Miquel de Cervantes, Don Kihot, 2,3,4 glava

Druga glava


što priča o prvom pohodu na koji je sa svoje postojbine krenuo bistri don Quijote.

       Pošto je dakle sve uredio i spremio, ne htede oklevati da učini što je naumio; strašila ga misao da će zatezanjem nahuditi svetu, jer je nakanio tegobe uklanjati, krivice ispravljati, nepravde zatirati, neredu doskakivati i zla dela osvećivati. I tako, ne javljajući nikome svoju nakanu i krijući se, jednoga se jutra pre zore, a bio je jedan od najsparnijih srpanjskih dana, oboruža svom svojom bojnom opremom, zajaše Rocinanta, natakne na glavu skrpani šljem, nadene na ruku štit, zgrabi koplje, te izjaše iz dvorišta kroza stražnja vrata u polje, silno zadovoljan i veseo što vidi da mu se tako lako započeo izvršivati dobri naum. No tek što je ispao u polje, zaokupi ga strahovita misao koja ga je malne odvratila od započetoga pothvata. Setio se on da još nije primljen među vitezove, te po viteškom zakonu ne može i ne sme dići oružje ni na kojega viteza; a sve da i jest, morao bi kao novi vitez nositi samo svetlo oružje, [37] bez znamenja na štitu, dokle god ga junaštvom ne stekne. Te ga misli uskolebaju u naumu, ali kako mu je ludost bila jača od ikoje razložitosti, smisli on da će upriličiti neka njega oviteži ko mu drago, na koga naiđe, po primeru mnogih drugih koji su tako učinili, kao što je čitao u knjigama koje su ga zaludele. A što se tiče svetloga oružja, nakan je, čim dospe, oružje tako očistiti da bude sjajnije i belje od hermelina.[38] S tim se smiri i nastavi svoj put, udarajući onamo kamo je konja volja, jer to i smatra pravim načinom za pustolovine.

      Jaše tako naš novi novcati pustolov putem, razgovara sa sobom i veli: »Dok bude jednom na svet izdana istinita istorija mojih slavnih dela, nema sumnje da će mudrac koji ih bude opisivao ovako započeti i pričati prvi moj pohod u ranu zoru: ,Tek što je rumeni Apolon po licu daleke i prostrane zemlje razastro zlaćane niti svoje krasne kose, i tek što sitne, šarene ptičice umiljatim jezicima, slatkom i medenom harmonijom pozdraviše osvit rujne zore, koja ustaje iz meke postelje ljubomornoga muža, te se kroz vrata i balkone manchanskoga obzorja javlja smrtnicima, kadli slavni vitez don Quijote od Manche ustade s dangubnoga perja, zajaha slavnoga konja Rocinanta i krenu na put niz drevno i čuveno[39] Montielsko polje. «
     I doista je tim poljem jahao.
   A onda nadoveže: »Sretna li doba i sretna li veka kad se izdaju na svet slavna moja junačka dela, vredna da budu salivena od mjedi, isklesana u mramoru i naslikana na slikama, da budućnosti ostane uspomena. Oj ti mudri čarobniče, bio ko bio, komu je suđeno da budeš letopisac ove neobične istorije! Molim te, nemoj zaboraviti mojega dobroga Rocinanta, svagdanjega druga mojega na ovim mojim hodovima i putovima!« Onda opet započne, kao da je zbilja zaljubljen: »Oj princezo Dulcinejo, vladarice ovoga zaljubljenoga srca! Jako si mi nažao učinila što si me otpravila i odbila me s krutim jadom i naredila mi da se ne javljam pred licem tvoje krasote. Smiluj se, gospodarice, i seti se ovoga pokornoga srca koje od ljubavi za tebe toliku muku muči.«[40]

    Uz to je nizao putem još druge ludorije, sve onako kako su ga njegove knjige naučile, i povodio se, koliko god može, za jezikom tih knjiga. A jahao je tako polagano, i sunce je tako naglo i s tolikom žegom pripeklo da bi mu jamačno ispržilo mozak, kad bi ga još bilo.

    Jahao je gotovo ceo taj dan, i ništa se nije dogodilo što bi vredelo pripovedati, te je očajavao, jer mu je želja da što pre skobi koga na kome bi okušao jakost svoje junačke ruke. Ima pisaca koji vele da mu se prva pustolovina pružila u klancu Lápice;[41] drugi vele: kod vetrenjača; ali ono što je meni pošlo za rukom iznaći i što je zapisano u manchanskim letopisima, kazuje da je jahao ceo taj dan, a kad se poče noćati, iznemogoše i kljuse i on i malne skapaše od gladi. Obazre se na sve strane neće li ugledati kakav dvor ili kakvu pastirsku kolibu, da se skloni i da namiri mnogu svoju potrebu, i opazi nedaleko od puta kojim jaše krčmu. Kao da mu je sinula zvezda i kao da ga ne dovodi u trem, nego u dvore spasenja. Pohiti onamo i stigne krčmi baš kad će se zanoćati.
 
      Na vratima zatekne on dve devojke, seke hoćke, koje putuju u Sevilju s mazgarima. Svratili se oni noćas u krčmu da onde predane. Kako se našem pustolovu sve što god misli, vidi i što mu se utvara pričinja zgodom koja se zbiva onako kako je on čitao, i krčma mu se, čim ju je opazio, učini dvorom sa četiri kule i s vršcima od blistava srebra, pa je tu i most koji se uzdiže, i dubok rov, i sve čime su takvi gradovi opravljeni. Kad se približi krčmi koja mu se učinila dvorom, pritegne malko uzde Rocinantu, jer se ponadao da će kakav patuljak iskrsnuti navrh kule i javiti trubom da se vitez približuje dvoru. Ali kad razabra da onde zatežu i da Rocinante navaljuje u staju, dojaše on krčmi do vrata. Tu opazi one dve razuzdanice, i njemu se učini da su dve krasote gospođice ili umiljate dame koje se dvoru pred vratima šetaju. Uto se slučajno dogodi da svinjar potera sa strništa krdo svinja (koje se, da prostite, tako zovu) i zatrubi u rog, da se svinje skupe. I odmah se don Quijotu pričini ono što želi, to jest da to patuljak objavljuje sada tim znakom njegov dolazak. Jako zadovoljan priđe dakle krčmi i damama, ali kad one ugledaju onako oboružana čoveka, s kopljem i sa štitom, poplaše se i nagnu bežati u krčmu. No don Quijote, koji im po bežanju razabra strah, odigne vizir od lepenke, otkrije svoje suho, zaprašeno lice, te progovori uljudnim i smirenim glasom:

— Ne bežite, milostive gospođice, i ne bojte se nikakva zazora, jer viteškom redu u koji se i ja brojim, niti dolikuje niti je posao da ikomu zazor čini, a pogotovu takvim uzvišenim devicama kakve se vi jasno ukazujete.

Gledaju ga devojke i zaviruju, da mu razaberu lice, koje je zakriveno lošim vizirom; ali kad začuju da ih krsti devicama, što im se nikako ne slaže sa zanatom, ne mogoše se suspregnuti, nego prasnuše u toliki smijeh da se don Quijote ražestio i rekao:

— Krasoti jako dolikuje uljudnost, a dalje, velika je ludost smejati se ni zbog čega. Ali ja vam to ne velim zato da se razjadite ili ozlovoljite, jer moja je volja jedino da vam na službu budem.

     Taj govor, nerazumljiv tim gospama, i nepodobna pojava našega viteza još jače potakne njima smeh, a njemu ljutinu, i još bi i gore bilo da nije u taj čas izišao krčmar, čovek jako debeo i zato jako miroljubiv. Kad on spazi onu nakaznu spodobu, opremljenu onakvom neskladnom bojnom opremom: uzdama, kopljem, štitom i oklopom, gotovo da se i sam pridružio devojačkom veselju i prasnuo u smeh. Ipak se poboja tolike gomile oružja, te odluči da mu uljudno odgovori, i reče ovako:

— Gospodaru viteže, ako vaša milost traži noćište, u ovoj ćete krčmi, osim postelje (jer postelje nema nijedne), sve drugo naći u preobilju. Kad don Quijote vide poniznost zapovednika ove tvrđave, jer tako mu se prividio krčmar i krčma, odgovori:

— Meni je, gospodine kaštelane, sve po volji, jer oružje je nakit meni, a borba je odmor moj... [42]

      Kad je nazvan kastelanom, pomisli krčmar da ga je onaj okrstio tako jer mu se učinio kastiljanskim poštenjakom,[43] a on je Andalužanin, i još s obale sanlúcarske, nikako manji lupež od Kaka, ni manji obešenjak od đaka ili paža.[44] Odgovori on dakle:

— Prema tomu je vaše perje tvrda stena, a vaš san je večno bdenje. Kad je tako, izvolite samo odsesti, jer u ovoj će vam kući biti pouzdano zgode i prilike da ne spavate i celu godinu dana, a kamoli jednu jedincatu noć.

     Tako reče i pridrža stremen, a don Quijote sjaha s velikom tegobom i mukom s konja, kao čovek koji ceo dan nije okusio jela.
      Odmah naredi krčmaru neka se valjano pobrine za njegova konja, jer ovo je najbolje stvorenje koje na svetu hleba jede. Pogleda krčmar konja, i ne učini mu se baš onakav kako ga don Quijote hvali, pa ni napolak. Odvede ga u staju i vrati se da vidi šta zapoveda gost. A njemu devojke, koje su se već izmirile s njim, skidaju bojnu opremu. Svukle mu oklop s prsiju i s ramena, ali nikako ne znaju i ne mogu da istave oklop na vratu ni da mu skinu nepodobni šlem, privezan zelenim uzicama; čvorovi se nisu mogli razrešiti, nego treba da se preseku. Ali on ne htede ni za što pristati, i šlem mu ostane svu noć na glavi, tako da se smešnija i neobičnija slika ne može ni zamisliti.

     A dok su mu one skitnice i pohotnice skidale bojnu opremu, sve je mislio da su to neke otmene gospođe i dame iz onoga dvora, te im je govorio nadasve uljudno:

»Nigda nije vitez bio
Tako služen od gospođa,
Košto beše don Quijote,
Kada iz svog sela dođe:
Gospe dične dvore njega,
Dvorkinjice paze konja[45]

ili Rocinanta, jer to je, gospođe, mojemu konju ime, a don Quijote od Manche ime je meni. Nisam se doduše kanio odati ko sam, dokle god me ne odaju moja junačka dela u vašoj službi i za vašu korist, ali sam morao u ovakvoj prigodi primeniti tu staru romancu o Lanzarotu, i zato ste mi pre vremena saznali ime. No kucnuće čas kada će mi vaša gospodstva zapovediti, i ja ću poslušati, a hrabrost moje ruke dokazaće koliko sam željan služiti vama.«

     Devojke, koje ne bijahu navikle slušati slične govore, ne odsloviše, nego ga samo zapitaše bi li prezalogajio štogod.

— Bih ja što mu drago — dočeka don Quijote — jer mislim da bi mi i trebalo.

    Slučajno je bio petak i u svoj je krčmi bilo samo nekoliko obroka ribe koju u Kastilji zovu oslić, u Andaluziji bakalar, u drugim krajevima treska, a opet u drugima pastrmica. Zapitaju ga bi li možda izvoleo pastrmice, jer drugom ga ribom ne mogu ponuditi.

— Ako ima mnogo pastrmica — odgovori don Quijote — mogu one biti zajedno jedna pastrma; jer ako mi dadu osam reala u sitnu novcu, isto mi vredi kao osam reala u komadu. Šta više, moglo bi s tim pastrmicama biti kao s teletom, koje je bolje od krave, ili s jaretom, koje je bolje od jarca. No bilo kako mu drago, neka se odmah donese; jer muka je i teret oružje, i ne možeš ga nositi ako ne paziš na utrobu.
    Da bude na svežem zraku, postave mu sto krčmi pred vrata, a krčmar mu donese obrok bakalara, loše nakvašena i još gore skuvana, i hleb crn i prljav kao i njegovo oružje. Smešno ga je gledati kako jede. Šlem nije skinuo, a vizir mu je navučen, te ne može ništa k ustima prineti, nego mu mora kogod davati i baš u usta metati. U toj mu potrebi pomaže jedna od onih gospođa. Ali pićem ga napojiti ne mogoše, i ne bi ni mogli, da nije krčmar izdubio trsku, pa mu jedan kraj turio u usta, a u drugi lio vino. Sve je to strpljivo primao, samo da mu ne rastrgaju uzice na šlemu. U to slučajno krčmi stigne svinjski štrojač; najavi on svoj dolazak i zaduvne četiri-pet puta u trskovu sviralu, a time sasvim uveri don Quijota da je u nekom slavnom dvoru, da ga služe uz muziku, da je bakalar pastrma, da je crni hleb beli, da su bludnice dame, da je krčmar dvorski kaštelan, i po tome rasudi da se u dobar čas odlučio krenuti. No sve ga je jače morilo što nije ovitežen, jer dok nije u viteški red primljen, misli da se po pravu ne sme ni u kakav junački posao upuštati.


Treća glava 

u kojoj se pripoveda kako je don Quijote zgodno ovitežen.


Moren dakle takvim mislima, požuri se on sa svojom oskudnom večerom, kakva se već dobije u krčmi, a kad je dovečerao, zovne krčmara, zatvori se s njim u staju, klekne preda nj i progovori:

— Hrabri viteže, odavle gde klečim, ne ustajem ja dokle god se vaša dobrota ne privoli da me obdari milošću za koju vas želim zamoliti, a biće vama na diku i svemu ljudskome rodu na korist.

      Kad krčmar vide svojega gosta gde pred njim kleči, i začu šta on govori, zagleda se zbunjen u njega ne znajući ni šta bi učinio ni šta bi mu rekao. Navali na njega neka ustane, ali on ni za šta ne htede, dokle god mu nije obećao da će ga obdariti milošću za koju ga moli.

— Tome sam se, gospodaru, od velikodušja vašega i nadao — dočeka don Quijote; — evo dakle za koju sam vas milost zamolio, a vaša mi je plemenitost obećala: milost da sutra izjutra ovitežite mene. Noćas ću ja u kapeli vašega dvora odstojati stražu pod oružjem, a sutra će se, kako rekoh, izvršiti što toliko žudim: da mognem, kako se priliči, na sve četiri strane sveta ići tražeći junačke zgode, za korist onih koji su u nevolji, jer to je zadaća viteštvu i skitnicima vitezovima, a takav sam i ja, te za takvim junaštvima ginem.

     Krčmar je, kako rekosmo, priličan obešenjak bio i već je nešto naslutio da mu gost nije sasvim pri pameti. A kad ga je čuo šta sada govori, konačno se uveri. Zato, da bi noćas bilo smeha, odluči pristati uza šalu. Reče mu dakle da je posve pravo što želi i moli; takva se nakana priliči i prirodna je ovakvim otmenim vitezovima kakvim se on čini, a po naočitom liku i jest. Kaza kako se i sam za mladih dana bavio tim časnim poslom, te je obišao mnoge krajeve po svetu tražeći junačkih zgoda, a nije propustio ni sušionice ribe u Malági, ni naselja Riaránska, ni Compás u Sevilji, ni tržište u Segoviji, ni Oliveru u Valenciji, ni Rondillu u Granadi, ni obalu u Sanlúcaru, ni Potro u Córdobi, ni vinare u Toledu,[46] ni druga mesta na kojima je iskušao brzinu svojih nogu i veštinu svojih ruku, te počinio mnogu nepravicu, predobio udovicu mnogu, načeo poneku devicu, prevario pokoje nedoraslo čeljade i konačno se upoznao s gotovo svim velikim i malim sudovima, koliko god ih ima u svoj Španiji; naposletku se, veli, sklonio u ovaj svoj dvor, te živi tu od imanja svojega i tuđega i prima svakoga skitnika viteza kojega god porekla i stanja bio, sve zato što ih silno voli i što oni, za nagradu njegovoj dobroj volji, dele s njim što god imaju. Reče mu i to da u ovom svojem dvoru nema nikakve kapele u kojoj bi mogao pod oružjem odstojati stražu, jer je kapela srušena da bude nova sagrađena; ali kad je potreba, može se, zna on, odstojati straža gde mu drago, te bi je mogao noćas odstojati u kojem dvorskom dvorištu; a sutra će se, ako Bog da, izvršiti ceremonije koje trebaju, pa će on biti ovitežen, i još tako da na svem svetu ne bi mogao biti ovitežen bolje.

     Zapita ga ima li sa sobom novaca. Don Quijote odgovori da nema ni pikule, jer u istorijama skitnika vitezova nije nikada čitao da je ijedan novac sa sobom nosio. Na to mu odvrati krčmar da se vara: sve ako to i ne piše u istorijama, ne piše zato što se njihovim piscima nije činilo nužnim pisati o nečem što je tako jasno i potrebno kao to da moraš poneti novac i čiste košulje, i stoga ne smeš suditi da vitezovi nisu te potrepštine sa sobom nosili. On smatra dakle pouzdanim i dokazanim da su svi skitnici vitezovi, kojih su tolike knjige pune i prepune, nabijene kese nosili, da im bude novaca ako ustreba, a isto su tako nosili košulje i škatuljicu punu masti da njome vidaju rane koje im budu zadane, jer na poljima i pustolinama, gde se bore i dopadaju rana, nema im svagda ko bi ih lečio, manj da im je prijatelj koji mudrac čarobnjak, te im on odmah upomoć priskakuje i vazduhom im na oblaku dovodi devojku ili patuljka, s posudicom takva snažna napitka te čim gutnu kap, ozdravljuju od svake rane i svakog uboja, kao da ga nije ni bilo.

     Ali kad nisu imali toga, starodrevnim je vitezovima svagda bio navičaj da su im perjanici opskrbljeni novcima i drugim potrepštinama, kao što je svilac i melem, da se leče. A kad bi se dogodilo da ovakav vitez nema perjanika (no to je malo i retko bivalo), sam bi vitez sve to nosio sa sobom u maloj torbici na konjskim sapima, tako te bi se činilo da je u njoj štogod važno. Jer ako ne bi bilo s takva razloga, skitnicama vitezovima ne dolikuje nositi torbaka. Zato mu savetuje, premda bi mu kao viteškomu posinku svojemu, što će mu nabrzo biti, mogao i zapovediti, neka odsad ne kreće na put bez novaca i bez spomenute zalihe, pa će videti kako će mu na korist biti kad se i ne nada.

     Don Quijote obeća da će učiniti sasvim onako kako ga svetuje. Uglave dakle odmah da će odstojati oružanu stražu u velikom dvorištu uz krčmu. Don Quijote skupi sve svoje oružje, metne ga na valov kraj studenca, nadene na levicu štit, prihvati koplje i silno se dostojanstveno uzšeta pred valovom. On se uzšeta, a uto se i noć uhvati.

     Krčmar pripòvedi svima koji se zatekoše u krčmi kako mu je budalast gost, te kako odstojava oružanu stražu, iščekujući da bude ovitežen. Začude se oni takvoj neobičnoj budalaštini te odu da ga vide iz prikrajka i ugledaju ga kako se čas mirno šeta, čas opet u koplje podupire, a oči upire u oružje i ne može da ga se nagleda. Noć se sasvim unoća, ali takva jasna mesečina zasine da bi se mogla takmiti sa suncem, u kojega svetlost zaima. Tako oni sve jasno razabiru što god novi taj vitez čini. Onda naspije jednom od onih mazgara u krčmi da ode i napoji svoje mazge. Treba sada maknuti oružje don Quijotovo, koje leži na valovu, ali kad on spazi mazgara gde prilazi, zavikne u sav glas:

— Ej ti, bio ko bio, smioni viteže koji prilaziš oružju najjunačnijega skitnika viteza što se ikad mačem opasao! Pazi šta činiš, i ne diraj mi oružja ako ne želiš glavom platiti smionost!

     Mazgar ne htede mariti za te reči (a bolje mu beše hajati za njih, da izmakne nevolji), nego zgrabi oružje za remenje i odbaci ga daleko od sebe. Kad to vide don Quijote, podiže oči k nebu, svrnu misli (kako se čini) na svoju vladaricu Dulcineju i reče:

— Budi meni, vladarice moja, na pomoći u ovoj prvoj uvredi i pogrdi koja stiže ove grudi, tebi podčinjene: ne uskraćuj mi milost i zaštitu u ovome prvom odlučnom boju.

     Te i još druge takve reči izreče, te odbaci štit, odiže obadvema rukama koplje i njime opatrnu mazgara tako silno po glavi da se krvav svalio na zemlju, pa da ga je još jednom zviznuo, ne bi mu trebalo lekara da ga leči. Pošto je to uradio, skupi svoje oružje i uzšeta se opet, isto onako mirno kao i dotle. Malo zatim drugi mazgar, ne znajući šta se dogodilo (jer je onaj prvi još onesvešten bio), dođe s istom onakvom nakanom, da napoji mazge. Ali kad on priđe da ukloni oružje i raskrči valov, don Quijote ne progovori ni reči i ne zamoli milost ni u koga, nego i opet odbaci štit, i opet diže koplje, te maznu i toga mazgara više nego triput po glavi, ali koplje se ne razmrska, nego glava mazgarova puče četiri puta. Na tu se halabuku slete sav svet iz krčme, a među njim i krčmar. Kad to vide don Quijote, nadjenu štit na levicu, položi desnicu na mač i reče:

— Oj vladarice krasote, snago i jakosti oslabljenoga srca mojega! Kucnuo je čas da svrneš uzvišene oči na ovoga tvojega roba viteza, koji se danas nada veličajnomu junačkomu delu.

      Time se, učini mu se, toliko ojunačio da ne bi ni korak uzmaknuo sve da navale na njega svi mazgari ovoga sveta. Kad one ranjenike videše drugovi njihovi kakvi su, obasuše don Quijota izdaleka kamenjem, a on se, koliko god mogaše, štitio štitom, ali se od valova ne smede udaljiti, da mu oružje ne bude bez obrane. Krčmar se uzvika neka ga se okane, jer im je već rekao da je gost lud, pa ga kao luđaka ni sud ne bi osudio, sve da ih redom pobije. Don Quijote uzvikao se još jače, te ih krsti neverama i izdajnicima, a gospodaru zamka veli da je hulja i prostačina, kad dopušta da tako postupaju sa skitnicima vitezovima; samo dok on bude ovitežen, platiće mu, da zapamti neverstvo svoje.

— A za vas, podla i kukavna fukaro, ja ne hajem: bacajte, prilazite, dolazite, zlostavljajte me, koliko god možete; videćete već kako ću vam odmastiti za budalaštinu i drskost.

     To izreče toliko odrešito i srčano da je silan strah spopao napadače. I tako oni malo zbog toga, malo po krčmarovu savetu, prestanu bacati kamenje. A on ih pusti da uklone ranjenike, i uzme opet s onim istim mirom i spokojem odstojavati oružanu stražu kao dotad.

      Ne svide se krčmaru gostove budalaštine, te on odluči sve prekratiti i odmah ga ovitežiti zlosretnim viteškim redom, dok ne bude još gore bede. Pristupi mu dakle, ispriča se što je taj prosti svet onako obezobrazio s njim, jer on nije o tom ni sanjao; no zato su oni za drzovitost čestito kažnjeni. Reče mu, kako mu je već rekao, da u zamku nema kapele, ali za ono što se još mora učiniti i ne treba kapela. Kad ko hoće da bude ovitežen, glavno je, koliko on zna viteški ceremonijal, udar po zatiljku i po ramenu, a to se može izvršiti i nasred polja. Što se pak tiče oružane straže, dovoljno je odstražiti dva sata, a on je eto odstojao više od četiri. Sve mu to poveruje don Quijote i odgovori mu da ga je ovoga časa voljan poslušati, pa neka izvrši sve što god brže može, jer ako bude opet napadnut, pošto već bude ovitežen, neće u zamku nikomu požaliti glave, a samo će onima oprostiti život koje domaćin odredi, i njemu u čast.

    Tako opomenut i preplašen, donese krčmar odmah knjigu u koju zapisuje slamu i ječam što ih daje mazgarima. S njim iziđu one dve spomenute devojke, dečak ponese ugorak sveće, i vajni kaštelan priđe don Quijotu i zapovedi mu neka klekne. Uzme čitati iz svoje beležnice, kao da govori kakvu pobožnu molitvu, a nasred čitanja digne ruku i odvali don Quijotu čestit udarac po vratu, onda ga njegovim vlastitim mačem ploštimice mazne svojski po ramenu. Uz to je vazda mrmljao kroza zube, kao da čita obrednu molitvu. Pošto je to učinio, naredi jednoj od onih dama neka mu opaše mač, a ona to izvrši s velikom veštinom i bistrinom, jer nije šala susprezati smeh uza svaku toačku te ceremonije; ali junačka dela novoga viteza, koja već videše, suzbiše im smeh. Opasujući ga mačem, reče čestita gospođa:

— Bog vam dao, milostivi gospodaru, da budete sretan vitez i da vam se posreći u bojevima.

    Don Quijote zapita je kako se zove, da zna u budućnosti komu duguje zahvalnost za iskazanu milost, jer je nakan odeliti njoj jedan deo slave koju će steći junaštvom svoje ruke. Ona mu s velikom poniznošću odgovori da se zove Tolosa, a kći je nekoga krpe rodom iz Toleda, koji živi u čatrljama u Sancho Bienayi; ona mu je voljna poslužiti što god poželi, i smatrati ga gospodarom. Don Quijote odvrati joj neka njemu za ljubav i za volju pridene svojemu imenu don i neka se prozove doña Tolosa. Ona mu obeća, a druga mu devojka natakne ostrugu, i on razvede s njom gotovo isti razgovor kao i s onom koja mu je pripasala mač. Zapita i nju za ime, a ona mu odgovori da se zove Molinera (mlinarica), jer je kći čestita mlinara iz Antequere. I nju zamoli don Quijote neka imenu pridene don i neka se prozove doña Molinera, te i njoj ponudi svoju službu i naklonost.

      Pošto su dakle navrat-nanos dokončane ceremonije, nikada još donde viđene, nije mogao don Quijote dočekati čas kada će se vinuti na konja i poteći da traži pustolovine. Osedla odmah Rocinanta i uzjaše, zagrli domaćina, te hvaleći mu što ga je ovitežio, nagovori mu takva čudesa da se to ne može ni pogoditi ni iskazati. A krčmar, samo da mu se nosi iz krčme, odgovori na njegov govor isto tako rečito, iako sa manje reči, pa ne ištući plaću za ugošćenje, pusti ga neka ide s milim Bogom.

Četvrta glava


Šta se dogodilo našemu vitezu kad je krenuo iz krčme.

      Beše pred zoru kad don Quijote krenu iz krčme, tako zadovoljan, sretan i veseo da mu je od radosti pucao kolan na konju. Ali na pamet mu padnu saveti krčmarovi, kako je potrebna zaliha koja se sa sobom nosi, posebno novci i košulje, te odluči vratiti se kući i onde se opskrbiti svime, pa i perjanikom, jer kani za perjanika uzeti suseda svojega, seljanina, koji je siromah i ima dece, ali je vrlo zgodan za perjaničku službu u viteza. S tom mišlju navrne Rocinanta k selu, a Rocinante, kao da već oseća pašu, pojuri onamo tako voljno te se činilo da i ne dodiruje nogama zemlju.
   
     Ne prođe daleko, kad mu se učini da se iz šumske guštare, tamo s desne strane, čuje nečiji glas kako jadikuje. Čim to začu, progovori:

»Hvala nebesima na milosti koju mi iskazuju kad mi ovako brzo daju priliku da mognem izvršiti što mi je dužnost po zvanju, i da uberem plod svojih dobrih nakana. Jamačno je to glas kakva potrebnika ili potrebnice, kojoj treba moja dobrota i pomoć.«

      Potegne uzde i svrne Rocinanta onamo odakle mu se čini da dopire glas.
   
      Tek što je nekoliko koračaja ušao u šumu, opazi kobilu privezanu za hrast, a za drugi hrast privezana dečaka od nekih petnaest godina, gola do pojasa. Taj se dečak uzvikao, a ima i zašto, jer ga neki krepki seljanin neprestance mlati remenom, a kad god ga ošine, kori ga i upućuje te mu govori:

— Jezik smiri, a oči raširi!

A dečak odgovara:

— Neću više nikada, gospodaru! Tako mi muke Isusove, neću više to učiniti. Obećavam da ću odsad bolje paziti na stado.

Kada don Quijote razabra što tu biva, progovori rasrđena glasa:

— Neusrdni viteže, ne dolikuje hvatati se ukoštac s onim koji se ne može braniti. Nego uzjašite konja i prihvatite koplje — a uistinu je bilo prislonjeno koplje uz hrast za koji je povodcem svezana kobila — pa ću vam ja pokazati da je kukavština što vi činite.

    Kad seljanin ugleda nad sobom tu spodobu, optrpanu oružjem, kako mu se razmahuje kopljem ispred lica, pomisli da je poginuo, te odgovori dobrostivim rečima:

— Gospodaru viteže, taj dečak koga ja kažnjavam, u mojoj je službi i čuva mi kao ovčar stado ovaca što imam u tom kraju. Tako je nemaran da mi svaki dan nestaje po ovca. I jer ga ja kaštigujem za nemarnost i obešenjaštvo, veli on da ja to činim od škrtosti, samo da mu ne platim plaću koju mu dugujem, a tako mi Boga i duše, laže.

— Kako preda mnom smeš izustiti reč »laže«, ti prosta huljo? — zavikne don Quijote. — Tako mi sunca koje nam sija, raskomadaću ja tebe ovim kopljem na komadićke. Da si ga odmah isplatio bez ijedne reči! Ako nećeš, tako mi Boga, koji je gospodar nad nama, ovoga ću te časa smlaviti da ti ni traga ne bude. Odvezuj ga odmah!

      Seljanin obori glavu i bez ijedne reči odreši ovčara, koga sada don Quijote zapita koliko mu duguje gospodar. Ovčar odgovori da mu duguje za devet meseci, po sedam reala mesečno. Don Quijote sračuna i pronađe da je to u svemu šezdeset i tri reala, te zapovedi seljaninu neka ovoga časa plati ako neće da pogine od njegove ruke. Zaplašeni se seljanin zabogma i mestom na kojem stoji i zakletvom kojom se zakleo (a zakleo se ničim još nije) da nisu toliki novci, jer se moraju odračunati i odbiti tri para cipela koje mu je dao, i jedan real, što mu je dvaput puštana krv kad je bolovao.

— Sve ti to dobro navijaš — odvrati mu don Quijote; — ali cipele i puštanje krvi neka se odračuna za bubotke kojima si ga bez krivice izubijao. Ako je on razderao kožu na cipelama koje si ti platio, ti si mu razderao kožu na telu. A ako mu je brico puštao krv kad je bolovao, ti si mu je puštao zdravomu. Po tome on dakle tebi ne duguje ništa.

— Nevolja je, gospodaru viteže, što ja nemam novaca sa sobom. Neka Andrés pođe sa mnom mojoj kući, i ja ću mu isplatiti sve do reda.

— Da ja opet odem s njim? — odvrati dečak. — Zlo i naopako! Neću ja, gospodaru, ni za što, jer ako on mene uhvati sama, izbiće me na mrtvo ime.

— Neće — odvrati don Quijote; — dovoljno je da ja naredim, i on će poslušati. Čim se on meni zakune po zakonu viteškog reda, koji je primio, oslobodiću ga obećanja i zagarantovati tebi da će ti platiti.

— Promislite, milostivi gospodaru, šta govorite — reći će dečak; — moj gospodar nije vitez i nije nikakav viteški red primio, nego je on bogati Juan Haldudo, žitelj quintanarski.

 —Svejedno — odgovori don Quijote; — Haldudi mogu biti vitezovi, jer svako je sam svoje sreće kovač.

— Istina je — reče Andrés — ali ko je ovome mom gospodaru skovao sreću, kad on meni krati moju plaću, moj znoj i moju muku?

— Ne kratim ja tebi, brate Andrése — odvrati seljanin; — privoli se samo da pođeš sa mnom, a ja se kunem svim viteškim redovima koliko god ih na svetu ima da ću te isplatiti do reala, i još biranim novcima.[48]

— Volja vas ne birati — odvrati don Quijote; — samo mu isplatite u realima, i ja ću se zadovoljiti. Ali pazite da učinite kako ste prisegli, jer ako ne učinite, kunem vam se onom istom zakletvom da ću se vratiti i potražiti vas i kazniti, a pronaći ću ja vas sve ako se sakrijete bolje od guštera. A želite li znati ko vam ovo zapoveda, pa da uzmorate još jače prionuti i obećanje izvršiti, znajte da sam ja junački don Quijote od Manche, osvetnik krivdi i nepravicâ. Ostajte s Bogom i ne smećite s uma što ste obećali i zakleli se, da vas ne stigne kazna kojom sam vam zapretio.

    Tako reče, obode Rocinanta i za tili čas odjuri od njih. Poprati ga seljanin očima, a kad vide da je izmaknuo iz šume i nestao, okrenu se ovčaru Andrésu te mu reče:

— Hajde, sinko, da ti platim što ti dugujem, kako mi je zapovedio onaj osvetnik krivicâ.

— Kunem vam se — odvrati Andrés — kako god vi naumili izvršiti zapovest toga čestitoga viteza, koga Bog hiljadu godina poživio, on je, tako mi svetoga Roka, takav junak i pravedan sudac da će se vratiti i sve izvršiti što je rekao!

— I ja se kunem — odgovori seljanin — ali kad te toliko volim, želim povećati dug, da ti povećam i platu.
   Zgrabi ga za ruku, ponovno ga priveza uz hrast, i izmlati ga na mrtvo ime.

— Hajde sada, gospodiću Andrése — govorio je seljanin — zovni osvetnika krivicâ, da vidiš hoće li osvetiti ovo. Samo mi se čini da još nisam dokončao posao, jer me snalazi volja da te živa oderem, kako si se i bojao.

       Naposletku ga odreši i pusti da pođe tražiti svojega suca, pa neka mu on izvršuje osudu koju je izrekao. Andrés jadan i zlovoljan ode, kunući se da će potražiti junačkoga don Quijota od Manche i pripovediti mu sve redom što se dogodilo, pa će mu gospodar ljuto iskihati sve. Ali uza sve to ode on plačući, a gospodar ostade smejući se. Tako je dakle osvetio krivicu junački don Quijote. Sav zadovoljan tom zgodom, uveren da je najsretnije, uzvišeno, započeo svoja viteška dela, silno uživajući u samom sebi, jaše on ka svojemu selu i govori tihano:

   »Uistinu se možeš zvati sretnom iznad sviju koje god žive na zemlji, oj krasoto nad krasotama, Dulcinejo od Tobosa, jer tebi je sudbina dosudila, da svakoj tvojoj volji i hiru bude podvrgnut i pokoran ovakav junačan i slavan vitez kao što jest i kao što će biti don Quijote od Manche, koji je, kako sav svet zna, jučer ovitežen, a danas je doskočio najvećoj nepravdi i krivici koju je nepravednost smislila i okrutnost počinila: danas sam oteo bič iz ruke nemilosrdnoga neprijatelja koji je bez ikakva uzroka šibao onoga nežnoga dečaka.«

       U to stigne na put koji se rašlja na četiri strane, i odmah mu padnu na pamet raskrsnice gde se skitnici vitezovi zamišljaju kojim bi putem udarili. Da učini poput njih, zastane časkom, ali nakon premišljanja pusti Rocinantu uzde i preda svoju volju volji svoga konja, a taj udari onamo kamo je odmah namerio, ravno svojoj staji.

       Pošto je projahao otprilike dve milje, naiđe don Quijote na skupinu ljudi, toledskih trgovaca, kako je kasnije doznao, koji putuju u Murciju da kupuju svilu. Šestorica su, sa suncobranima, a uz njih su četiri sluge na konjima i tri mazgarska momka pešaka. Čim ih don Quijote spazi, odmah pomisli da je tu nova pustolovina, a kako je nakan da se u svim zgodama, koliko god može, povodi za onim što je čitao u svojim knjigama, učini mu se to baš lepom prigodom da izvrši što je namislio. S pristalom se otmenošću i srčanošću upre dakle čvrsto u stremen, uperi koplje, zakrili štitom prsa, stane nasred puta i počeka da mu stignu oni skitnici vitezovi, jer za takve ih je smatrao i cenio. A kad se primaknuše da ga mogu videti i čuti, zaviknu don Quijote iza glasa i reče im nabusito:

— Neka sav svet stane, ako sav svet ne bude priznao da na svem svetu nema krasnije gospe nego što je carica od Manche, neprispodobiva Dulcinea od Tobosa!

     Na te reči zastanu trgovci, a kad promotre neobičnu spodobu onoga koji govori, razaberu odmah, i po spodobi i po rečima, da je taj gospodin mahnit. Ali htedoše i da vide što će mu ono priznanje koje traži, te će jedan od njih, podrugljivac i veliki domišljan, reći:

— Gospodaru viteže, mi ne znamo ko je ta čestita gospođa koju spomenuste, nego vi nama pokažite nju, pa ako je zbilja takva krasotica kako rekoste, drage ćemo volje i bez ikakve sile priznati istinu koju od nas tražite.

— Da ja vama nju pokažem — odvrati don Quijote — kakva bi vam dika bila priznati istinu koja je tako jasna? U tome i jest važnost, da vi, premda je niste ni videli, morate verovati, priznavati, tvrditi, zaklinjati se, braniti je; a ako nećete, izlazite mi na megdan, vi nepokorni i obesni ljudi! Istupajte jedan po jedan, kako viteški zakon naređuje, ili svi četimice udarite kako je običaj i sramotan posao ljudima vašega soja! Evo izglédam i iščekujem vas. uzdajući se u pravicu, koja je uz mene.

— Gospodaru viteže — odgovori trgovac — molim vašu milost u ime sviju nas knezova, koji smo ovde, nemojte da opterećujemo svoju savest priznajući ono što nikada nismo videli ni čuli, pogotovu gde bi to bio zazor caricama i kraljicama u Alcarriji i Extremaduri, nego se udostojte pokazati nam kakvu god sliku te gospođe, sve ako je slika malena koliko pšenično zrno, jer po sitnu se gata krupno; a ja mislim da smo se već toliko privoleli njoj, te ćemo mi, sve ako joj je na slici jedno oko škiljavo a iz drugoga joj oka kaplje rumenica i sumpor, ipak reći da je krasna koliko god želite, samo da ugodimo vašoj milosti.

— Ne kaplje njoj, gade odurni — odvrati don Quijote razjaren — ne kaplje njoj, velim, ono što ti kažeš, nego joj nežno kaplje ambra i bizam, a nije ona ni škiljava ni nakriva, nego ravna kao vreteno na Guadarrami. Ali ćeš ljuto okajati veliku klevetu kojom si opao onakvu krasotu kakva je u moje vladarice.

       Tako reče, te spusti koplje i s tolikim besom i ljutinom pojuri na čoveka koji mu je ono rekao, te bi taj smioni trgovac nastradao da nije, na sreću njegovu, Rocinante na po puta posrnuo i pao.
Rocinante pade, a gospodar mu se dobrano otkotrlja niz polje. Htede ustati, ali ne može nikako, jer mu smeta koplje, štit, ostruge i šlem, a teška je starinska bojna oprema. Muči se on tako, hteo bi ustati, a ne može, te govori: — Ne bežite, ljudi kukavice; pričekajte, ropske duše; jer nisam se ja ovamo izvalio po svojoj krivici, nego po krivici mojega konja.
     
      Jedan od mazgarskih momaka, koji se onde nađoše, a nije baš bio dobroćudan, ne otrpi kad začu tolike pogrde od onoga jadnika što leži, nego mu uzvrati u rebra. Pojuri k njemu, zgrabi mu koplje, razlomi ga u komadićke, te ga jednim ulomkom, unatoč oklopu, izmlati kao vola u kupusu. Uzviču se gospodari na njega, neka ga ne bije toliko i neka se okani, ali se momak već razjario te ne htede odustati dok nije bes izdovoljio i srce iskalio. Pograbi on još i druge ulomke koplja i sasvim ih razmrska na jadniku što leži. Ali don Quijote, koliko god pljušte po njemu udarci, ne suspreže jezik, nego preti i nebu i zemlji i razbojnicima, jer za razbojnike ih smatra.

      Umori se momak, i trgovci udare svojim putem, za kojega su imali prilike da se dosita napričaju o izmlaćenom jadniku, a ovaj, kad vide da je sam, opet pokuša hoće li moći ustati. Ali kad nije mogao dok je bio zdrav zdravcat, kako bi mogao sada, ovako izbijen i razbijen? A ipak je zadovoljan, jer to smatra za pravu nevolju skitnika viteza, te svu krivicu pridaje svojemu konju. No ustati ne može jer mu je sve telo izubijano.

prevod: Iso Velikanović i Josip Tabak 

 
Nastavci : Romani u nastavcima

Alberto Manguela, Biblioteka noću

11. glava knjige

Živeo sam od umetnosti, živeo sam od ljubavi. 
Nikad ne povredih živog stvora... 
Zašto me onda, Gospode, zašto ovako nagrađuješ?

Verdi, Toska, Čin II

Poput Svitaka s Mrtvog mora, poput svake knjige koja je došla do nas iz ruku udaljenih čitalaca, svaka od mojih knjiga čuva istoriju svog opstanka. Od vatre, vode, protoka vremena, nemarnih čitalaca i ruku cenzora, svaka od mojih knjiga pobegla je da mi ispriča svoju priču.

Pre nekoliko godina, na jednom štandu na uličnoj rasprodaji u Berlinu, pronašao sam tanku crnu knjižicu u tvrdom platnenom povezu na kom nije bilo nikakvog natpisa. Na prvoj strani, finom goticom pisalo je Gebet-Ordnung-fur den Jugendgottesdienst in der judifichen Gemeinde zu Berlin (Sabbath-Nachmittag) (Molitveni red službe mladih u jevrejskoj zajednici Berlina (Sabat-veče)). Među molitvama se našla i jedna „za našeg kralja, Vilhelma II, kajzera Nemačkog carstva" i njegovu „caricu i kraljicu Avgustu Viktoriju". Bilo je to osmo izdanje, koje je odštampano u izdavačkoj kući Julijusa Gitenfelda u Berlinu 1908. godine, a kupljeno u knjižari Hansa Boasa Nachf. on Neue Friedrichstrafie 69, „na uglu Klosterštrase", uglu koji više ne postoji. Nije bilo traga o prvobitnom vlasniku.

Spaljivanje na trgu

Godinu dana pre nego što je knjiga odštampana, Nemačka je odbila predlog Haške mirovne konferencije o ograničenju naoružanja; nekoliko meseci kasnije Zakon o eksproprijaciji koji su doneli nemački kancelar i pruski državni ministar, knez Bernard fon Bilov odobrio je dalje naseljavanje Nemaca u Poljskoj; i mada taj zakon skoro da nije ni bio upotrebljen protiv poljskih zemljoposednika, omogućio je Nemačkoj prava na teritoriju koja će, potom, juna 1940. godine, omogućiti osnivanje koncentracionog logora u Aušvicu. Prvobitni vlasnik knjige Gebet-Ordnung verovatno ju je kupio ili dobio kada mu je bilo trinaest godina, u dobu kada bi trebalo da prođe obred bar micvu i da mu bude dozvoljno da se pridruži molitvi u sinagogi. Ako je preživeo Prvi svetski rat, imao je oko trideset osam godina kada se izdigao Treći rajh 1933. godine; ako je ostao u Berlinu, velika je verovatnoća da je bio deportovan u Poljsku, poput brojnih berlinskih Jevreja.257 Možda je uspeo da knjigu pokloni pre nego što su mu je oduzeli; možda ju je sakrio ili ostavio zajedno s ostalim knjigama koje je sakupio.

Pošto su nacisti započeli pljačkanje i uništavanje jevrejskih biblioteka, bibliotekar zadužen za biblioteku Šolem Alejhem u Bjali Podlaskoj odlučio je da sačuva knjige tako što će ih iznositi, dan za danom, što više može, zajedno s kolegom, iako je verovao da uskoro „neće imati ko da ih čita". Posle dve nedelje zbirka je preseljena u tajno potkrovlje, gde ju je pronašao istoričar Tuvija Boržikovski, dugo po završetku rata. Dok je pisao o bibliotekarevom poduhvatu, Boržikovski je primetio da je sproveden „bez ikakvog razmišljanja o tome da li će ikome biti potrebne spasene knjige"(258); bio je to čin spasavanja uspomene zarad nje same. Vasiona, po verovanju starih kabalista, ne zavisi od toga da li ćemo je mi tumačiti, nego na postojanju mogućnosti tumačenja.

Simboličnim spaljivanjem knjiga na trgu Unter den Linden, preko puta Berlinskog univerziteta, uveče 10. maja 1933. godine, knjige su postale posebna meta nacista. Nešto manje od pet meseci pošto je Hitler postao kancelar, novi ministar propagande Trećeg rajha, dr Jozef Gebels, izjavio je da javno spaljivanje njiga autora kao što su Hajnrih Man, Štefan Cvajg, Frojd, Zola, Prust, Žid, Helen Keler, Herbert Dž. Vels, dozvoljava „duši nemačkog naroda da se ponovo izrazi. Ti plamenovi ne osvetljavaju samo konačni kraj stare ere; oni obasjavaju početak nove".259 Nova era je proskribovala prodaju ili distribuciju hiljada knjiga, bilo u knjižarama ili bibliotekama, kao i izdavanje novih. Tomovi, obično izloženi u vitrinama u salonima, jer su bili prestiž ili su bili zabavno štivo, iznenada su postali opasni. Privatno posedovanje obeleženih knjiga bilo je zabranjeno; mnoge su konfiskovane i uništene. Hiljade jevrejskih biblioteka širom Evrope, privatnih zbirki i javnih riznica, spaljeno je. Nacistički izveštači s likovanjem su javljali o uništavanju poznate biblioteke Ješiva u Lublinu 1939. godine:

- Za nas je bilo pitanje časti da uništimo Akademiju za proučavanje Talmuda, provereno najbolju u celoj Poljskoj... Izbacili smo ogromnu talmudsku biblioteku iz zgrade i knjige odneli na pijacu, gde smo ih zapalili. Vatra je gorela dvadeset sati. Jevreji iz Lublina okupili su se oko nje i lili gorke suze, skoro nas zaglušili svojim jecajima. Okupili smo vojni orkestar i uz radosne povike vojnika nadjačali zvuke jevrejskih jecaja. (260)

Istovremeno, nacisti su odlučili da sačuvaju određeni broj knjiga u komercijalne svrhe, kao i radi pravljenja arhive. Godine 1938. Alfred Rozenberg, jedan od ključnih teoretičara nacizma, predložio je da jevrejska zbirka, uključujući i laičku i versku literaturu, bude sačuvana na institutu, osnovanom za izučavanje „jevrejskog pitanja". Dve godine kasnije, Institut za proučavanje jevrejskog pitanja (261) otvoren je u Frankfurtu na Majni. Da bi obezbedio potrebni materijal, Hitler je lično ovlastio Rozenberga da oformi radnu jedinicu nemačkih bibliotekara stručnjaka, zloglasnu Specijalnu jedinicu Trećeg rajha (262) (ERR). (263) U zaplenjenim zbirkama priključenim Institutu bile su knjige iz rabinskih seminarskih biblioteka u Vroclavu i Beču, iz hebrejskog i judejskog odeljenja Frankfurtske gradske biblioteke, Rabinskog koledža u Rimu, Društva Spinozijana u Hagu i Spinozinog doma u Rijnsburgu, holandskih izdavačkih kuća Kverido, Pegazus i Fišer-Berman (264), Međunarodnog instituta za društvenu istoriju u Amsterdamu, Bet Midraš ec hajim, izraelitske seminarske biblioteke u Amsterdamu, portugalske izraelitske seminarske biblioteke i Rozentalijane, Rabin Moše Pesah iz Volosa, biblioteke Strašun u Vilnusu (unuk osnivača je izvršio samoubistvo kada mu je bilo naređeno da pomogne oko katalogizacije), biblioteka u Mađarskoj (paralelan institut za „jevrejsko pitanje" osnovan je u Budimpešti), biblioteka u Danskoj i Nemačkoj i desetina biblioteka u Poljskoj (naročito velike biblioteke varšavske sinagoge i Instituta za jevrejske studije). Iz ovih ogromnih zaliha, Rozenbergove pristalice izabrale su knjige koje će biti poslate u njegov institut; preostale su uništene.

Februara 1943. godine Institut je izdao sledeće direktive za biranje materijala za biblioteku: „Sva dela koja se bave istorijom, kulturom i prirodom judaizma, kao i knjige koje su napisali jevrejski autori na svim jezicima izuzev na hebrejskom i jidišu, moraju biti poslate za Frankfurt." A „knjige napisane hebrejskim pismom (na hebrejskom i jidišu) novijeg datuma, posle 1800. godine, mogu se pretvoriti u prah; to se odnosi i na molitvenike, Memorbucher, i druge religiozne knjige napisane na nemačkom". (265) Što se tiče brojnih svitaka Tore, predloženo je da se „koža eventualno iskoristi za povezivanje knjiga". Nekim čudom, moj molitvenik je umakao.

Glas žrtve

Sedam meseci po izdavanju ovih direktiva, u septembru 1943. godine, nacisti su oformili i „porodični logor" u ograđenom prostoru oko Aušvica, u brezoviku Birkenau, koji je imao i izdvojeni Blok broj 31, sagrađen posebno za decu. Projektovan je da služi kao dokaz svetu da se Jevreji deportovani na istok ne ubijaju. Zapravo, bilo im je dozvoljeno da žive šest meseci pre nego što bi ih zadesila ista sudbina kao i druge deportovane žrtve. Konačno, pošto je poslužio svojoj propagandnoj svrsi, „porodični logor" zatvoren je zauvek. (266)

Dok je radio, u Bloku 31 je bilo oko petsto dece zajedno s nekoliko zatvorenika koji su ispunjavali dužnost „savetnika", kao i, uprkos strogom nadzoru, uprkos svim očekivanjima, skrivena dečja biblioteka. Biblioteka je bila minijaturna; sastojala se od osam knjiga među kojima je bila Kratka istorija sveta Herberta Dž. Velsa, jedan ruski udžbenik i jedan tekst iz analitičke geometrije. Jednom ili dva puta zatvorenik iz susednog logora uspeo je da prokrijumčari novu knjigu čime se broj popeo na devet ili deset. Na kraju svakog dana, knjige su, zajedno s ostalim vrednostima, poput lekova i komadića hrane, poveravane jednoj starijoj devojčici, čija je odgovornost bila da ih sakrije, svako veče na drugom mestu. Paradoksalno, knjige koje su bile zabranjene širom Rajha (na primer, knjige Herberta Dž. Velsa) ponekad su bile dostupne u bibliotekama koncentracionih logora.

Premda je dečja biblioteka u Birkenauu sadržala tek osam do deset knjiga, bilo je i onih koje su cirkulisale usmenim putem. Kad god bi uspeli da izbegnu nadzor, savetnici su deci pričali priče koje su naučili napamet dok su bili mlađi. Radili su to naizmenično, kako bi svaki savetnik „čitao" drugoj deci; rotacija poznata pod imenom „razmena knjiga u biblioteci". (267)

Skoro je nemoguće zamisliti da se pod nepodnošljivim uslovima koje su nametnuli nacisti, intelektualni život i dalje odvijao. Istoričar Jicak Šiper, koji je zarobljen u Varšavskom getu napisao knjigu o Hazarima, upitan kako je uspevao da radi kad nije bio u mogućnosti da sedi i istražuje u odgovarajućim bibliotekama odgovorio je: „Da biste pisali istoriju potrebna vam je glava, ne zadnjica." (268)

Postojale su i aktivnosti koje su pratile svakodnevno čitanje. Takva upornost tera čoveka da se zapita, ali i začudi: kako je moguće da su u takvim užasnim okolnostima ljudi i dalje imali volju za čitanjem o Igoovom Žanu Valžanu, Tolstojevoj Nataši, popunjavali reverse i plaćali kazne za zakasnelo vraćanje, raspravljali o zaslugama modernih autora ili iznova pratili ritam Hajneovih stihova. Čitanje i rituali povezani s njim postali su čin otpora; ili kako je to italijanski psiholog Andrea Devoto primetio „sve se može smatrati otporom s obzirom na to da je sve bilo zabranjeno". (269)

U koncentracionom logoru BergenBelsen, među zatvorenicima je kružio primerak Čarobnog brega Tomasa Mana. Jedan dečak se seća vremena kad bi došao njegov red da čita knjigu i „kad bi je dobio kao najsrećnijeg trenutka u danu. Otišao sam u ugao da budem na miru i imao na raspolaganju ceo sat da je čitam". (270) Mladi Poljak, još jedna žrtva nacista, prisećajući se dana straha i beznađa, rekao je sledeće: „Knjiga je bila moj najbolji prijatelj, nikada me nije izdala; tešila me je u mom očaju, govorila mi da nisam (271) sam."

Propadanje u srećnim danima

„Svaka žrtva zahteva odanost", piše Grejam Grin, (272) čovek koji je verovao da je piščev zadatak da progovori u ime žrtava, da ih vrati na svetlo dana, da nadahnutim pisanjem da upozorenja koje će delovati kao kriterijum za nešto nalik razumevanju. Autori knjiga na mojim policama nisu mogli znati ko će ih čitati, ali priče koje one pričaju predviđaju, ili impliciraju, ili svedoče o događajima koji se možda još nisu ni desili.

Zbog toga što je glas žrtve izuzetno važan, tlačitelji često pokušavaju da ga uguše, tako što joj bukvalno odseku jezik, kao što je slučaj sa napastvovanom Filomelom kod Ovidija i Lavinijom u Titu Androniku, ili tako što je skrivaju, kao što to kralj čini princu Sigismundu u Kalderonovoj drami Život je san, ili Ročester svojoj ludoj ženi u Džejn Ejr, ili jednostavno poriču njihove priče, kao što je vidljivo u profesorskoj primedbi u romanu Margaret Atvud Služavkina priča. U stvarnom životu, žrtve se vode kao „nestale", zaključane u geta, poslate u zatvor ili logore za mučenje; uskraćen im je kredibilitet. Književnost s mojih polica neprekidno priča priče žrtava, od Jova do Dezdemone, od Geteove Grethen do Danteove Frančeske, ali ne kao odraz iz ogledala (nemački hirurg Johan Paul Kremer upozorio je u svom dnevniku iz Aušvica: „U poređenju s ovim, Danteov Pakao je smešan".(273)) već kao metaforu. Većina ovih priča sigurno je imala svoje mesto u bibliotekama obrazovanih Nemaca tokom tridesetih godina prošlog veka. Kakve su lekcije naučene iz njih nešto je sasvim drugo.

U zapadnim kulturama, arhetip žrtve predstavlja trojanska princeza Poliksena. Kći Prijama i Hekube trebalo je da se uda za Ahila ali se njen brat Hektor protivio toj zajednici. Ahil se prikrao Apolonovom hramu da je vidi na tren, ali je otkriven i ubijen. Prema Ovidiju, posle uništenja Troje, Ahilov duh pojavio se pobednicima Grcima u času kad su hteli da se iskrcaju i zahtevao da princeza bude žrtvovana u njegovu čast. Stoga Poliksenu odvlače na Ahilov grob gde je ubija njegov sin Neoptolemej. Poliksena je savršena za ulogu žrtve: njena smrt niti je imala svrhu, niti razlog, niti je doprinela drugima; beli list papira koji proganja čitaoca svojim pitanjima ostaje bez odgovora. Grci su izmišljali brojne argumente, i ma koliko se oni činili istinitim, bili su tek izgovor kako bi se opravdali duhov zahtev, slepa poslušnost i oštrica noža koju je Ahilov sin zario u njene gole grudi. Ali nema tog argumenta koji nas može ubediti da je Poliksena zaslužila smrt. Suština njenog žrtvovanja, kao i svih drugih, jeste nepravda.

Moja biblioteka svedoči o nepravdi nanesenoj Polikseni, i svim izmišljenim fantomima koji svoj glas daju bezbrojnim duhovima koji su nekada bili sačinjeni od krvi i mesa. Ona ne vapi za osvetom, drugom čestom temom u književnosti. Tvrdi da pravila koja nas definišu kao društvenu grupu moraju biti konstruktivna ili opominjuća, a ne namerno destruktivna, ako im je cilj da imaju bilo kakvo razumno kolektivno značenje ako povredu nanetu žrtvi posmatramo kao povredu koja je naneta celom društvu, kao potvrdu naše bazične humanosti. Pravdu, po engleskom zakonu, nije dovoljno samo izvršiti, nego se to izvršenje mora i videti. Pravda ne treba da teži ka ličnom osećanju zadovoljenja, nego da svoju snagu javno prenese na društveni impuls samoozdravljenja da bi se izvukla pouka. Ako se pravda zadovolji, možda i postoji nada, unatoč naizgled kapricioznim božanstvima.

Hasidska legenda koju je zapisao Martin Buber govori o čoveku koji je izveo Boga pred sud. U Beču je bio izdat dekret kojim se još više otežavao život Jevreja u poljskoj Galiciji. Čovek je tvrdio da Bog ne bi trebalo da svoje ljude pretvara u žrtve, nego da im dozvoli da naporno rade za njega u slobodi. Sud rabina je prihvatio da razmisli o čovekovom argumentu, i smatrao da bi trebalo da se, kao što pravila nalažu, obojica, i tužitelj i branjenik, povuku tokom diskusije. „Tužitelj neka sačeka napolju; od Tebe, Gospodaru sveta, ne možemo da tražimo da se povučeš, jer Ti si sveprisutan. Ali nećemo dozvoliti da utičeš na nas". Rabini su razmišljali u tišini i zatvorenih očiju. Kasnije te večeri, pozvali su čoveka i saopštili mu da je njegov argument na mestu. Istog časa, dekret je poništen. (274)

U Polikseninom svetu, kraj je manje srećan. Bog, bogovi, Đavo, priroda, društveni sistem, svet, primum mobile, odbijaju da priznaju krivicu ili preuzmu odgovornost. Moja biblioteka neprekidno postavlja isto pitanje: Ko pomaže Jovu da izdrži toliki bol i gubitak? Koga treba kriviti za Vinino propadanje u Beketovim Srećnim danima? Ko bezobzirno uništava život Žervea Makara u Zolinoj Jazbini? Ko pravi žrtve od likova u Dobroj ravnoteži Rohintona Mistrija?

Gospodar poslednjeg trenutka

U istoriji su oni koji su bili suočeni s nepodnošljivim pričama o užasu koji su počinili mučitelji, ubice, nemilosrdni vlastodršci, sramno poslušne birokrate retko su odgovarali na pitanje „zašto?". Njihov neosetljiv izraz lica odbacuje bilo kakvo priznanje krivice, i odražava jedino odbijanje da se od svojih dela pomaknu ka njihovim posledicama. Pa ipak, knjige na mojim policama mogu mi pomoći da zamislim njihovu budućnost. Po rečima Viktora Igoa, pakao poprima različite oblike u skladu sa svojim različitim stanovnicima: za Kaina ima lik Avelja, za Nerona Agripine. (275) Za Magbeta pakao ima lice Banka, za Medeju njene dece. Romen Gari je sanjao izvesnog nacističkog vojnika, osuđenog na stalno prisustvo duha ubijenog jevrejskog klovna. (276)

Ako vreme u beskraj teče, kako tajne veze između mojih knjiga tvrde, ponavljajući teme i otkrića tokom vekova, onda će svako zlodelo, svaka izdaja, svaki opaki čin konačno imati odgovarajuću posledicu. Pošto se priča zaustavi, tačno ispred praga moje biblioteke, Kartagina će se izdići ispod rimske soli (277). Don Žuan će se suočiti s očajem Dona Elvire. Brut će ponovo videti Cezarevog duha, i svaki mučitelj biće primoran da svoju žrtvu moli za oproštaj, kako bi se zatvorio neizbežni krug vremena.

Moja biblioteka mi dozvoljava da gajim ta neispunjiva očekivanja. Ali za žrtve, naravno, nijedan razlog, bilo književni ili neki drugi, ne može da oprosti i okaje zlodela njihovih mučitelja. Nik Kajstor, u svom uvodu za englesko izdanje knjige Nunca mas (Nikad više), izveštaju o „nestalima" tokom vojne diktature u Argentini, podseća nas da priče koje naposletku stignu do nas - jesu izveštaji preživelih. „Može se samo nagađati", kaže Kajstor, „koliko je svedočenja o zverstvima hiljade mrtvih odnelo sa sobom u svoj neobeleženi grob". (278)

Teško se da razumeti kako ljudi uopšte mogu da i dalje izvršavaju svakodnevne obaveze kada sam život postane neljudski; kako, usred izgladnjivanja i zaraza, prebijanja i ubistava, ljudi istrajavaju u civilizovanim ritualima uljudnosti i ljubaznosti, izmišljajući strategije opstanka bar mrvice onoga što vole, jedne spasene knjige među hiljadama, jednog čitaoca među desetinama hiljada, jednog glasa koji će odjekivati do kraja vremena rečima Jovovog sluge: „I samo ja jedan utekoh da ti javim". (279) Tokom istorije, biblioteka pobednika izdvaja se kao simbol moći, spremište zvanične verzije, ali verzija koja nas proganja jeste ona druga, verzija biblioteke u pepelu. Biblioteka žrtve, napuštena i uništena, i dalje se pita, „Zar je moguće to učiniti?" Moj molitvenik pripada jednoj takvoj biblioteci koja se pita.

Nakon što su evropski krstaši, posle četrdesetodnevne opsade osvojili Jerusalim 15. jula 1099. godine, ubijajući muslimane; muškarce, žene i decu i spaljujući cele jevrejske zajednice u zaključanim sinagogama, šačica Arapa koji su uspeli da pobegnu stigla je u Damask, noseći sa sobom Kuran halife Osmana, jedan od najstarijih postojećih primeraka svete knjige. Verovali su da je njihova sudbina prorečena na njegovim stranicama (pošto reč Božja mora obavezno sadržati celokupnu prošlost, sadašnjost i budućnost), i da bi znali kakav je kraj njihove priče, ako bi umeli da jasno protumače tekst. (280) Istorija je za ove čitaoce predstavljala tek „razotkrivanje Božje volje svetu". (281) Kako nas naše biblioteke uče, knjige nam ponekad mogu pomoći da sastavimo svoja pitanja, ali nam često ne omogućavaju pronalaženje odgovora. Pomoću zabeleženih glasova i izmišljenih priča, knjige nam jedino dozvoljavaju da se podsetimo onoga što još nismo propatili i saznali. Sama patnja pripada isključivo žrtvama. Svaki čitalac je, u tom smislu, osoba koja ostaje po strani.

Izdižući se iz pakla, putujući uzvodno Letom prema prisećanju, Dante sa sobom nosi zvuke duša koje pate, ali i znanje da su te duše kažnjene za svoje priznate grehe. (282) Duše čiji zvuci odzvanjaju u našoj sadašnjosti su, za razliku od Danteovih prokletih, bez krivice. Mučene i ubijene bez ijednog drugog razloga sem što su postojale, a možda čak ni zbog toga. Zlu nije potreban razlog. Kako da u knjigu, među njene korice, stavimo koristan prikaz nečega što, po svojoj prirodi, odbija da bude stavljeno, bilo u Manov Čarobni breg, bilo u koji obični molitvenik? Kako se mi, kao čitaoci, možemo nadati da ćemo u rukama držati ciklus sveta i vremena, kada će svet uvek prelaziti preko margina stranice, i jedino čemu ćemo imati pristup jeste trenutak definisan pasusom ili stihom, „birajući", kao što Blejk kaže, „oblike obožavanja iz poetičnih priča"? I tako se vraćamo na pitanje da li knjiga, bilo koja knjiga, može da posluži svojoj nemogućoj svrsi.

Možda. Jednog dana u junu 1944. godine, Jakob Edelštajn, bivši starešina geta u Terezijenštatu koji je odveden u Birkenau, bio je u svojoj baraci, umotan u molitveni šal, izgovarao jutarnju molitvu koju je naučio još davno iz knjige nesumnjivo slične mom molitveniku Gebet-Ordnung. Tek je bio počeo kada je poručnik šucštafela Franz Hesler ušao u baraku da ga odvede. Njegov sapatnik iz logora, Josef Rozensaft priseća se te scene nekoliko godina kasnije:

Iznenada su se vrata širom otvorila i Hesler je uparadirao u pratnji tri esesovca. Prozvao je Jakobovo ime. Jakob se nije pomerio. Hesler je povikao: „Čekam te! Požuri!" Jakob se polako okrenuo, pogledao u Heslera i rekao: „Svojih poslednjih trenutaka na ovom svetu, koje mi je podario Svevišnji, ja sam gospodar, a ne ti." Potom se okrenuo ka zidu da dovrši molitvu. Zatim je polako složio svoj molitveni šal, dodao ga jednom zarobljeniku i obratio se Hesleru: „Sada sam (283) spreman."

257 Philip Friedman, Roads to Extincti on: Essay on the Holocaust, (prir.) Ada June Friedman (New York -Philadelphia: The Jewish Publication Society of America, 1980).

258 Tuvia Borzykowski, Ben kirot noflim, (Tel Aviv: Ha- Kibbuts ha-Meuhad, 1964).

259 William L. Shirer, The Rise and Fall of the Third Reich: A History of Nazi Germany (New York: Simon and Schuster, 1960).

260 Citirano u Friedmann, „The Fate of Jewish Book", u Roads to Extinction.

261 Institut zur Erforschung der Juden frage

262 Einsatzstab Reichsle ter Rosenberg

263 Donald E. Collins - Herbert P. Rothfeder, „The Einsatzstab Reichsleiter Rosenberg and the Looting of Jewish and Masonic Libraries During World War II", u Journal of Library History 18, 1983.

264 Osnovao ju je prognani zet Samuela Fišera, poznatog nemačkog izdavača.

265 Citirano u Friedman, „The Fate of the Jewish Book", u Rads to Extincti on.

266 Nili Keren, „The Family Camp" u Anatomy of the Auschwitz Death Camp, (ur). Yisrael Gutman-Michael Birnbaum. (Bloomington, Indiana: Indiana University Press, 1994), citirano u David Shavit, Hunger for the Printed Word: Books and Libraries in the Jewish Ghettos of Nazi-Occupied Europe (Jefferson, NC-London: McFarland & Co., 1997).

267 Shavit, Hunger for the Printed Word.

268 Mensh, oyf tsu shraybn geshikhte darf men hobn a kop un nisht keyn tukhes", citirano u Yitzhak Zuckerman, „Antek", u A Surplus of Memory: Chronicle of the Warshaw Ghetto Uprising, (prir.) Barbara Harshav (Berkeley-Los Angeles: University of California Press, 1993).

269 Citirano u Shavit, Hunger for the Printed Word.

270 Deborah Dwork, Children with a Star: Jewish Youth in Nazi Europe (New Haven, CT: Yale University Press, 1991).

271 Moshe Kligsberg, „Die yidi he yugent-ba vegnung in Polyn tsvishn beyde vel-milkhumes (a sotsyologishe shtudie)", u Studies in Polish Jewry 1919-1939, (ur.) Joshua A. Fishman (New York: YIVO Institute for Jewish Research, 1974).

272 Gream Grin, Suština stvari, prevela sa engleskog Ljiljana Pavlović, Beograd, BIGZ, 1992. - Prim. prev.

273 Dnevnik Johana Paula Kremera (beleška za dan 2. septembar 1942), (ur.) Kazimierz Smolen, u KL Auschwitz seen by the SS, 2. izdanje (Oswiecim, 1978), citirano u Martin Gilbert, The Holocaust (London: William Collins, 1986).

274 Martin Buber, Die Erzahlungen der Chassidim (Frankfurt am Main: Manesse Verlag, 1949).

275 Victor Hugo, Inferni: La legende des siecles (Paris, 1883)

276 Roman Gary, La danse de Genghis Cohn (Pa ris: Gallimard, 1967).

277 Salum romanum ili rimska so veoma je značaj na u istoriji Kartagine. Naime, povod za Treći punski rat bila je odluka Rimskog senata za napad. Kartagina je odolevala napadima tri godine da bi na kraju ipak bila pobeđena. Odlukom Senata svi preživeli Kartaginjani su prodati u roblje, Kartagina je uništena, a zemlja oko grada preorana i posuta morskom solju. Da ne bi uspevala vegetacija. Prim. prev.

278 Nunca Mas: Izveštaj argentinske nacionalne komisije o nestalim (London-Boston: Faber&Faber u saradnji sa Index on Censorship, 1986).

279 Jov 1:15, 16, 17, 19, Biblija: Stari i Novi zavet, preveo Bakotić Lujo, Beograd, Metafizika, 2003.

280 Amin Maluf, Krstaški ratovi u očima Arapa, prevela Vesna Cakeljić, Beograd, Laguna, 2006. - Prim. prev.

281 Carole Hilenbrand, The Crusades: Islamic Perspectives (New York: Routledge, 2000).

282 Dante, Pakao, XXXIV.
283 Citirano u Gilbert, The Holocaust.

prevele:  Nataša Karanfilović, Nina Ivanović i Danijela Mihić 

Roberto Bolanjo, Dve katoličke priče

I. Poziv

1. Imao sam sedamnaest godina i dane sam provodio, hoću reći svaki moj dan, jedan za drugim, u neprestanoj groznici. Ništa me nije zabavljalo, ništa nije umanjivalo mučninu koja se taložila u mojim grudima. Živeo sam kao glumac improvizator u ikonografskom krugu mučenika Svetog Vinsenta. Sveti Vinsente, đakone biskupa Valera, mučeniče vladara Dakije 304. godine, smiluj se na mene!  2. Povremeno bih pričao sa Huanitom. Ne, ne povremeno. Često. Seli bismo u fotelje u njegovoj kući i pričali o fi lmovima. Huanitu se dopadao Geri Kuper. Govorio bi: stav, uzdržanost, čistota duše, hrabrost. Uzdržanost? Hrabrost? Imao sam želju da mu pljunem u lice sve ono što se skrivalo iza tih ubeđenja, ali sam radije zarivao nokte u naslone za ruke i grizao se za usnu kada me nije gledao, čak sam zatvarao kapke praveći se da meditiram na njegove reči. Ali nisam meditirao. Naprotiv: pojavljivale su mi se, u obliku vrteške, slike svetog Vinsenta. 3. Prvo: vezan za drveni
krst, iskrivljen dok mu klinovima kidaju meso. Zatim: podvrgnut mučenju vatrom na užarenoj rešeci. A zatim: zarobljen u podrumu čiji je pod prekriven izlomljenim parčićima stakla i keramike. Zatim: leš mučenika, napušten na pustom mestu, kako ga brani gavran od proždrljivosti vuka. I potom: telo mu je, sa oko vrata vezanim vodeničnim točkom, sa broda bačeno u more. I naposletku: talasi vraćaju telo na obalu gde ga pobožno sahranjuju neka babica i ostali hrišćani. 4. Katkad bi mi bilo muka. Povraćalo bi mi se. Huanito bi pričao o poslednjem filmu koji smo pogledali, a ja bih klimao glavom i primećivao da me guši, kao da su fotelje bile na dnu nekog veoma dubokog jezera. Setio bih se filma, setio bih se trenutka kada smo kupovali karte, ali nisam uspevao da se setim scena kojih se moj prijatelj, moj jedini prijatelj!, prisećao, kao da je tmina sa dna jezera potapala sve. Ako otvorim usta, nagutaću se vode. Ako udahnem, nagutaću se vode. Ako nastavim da živim, nagutaću se vode i pluća će mi se natapati vekovima. 5. Ponekad bi u sobu ulazila Huanitova majka i ispitivala me o intimnim stvarima. Kako su mi išle studije, koju sam knjigu čitao, da li sam bio u cirkusu koji je postavljen u okolini grada. Huanitova majka se uvek vrlo elegantno oblačila i bila je, kao i mi, zavisnik o filmovima. 6. Jednom sam je sanjao, jednom sam otvorio vrata njene spavaće sobe i umesto da vidim krevet, toaletni stočić i orman, video sam praznu sobu, sa podom od crvenih cigala, koja je služila samo kao predsoblje dugog hodnika, predugačkog hodnika, kao tunel autoputa koji prolazi kroz planinu i odlazi ka Francuskoj, samo što u ovom slučaju tunel nije bio na uzvišenju puta nego u sobi majke mog najboljeg prijatelja. Bolje da to stalno ponavljam: mog najboljeg prijatelja. A tunel, kao da je, nasuprot onome što se u planinskom tunelu obično dešava, nestajao u krhkoj tišini, onakvoj kakva tišina zna da bude u drugoj polovini januara ili u prvoj polovini februara. 7. Gnusni činovi u kobnim noćima. Rekao sam to Huanitu. Gnusni činovi, kobne noći? Čin je gnusan jer je noć kobna ili je noć kobna jer je čin gnusan? Kakva su to pitanja, rekoh skoro plačući. Ti si ćaknut. Ništa ne shvataš, rekoh gledajući kroz prozor. 8. Huanitov otac je niskog stasa, ali odvažnog stava. Bio je vojnik i tokom rata je zadobio nekoliko rana. Ordeni mu vise na zidu radne sobe, u kutiji sa staklenim vratima. Kada je stigao u grad, kaže Huanito, nikoga nije poznavao i oni koji ga nisu posmatrali
sa strahom, činili su to sa gorčinom. Tu je, posle nekoliko meseci, upoznao moju majku, kaže
Huanito. Pet godina su bili u vezi. Potom ju je otac odveo pred oltar. Moja tetka ponekad priča o Huanitovom ocu. Po njenim rečima, bio je poštovani načelnik policije. Barem se tako pričalo. Ako bi neka služavka krala u kući svojih gazda, Huanitov otac bi je zatvarao na tri dana i ne bi joj dao ni koricu hleba. Četvrti dan bi je, on lično, ispitivao i služavka bi mu brže bolje ispovedila greh: tačno mesto gde se nalazio nakit i ime razbojnika koji ih je opljačkao. Zatim bi ga policajci uhapsili i stavili u zatvor, a Huanitov otac bi služavku spakovao na voz i savetovao da se više ne vraća. 9. Ova dela su bila slavljena u čitavom selu, kao da je načelnik policije time pokazivao svoju intelektualnu nadmoć. 10. Kada je Huanitov otac stigao, imao je posla samo sa klijentima kazina. Huanitovoj majci bilo je sedamnaest godina i imala je vrlo plavu kosu, sudeći po fotografi jama koje vise po pojedinim ćoškovima kuće, mnogo svetliju nego sad i završila je studije u školi za časne sestre Korason de
Marija u severnom delu grada. Huanitov otac je morao imati nekih tridesetak godina. Još uvek, iako je u penziji, svako poslepodne ide u kazino i pije kafu sa brendijem ili čašu konjaka i, takođe, obično baci kockice sa stalnim gostima. Sa nekim drugim stalnim gostima, ne onim klijentima iz njegovog doba, ali kao da jesu, jer im se divljenje ka kocki podrazumeva. Huanitov stariji brat živi u Madridu gde radi kao čuveni advokat. Huanitova sestra je udata i takođe živi u Madridu. U ovoj blagoslovenoj kući ostah samo ja, kaže Huanito. I ja! I ja! 11. Naš grad je svaki dan sve manji. Ponekad imam utisak da svi odlaze ili da su zatvoreni u svoje sobe pakujući kofere. Kad bih odlazio, ne bih poneo ništa. Čak ni vrećicu sa nešto ličnih stvari. Ponekad zagnjurim glavu u ruke i slušam pacove kako trče po zidovima. Sveti Vinsente, daj mi snage. Sveti Vinsente, daj mi uzdržanosti. 12. Ti želiš da budeš svetac? Upitala me je Huanitova majka pre dve godine. Da, gospođo. Čini mi se kao dobra ideja,
ali moraš da budeš jako dobar. Jesi li to? Pokušavam da budem, gospođo. I pre godinu dana, dok sam hodao Ulicom generala Mola, Huanitov otac me je pozdravio, a zatim se zaustavio i upitao me da li sam ja rođak dotične Enkarnasion. Jesam, gospodine, odgovorih mu. Ti si onaj što bi da bude sveštenik? Potvrdio sam sa osmehom. 13. Zašto bih potvrdio sa osmehom? Zašto bih se izvinjavao uz imbecilni osmeh? Zašto bih gledao na drugu stranu kao klada? 14. Zbog stida. 15. To je baš dobro, reče Huanitov otac. Super. Treba mnogo da se uči, je l’ da? Potvrdih sa osmehom. I gleda manje filmova? Da, gospodine, retko idem u bioskop. 16. Gledao sam kako se uspravna figura Huanitovog oca udaljava, činilo se kao da hoda na vrhovima prstiju, star čovek, ali još uvek pun energije. Gledao sam ga kako silazi niz stepenice koje vode u Ulicu Vidrieros, gledao sam kako nestaje bez ijednog
drhtaja, bez kolebanja, ne pogledavši ni u jedan izlog. Huanitova majka bi, naprotiv, uvek gledala izloge i, ponekad bi ulazila u prodavnice, a ti, ako bi ostajao ispred čekajući je, čuo bi je kako se smeje. Ako otvorim usta, nagutaću se vode. Ako udahnem, nagutaću se vode. Ako nastavim da živim, nagutaću se vode i pluća će mi se natapati vekovima. 17. A šta ćeš ti biti glupane? – upitao me je Huanito. Biti ili raditi? – upitah ja. Biti, glupane. Šta god Bog želi – rekoh. Bog svakog postavi na svoje mesto, govorila je moja tetka. Naši preci su bili dobri ljudi. Nije bilo vojnika, ali je bilo sveštenika. Kako ko, rekoh, dok sam tonuo u san. Tetka je nešto progunđala. Video sam trg prepun snega, i video sam seljake koji su dolazili na pijacu sa svojom robom, kako čiste sneg i lenjo postavljaju tezge. Sveti Vinsente, na primer, izleti mojoj tetki. Đakon biskupa Saragose, koji je 304. godine, iako onaj ko kaže 304. godine može reći i 305. ili 306. ili 307. ili 303. godine naše ere, bio je zatvoren i prebačen u Valensiju gde ga je vladar Dakije podvrgnuo surovom mučenju usled čega je izdahnuo. 18. Zašto misliš da je sveti Vinsent obučen u crveno? – upitao sam Huanita. Nemam
pojma. Zato što svi mučenici nose crvenu odeću kako bi se isticali kao takvi. Ovaj dečko je pametan, reče otac Subijeta. Bili smo sami i u radnoj sobi oca Subijete hladnoća se uvlačila u kosti, a otac Subijeta je, bolje reći odeća oca Subijete je mirisala na crni duvan i kiselo mleko, sve pomešano. Ako odlučiš da ideš na seminar, naša vrata su otvorena. Od poziva, od zova zanata se zadrhti, ali ne preterujmo. Da li sam zadrhtao, da li mi se zatresla zemlja pod nogama, da li mi se zavrtelo u glavi od braka sa Gospodom? 19. Ne preterujmo, ne preterujmo. Crveni se jednako oblače – reče Huanito. Crveni se oblače u smeđe – rekoh – u zeleno, sa trakama kojima se zamaskiraju. Ne – reče Huanito – jebeni crveni se oblače u crveno. Kao i kurve. Kurve? Odakle kurve? Pa, kurve odavde – reče Huanito, i pretpostavljam i one iz Madrida. Ovde, u našem gradu? Da – reče Huanito poželevši da promeni temu. U našem gradu, ili u našem selu ili među našom sirotinjom ima kurvi? Pa da – reče Huanito. Mislio sam da ih je tvoj otac sve preobratio. Preobratio? Mislio si da je moj otac sveštenik?
Moj otac je bio ratni heroj, a potom načelnik policije. Moj otac ništa ne preobraćuje. On istražuje i otkriva. Tačka. A gde si ti video kurve? Na brdu Moro, gde su uvek živele – reče Huanito. Sveti Bože. 20. Moja tetka kaže sveti Vinsente. Dosta više sa tvojom tetkom i svetim Vinsentom, tvoja tetka je izgubljena ludača. Kako misliš da imaš porodicu koja doseže do 300. godine? Gde si video tako drevnu porodicu? Ni Kasa de Alba.1)  I tren kasnije: tvoja tetka nije loša osoba, naprotiv, vrlo je bistre svesti. Hoćemo li u bioskop posle podne? Daje se film u kojem igra Klark Gejbl. A Huanitova majka: Idite, idite, ja sam bila pre dva dana i priča je jako zanimljiva. A Huanito će: Mama, ovaj nema para. A Hunitova majka će: Pa pozajmi mu ti i gotova priča. 21. Bože, smiluj se na moju dušu. Ponekad osetim želju da svi umru. I moj prijatelj i njegova majka i njegov otac i moja tetka i sve komšije i svi pešaci i svi vozači koji ostavljaju svoja kola parkirana uz reku. Bože, imaj milosti za moju dušu i učini me boljim. Ili mi pomozi da nestanem. 22. I još, kada bi svi umrli, šta bih ja radio sa svim tim leševima? Kako bih mogao da nastavim da živim u ovom gradu ili polugradu? Da li bih
ja morao sve da ih sahranim? Bacio bih njihova tela u reku? Koliko bih vremena imao pre nego što im se meso ne pokvari, pre nego što smrad ne postane nepodnošljiv? Ah, sneg. 23. Sneg je pokrio ulice našeg grada. Pre ulaska u bioskop kupili smo kestenje i ušećerene bademe. Nosili smo šalove podignute preko nosa i Huanito se smejao i pričao o avanturama u starim holandskim kolonijama u Aziji. Nikoga nisu puštali da prođe sa kestenjem, prevashodno iz higijenskih razloga, ali Huanita jesu. U ovom filmu bolje bi odglumio Geri Kuper – reče Huanito. Azija. Kina. Leprozni. Komarci. 24. Na izlasku smo se razdvojili u Ulici Kućiljos. Ostao sam smiren, na snegu, a Huanito je otrčao kući. Siroto ždrebe, pomislih, ali 1 Casa de Alba – drevna španska plemićka porodica. (Prim. prev.)
Huanito je bio samo godinu dana mlađi od mene. Kada je nestao, popeo sam se Ulicom
Toneleros do Trga Sordo, potom skrenuo s puta i uputio se, duž zidina stare tvrđave, ka brdu Moro. Svetlost fenjera se ogledala u snegu i izgledalo je kao da su fasade starinskih kuća, na tren, iako sasvim prirodno i spokojno, dobijale kitnjaste oblike prošlosti. Nagnuo sam se na jedan prozor obojen krečnjakom i video lepo uređenu salu sa Svetim Srcem Isusovim smeštenim na jednom od zidova. Ali sam bio slep i gluv i nastavio sam penjući se mračnim pločnikom, kako me niko ne bi prepoznao. Kada sam stigao na mali Trg Kadalso, tek tada shvatih da, penjući se, nisam sreo nijednog prolaznika. Po ovoj hladnoći, govorio sam sebi, nema osobe koja bi zamenila toplotu ognjišta za grubost ulica. Noć se već spustila i sa malenog trga su se videla svetla ponekih četvrti i mostovi Trga Don Rodrigo, kao i okuka koju pravi reka pre nego što nastavi svoj tok ka istoku. Na nebu su sijale zvezde. Pomislio sam kako izgledaju kao pahuljice. Okačene pahuljice, takoreći one koje je Bog odabrao da ostanu nepomične na nebeskom svodu, ali ipak pahuljice. 25. Počinjao sam da se smrzavam. Odlučio sam da se vratim kod tetke i popijem toplu čokoladu ili toplu supu pored peći. Bio sam umoran i vrtelo mi se u glavi. Nastavio sam put. I tada ga videh. Najpre je to bila samo senka. 26. Ali to nije bila senka, nego monah. Sudeći po odori, mogao je biti franjevac. Nosio je kapuljaču, veliku kapuljaču koja mu je gotovo sasvim prekrivala zamišljeno lice. Zašto kažem zamišljeno? Zato što je gledao u pod. 27. Odakle je dolazio?
Ne znam. Možda da dâ poslednju pričest nekom na samrtnoj postelji. Možda da pomogne nekom bolesnom detetu. Možda da opskrbi sa malo mesa nekog pogođenog siromaštvom. Sigurno je samo to da je hodao ne čineći ni najmanji zvuk. U trenutku sam pomislio da je bio samo priviđenje. Odmah potom uvideh da je sneg upijao svačije korake, uključujući i moje. 28. Hodao je bos. Kada sam to shvatio, nešto me je probolo. Sišli smo sa brda Moro. Kada smo prošli crkvu Svete Barbare, video sam da se prekrstio. Njegovi prečisti tragovi caklili su u snegu kao Božja poruka. Zaplakao sam. Rado bih kleknuo kako bi poljubio te kristalne tragove, odgovor koji sam toliko dugo čekao, ali ne uradih to iz straha da ga ne izgubim u nekoj uličici. Izađosmo iz centra. Prešli smo Glavni Trg, a potom i most. Monah je hodao dobrim korakom, ni brzo ni sporo, dobrim korakom, kakvim treba da korača Crkva. 29. Otišli smo Bulevarom Sanhurho, oivičenim platanima, do železničke stanice. Tamo je bilo prilično toplo. Monah je ušao u toalet, a zatim kupio voznu kartu. Na izlazu, međutim, primetih da je obuo cipele. Članci su mu bili tanki kao trska. Izašao je na peron. Gledao sam ga kako sedi, spuštene glave, čekajući i moleći se. Ostao sam da stojim, drhteći od hladnoće, sakriven iza stuba na peronu. Kada je voz stigao, monah je, sa iznenađujućom spretnošću, uskočio u jedan od vagona. 30. Na izlazu, sada sâm, pokušao sam da pronađem otiske u snegu, otiske njegovih bosih stopala, ali im nisam video ni traga.

II. Slučajnost

1. Pitao sam ga koliko je mislio da ima godina. Rekao je šezdeset, iako je znao da nemam toliko. Tako loše izgledam? – upitao sam ga. Još gore od lošeg – rekao je. A ti misliš da izgledaš bolje? – pitao sam ga. I ako si bolje, zašto drhtiš? Hladno ti je? Poludeo si? I zašto mi se obraćaš ako ne govorimo o načelniku policije Damijanu Valjeu? Je l’ on još uvek načelnik? Da li se promenio? Rekoh mu da se nešto malo promenio, ali da je i dalje bio vrlo ozbiljan kučkin sin. Još je načelnik? Kao da jeste. Ako želi da te povredi, povrediće te, bilo da je u penziji ili da umire u bolnici. A zašto drhtiš? – upitah ga pošto se zamislih na nekoliko minuta. Hladno mi je – slagao je – a i bole me zubi. Nemoj mi više pričati o Damijanu – rekoh mu. Misliš da mi je taj pandur prijatelj? Misliš da se sastajem sa siledžijama? Ne – rekoh. Ali mi nemoj više pričati o njemu. 2. Tokom nekoliko trenutaka sam meditirao. Ne znam na šta bih meditirao. Kasnije mi je dao komad bajatog hleba. Bio je tvrd i rekao sam mu da kada bi jeo takve poslastice ne bi me čudilo što bi ga boleli zubi. U ludnici smo bolje jeli, rekoh mu, i to je previše reći. Odlazi odavde Vinsente, reče mi starac. Da li neko zna da si
ovde? E pa, divota! Briši pre nego što otkriju! Ni sa kim se ne pozdravljaj! Ne podiži pogled sa zemlje i odlazi što pre. 3. Ali nisam odmah otišao. Čučnuo sam ispred starca i pokušao da mislim na dobra vremena. Um mi je bio prazan. Činilo mi se da mi se nešto peklo u glavi. Starac se, pored mene, uvio u ćebe i pomerao vilicu kao da je žvakao nešto, iako nije imao ništa u ustima. Setio sam se godina u ludnici, injekcija, seansi sa crevom, kaiševa kojima su mnoge noću vezivali. Ponovo sam video one, tako zanimljive, krevete koji su se uspravljali uz pomoć jedne sprave sa točkom. Tek posle pet godina shvatih čemu su služili. Bolesnici su ih nazivali američki kreveti. 4. Može li ljudsko biće, naviknuto da spava u horizontalnom položaju da to učini u vertikalnom? Može. U početku je teško. Ali ako ga dobro vežu, može. Američki kreveti su tome služili, da čovek spava u vertikalnom položaju jednako kao i u horizontalnom. I funkcija im nije bila, kao što sam pomislio kada sam ih prvi put video, kažnjavanje bolesnika, nego izbegavanje da ovi umru udavljeni u sopstvenoj
povraćki. 5. Naravno, bilo je bolesnika koji su pričali sa američkim krevetima. Obraćali su im se sa Vi. Pričali su im intimne stvari. Bilo je i bolesnika koji su ih se plašili. Neki su govorili da im je krevet namignuo. Drugi da ih je krevet silovao. Da ti je krevet ubacio od pozadi? E pa, sjebao si se, drugar! Govorilo se da su američki kreveti noću uspravni prolazili hodnicima i išli da razgovaraju, svi zajedno u trpezariji, da su pričali na engleskom i da su na te sastanke odlazili svi, i prazni a i oni koji nisu bili prazni, a, naravno, oni koji su te priče pričali bili su bolesnici koji su iz ovog ili onog razloga, tokom noći sastančenja, ostajali vezani za njih. 6. Što se ostalog tiče, život u ludnici je bio vrlo tih. U nekim zabranjenim zonama čuli su se krici. Ali tim se zonama niko nije približavao, niti je otvarao vrata, ni virio kroz ključaonicu. Kuća je bila tiha, park koji su održavali baštovani koji su takođe bili ludi i nisu mogli da izlaze, iako su bili manje ludi od ostalih, bio je tih, put koji se video između borova i topola, bio je tih, čak su i naše misli tekle usred tišine koja je plašila. 7. Život je, ovako kako smo ga gledali, bio udoban. Povremeno smo se gledali i osećali privilegovanim. Ludi smo, nevini smo. Jedino bi čekanje, kada bi neko nešto čekao, pomračivalo ovaj osećaj. Većina je, međutim, ubijala čekanje maltretirajući slabije ili prepuštajući se maltretiranju. Jesam li ja to uradio?
govorili bismo. Stvarno sam ja to uradio? Posle čega bismo se nasmejali i prešli na drugu temu. Doktori, gospoda medicinari, nisu znali ništa o tome, a bolničari i pomoćnici, ukoliko im ne bismo pravili probleme, pretvarali su se da ništa ne primećuju. U više prilika nam se otkačila ruka. Čovek je životinja! 8. To sam ponekad mislio. U centru mog mozga se to materijalizovalo. O tome sam razmišljao i razmišljao dok mi um ne bi ostao potpuno prazan. Ponekad bih, spočetka, slušao nešto nalik upetljanim kablovima. Električnim kablovima ili zmijama. Ali, inače, što me je više vreme udaljavalo od tih scena, um je postajao prazniji: bez zvukova, bez slika, bez reči, bez bujica reči 9. Ni na koji način i nikad nisam mislio da sam pametniji od drugih. Nikada nisam nadmeno nametao svoju inteligenciju. Da sam išao u školu sada bih bio advokat ili sudija. Ili bih izmislio bolji američki krevet od američkih kreveta u ludnici. Imam reči, ponizno priznajem. Ne hvalim se time. Samim tim,
što imam reči, imam tišinu. Tih sam kao mačak, to mi je rekao starac kada je već bio star, a ja još uvek mladić. 10. Nisam se ovde rodio. Prema starčevim rečima, rodio sam se u Saragosi i moja majka je, iz nužde, došla da živi u ovaj grad. Meni je svejedno o kom se gradu radi. Ovde, da nisam bio siromašan, mogao bih da studiram. Nije ni važno! Naučio sam da čitam. Dovoljno! Bolje da više ne govorim na tu temu. Takođe sam se ovde mogao oženiti. Upoznao sam devojku koja se zvala, ne sećam se kako, imala je neko ime kao i sve žene i u jednom trenutku sam se mogao oženiti njome. Kasnije sam upoznao drugu devojku, stariju od mene i strankinju, kao ja, sa juga, iz Andaluzije ili Mursije, ratobornu osobu koja nikada nije bila dobrog raspoloženja. Sa njom sam, takođe, mogao stvoriti porodicu, imati dom, ali sam se usmerio ka drugim ciljevima kao i dotična. 11. Grad me je, povremeno, gušio. Premali. Osećao sam se kao da sam bio zarobljen u ukrštenici. 12. U to vreme sam
počeo, bez više odlaganja, da prosim pred vratima crkava. Dolazio bih u deset ujutro, smestio bih se na stepenice katedrale ili bih se popeo do crkve Svetog Jeremije, u Ulici Hose Antonio ili do crkve Svete Barbare, koja mi je bila omiljena, u Ulici Salamanka, i ponekad bih, čak, kada bih se nameštao na stepenicama crkve Svete Barbare, pre nego što bi moj radni dan počeo, ušao na misu u deset i molio se iz sve snage, što je ličilo na smejanje u tišini, smejanje, smejanje, srećan od života. I što bih se više molio, više bih se smejao, što je bio način na koji je moja priroda dopuštala božanskom da prodre u nju, a taj smeh nije bio nedostatak poštovanja, niti je to bio smeh nevernika, naprotiv, sasvim suprotno, to je bio zaglušujući smeh uzdrhtale ovčice pred Tvorcem. 13. Potom bih se ispovedio, ispričao svoje nesreće i teškoće, posle čega bih se pričestio i konačno bih se, pre povratka na stepenište, zadržao nekoliko trenutaka pred slikom svete Barbare. Zašto su je uvek pratili paun
i kula? Paun i kula. Šta li je to značilo? 14. Jednog popodneva upitah to sveštenika. Kako to da te interesuju te stvari? Uzvrati mi on pitanjem. Ne znam oče, upitah iz radoznalosti, odgovorih mu. Znaš li da je radoznalost loša navika? reče on. Znam, oče, ali moja radoznalost je zdrava, stalno se molim svetoj Barbari. Dobro činiš, sine, reče sveštenik, sveta Barbara ima široku ruku za siromašne, nastavi da joj se moliš. Ali, ono što ja želim je ovo o paunu i kuli – rekoh mu. Paun je, reče sveštenik, simbol besmrtnosti. Kula ima tri prozora, jesi li primetio? E pa, prozori su stavljeni na kulu da prikažu reči svetice koja je rekla da je svetlo ušlo u nju ili prosvetlilo njenu kuću kroz prozore Oca, Sina i Svetoga duha. Razumeš? 15. Nemam škole, oče, ali imam zdrav razum i mogu shvatiti, odgovorih mu. 16. Potom bih otišao na svoje mesto, mesto koje mi je pripadalo i prosio dok crkva ne bi zatvorila vrata. Na dlanu bih uvek ostavljao po novčić. Ostale u džep. I trpeo bih glad, iako bih gledao ostale kako
jedu hleb ili parčad kobasice i sira. Razmišljao sam. Razmišljao sam i učio dok sam stajao nepomično na stepenicama. 17. Tako sam saznao da je otac svete Barbare, moćni gospodin pod imenom Dioskuro, zatvorio svoju kći u jednu kulu, takoreći zarobio je zbog pretendenata koji su joj prilazili. I saznao sam da je sveta Barbara samu sebe krstila pre ulaska u kulu i to vodom iz bunara ili ribnjaka ili bazena u kom su seljaci sakupljali kišnicu. I saznao sam da je pobegla iz kule, iz kule sa tri prozora kroz koje je ulazila svetlost, ali je bila uhvaćena i odvedena pred sud. I sudija ju je osudio na smrt.18. Sve čemu nas podučavaju sveštenici je hladno. Jeste hladna supa. Hladan čaj. Ćebad koja ne greju tokom surove zime. 19. Odlazi odavde, Vinsente, rekao mi je starac, ne prestajući da pomera obraze. Kao da je jeo semenke. Nabavi odelo koje će te učiniti nevidljivim i briši dok načelnik policije ne sazna. 20. Stavio sam ruku u džep i, ne vadeći je, prebrojao novac. Počeo je da pada sneg. Rekao
sam im zbogom i izašao na ulicu. 21. Hodao sam bez cilja. Bez unapred smišljenog plana. Iz Ulice Korona sam ugledao crkvu Svete Barbare. Pomolio sam se na tren. Santa Barbara, smiluj se na mene. Utrnula mi je leva ruka. Bio sam gladan. Imao sam želju da umrem. Ali ne zauvek. Možda mi se samo spavalo. Cvokotali su mi zubi. Sveta Barbara, smiluj se na svog slugu. 22. Kada su je obezglavili, hoću reći, kada su svetoj Barbari odrubili glavu, sa neba se spustila munja koja je usmrtila njene dželate. A sudiju koji ju je osudio? A oca koji ju je zatvorio? Spustila se munja, a pre nje se prolomila grmljavina. Ili obrnuto. Prirodno. Bože moj, Bože moj, Bože moj, 23. Nisam se još približio. Bilo mi je dovoljno što sam video crkvu izdaleka i posle sam se uputio ka baru u kom se u moje vreme jelo za male pare. Nisam ga našao. Ušao sam u pekaru i kupio veknu hleba. Potom sam preskočio neki zid i pojeo sam je uprkos indiskretnim pogledima. Znam da je zabranjeno preskakati zidove i jesti u napuštenim dvorištima ili razrušenim kućama, zbog sigurnosti razbojnika. Može ti
pasti greda na glavu, rekao mi je načelnik policije Damijan Valje. Osim toga, to je privatno vlasništvo. Rastureno je, uzgajalište je paukova i pacova, ali je i dalje, i zauvek će biti, privatno
vlasništvo. I može da ti padne greda na glavu i da ti rascopa tu privilegovanu lobanju, reče mi načelnik policije Damijan Valje. 24. Pošto sam jeo, preskočio sam zid i našao sam se ponovo na ulici. Odjednom se rastužih. Ne znam da li je to bilo zbog snega ili što. Jelo mi u poslednje vreme izaziva žalost. Dok jedem nisam tužan, ali posle jela, sedeći na pločniku, gledajući kako padaju pahulje na napušteno dvorište, ne znam. Tuga i žalost. Tako da sam potapšao noge i krenuo. Ulice su počinjale da se prazne. U jednom trenutku sam posmatrao izloge. Ali to je bila laž. Zapravo sam tražio svoj odraz u staklima, u širokim prozorima. Posle su se završili prozori i naišao sam samo na stepenice. Pognuo sam glavu i popeo se. Posle ulica. Posle parohija Konsepsion. Posle crkva Svetog Bernarda. Posle zidine i malo dalje tvrđava. Nije se videla nijedna duša. Bio sam na brdu Moro. Setio sam se
starčevih reči: Odlazi, odlazi, nemoj da te opet uhvate, nesretniče. Svega lošeg što sam učinio. Sveta Barbara, smiluj mi se, smiluj se na svoje jadno dete. Setio sam se da je u ovim uličicama živela jedna žena. Odlučih da je posetim, da joj tražim tanjir supe, neki stari džemper koji ne voli, nešto novca da kupim kartu za voz. Gde li je živela ta žena? Zalazio sam u sve uže uličice. Video sam jednu kapiju i zalupao. Niko nije otvorio. Gurnuo sam vrata kapije i ušao u dvorište. Neko je bio zaboravio da pokupi veš i sada je sneg padao po odeći žućkastih boja. Raskrčio sam sebi put kroz košulje i gaće i stigao do vrata s bronzanom alkom koja je ličila na pesnicu. Pomazio sam alku, ali nisam pokucao. Gurnuo sam vrata. Napolju se vrlo brzo smrkavalo. Glava mi je bila potpuno prazna. Pahulje su prštale. Krenuo sam napred. Nisam se sećao hodnika, nisam se sećao imena žene, bila je prljavica,
dobra osoba, nepravedna iako ju je bolelo, nisam se sećao ovog mraka, ove kule bez prozora.
Ali onda, ugledah vrata i krišom se ušunjah. Ličilo je na neku vrstu skladišta za žito, sa džakovima nagomilanim do krova. U ćošku je bio krevet. Na krevetu sam video dečaka kako leži. Bio je go i tresao se. Izvukao sam nož iz džepa. Za stolom sam video monaha kako sedi. Kapuljača mu je prekrivala lice, spušteno, uronjeno u čitanje knjige sa molitvama ma. Zašto je dete bilo golo? Zar u sobi nije bilo nikakvog ćebeta? Zašto je otac čitao molitve umesto da je kleknuo i molio za oproštaj? Odjednom se sve izokrenulo. Monah me je pogledao, nešto mi je rekao i odgovorio sam mu. Ne približavaj mi se, rekao je. Potom sam mu zario nož. Oboje smo kukali dok nije utihnuo. Ali sam morao da se uverim, te sam ga ponovo ubo. Zatim sam ubio dečaka. Brzo, zaboga! Onda sam seo na krevet i drhtao koji trenutak. Dosta. Trebalo je otići. Odeća mi je bila umrljana krvlju. Preturih džepove monahu i pronađoh novac. Na stolu je bilo slatkih krompira. Pojeo sam jedan. Fino i slatko.
Dok sam jeo krompir, otvorio sam orman. Džakovi crnog luka i krompira. Ali je na čiviluku visilo čisto odelo. Skinuo sam se. Kako je bilo hladno. Pošto sam proverio svaki džep, kako ne bih ostavio kompromitujućih dokaza, svoju odeću sam stavio u vreću, zajedno sa cipelama i vezao sam je sebi za pojas. Jebi se, Damijane Valje. U tom trenutku sam shvatio da sam ostavljao tragove stopala svuda po sobi. Stopala su mi bila puna krvi. Na trenutak sam ih, ne prestajući da se krećem, pažljivo posmatrao. Spopade me želja da se smejem. To su bili plesački tragovi. Tragovi svetog Vita. Tragovi koji nisu nikuda išli. Ali ja sam znao kuda da odem. 25. Sve je bilo mračno, osim snega. Reših da siđem sa brda Moro. 26. Išao sam bos i bilo je hladno. Tabani su mi uranjali u sneg i svaki korak koji je ostavljao krv odlepljivao se od moje kože. Posle nekoliko metara shvatio sam da me neko prati. Policajac? Nije mi bilo važno. Oni vladaju zemljom, ali u tom trenutku sam znao, dok sam hodao sjajnim snegom, da sam gazda bio ja. 27. Ostavih za sobom brdo Moro, u gradu je sneg bio još dublji, prešao sam most, ispod oka sam video, spuštene glave, senku neke jahačke figure. Moj progonitelj je bio debeo i ružan mladić. Ko sam bio ja? To uopšte nije bilo bitno.28. Oprostio sam se od svega što sam video. Bilo je dirljivo. Ubrzao sam korak kako bih ušao na toplo. Prešao sam most i kao da sam prošao kroz tunel vremena. 29. Mogao sam ubiti i momka, primorati ga da me prati do neke uličice i probosti ga na smrt. Ali čemu? Sigurno je samo sin neke kurve sa brda Moro i nikad neće progovoriti. 30. U klozetima stanice oprao sam stare cipele, pokvasio ih i obrisao mrlje od krvi. Stopala su mi trnula. Opustite se. Posle sam kupio kartu za sledeći voz. Bilo koji, nije mi bilo važno kuda ide.
(Sa španskog prevela Ivana Krgović)

1 ) Casa de Alba – drevna španska plemićka porodica. (Prim. prev.)

Dejvid Foster Volas, Sve to

SVE TO

       Jednom kad sam bio mali, dobio sam igračku na poklon – kamion-mešalicu. Bio je sav od drveta, izuzev točkova – osovina – koji su, koliko se sećam, bili tanki metalni štapići. Devedeset posto sam siguran da je to bio božićni poklon. Voleo sam ga na isti način na koji dečak tog uzrasta voli smećarske kamione, hitne pomoći, šlepere i ko zna kakve sve ne igračke. Ima dečaka koji vole vozove i dečaka koji vole vozila – ja sam voleo potonje.

     On je bio („on“ podrazumeva kamion-mešalicu) ista ona preuveličana minijatura kakve su bile mnoge druge igračke-vozila – veličine kutije za hleb. Imao je kilogram i po, dva. Bila je to jednostavna igračka – bez baterija. Imao je kanap u boji sa žutom drškom, pa si mogao da držiš dršku i hodaš, vukući kamion-mešalicu za sobom – nešto poput kolica, iako nije bio ni izbliza veliki kao kolica. Za Božić, uveren sam. Bio sam u uzrastu kad možeš, što kažu, da „čuješ glasove“, a da ne moraš da brineš da ti nešto fali. „Čuo sam glasove“ sve vreme dok sam bio mali. Imao sam pet ili šest godina, verujem. (Ne leže mi baš brojevi.)

      Dopadao mi se kamion-mešalica, pa sam se igrao s njim jednako, ako ne i više, koliko sam se igrao drugim automobilčićima koje sam posedovao. U nekom trenutku, nekoliko nedelja ili meseci nakon Božića, međutim, moji biološki roditelji su me naveli da poverujem da je to magičan i/ili krajnje neobičan kamion-mešalica. Majka mi je to rekla možda u momentu dosade tipične za odrasle ili iz hira, a potom se otac vratio s posla i pridružio se, takođe na hirovit način. Magija – o kojoj me je majka najverovatnije izveštavala sa svog povoljnijeg položaja na sofi u našoj dnevnoj sobi, dok me je posmatrala kako vučem za kanap kamion-mešalicu po sobi, dokono me pitajući da li sam svestan da on ima magične osobine, nesumnjivo se zabavljajući mnome na onaj dosadni, poluokrutni način na koji to odrasli ponekad čine s malom decom dok im razigrano govore stvari koje među sobom
smatraju „bajkama“ i „dečjim izmišljotinama“, nesvesni uticaja koje te priče mogu imati (budući da je magija ozbiljna stvarnost za malu decu), premda, nasuprot tome, ukoliko su moji roditelji verovali da je magija kamiona-mešalice stvarna, onda ne razumem zašto su čekali nekoliko nedelja ili meseci pre nego što su mi to saopštili. Oni su za mene predstavljali zanosnu, ali često nedokučivu zagonetku; ništa više nisam poznavao njihov um i motive nego što olovka zna za šta se koristi. Sad sam izgubio nit. „Magija“ je bila u tome što se, dok sam veselo vukao kamion-cisternu iza sebe, glavni cilindar ili doboš mešalice – one stvari koja kod pravih kamiona-mešalica meša cement; ne znam kako se to tačno zove – okretao bez mog znanja, vrteo se i vrteo po svojoj vodoravnoj osi, baš kao i doboš
na pravom kamionu-mešalici. To je činio, prema rečima majke, samo kad sam ga ja vukao i samo, naglasila je, kad ga nisam gledao. Insistirala je na tom delu, a otac ju je kasnije podržao: magija nije bila samo u tome što se doboš čvrstog drvenog predmeta bez baterija okretao, već što je to činio samo kad ga niko ne primećuje i prestajao kad ga primete. Ukoliko bih se okrenuo dok ga vučem, tvrdili su turobno moji roditelji, doboš bi magično prekinuo svoje okretanje. Kako to? Nikad ni za tren nisam posumnjao u ono što su mi rekli. Eto zašto odrasli, pa čak i roditelji, umeju nenamerno da budu okrutni: ne mogu da zamisle potpuno odsustvo sumnje. Zaboravili su.

       Suština je bila da sam otad proveo mesece pokušavajući da iznađem načine kako bih
uhvatio doboš da se okreće. Dokazi su potkrepili ono što mi je rečeno: svaki put kad bih očigledno i nepronicljivo okrenuo glavu, to bi zaustavilo okretanje doboša. Pokušavao sam i s naglim obrtima. Pokušao sam da neko drugi vuče kamion-mešalicu. Pokušao sam postepenim okretajima glave dok ga vučem („postepeni“ podrazumeva okretanje glave otprilike brzinom velike kazaljke na satu). Pokušao sam da virim kroz ključaonicu dok neko drugi vuče kamion-mešalicu. Čak i da okrećem glavu brzinom male kazaljke na satu. Nijednom nisam posumnjao – nije mi palo na pamet. Magija je bila u tome što se uvek činilo da mešalica zna. Pokušao sam s ogledalima – prvo sam vukao kamion-mešalicu pravo prema ogledalu, a onda po sobama koje su imale ogledala na obodu mog vidnog polja, zatim pored ogledala skrivenih tako da su izgledi da kamion-mešalica može uopšte znati da se u sobi nalazi ogledalo bili veoma mali. Moje strategije su postale veoma predane. Po pola dana
provodio sam u obdaništu i kod kuće. Ozbiljnost mojih pokušaja mora da je prouzrokovala nemalu grižnju savesti kod mojih roditelja. Moj otac još nije bio dobio ni status stalnog profesora; bili smo beznadežna srednja klasa i živeli u iznajmljenoj kući čiji su tepisi bili stari i tanki – mešalica je pravila buku dok sam je vukao. Preklinjao sam majku da me slika dok vučem mešalicu, zureći s prevarantskom napetošću ispred sebe. Postavio sam bio parče pokrivne trake na doboš i razmišljao: ako se traka pojavi na jednoj slici, a ne i na drugoj, to će onda pružiti dokaz o okretanju doboša. (Kamere tad još nisu bile izumljene.)

    Tokom „vremena razgovora“, pre spavanja, otac mi je ponekad pričao priče o svojim pustolovinama u detinjstvu. On, jedan intelektualac, bio je, prema njegovim pričama, ona vrsta
deteta što postavlja zamke za Zubić vilu (piramide od limenki na vratima i prozorima njegove sobe, uzicu povezanu od njegovog prsta do zuba pod jastukom tako da se probudi kad vila pokuša da mu uzme zub) i druga „mitska“ bića u detinjstvu, poput Božić Bate. („Vreme razgovora“ podrazumevalo je petnaest minuta neposredne konverzacije s roditeljem – bez priča ili pesama – dok sam ja bio zašuškan u krevetu. Četiri noći nedeljno „vreme razgovora“ provodio sam s majkom, a tri noći s ocem. Bili su veoma organizovani kad je to bilo u pitanju.) Meni je u tom uzrastu bio nepoznat Matija 4:7, a moj otac, odani ateista, nikako nije aludirao na Matiju 4:7, niti koristio priče o svojim neuspešnim zamkama iz detinjstva kao parabole ili savete za moje pokušaje da „iskusim“ ili „porazim“ magiju kamiona-mešalice. Sad kad pogledam, verujem da su oca očaravali moji pokušaji da „uhvatim“ doboš mešalice kako se okreće zato što ih je on video kao dokaz da iver ne pada daleko od klade ad hok intelektualne manije za empirijskim potvrđivanjem. To je zapravo bilo izuzetno daleko od istine. Kao odrasloj osobi, jasno mi je da je razlog zbog kog sam proveo toliko mnogo vremena pokušavajući da „uhvatim“ doboš kako se okreće bio taj što sam želeo da potvrdim da to ne
mogu da učinim. Da sam ikad uspeo da nadmudrim magiju, bio bih skrhan. Sad to znam. Očeve priče o klopkama za Uskršnjeg zeca i uzicama za Zubić vilu često su me rastuživale, a kad bih ponekad zaplakao zbog njih, moji roditelji su s krivicom verovali da plačem zbog razočaranja što ne mogu da vidim kako se doboš okreće. Siguran sam da su zbog toga patili. U stvari, plakao sam od tuge, zamišljajući koliko bi moj otac bio očajan kao dete da je s uspehom uhvatio u zamku Zubić vilu. Nisam u to vreme bio svestan da su me priče iz „vremena razgovora“ zbog toga rastuživale. Osećaj kojeg se sećam bio je neverovatno iskušenje da postavim ocu jedno pitanje dok je s uživanjem opisivao one klopke, a u isto vreme ogroman i sveobuhvatan, ali bezobličan i bezimen strah koji me je sprečavao da postavim to pitanje. Sudar iskušenja i nesposobnosti da postavim pitanje (usled straha da ću videti bol na ružičastom, vedrom i blagorodnom licu svog oca) terao me je da plačem sa žestinom koja je sigurno prouzrokovala mojim roditeljima – koji su me gledali kao ekscentrično i delikatno dete – nemalu krivicu zbog njihovog „okrutnog“ izmišljanja magije kamiona-mešalice.
Pod raznim izgovorima, kupili su mi izvanredan broj igračaka i igara u mesecima nakon Božića, pokušavši da me odvrate od onoga što su smatrali traumatičnom opsednutošću kamionom-
mešalicom i njegovom „magijom“.

      Taj kamion-mešalica je koren verskog osećanja koje prožima najveći deo mog zrelog života.
Pitanje, koje (nažalost) nikad nisam postavio, bilo je šta je moj otac nameravao da uradi sa Zubić vilom da je ikad uspeo da je uhvati. Verovatno je, ipak, drugi razlog tuge bio to što sam na nekom nivou shvatio da su moji roditelji, dok su me posmatrali kako pokušavam da iznađem sheme ne bih li spazio obrtanje doboša, bili sasvim u krivu u vezi s onim što su videli – da je svet koji su videli i zbog kog su patili bio sasvim različit od sveta detinjstva u kom sam ja obitavao. Plakao sam zbog njih dvoje više nego što je bilo ko od nas troje znao u to vreme.

      Nikad, naravno, nisam „uhvatio“ doboš mešalice kako se okreće. (Šasija i kabina kamiona-
mešalice bili su ofarbani jarkonarandžastom bojom stvarnih vozila za javne radove; doboš je bio ofarban u naizmenične pruge narandžaste i zagasitozelene boje, te sam često zamišljao hipnotični obrt pruga dok se doboš okretao tako da ga ja ne opazim. Trebalo je tu činjenicu da pomenem ranije, sad shvatam.) Vukao sam kamion-mešalicu unaokolo toliko da me je majka, odustavši od pokušaja usled griže savesti da mi odvrati pažnju drugim igračkama, proterala s kamionom-mešalicom u podrum da njegovi točkovi ne bi više ostavljali brazde po tepihu u dnevnoj sobi. Nikad nisam uspeo da spazim obrtanje doboša, a da se to obrtanje ne zaustavi. Nijednom mi nije sinulo da su me roditelji možda zavitlavali. Niti mi je ikad smetalo to što je prugasti doboš bio zalepljen ili zakucan za narandžastu šasiju kamiona-mešalice i da ga ni moja ruka nije mogla okrenuti (čak ni pomeriti). Tolika je moć reči „magija“. Ista moć objašnjava zašto me „glasovi“ koje sam čuo kao dete nikad nisu zabrinjavali ili plašili da nešto nije u redu sa mnom. A zapravo, slobodno obrtanje bespogonskog
i čvrsto prilepljenog doboša nije bila ta „magija“ koja me je pokretala. Ta magija bila je u načinu na koji je on znao kako da se zaustavi istog trenutka kad pokušam da ga vidim. Ta magija bila je u tome kako ga nikad nije bilo moguće uloviti ili nasamariti. Premda se moja opsesija kamionom-mešalicom završila do sledećeg Božića, nikad ga nisam zaboravio, kao ni osećaj u grudima i srednjem delu kad god bi još jedan, čak složeniji pokušaj da ulovim magiju te igračke propao – mešavinu poražavajućeg razočaranja i ushićenog poštovanja. To je bila godina, peta ili šesta, kad sam naučio značenje reči „poštovanje“, koja je, onako kako je ja razumem, prirodan stav prema magičnim, nepotvrdivim pojavama, isto onako kako „uvažavanje“ i „pokornost“ opisuju stav prema primetnim fi zičkim pojavama, poput gravitacije ili novca. Među karakteristikama koje su ponukale roditelje da me vide kao osobenjaka i tajanstvenu osobu bila je i religija jer sam ja, bez ikakvog podsticanja ili čak razumevanja,bio religiozno dete – što je značilo da me je zanimala religija i da su me ispunjavala
osećanja i zabrinutosti za čiji opis koristimo reč „religiozan“. (Ne sročavam ovo kako treba.
Nisam, i nikad nisam ni bio, intelektualac. Nisam rečit, teme koje se trudim da opišem i o kojima
nastojim da raspravljam prevazilaze moje sposobnosti. Trudim se, međutim, najbolje što mogu, i proći ću kroz ovo što pažljivije kad završim, i uneću izmene i ispravke gde god budem video mogućnost da bez izmišljanja učinim jasnijim i zanimljivijim ono o čemu raspravljam.) Moji roditelji su bili intelektualci i odani ateisti, ali bili su trpeljivi i širokog srca, a kad sam ja počeo da postavljam „religiozna“ pitanja i da izražavam zanimanje za „religiozne“ teme, pustili su me slobodno da potražim religiozno orijentisane ljude s kojima bih mogao da raspravljam o tim temama, pa čak i da idem na crkvene službe i misu s porodicama druge dece iz škole i iz našeg kraja koje su bile religiozne. Ako razmotrite uobičajeno značenje reči „ateizam“, koji je, kako ga ja razumem, vrsta antireligiozne religije, koja obožava razum, skepticizam, intelekt, empirijske dokaze, ljudsku autonomiju i samoopredeljenje, otvorena trpeljivost roditelja prema mojim religioznim zanimanjima i mojim redovnim odlascima na službe s porodicom iz komšiluka (otac je do tad već stekao status redovnog profesora, te smo imali svoju kuću u kraju za srednju klasu s visoko cenjenim školskim sistemom) bila je izuzetna – ona vrsta neosuđivačkog, obzirnog stava koji sama religija (kako ja to
vidim) pokušava da propagira među svojim sledbenicima.

      Ništa od toga mi nije palo na pamet u to vreme; niti mi je veza između mojih osećanja
prema „magičnom“ kamionu-mešalici i, kasnije, mog zanimanja i poštovanja za „magičnost“
religije postala očigledna sve dok godinama kasnije, kad sam bio na drugoj godini bogoslovije, nisam prošao kroz svoju prvu zrelu krizu vere. Činjenica da su nam najsnažnije i najznačajnije veze u životu (u tom trenutku) nevidljive, deluje mi kao ubedljiv argument u korist religioznog poštovanja u odnosu na skeptični empirizam kao odgovor na pitanje smisla života. Teško je ostati na nečemu što nalikuje „pravcu“ ove rasprave na metodičan, logičan način. Neke od odraslih osoba kojima su mi roditelji dozvolili da se obratim u vezi s religioznim pitanjima i problemima podrazumevali su nastavnike, jednog profesora veronauke koga je moj otac poznavao i poštovao iz nekog međukatedarskog univerzitetskog odbora u kom su zajedno sedeli, i oca i majku porodice do nas, koji su oboje bili đakoni (neka vrsta elitnog sveštenika laika) u crkvi dve četvrti od naše kuće. Suzdržaću se od opisa problema, pitanja i tema o kojima su mi roditelji dozvolili da raspravljam s tim religioznim odraslim osobama; oni su bili potpuno neizuzetni i univerzalni i prosečni, ona vrsta pitanja s kojim se svi naposletku suoče u svoje vreme i na svoj zaseban način.

      Moje preterivanje sa zanimanjem za religiju imalo je veze i sa učestalošću i tenorom „glasova“ koje sam redovno čuo kao dete (što bi značilo sve do otprilike trinaeste godine, kako se sećam). Glavni razlog zbog kojeg se nikad nisam plašio glasova ili brinuo zbog onog što je „čuti glasove“ ukazivalo u vezi s mojim mogućim duševnim zdravljem podrazumevalo je činjenicu da detinji „glasovi“ (bilo ih je dva, svaki osobite boje i ličnosti) nikad nisu govorili ništa što nije bilo dobro, veselo i umirujuće. Spomenuću te glasove samo usput, jer nijedan od njih nije posredno značajan za ovo, a takođe ih je veoma teško na odgovarajući način opisati ili dočarati bilo kome. Trebalo bi da naglasim, premda su „izmišljeni“ i „nevidljivi prijatelji“ uobičajeni deo detinjstva, da su ti glasovi bili – ili su meni tako delovali – potpuno stvarne i autonomne pojave, za razliku od glasova kod bilo koje od „stvarnih“ odraslih osoba iz mog iskustva, s načinom govora i naglaskom kakvim me ništa u mom dečjem iskustvu nije izložilo niti me pripremilo na njih, na bilo kakav način da ih „izmislim“
ili iskombinujem iz spoljašnjih izvora. (Upravo sam shvatio da je još jedan razlog zbog kog ne predlažem široku raspravu o tim „glasovima“ iz detinjstva to što obično nisam uspevao da dokažem da su ti glasovi bili „stvarni“, kad me zapravo ni nije briga da li su oni zaista bili „stvarni“ ili ne, niti da li je moguće neku drugu osobu naterati da prizna da to nisu bile ni „halucinacije“ ni „fantazije“. Zaista, jedna od omiljenih tema tih glasova sastojala se od toga da me ubeđuju da uopšte nije važno da li verujem da su oni „stvarni“, ili jednostavno deo mene, budući da – kako je jedan od glasova naročito voleo da naglasi – na celom svetu nema ništa toliko „stvarno“ koliko sam to bio ja. Trebalo bi da priznam da sam na neki način posmatrao – ili „računao na“ – glasove kao još jedan par roditelja (što bi, mislim, značilo da sam ih voleo i verovao im i još ih uvažavao ili „poštovao“: ukratko, nisam im bio jednak), a opet i kao svoje vršnjake: što bi značilo da nisam nimalo sumnjao da oni i ja živimo
u potpuno istom svetu i da me oni „razumeju“ onako kako biološki roditelji nisu mogli.) (Verovatno je jedan od razloga zbog kog me automatski obuzme želja da „dokazujem“ da su glasovi „stvarni“ to što su moji „stvarni“ roditelji, premda su bili u potpunosti trpeljivi prema mom verovanju u glasove, očigledno gledali na njih kao na istu onu vrstu fantazija o „nevidljivom prijatelju“ koju sam gore pomenuo.)

      Bilo kako bilo, najbolja analogija za slušanje tih mojih „glasova“ iz detinjstva jeste to što je ono ličilo na šetkanje unaokolo sa vlastitim privatnim maserom koji ti sve vreme trlja leđa – ili ramena (što je i moja biološka majka radila kad god sam bolestan ležao u krevetu, koristeći alkohol za masiranje i dečji puder i menjajući jastučnice da bi bile čiste i hladne; to iskustvo s glasovima bilo je analogno osećaju kad okreneš jastuk na hladnu stranu). Ponekad je to iskustvo s glasovima bilo ushićujuće, ponekad toliko da je bilo gotovo prejako za mene – kao kad uzmeš prvi zalogaj jabuke ili nekog slatkiša koji je toliko slastan i izaziva bujicu usnih sokova tako da dođe do trenutka snažnog bola u ustima i žlezdama – naročito s kasnih prolećnih i letnjih popodneva, kad sunčeva svetlost po sunčanim danima dosegne imanentnost i postane boje kovanog zlata i bude sama (svetlost, kao da je ukus) toliko slasna da je bilo gotovo previše i podneti je, a ja bih ležao na hrpi velikih jastuka u našoj dnevnoj sobi i prevrtao se napred-nazad u agoniji užitka, te govorio majci, koja je uvek čitala na
kauču, da se osećam tako dobro i ispunjeno i ushićeno da mi je teško to i da izdržim i sećam se da je ona pućila usne, u pokušaju da se ne smeje, i govorila najsarkastičnijim mogućim glasom da joj je teško da suviše saoseća s tim problemom ili brine zbog njega i da je uverena da ću preživeti taj nivo ushićenja, te da verovatno neće morati da me odvezu na urgentno odeljenje, pa bi u takvim trenucima moja ljubav i naklonost prema majčinom sarkastičnom humoru postala, posložena navrh prvobitnog ushićenja, tako snažna da sam gotovo morao da potisnem krik zadovoljstva dok sam se ushićeno valjao među jastucima i knjigama na podu. Nemam nikakvu stvarnu predstavu šta je majka – jedna izvanredna žena uistinu vredna ljubavi – mislila o tome što ima dete koje ponekad pati od napada ushićenja; ne znam da li ih je i sama doživljavala. Iskustvo stvarnih, ali neprimetnih i neobjašnjivih „glasova“, međutim, kao i osećanja ushićenosti koje su oni često pobuđivali, doprineli su nesumnjivo
mom poštovanju prema magiji i mojoj veri da magija ne samo prožima svakodnevni svet, već da to čini na način koji je temeljno dobroćudan, altruističan i dobronameran prema meni. Nikad nisam bio tip deteta koje veruje u „čudovišta ispod kreveta“ ili vampire, ili kojem je noću potrebno svetlo u sobi; naprotiv, moj otac (koji je očigledno „uživao“ u meni i mojim osobenjaštvima) jednom je kroz smeh rekao mojoj majci da misli da ja možda patim od jedne vrste dobroćudne psihoze koja se naziva „antiparanoja“, u okviru koje sam ja izgleda verovao da sam predmet složene svetske zavere čiji je cilj da me učini toliko srećnim da to jedva mogu i podneti.

      Poseban  primer kome se može ući u trag kao korenu mog religijskog nagona nakon što je zanimanje za kamion-mešalicu prošlo (na veliko olakšanje roditelja), podrazumevao je jedan ratni fi lm iz hiljadu devetsto pedesetih koji smo otac i ja zajedno gledali na televiziji jednog nedeljnog popodneva, uz navučene zavese kako bismo sprečili sunce da nam otežava gledanje u ekran našeg crno-belog televizora. Zajedničko gledanje televizije bila je jedna od očevih i mojih omiljenih i najčešćih aktivnosti (majka je mrzela televiziju) iobično se odvijala na kauču gde je otac, koji je čitao tokom reklama, sedeo na jednom kraju, a ja sam ležao s glavom na jastuku smeštenom na očevim kolenima. (Jedna od mojih najsnažniji čulnih uspomena iz detinjstva jeste osećaj očevih kolena na glavi i šaljivi način na koji mi je ponekad spuštao knjigu na glavu kad bi krenule reklamne poruke.)
Tema filma koji je bio u pitanju beše Prvi svetski rat, a u njemu je glavnu ulogu igrao neki glumac koga su izuzetno veličali zbog uloga u ratnim fi lmovima. Moje sećanje se u tom trenutku oštro razilazi s očevim, o čemu svedoči uznemirujući razgovor koji smo vodili tokom moje druge godine na bogosloviji. Otac se navodno seća da glavni junak filma, voljeni poručnik, umire kad se baci na neprijateljsku ručnu bombu koja je ubačena u tranšeju njegovog voda („vod“ bi podrazumevao manju vojnu jedinicu pešadinaca u bliskim odnosima budući da su stalni saborci). Prema rečima mog oca, vodom obično komanduje poručnik. Dok se ja jasno sećam da taj junak, koga igra glumac čuven po svom prikazu sukoba i traume, prolazi kroz ličnu patnju zbog pitanja moralnosti ubijanja u bici i cele
religijske zavrzlame oko „pravednog rata“ i „opravdanog ubijanja“, te naposletku doživljava potpuni psihološki slom kad njegov saborac ubacuje ručnu bombu u prepunu tranšeju neprijatelja i vrišteći skače (junak, prilično rano u fi lmu) u neprijateljsku tranšeju i pada na bombu, te umire spasivši vod neprijatelja, a onaj ostatak fi lma (premda neprestano prekidan reklamama kad sam ga gledao) opisuje muke junakovog voda da rastumači postupak svog nekada voljenog poručnika, gde ga mnogi od njih ogorčeno optužuju za izdaju, a mnogi drugi drže da umor od borbi i traumatično pismo iz „Država“, koje je primio nešto ranije tokom fi lma, opravdavaju njegov čin kao neku vrstu privremenog ludila, te je samo jedan stidljivi regrut idealista (koga je igrao neki glumac kojeg nikad više nisam video ni u jednom filmu iz tog doba) potajno verovao da je poručnikov čin umiranja za neprijatelja bio zapravo junački i da je zasluživao da se snimi i dramatizuje za buduća pokolenja
(stidljivi, anonimni regrut je pripovedač u „sinhronizacijama“ na početku i kraju fi lma), a ja
nikad nisam zaboravio taj fi lm (čiji smo naslov i otac i ja propustili jer nismo uključili televizor
sve dok film nije počeo, što nije isto što i „zaboraviti“ naslov, što moj otac šaljivo tvrdi da smo obojica učinili) niti uticaj poručnikovog čina, koji i ja (poput stidljivog pripovedača idealiste) smatram ne samo „junačkim“, već i divnim na način koji je gotovo suviše jak da bi se mogao podneti, naročito dok ležim na očevim kolenima.


(S engleskog preveo Igor Cvijanović)