo tako da odemo."

     "Tu ne mogu ništa da uradim", reče Verne, izlazeći brzo. "Žao mi je." 

    Sofi je za trenutak gledala za njim, pitajući se da li je broj računa zakopan negde u bezbrojnim pismima i paketima koje joj je deda slao tokom godina a koje nije otvarala. 

     Langdon iznenada ustadei Sofi primeti neočekivani sjaj zadovoljstva u njegovim očima. 

      "Roberte? Smeješ se." 

    "Tvoj deda je bio genije." 

     "Molim?" 

     "Deset cifara?" 

    Sofi nije imala pojma o čemu govori. 

    "Broj računa", reče on, dok mu se licem širio poznati iskrivljeni osmeh. "Prilično sam siguran da nam ga je ipak ostavio."

     "Gde?" 

    Langdon izvadi snimak mesta zločina i ispravi ga na stočiću sa kafom. Sofi je trebalo samo da pročita prvi red i shvati da je Langdon u pravu. 

       13-3-2-21-1-1-8-5 O, 

             rana davi

    Al' demon zlo čini! 

    P.S. Pronađi Roberta Langdona

                    

nastavci: Romani u nastavcima 

Joseph Heller, Kvaka 22 - Potporučnik Scheisskoph

 

https://dokumen.tips/documents/joseph-heller-kvaka-22pdf.html?page=70

8. POTPORUČNIK SCHEISSKOPF 

      Čak ni Clevinger nije razumeo kako je to Milo mogao, a Clevinger je inače sve znao. Clevinger je znao sve o ratu, osim zašto bi Yossarian morao poginuti a kaplar Snark ostati živ, ili zašto bi kaplar Snark morao poginuti a Yossarian ostati živ. Bio je to gadan i prljav rat, i Yossarian je mogao biti bez njega - živeti večno, možda. Samo će neznatan deo njegovih sunarodnjaka dati živote da se rat dobije, a on nije težio da bude među njima. Poginuti ili ne poginuti, bilo je pitanje, a Clevinger je malaksao trudeći se da odgovori na nj. Istorija nije zahtevala Yossarianovu preranu smrt, pravda je mogla biti zadovoljena bez nje, napredak nije zavisio od nje, pobeda nije bila uslobvljena njome. Bilo je nužno da ljudi ginu; ipak, koji će ljudi poginuti, zavisilo je o prilikama, a Yossarian nije bio voljan da bude žrtva prilika. Ali takav je bio rat. Gotovo jedino što je mogao reći u prilog ratu bilo je da dobro plata i da je izbavio decu od pogubnog uticaja roditelja.

      

    Clevinger je toliko znao zato što je Clevinger bio genij koji je patio od lupanja srca i lako bledeo. Bio je nezgrapan, protegljast mornak izgladnelih očiju. Dok je studirao na Harvardu, osvojio je nagrade u gotovo svim predmetima, a jedini razlog što nije osvojio nagrade u svim predmetima bio je što je bio previše zauzet potpisivanjem peticija, raznošenjem peticija i osporavanjem peticija, pristupanjem debatnim klubovima i istupanjem iz debatnih klubova, prisustvovanjem omladinskim kongresima, demonstriranjem protiv drugih omladinskih kongresa i organizovanjem studentskih odbora za zaštitu otpuštenog nastavnog osoblja. Svi su se slagali u mišljenju da će Clevinger daleko doterati u akademskom svetu. Ukratko, Clevinger je bio jedan od onih ljudi koji su veoma inteligentni i nerazumni, a to su znali svi osim onih koji su to ubrzo spoznali.

    Ukratko, bio je blesan. On se često činio Yossarianu kao jedan od onih ljudi koji vise po muzejima suvremene umetnosti, s obadva oka na jednoj strani lica. To je, naravno, bila iluzija koja je poticala iz Clevingerove sklonosti da bulji netremice u jednu stranu pitanja a da nikad ne vidi drugu stranu. U politici je bio filantrop koji je razlikovao levicu od desnice i koji je bio nezgodno priklešten izmedu njih. Neprestano je branio prijatelje komuniste pred njihovim neprijateljima desničarima, a prijatelje desničare pred njihovim neprijateljima komunistima, pa ga ni jedni ni drugi nisu mogli živa videti i nisu ga ni pred kim branili, jer su smatrali da je blesav.

    On je bio vrlo ozbiljan, vrlo revan i vrlo savestan blesan. S njim čovek nije mogao ići u bioskop a da se poslie ne uplete u prepirku oko uživanja, Aristotela, univerzalija, poruka i dužnosti kinematografije kao umetničke forme u materijalističkom društvu. Devojke koje je vodio u pozorište morale su pričekati do prve pauze da saznaju od njega gledaju li dobar ili loš komad, ali su tada odmah saznale. On je bio borben idealista koji je vojevao protiv rasne netrpeljivosti tako što je pred njenim pojavama padao u nesvest. Znao je sve o književnosti, samo nije znao uživati u njoj.

    Yossarian mu je hteo pomoći.

  - Nemoj biti blesav - savetovao je Clevingeru dok su obadvojica bili vojni pitomci u Santa Ani, u Kaliforniji.

  - Reći ću mu - ostajao je Clevinger pri svome dok su sedeli visoko na tribinama iznad pomoćnog vežbališta i gledali potporučnika Scheisskopfa kako besno hoda gore-dole, kao kakav golobradi Lear

  Zašto baš meni? - jadikovao je potporučnik Scheisskopf.

  - Ćuti, idiote! - savetovao je Yossarian ujački Clevingeru.

  - Ti ne znaš što govoriš - prigovori mu Clevinger.

  - Znam toliko da ćutim, idiote.

  Potporučnik Scheisskopf čupao je kosu i škrgutao zubima. Gumenasti obrazi tresli su mu se od navale teskobe. Nije znao što bi s eskadrilom pitomaca slabog borbenog morala, koji su grozno stupali na paradnom takmičenju koje se održavalo svaku nedelju posle podne. Moral im je bio slab zato što nisu želeli stupati na paradi svaku nedelju posle podne, i zato što im potporučnik Scheisskopf nije dopustio da između sebe izaberu sobne starešine, nego ih je sam odredio.

  - Ja želim da mi neko kaže — preklinjao ih je sve potporučnik Scheisskopf kao da se moli Bogu. - Ako sam ja zbog bilo čega kriv, želim da mi kažete.

  - On želi da mu neko kaže — reče Clevinger.

  - On želi da svi ćute, idiote - odgovori mu Yossarian.

  - Pa, zar ga nisi čuo? - terao je Clevinger svoje.

  - Čuo sam ga - odgovori Yossarian. - Čuo sam ga kako je vrlo glasno i vrlo jasno rekao neka svi držimo jezik za zubima ako smo pametni.

  - Neću vas kazniti - kleo se potporučnik Scheisskopf.

  - Kaže da me neće kazniti - reče Clevinger.

  - Uškopiće te - reče Yossarian.

  - Kunem se da vas neću kazniti - reče potporučnik Scheisskopf. - Biću zahvalan onome ko mi kaže istinu.

  - Zamrziće te - reče Yossarian. - Mrziće te dok bude živ.

  Potporučnik Scheisskopf završio je bio školu za rezervne oficire i bilo mu je prilično drago što je izbio rat, jer je sad mogao svaki dan nositi oficirsku uniformu i obraćati se rečju »momci« odsečnim, vojničkim glasom čoporima dece, koji bi mu dopali šaka svakih osam nedelja na putu do klaonice. Bio je ambiciozan i ozbiljan taj potporučnik Scheisskopf, trezno se odnosio prema svojim odgovornostima i smeškao se samo kad bi se neki njegov suparnik, oficir u bazi zračnih snaga u Santa Ani, razboleo od neke podmukle bolesti. Imao je slab vid i hroničnu upalu sinusa, zbog čega mu je rat bio posebno uzbudljiv, jer se nije morao bojati da će ga poslati na ratište. Najbolje je kod njega bila njegova žena, a najbolje je kod njegove žene bila njena prijateljica, Dori Duz, koja se tucala kad god je mogla i koja je nosila uniformu pripadnice ženskog korpusa, koju je žena potporučnika Scheisskopfa svake nedelje oblačila i svake nedelje svlačila za ljubav svakom pitomcu u muževoj eskadrili koji bi je poželeo.

       Dori Duz bila je živahna mala kurvica bakrenozelene i zlatne boje, koja se najradije tucala po spremištima alata, telefonskim govomicama, svlačionicama i autobusnim stanicama. Malo šta nije iskusila, a još je manje bilo onoga što ne bi htela iskušati. Bila je bestidna, vitka i agresivna devetnaestogodišnjakinja. Slomila je na desetke »ega« i nagnala mnoge muškarce da ujutro mrze sami sebe zbog toga kako ih je našla, upotrebila i odbacila. Yossarian ju je voleo. Štosala se fantastično, a smatrala je da je on tek prosečan. Volio je dodir gipkih mišića ispod njene kože gde god ju je dotaknuo onaj jedini put kad mu je dala. Yossarian je toliko volio Dori Duz da nije mogao da se ne baci strastveno na ženu potporučnika Scheisskopfa svaku nedelju, da se osveti potporučniku Scheisskopfu zbog toga kako se potporučnik Scheisskopf osvećivao Clevingeru.

       Žena potporučnika Scheisskopfa osvećivala se potporučniku Scheisskopfu zbog nekog njegova nezaboravnog zločina kojeg se više nije mogla setiti. Bila je debeljuškasta, rumena, mlitava žena koja je čitala dobre knjige i neprestano opominjala Yossariana neka ne bude takav malograđanin. Nikad nije bila bez kakve dobre knjige, čak ni kad je ležala u postelji bez ičega na sebi osim Yossariana i značke za raspoznavanje Dori Duz. Dosađivala je Yossarianu, ali je on i nju voleo. Bila je luda matematičarka koja je diplomirala na ekonomskom fakultetu u Whartonu i koja nije znala izbrojiti svaki mesec do dvadeset i osam a da ne pogreši.

  Dragi, opet ćemo dobiti bebu - rekla bi svaki mesec Yossarianu.

  — Ti nisi, bogami, normalna — odgovorio bi on.

  — Ozbiljno ti kažem, bebu — nije se dala ona.

  — I ja tebi ozbiljno kažem.

  - Dragi, opet ćemo dobiti bebu — rekla bi mužu.

  — Nemam vremena — progunđao bi mrzovoljno potporučnik Scheisskopf. - Zar ne znaš da se spremamo za paradu?

                Potporučniku Scheisskopfu bilo je mnogo stalo do toga da pobedi na paradi i da izvede Clevingera pred disciplinski sud, pod optužbom da je kovao urotu da se zbace sobne starešine koje je odredio potporučnik Scheisskopf. Clevinger je bio mutikaša i sveznalica. Potporučnik Scheisskopf je znao da bi Clevinger mogao zakuhati još grdniju kašu kad ga ne bi držao na oku. Jučer su posredi bile sobne starešine; sutra bi mogao biti sviet. Clevinger je imao pameti, a potporučnik Scheisskopf je zapazio da su pametni ljudi skloni da se katkad prave prilično važni. Takvi su ljudi opasni, pa su čak i nove sobne starešine kojima je Clevinger pomogao pri unapređenju jedva čekali da svedoče protiv njega i da ga raskrinkaju. Dokazni materijal protiv Clevingera bio je prikupljen. Jedino je još nedostajalo nešto zbog čega bi ga mogli optužiti.

       To nije moglo biti ništa u vezi s paradama, jer je Clevinger shvaćao parade gotovo isto tako ozbiljno kao i sam potporučnik Scheisskopf. Momci su ispadali na paradu svaku nedelju rano posle podne i jedva se nekako postrojili u dvanaestoredove pred kasarnom. Stenjući od mamurluka, šepali su idući ukorak do svog mesta na glavnom vežbalištu, gde su nepomično stajali na žezi po sat-dva s momcima iz šezdeset ili sedam-deset ostalih eskadrila pitomaca, dok ih nije dovoljno kolabiralo. Na rubu tratine stajao je red kola hitne pomoći i ekipe izvežbanih nosilaca ranjenika s radio-uređajima na leđima. Na krovovima kola hitne pomoći bili su izviđači s . Statističar je vodio evidenciju. Celu ovu fazu operacije nadzirao je sanitetski oficir koji je imao smisla za knjigovodstvo i koji je merio puls i proveravao statističarevu evidenciju. Čim bi se sakupilo dovoljno onesveštenih ljudi u kolima hitne pomoći, sanitetski oficir dao bi znak kapelniku da muzika zasvira i da se parada završi. Eskadrile su jedna za drugom stupale vežbalištem, izvodile težak zaokret oko tribine i stupale opet natrag do kasarni.

       Svaku su eskadrilu ocenjivali dok je stupala pored tribine, na kojoj je nadut pukovnik s velikim debelim brkovima sedeo s ostalim oficirima. Najbolja eskadrila u svakom puku dobijala je žutu zastavicu na koplju koja je bila potpuno bezvredna. Najbolja eskadrila u bazi dobivala je crvenu zastavicu na dužem koplju koja je vredela još manje, jer je motka bila teža pa ju je bilo još mukotrpnije vući po celu nedelju, dok je iduće nedelje ne bi dobila neka druga eskadrila. Yossarianu je zamisao o zastavicama kao nagradama bila besmislena. Nikakve pare nisu bile vezane uz njih, nikakve klasne povlastice. Poput olimpijskih medalja i teniskih trofeja, one nisu značile ništa drugo doli da je njihov vlasnik učinio veštije nego iko drugi nešto od čega ntko nije imao nikakve koristi.

  Same su mu se parade činile jednako besmislene. Yossarian nije trpeo parade. Parade su podsećale čoveka na rat. Nije trpio da ih čuje, nije trpio da ih vidi, nije trpio da zadržavaju promet. Nije trpio da učestvuje u njima. Bilo je gadno već i to što je bio avijatički pitomac, a kamoli što se morao držati kao vojnik na užasnoj žezi svaku nedelju posle podne. Bilo je gadno već i to što je bio avijatički pitomac, jer je sad bilo očito da se rat neće završiti pre nego što se završi obuka. A to je bio jedini razlog zbog kog se prvenstveno javio za oficirsku školu. Kao vojnik koji se javio za avijatičarsku oficirsku školu, pred njim su bile nedelje i nedelje čekanja da ga uvrste u jednu klasu, pa nedelje i nedelje da se izuči za bombardera-strelca i navigatora, zatim nedelje i nedelje operativne obuke da se pripremi za dužnost na ratištu. Tada se jedva moglo zamisliti da će rat toliko trajati, jer je Bog bio na njegovoj strani, kao što su mu rekli, a Bog je, kao što su mu takođe rekli. mogao sve što je hteo. Ali se rat nije još bio nipošto završio, a njegovo se obučavanje bližilo kraju.

  Potporučnik Scheisskopf očajnički je žudio da pobedi na paradi, i sedeo je do kasno u noć radeći oko toga dok ga je žena zaljubljeno čekala u postelji tražeći u Krafft-Ebingovoj knjizi svoje omiljene pasuse. On je čitao knjige o stupanju. Baratao je celim kutijama vojnika od čokolade dok mu se nisu rastopili u rukama, a onda je raspoređivao u dvanaestoredove garnituru kauboja od plastike, koju je naručio poštom na lažno ime i držao obdan pod ključem da ih niko ne vidi. Pokazalo se da ne može bez Leonardovih anatomskih studija. Jedne je večeri osetio potrebu za živim modelom pa je naložio ženi da stupa po sobi.

  - Gola? - pripitala je ona puna nade.

  Potporučnik Scheisskopf lupio se zdvojno dlanovima po očima. Nesreća potporučnika Scheisskopfa bila je što je živeo prikovan uz ženu koja od svojih prljavih, seksualnih želja nije videla gigantsku borbu za nečim neosvojivim, u koju se plemenit čovek mogao junački upustiti.

  Zašto me nikad ne izbičuješ? - zapitala ga je jedne noći dureći se.

  - Zato što nemam vremena - obrecnuo se on nestrpljivo na nju. - Nemam vremena. Zar ne znaš da se spremamo za paradu?

  I zaoista nije imao vremena. Već je bila nedelja i preostalo je svega sedam dana u nedelji da se spremi za iduću paradu. Nije imao pojma gde mu je vreme odlazilo. Završivši na tri parade uzastopce na poslednjem mestu, potporučnik Scheisskopf stekao je nezgodnu reputaciju pa je razmatrao svaku mogućnost rehabilitacije, čak i da pribije dvanaestoricu u svakom redu za dugačku gredu od suhe hrastovine, dimenzije pet centimetara na deset, ne bi li ostali u redu. Taj je plan bio neostvariv, jer vojnici ne bi mogli skrenuti za devedeset stepeni osim ako se ne bi svakom od njih umetnuo u krsta zglob od niklove legure, a poručnik Scheisskopf nije uopšte vjerovao da bi dobio od intendanta toliko zglobova od niklove legure niti da bi pridobio za saradnju kirurge u bolnici.

  Nedelju dana pošto je potporučnik Scheisskopf poslušao Clevingerov savet i dopustio ljudima da sami izaberu sobne starešine, eskadrila je osvojila žutu zastavicu. Potporučnik Scheisskopf bio je toliko ponesen tim neočekivanim uspehom da je kopljem zastavice odalamio ženu oštro po glavi, kad ga je pokušala odvući u postelju da to proslave očitovanjem prezira prema seksualnim običajima niže srednje klase u zapadnoj civilizaciji. Iduće nedelje jedna eskadrila je osvojila crvenu zastavicu, pa se potporučnik Scheisskopf izbezumio od oduševljenja. A nedelju  dana iza toga njegova je eskadrila izvela istorijski poduhvat osvojivši crvenu zastavicu po drugi put za redom! Sad je potporučnik Scheisskopf dovoljno verovao u svoje sposobnosti da iznese na videlo veliko iznenađenje. Potporučnik Scheisskopf ustanovio je u toku svoga temeljitog istraživanja da vojnici pri stupanju, umesto da slobodno mašu rukama, kao što je bilo svagde uobičajeno, ne treba da ih pomiču više od osam centimetara od sredine bedra, što je uistinu značilo da gotovo uopšte ne treba da mašu njima.

  Pripreme potporučnika Scheisskopfa bile su složene i tajne. Svi su se pitomci u njegovoj eskadrili zakleli da će čuvati tajnu, i vežbali su u gluho doba noći na pomoćnom vežbalištu. Stupali su po mrklu mraku i sudarali se kao da su slepi, ali nisu zapadali u paniku i učili su se da stupaju ne mašući rukama. Potporučnik Scheisskopf bio je najpre naumio da zamoli jednog prijatelja u limariji da zabije svim vojnicima klinove od niklove legure u bedrenice, pa da ih poveže za ručne zglobove strukovima bakrene žice dugačkim točno osam centimetara, ali nije imao vremena - nikad nije imao dovoljno vremena - a i teško je bilo u ratno doba doći do dobre bakrene žice. Setio se također da se tako sputani ljudi ne bi mogli srušiti kako treba za veličanstvene ceremonije onesvešćivanja pre stupanja, a da bi nesposobnost vojnika da se onesvešćuju kako treba mogla uticati na opštu ocenu jedinice.

  I celu se nedelju smijuckao u oficirskom klubu zatomljujući zanos. Nagađanje je uzelo maha među njegovim najboljim prijateljima.

  — Zanima me šta to smera Seriglava — govorio je potporučnik Engle.

  Potporučnik Scheisskopf odgovarao je na zapitkivanja kolega previjanim smeškanjem.

  - Videćete u nedelju - obećavao je. - Videćete. Potporučnik Scheisskopf otkrio je te nedelje svoje epohalno iznenađenje držeći se samopouzdano kao kakav iskusan impresario. Ćutao je dok su druge eskadrile trupkale pred tribinom, traljavo kao i obično. Nije se ničim odao čak ni kad su se prvi redovi njegove eskadrile pojavili na vidiku ne mašući rukama, i kad su presenećene kolege oficiri zašištale zijajući od zaprepaštenja i uznemirenosti. Suzdržao se čak i tada, sve dok se naduti pukovnik velikih debelih brkova nije, sav zajapuren, besno okrenuo - tada je tek potporučnik Scheisskopf izneo objašnjenje zbog kojeg je postao besmrtan.

  Pogledajte, gospodine pukovniče — upozorio je. — Sve bez ruku.

  I gledaocima koji su bili zanemeli od strahopoštovanja podelio je overovljene fotokopije nepoznatog pravila na kojem je bio utemeljio svoj nezaboravni trijumf. To je bio najlepši trenutak u životu potporučnika Scheisskopfa. Osvojio je, naravno, prvenstvo bez po muke i dobio u trajan posed crvenu zastavicu, te tako okončao nedeljne parade, jer je u ratno doba bilo isto tako teško doći do dobrih crvenih zastavica kao i do dobre bakrene žice. Potporučnik Scheisskopf postao je na licu mesta poručnik Scheisskopf i započeo svoj nagli uspon. Malo ko ga nije pozdravio kao pravog vojnog genija zbog njegova važnog otkrića.

  — Taj je poručnik Scheisskopf — napomenuo je potporučnik Travers - vojni genij.

  — Jest, zbilja jest — potvrdio je potporučnik Engle. — Šteta što taj šmokljan neće da izbičuje ženu.

  — Ja ne razumem kakve to ima veze — odgovori hladno potporučnik Travers. - Potporučnik Bemis lepo izbičuje svoju suprugu kad god imaju spolni snošaj, a ne vredi ni prebite pare na paradama.

  — Ja govorim o bičevanju — odseče potporučnik Engle. — Kome je, do đavola, stalo do parada?

  Uistinu, nikome osim poručniku Scheisskopfu nije bilo stalo do parada, a najmanje nadutom pukovniku velikih debelih brkova, koji je bio predsednik disciplinskog suda i koji se stao derati na Clevingera čim je Clevinger bojažljivo stupio u sobu da opovrgne optužbe koje je poručnik Scheisskopf podigao protiv njega. Pukovnik je lupio šakom po stolu i povredio ruku, pa se opet toliko razbesneo na Clevingera da je još jače lupio šakom po stolu i još jače povredio ruku. Poručnik Scheisskopf piljio je u Clevingera stiskajući usne, osramoćen bednim utiskom koji je Clevinger ostavljao.

  — Za dva meseca borićete se protiv Švaba — grmio je pukovnik velikih debelih brkova. - A vi mislite da je to tek dobra šala.

  - Ja ne mislim da je to šala, gospodine pukovniče - odvrati Clevinger.

  - Nemoj me prekidati!

  Razumem, gospodine pukovniče.

  - I reci »gospodine pukovniče« kad već prekidaš - naloži mu major Metcalf.

  - Razumem, gospodine majore.

  - Nije li ti upravo naređeno da ne prekidaš? - upita ga hladno major Metcalf.

  - Ali ja nisam nikoga prekidao, gospodine majore - bunio se Clevinger.

  - Nisi. A nisi rekao ni "gospodine pukovniče". Dodajte i to optužbama protiv njega ~ naloži major Metcalf kaplaru koji je znao stenografiju. - Propušta da kaže »gospodine« višim oficirima kad ih ne prekida.

  - Metcalfe - reče pukovnik - vi ste jedna obična budala. Znate li vi to?

  Major Metcalf teško gutnu.

  Znam, gospodine pukovniče.

  - Onda držite taj svoj blesavi jezik za zubima! Lupetate koješta.

  Bila su tu tri člana disciplinskog suda, naduti pukovnik velikih debelih brkova, poručnik Scheisskopf t major Metcalf koji se trudio da stekne čeličan pogled. Kao član disciplinskog suda, poručnik Scheisskopf bio je jedan od sudaca koji će oceniti vrednost dokaznog materijala protiv Clevingera, koji će izneti tužilac. Poručnik Scheisskopf bio je i tužilac. Clevingera je branio jedan oficir. Oficir koji ga je branio bio je poručnik Scheisskopf.

  Sve je to veoma zbunjivalo Clevingera, koji se počeo tresti od straha kad se pukovnik digao na noge kao kakav divovski podrig i zapretio da će mu rastrgati smrdljivo, kukavičko telo na komadiće. Jednog dana se Clevinger bio spotakao kad je stupao na obuku; sutradan je bio formalno optužen zbog »razbijanja redova u stroju, zbog tvornog napada s predumišljajem, zbog nekontrolisanaog ponašanja, zbog dezerterstva, veleizdaje, izazivanja, mudrijašenja, slušanja klasične muzikei tako dalje«. Ukratko, prišili su mu sve i sva, i eto, sad je stajao prestravljen pred nadutim pukovnikom koji je ponovo zaurlao da će se oni za dva meseca boriti protiv Švaba, i hteo znati kako bi mu se sviđalo kad bi ga zbrisali sa spiska i otpremili na Solomonske otoke da pokopava leševe. Clevinger je uljudno odgovorio da mu se to ne bi sviđalo; on je bio blesan koji bi radije bio leš nego da pokapa leš. Pukovnik je seo i zavalio se, iznenada miran i promišljen i preterano pristojan.

  - Šta si mislio - zapita polagano - kad si rekao da te mi ne možemo kazniti?

  - Kada, gospodine pukovniče?

  Ja postavljam pitanja, a ti odgovaraš na njih.

  - Razumem, gospodine pukovniče. Ja...

  - Jesi li mislio da smo te doveli ovamo da ti postavljaš pitanja, a ja da odgovaram na njih?

  - Nisam, gospodine pukovniče. Ja. .

 - Zašto smo te doveli ovamo? 

 - Da odgovaram na pitanja. 

 - Bogami, imaš pravo - zaurla pukovnik. - A sad recimo da počneš odgovarati na neka pitanja pre nego što ti razbijem tu tvoju blesavu tikvu. Koga si đavola mislio, gade, kad si rekao da te mi ne možemo kazniti? 

 - Ja mislim da nisam to nikad ustvrdio, gospodine pukovniče. 

 - Malo glasnije, molim! Ništa ne čujem. 

 - Razumem, gospodine pukovniče. Ja... 

 - Malo glasnije, molim! Ne čujem te. 

 - Razumem, gospodine majore. Ja... - Metcalfe! 

 - Izvolite, gospodine pukovniče? - Nisam li vam rekao da držite taj svoj blesavi jezik za zubima?

 - Jeste, gospodine pukovniče. 

 - Onda držite taj svoj blesavi jezik za zubima kad vam kažem da držite taj svoj blesavi jezik za zubima. Razumete li? Malo glasnije, molim! Ništa ne čujem. 

 - Razumem, gospodine pukovniče. Ja ... 

 - Metcalfe, stojim li ja ovo na vašoj nozi? 

 - Ne stojite, gospodine pukovniče. To mora da je noga poručnika Scheisskopfa. 

 - To nije moja noga - reče poručnik Scheisskopf. 

 - Onda je to ipak možda moja noga - reče major Metcalf. 

 - Maknite je! 

-  Razumijem, gospodine pukovniče. Vi morate najprije maknuti svoju nogu, gospodine pukovniče. Ona je na mojoj. 

 - Govorite li vi to meni da ja maknem svoju nogu? 

 - Ne, gospodine pukovniče. Ma ni govora, gospodine pukovniče. 

 - Onda maknite nogu i držite taj svoj blesavi jezik za zubima. Malo glasnije, molim! Opet ništa ne čujem. 

 - Razumiem, gospodine pukovniče. Ja sam rekao da nisam rekao da me vi ne možete kazniti.

 - Ama, o čemu to, dođavola, govoriš? 

 - Odgovaram na vaše pitanje, gospodine pukovniče.

 - Koje pitanje? 

 - »Kog si đavola mislio, gade, kad si rekao da te mi ne možemo kazniti?« - reče kaplar koji je znao stenografiju i čitao iz svoje beležnice.

 - Dobro - reče pukovnik. 

- Pa kog si đavola, zbilja, mislio? 

 - Ja nisam rekao da me vi ne možete kazniti, gospodine pukovniče. 

 - Kada? - zapita pukovnik. 

 - Kako kada, gospodine pukovniče? 

 - Evo, opet ti meni postavljaš pitanja. 

 - Oprostite, gospodine pukovniče! Ne razumiem, na žalost, vaše pitanje. 

 - Kad nisi rekao da te mi ne možemo kazniti? Zar ne razumeš moje pitanje? 

 - Ne, gospodine pukovniče, ne razumem. 

 - To si nam upravo rekao. A sad recimo da odgovoriš na moje pitanje.

-   Ali kako mogu odgovoriti na njega? 

 - To je još jedno pitanje koje mi postavljaš.

 - Oprostite, gospodine pukovniče! Ali ne znam kako da odgovorim na njega. Ja nisam nikad rekao da me vi ne možete kazniti. 

 - Sad nam govoriš kad si to rekao, a ja tražim od tebe da nam kažeš kad to nisi rekao. 

 Clevinger duboko udahnu. 

 - Ja uvek nisam rekao da me vi ne možete kazniti, gospodine pukovniče. 

 - Tako već da, gospodine Clevingeru, iako je to bestidna laž. Sinoć u zahodu. Nisi li šapnuo da te mi ne možemo kazniti onom drugom kukavnom pasjem sinu koga isto tako ne trpimo? Kako se ono zove?

 - Yossarian, gospodine pukovniče - reče poručnik Scheisskopf. 

 - Jest, Yossarian. Tako je. Yossarian. Yossarian? Tako se zove? Yossarian! Kakvo je to đavolje prezime, Yossarian? 

 Poručnik Scheisskopf imao je sve potrebne podatke u malom prstu. 

 - To je Yossarianovo prezime, gospodine pukovniče - protumači. 

 - Jest, bit će da je tako. Nisi li ti šapnuo Yossarianu da te mi ne možemo kazniti? 

 - Ama, nisam, gospodine pukovniče. Ja sam mu šapnuo da me vi ne možete proglasiti krivim...

 - Možda sam ja glup - presieče ga pukovnik u reči - ali ja ne vidim tu nikakve razlike. Biće da jesam prilično glup, jer ne vidim tu nikakve razlike. - 

- Ti si blebetalo, pasja ti mati, je li? Niko te nije pitao ni za kakvo objašnjenje, a ti mi daješ objašnjenje. Ja sam nešto ustvrdio, a nisam tražio objašnjenje. Ti si blebetalo, pasja ti mati, je li? 

 - Nisam, gospodine pukovniče. - Nisam, gospodine pukovniče? 

- Znači, bogamu, da ja lažem? 

 - Ama, ne, gospodine pukovniče. 

 - Onda si blebetalo, pasja ti mati, je li?

 - Nisam, gospodine pukovniče. 

-  Zadijevaš li ti to kavgu sa mnom? 

 - Ne, gospodine pukovniče. 

 - Jesi li blebetalo, pasja ti mati, je li? 

 - Nisam, gospodine pukovniče. 

 - Majku ti božju, ti zbilja zadevaš kavgu sa mnom. Najradije bih preskočio ovaj veliki sto i rastrgao ti smrdljivo, kukavičko tielo na komadiće.

 - Napred! Napred! - uzviknu major Metcalf. 

 - Metcalfe smrdljivi, pasja vam mati! Nisam li vam rekao da držite taj svoj smrdljivi, kukavički blesavi jezik za zubima? 

-  Jeste, gospodine pukovniče. Oprostite, gospodine pukovniče! 

 - Onda recimo da se toga i držite. 

 - Ja sam se samo trudio da nešto naučim, gospodine pukovniče. Jedini način da čovjek nešto nauči jest da se trudi. 

 - ko to kaže? 

 - Svi to kažu, gospodine pukovniče. Čak i poručnik Scheisskopf to kaže .

- Kažete li vi to? 

 - Kažem, gospodine pukovniče - reče poručnik Scheisskopf. 

 - Ali, to svi kažu. 

 - E pa, Metcalfe, recimo da se sad potrudite da držite taj svoj blesavi jezik za zubima, možda ćete na taj način naučiti kako se to radi. A sad, gde smo ono stali? Pročitajte mi poslednju rečenicu. 

 - »Pročitajte mi poslednju rečenicu« - pročita kaplar koji je znao stenografiju. 

 - Ne moju poslednju rečenicu, glupane! - viknu pukovnik. 

- Od nekoga drugoga. - 

-»Pročitajte mi posljednju rečenicu« - pročita kaplar. 

 - To je opet moja poslednja rečenica! - dreknu pukovnik, sav crven od gneva. 

 - Ama, nije, gospodine pukovniče - ispravi ga kaplar. - To je moja poslednja rečenica. Časak pre sam vam je pročitao. Zar se ne sećate, gospodine pukovniče? Časak pre sam je pročitao. 

 - Ama, za boga miloga! Pročitaj mi njegovu poslednju rečenicu, glupane! Čuješ, do đavola, kako se ti uopšte zoveš? 

 - Popinjay, gospodine pukovniče.

 - E pa, ti si sledeći, Popinjay. Čim njegovo suđenje završi, tvoje počinje. Jasno?

 - Jest, gospodine pukovniče. Zbog čega ćete me optužiti?

 - Pa zar nije to svejedno, do đavola? Jeste li čuli šta me pita? Čut ćeš već ti, Popinjay... čim svršimo s Clevingerom, čut ćeš ti svog boga. Pitomče Clevingeru, šta si ... Ti si pitomac Clevinger, je li, nisi Popinjay? 

 - Tako je, gospodine pukovniče. 

 - Dobro. Šta si.

-  Ja sam Popinjay, gospodine pukovniče. 

 - Popinjay, je li tebi otac možda milioner ili senator?

 - Nije, gospodine pukovniče. 

 - Onda si do grla u govnima, Popinjay. Nije ni general ni visoki vladin funkcionaer?

 - Nije, gospodine pukovniče. 

 - To je dobro. Šta ti je otac? 

 - Umro je, gospodine pukovniče. 

 - To je jako dobro. Ti si zbilja u govnima, Popinjay. Zoveš li se zbilja Popinjay? Ama, uostalom, kakvo je to đavolje prezime, Popinjay? Ne sviđa mi se. 

 - To je Popinjayevo prezime, gospodine pukovniče - protumači poručnik Scheisskopf.

 - E pa, ne sviđa mi se, Popinjay, i jedva čekam da ti rastrgam to tvoje smrdljivo, kukavičko telo na komadiće. Pitomče Clevingeru, molim te da ponoviš kog si đavola šapnuo ili nisi šapnuo Yossarianu sinoć kasno u klozetu?

 - Razumem, gospodine pukovniče. Ja sam rekao da me vi ne možete proglasiti krivim ..

. - Hajde da počnemo odatle. Šta si konkretno mislio, pitomče Clevingeru, kad si rekao da te mi ne možemo proglasiti krivim? 

 - Ja nisam rekao da me vi ne možete proglasiti krivim, gospodine pukovniče.

 - Kada? 

 - Kako kada, gospodine pukovniče? 

 - Majku ti božju, hoćeš li me opet početi zapitkivati? 

- Neću, gospodine pukovniče. Oprostite, gospodine pukovniče! 

 - Onda odgovori na moje pitanje! Kad nisi rekao da te mi ne možemo proglasiti krivim? 

 - Kasno sinoć u klozetu gospodine pukovniče. 

 - Je li to jedini put što to nisi rekao? 

 - Nije, gospodine pukovniče. Ja uvijek nisam rekao da me vi ne možete proglasiti krivim, gospodine pukovniče. Ja sam zapravo rekao Yossarianu...

 - Nitko te ne pita šta si ti zapravo rekao Yossarianu. Pitali smo te šta mu nisi rekao. Nas uopšte ne zanima šta si ti zapravo rekao Yossarianu. Je li to jasno? 

 - Jest, gospodine pukovniče. Onda da nastavimo. Šta si rekao Yossarianu? 

 - Rekao sam mu, gospodine pukovniče, da me ne možete proglasiti krivim zbog prekršaja zbog kojeg sam optužen, a da ostanete verni... 

 - Čemu? Šta mumljaš? - Prestani mumljati! 

 - Razumem, gospodine majore. 

 - I promumljaj »gospodine majore« kad već mumljaš. 

 - Metcalfe, gade! 

-  Razumijem, gospodine pukovniče - promumlja Clevinger. - Pravdi, gospodine pukovniče. Da me ne možete proglasiti... 

 - Pravdi? 

 Pukovnik se zgranuo. 

- Šta je to pravda? 

 - Pravda, gospodine pukovniče ... 

 - Nije to pravda - podsmehnu se pukovnik i uze opet lupati po stolu svojom krupnom debelom šakom. - To je Karl Marx.  Ja ću tebi reći šta je pravda. Pravda je koleno u trbuh s poda u bradu po noći podmuklo nožem biti bačen na skladište municije na ratnom brodu i udaren vrećicom peska mučke u mraku bez ikakva upozorenja. Garotiranje. Eto šta je pravda kad svi moramo biti dovoljno žilavi i dovoljno surovi da bismo se mogli boriti protiv Švaba. Opaliti prvi. Jasno? 

 - Nije, gospodine pukovniče.

 - Nemoj mi govoriti »gospodine pukovniče«! 

 - Razumiem, gospodine pukovniče. 

 - I reci »gospodine pukovniče« kad ne kažeš »gospodine pukovniče« - naloži major Metcalf.

 Clevinger je, naravno, bio proglašen krivim, jer inače ne bi bio ni optužen, a kako je jedini način da se to dokaže bio da bude proglašen krivim, njihova je patriotska dužnost bila da to učine. Bio je osuđen na pedeset i sedam požarstava. Popinjay je bio bačen u zatvor da se nauči pameti, a major Metcalf je bio upućen na Solomonske otoke da pokopava leševe. Clevinger je za kaznu morao na kraju svake sedmice pedeset minuta koračati gore-dole ispred zgrade zapovednika vojne policije s praznom puškom teškom jednu tonu na ramenu. Sve je to veoma zbunjivalo Clevingera. Svašta se čudno događalo, ali je najčudnija, Clevingeru, bila mržnja, životinjska, neprikrivena, neumoljiva mržnja članova disciplinskog suda, koja im je nesmiljena lica prevlačila tvrdom, osvetničkom korom i koja im je zlobno sjala u stisnutim očima, kao neugasivo ugljevlje. Clevinger se zapanjio kad je to otkrio. Oni su bili tri odrasla čoveka, a on je bio mladac, i oni su ga mrzili i nisu ga mogli živog videti. Mrzeli su ga prie nego što je došao, mrzeli su ga dok je bio među njima, mrzieli su ga pošto je otišao, nosili su zlobno svoju mržnju na njega, kao kakvo najdraže blago, pošto su se rastali jedan od drugoga i povukli se u svoju osamljenost. 

 Yossarian ga je usrdno upozoravao večer prije toga. 

 - Nemaš nikakve šanse, klinjo - rekao mu je neveselo. - Oni mrze Židove. 

 - Ali ja nisam Židov - odvratio je Clevinger. 

 - Svejedno - obrekao mu je Yossarian, i Yossarian je imao pravo. - Oni kidišu na sve. 

 Clevinger je uzmaknuo pred njihovom mržnjom kao pred svetlom što ga je zaslepilo. Ona tri čoveka koji su ga mrzeli govorili su njegovim jezikom i nosili istu uniformu kao i on, ali je on vidieo kako su im se lica bez ljubavi ukočila u zgrčene, nedostojne bore pune neprijateljstva, i umah je shvatio da nigde na svetu, ni u svim fašističkim tenkovima, avionima i podmornicama, ni u bunkerima iza mitraljeza, minobacača i bacača plamena, čak ni među svim vrsnim topnicima elitne protuavionske divizije Hermanna Goringa, ni među jezovitim saučesnicima u svim pivnicama Münchena ili bilo gde drugde, nema ljudi koji ga više mrze.

                                                                

nastavci : Romani u nastavcima 

Dan Brown, Da Vinčijev kod, Poglavlje iza 36, 37, 38, 39

 

Poglavlje 36 

     Ispred Salle des Etats, Bezu Faš se pušio od gneva dok je čuvar Luvra Gruar objašnjavao kako su ga Sofi i Langdon razoružali. Zašto jednostavno nisi pucao kroz prokletu sliku? 

    "Kapetane?" Poručnik Kole dolazio je ka njima iz pravca komandnog centra. "Kapetane, upravo su javili. Pronašli su kola agenta Nevo." 

      "Je li stigla do ambasade?" 

     "Ne. Do železničke stanice. Kupili su dve karte. Voz je upravo krenuo." 

    Faš otpusti čuvara Gruara i povede Kolea ka najbližoj niši, obraćajući mu se prigušenim glasom. "Koje je odredište?" 

  "Lyon." 

   "Verovatno je mamac." Faš uzdahnu, smišljajući plan. "U redu, obavestite narednu stanicu, zaustavite voz i pretražite ga, za svaki slučaj. Ostavite njena kola tamo gde jesu i neka policajci u civilu motre na njih u slučaju da se vrate. Pošalji ljude da pretraže ulice oko stanice, možda su pobegli peške. Idu li autobusi sa stanice?"

   "Ne u ovo doba, gospodine. Jedino taksiji."

     "Dobro. Ispitajte taksiste. Proverite jesu li nešto videli. Potom kontaktirajte dispečere taksi udruženja i dajte im njihove opise. Ja ću pozvati Interpol." 

   Kole je bio iznenađen. "Izdaćete poternicu?" 

    Faš je žalio zbog potencijalne sramote, ali nije imao izbora. 

    Stegni mrežu brzo, i to čvrsto. 

Prvi sat je bio ključan. U toku tog prvog sata, begunci su predvidljivi. Uvek su im potrebne iste stvari. Putovanje. Smeštaj. Novac. Sveto trojstvo. Interpol je imao moćda učini da sva tri nestanu za tren oka. Ako pošalje faksom fotografije Langdona i Sofi pariškim putnim vlastima, hotelima i bankama, jer Interpol ništa ne prepušta slučaju nema načina da napuste grad, nema mesta na kojem bi se mogli sakriti i nema načina da podignu gotovinu a da ih ne prepoznaju. Obično bi se begunci uspaničili na ulici i učinili nešto nepromišljeno. Ukrali kola. Opljačkali prodavnicu. U očaju upotrebili kreditnu karticu. Koju god grešku da počine, brzo bi lokalnim vlastima otkrili gde se nalaze. 

     "Samo za Langdona,zar ne?" Kole reče. "Nećete raspisati poternicu za Sofi Nevo. Ona je naš agent." 

     "Naravno da ću izdati poternicu i za njom!" brecnu se Faš. "Kakva je svrha da se izda poternica za njim ako će ona obavljati sav prljav posao umesto njega? Planiram da proverim njen dosije - prijatelje, porodicu, lične kontakte - svakoga kome bi se mogla obratiti za pomoć. Ne znam šta misli da radi, ali to će je koštati mnogo više od gubitka posla!" 

    "Želite da budem na telefonima ili na terenu?"

     "Na terenu. Idi na železničku stanicu i upravljaj ekipom. Uzde su u tvojim rukama, ali nemoj učiniti nijedan korak a da se ne konsultuješ sa mnom."

      "Da, gospodine." Kole istrča. 

     Faš je ukočeno stajao u niši. Kroz prozor je video kako staklena piramida sjaji, dok je njen odraz podrhtavao na talasima koje je vetar pokretao u fontanama. Iskliznuli su mi kroz prste. Sam sebi naredi da se opusti. Čak bi i iskusni terenski agent teško izdržao pritisak koji se Interpol spremao da primeni. 

    Šifrantkinja i nastavnik? 

   Neće izdržati ni do zore.

 Poglavlje 37 

     Gusto pošumljen park poznat kao Bulonjska šuma nazivali su mnogim imenima, ali za poznavaoce Pariza on je bio "Vrt zemaljskih zadovoljstava". Ovaj epitet se, uprkos tome što je zvučao veoma laskavo, odnosio upravo na suprotno. Svako ko je video šokantnu Bošovu sliku istog naziva shvatao je aluziju; slika je, poput šume, bila mračna i izopačena - čistilište za čudake i fetišiste. Noću su krivudave staze šume bivale oivičene stotinama svetlucavih tela za iznajmljivanje, koja su mogla zadovoljiti i najskrivenije, neizgovorene želje - muškaraca, žena i onih između. 

   Dok je Langdon sabirao misli da započne priču o Sionskom prioratu, njihov taksi je prošao kroz šumoviti ulaz u park i na raskrsnici pokrivenoj kaldrmom skrenuo ka zapadu. Langdonu nije bilo lako da se skoncentriše; grupice noćnih stanovnika parka već su počinjale da izranjaju iz senki i pokazuju svoju robu pri svetlosti farova. Ispred njih, dve tinejdžerke u toplesu vatreno su piljile u unutrašnjost njihovih kola. Iza njih, dobro nauljeni crnac u tangama okrenuo se i pokazivao stražnjicu. Iza njega, predivna plavuša zadigla je mini suknju, otkrivajući da, zapravo, i nije žena. 

   Zaboga! Langdon je odvratio pogled i duboko uzdahnuo. 

  "Pričaj mi o Sionskom prioratu", rekla je Sofi. 

  Langdon klimnu, pomislivši kako nema manje prikladne pozadine za legendu koju se spremao da ispriča. Pitao se odakle da počne. Istorija bratstva protezala se na više od jednog milenijuma... predstavljajući zapanjujuću hroniku tajni, ucena, izdaje, pa čak i brutalnih mučenja od strane razgnevljenog pape. 

     "Sionski priorat", počeo je on, "osnovao je 1099. godine u Jerusalimu francuski kralj Godfroa Bujonski, neposredno nakon osvajanja grada." 

    Sofi klimnu, pogleda prikovanog za njega. 

   "Kralj Godfroa navodno je čuvao izuzetno moćnu tajnu - tajnu koja se u njegovoj porodici nalazila još od vremena Hrista. Plašeći se da se tajna ne izgubi nakon njegove smrti, osnovao je tajno bratstvo - Sionski priorat - i zakleo ih da čuvaju njegovu tajnu tako što će je prenositi sa kolena na koleno. Tokom godina provedenih u Jerusalimu, Priorat je saznao za tajne dokumente zakopane pod ruševinama Irodovog hrama, koji je bio izgrađen na ostacima Solomonovog hrama. Ovi dokumenti su, verovao je Priorat, potvrđivali istinitost moćne tajne koju je čuvao kralj Godfroa Bujonski i bili su toliko opasni da Crkva ne bi prezala ni od čega u pokušajima da ih se domogne." 

     Sofi je bila zbunjena. 

     "Priorat se zakleo da, bez obzira na potrebno vreme, ti dokumenti moraju biti izvađeni ispod ruševina hrama i zauvek zaštićeni, kako se istina ne bi zauvek izgubila. Da bi došli do tog cilja, Priorat je osnovao vojno krilo - grupu od devet vitezova nazvanih Siromašni vitezovi Isusa Hrista i Solomonovog hrama." Langdon zastade. "Poznatijih kao vitezovi templari." 

   Sofi iznenađeno podiže pogled, pokazujući da je za njih čula. Langdon je dovoljno često predavao o vitezovima templarima pa je znao da su gotovo svi na planeti čuli za njih. Za naučnike, istorija templara predstavljala je nesigurni teren u kojem su se činjenice, predanja i pogrešne informacije preplitale u tolikoj meri da je bilo nemoguće dopreti do prave istine. Langdon je kad god je mogao izbegavao da pomene templare jer je to bez izuzetka izazivalo bujicu komplikovanih pitanja koja su se ticala raznih teorija zavere. 

   Sofi je već izgledala zbunjeno. "Hoćeš da kažeš da je Sionski priorat osnovao red vitezova templara kako bi povratio zbirku tajnih dokumenata? Ja sam mislila da su templari osnovani kako bi štitili Svetu zemlju." 

   "To je česta zabluda. Ideja zaštite hodočasnika bila je maska pod kojom su templari obavljali svoju misiju. Njihov istinski cilj u Svetoj zemlji bili su dokumenti ispod ruševina hrama." 

    "I jesu li ih pronašli?" 

   Langdon se naceri. "Niko to ne zna zasigurno. Međutim, oko jedne stvari se svi naučnici slažu: vitezovi su otkrili nešto dole ispod ruševina... nešto zbog čega su postali nezamislivo bogati i moćni." 

     Langdon joj na brzinu pruži standardni naučni pregled zvanične  istorije vitezova templara, objašnjavajući kako su oni u Svetoj zemlji boravili za vreme Drugog krstaškog rata rekavši kralju Baldvinu II da su tamo zbog zaštite hrišćanskih hodočasnika na putevima. Iako nisu bili plaćeni i iako su se zavetovali na siromaštvo, vitezovi su rekli kralju da im je potrebno osnovno sklonište, zatraživši od njega dozvolu da se smeste u štalama u ruševinama Hrama. Kralj Baldvin je odobrio ovaj zahtev. 

    Ovakav neobičan izbor smeštaja, objasnio je Langdon, bio je sve samo ne slučajan. Vitezovi su verovali da su dokumenti koje je Priorat tražio zakopani duboko ispod ruševina - ispod Svetinje nad svetinjama, svete prostorije za koju se verovalo da je u njoj boravio sam Bog. Bukvalno, ispod samog srca jevrejske vere. Gotovo deset godina je devet vitezova živelo u ruševinama, prokopavajući čvrste stene u potpunoj tajnosti. 

   Sofi ga pogleda. "I kažeš da su nešto otkrili?" 

    "Sasvim sigurno jesu", reče Langdon, objašnjavajući kako im je zato bilo potrebno devet godina, ali da su konačno pronašli ono za čim su tragali. Odneli su blago iz hrama i otputovali u Evropu, gde se njihov uticaj, kako se činilo, učvrstio preko noći. 

    Niko nije zasigurno znao da li su vitezovi ucenili Vatikan ili je Crkva jednostavno pokušala da kupi ćutanje vitezova, ali papa Inoćentije II je istog trenutka izdao papski dekret bez presedana na osnovu kojeg su vitezovi dobili neograničenu moć, i budući iznad zakona, proglašeni su za vojsku nezavisnu od bilo kakvog uplitanja kraljeva i prelata, kako religioznih tako i političkih. 

    Uz ovu carte blanche koju su dobili od Vatikana, vitezovi templari su se proširili zapanjujućom brzinom, kako brojčano tako i u smislu političkog uticaja, gomilajući ogromna imanja u preko deset zemalja. Počeli su da daju kredite bankrotiranom plemstvu i naplaćuju kamatu, udarajući na taj način temelje savremenom bankarstvu i još više povećavajući svoje bogatstvo i uticaj. 

    Do 1300-ih, zahvaljujući podršci Vatikana, vitezovi su stekli toliku moć daje papa Kliment V odlučio da se nešto mora preduzeti. U dosluhu sa francuskim kraljem Filipom IV, papa je osmislio genijalnu tajnu operaciju koja je imala za cilj da se templari unište a njihovo..  Vatikan očigledno zazirao. U vojnom manevru dostojnom CIA, papa Kliment izdao je tajna zapečaćena naređenja koja je trebalo da njegovi vojnici širom Evrope otvore u isto vreme, u petak, 13. oktobra 1307. godine. 

     U zoru trinaestog, naređenja su otpečaćena. U papinom pismu se tvrdilo da je papa lično imao viziju u kojoj ga Bog upozorava da su vitezovi templari jeretici i krivi za obožavanje đavola, homoseksualizam, oskrnavljenje krsta, sodomiju i šta sve ne. Bog je od pape Klimenta zatražio da očisti zemlju tako što će pohvatati sve vitezove i mučiti ih dok ne priznaju sve svoje zločine protiv Boga. Klimentova makijavelistička operacija izvedena je sa vrhunskom preciznošću. Toga dana su brojni vitezovi zarobljeni, mučeni bez milosti i naposletku spaljeni na lomači kao jeretici. Odjeci te tragedije još uvek se pronalaze u savremenoj kulturi; do danas se petak trinaesti smatra nesrećnim danom. 

   Sofi je bila zbunjena. "Vitezovi templari su istrebljeni? Mislila sam da bratstva templara i danas postoje."

    "I postoje, pod različitim nazivima. Uprkos Klimentovim lažnim optužbama i svesrdnim upinjanjem da se vitezovi unište, templari su imali moćne saveznike. Neki od njih su uspeli da izbegnu čistku Vatikana. Prava Klimentova meta, moćni kovčeg sa blagom odnosno dokumenti koji su očigledno predstavljali izvor moći templara, iskliznuo mu je. Od tog trenutka su dokumenti povereni Sionskom prioratu. Veo tajnovitosti čuvao ih je na sigurnom, van dometa Vatikana. Priorat je dokumente čuvane u Parizu pod okriljem noći prokrijumčario do templarskih brodova u La Rošelu." 

   "Kuda su dokumenti poslani?" 

   Langdon sleže ramenima. "Odgovor na to pitanje poznat je jedino Sionskom redu. Zahvaljujući tome što su ovi dokumenti i danas meta stalnog istraživanja i nagađanja, veruje se da su premeštani i ponovo sakrivani nekoliko puta. Trenutna nagađanja kažu da se nalaze negde u Ujedinjenom kraljevstvu." 

    Sofi je bila zbunjena.

   "Hiljadu godina su se", nastavio je Langdon, "legende o ovoj tajni prenosile sa kolena na koleno. Čitava zbirka dokumenata, njena moć i tajna koju ona krije postali su poznati pod jednim imenom - Sangreal. Stotine knjiga napisane su na tu temu, i malo je misterija koje su izazvale toliko interesovanje među istoričarima kao Sangreal."

    "Sangreal? Ima li ta rečikakve veze sa francuskom reci sang ili španskom sangre - što znači 'krv'?" 

   Langdon klimnu. Krv se nalazila svuda oko Sangreala, pa ipak ne na način koji je Sofi imala na umu. "Legenda je složena, ali važno je upamtiti da Priorat čuva dokaz i navodno čeka pravi istorijski trenutak da otkrije istinu." 

   "Kakvu istinu? Koja bi tajna mogla biti toliko moćna?"

   Langdon duboko uzdahnu i pogleda kroz prozor, u podzemlje Pariza koje je vrebalo u senkama. "Sofi, reč sangreal je stara reč. Tokom godina je prerasla u drugi termin... savremenije ime." Zastade. "Kada ti kažem savremeni naziv, videćeš da već znaš mnogo o tome. U stvari, gotovo svi na svetu su čuli za priču o Sangrealu." 

    Sofi je bila skeptična. "Ja nisam nikada čula za nju." 

    "Naravno da jesi." Langdon se nasmešio. "Samo si navikla da je čuješ pod imenom 'Sveti gral"

Poglavlje 38 

      Na zadnjem sedištu taksija, Sofi je zurila u Langdona. Mora da se šali. "Sveti gral?" 

   Langdon klimnu glavom, ozbiljnog lica. "Sveti gral je bukvalno značenje termina Sangreal. Izraz potiče od francuskog Sangraal, što se razvilo u Sangreal, i naposletku podeljeno na dve reči, San Greal." 

   Sveti gral. Sofi se postidela što nije odmah uočila etimološke veze. Ipak, Langdonova tvrdnja za nju još uvek nije imala smisla. "Mislila sam da je Sveti gral putir. Upravo si mi rekao daje Sangreal zbirka dokumenata koji otkrivaju neku mračnu tajnu." 

   "Da, ali dokumenti čine samo polovinu blaga Svetog grala. Oni su zakopani zajedno sa samim Gralom... i otkrivaju njegovo pravo značenje. Dokumenti su vitezovima templarima dali toliku moć upravo zato što otkrivaju pravu prirodu Grala." 

   Pravu prirodu Grala? Sofi tek sada nije ništa shvatala. Mislila je da je Sveti gral bio putir iz kojeg je Isus pio na Tajnoj večeri i u koju je kasnije Josif iz Arimateje uhvatio Hristovu krv na raspeću. "Sveti gral je Hristov putir", reče ona. "Može li biti jednostavnije?" 

   "Sofi", prošaputa Langdon, naginjući se ka njoj, "prema Sionskom prioratu, Sveti gral uopšte nije putir. Oni tvrde da je legenda o Svetom gralu - kao o putiru – zapravo genijalno osmišljena alegorija. Odnosno, da priča o Svetom gralu koristi putir kao metaforu za nešto drugo, nešto daleko moćnije." On zastade. "Nešto što se savršeno uklapa u sve što je tvoj deda večeras pokušavao da nam kaže - uključujući i simboličke reference na sveti ženski princip." 

   Još uvek nije shvatala. U Langdonovom strpljivom osmehu je videla da saoseća sa njenom zbunjenošću, a u njegovim očima da veruje u ono što govori. "Ali ako Sveti gral nije putir", upita ona, "šta je?" 

    Langdon je znao da ovo pitanje sledi, no ipak nije bio siguran kako da joj odgovori. Ukoliko priču ne smesti u odgovarajući istorijski kontekst, Sofi će se zbuniti - upravo kao i Langdonov urednik pre nekoliko meseci kada mu je predao radnu verziju rukopisa. 

    "Ovaj rukopis tvrdi šta?" zagrcnuo se njegov urednik, spuštajući čašu sa vinom na sto i zureći u njega preko napola pojedenog ručka. "Nije moguće da si ozbiljan."

    "Dovoljno ozbiljan da provedem godinu dana u istraživanju." 

    Istaknuti njujorški urednik Džonas Fokman nervozno je gladio bradicu. Fokman je, bez sumnje, u toku svoje bogate karijere čuo dovoljno besmislenih ideja, no ova ga je, činilo se, ostavila bez teksta. 

   "Roberte", naposletku reče, "nemoj me pogrešno shvatiti. Obožavam to što radiš i bilo je zabavno sarađivati sa tobom - ali ako pristanem da objavim jednu ovakvu ideju, ljudi će mi mesecima demonstrirati ispred kancelarije. Pored toga, to će uništiti tvoju reputaciju. Ti si istoričar sa Harvarda, za ime boga, a ne neko popularno šarlatansko piskaralo koje želi da zaradi na brzinu. Gde si zaboga mogao nabaviti dovoljno verodostojnih dokaza koji podržavaju jednu takvu teoriju?" 

   Uz nemi osmeh Langdon izvuče list papira iz džepa svog sakoa od tvida i predade ga Fokmanu. Na stranici se nalazila bibliografija od preko pedeset naslova - knjiga dobro poznatih istoričara, nekih savremenih, nekih vekovima starih - od kojih su mnoge bili akademski bestseleri. Svi naslovi navodili su istu premisu koju je Langdon upravo izneo. Dok je prolazio kroz listu, Fokman je izgledao poput čoveka koji je upravo otkrio da je zemlja zapravo ravna. "Znam neke od ovih autora. Oni su... pravi istoričari!" 

   Langdon se naceri. "Kao što vidiš, Džonas, nije to samo moja teorija. Ona je prisutna već dugo. Ja se jednostavno nadovezujem na nju. Nijedna knjiga još nije istraživala legendu o Svetom gralu iz simboličkog ugla. Ikonografski dokazi koje sam pronašao kako bih potkrepio ovu teoriju su, pa da kažem, zapanjujuće ubedljivi."

   Fokman je još uvek zurio u spisak. "Bože, jednu od ovih knjiga je napisao ser Li Tibing - britanski kraljevski istoričar." 

  "Tibing je veliki deo svog života posvetio proučavanju Svetog grala. Sreo sam se sa njim. On mi je, zapravo, pružio značajan deo inspiracije. On veruje, Džonas, kao i ostali sa tog spiska." 

    "Hoćeš da kažeš da svi ovi istoričari zapravo veruju..." Fokner  zaćuta, očigledno ne mogavši da izgovori te reči. 

    Langdon se ponovo naceri. "Sveti gral je verovatno najtraženije blago u istoriji čovečanstva. Gral je pokrenuo mnoge legende, ratove i potrage duge čitav život. Da li bi sve to imalo smisla da se radi samo o putiru? Ako je tako, tada bi sasvim sigurno i druge relikvije trebalo da izazivaju jednako ili čak veće interesovanje - kruna od trnja, pravi krst na kojem je Isus razapet, titulus - pa ipak, to nije slučaj. Kroz čitavu istoriju Sveti gral je bio nešto posebno." Langdon se nasmeši. "Sada znaš i zašto." 

   Fokman je još uvek vrteo glavom. "Ali ako su sve ove knjige napisane o tome, zašto sama teorija nije poznatija?"

    "Ove knjige se nipošto ne mogu nadmetati sa vekovima zvanične istorije, naročito zato što tu istoriju podržava vrhunski bestseler svih vremena." 

   Fokmanove oči se razrogačiše. "Nemoj mi reći da je Hari Poter zapravo knjiga o Svetom gralu." 

     "Mislio sam na Bibliju." 

     Fokman se trže. "Znao sam to." 

    "Laissez-le!" Sofin povik zaparao je vazduh unutar taksija. "Spusti to!" 

   Kada se Sofi nagnula napred preko sedišta i viknula na taksistu, Langdon se trgao. Potom je video da taksista drži radio-predajnik i nešto govori u njega. 

    Sofi se okrete i zavuče ruku u džep Langdonovog sakoa od tvida. Pre nego stoje Langdon postao svestan šta se događa, izvadila je pištolj, okrenula se i prislonila ga taksisti na potiljak. Istog trenutka, vozač ispusti radio, podižući jednu slobodnu ruku iznad glave. 

   "Sofi!" zagrcnu se Langdon. "Šta zaboga..." 

   "Arrêtez!" zapovedi Sofi vozaču. 

   Drhteći, taksista ju je poslušao, zaustavljajući kola i parkirajući ih. 

   Tek tada je Langdon začuo metalni glas dispečera taksi udruženja "...agent po imenu Sofi Nevo..." pucketao je radio. "I jedan Amerikanac, Robert Langdon..." 

   Langdonovi mišići se stegnuše. Već su nas pronašli? 

   "Descendez", zahtevala je Sofi. 

   Drhteći, vozač je držao ruke iznad glave dok je izlazio iz svog taksija i odmicao se nekoliko koraka dalje. 

   Sofi je spustila prozor i kroz njega uperila pištolj u zapanjenog taksistu. "Roberte", tiho je rekla, "preuzmi volan. Ti ćeš voziti." 

   Langdon nije želeo da se raspravlja sa ženom koja maše pištoljem. Izašao je iz kola i ponovo ušao i seo na vozačko mesto. Taksista je psovao, ruku još uvek podignutih iznad glave.

    "Roberte", rekla je Sofi sa zadnjeg sedišta, "verujem da ti je bilo dosta razgledanja naše magične šume?" 

    On klimnu. I previše. 

   "Dobro. Odvezi nas odavde." 

   Oklevajući, Langdon pogleda u upravljački mehanizam automobila. Sranje. Nasumice je pipao je u potrazi za menjačem i kvačilom. "Sofi? Možda bi ti..."

     "Kreći!" povikala je. 

   Nekoliko prostitutki prilazilo je da vide šta se dešava. Jedna žena je okretala broj na mobilnom. Langdon pritisnu kvačilo i pokrenu menjač, nadajući se da je ubacio u prvu brzinu. Pritisnu papučicu za gas, kao da je testira. 

   Potom otpusti kvačilo. Gume zaškripaše kada je taksi jurnuo napred, mahnito krivudajući, i bukvalno razgrnuvši okupljenu gomilu. Žena sa mobilnim odskočila je ka šumi, za dlaku izbegavši da je pregaze. 

   "Doucement!" povika Sofi kad se kola zaneše na putu. "Šta to radiš?"

     "Pokušao sam da te upozorim", vikao je da nadjača zvuk nasilnog menjanja brzina. "Ja vozim kola sa automatskim menjačem!" 

 poglavlje 39 

      Iako je spartanska soba u zgradi od crvenkaste opeke u ulici La Brijer bila svedok mnogih patnji, Sajlas je sumnjao da se nešto moglo porediti sa bolom koji je zahvatao njegovo bledo telo. Prevaren sam. Sve je izgubljeno. 

   Sajlas je bio nasamaren. Braća su lagala, izabravši da umru umesto da otkriju svoju tajnu. Sajlas nije imao snage da nazove Učitelja. Ne samo da je ubio jedinih četvoro ljudi koji su znali gde je ključni kamen sakriven, nego je ubio i opaticu u crkvi Sen-Sulpis. Radila je protiv Boga! Prezrela je rad sekte Opus Dei! 

  Ovaj zločin u afektu, znatno je komplikovao stvari. Biskup Aringarosa je jednim telefonskim razgovorom sredio da Sajlas uđe u crkvu Sen-Sulpis; šta će opat misliti kada otkrije da je sestra mrtva? Položio ju je natrag u krevet, Rana na njenoj glavi je zjapila. Pokušao je da vrati na mesto polomljene ploče na podu crkve, ali i ta je šteta bila nepopravljiva. 

  Sajlas je planirao da će ga sekta Opus Dei sakriti kada obavi zadatak. Biskup Aringarosa će me zaštititi. Nije mogao da zamisli blagoslovenije postojanje od života ispunjenog meditacijom i molitvom duboko unutar zidova sedišta sekte Opus Dei u Njujorku. Nikada više neće kročiti napolje. Sve što mu je potrebno nalazilo se tamo. Nikome neću nedostajati. Istaknuti čovek poput biskupa Aringarose, znao je Sajlas, na žalost nije mogao tako lako nestati. 

   Doveo sam u opasnost biskupa. Tupo je gledao u pod i razmišljao da sebi oduzme život. Naposletku, upravo je Aringarosa Sajlasa vratio u život... u onoj maloj svešteničkoj kući u Španiji, obrazujući ga, dajući mu smisao. 

   "Prijatelju moj", rekao mu je Aringarosa, "rođen si kao albino. Nemoj dopustiti drugima da te ponižavaju zbog toga. Zar ne razumeš koliko posebnim te to čini? Zar nisi znao da je i sam Noje bio albino?" 

   "Noje sa Nojeve barke?" Sajlas to ne beše nikada ranije čuo. 

   Aringarosa se smešio. "Da, Noje sa Nojeve barke. Albino. Poput tvoje, i njegova je koža bila bela poput anđeoske. Razmisli o tome. Noje je spasao život na ovoj planeti. Predodređen si za velike stvari, Sajlase. Gospod te je oslobodio sa razlogom. Imaš svoj poziv. Gospodu je potrebna tvoja pomoć da obavi svoj zadatak." 

     S vremenom je Sajlas naučio da sebe posmatra u drugačijem svetlu. Ja sam čist. Beo. Divan. Poput anđela. 

    Tog trenutka, međutim, razočarani glas njegovog oca šapatom mu se obratio iz prošlosti. 

    Tu es un desastre. Un spectre. 

     Klečeći na drvenom podu, Sajlas se molio za oproštaj. Potom, svlačeći odeću, ponovo posegnu za "disciplinom".

                                                               

nastavci: Romani u nastavcima