Niklas Rådström, Gost

U proleće 1857. godine Hans Christian Andersen započinje evropsku turneju kako bi promovisao svoj novi roman Biti ili ne biti. Posebno se raduje što će posetiti Charlesa Dickensa s kojim se godinama intenzivno dopisivao. Između dopisivanja i susreta stoje neke činjenice koje će u mnogome
označiti susret: Hans Christian Andersen poznati je hipohondar i vrlo loše govori
(ukoliko govori) engleski.
U trenutku kad dolazi do ugošćavanja Andersena kod Dickensovih obojica pisaca na vrhuncu su svojih karijera te puni divljenja i poštovanja jedan za drugoga. Sledi susret kao i Andersenov boravak dug pet nedelja...

Kao što smo rekli, nikakvog Dickensa nije bilo u pristaništu u Doveru kada je u luku uplovio
brod iz Calaisa. Andersen zbog grčeva u želuducu nije imao hrabrosti sići na kopno i uhvatiti prvi najbolji prevoz za London. Ali, njegovu su prtljagu bez oklevanja odneli van pa je i on bio prisiljen slediti. Usprkos zabrinutosti za želudac, putovanje vozom dobro je prošlo i u Londonu je brzo pronašao North Kent Railroad koji se nalazi sasvim uz peron na kojem je sišao iz voza. Brinuo se da Dickensu nije stiglo Pismo u kojem mu je napisao kada će stići, ali kada je došao u Higham, zaselak koji se sastojao od šačice kuća, na stanici ga je čekao pomoćnik koji ga je pitao ide li Dickensu. Dečko je uprtio Andersenovu prtljagu na leđa i hodali su oko pola milje po hladnom vremenu pre nego što su nešto nakon deset sati ujutro stigli u Gad’s Hill Place. Čim su stigli Dickens ga srdačno prima. Grli ga i izgovara možda neku dugu frazu punu poštovanja. A Andersen sluša dok su mu Dickensove ruke još uvek na ramenima u znak dobrodošlice. Dirnut je tonom i mimikom u frazama i gestama dobrodošlice. Sretan je zbog otvorenog i iskrenog veselja koje taj muškarac, niži gotovo za glavu, pokazuje što ga vidi. Ali ne razume ni reči od onoga što mu njegov domaćin govori. Andersen se naravnone slaže s time da nije razumeo ni jednu jedinu frazu kojom ga je Dickens obasuo.
Zadovoljan je time što iz Dickensova lica može iščitati značenje reči i odgovara snekoliko reči koje je nedeljama pripremao da budu one kojima će pozdraviti svog britanskog kolegu.

“Moj voljeni Charles Dickens”, kaže.
“Dragi Andersene”, kaže Dickens.

A onda sledi još jedna, za gosta nerazumljiva gomila pristojnih faza koje izražavaju sreću koju Dickens oseća što se konačno može radovati dugim razgovorima koje će voditi oko zajedničkih interesa. Dickens možda govori i nešto o tome kako je prijateljstvo nešto večno što se proteže preko granica prostora i vremena. Možda se čak i referiše na Andersenovu novu knjigu, Biti ili ne biti, koju je na Andersonov zahtev njegov izdavač, Richard Bentley, poslao u Gad’s Hill. Dickens je već ranije u pismu aludirao na knjigu kada je usporedio Andersenovu buduću poseu s Aladinom koji napušta jame nauke kako bi učinio svet mudrijimi boljim, gotovo direktan citat iz Andersonova teksta. Ali Andersen ga nije čak ni upitno pogledao. Običaj mu je da nimalo ne odaje dojam da ne razume što mu se govori tokom njegovih putovanja u inostranstvo. Samo ponovno stisne Dickensovu ruku među svojima, prijateljskii s poštovanjem i kaže dubokim drhtavim glasom:

“Dickens. Moj voljeni CharlesDickens.”

Dickensa je istovremeno zbunio I dirnuo taj osećaj koji Andersen pokazuje zbog njihova susreta. Čini mu se da je gost tako ganut što je konačno stigao da ne može pronaći druge reči kojima bi to izrazio. Dickens kaže:

“Hans Christian Andersen.”

Andersen odmah uzvraća:

“Charles John Huffam Dickens.”

A zatim ga Andersen pogleda dubokou oči i nakon dramatske pauze kaže, gotovo šapatom, Dickensov potpis:
“Boz.”

Dickens je malo zbunjen. Još uvek nije izrečeno ništa što bi imalo ikakav sadržaj i značenje.

“Andersene”, promrmlja tražeći što bi rekao i onda, Bogu hvala, stižu njegova supruga i mlađa deca. Nikakvi korzeti ne mogu sakriti da je Catherine Dickens postala krupnija I sporija otkad ju je Andersen poslednji puta video, pre gotovo jedne decenije. Njena sestra Georgina je ta koja ovih dana sve više odlučuje o pitanjima koja se tiču kućanstva. Catherine je bilo devetnaest godina kada ju je Dickens upoznaoi zaljubio se u nju. Bila je kći jednog od njegovih najranijih poslodavaca, urednika Evening Chronicla, Georgea Hogartha, Škota koji je bio dobar prijatelj jednoga od Dickensovih obožavanih idola, sir Waltera Scotta. Niko nije sumnjao u njegovu zaljubljenost, a onda se i oženiti u krug publicista mora da je za Dickensa, koji je već postao poznato ime kao dopisnik novina i tada se nalazio na početku svoje književne karijere, bila potvrda najlepših mogućnosti koje život pruža.

Novopečenom se bračnom paru, kao potpora i društvo, uselila i Catherinina pet godina mlađa sestra, živahna i zaigrana Mary. Kada je iznenada umrla samo nekoliko godina kasnije, Dickens je skinuo prsten s njenog beživotnog prsta i nosio ga ostatak života. Bio je neutešan nakon njene smrti i način na koji je u svom književnom radu sentimentalisao mlade nevine devojke daje naslutiti da je bio bliži njoj nego njenoj sestri, svojoj supruzi; na isti način kao što će njegova šogorica Georgina dvadeset godina kasnije stati na njegovu stranu nakon razvoda, usprkos bolnom konfliktu sa porodicom Hogarth.  Jer, kada je Andersen došao u posetu, Dickens je već počeo smatrati ženinu obitelj, sa punicom na čelu, jedva podnošljivim parazitima i gotovanima. Veliki ponos sa kojim je predstavio suprugu, svoje kćeri I najmanju decu i dok je promatrao kako su poželeli Andersenu dobrodošlicu, ipak nije mogao smanjiti dojam da se radi o čoveku koji izvršava svoju obavezu. Porodica je bila njegov život i tu je onbio i samovoljni tiranin i voljeni drug uigri. Ali svejedno je tu zabrinutost, taj nemir, ta očita praznina i tuga. Njegova žena pružila je ruku Andersenu koji ju je gracioznom gestom poljubio. Catherine Dickens navikla je da je gosti pozdravljaju sa preteranim oduševljenjem, ali je sve vise počela sumnjati da njeno društvo nije to koje ih navodi na takve ushićene postupke, nego da samo žele ostaviti dojam na njenog muža. Rekla je Andersenu nešto o jednoj od njegovih priča koju deca najviše vole, a on se tako duboko naklonio da joj se na trenutak učini da će se ta žgoljava pojava prevrnuti i pasti. On odgovara promrmljavši nešto, ona pretpostavlja da pokušava izraziti svoju zahvalnost što može ostati kod njih ili svoje veselje što su njegove priče toliko važne njenoj deci, ali nije sigurna koje od toga.
Kako bi ga spasila da ga ne proguta vlastito mrmljanje i da ponovno uspostavi ravnotežu, Dickensova najstarija kći Mary mu je prišla i uhvatila ga zaruku. Andersen ponavlja njeno ime na danskom dok joj stišće ruku među svojima:

 “Marie, Marie”, dok mu njen otac pokušava suflirati nadimkom koji u porodici koriste za nju: “Mamie, Mamie...”

Dickensova se najstarija kći nikada neće udati. Ostaće uz oca sve do njegove smrti. Videće ga, kada je mislio da je sam, kako se očajnički baca na kolena kada se njena mlađa sestra udala za mlađeg brata očeva prijatelja Wilkie Collinsa i neutešno plače lica sakrivena u njenu venčanicu. Svestan da njegov nemir I snažna volja mogu nagristi sigurnost I samouverenost dece i kako je njegova potreba da sve ima pod kontrolom vrlo lako tokom njihova odrastanja bila izokrenuta u despotske zahteve, šmrcajući je prošaptao kada je vidio Mamie na vratima:
“Da nije bilo mene, Katie nikadane bi napustila svoj dom...”

Zna kako je ono što je prvenstveno tera na brak, želja da pobegne od kuće, i da njen brak neće biti sretan. Ali sada Andersen uzima ruku njene mlađe sestre i pritišće je na svoje usnice.

“Katerine”, kaže na danskom, a Dickens ga ispravlja:
“Kate. Katie...”
Ona ponovno staje uz svoju majku kraj čije će samrtne postelje mnogo godina kasnije dobiti gomilu pisama koju je njen otac napisao majci kada su bili zaručeni i tek venčani.

“Daj ovo Britanskom muzeju”, reći će njena majka, “tako da svet zna da me jednom voleo.”

Andersen posmatra kćeri i konstatuje da Mary sliči majci, a Kate ocu. Pokušava reći nešto o tome, pokazuje njihova lica i mrmljajući kima glavom, ali oni njegovo mrmljanje protumače kao da mu se sviđaju, a ne da sliče jedno drugome.
A onda su mala djeca uz njega I pružaju ruke. Andersen naravno zna da gde god dođe prethode glasine kako je on veliki prijatelj dece. Zna što se od njega očekuje: da će zapaliti iskru u dečjim očima, probuditi njihov žuboravi smieh i izvući na površinu ono napeto iščekivanje kojeg se odrasli samo sećaju otkad su izgubili svoj elasticitet i pukli.
Četiri dečaka: Alfred d’Orsay Tennyson, Henry Fielding i Edward Bulwer Lytton – svi nazvani po umetnicima ili piscima– i Sidney, koji će petnaest godina kasnije umreti na moru. Alfred će se, što je pre moguće, preseliti u Australiju
gdje će ostati četrdeset i pet godina, ali umreće u New Yorku. Posvetiće poslednje godine svog života turneji na kojoj će držati predavanja o svom slavnom ocu. Od sve dece, Henry će imati najviše uspeha u životu. Navršiće osamdeset i četiri godine, biti sudac I dobiti plemićku titulu. A najmlađemu, kojeg je porodica retko kada zvala drugačije nego Plorn, sada je samo pet godina
dok stoji tu i sumnjičavo gleda strančevo nasmešeno lice koje se nagnulo nad njim. I on će se kao šesnaestogodišnjak preseliti u Australiju, postati predstavnik parlamenta u South Walesu i nikada se
neće vratiti u Englesku.
“Koliko će dugo ostati?” pita svoje roditelje koji se nasmeju, smešno im je to i pomalo neugodno,
izrazima lica pokušavaju reći nešto o tome kako je dražesno i neodoljivo što su deca neuvijeno direktna. Potiču ga da se upozna, ali on samo nastavlja sumnjičavo posmatrati Andersena i kaže:
“Ko je on?”
Tada Georgina zakorači prema napred i stavi mu ruku na rame.
“To je onaj danski gospodin za koga smo pričali da će doći”, kaže. “Znaš da smo pričali priče koje je on izmislio.”
 “Je li on Danac?” pita Plorn.
“Da, iz Danske”, kaže njegova teta.
“Zemlje s druge strane mora”, doda Dickens.
Ali Plorn, koji se možda tek probudio ili je nezadovoljan zato što još nisu ručali, samo nastavlja
zuriti u Andersena. Osmesi obasjavaju lice gosta. Prelaze preko njegovih crta lica u valovima, povlače se i ponovno izbijaju.
 “Ne”, kaže Plorn.
 “Ne, izbacimo ga van.”
Dickens se ne može suzdržati I počinje se smejati. Ali Georgina privuče Plorna sebi:
“Ma Plorn, što to govoriš?”
“Hoće li dugo ostati ovde?” pita dečak.
“On priča priče”, kaže Georgina.
 Plorn baci pogled na Andersena i odmahne glavom.
“Mislim da bi ga trebali baciti kroz prozor”, kaže.
Tada Georgina prodrma dečaka, strogo ga oslovi i odvuče iz sobe:
“Plorn!”
Gospođu Dickens je isto uhvatio mužev smeh i mrmlja ispričavajući se:
“Ma znate, deca...”
Andersen stigne dečaka kratko potapšati po glavi pre nego što ga teta izvuče iz sobe. I tada mu uspe prvi put otkako je stigao u kuću sročiti razumljivu rečenicu:
“Da, znam, deca me obožavaju.”
Nešto kasnije, nakon što su mu pokazali kuću, odneli prtljagu u gostinjsku sobu i ostavili ga samoga da se sredi, Andersen stoji uz prozor i gleda prema vrtu. Oko kuće cvetaju ruže i bazga i mirisi ulaze u sobu kroz poluotvoren prozor. Malo je razočaran jer nije vidio svoj portret nigde u kući. Do njega su doprle glasine da Dickens drži njegov portret na vrlo počasnom mestu u kući, ali nije ga video ni u jednoj od soba koje su mu pokazali. Ne može zamisliti da se nalazi u nekoj od privatnijih soba, kod
dece ili kod služinčadi. Sve to mora da je bila greška. Soba koju je dobio svetla je i ukusno nameštena. Stavio je svoj dnevnik na uzak pisaći stol pored prozora, a na noćni ormarić malu cedulju koju uvek nosi sa sobom kada spava kod nepoznatih ljudi ili u hotelu: Nisam mrtav.
Kasnije tog dana, za večerom, upoznao je starije sinove obitelji. Najstariji od njih, Charles, studira u Leipzigu i Andersen može s njim tokom večere malo razgovarati na šepavom nemačkom. Kada se roditelji godinu dana kasnije rastanu, Charlesu će biti dodeljen zadatak da bude podrška majci i stanuje s njom. Drugom bratu, Walteru, šesnaest je godina. Samo nekoliko dana nakon što Andersen napusti Englesku, Walter će otputovati u Indiju kao kadet i provesti tamo sedam godina, te biti unapređen do poručnika kod 42. Högland kompanije.
Kada je Andersen čuo dečaka kako priča o putovanju koje ga čeka, zamislio je riku tigrova i brbljanje majmuna, mnogoruke bogove i visoke pagode I sledećeg dana izrezao siluete stampeda slonova pred oduševljenim očima porodice Dickens. Ali Walter neće preživeti indijsku klimu, sve će mu biti pravo mučenje i umreće u Calcutti. Dugovi koje je navukao na sebe biće poslani njegovom ocu na naplatu. Njegov tri godine mlađi brat Francis – Frank, kaže njegov otac kad ga predstavlja Andersenu, slediće ga u Indiju. Ali kada Frank stigne tamo, njegov će brat biti mrtav već mesec dana. Usprkos tome, neće se vratiti u Englesku sve dok mu otac ne umre.
Kada potroši svoje nasljedstvo, otputovaće u Kanadu i postati član policije na konjima. Na kraju će umreti u Americi. U Illinoisu. Mestu koje se ocu najmanje sviđalo tokom njegove posete Americi.

Država Illinois. Moline u Illinoisu. Andersen je čuo kako je neko dete protrčalo ispred njegove sobe. Napola se okrenuo prema vratima osluškujući I tada vidimo njegov profil nasuprot svetlom
prozoru kao na jednoj od njegovih slavnih slika. Sada, gotovo vek i po kasnije, njegov je profil nešto kao ikona. Neko sa smislom za trgovinu mogao bi ga možda nazvati brandom. Neko drugi
možda simbolom, a treći karikaturom. Ali kako god da gledamo na njega i koliko
god bila smešna njegova pojava i ponašanje, ne smemo zaboraviti da je velik pisac. Njegova je vizija danas u potpunosti deo našeg sveta i lako je zaboraviti kako je nekada bila jedinstvena. Njegovi
likovi i priče neprestano se pojavljuju u našoj svakodnevici, ne samo u dečijim sobama i vrtićima, već i kao usporedbe, a ponekad i kao pogrde u razgovoru, novinskim člancima i svađama – car je go i
ružno pače, limeni vojnik i sretne kaljače. Svet viđen jasnim pogledom deteta, to je Andersenova namera, čak i kada je bivao zamućen, kada se on pokušavao potvrditi kao odrastao umetnik. Sada se
začuju novi koraci ispred njegovih vrata i oprezno kucanje. Pitaju ga ne bi li im se pridružio na malom izletu. Smeši se. Klanja se.
“Naravno. Rado.”
Nešto kasnije na putu za obližnji Brackfest, Dickens je ispričao kako je put kojim se voze vekovima vodio ljude u London. A zatim je recitirao iz Henrika IV. sa savršenim smislom za dramatiku
rođenog estradnjaka:
“Ali dragi moji, sutra treba rano u četiri u Gadshill. Hodočasnici nose bogate darove u Canterbury, trgovci jašu s punim kesama u London; ja sam za sve vas nabavio krinke, a konje imate sami; Gadshill je noćas u Rochesteru...”

Potrajalo je pre nego što je Dickens uspeo objasniti Andersenu otkuda je taj tekst, ali čim su
se vratili kući Andresen je zatražio da mu pokaže taj dio u izdanju Shakespeareovih drama kako bi ga mogao pažljivo prepisati u svoj dnevnik. Ali prvo ćemo ih slediti u šetnji po parku u Brackfestu. Žensko društvo hoda nekih deset metara ispred pisaca: gospođa Dickens, njena sestra Georgina
i slučajna gošća toga dana, gđa Hannah Brown, koja je nekada bila guvernanta kod jedne od najbogatijih žena Engleske, gđice Burdett-Coutts s kojom Dickens vodi nekoliko filantropskih projekata i koju će Andersen imati prilike već sledećeg dana upoznati, a kasnije i posetiti.
Gđa Brown dobro govori nemački I Andersen će moći s njom izmeniti nekoliko fraza kasnije tokom večere.
Ali sada je poslepodne proteralo prepodnevnu hladnoću iz zraka, a sunce se igra kroz krošnje drveća. Andersen očajnički pokušava komunicirati i pronaći načina da izrazi nešto jedinstveno što bi učinilo njegovo mesto uz domaćina prirodnim i, ako je to moguće, nezaboravnim.
“Biti ili ne biti”, kaže i Dickens kimne glavom i potvrdi svoje oduševljenje time što mu je poslana Andersenova poslednja knjiga.
“Posvećeno Charlesu Dickensu, od njegova istinskog prijatelja Hansa Christiana Andersena”, kaže
Andersen, a Dickens gestama i izrazom lica pokaže kako je duboko dirnut i ponosan što mu je Andersen želeo posvetiti knjigu.
 “Dickensu od Andersena”, kaže Andersen i Dickens kimne.
“Dragi Andersene”, kaže, “dragi, dragi Andersene”.
Njegov gost gestikulira I pokušava izreći nešto o pastoralnoj idili engleskog krajolika. Dickens pokaže na brest i kaže naziv drveta na engleskom.
Andersen zamišljeno kima glavom I ocrta oblik drveta gestikulirajući rukama. I tada, kada je video svoje dugačke prste kako pokušavaju laganim piruetama uhvatiti sve ono neizrečeno, dobije nadahnuće. Podigne palac i kaže istodobno oduševljeno i vrlo ozbiljno, kao da otkriva veliku tajnu:
“Tommeltot.”
Dickens ga upitno pogleda.
“Tommeltot”, ponovi, a zatim ispruži kažiprst:
“Slikkepott”.
Dickens kima ne shvatajući dok Andersen imenuje druge prste:
“Langemand, Guldbrand...”
“Guldbrand?” ponovi Dickens oprezno.
Andersen poletno kimne:
“Guldbrand, Guldbrand.” A zatim podigne mali prst, malo mahne njime, kao da želi odgoditi
razotkrivanje.
“I mali Petter Spillemand”, kaže na kraju i možda lagano pikne prstom Dickensa u trbuh kao da je njegov domaćin malo dete. Kasnije te večeri napisaće u svoj dnevnik:
“Šetao sam parkom i razgovarao s Dickensom. Rekao sam mu nazive prstiju i Guldbrand ga je
posebno zainteresirao.”
Ali sada stoje u parku u Brackfestu i Andersen je ponovno počeo brojati prste za svog domaćina.
Neko ko ih posmatra iz daljine mogao bi pomisliti da intenzivno raspravljaju i da Andersen retoričkom figurom neprestano pokušava dokazati svoje argumente u raspravi, time što ih nabraja na prste.
Dvojica najpoznatijih pisaca svog vremena utonula u igru prstima i dansku deju pesmicu.
Već sledećega jutra porodica Dickens je shvatila da su u kuću dobili zahtevnog i neobičnog gosta. Ujutro ostane ležati u krevetu i čeka da mu neko dođe pomoći s odećom i prljavim rubljem. Ali pomoć ne stiže i on u osam sati ljutit ustane I uspe uhvatiti služavku koju zamoli da ode po brijača koji bi mu pomogao s brijanjem. Ona ga samo upitno pogleda i odmahne glavom.
 “Brijača? Nemamo mi takvoga.”
Onda je zamoli da se pobrine da neko od starijih sinova dođe u njegovu sobu i obrije ga. Ali uzalud će sedeti u sobi i čekati. Stariji su sinovi uznemireni i odbijaju mu pomoći. Kada je sišao dole na kasni doručak, saznao je da će se pobrinuti da ga odvezu u Rochester ili Strood svakoga jutra kako bi pronašao brijača. Kada je shvatio što su rekli, pitao je koliko su udaljena ta obližnja mesta.
Najmanje tri milje, saznaje. Shvatio je da će mu brijanje oduzeti veliki deo dana i pomislio da Dickens možda ima druge planove za njega. Ali Andersenu je postalo jasno da njegov domaćin nije
pripremio nikakve druge aranžmane osim poseta brijaču kada su ga obavestili da su Dickens i obe kćeri otišli u London gge će provesti celi dan.

Sa švedskoga prevela Željka Černok

_________________

Niklas Rådström napisao je duhovit roman baziran na istinitom događaju koji govori o snu o prijateljstvu i pisanju kao životnom pozivu.
Niklas Rådström rođen je 1953. godine, piše romane, pjsme, eseje te tekstove za poztorište. Dobitnik je nagrade Aniara i najveće švedske književne nagrade August.

Jelenino progonstvo, Alber Kami

Jelenino progonstvo[1]

Mediteran ima svoju sunčanu tragiku, drugačiju od tragike magli. Ponekad s večeri, na moru, u podnožju planina, noć pada na savršen luk nekog malog zaliva, a iz mirnih voda počinje da se penje neka nespokojna punoća. Na takvim mestima shvatamo da ako su Grci dospeli do očajanja, to je uvek bilo preko lepote i onoga što je u njoj podjarmljujuće. U toj pozlaćenoj nesreći, tragedija dostiže vrhunac. Naše je doba, međutim, othranilo svoje očajanje u ružnoći i grčevima. Zato bi Evropa bila gnusna, kada bi ono što boli ikada moglo da bude takvo.

Mi smo izgnali lepotu, Grci su ustali na oružje zbog nje. To je prva razlika, ali koren joj je dubok. Grčka misao se uvek čvrsto držala pojma granice. Ona ništa nije isterivala do kraja, ni svetinju, ni razum, jer ništa nije ni poricala, ni svetinju, ni razum. Ona je uključivala sve, uravnotežujući svetlost senkom. Naša Evropa, naprotiv, koja se bacila na osvajanje svega, kćerka je neumerenosti. Ona poriče lepotu, kao što poriče i sve ono što ona sama ne uzdiže. I mada na različite načine, ona uzdiže samo jednu stvar, a to je buduće carstvo razuma. U svom ludilu, pomera večite granice, i istog časa mračne Erinije se bacaju na nju i proždiru je. Nemezis, boginja mere, a ne osvete, bdi. Svi oni koji prekorače granicu bivaju nemilosrdno kažnjeni.

Grci, koji su se vekovima pitali šta je pravedno, ne bi razumeli ništa od našeg shvatanja pravde. Pravednost se za njih podrazumevala u određenim granicama, dok se ceo naš kontinent grči u traženju pravde, koju želi potpunu. U praskozorje grčke misli, Heraklit je već zamišljao da će pravda postaviti granice i samom fizičkom svetu. „Sunce neće preći svoje granice, jer bi Erinije, koje čuvaju pravdu, to otkrile.“ Mi, koji smo izbacili iz koloseka i univerzum i duh, smejemo se toj pretnji. Na pijanom nebu palimo sunca kakva hoćemo. Ali, granice ipak postoje i mi to znamo. U svojim najvećim ludilima sanjamo o ravnoteži koju smo ostavili za sobom i naivno verujemo kako će je, posle svih grešaka, opet pronaći. Detinjasta uobraženost, koja pokušava da opravda to što detinjasti narodi, naslednici naših ludosti, upravljaju danas našom istorijom.

Jedan fragment, koji se pripisuje tom istom Heraklitu, prosto kaže: „Uobraženost: nazadovanje napretka.“ A mnogo vekova posle Efežanina, Sokrat je, pod pretnjom smrtne kazne, priznavao sebi samo jednu nadmoć: to što nije uobražavao da zna ono što ne zna. Najprimereniji život i misao tog doba završavaju se ponositim priznanjem neznanja. Zaboravljajući to, zaboravili smo svoju muževnost. Mi smo dali prednost sili, koja izigrava veličinu, prvo Aleksandru, a zatim rimskim osvajačima, kojima nas pisci udžbenika, iz neuporedive niskosti duše, uče da se divimo. I mi smo, sa svoje strane, osvajali, pomerali granice, pokorili nebo i zemlju. Naš razum je stvorio prazninu. Najzad sami, dovršavamo svoju vladavinu nad pustinjom. Kako bismo onda uopšte mogli zamisliti onu višu ravnotežu, u kojoj je priroda održavala istoriju, lepotu, dobro, i koja je muziku brojeva unosila čak i u tragedije krvi? Okrenuli smo leđa prirodi, stidimo se lepote. Naše bedne tragedije zaudaraju na kancelarije, a krv koja se u njima lije ima ljigavu boju mastila.

Eto zašto je danas nepristojno govoriti da smo sinovi Grčke. Ili smo onda njeni zabludeli sinovi. Postavivši istoriju na mesto Boga, idemo ka teokratiji, kao oni koje su Grci nazivali Varvarima i protiv kojih su se borili do smrti u vodama Salamine. Ako neko želi da pravilno shvati našu razliku, onda treba da se okrene onom našem filozofu koji je pravi rival Platonu. „Samo moderni grad“, usuđuje se da napiše Hegel, „pruža duhu polje na kojem može da postane svestan sebe.“ I tako živimo u doba velikih gradova. Svetu smo namerno amputirali ono što mu daje trajnost: prirodu, more, breg, večernju meditaciju. Svesti više nema nigde, osim na ulicama, jer se i istorija zbiva samo na ulicama; tako je rešeno dekretom. Shodno tome, i naša najznačajnija dela odraz su tog istog predubeđenja. Još od Dostojevskog, uzalud tragamo za predelima u velikoj evropskoj književnosti. Istorija ne objašnjava ni prirodni svet koji je postojao pre nje, niti lepotu, koja je iznad nje. I ona je prosto rešila da ih ignoriše. Dok je Platon obuhvatao sve, besmisao, razum i mit, naši filozofi znaju ili samo za besmisao ili samo za razum, zato što su zatvorili oči pred ostalim. Krtica razmišlja.

Hrišćanstvo je bilo to koje je počelo da zamenjuje posmatranje sveta tragedijom duše. Ali, ono se makar pozivalo na duhovnu prirodu i pomoć nje je održavalo neku stalnost. Pošto je Bog umro, ostali su samo istorija i sila. Već dugo vremena svi napori naših filozofa imaju za cilj da pojam ljudske prirode zamene pojmom situacije, a staru harmoniju stihijskim ispadima slučaja ili nemilosrdnim hodom razuma. Dok su Grci volju ograničavali razumom, mi smo impuls volje na kraju stavili usred razuma, a on je time postao ubilački. Vrednosti su za Grke prethodile svakoj akciji, kojoj su i iscrtavale jasne granice. Moderna filozofija postavlja svoje vrednosti na kraju akcije. One ne postoje, ali nastaju, i mi ćemo ih u celini saznati tek na završetku istorije. S njima nestaje i granica, a kako se mišljenja o tome kako bi trebalo da izgledaju te vrednosti razlikuju i pošto nema borbe koja se, ako se ne obuzdava tim istim vrednostima, ne produžava u beskraj, današnji mesijanizmi se sukobljavaju i njihovi krici zamiru u sudarima carstava. Neumerenost je požar. Požar se širi. Niče je prevaziđen. Evropa više ne filozofira uz udarce čekića već uz topovsku paljbu.

Ali, priroda je i dalje tu. Ona suprotstavlja svoja mirna neba i svoje razloge ludilu ljudi; sve dok se i atom ne zapali, a istorija ne završi u trijumfu razuma i agoniji vrste. Ali, Grci nikada nisu rekli da se granica ne može prekoračiti. Rekli su da ona postoji i da onaj ko se usudi da je prekorači biva nemilosrdno kažnjen. Ništa u današnjoj istoriji to ne bi moglo da porekne.

I istorijski duh i umetnik žele da izmene svet. Ali, umetnik, koga na to obavezuje njegova priroda, poznaje svoje granice, što je istorijskom duhu strano. Zato je ishod ovog drugog tiranija, dok je strast onog prvog sloboda. Svi oni koji se danas bore za slobodu, bore se, u krajnjoj liniji, za lepotu. Razume se da nije stvar u tome da se lepota brani radi nje same. Lepota ne može da postoji bez čoveka i mi možemo da svom dobu vratimo njegovu veličinu i vedrinu samo ako pratimo čoveka u njegovoj nesreći. Nikada više nećemo biti usamljeni. Ali, nije ništa manje istinito ni da čovek ne može bez lepote i to je ono što naše doba kao da više ne želi da zna. Ono se grčevito upinje da dosegne potpunost i carstvo, ono hoće da preobrazi svet pre nego što ga je iscrpelo, da ga uredi pre nego što ga je shvatilo. Ma šta govorilo, ono napušta ovaj svet. Odisej kod Kalipse može da bira između besmrtnosti i domovine. Izabrao je domovinu i smrt sa njom. Jedna tako jednostavna uzvišenost nama je danas strana. Neki će, opet, reći da nam nedostaje skromnost. Ali, ta reč je, kada se bolje razmisli, dvosmislena. Kao i onim lakrdijašima kod Dostojevskog, koji se hvale svime i svačim, uzdižu sebe do zvezda i najzad pokazuju svu svoju sramotu na prvom javnom mestu, tako i nama nedostaje samo onaj ponos čoveka vernog sopstvenim granicama, vidovita ljubav prema vlastitoj sudbini.

„Mrzim svoje doba“, pisao je pred svoju smrt Sent-Egziperi, iz razloga ne mnogo drugačijih od onih o kojima ovde govorim. Ali, ma koliko taj krik bio potresan, zato što dolazi od čoveka koji je voleo ljude, zbog onoga što je u njima vredno divljenja, mi ga ne prihvatamo kao svoj. A opet, ponekad, kako je veliko iskušenje okrenuti leđa ovom sumornom i ogolelom svetu! Ovo doba je ipak naše doba i mi ne možemo da živimo tako što ćemo mrzeti sebe. Ono je palo tako nisko kako zbog preteranosti svojih vrlina, tako i zbog veličine svojih mana. Borićemo se za onu njenu vrlinu koja potiče iz davnina. Koja je to vrlina? Patroklovi konji oplakuju svog gospodara palog u boju. Sve je izgubljeno. Ali, borba se nastavlja sa Ahilom i pobeda je blizu, zato što je ubijeno prijateljstvo: prijateljstvo je ta vrlina.

Priznanje neznanja, odbacivanje fanatizma, granice sveta i čoveka, voljeno lice i najzad lepota, eto polja na kojem ćemo se opet pridružiti Grcima. Na neki način, smisao buduće istorije nije u onome što se obično misli. On je borbi između stvaralaštva i inkvizicije. Uprkos ceni koju će umetnici platiti za svoje prazne ruke, možemo se uzdati u njihovu pobedu. I opet će se filozofija mraka raspršiti nad blistavim morem. O, podnevna misli,[2] Trojanski rat se vodi daleko od bojnih polja! I ovog puta, strašne zidine modernog grada će pasti, da bi oslobodile „dušu vedru kao mir mora“ (Eshil), Jeleninu lepotu.

(1948)

---

[1] Ovaj esej je napisan u avgustu 1948. i prvi put obavljen iste godine u časopisu Cahiers du Sud, sa posvetom Reneu Šaru (René Char, 1907–1988).

[2] U originalu, „pensée de midi“: „podnevna misao“, u postojećim prevodima „misao juga“. Kamijeva metafora za misao koja obuhvata sve aspekte sveta i nastoji da ih drži u ravnoteži, ali i koja uvažava granice, u antičkom smislu, što je bila jedna od njegovih glavnih ideja, ne samo u ovom eseju.  

Alber Kami, „Jelenino progonstvo“, 1948. 

Prevela: Ivanka Marković Pavlović

April, istorija jedne ljubavi, Jozef Rot

Istorija jedne ljubavi

Aprilske noći u kojoj stigoh nebo je bilo prekriveno teškim oblacima, bremenitim kišom. Nežno, smelo, skoro pevajući, ka nebu su iz pokretljive magle stremile srebrne siluete grada. Elegantan, tankovit, uspinjao se gotski tornjić put oblaka. Kao žumance žuti krug osvetljenog časovnika većnice visio je u vazduhu kao o nekom nevidljivom užetu. Oko železničke stanice osećalo se slatkasto i opojno na kameni ugalj, jasmin i odisanje livada.

Ravnodušna i prašnjava čekala je ispred stanice jedina gradska droška. Grad je nesumnjivo bio malen. Zacelo je imao jednu crkvu, jednu većnicu, jedan bunar, jednog gradonačelnika, jednu drošku. Konj je bio braon, širokih sapi, nosio je crvene čupave gamašne a nije imao naočnjake. Razrogačene i dobroćudne, oči su mu zurile na trg. Kad bi zarzao, naklonio bi glavu postrance, kao čovek koji se sprema da išmrkne.

Popeo sam se u drošku i na drumu nadvisio sve razljuljane kutije za šešire i teturave kofere s ljudima zakačenim za njih. Čuo sam šta su ljudi govorili jedni drugima i osetio sirotinju njihovih sudbina, oskudnost njihovog iskustva, i tesnotu i odsustvo težine u njihovim bolovima. Iznad polja s obe strane puta izlila se magla kao rastopljeno olovo, stvarajući iluziju mora i beskraja. Stoga su kutije za šešire, ljudi, glasovi droška, bili toliko maleni i smešni. Stvarno sam poverovao u more s obe strane puta i divio se njegovom spokoju. Pomislih, možda je umrlo. Dimnjak neke fabrike, koji je iznenada izronio kraj belog kućnog ugla, zastrašujući uprkos svojoj vitkosti, izgledao je kao ugašeni svetionik.

Nevoljni ljudi bivakovali su na periferiji: pred straže grada. Bili su puni poverenja i iskreni, mogao sam da vidim šta se u njima zbiva: jedna mati je prala dete u drvenom akovčetu. Vedrica je nosila jeziv, limeni obruč, a dete se dralo. Jedan čovek je sedeo u krevetu i pružao nekom dečaku čizmu da mu je izuje. Dečak je imao crveno, napeto-naduto lice, a čizma je bila prljava. Jedna starica čistila je metlom po patosnim daskama sobe a ja sam slutio njenu sledeću radnju: sada će žurno skupiti stoljnjak, otići na vrata ili prozor i otresti ostatke obeda u bašticu.

Beše mi žao deteta u akovčetu, dečaka koji izuva čizmu, ostataka hrane. Starice koje raspremaju noću biće nesumnjivo rđave. Moja baba, koja je izgledala kao pas, uvek je noću mela po patosu. Bio sam mali, mrzeo sam babu i metlu, a voleo papiriće, pikavce i svakojake otpatke. U džepove sam ispred babine metle spasavao sve što je ležalo na patosu. Naročito sam voleo slamčice. Od svih stvari one su mi bile najživlje. Katkad bih, dok je padala kiša, pogledao kroz prozor. Na talasima nekog od bezbrojnih potočića kišnice plivala je, plesala, koketno i bezbrižno se vrtela slamčica, ne sluteći ništa o kanalizacionom šahtu ka kome ju je gonilo, u kome će nestati. Istrčao bih na ulicu, kiša je bila teška i mahnita, bičevala me je, ali ja sam trčao da spasem slamčicu i domašio bih je pred samom rešetkom kanalizacije.

Mnogo ljudi sam video u noći. Možda su u tom gradu odlazili na spavanje toliko kasno, ili je to bio april i slutnja koja je visila u vazduhu da sve živo mora ostati budno? Svi koji su mi dolazili u susret imali su neki značaj. Nosili su sudbine, bili su same sudbine; bili su srećni ili nesrećni, nipošto neosetljivi i slučajni; ili su u najmanju ruku bili pijani. U malim gradovima noću nema slučajnih ljudi na ulici. Ima samo švalera ili uličarki, ili noćnih stražara, ili ludaka, ili pesnika. Slučajni i neosetljivi su sigurno kod kuće.

Na sredini trga stojao je osnivač grada, jedan kameni biskup, kao da nadgleda. Toliko je u sred srede i toliko je bitan. Verujem da ljudi drže da je pokojni i da su ga se otarasili. Prolaze kraj njega i ne pozdravljaju; teško da bi se u njegovoj blizini plašili da razmenjuju najskrivenije tajne, pa i da počine zločinstvo. Zašto su ga još uopšte držali na trgu?

Beše mi žao biskupa koji se sigurno toliko zlopatio kad je osnivao grad. Oko usta mu se bila urezala neka ogorčena crta i izgledao je sasvim kao neko ko je upoznao nezahvalnost sveta. U onoj noći sam mu obećao da ću se u istoriji detaljno obavestiti o njemu. Ali nisam postigao. Jer i u tom malom gradu živi ljudi su imali istorije koje bi iskrsle preda me, poremetile me i upregle. I uostalom, bilo je proleće, a u takvo godišnje doba ne marim nikakve biskupe, pa ni osnivače.

Već sledećeg jutra znao sam nekoliko istorija.

Znao sam da pismonoša hramlje tek od pre nekoliko dana i da nipošto nije hrom od rođenja. Retko le pio, dva puta godišnje: na svoj rođendan petnaestog aprila i na dan smrti sina koji je u velikom gradu bio okončao život samoubistvom. Nije se treznio tri dana, bauljajući za to vreme između zidova gradića. Tokom ta tri dana niko u gradiću ne bi dobio pismo. Zaustavio bi se saobraćaj sa svetom

Nedelju dana ranije, petnaestog aprila, pismonoša je u pijanstvu pao i iščašio nogu. Otuda hramanje.

To nije bila jedina istorija.

U hotelu u kome sam spavao osećalo se na naftalin, mošus i stare sveće. Velika trpezarija iza bifea bila je niska, zasvođene tavanice, a zidove su joj pokrivale kvadratne pločice od braon drveta s izrekama. Ana, kelnerica, oslanjala se desnom rukom o prozorsku dasku i pazila da vrčevi nikad ne ostanu prazni. Nikada se ne bi ispraznili. Jer ljudi su ovde pili veoma mnogo vina i kloparali su poklopcima vrčeva ako Ana ne bi pazila.

Ani je tad bilo dvadeset i sedam godina, bila je plava i glatko začešljana. Uvek je izgledala tako kao da je baš maločas izašla iz vode, toliko joj je zategnuto i golo bilo lice i toliko sveže i strogo i vlažnoplavo su joj s čela potezali zrakasti pramenovi kose.

Imala je vitke, snažne, ali sramežljive ruke za koje sam uvek mislio da se stide.

Ana je bila rodom iz Češke i volela je inženjera. Inženjer je bio poslovođa one fabrike u kojoj je radio Anin otac. Ana je imala dete od inženjera.

Inženjer je bio oženjen i dao je Ani novac za dete i za put. Tako je Ana bila kelnerica u tom malom gradiću.

Slučajno jednom uđoh u Aninu sobu i videh fotografiju njenog deteta. Bilo je to lepo dete, okruglim ručicama je grabilo vazduh i gutalo svet velikim očima.

Ana je bila ćutljiva i vrlo kratko ispričala svoju istoriju.

Ja ne volim inženjere te sorte, a voleo sam Anu.

„I dalje ga volite?”, upitah Anu.

„Da!” kazala je. Kazala je to toliko samorazumljivo i suvo, kao ma koje poslovno obaveštenje.

U gradiću je postojao bioskop. Vlasnik je bio jedan jevrejski trgovac suknom. Navodno je osnovao kino jer je bio radišan i preduzimljiv i jer mu je više bilo muka da ceo bogovetan dan u nedelju ne radi ništa. Otuda je radnim danima prodavao suknenu robu, a nedeljom puštao filmove.

U kino sam odlazio s Anom.

U gradiću je postojala biblioteka. Mladi čovek koji je imao dužnost da poslužuje posetioce i da, kad nije bilo nikoga, briše prašinu, bio je bled, romantično bled i tanak, kao kakav uskrsnuli pesnik, i imao je bledoplavi perčin koji mu je stršao ka sofitu. Uvek je stojao na dvostrukim merdevinama, šetao je na njima iza tezge od police do police, izvanredno je to umeo, bolje od svakog molera. Kao da je, uopšte, naučio da hoda samo na merdevinama. Pozajmna biblioteka je imala i stare, dobre knjige i ja sam s Anom odlazio u pozajmnu biblioteku.

Ana se veoma radovala.

Katkad bih osetio da bi Ana mogla da bude nežna. Voleo sam žene čija dobrota svaki put nevidljivo, besplodno, ali neumorno navaljuje prema površini, a zato jer nije moguć izlazak, pritiska u dubinu, svrdla i svrdla skrivena vrtla, sve dok ne usahne. Voleo sam Anu. Nisam mogao da ostavim njeno carstvo. Nije znala koliko gubi kad tako istrajava, živeći unazad, isključujući svaku drugu žudnju i noseći i negujući samo onu prema prošlome.

Još nisam pripovedao o parku u kome je cvetala ljubav toga grada. Lakomisleno i razuzdano između lipa i kestenova bujao je zanovet. Klupe nisu bile postavljene drvoredima, nego usred leja. Mislio sam da je te klupe, dok su još bile sasvim mlade, u zemlju posadio biskup, pa su sad svake godine pomalo rasle u širinu. Noge su im već sigurno bile pustile korenje u rastresitu zemlju.

U nedelju, posle bioskopa, odlazio sam s Anom u park.

Jednom videsmo kako se dvoje ljube i Ana se smejala.

„Nije dobro, Ana” rekoh, „smejati se ljubavi. Ne volim ljude koji mogu tako da lažu.”

Tad je Ana prestala da se smeje.

Kad smo stigli kući ispostavilo se da je Anu tražio gazda, jer je bio došao novi gost. Posedovao je škripavi, novi kožni kofer s mnogo zelenih i plavih nalepnica. Imao je crnu kovrdžavu kosu i žar u očima, umeo je pomalo da svira mandolinu i da zavodi devojke. Da sam mu zavirio u torbicu, našao bih u njoj čitavu zbirku šarenih omčica i plavih pramenova i roze ljubavnih pisama. Ali nije mi bilo stalo, a ionako sam znao.

Pio je pivo u bifeu. Pivo mu nije išlo uz lice, njegovo piće je moralo da bude vino. Ana ga je posluživala, vladao se vrlo učtivo. Govor mu je bio sušti krasnokaz. Pomislih, reči mu verovatno izgledaju kao potpis.

Te noći primetih da sam ostao bez svetla. Zatvorio sam vrata i otišao Ani u sobu. Ana je bila u košulji i plakala. Ostala je da sedi na krevetu i nije se prepala kad sam ušao, već je mirno i istrajno nastavila da plače.

Zatim je kazala: „On izgleda potpuno isto!”

Novi gost je izgledao potpuno isto kao Anin inženjer.

„To je tako strašno!” kazala je Ana.

Otada smo se voleli i nismo to krili jedno od drugog. Ana je umela da bude nežna, ali i ljubomorna. Ali ja nisam hajao za žene. Žene u tom gradu mi se uopšte nisu dopadale.

Samo, kad bih zlatnoopervaženim proletnjim večerima video kako su hodale, par za parom, dirnule bi me. Bile su tu da bi obnovile svet. Rasle su, volele i rađale. U proleće su počinjale svoju majčinsku rabotu i dovršavale je u toku godine. Gledao sam kako se, opijene, i s apetitom za opijenošću, bezazlene i revnosne da ispune božju zapovest, roje u šumama kao gundelji.

Još kasno u noći stojale su u mračnim haustorima, priljubljivale se na usne i brkove muškaraca i bivale do poniznosti zahvalne za svaku dobru reč koju su im bacali u krilo. Lepe su bile noći u kojima su cvrčci i devojke neumorno cvrčali.

A i kišni dani.

Devojke su stajale na prozorima i čitale knjige iz pozajmne biblioteke i grickale hleb s puterom. Jedan kišobran se njihao ulicom i zakrovljavao tananog, tanušnog pisara notarijata. Izgledao je kao uspravno hodajući zrikavac.

Slamčice su plesale, tumbale se, koketno se vrtele i ništa ne sluteći plivale ka propasti kanalizacione rešetke. Više nisam trčao da ih zaustavim. Uvek sam mislio da bih to ipak morao učiniti. Kiša, bezazlenost slamčica, rešetka kanalizacije i ja pripadali smo jedni drugima. Možda je tu još bio i pisar notarijata. Kišni dan je bio sivo šrafiran, slamčica se davila, progutala ju je rešetka kanalizacije, pisar notarijata natkrovljen kišobranom nabadao je uličicom. A ja sam zapravo morao potrčati da spasem slamčicu. Svako ima svoj zadatak.

Svakoga dana ujutro ustajao sam vrlo rano. Ana je još spavala, kao i gazda i drugi gost. Čizme ukućana, još neočišćene, jedan komad jučerašnjeg dana, stajale su pred vratima. U dvorištu je gegao rundov, zevnuo i uzeo da traga za zaboravljenim kostima pod hotelskom droškom koja je, neupregnuta, s besmislenom rukunicom, čekala pred šupom kao kakva iskopina od kola. Jakob, kočijaš, hrkao je u šupi, predano i orno; hrkao je himnu o prirodi i zdravlju. Nije bilo nimalo smešno, to njegovo hrkanje. Zvučalo je samorazumljivo i silovito; jedan glas prirode, prigušena grmljavina, rika jelena. U pet časova podiže se udaljeno, kao da se preliva iz natčulnog sveta, zavijanje parnog mlina i probudi Jakoba, kočijaša. Zacelo je spavao u odeći jer je izašao istovremeno s poslednjim drhtavim piskom sirene mlina, u svom krupnokariranom prsniku, pantalonama i čizmama, gologlav, s izgužvanim pergamentnim licem, iz usta uobličenih u levak prsnuo je vodu u šake, pa istrljao čelo i oči. Potom je popreko dvorišta otišao u kuću, teško i s naporom, kao da svaku nogu, poput drveća s korenjem, mora čupati iz zemlje.

Na prvom zavoju puta Keti bi upravo otkvačila svoj prozor i gledala dole na grad. Uvek bih pozdravio Keti. Nikad još nisam razgovarao s njom, baš ništa nisam imao s njom ni da razgovaram, samo bih je pozdravio jer je gledala s prozora i jer tako rano izjutra svet još nije bio toliko konvencionalan, nego jednostavan, kao u prvim danima svog detinjstva, nekoliko godina nakon stvaranja, kad je u njemu živelo do dvadeset ljudi, i svih tih dvadeset jedni prema drugima bili ljubazni i dobri. Kasnije, kad bih se vraćao kući, već je bilo podne, svet milenijumima stariji i ja više nisam pozdravljao jer se u jednom toliko uznapredovalom svetu ne pristoji pozdravljati devojku s kojom još nisi razgovarao.

Parkom je škripao trbušasti polivač, prskajući travnjak i leje. Jedan kos je s držanjem uličnog dečkića skakutao pored kola i levim krilom lepetao po raspršenim kapljicama vode. Nevidljivo je odnekud gore galamio čitav jedan, na raspust poslani, penzionat ševa. Uokolo klupa, koje su stojale usred leja, trava je bila malo umorna i uzeta od noćne ljubavi ljudi. A meni u susret kroz taj park na dužnost je koračao krakati železnički pomoćnik.

Mrzeo sam železničkog pomoćnika. Bio je pegav, neverovatno krakat i uspravan. Čim bih ga ugledao, odmah bih pomislio da pišem ministru železnice. Hteo sam predložim da se mrski železnički pomoćnik upotrebi kao telegrafski stub, negde usput, između dve stanice. Nikad mi ministar železnice ne bi učinio tu uslugu.

Ne znam zašto sam toliko mrzeo službenika. Bio je neobično visoko izrastao, ali ja načelno ne mrzim neobičnost. Činilo mi se kao da je železnički pomoćnik s namerom toliko ižđikao, i to me je razdražilo. Činilo mi se kao da od malih nogu nije radio ništa drugo, nego rastao i skupljao pege. A sem toga bio je i riđokos.

Takođe je uvek nosio uniformu i crvenu kapu. Pravio je spore i male korake, iako bi svojim dugim nogama sasvim dobro mogao hodati brzo. Ali on je hodao sporo i rastao, rastao, rastao.

I danas znam veoma malo o tom železničaru. Ali već onda sam mogao staviti ruku u vatru da je počinio mnogo skrivenih prostakluka.

Jedan takav železnički pomoćnik mogao je na primer izazvati sudar voza u kome mu se nalazi neprijatelj, pa krivicu svaliti na mašinovođu. Zapravo je bilo veoma opasno putovati vozom.

Jedan takav železnički pomoćnik, razmišljao sam, nikad nije kadar da se zarad neke žene odrekne svoje crvene kape. Kad bi ljubio, onda bi bez sumnje kapu brižljivo stavljao na stolicu s otvorom na gore. Ne bi zaboravljao da pantalone složi na šav i izvesno ne bi shvatao radost zahvalnosti ženi. Bio je kadar da lukavstvom na prepad osvoji ženu. A bio je i ljubomoran.

Kad god bih ga video, pomislio bih na pismo svim ženama sveta: Žene! Čuvajte se železničkog pomoćnika!

Ni Ana nije marila železničkog pomoćnika. Ana me je pitala: „Zašto ga mrzim?”

Nisam znao kako bi trebalo da odgovorim Ani, pa sam joj ispričao priču o Abelu, mom prijatelju, i ženi njegovog života.

Abel, moj prijatelj, čeznuo je za Njujorkom. Abel je bio slikar, karikaturista. Karikirao je dok još nije umeo ni da drži olovku. Nisko je cenio lepotu a voleo je sakatost i izobličenost. Nije mogao da nacrta nijednu pravu liniju.

Abel je nisko cenio žene. Muškarci u ženi ljube savršenstvo koje sebi umišljaju da vide. Abel je međutim poricao savršenstvo.

Sam je bio ružan, tako da su ga žene volele. Žene naslućuju savršenstvo ili veličinu iza muške ružnoće.

Jednom mu je uspelo da otputuje u Njujork. Na brodu je prvi put u životu video jednu lepu ženu.

Kad se iskrcao u luci, lepa žena mu je nestala s vida. Tada se sledećim brodom vratio u Evropu.

Ana nije mogla da shvati povezanost između Abela, moga prijatelja, i krakatog železničkog pomoćnika.

„Zašto mi pričaš o Abelu?” pitala je.

„Ana”, rekoh, „sve su priče povezane. Zato što su međusobno slične ili zato što svaka dokazuje suprotno. Između krakatog železničkog pomoćnika i moga prijatelja Abela postoji razlika. Vrlo banalna razlika: Abel, moj prijatelj, strada, ali železnički asistent će živeti i postati predstojnik železničke stanice. Abel, moj prijatelj, ima jednu žudnju. Nikad železnički pomoćnik neće imati drugu žudnju, nego tu da postane predstojnik stanice. Abel, moj prijatelj, beži iz Njujorka jer mu je bila nestala s vida žena njegovog života. Nikada železnički pomoćnik neće zbog jedne žene pobeći iz Njujorka.”

Bio sam ubeđen da Ana sad razume povezanost. Ali Ana me je zagrlila i upitala: Da li bi ti zbog mene pobegao iz Njujorka?”

Te noći sam veoma voleo Anu jer sam znao da zbog nje nikad ne bih pobegao iz Njujorka. Bojao sam se da joj to kažem i zato sam je voleo. Bio sam kukavica, a predstavljao sam se veoma muževnim. Međutim, Ana me je prozrela, pa je plakala. Sad izgledam kao inženjer, pomislih. Ujutro, kad sam otišao, Ana je spavala. Osetila je da sam bio ustao, i pipkala je, još sanjiva, slabim rukama u prazno.

Padala je kiša, stoga sam otišao u kafanu. Kelner je nosio izgužvani frak i tešku kožnu torbu od juhta o desnom boku. Zvao se Ignac, i svako ga je tako zvao. Nije imao drugog imena. Samo sam ja kazao: gospodine oberu*!

Ignac je radio i danju i noću. Spavao je na dve stolice u kafani, i otuda je dolazio izgužvan frak. Nikad nije otkopčavao novčanik. S obe strane je bio nekako spljošten, kao riba. Ruke su mu visile mlitavo, kao obučena peraja. A sem toga je imao krupne, sivozelene riblje oči i hladne, vlažne ruke. Vazda ih je brisao o kožnu torbu.

Nisam voleo Ignaca jer on nije hteo da bude kelner. Čitao je sve novine i s gostima bistrio politiku. Hteo je radije da bude političar.

Ali je ipak ostao kelner pa je bio nezadovoljan.

Uvek je izgledao tako kao da su mu gosti krivi zbog njegove izošljarene karijere.

Uzimao je napojnicu i zahvaljivao vrlo hladno.

Jednom dođoh s Anom u kafanu i Ignac reče: „Kako ste, gospođice Ana?” pa desnom rukom obrisa desnu ruku o kožnu torbu kako bi se suvom rukom pozdravio s Anom. „Kako ste Vi, Ignace”, upitala je Ana i pružila mu ruku.

Zato što je Ignac predugo zadržao ruku, rekoh: „gospodine oberu!” Tad se Ignac pozdravio i otišao.

U kafani je visio veliki zidni kalendar.

Svakog jutra u osam dolazio je direktor pošte, stariji gospodin s belim bakenbardima. Direktor pošte je hodao veoma uspravno i nosio predugačke pantalone i mamuze na potpeticama čizama, možda da bi sačuvao rubove pantalona. Nesumnjivo je bio služio u artiljeriji.

Direktor pošte je imao toliko neverovatno dubokoplave, dobre oči da sam bio ubeđen da ih je specijalno za njega bio načinio neki optičar. I bakenbardi su mu bili toliko bajkovito beli. Možda je direktor pošte svakoga jutra puderisao bakenbarde, ili uveče pre odlaska na počinak.

Svakog jutra gospodin direktor pošte bi otkinuo jedan list sa zidnog kalendara u kafani. Ignac bi ostavio da cele godine ostane prvi januar. Ali direktor pošte je pazio na to da svaki dan ima svoje ime i svoj broj.

Voleo sam direktora pošte.

Park u kome je cvetala ljubav nije se smestio u sredini nego na kraju grada. Izlazio je napolje na livadske puteve.

Na izlazu je bila gostionica u kojoj sam večeravao.

Preko puta je bila direkcija pošte.

Pošta je bila nova građevina, sa snežno belom fasadom od krečnjaka; nosila je grb na pročelju a na dvokrilnoj zelenoj kapiji ovalni poštanski rog. Pošta je u gradiću bila jedina zgrada na dva sprata. Na drugom spratu stanovao je gospodin direktor pošte.

Jedan prozor na drugom spratu uvek je bio otvoren. Mislio sam da tamo gde prozor stoji otvoren živi direktor pošte. On stalno mora da pogledava u nebo da bi mu oči ostale plave. Gospodin direktor pošte, mislio sam, nema dece a ima ženu sa sedom, proćelavom kosom. Razgovaraju jedno s drugim samo uveče, direktor pošte i žena.

Uvek sam u gostionici sedeo tako da sam mogao da vidim otvoreni prozor na drugom spratu. Možda jednom izađe gospodin direktor pošte da pogleda u nebo - nadao sam se. Ali retko je izlazio.

Jednoga dana na prozor je sela prelepa devojka i gledala u nebo.

Prepao sam se od njene lepote i toliko iznenadno pogledao kroz prozor gostionice naviše ka devojci da je ona to osetila i pogledala me. Zato što sam bio zbunjen, pozdravio sam je. I ona je otpozdravila. Sad je svakoga dana izlazila na prozor.

Ja uzgajam svoje doživljaje kao divlju lozu i posmatram ih kako rastu. Lenj sam i praznina je moja strast. Pa ipak, od časa kad sam ugledao devojku na prozoru, živeo sam u stalnom uzbuđenju koje sam poznavao samo još iz dečaštva. Tada sam još bio deo sveta, slamčica koja pliva u struji zbivanja, otrgnuta. Plakao sam zbog gubitka kakve štanicle, kakve beskorisnosti. Otkad sam ostario, više ne plačem i ne smejem se. Niko me ne može neposredno povrediti. Prerastao sam bol i radost.

Ali sad sam živeo bol i radost i duboko utonuo u tričarije.

Svakog dana kad sam prolazio devojka je izgledala kroz prozor. Svakog dana sam je pozdravljao. Trećeg dana se nasmejala. Iz njenog smeha sam naučio da nema ničeg ništavnog pod suncem. Njen osmeh trećeg dana beše veliki događaj.

Lice joj je bilo bledo i sitno. Crne su joj oči bile blistave, kao uglancane. Kosa glatka i začešljana unazad. Ramena uska i bojažljiva.

I kad je padala kiša, izgledala je kroz prozor, i prozor je bio otvoren. Sedeo sam u gostionici, a staklo prozora bilo je oznojano hladnoćom kiše. Morao sam svaki put da obrišem staklo. Devojka bi se svaki put osmehnula.

Jednom su u gostionici za stolom u uglu s prozorom sedela dvojica, pa ja nisam jeo, nego sam izašao napolje i hodao tamo amo ispred gostionice, bio sam smešan kao kakav noćni stražar. Podigao sam kragnu kaputa i hodao polako, sporim koracima. S moje odeće je kapalo. Ljudi su stojali u kapiji zgrade pošte ili u ulazu gostionice i čekali da prođe kiša. Kad bi sevnulo, malko bi se štrecnuli i prestali da govore. Tu i tamo bi me pogledali. Mlada žena sa sela u nanulama i s izazovno raskošnim grudima, koje su iza kišom promočene bluze neprestano drhtale od hladnoće i uzbuđenja, pomerila se u stranu na prag, kucnula me po ramenu i pokazala na slobodno mesto. Ali ja sam produžio da hodam, a gore se smejala devojka.

Ljudi pogledaše naviše ka prozoru i smejaše se. Smejala se i mlada žena. Obazreo sam se, tu su svi bili smeteni, možda su me držali za budalu.

Čitavu jednu nedelju sam živeo od tog događaja. Ispričao sam Ani o devojci, i Ana me je ismejala.

„Zašto se smeješ?” rekoh. „Volim devojku na prozoru.”

„Zašto ne odeš gore do nje?”

„Učiniću to!”

„Ne, nemoj!” zamolila je Ana. „Možda je stvarno voliš.”

Nikad neću zaboraviti kako je jednog dana direktor pošte stojao na prozoru pored devojke. Uputio sam pozdrav, i direktor je otpozdravio. Toliko samorazumljivo, kao da sam mu ja stari prijatelj.

Devojka je bila njegova sestričina, kazala mi je Ana.

Odlučio sam da odem do direktora pošte.

Ali prođoše dve nedelje a ja još ne odoh. Hteo sam da kažem: Poštovani gospodine direktore pošte, dopadaju mi se Vaše oči i Vaše mamuze, pa čak i Vaše predugačke pantalone. Ali tu devojku volim. Ubeđen sam da je ona žena mog života. Ne želim da je izgubim, kao Abel, moj prijatelj.

I onda bih mu ispričao priču o mom prijatelju Abelu.

Direktor pošte bi se nasmejao i ustao i njegove mamuze bi tiho zazveckale, onako kao tek stasale srebrne činele koje tek moraju da nauče da zvuče kako treba.

Devojka bi razumela moju priču i ne bi pitala, kao Ana.

Devojka je uopšte sasvim drugačija.

Znao bih i to šta bih trebalo da kažem devojci.

Odvezao sam se u veliki grad da samom sebi pošaljem novac, a napisao sam svoje prezime naopako i samo početno slovo imena. Potom sam se vratio i čekao na novac.

Došao je pismonoša i beše veoma uzbuđen jer je poslednji put pre dve godine nekom doneo novac. Već je bilo davno od tada, pa se brzo preslišavao o propisima i od mene zatražio dokumenta. Zadržao je kapu na glavi dok je stojao u sobi, jer je bio na dužnosti.

Hteo je da mi da novac, ali ja rekoh:

„Moje ime je napisano naopako.”

„To nema veze” kazao je pismonoša.

„Kako nema?” - rekoh ja. „Nosite novac gospodinu direktoru pošte i pitajte ga da li imate pravo da mi izdate novac.”

Kasnije, deset ili petnaest minuta sam sedeo kod gospodina direktora pošte. Ali govorili smo samo o mom novcu, i on je rekao da uopšte ne sumnja; ja sam po njemu zakoniti primalac. U tom gradu nikad se niko nije tako ili slično zvao.

„Da, to je veoma miran mali grad”, kazao je gospodin direktor pošte, i time je zapravo hteo da mi učini kompliment. Delovalo je kao da je rekao: Šta Vam pada na pamet? Ovde niko ne nosi jedno tako lepo ime kao Vaše.

Mamuze su mu tiho zveckale, kao jedva stasale činele, i zapravo je sve bilo onako kako sam zamišljao. Jedino što nismo govorili o devojci na prozoru.

Kad sam se našao napolju, pogledao sam naviše ka prozoru. Na prozoru je stojao gospodin direktor pošte. Još jednom sam ga pozdravio i on mi je klimnuo. Mislim da je tad bio pogodan trenutak da se još jednom popnem gore pa da porazgovaramo o devojci. Međutim ja nikad nisam bio u stanju da iskoristim upravo pogodne trenutke.

Sve u životu postaje staro i istrošeno: reči i situacije. Svi pogodni trenuci su već postojali. Sve reći su već bile izgovorene. Ne mogu da ponavljam reči i situacije. To bi bilo kao kad bih zauvek nosio već odbačenu odeću.

Uveče toga dana devojke ne beše na prozoru. Odlučio sam da odem.

Otišao sam u hotel i pakovao kofer. Došla je Ana i upitala:

„Koliko dugo ostaješ?”

Nikad joj ne bi palo na pamet da bih mogao otići zauvek.

„Dva dana!” - rekoh i ne osetih ni traga od kajanja nad tom laži. Šta je bila jedna laž naspram Ane? Devojke na prozoru više nije bilo, a kod direktora pošte nisam bio iskoristio pogodan trenutak.

„Jesi li bio kod direktora pošte?” - upitala je Ana.

„Jesam!” rekoh. „Ali devojku s prozora danas više ne videh.”

„Biće da je bolesna!” kazala je Ana.

„Bolesna?” - Zašto to govoriš?”

„Ona jeste bolesna! Zar ti to ne znaš? Uopšte uzev ona je bolesna! Jektičava i uzeta. Zbog toga nikad i ne izlazi na ulicu. Uskoro će umreti!”

Ana je sve to izgovorila veoma brzo. Njene reći su mi se zbrkale. Uprkos tome čuo sam svaki slog, oštro i suvo. Ti slogovi zarivali su mi se u mozak kao tvrdi novčići u rastopljenu tablu voska.

Gledao sam Anu kako je tu stojala, sa strogo zategnutom, zalizanom kosom, kao da je upravo izašla iz vode. Ana neće umreti - pomislih!

Devojka na prozoru će umreti! Umreće! Umreće!

Nikada neću razgovarati s njom. Zato dakle nisam iskoristio pogodan trenutak. Ne zato što ne podnosim pogodne trenutke, već zato što je devojka bolesna.

„Ana!” - rekoh: „Sad odlazim zauvek.”

„Zato što je bolesna?” smejaše se Ana.

„Da!”

„Ali ja sam zdrava!” kazala je Ana.

U tom trenutku je imala lice trijumfatorke. Beše bledo i hladno.

„Idem s tobom na voz!” kazala je Ana.

Ana je pošla sa mnom na voz.

Prispela je jedna kompozicija i ja htedoh pravo na šalter za vozne karte. Utom je mahnuo trgovački putnik. Imao je škripavi kožni kofer i mirisao je na pomadu.

Ana me je grčevito zgrabila za ruku i ja zastadoh.

„Ne idi!” kazala je Ana.

Više nije ličila na trijumfatorku. Izgledala je kao jadna, unezverena životinja, kao kakva, u tesnac priterana, opkoljena veverica na užasnoj njivi bez ijednog drveta. Putnik mi je prišao i kazao: „Servus!” i: „Dobro veće!” i „Verovatno ste doputovali? Ili tek putujete?”

„Ne!” rekoh. „Upravo sam doputovao!” - pa se vratih s Anom u grad.

Celu noć nisam spavao jer sam mislio na umiruću devojku. Otkad sam saznao da će uskoro umreti, osećao sam se sigurnim u svojoj vlasti nad njom. Držao sam je čvrsto, mogao sam je uhvatiti za ruke. Bila je prešla u moj posed.

Uopšte nisam mislio o tome da je već i ranije bila bolesna. Za mene je to tek upravo postala. Umreće, pomislih, i bi mi kao nekom ko zna da će za jedan doći da mu zaplene predmet koji voli.

Čitavo sledeće jutro špartao sam ovamo-onamo ispred zgrade pošte. Gospodin direktor pošte je dolazio na prozor svakog sata po jednom, video me i zacelo se čudio. U podne je izašao iz kuće, pozdravio sam, a on je uzvratio i čudio se. Potom se, u tri popodne, vratio, a ja sam i dalje hodao ovamo-onamo ispred kuće. Hodao sam tamo i nazad, nesvesno, kao kakvo klatno, pogonjen nekim nepoznatim mehanizmom.

Uveče sam sedeo u gostionici i pogledao napolje: prozor u zgradi pošte se otvorio i ona se pojavila.

Ona je pozdravila prva i, činilo mi se, nekako naglo. Verovatno je mislila da je danas neću čekati jer je juče bila bolesna. Samo sam kratko pogledao naviše, a moj je pogled govorio mnogo.

I kad bih neprekidno govorio tri dana, ne bih joj mogao kazati toliko mnogo.

Bio sam sasvim glupo i dečački uzbuđen. Razumela je, činilo mi se, šta sam rekao. Onda je, kako je mrak uzeo maha, zakvačila prozor, u sobi se iznenada razlila bistra svetlost i zavese se zatvoriše. Na mekoj, svetloj površini zavesa ocrtavala se senka nekog velikog muškarca. Nije to bio direktor pošte, jer bi senka direktora pošte imala bakenbarde. Bio je to čovek bez brade. Možda brat.

Još jedan čas sam hodao parkom. Ljudi su se još uvek ljubili na klupama i u lejama. Sreo sam mnogo žena koje su raspuštene kose i s nekom neobičnom razuzdanošću izgubljenih i pijanih ljudi, naizgled bez cilja, lutale pošljunčanim putevima. Hod im je bio tako teturav, a opet usplahireno-živahan. Izgledale su kao čigre koje je prethodno nekakva tuđa sila zaukala u okretanje bez počinka, pa sad, kad dejstvo te nepoznate sile čili, još uvek zarobljene dugotrajnom čarolijom obrtnog zamaha, ali umorne, dovršuju poslednje lelujave piruete, uzalud tražeći neki spoljašnji oslonac ili sopstvenu ravnotežu.

Sve su one, pomislih, zdrave i neće umreti.

Zatekao sam Anu u njenoj sobi. Sedela je u košulji na ivici kreveta i plakala. Ruke nije držala ispred lica na način čoveka koji plače. Činilo se da njen neumorni plač, ravnomeran kao uporna jesenja kiša, i njeno ridanje ne dolaze iz duše, već kao odnekud spolja; beše to nešto tuđe, iznenadno, što čoveka spopadne, protiv čega je beskorisno braniti se, što nije imalo svrhe skrivati.

U toj noći sam voleo Anu kao prvi put, s nežnošću i radošću s kojom na sebe ogrnemo nešto sasvim novo.

Narednog dana doživeo sam poslednju istoriju iz tog gradića.

Trgovački putnik je već rano sedeo u kafani i častio se kolačem. Nije ga jeo rukom, nego cifrajući se, nožem i kašičicom, jer putnik je bio fini muškarac i znao je da se ponaša. Jeo je i jeo taj kolač. Onda je ustao, otišao do kalendara i strgao jučerašnji datum, odlučno i tako kao da stvara današnji dan, novi dan, ponosan i pun snage kao kakav bog. Strepeo sam od dolaska direktora pošte.

Gospodin direktor pošte decenijama je otkidao stare dane i otkrivao nove, brižljivo i ponizno, ne kao neki bog, nego kao sluga božji. Danas će zaprepašćeno pogledati na zidni kalendar, sludiće se u radnim danima i datumima i više neće razumeti svet.

Zato sam podigao zgužvani listić, izravnao ga i, koliko se moglo, ponovo ga vratio na zidni kalendar.

Opazio me je putnik i kazao: „Dragi gospodine, danas je dvadeset i osmi maj!”

Skoro sam se uplašio, toliko je glasno izgovorio taj datum, i premda to beše veoma prosta stvar, nešto što je morao znati sav svet, činilo mi se kao da je putnik s besramnom sirovošću gromko izbrbljao neku osetljivu tajnu.

Dvadeset i osmi maj!

U tom trenutku sat na tornju je izbio pola osam, ušao je gospodin direktor pošte, mamuze su tiho i gordo zveckale, društvo se cerekalo, a gospodin direktor pošte je svečano prišao zidnom kalendaru i otkrio novi dan. Tek sad je nastao dvadeset i osmi maj!

Taj dvadeset i osmi maj postao mi je jedan od najvažnijih dana u životu. Odlučio sam, naime, da odem.

A šta bi još trebalo i da radim u tom gradiću? Devojka na prozoru je morala da umre, Ana me je žalostila, njen me je pogled boleo, a nisam joj mogao pomoći. Već sam napamet znao pismonošu a i srebrno zveketanje mamuza gospodina direktora pošte. Keti će, pomislih, svakoga jutra u isti čas otkvačiti prozor, i neće biti ništa strašno ako joj, više ne prolazeći, ne kažem dobar dan. I već je bio dvadeset i osmi maj.

Više nipošto nisam mogao ostati posle dvadeset i osmog maja. Gotovo da nisam ni primetio, a klasje na poljima je poraslo do visine čoveka i još više. Kad bi se pola tuceta zečeva ustreljenih u polju postavilo tako da stoje jedan na drugome, čovek još ne bi video ni uši onog na vrhu. Beše to jedna blagoslovena godina, i u voćnjacima je cvetni sneg ležao tako gust i debeo da je čovek mogao hodati bos i zemlju pod nogama osećati tek kao udaljenu stvarnost.

I na oblacima se već videlo da više nisu švrljali po nebu gonjeni mladošću i bezbrigom, već su gore počivali s promišljenom težinom ili valjali svoja plodonosna, nabujala tela kako bi ispunili neku dužnost. Dvadeset i osmog maja čovek već zna šta hoće.

Toliko je, pomislih, smešno što ovde iz večeri u veće špartam pod prozorom jedne devojke koja će umreti i koju nikad neću poljubiti. Nisam više mlad, pomislih. Svaki dan je jedan zadatak, i svaki od mojih časova bio je greh prema životu.

Jednom sam sanjao o velikoj luci. U snu sam čuo zveket dvadeset hiljada brodskih lanaca i dernjavu uposlenih mornara. Videh kako se dižu i spuštaju teški kranovi, glatko i samorazumljivo i bez napora, kao da ih ne pokreću ljudi, već da rade po svojoj i po božjoj volji. Ne beše to grč gvožđa, već laka gipkost prirodnih sila.

Tu i tamo sanjao sam o velikom gradu, beše to možda Njujork. Udisao sam zveketavi tempo njegovog života, velike, široke ulice bez prestanka su jurile s ljudima, vozilima, pločnjacima, uličnim svetiljkama, oglasnim stubovima, ne znam ni kuda, ni čemu. Grad nije stojao, nego trčao. Ništa nije stojalo. Velike fabrike su iz džinovskih dimnjaka bile zapurnjale nebo. U magnovenim pauzama držao bih oči zatvorene kako bih čuo melodije tog života. Beše to neka grdna muzika; zvučala je kao melodija nekog pomahnitalog vergla čiji su se valjci bili ispreturali. Ali ta muzika je podstrekivala. Beše to samo ružan, ne i pogrešan ritam. Neko vreme sam i ja vikao u istom ritmu, a onda se probudih.

Kad sam se razbudio, čudio sam se kako zapravo više nisam deo tog grada, nego sasvim odvojen od njega i smešan stanovnik ovog smešnog gradića. Pa šta sam zapravo bio? Muškarac pod prozorom? Prijatelju, rekoh sebi, zakopaj tu devojku koja ionako više ne živi i prepusti se životu. Važan je život. Možda bi imalo više smisla (prema važećim pravilima ljudskog razuma imalo bi više smisla) popeti se gore kod devojke pa preko dana sedeti uz njen krevet i držati je za ruku, i s večeri uz nju na prozoru, pa joj pomalo prenositi o čudovišnom haotičnom zveketu i obilnoj crvenoj krvi koja teče žilama sveta.

Ali važniji je život.

Govoreći sebi tako svirepo, pokušavao sam da zakopam bol. Zakopao sam ga pod nasipom svireposti.

Odvezao sam se u jedinoj droški u gradu u kojoj sam se bio i dovezao. Ani nisam rekao ništa.

Bilo je kasno poslepodne. Sunce je sjalo zlatnim širokim zracima. Železnička stanica se šćućurila na suncu kao velika žuta mačka. Šine su vodile u daleki svet, gvožđem sapinjahu Zemlju.

Kad sam seo u voz i pogledao kroz prozor, od grada i od poslednjih nedelja već sam bio odvojen svirepošću, radošću, snagom.

Pismonoša je mogao da se naćefleiše, glavni od pošte da zvecka svojim činelama, putnik da miriše na pomadu. Kelner Ignac da ima vlažne ruke.

Ana da mu postane dragana.

A devojka na prozoru?

Ona može da umre! - rekoh, i ne stidim se da priznam da sam se tom prilikom radovao svom zdravlju.

Kakva je to bolest bila u kojoj sam proveo poslednje nedelje? Kakav li je sentimentalan svat ipak bio moj prijatelj Abel? Nikad, nikad, nikad ja ne bih otišao iz Njujorka zbog jedne žene.

Da, ja baš sad hoću da odem u Njujork, Amerika je veličanstvena zemlja. Nju nije osnovao nikakav kameni biskup.

Dok sam tako razmišljao, voz je zviznuo i nakratko se cimnuo. U tom trenutku krakati železnički pomoćnik sa crvenom kapom izašao je kroz vrata svoje kancelarije na peron. Vrata su još neko vreme ostala otvorena.

A iza železničkog pomoćnika pojavila se jedna prelepa devojka. Bila je, bila je to devojka sa prozora.

„Ostani još!” - čuo sam železničkog službenika kako joj govori. „Začas sam gotov!”

Ali devojka ga nije slušala. Pogledala me je. Pogledasmo se. Stojala je uspravno, u beloj haljini, zdrava i nipošto uzeta i nipošto jektičava. Očigledno je bila nevesta železničkog službenika ili supruga.

Za vreme dok je voz još jednom povukao i polako počeo da se kotrlja, dao sam joj znak očima i pogledao devojci u oči. Samo zbog tog pogleda napisao sam ovu priču.

U kupeu sam se osećao kao da sam dužan da plačem. Ali ja sam se smejao, gledao sam kako u polju pastir vošti svog psa, skretničar stoji kao bandera sa signalom u ruci, njegova žena suši veš i male taljige truckaju po poljskom putu.

„Život je veoma važan!” smejao sam se. „Veoma važan!” i odoh u Njujork.

-------------

* Ober (skraćeno od Oberkellner) - glavni kelner

Preveo s nemačkog: Relja Dražić

Rot Jozef, Kapučinska grobnica ( odlomak ) 

V. G. Zebald i Sara Kafatu,razgovor

RAZGOVOR SA V. G. ZEBALDOM


Majstorski, to je termin koji čuvamo za prozu koja nepogrešivo govori svojim sopstvenim
glasom, uvlači nas u svoj svet, i uverava da ono što smo tamo iskusili jeste presudno
za naše živote, za ono što jesmo. Delo V. G. Zebalda zadovol java u potpunosti sve ove kriterijume. Njegova dva romana Emigranti i Saturnovi prstenovi, koja je oba nedavno sa nemačkog preveo Mihael Hulze, razjasnili su da ovaj do sada nepoznati autor pripa da krugu Kafke, Borhesa, i Kanetija (da imenujemo nekolicinu njegovih izabranih srodnika).
Zebald je rođen u Nemač koj 1944, a sa da živi i predaje u Engleskoj. Pored Emigranata (koji su nagrađeni Berlinskom nagradom za knji ževnost i Medaljom Johanesa Bobrovskog)i Saturnovih prstenova, Zebald je na pisao i dve zbirke eseja o austrijskoj književnosti, knjigu-poemu Nakon prirode i fikcionalizovane memoare pod naslovom Vrtoglavica. Osećanja (ne zgrapno prevedene kao Vertigo).
Sve tri navedene knjige istražuju različite nesreće u ljudskoj istoriji, ispripovedane su iz pozicije diskretno fikcionalizovanog pripovedača čija su putešestvija ekscentrična, povremeno zabavna i počesto deprimirajuća. Emigranti govore o evropskim Jevreji ma koji su preživeli Holokaust, ali iz druge ruke. U Saturnovim prstenovima utkivaju se prizori pustoši, ovoga puta iz kolonijalne Afri ke, Kine za vreme Tajpinškog ustanka, Irske, i Nemačke tokom Drugog svetskog rata. Ovi se snoliki prizori ponavljaju i prepliću, ali za razliku od snova, ne mogu da se zaborave jer su neizbežno stvarni.
Iako Zebald tematizuje strašne sile – prirodne i istorijske – koje nas degradiraju, živost njegove proze potiče iz čehovljevske brige za detalj. Ipak, svet njegovih roma na kristališe se iz tame, a ne detal ja. Dela su prože ta moralnom vizijom koja je istovremeno pesimistična, prodorna i saosećajna.


Kafatu: U Emigranti ma Vaš junak Maks Aurah daje Vam memoare koje je njegova majka
napisala neposredno pre nego što su je nacisti deportovali i ubili. On kaže da se čitajući to štivo
osećao kao da je zarobljen u kakvoj nemačkoj bajci, u ko joj si začaran i moraš da nastaviš da
čitaš, pišeš i sećaš se sve dok ti srce ne prepuk ne. Kasni je u tom poglavlju Vi putujete u Bad Ki singen, gde je njegova majka provela srećno detinjstvo, koje opisuje u memoarima i posećuje e
tamo nju solanu. Ovo je samo jedno od mnogih m sta u Vašem delu gde je pronađen savršen
korelativ za ono najvažnije što je rečeno, ali što se ne može u potpunosti neposredno izraziti.


Zebald: Solana je ogromna drvena konstrukcija. Ona se više ne koristi u praktične svrhe,
malo se rasklimala i smatra se ne bezbednom. Mineralna voda pada u slapovima kroz hiljade snopova grančica naslaganih u nju, koji se postepeno mineraliz ju. Ono što se dešava jeste neka vrsta metamor foze: nešto živo postaje mrtvo ili skoro mrtvo, kao što Ruso objašnjava u neobičnom odeljku o vitrifi kaciji. To je zaista analogno onome što se dešava kod pisanja: što vas više prožima vaša tema, bivate sve manje živi. Književna dela, kao kristalizo
vane grančice, jesu očvrsli ostaci prošlih života.

Kafatu: Da li smatra te da prepričavanjem i prizivanjem našeg iskustva možemo da ga povratimo ili osvežimo ili nadoknadimo?

Zebald: Ne mislim tako. Ne verujem baš u psihoanalizu i slične govorne lekove. Smatramo da zadubljivanjem u prošlost ili prebiranjem po njoj možemo da popravimo stvari, a u suštini ih samo činimo gorim.

Kafatu: Apropo vere, u Saturnovim prstenovima, u poglavlju u kojem raspravljate o Kurtu Valdhajmu i zverstvima u Jugoslaviji, opisujete kako idete na putovanje u Nirnberg da bi ste videli svetilište srednjevekovnog svetog Zebalda. Kaže se da je on spasao decu od gladi dajući im hleb umešen od pepela.

Zebald: Zebald je prilično nepoznat svetac i gotovo sve što znamo o njemu pripada legendama. Da, to mešenje hleba od pepela... Prilično sam obuzet pepelom i prašinom.
Nailazićete na njih iznova i iznova u mom delu; oni su uvek tu u ovom ili onom obliku. Da li ste čita li rad o švajcarskom piscu Robe tu Valzeru? Dobrovoljno se zatvorio u duševnu bolnicu, živeći tu od 30-ih do 50-ih godina dvadesetog veka. On je napisao stotine kratkih proza, jednu, na primer, o iglama, a ima i jednu o pepelu. Obožavam pepeo, kaže on: to je najskromnija materija koja postoji! Poslednji proizvod sa gorevanja, bez imalo otpora u sebi. Ne kao grančica, koju možete os titi kroz đon cipele. To je granica između bića i ništavila. Pepeo je iskupljujuća supstanca, kao i prašina.
U poslednjem po glavlju dela Vrtoglavica, Osećanja, odlazim na tavan stare kuće u svom rodnom selu. Tu se nalazi osinje gnezdo. Da li znate kako izgleda osinje gnezdo? Načinjeno je od nečega mnogo, mnogo tanjeg od flis papira, od nečeg sivog i do krajnosti tanušnog.
Ono se uvija i uvija kao lisnato te to, kao mille feuil le, i može na rasti do pola metra u prečniku. Ne teži ništa. Za mene je osinje gnezdo nekakva idealna viz ja: objekt koji je krajnje složen i zapetljan, sačinjen od nečega što jedva da postoji.

Kafatu: Da li bi ste nave li još neke graditelje takvih objeka ta pored osa? Koji su pisci uticali
na Vas?

Zebald: Pojedini francuski pisci iz XIX veka, kao i nekolicina nemačkih: Adalbert Štifter,
Gotfrid Keler, Johan Peter Hebel. Pozn jete li njegov opus? Predivan je: bio je pisac bez
imalo tašti ne. Pastor u Karlsrueu. Koliko sutra pogledajte njegovu knjigu Shatzkästlein des
Rheinischen Haus freundes. Ona poseduje tu lepršavost. Kadence njegove proze imaju moć
da vam se učini da se od zemljujete. Kao trenutak sinkope u muzici, nalik lebdenju.

Kaftu: Vrsta proznog ritma i sintaksi ke strukture kojoj ste lično skloni, naročito u Vašem
najnovijem delu, čini se sasvim prirodna, a opet izvanredno složena, veoma retorična, sa proširenim paralelizmima i dugim pridevskim frazama.

Zebald: Obično počinjem sasvim kratkom rečenicom. Onda mi je potrebno da dodam činjeničnu informaciju koja se ne uklapa u narednu rečenicu, pa tako moram da presložim rečenicu koju sam započeo. Stoga moja rečenica, kad je najzad završim, izgleda poput kakvog lavirinta. Volim neke pisce koji rade nezamršeno, glavna rečenica na glavnu rečenicu. Ali sklon sam da dam prednost onima koji se trude da u izvesnoj m ri razrađuju pojedinosti.

Kafatu: Istorijska je tendencija da se jezik sintaksički pojednostavljuje.

Zebald: Da, a naročito sada kada jezik mora da se nadmeće sa drugim sistemima i postoji
opasnost da ga oni svrgnu. Naš jezik vremenom postaje sve homogenizovaniji. Ali ako
se osvrnete na starije pisce, Kolridža na primer, ili Šekspira i Marloua, ili jakobinsku dramu
ili englesku prozu sedamnaestog veka, naćićete sintaksu koja je neizmerno složena. Pomišljam na to kako je moj deda govorio. Bio je rođen 1872. i još uvek je govorio nemački koji je bio pod uticajem francuskog iz vremena Napoleonovih ratova. Proveo sam detinjstvo s njim, pošto je majka imala mnogo posla, a otac mi je bio ratni zarobljenik. Sve sam naučio od njega i još uvek razmišljam o njemu svakoga dana. Vidite, iza svih nas koji živimo, nalaze se mrtvi. Zapravo, oni koegzistiraju sa nama, samo što ih mi nevidimo.Odučili smo se od sposobnosti da ih vidimo.


Kafatu: Kako ste odabrali ljude koje ste odlučili da prikažete?

Zebald: Pre pisanja Emigranata, u svojim akademskim kritičkim radovima, bio sam obuzet
fenomenom samoubistva u starosti. Proučavao sam Prima Levija i Žana Amerija, koji
su patili od onoga što je poznato kao sindrom prežive ih, a što podrazumeva da pretpostavljena „sre ća“ što se preživelo vrlo često znači samo odgađanje. Levi i Ameri su se poznavali iz Aušvica. Ameri je napisao da živeti sa tim u srcu ne znači biti zaista živ, dok je Levi pokušao to da opovrgne, ali je onda preduzeo isti korak, oduzevši sebi život nekoliko godina kasnije. Razmišljao sam o tome i jednog d na mi je sinulo da zapravo lično poznajem ili da sam znao neke ljude koji su bili u takvoj si tuaciji.

Kafatu: Maks Aurah, slikar koji Vam predaje memoare svoje majke, jedan je od njih. Uzgred
njegovo ime je promenjeno, u engleskom izdanju, u Maks Ferber.

Zebald: Promenili smo ga jer postoji stvarni engleski slikar sa sličnim imenom, a nismo želeli da se ogrešimo. Lik Ferbera je ustvari zasnovan na dvojici ljudi: tom engleskom slikaru i mom bivšem stanodavcu iz Mančestera, arhitekti zapravo, koji je još uvek živ.

Kafatu: Aurahov način slikanja je krajnje opsesivan. Za to je opsesivnost tema kojoj se često
vraćate?

Zebald: Pa, opsesija u najširem smislu te reči jeste jedan od puteva koje ljudi nalaze u
životu. Posebno ako ste prognani, izuzeti iz društvenog ugovora, morate pronaći neko
mesto gde ćete biti ono što jeste, neki način da vam prođe vreme. Otuda se latite nekog
projekta – mogla bi to biti konstrukcija makete Jerusalimskog hrama, kakvu gradi moj prija
telj Alek Garard u Saturnovim prstenovima.

Kafatu: Alek Garard predstavlja primer umetnika u poslu. Druga, neuhvatljivija figura duha
umetnosti jeste nabokovljevski sakupljač leptira, koji u jednom od svojih pojavljivanja u Vašem
delu odvraća jednog lika od samoubistva. Takođe, tu je i sam leptir, odnosno moljac.

Zebald: Od uvek su me zanimali beskičmenjaci, insekti, a naročito moljci. Oni su neuporedivo brojniji od leptirova, raznolikiji i neretko lepši. Oni služe za primer takozvanog biodiverziteta, koji se sada gubi. Stvar koja me posebno privlači kod moljaca jeste njihova tajnovitost. Leptirovi lete ka dnevnoj svetlosti, moljci se skrivaju u tami. Vidite ih samo onda kada, recimo, uđu u kuću. Tada oni sede potpuno mirni u naboru zavese ili na okrečenom zidu, i tako danima, sve dok život potpuno ne iščili iz njih i onda padaju na pod. Zamislite samo da ste izgubili put nazad do vrta, do svega živog i zelenog! Moljac u tom slučaju jednostavno miruje dok se naprosto ne izvrne. Možda i mi treba tako da radimo, na mesto što se zamajavamo po lekarima i stvaramo nevolje svima oko nas. Ideja transformacije, metamorfoze, u smislu pretvaranja lutke u predivno krilato stvorenje, ne privlači me previše. Deluje mi kao prilično banalna. Ono što smatram zbilja predivnim kad su ovi insekti
u pitanju jeste način na koji oni stradavaju.

Izvornik: Sarah Kafatou, “An In terview with W. G. Se bald”, u: Har vard Review, br. 15 (proleće 1998),str. 31-35.
(S engleskog preveo Marjan Čakarević)


izvor