XI
BUĐENJE
Kad se Franc osvesti i ugleda predmete oko sebe, učini mu se da još sanja. On pomisli da se nalazi u nekoj grobnici u koju je jedva prodirao, kao sažaljiv pogled, jedan sunčev zrak. On ispruži ruke i oseti kamen; zatim se uspravi sedeći i vide da leži u svome burnusu na postelji od suvog vresja, koja je bila vrlo meka i veoma mirisna.
Čitavo njegovo snoviđenje bilo je iščezlo, i kao da su one statue bile samo utvare koje su izišle iz svojih grobova za vreme njegovog sna, one su pobegle pri njegovom buđenju.
On pođe nekoliko koraka ka mestu otkuda je dolazila svetlost. Posle svekolike bure njegovog sna nastupio je mir stvarnosti. On vide da se nalazi u jednoj pećini, te pođe ka izlazu, i kroz zasvođeni otvor ugleda plavo nebo i azurno more. Vazduh i voda su blještali od zrakova jutarnjeg sunca; na obali su mornari sedeli razgovarajući i smejući se, a na dva koraka u moru barka se ljuljala ljupko na svojoj kotvi.
On se neko vreme naslađivao svežim povetarcem koji ga je milovao po čelu; osluškivao je oslabljeni šum talasa koji se kretao po
obali i ostavljao po stenama čipku od pene bele poput srebra. Pustio je, ne razmišljajući i ne misleći ništa, da ga prožima ona božanska čar prirode koju osećamo naročito kad se budimo iz nekog neverovatnog sna. Zatim malo-pomalo, spoljni život, tako miran, tako čudan, tako beskrajan, podseti ga na neverovatnost njegovog sna, i uspomene počeše da mu se vraćaju u sećanje.
On se seti svog dolaska na ostrvo, svoga susreta sa jednim starešinom krijumčara, jedne podzemne palate pune raskoši, jedne
odlične večere i jedne kašičice hašiša.
Samo, gledajući tu stvarnost u punoj dnevnoj svetlosti, njemu se činilo da je prošlo najmanje godinu dana otkako su se svi ti događaji odigrali, toliko mu je san što ga je prosanjao bio živ u mislima i dobijao sve veću važnost u njegovom umu. Zato je s vremena na vreme njegova mašta posađivala među mornare, ili prevodila preko neke stene, ili ljuljala na barci jednu od onih utvara koje su njegovu noć, poput zvezda, osvetlile poljupcima. Uostalom, glava mu je bila potpuno bistra, a telo potpuno odmorno: nikakve težine u mozgu, već, naprotiv, izvesno prijatno osećanje po celom telu, i veća nego ikad sposobnost da se napaja vazduhom i suncem.
On se stoga veselo približi svojim mornarima.
Čim ga ponovo ugledaše, oni ustadoše, a gazda mu priđe i reče:
— Gospodar Sindbad nam je stavio u dužnost da isporučimo Vašoj preuzvišenosti njegove najlepše pozdrave i rekao nam da izrazimo njegovo žaljenje što se nije mogao oprostiti s vama, ali se on nada da ćete ga izviniti kad budete saznali da ga neki veoma hitan
posao zove u Malagu.
— A, tako, dragi moj Gaetano, — reče Franc — znači da je sve ovo zaista stvarnost: da postoji jedan čovek koji me je dočekao na ovom ostrvu, koji mi je ovde ukazao kraljevsko gostoprimstvo i koji je otputovao za vreme mog spavanja?
— On toliko stvarno postoji, da eno njegove male jahte kako se udaljuje pod punim jedrima, i da ćete vrlo verovatno, ako hoćete da uzmete svoj durbin, raspoznati svog domaćina usred njegove posade.
I govoreći tako, Gaetano ispruži ruku u pravcu jednog brodića koji je jedrio prema južnom rtu Korzike.
Franc izvuče svoj durbin, udesi ga, pa ga upravi ka označenom mestu.
Gaetano se nije varao. Na zadnjem kraju lađice onaj tajanstveni stranac stojao je okrenut k njemu i držao isto tako durbin u ruci. Imao je na sebi potpuno isto ruho u kome se pojavio sinoć pred svojim gostom i mahao maramicom u znak oproštaja.
Franc mu otpozdravi izvukavši takođe svoju maramicu i mašući njom kao što je onaj mahao svojom.
Posle jednog trenutka oblačak dima ocrta se na zadnjem delu broda, odvoji se ljupko sa krme i poče da se penje polako k nebu;
zatim slab pucanj dopre do Franca.
— Eto, čujete li? — reče Gaetano. — On vam sad kaže zbogom. Mladić uze svoj karabin i ispali ga uvis, ali bez nade da će njegov
pucanj preći daljinu koja je razdvajala jahtu od obale.
— Šta naređuje Vaša preuzvišenost? — reče Gaetano.
— Da mi najpre zapalite jednu buktinju.
— Ah, da, razumem, — nastavi gazda — da potražite ulazak u čarobni stan. Vrlo rado, preuzvišenosti, ako vas to zanima, i ja ću vam odmah dati traženu buktinju. I ja sam bio opčinjen mišlju koja vas je obuzela, pa sam pustio na volju tome svom prohtevu tri ili četiri puta; ali sam se naposletku odrekao toga. Đovani, — dodade on — zapali jednu buktinju i donesi je njegovoj preuzvišenosti.
Đovani izvrši naređenje. Franc uze buktinju i uđe u pećinu, a Gaetano pođe za njim.
On raspoznade mesto gde se probudio po postelji od vresja koja je još bila sva izgnječena; ali je uzalud prelazio buktinjom po čitavoj površini pećine, on ne vide ništa osim to da su, prema tragovima dima, i drugi sem njega uzalud pokušavali isto istraživanje.
Međutim, on ne ostavi nijednu stopu toga granitnog zida, nedokučljivog kao budućnost, a da ga ne pregleda; u svaku pukotinu
koju bi ugledao zavlačio je oštricu svoga lovačkog noža, na svako ispupčenje koje bi zapazio pritiskivao bi u nadi da će ono popustiti; ali je sve bilo uzalud, te on bez ikakva uspeha izgubi dva sata u tom pretraživanju.
Posle tog vremena odustade; Gaetano je likovao.
Kad se Franc vrati na obalu, jahta je izgledala još samo kao bela tačkica na vidiku. On se opet posluži svojim durbinom, ali čak ni pomoću njega nije se moglo ništa razaznati.
Gaetano ga podseti da je on tu došao da lovi koze, na što je bio potpuno zaboravio. On uze svoju pušku i poče da krstari ostrvom
kao čovek za koga bi se pre reklo da vrši neku dužnost nego što se zabavlja, i posle četvrt sata već je ubio jednu kozu i dva jareta. Ali su te koze, iako divlje i hitre kao divokoze, suviše ličile na naše domaće koze, te ih Franc nije ni smatrao nekom divljači.
Osim toga, sada su mu se mnogo krupnije misli vrzle po pameti. Od sinoć je on zaista bio junak jedne priče iz Hiljadu i jedne noći, te ga je nešto neodoljivo opet vuklo ka pećini.
Tada on i pored neuspeha svoga prvog istraživanja, započe i drugo, pošto je rekao Gaetanu da ispeče jedno od ona dva jareta. Taj
drugi pohod potraja dosta dugo, jer kad se vratio, jare je bilo ispečeno i doručak gotov.
Franc sede na ono mesto odakle su ga sinoć pozvali na večeru u ime onog tajanstvenog domaćina, i on ugleda, poput galeba koji se ljuljuška na vrhu talasa, malu jahtu koja je i dalje odmicala ka Korzici.
— Ali — reče on Gaetanu — vi ste mi kazali da gospodar Sindbad plovi ka Malagi, a meni se čini da se uputio pravo ka Porto-Vekiju.
— Zar se ne sećate — reče gazda — da sam vam rekao da se među članovima njegove posade nalaze trenutno dva korzikanska
razbojnika?
— To je istina; i on će ih iskrcati na obalu? — reče Franc.
— Dabome. Ah, to je čovek — uzviknu Gaetano — koji se ne boji ni boga ni đavola, kako se priča, i koji će se udaljiti i za pedeset milja od svoga puta samo da bi učinio uslugu nekom čoveku u nevolji.
— Ali takve usluge mogle bi ga dovesti u sukob sa vlastima onoga kraja gde on vrši takva čovekoljubiva dela — reče Franc.
— Eh, — reče Gaetano smejući se — mnogo njega briga za vlasti! On se na njih i ne osvrće! Samo neka pokušaju da ga gone. Pre svega,
njegova jahta nije brod, nego ptica, i on bi mogao da dâ tri čvora fore nekoj fregati; a osim toga, dovoljno mu je da se samo skloni negde na obalu, pa zar mislite da ne bi svuda naišao na prijatelje?
Iz svega ovoga sasvim jasno se videlo da je gospodar Sindbad, Francov domaćin, imao čast da bude u prijateljstvu sa krijumčarima i razbojnicima po čitavoj obali Sredozemnog mora, usred čega je neminovno bio stekao dosta čudnovat položaj.
Što se tiče Franca, njega sad ništa više nije zadržavalo na Monte Kristu, jer je bio izgubio svaku nadu da će pronaći tajnu pećine, te se požuri da doručkuje, a naredi svojim ljudima da barka bude spremna za trenutak kad bude završio obed.
Posle pola časa bio je na barci.
On baci i poslednji pogled ka jahti: ona tek što ne beše iščezla u zalivu Porto-Vekija.
On dade znak za polazak.
U trenutku kad se barka krete, jahta iščeze.
Sa njom je iščezavala i poslednja stvarnost prethodne noći; zato i večera, i Sindbad, i hašiš i statue, sve to poče Francu da se stapa u jedan isti san.
Barka je plovila celog dana i cele noći; a sutradan, kad sunce izgreja, i ostrvo Monte Kristo beše iščezlo.
Čim Franc stupi na kopno, on zaboravi, barem trenutno, događaje što se nedavno behu odigrali da bi se oprostio sa prijateljima
i poznanicima u Firenci, i pobrinuo posle toga jedino kako će otići
svome drugu, koji ga je čekao u Rimu.
On, dakle pođe i u subotu uveče stiže na Carinski trg poštanskim kolima.
Stan je bio kao što smo kazali, unapred zadržan, te je trebalo samo da stigne u hotel gazde Pastrinija, što nije bilo sasvim lako, jer je svetina zakrčivala ulice i Rim je već brujao od onog potmulog i grozničavog žagora koji prethodi velikim događajima. A u Rimu ima četiri velika događaja godišnje: karneval, velika nedelja, Brašančevo i praznik svetog Petra.
Za vreme ostalog dela godine varoš ponovo utone u svoju sumornu ravnodušnost, u ono stanje koje je na sredini između života
i smrti, zbog čega liči na neku stanicu između ovog sveta i onoga, na divnu stanicu, na odmorište puno poezije i slikovitosti, koje je Franc posetio već pet ili šest puta i koje mu se svaki put činilo još divnije i čarobnije
Naposletku prođe kroz gomilu sveta koja je sve više rasla i bivala sve burnija, i stiže u hotel. Na njegovo prvo pitanje odgovoriše mu, sa onom bezobzirnošću svojstvenom kočijašima zauzetih fijakera i hotelijerima koji su izdali sve sobe, da za njega nema više mesta u hotelu London. On tada posla svoju posetnicu gazda Pastriniju i pozva se na Alberta od Morserfa. Ovaj način postiže uspeh, te sam gazda Pastrini dotrča izvinjavajući se što je ostavio njegovu preuzvišenost da čeka, koreći svoju poslugu i uzimajući svećnjak iz ruku jednog čičerona, koji se već bio dokopao putnika, pa se taman spremao da ga odvede Albertu, kad mu ovaj dođe u susret.
Zakupljeni stan sastojao se od dve omanje sobe i jedne umivaonice. Obe sobe gledale su na ulicu, i tu je okolnost gazda Pastrini isticao kao nešto što im je neocenjivo povećavalo vrednost. Ostatak toga sprata bio je iznajmljen nekoj veoma bogatoj ličnosti za koju se mislilo da je Sicilijanac ili Maltez; gazda hotela nije mogao tačno da kaže kojoj je od tih dveju nacija pripadao taj putnik.
— To je sve vrlo lepo, gazda Pastrini, — reče Franc — ali je nama odmah potreban kakav bilo obed za večeras i jedne kočije za sutra
i ostale naredne dane.
— Što se tiče večere — odgovori krčmar — bićete usluženi sad odmah; ali što se tiče kočija…
—Kako! Što se tiče kočija! — uzviknu Albert. — Čekajte, čekajte! Nemojte se šaliti, gazda Pastrini! Nama su potrebne jedne kočije.
— Gospodine, učinićemo sve što se može da vam ih pribavimo.
To je sve što vam mogu reći.
— A kad ćemo dobiti odgovor? — zapita Franc.
— Sutra ujutru — odgovori hotelijer.
— Do đavola! — reče Albert — platićemo ih skuplje, i to je sve; zna se u čemu je stvar; kod Drakea ili Arona dvadeset i pet franaka za obične dane, a trideset ili trideset i pet nedeljom i praznikom; dodajte tome još pet franaka dnevno za posredništvo, pa će to izneti četrdeset, i ne govorimo više o tome.
— Ja se zaista bojim da gospoda, čak i ako bi ponudila i dvostruku cenu, neće moći da ih dobiju.
— Onda neka se upregnu konji u moja kola; ona su malo otrcana od putovanja, ali ne mari.
— Neće moći da se nađu konji.
Albert pogleda u Franca kao čovek kome izgleda nerazumljiv odgovor koji mu se daje.
— Shvatate li vi to, France! Nema konja — reče on. — Ali zar se ne bi mogli dobiti poštanski konji?
— Oni su svi iznajmljeni još pre petnaest dana, i ostali su samo oni koji su neophodni za službu.
— Šta kažete na ovo? — zapita Franc.
— Ja kažem kad nešto prevazilazi moju moć shvatanja, ja imam običaj da se više ne mučim oko toga, nego prelazim na nešto drugo.
Je li večera gotova, gazda Pastrini?
— Jeste, preuzvišenosti.
— E, onda najpre da večeramo.
— A kočije i konji? — reče Franc.
Ja kažem kad nešto prevazilazi moju moć shvatanja, ja imam običaj da se više ne mučim oko toga, nego prelazim na nešto drugo.
— Ne brinite se ništa, dragi prijatelju; oni će već sami doći.
Trebaće samo da se dobro plati.
Ja kažem kad nešto prevazilazi moju moć shvatanja, ja imam običaj da se više ne mučim oko toga, nego prelazim na nešto drugo.
I Morserf, sa onom divnom mudrošću koja smatra da je sve mogućno dokle god oseća da joj je kesa puna ili novčanik nabijen novčanicama, povečera, leže, zaspa čvrsto i poče da sanja kako juri kroz karneval u kočijama sa šest konja.
XII
RIMSKI RAZBOJNICI
Sutradan se Franc prvi probudi i odmah zazvoni. Zvuk zvonceta se još razlegao, kada se pojavi lično gazda Pastrini.
— Eto, — reče gazda likujući i ne čekajući da ga Franc nešto zapita — ja sam to još juče slutio, preuzvišenosti, kad nisam hteo ništa da vam obećam. Vi ste se javili prekasno, i sada nema više u Rimu nijednih kočija, razume se za tri poslednja dana karnevala.
— Jeste, — prahvati Franc — a to znači da onda kad su nam najpotrebnije.
— Šta je to? — zapita Albert ulazeći. — Nema kočija?
— Tačno, dragi prijatelju, — odgovori Franc — i vi ste od prve pogodili.
— E, divna vam je ova vaša varoš, ovaj vaš večiti grad!
— Hoću reći, preuzvišenosti, — nastavi gazda Pastrini želeći da sačuva izvesno dostojanstvo prestonici hrišćanstva u očima svojih
gostiju — hoću reći da nema više kočija od nedelje ujutru do utorka uveče, ali dotle možete ih naći, ako hoćete, i pedeset.
— A, pa to je već nešto — reče Albert. — Danas je četvrtak, a ko zna šta se do nedelje može dogoditi?
— Dogodiće se to da će stići deset do dvadeset hiljada putnika— odgovori Franc — koji će tu teškoću još povećati.
— Dragi prijatelju, — reče Morserf — uživajte u sadašnjosti, a nemojmo zamračivati budućnost.
— Ali — zapita Franc — valjda ćemo moći da dobijemo bar jedan prozor?
— Prema kojoj ulici?
— Pa prema Korzou, razume se!
— Eh, jeste, prozor! — uzviknu gazda Pastrini. — Nemoguće!Sasvim nemoguće! Bio je ostao još jedan na petom spratu palate
Dorija, pa je i on iznajmljen jednom ruskom knezu za dvadeset dukata dnevno.
Oba mladića gledala su se zaprepašćeno.
— E, onda, dragi moj, — reče Franc Albertu — znate li šta je najbolje da uradimo? Da odemo da provedemo karneval u Veneciji.
Tamo ćemo bar, ako ne nađemo kola, naći gondole.
— A, to bogme ne! — uzviknu Albert. — Ja sam se zarekao da vidim karneval u Rimu, i videću ga ovde, pa makar i na štulama.
— Gle! — uzviknu Franc. — To je sjajna misao, bar ćemo moći da gasimo sveće prolaznicima. Prerušićemo se u grbave pajace-vampire, ili u stanovnike Landa, pa ćemo imati nezapamćen uspeh.
— Da li vaše preuzvišenosti još žele jedna kola do nedelje?
— Pa razume se! — reče Albert. — Zar vi mislite da ćemo ići po ulicama Rima pešice, kao sudski pozivari?
— Ja ću pohitati da izvršim naređenja vaših preuzvišenosti — reče gazda Pastrini. — Samo, upozoravam vas da će kola stajati šest
pijastra dnevno.
— Ali ja, dragi gospodine Pastrini, — reče Franc — ja koji nisam milioner kao taj naš sused, ja vas upozoravam takođe da, pošto je
ovo četvrti put kako dolazim u Rim, ja znam koliko se plaća za kočije običnih dana, a koliko nedeljom i praznikom. Mi ćemo vam dati
dvanaest pijastra za danas, sutra i prekosutra, pa ćete vi ipak imati lepu zaradu.
— Ali, preuzvišenosti!… — reče gazda Pastrini pokušavajući da se buni.
— Idite, dragi domaćine, idite, — reče Franc ili ću se ja sam pogoditi sa vašim iznajmljivačem kola, koji je i moj takođe, koga ja
odavno poznajem i koji me je dosta puta u svom životu očerupao, te će, u nadi da će me još koji put očerupati, pristati i na manju cenu od one koju vam ja nudim. Izgubićete, dakle, tu razliku, i sami ćetebiti za to krivi.
— Nemojte se mučiti oko toga, preuzvišenosti, — reče gazda
Pastrini sa onim osmehom italijanskog špekulanta koji priznaje da je pobeđen — ja ću učiniti sve što mogu, i nadam se da ćete biti zadovoljni.
— Ne može bolje biti! Eto, to se zove govoriti pametno.
— Kad hoćete da dođu kola?
— Kroz jedan sat.
— Kroz jedan sat kola će biti pred vratima.
I zaista posle jednog sata kola su čekala na dva mladića. Bio je
to skroman fijaker koji je, s obzirom na tu svečanu priliku, bio uzdignut na zvanje kočija; ali ma koliko da je izgledao neugledan, ipak bi se oba mladića smatrala vrlo srećna kad bi imala takva kola za tri poslednja dana karnevala.
— Preuzvišenosti! — uzviknu čičeron kad vide Franca kako promoli nos kroz prozor — treba li priterati karuce do palate?
Ma koliko da je Franc bio naviknut na italijanske bombaste izraze, ipak se najpre trže i pogleda oko sebe; ali te su reči zaista njemu bile upućene.
Franc je bio ta preuzvišenost, fijaker se preobrazio u karuce, a
hotel London postao je palata.
Sav laskavački duh tog naroda bio je iskazan tom jednom rečenicom.
Franc i Albert siđoše. Karuce priđoše palati. Njihove preuzvišenosti opružiše noge po klupici, a čičeron uskoči na sedište pozadi kola.
— Kuda njihove preuzvišenosti žele da ih vozimo?
— Pa najpre u crkvu svetog Petra, a zatim u Koloseum — reče Albert kao pravi Parižanin.
Ali Albert nije znao jednu stvar: da je potreban čitav jedan dan da bi se pregledala crkva svetog Petra, a mesec dana da bise ona
proučila, te im tako taj dan prođe u razgledanju samo crkve svetog Petra.
Odjednom oba prijatelja primetiše da se smrkava.
Franc izvuče časovnik: bilo je četiri i po sati. Pođoše odmah natrag u hotel. Na ulasku Franc naredi kočijašu da dođe po njih u osam sati uveče. Hteo je da pokaže Albertu Koloseum na mesečini, kao
što mu je pokazao crkvu svetog Petra po danu. Kad neko pokazuje
svome prijatelju neku varoš koju je već ranije posetio, on u to unosi
istu razmetljivost kao da mu pokazuje svoju nekadašnju draganu.
Zato i Franc reče kočijašu kojim putem da ih vozi: trebalo je
da iziđu kroz kapiju Popolo, pa da idu duž spoljnog bedema i da se
vrate kroz kapiju San-Đovani. Tako bi im se Koloseum ukazao bez
ikakve prethodne pripreme, a Kapitol, Forum, trijumfalna kapija
Septimija Severa, hram Antonina i Faustine, i Sveti put ne bi služili
kao stepenice postavljene na putu ka Koloseumu zato da mu umanje vrednost.
Sedoše za sto. Gazda Pastrini je bio obećao svojim gostima odličnu
gozbu, i dao im je dobru večeru, kojoj se nije moglo naći zamerke.
Pri kraju večere uđe on lično. Franc isprva pomisli da je došao da primi pohvale i spremao se da ga hvali, kad ga on još pri prvim
rečima prekide i reče:
— Preuzvišenosti, meni laska vaše odobravanje, ali se nisam radi toga popeo do vas…
— Da niste hteli da nam javite da ste pronašli neka kola? — zapita Albert pripaljujući cigaru.
— Još manje, pa čak, preuzvišenosti, učinili biste dobro da na to više ne mislite i da se s tim pomirite. U Rimu se nešto ili može ili ne može. Kad smo vam kazali da se ne može, onda je s tim svršeno.
— U Parizu je to mnogo zgodnije: kad se nešto ne može, onda se plati dvostruko, i dobije se odmah ono što se traži.
— Ja sam to čuo od svih Francuza — reče gazda Pastrini malo žacnut — i zato ne mogu da shvatim kako to oni putuju.
— Ni ja, — reče Albert duvajući ravnodušno dim ka tavanici, pa se zaturi unazad i poče da se ljulja na dvema nogama svoje fotelje —
samo ludaci i budale kao što smo mi putuju; pametni ljudi ne napuštaju svoju palatu u ulici Helder, Ganski bulevar i Parisku kafanu.
Samo se po sebi razume da je Albert stanovao u pomenutoj ulici, izlazio svakog dana u tu šetnju, kao što je tada bilo u modi, i
večeravao svakodnevno u jednoj kafani gde se može večerati samo ako ste u prijateljstvu s kelnerima.
Gazda Pastrini malo poćuta; bilo je očevidno da razmišlja o tome odgovoru koji mu zacelo nije izgledao sasvim jasan.
— Ali najzad, — reče sada Franc prekidajući geografska razmišljanja svoga domaćina — vi ste ovamo došli sa izvesnim ciljem.
Hoćete li nam objasniti razlog vaše posete.
— A zbilja, evo ga: vi ste poručili kočije za osam sati?
— Sasvim tačno.
— Vi imate nameru da posetite Koloseo?
— Hoćete reći Koloseum?
— To je potpuno isto. Dobro.
— Kazali ste kočijašu da iziđe kroz kapiju Popolo, da prođe pored bedema i da se vrati kroz kapiju San-Đovani?
— To su tačno moje reči.
— E, vidite, taj put je nemoguć.
— Nemoguć!
— Ili bar veoma opasan.
— Opasan! A zašto?
— Zbog čuvenog Luiđija Vampe.
— Pre svega, dragi moj domaćine, ko je taj čuveni Luiđi Vampa? — zapita Albert. — On može biti vrlo čuven u Rimu, ali vas upozoravam da je nepoznat u Parizu.
— Kako! Vi ga ne poznajete?
— Nemam tu čast.
— Niste nikad čuli za njegovo ime?
— Nikad.
— E, vidite, to je razbojnik prema kojemu su Dečezarisi i Gasparoni samo šegrti.
— Pazite, Alberte! — uzviknu Franc. — Eto vam najzad jednog razbojnika!
— Upozoravam vas, dragi domaćine, da neću poverovati ni u jednu reč koju ćete nam reći. Sad kad to znate, govorite koliko god
hoćete, ja ću vas slušati. „Bio jednom… ” Dakle, počnite!
Gazda Pastrini se okrete Francu, koji mu je izgledao razboritiji od dva mladića. Treba biti pravičan prema tome čestitome čoveku,
jer je on u svome životu ugošćavao mnoge Francuze, ali nikad nije mogao da shvati neke njihove ćudi.
- Preuzvišenosti, — reče on vrlo ozbiljno obraćajući se, kao što rekosmo, Francu — ako me smatrate za lažljivca, onda je beskorisno
da vam kažem ono što sam vam hteo reći; međutim, ja vam mogu potvrditi da je to bilo na korist vaših preuzvišenosti.
— Albert vam ne kaže da ste lažljivac, dragi moj gospodine Pastrini, — prihvati Franc. — On vam kaže da vam neće verovati, i
to je sve. Ali ne brinite, ja ću vam verovati. Govorite, dakle.
— Pa ipak, preuzvišenosti, vi ćete lako razumeti da ako se dovodi u sumnju istinitost mojih reči…
— Dragi moj, — nastavi Franc — vi ste osetljiviji nego Kasandra, koja je, međutim, bila proročnica, a koju niko nije slušao, dok ste vi sigurni bar za polovinu vaših slušalaca. Hajde, sednite i kažite nam ko je taj gospodin Vampa.
— Već sam vam rekao, preuzvišenosti, da je to jedan razbojnik kakvog nismo videli još od vremena čuvenoga Mastrile.
— Pa dobro, kakve veze ima taj razbojnik sa naređenjem koje sam dao kočijašu da iziđe kroz kapiju Popolo i da se vrati kroz kapiju San-Đovani?
— Ima to — odgovori gazda Pastrini — što biste mogli zaista da iziđete kroz jednu, ali sumnjam na biste se vratili na drugu.
— Zašto to?
— Zato što kad noć padne, čovek nije bezbedan ni na pedeset koraka od svoje kapije.
— Tako vam časti? — uzviknu Albert.
— Gospodine vikonte, — reče gazda Pastrini još uvređen do dna srca zbog sumnje u istinitost njegovih reči — ja ovo ne kažem radi
vas, nego radi vašeg saputnika, koji poznaje Rim i zna da se sa ovakvim stvarima ne treba šaliti.
— Dragi moj, — reče Albert obraćajući se Francu — evo jedne pustolovine koja je kao poručena: napunićemo naše kočije pištoljima, puškama rasipačama i dvocevkama. Luiđi Vampa prilazi da nas uhvati, a mi hvatamo njega. Dovodi ga u Rim i poklanjamo ga
papi, koji nas pita šta može da učini da bi nas nagradio za tako veliku uslugu. Onda mi tražimo prosto naprosto jedne dvoprežne karuce iz njegovih štala, i gledamo karneval iz kola, a da ne računamo i to što će nas zahvalni rimski narod krunisati na Kapitolu i proglasiti, kao Kurcijusa i Horacija Koklesa, za spasioce otadžbine
Dok je Albert ispredao nadugačko taj svoj predlog, gazda Pastrinijevo lice se krivilo tako da bi bio uzaludan svaki pokušaj da
se ono opiše.
— A pre svega — zapita Franc Alberta — gde ćete naći te pištolje, te puške rasipače i te dvocevke kojima hoćete da napunite naša
kola?
— Istina je da ih ne bih našao u svojoj oružnici — reče on — jer su mi kod Teračina vlasti oduzele sve, pa čak i moju kamu. A vama?
— A i meni isto tako kod Akva-Pendente.
— Jeste li čuli dragi domaćine? — reče Albert pripaljujući drugu cigaru na ostatak prve. — A znate li vi da ta mera predostrožnosti
ide jako na ruku plačkašima, te mi se sve nekako čini da je preduzeta ortački, s tim da dele dobit?
Zacelo je gazda Pastrini smatrao da je ta šala uvredljiva, jer odgovori na nju samo upola, i to obraćajući se Francu kao jedinom
biću s kojim može da se sporazume.
— Vaša preuzvišenost zna da nije običaj da se neko brani kad ga napadnu razbojnici.
— Kako! — uzviknu Albert, čija se hrabrost bunila pri pomisli da se pusti da ga pljačkaju a da se ne usprotivi. — Kako! Nije običaj?
— Nije! Jer bi svaka odbrana bila uzaludna. Šta biste hteli da učinite protiv dvanaestak razbojnika koji izlaze iz nekog jarka, iz neke straćare ili iza vodovodnog mosta, i koji svi istovremeno nišane na vas?
— Dovraga! Pre bih pristao da me ubiju! — uzviknu Albert.
Gazda se okrete Francu sa izrazom koji kao da je hteo da kaže:
Zaista, preuzvišenosti, vaš drug je lud.
— Dragi moj Alberte, — prihvati Franc — vaš odgovor je divan i ravan je onome „Neka bi i umro!” staroga Korneja. Samo, kad je
Horacije tako odgovorio, bio je u pitanju spas Rima, te je to bilo opravdano. Ali što se tiče nas, pomislite da je ovde u pitanju samo jedan ćudljivi prohtev, koji bi trebalo zadovoljiti i da bi bilo smešno da radi jednog prohteva izlažemo opasnosti svoj život.
— Ah, per Bacco! — uzviknu gazda Pastrini. — U dobar čas! Eto kako treba govoriti!
Albert nasu sebi jednu čašu lacryma christi, pa je pijuckajući gunđao neke nerazumljive reči.
— E, pa lepo! Gazda Pastrini, — nastavi Franc — sad kada se evo
moj drug smirio, i pošto ste mogli uvideti da sam miroljubivo raspoložen, sad nam recite ko je taj uvaženi Luiđi Vampa? Je li on pastir ili rimski plemić? Je li mlad ili star, je li sitan ili krupan? Opišite nam ga, te ako ga slučajno sretnemo negde u otmenom društvu kao Žana Zbogara ili Laru, da bismo mogli bar poznati.
— Vi se, preuzvišenosti, ne biste mogli nikome obratiti bolje nego meni da dobijete tačne podatke, jer sam ja poznavao Luiđija Vampu još dok je bio dete. I jednoga dana kad sam i ja pao u njegove ruke dok sam putovao iz Ferentina u Alatri, on se na moju sreću setio našeg nekadašnjeg poznanstva i pustio me da idem; pa ne samo da mi nije tražio da platim otkupninu, nego mi je najpre poklonio jedan vrlo lep časovnik i ispričao mi povest svoga života.
— Da vidimo taj časovnik.
Gazda Pastrini izvuče iz džepa prsnika jedan divan časovnik marke Brege sa imenom njegovog tvorca, grbom Pariza i grofovskom krunom.
— Evo ga — reče on.
— Đavola! — reče Albert — čestitam vam; i ja imam skoro isti takav… — on izvuče svoj časovnik iz džepa svog prsnika — a platio
sam ga tri hiljade franaka.
— Da čujemo tu istoriju — reče sada Franc gurajući jednu fotelju i dajući znak gazda-Pastriniju da sedne.
— Njihove preuzvišenosti dopuštaju? — reče hotelijer.
— Pa razume se! — reče Albert. — Vi niste propovednik, dragi moj, te da govorite stojeći.
Hotelijer sede, pošto se prethodno i jednom i drugom svom budućem slušaocu pokloni s poštovanjem, što je trebalo da pokaže da je
spreman da im o Luiđiju Vampi da obaveštenja koja su oni tražih.
— Tako, dakle, — reče Franc zaustavljajući gazda-Pastrinija u trenutku kad je on zaustio da govori — vi kažete da ste poznavali
Luiđija Vampu kad je bio dete; znači da je to još mlad čovek?
— Kako mlad čovek! Pa razume se; tek ima dvadeset i dve godine! O, taj momak će daleko doterati, budite spokojni!
— Šta velite na ovo, Alberte? Lepo je to proslaviti se još, u dvadeset drugoj godini! — reče Franc.
— Da, zacelo; a u njegovim godinama Aleksandar, Cezar i Napoleon koji su kasnije podigli prilično larme u svetu, nisu bili
otišli tako daleko kao on.
— Znači — nastavi Franc obraćajući se svome domaćinu — da junak čiju ćemo povest sad čuti ima samo dvadeset i dve godine?
— Jedva toliko, kao što sam imao čast da vam kažem.
— Je li on visok ili je mali?
— Srednjeg rasta, otprilike kao Njegova preuzvišenost — reče hotelijer pokazujući na Alberta.
— Hvala na poređenju — reče ovaj poklonivši se.
— Nastavite samo, gazda, — produži Franc osmejkujući se na osetljivost svoga prijatelja. — A kome je društvenom staležu on pripadao?
— Bio je pastirčić na imanju grofa od San-Feliča, koje se nalazi između Palestrine i jezera Gabri. Rođen je u Pampinari i stupio je u službu kod grofa kad mu je bilo pet godina. Njegov otac, koji je isto tako bio pastir u Ananjiju, imao je malo stado i živeo od vune i mleka svojih ovaca, koje je nosio da proda u Rim.
Još kao dete mali Vampa je bio čudne naravi. Jednoga dana,
kad mu je bilo sedam godina, otišao je parohu u Palestrinu i zamolio ga da ga nauči da čita. To je bio težak posao, jer mladi pastir
nije mogao da napušta svoje stado. Ali je taj dobri sveštenik odlazio svakoga dana da odsluži službu u jednoj palančici odveć maloj da bi mogla da plaća stalnog sveštenika, i koja čak nije ni imala imena, nego je bila poznata pod imenom Borgo3. On ponudi Luiđiju da
ga ovaj sačekuje na putu kad se bude vraćao i da mu tako održi čas učenja, upozoravajući ga da će taj čas biti kratak, te da treba da se njime što više koristi.
Dete radosno pristade.
Svakoga dana je Luiđi isterivao svoje stado na put između Palestrine i Borga; svakoga dana u devet sati pre podne sveštenik je
prolazio, pa bi on i dete seli na ivicu jarka, i mali bi učio svoju lekciju iz popinog trebnika. Posle tri meseca znao je da čita.
To mu nije bilo dosta; želeo je da nauči i da piše. Sveštenik naruči jednom nastavniku pisanja u Rimu da mu načini tri azbuke: jednu krupnim slovima, jednu srednjim i jednu sitnim, pa mu pokaza kako će moći da nauči pisanje, ako bude ispisivao slova te azbuke
na ploči od škriljca pomoću gvozdenog šiljka.
Još iste večeri, pošto je vratio stado na imanje, mali Vampa otrča bravaru u Palestrinu, uze jedan veliki klin; iskova ga, iskuca ga čekićem, zoakrugli ga, te načini kao neko starodrevno stilo.
Sutradan nakupi dosta škriljastih pločica i dade se na posao.
Posle tri meseca umeo je da piše.
Sveštenik, začuđen tom dubokom inteligencijom i dirnut tom sposobnošću, pokloni mu nekoliko svezaka hartije, svežanj guščijih
pera i jedan perorez.
Sad je trebalo vršiti novo vežbanje, ali vežbanje koje je bilo sitnica prema onom prvom. Posle nedelju dana on je rukovao perom
kao što je rukovao i stilom.
Sveštenik ispriča taj događaj grofu od San-Feliča, koji zatraži da vidi tog malog pastira, natera ga da čita i da piše pred njim, naredi svome upravniku imanja da mali pastir ubuduće obeduje zajedno sa poslugom i dade mu dva pijastra mesečno.
Tim novcem kupi Luiđi knjige i pisaljke.
I zaista, on je na sve predmete primenjivao svoju urođenu lakoću podražavanja, pa je, kao Đoto kad je bio dete, crtao na svojim
pločicama od škriljaca ovce, drveće, kuće.
Zatim je vrhom svoga peroreza počeo da reže drvo i da mu daje svakojake oblike. Tako je ispočetka radio i Pineli, poznati vajar.
Jedna devojčica od šest do sedam godina, a to će reći malo mlađa od Vampe, čuvala je tako isto ovce na jednom imanju blizu Palestrine. Ona je bila siroče, rođena u Valmontonu, i zvala se Tereza.
Ta dva deteta su se sretala često, pa bi sela jedno pored drugog, ostavljajući svoja stada da se izmešaju i pasu zajedno, a njih dvoje bi razgovarali, smejali se i igrali se; zatim bi uveče izdvojili ovce grofa od San-Feliča od ovaca barona Červetrija, pa bi se deca rastala da se vrate svako svome imanju, obećavajući da se sutradan opet sastanu.
Sutradan bi održana reč, te su tako rasli jedno pored drugoga.
Vampa napuni dvanaest godina, a Mala Tereza jedanaest.
Za to vreme su se razvijale njihove urođene sklonosti.
Pored svog smisla za umetnost, koji je Luiđi razvijao koliko god
je mogao u svojoj usamljenosti, on bi se ponekad rastužio bez razloga, planuo namah, naljutio se ni za šta, a uvek se rugao svačemu.
Nijedan od dečaka iz Palminare, Palestrine ili Valmontona nije mogao ne samo da stekne ma kakav uticaj na njega, nego ni da mu postane drug. Njegova samovoljna narav, uvek sklona da zahtevaa nikad da popusti, odbijala je od njega svaki prijateljski polet, svako ukazivanje simpatije. Jedino je Tereza mogla jednom rečju, jednim pogledom, jednim pokretom da savlada tu jogunastu narav, koja se pojavila pod rukom jedne žene, dok bi se pod rukom ma koga čoveka napregla da prsne.
Tereza je, naprotiv, bila živahna, čila i vesela, ali do krajnosti kaćiperna, te su se ona dva pijastra što ih je Luiđiju davao upravnik imanja grofa od San-Feliča, kao i novac dobiven za sve one sitnice izrezane u drvetu koje je prodavao trgovcima igračaka u Rimu, pretvarali u biserne minđuše, u staklene ogrlice i zlatne igle. Zato je Tereza, zahvaljujući toj izdašnosti svoga mladog prijatelja, bila najlepša i najgizdavija seljanka u okolini Rima.
Deca su i dalje rasla, provodeći sve svoje dane zajedno i puštajući na volju urođenim sklonostima svoje prirode.
Zato je u njihovim razgovorima, i njihovim željama, u njihovim snovima Vampa uvek video sebe kao kapetana broda, kao generala
u vojsci ili kao upravnika neke pokrajine; a Tereza je zamišljala da je bogata, obučena u najlepše haljine i da je prati posluga u livrejama; zatim, pošto bi proveli ceo dan ukrašavajući svoju budućnost takvim ludim i blistavim šarama, oni bi se rastali da svako od njih prati svoje ovce u tor, te bi tako pali sa visine svojih snova u dno svoga stvarnog stanja.
Jednoga dana mladi pastir reče upravniku grofovog imanja da je video jednog vuka kako izlazi iz Sabinskih planina i kako se šunja oko njegovog stada. Upravnik mu dade jednu pušku; a to je Vampa i hteo.
Desilo se da je ta puška bila odlična, izrađena u Breši, i njom se
moglo gađati kao iz nekog engleskog karabina; samo joj je grof jednoga dana, kad je hteo da dotuče jednu ranjenu lisicu, slomio kundak, te su tu pušku bacili u staro gvožđe.
Ali to nije ništa smetalo jednom vajaru kao što je bio Vampa. On ispita prvobitnu krivinu kundaka, izračuna koliko treba da je izmeni da bi odgovarala njegovom oku, pa načini nov kundak pun tako divnih ukrasnih šara, da je samo za njega mogao zacelo dobiti petnaest do dvadeset pijastra, da je samo hteo da ode u varoš i da ga proda.
Ali mladić nije ni pomišljao da to učini, jer je puška odavno bila njegov san. U svim zemljama gde nezavisnost zamenjuje slobodu,
prva potreba koju oseća svako odvažno srce, svako snažno biće jeste potreba za oružjem kojim bi se moglo u isti mah i napadati i braniti, te onaj koji ga nosi postaje opasan, pa ga se stoga drugi često boje.
Od toga trenutka Vampa posveti sve svoje slobodno vreme vežbanju u gađanju iz puške. On kupi baruta i olova, i sve mu postade
meta; maslinovo stablo, tužno, kržljavo i sivo, koje raste po obroncima Sabinskih planina; lisica koja večerom izlazi iz svoje jazbine da započne svoj noćni lov, i orao što šestari po vazduhu. Uskoro on postade toliko vešt, da je Tereza nadvladala strah koji je isprva osećala kad bi čula pucanj, i uživala je da gleda kako njen drug zariva zrno iz svoje puške gde god zaželi isto toliko tačno kao da ga je rukom zabadao.
Jedne večeri jedan vuk zaista iziđe iz jelove šume blizu koje su se to dvoje mladih obično bavili; ali vuk ne pređe ni deset koraka po ravnici, a bio je već mrtav.
Vampa, sav ponosan zbog tog lepog pogotka natovari vuka na leđa i odnese ga na imanje.
Zbog svega ovoga Luiđi se beše pročuo u okolini toga imanja; jer darovit čovek, ma gde se nalazio, stvara oko sebe krug onih koji mu se dive. U okolini se govorilo o tome mladom pastiru kao o najveštijem, najsnažnijem i najodvažnijem seljaku u čitavom tom kraju;
te iako je Tereza, u još širem krugu, važila kao jedna od najlepših devojaka u Sabinskom kraju, niko nije ni pomišljao da joj kaže neku ljubavnu reč, jer se znalo da nju Vampa voli.
A međutim, to dvoje mladih nikad nisu kazali jedno drugom da
se vole. Oni su rasli jedno pored drugoga kao dva drveta koja prepliću svoje korenje u zemlji, svoje grane u vazduhu i svoj miris u
nebu; ali su osećali istu želju da budu zajedno. Ta želja postala im
je potreba, te bi pre mogli da zamisle smrt nego da se rastanu makar i za jedan jedini dan.
Tereza je imala šesnaest godina, a Vampa sedamnaest.
U to vreme počelo se mnogo govoriti o jednoj razbojničkoj družini koja, se stvarala u Lepinskim bregovima. Hajdučija nije nikad
bila ozbiljno iskorenjena u okolini Rima. Ponekad nije bilo vođa, ali kad bi se neki od njih pojavio, retko bi se dogodilo da mu nedostaje družina
Čuveni Kukumeto, progonjen u Abrucima, isteran iz Napuljske Kraljevine, gde je vodio pravi rat, bio je prešao Gariljano kao
Manfred, pa je došao da se između Sonina i Juperna skloni na obalama Amazine.
On se to sad trudio da ponovo sastavi družinu i išao je stopama
Dečezarisa i Gasparona, nadajući se da ih uskoro prevaziđe. Više
mladića iz Palestrine, Fraskatija i Pampinare iščezoše. Ispočetka
su se zabrinuli zbog njih, a zatim se uskoro saznade da su otišli da
stupe u Kukumetinu družinu.
Posle nekog vremena Kukumeto postade predmet opšte pažnje. Pričalo še o neverovatno smelim podvizima toga harambaše i o njegovoj groznoj surovosti.
Jednoga dana on ugrabi jednu devojku: bila je to kći zemljomera iz Frozinona. Razbojnički zakoni su neumitni: devojka pripada
najpre onome ko ju je ugrabio, a zatim ostali vuku kocku, te nesrećnica služi za uživanje čitavoj družini, sve dok je razbojnici ne ostave ili dok ne umre.
Kad su njeni roditelji dovoljno bogati da je otkupe, razbojnici šalju glasnika koji pregovara o otkupu, a glava zarobljenice jamči
za sigurnost izaslanika. Ako se odbije otkup, zarobljenica je neopozivo osuđena na smrt.
Ta devojka imala je svoga dragana u Kukumetinoj družini; on se zvao Karlini.
Kad je raspoznala mladića, pružila je ruke k njemu i pomislila da je spasena. Ali jadni Karlini, kad ju je poznao, oseti kako mu se srce cepa, jer je dobro znao kakva sudbina očekuje njegovu draganu.
Međutim, pošto je on bio Kukumetov ljubimac, pošto je s njim delio sve opasnosti pune tri godme, i pošto mu je spasao život kad
je pucanjem iz pištolja oborio jednog karabinjera koji je već bio zamahnuo sabljom iznad Kukumetine glave, nadao se da će ovaj imati
malo sažaljenja prema njemu.
On stoga odvede vođu malo ustranu, dok je devojka, sedeći kraj stabla jednog velikog bora što se dizao usred jednog proplanka u
šumi, bila načinila veo od živopisne povezače rimskih seljanki i skrivala lice od požudnih pogleda razbojnika.
Tu mu on ispriča sve, svoju ljubavnu vezu sa zarobljenicom, njihove zakletve na vernost, i kako su svake noći, otkako su se bavili u toj okolini, zakazivali sastanke u nekim ruševinama.
Baš te večeri Kukumeto je bio poslao Karlinija u jedno obližnje selo, te ovaj nije mogao da dođe na sastanak, ali je Kukumeto naišao onamo slučajno, kako je on tvrdio, i tada je ugrabio devojku.
Karlini je preklinjao svoga harambašu da načini izuzetak njemu za ljubav i da ne dira Ritu, govoreći mu kako je njen otac bogat, te će platiti dobar otkup.
Izgledalo je da je Kukumeto pristao da se odazove molbama svoga prijatelja, jer mu naredi da nađe nekog pastira koga bi mogli
poslati Ritinom ocu u Frozinone.
Tada Karlini priđe devojci sav radostan, reče joj da je spasena i pozva je da napiše svome ocu pismo u kome će ispričati šta joj se dogodilo i javiti mu da je otkup za nju određen u sumi od trista pijastra.